Kako sam jedrio 

preko pet mora 

i kroz jedna vrata ... 

 
'' Ko nije plovio, ko nije brodio, 
ko se od orkanskih valova skrivao, 
zbog cega bi se ponovo rodio 
i zbog cega bi ponovo ziveo...?'' 

I kao omadjijan ovim stihovima, jednog dana, jedne godine, u dvadeset

minuta do pet sati posle podne, stojeci u kokpitu i skrivajuci uzbudjenje,
rekao sam glasno sinovima: "Dizi sidro!". "Mali Princ" je lagano poceo
da klizi niz Dunav... 

Kao da mu se zauvek raskinula pupcana vrpca, kao da od sada mora da 

zivi neki drugi zivot, zivot pravog broda, ozbiljnog, sigurnog i sposobnog
da sacuva one koji su mu se poverili. Od sada ce mu samo vetar biti izvor 
snage, a jedrenje smisao postojanja. 

Ostavljamo za sobom usce Save u Dunav. Naslonjen na smotano jedro,

gledam vrh jarbola i najnizu tacku Pancevackog mosta...

"Srecan je onaj kome se razigrana masta pretvori u stvarnost!"

- napisao je cika Milenko, na prvoj strani putopisa plovidbe oko Balkana. 

Pocela je eto, i nasa - Dunavom put Crnog mora!

Brodski dnevnik
''Isprazni dzepove, sve zivo prodaj,
pri tome otkucaj srca dodaj,
i malo krilatih snova dodaj,
i malo promukle pesme dodaj...

Rasprodaj stvari nove i stare...

Sta cekas...?
Idi u mornare...!''

        Iako nisam bio obavezan, zbog male duzine jedrilice, ipak sam
ga vodio. S jedne strane, lepo je imati zapisane svakojake utiske sa
 plovidbe, a sa druge, on predstavlja dokument koji je od znacaja za
vlast. U pola noci, ili tacnije, oko pola dva nocu, prvog dana
plovidbe, posle uspesnog presretanja, prve reci kapetana
bugarskog granicnog patrolnog broda su bile: "Dodjite gore i
ponestite svoj brodski dnevnik i kartu." Bez imalo sale! 

        Nema senlucenja po moru, nema plovidbe kao u vreme Kuka,

kada ni jedan propis nije postojao, ili su bili takvi da je uvek u pravu
bio jaci. Nema plovidbe bez karata, bez ucrtane linije puta i
proracunatih kurseva. Ako se ipak neko odluci da tako radi, ne sme
da se zacudi ako mu pomorske vlasti zabrane dalju plovidbu u
njihovim teritorijalnim vodama, ili ako ustanovi da ne zna gde se
nalazi.

 Vodili smo ga zajedno Sanja i ja. Sto sta je u njemu pisano. Opisivani su
dogadjaji i susreti sa ljudima, ima i navigacijskih proracuna, belezeni su
kursevi, brzine, vreme plovidbe i jos mnogo toga. Mali izbor je dat na
ikonicama sa strane. Klikom, po vasoj zelji, nesto cete od toga videti.
Satima i satima se o plovidbi moze pricati, ali ovde se mora imati mera. Na
tridesetak sajtova sam pokusao da u skicama opisem plovidbu i da dam
odgovore na ono sto mislim da biste me sigurno pitali. Ali koji radoznali um
ima samo toliko pitanja i kome je samo to dovoljno? 

        Zato krenite sami u avanturu, ako imate brod, novac, posadu i

hrabrosti za to. NEKO ce vas pratiti sve vreme i cuvati a NEKO iskusavati.
Ovaj drugi ce pokusati sve da izvede da biste odustali. Na vama je da mu
pokazete da ste dostojni da vodite brod morima i kada mu "polomite zube"
prestace da vas proganja! 
         Dozivecete nesvakidasnja i istinska uzbudjenja, koja se na ovaj nacin
nikada ne mogu verno preneti, ili je zato potrebno mnogo vestine onoga
koji o tome pise. I zapamtite, mnogi porede more sa zenom i u pravu su.

Obozavajte ga, ali mu ne verujte ni kada vas miluje!

Podaci o jedrilici
'Sad i sam shvatam kako se hoce 
kako se zeli 
kako se moze 
i u samoci 
i van samoce 
dalje od svoje tesne koze...''

         Jedrilica je napravljena od vodootporne sperploce i

plastificirana. Plan je Van de Stadt - a, holandskog dizajnera. 

        Napravio sam je za pet meseci, ili 970 radnih sati 1985. i

porinuo u Dunav sledece godine. 
         Duzina je 6.5 m, sirina 2.5 m, visina u kabini 1.4 m, a duzina
vodene linije 5.7 m. 
         Gaz je 1.35 m, dok je visina vrha jarbola od vode 10.05 m.
Tezina balasta je 450 kg, a ukupna tezina jedrilice bez posade 1050
kg. 

Trup je "SHARP" forme, sto ce reci izlomljene linije, sastavljen od

devet uzduznih "kriski". Srednja, koja je dno broda i po cetiri sa
svake strane do palube, oblikuju trup. Teoretska brzina je 5,85
cvorova, ali zahvaljujici srednjoj kriski dna, koja je ravna a prilicno
siroka, vrlo lako izglisira na malo jacem vetru, i predje teoretsku
brzinu iako je u sustini korito deplasmanskog tipa. 

        Glavno jedro je 14.mІ, olujno 3 mІ, flok 8.2 mІ, genova 12 mІ a

spinaker 27 mІ. Motor je vanbrodski, svima poznati "TOMOS - 4". 

        Konopa, sta mislite, koliko ima? Raznih debljina oko 720 m.! 

         Kabina obezbedjuje spavanje i smestaj svih potrebnih stvari

posadi od cetiri clana. Ima kuhinju, sto, hemijski toalet, orman za
visecu garderobu, desetak raznih polica i osam komora ispod
lezaja. A kokpit svojom velicinom, cini prijatnim jedrenje, i odmor u
hladu nastresnice, kada smo na vezu.

Priprema za avanturu
'Idi i vidi sta su mornari... 
Pojedi sa njima zalogaj hleba, 
progutaj gutalj vode i neba, 
posrci poneku psovku slanu, 
istusiraj se u okeanu... 

Postaces ludji od svake bure,

postaces mladji od svakog proleca, 
doziveces za deset godina 
sto neko ne moze za tri stoleca...''

        Znanje jedrenja se nije postavljalo kao pitanje. Tu smo

vestinu potpuno savladali, jedreci puno godina preko leta, na
otvorenoj jedrilici (slika) oko hvarskih Paklenih otoka i drugih
vetrovitih mesta Dalmacije. Trebalo je nesto drugo uraditi,
spremiti se u drugom smislu. Tu je morala doci do izrazaja
masta i sve dotadasnje moje uopsteno znanje o pomorstvu.
Morao sam biti u stanju da sagledam sta treba da znam, sta
treba da uradim pre puta i kako da budem opremljen za njega.
To je bila osnovna stvar. Kada sam to spoznao, onda sam lako
napravio plan pripreme i zatim redom, ostvarivao jedan po
jedan zadatak iz njega. 

        Kada cu zaploviti u Crno more nisam jos mogao da

odredim te 1986. godine, kada sam porinuo jedrilicu , ali sam
osecao da taj dan nije blizu. Medjutim, iduceg leta sam shvatio,
da to moze biti najranije 1989., ili kasnija godina. Tome sam
podredio ceo plan. Za dan "D" sam odredio 1. juli 1989. u bilo
kom satu. Resio sam da dignemo sidro, da se odvojimo od
Zemuna i bove tada - makar i u mrklom mraku, DA TOG DANA
ZAPLOVIMO, pa ako treba i da spavamo na sidru uz samo
Ratno ostrvo. Posto sam ja bio "glavna figura plovidbe", sa i
bez znaka navoda, morao sam sвm da odradim ceo posao, a
ostali su dosli na gotovo. Za to vreme su sinovi studirali svoje
 fakultete, a supruga ucila u skoli djake matematici. 

        Razmisljam, kako prikazati ovu pripremu ukratko i vidim da

je vrlo tesko. Dakle: trebalo je "biti na TI" sa: terestickom i
astronomskom navigacijom, meteorologijom, biologijom i
zoologijom mora, opstim pravnim aktima i propisima pri
plovidbi, posebnim propisima za plovidbu Dunavom i u pet
zemalja, pet mora, dva moreuza, dva kanala i oko pedesetak
potencijalnih luka pristajanja, pravilima za izbegavanje sudara
na moru, hidrografskim i meteo osobenostima Dunava i svih tih
mora, moreuza, kanala i luka, sa signalima na reci i moru, sa
postupcima na granicnim prelazima, sa postupcima u nuzdi -
svih vrsta, od prodora vode pa do postupka kako piti i koliko,
vodu pri prezivljavanju. Trebalo je znati prepoznati zvezdu na
nebeskom svodu i razgovarati sa ljudima koji su plovili
Dunavom i tim morima. 

Pa onda...

                ... morao sam znati ne samo ukazati prvu medicinsku

pomoc, nego i onu posle prve, jer bolnice ce biti jako daleko od
nas. I... jos mnogo toga. Radi bezbedne plovidbe trebalo je pronaci:
karte Dunava i pomorske i "pokriti" sva mora sa njima, peljare tih
mora, knjige svetionika, Nauticki godisnjak, tablice i druge nuzne
knjige. Trebalo je imati sva signalna sredstva, sve zastave zemalja
kroz koje prolazimo i tridesetak zastava medjunarodnog signalnog
kodeksa. Za sigurno ocuvanje zdravlja morao sam imati hrpu
lekova i inekcija, glavne instrumente, pribor i uputstva za njih,
pregledati i eventualno popraviti zube i vakcinisati se protiv
tetanusa! 

        Tehnicki se obezbediti. Svu opremu montirati. Do sitnice imati

sve sto je potrebno za plovidbu jedrima i motorom. Snabdeti se
rezervnim jedrima, delovima i mnostvom alata za opravke raznih
 vrsta. U materijalnom pogledu opremiti se hranom i vodom za
najmanje sedam dana plovidbe, a benzinom, za celo putovanje
Dunavom do Crnog mora. Povrh svega spremiti se i za "ne daj
Boze": pozar, udar groma, nevreme, otsukavanje, prodor vode,
prevrtanje, napustanje broda, lom kormila ili njegovih okova,
kobilice, jarbola... i tako dalje i tako dalje. Sve je bilo spremno
mesec dana ranije i sa nestrpljenjem sam ocekivao 1. juli, da
uzmem, kao poslednje iz kuce, cetkicu za zube i da je napokon
zakljucam za sledeca dva meseca. 

        A da li sam se zaista dobro pripremio ? Mislim da jesam.

Mozda bih mogao reci, kako se to obicno i kaze, da sam mogao i
bolje, ali u sustini nisam to bio u stanju. Mesec dana pred polazak
sam bio strahovito nervozan, toliko zasicen informacijama, da
jednostavno nisam vise mogao da ih primam. Zato i postoje na
brodovima pored kapetana: lekar, navigacijski, tehnicki oficir i
drugi, koji preuzimaju deo pripreme na sebe i ne svaljuje se sve na
njegova pleca. 

        Kako bilo da bilo, priprema je bila obimna, duga... i dovoljna.

18. juli - utorak 

(Iz "pera" Sanje)

''Upamti luckasti sine: 

ko hoce u nepovrat da se vine, 
i bude brzi od brzine, 
i sazna sta je vecna sloboda, 
- taj prvo mora da zna da hoda... 
Inace mars sa mog broda!''

Vec u pola tri ustali su Pedja i Kepa i mi plovimo dalje ka Kara

Burunu. Do oko deset sati more je bilo dosta podnosljivo, ali je
vetar opet pojacao, a takodje i talasi. O plovidbi do Bosfora nema
ni govora. 
Opet svaki cas Pedja opominje Dudu za kormilom:"Evo ti ga jedan iznad
glave!"Primecujem da se nas kapetan ni ne osvrce i ja cutim. Ili ih prezire,
ili se plasi da ih gleda.

Rekla bih da je istina u ovom drugom. Razumem ga. Nije nas

poveo da strahujemo nego da uzivamo. 
         Cudno je od cega svi zavisimo: od jacine jedrarskog platna i
par tankih sajli. 

        Oko podne stizemo u Kara Burun. U luci

stoje usidreni brodici i ribarski camci
zivopisno ofarbani. Jedan bager vadi pesak.
Zaliv ima oblik grckog slova omega. Nad
morem se podize breg, a na bregu, kojim
dominira minaret, stoje poslagane kuce, one
njihove, tipicne turske sa isturenim
verandama. Ima cak i dve bele petospratnice.

       &nbspTurska kasaba, u kojoj cetiri puta dnevno, umesto

mujezina, kasetofonska traka poziva na molitvu.

U prodavnici upoznajemo Fadila, simpaticnog Turcina iz Novog

Pazara, koji se jos 1966. godine odselio sa porodicom u Istambul.
Posto nam je pomogao u kupovini, pricao nam je o sebi usput, a i
uvece kada je sa sinom i necakom dosao kod nas. Pozvao nas je
da sutra dodjemo kod njega u kamp, ako ne otplovimo. Naravno da
smo prihvatili poziv. 
Celog popodneva je vetar duvao, cini mi se sve jace i
jace.Talasi su bivali sve veci, i cak i u tako dobro ogradjenoj luci
lukobranom nismo mogli ni nastresnicu da dignemo. I opet
slusamo poznatu muziku: sviranje sajli, pistanje svih otvora na
stubicima ograde i lupkanje konopaca o jarbol. To lupkanje nas
izludjuje i zaista je kumst spreciti ga. Sada shvatam pun smisao
reci onog rumunskog kapetana iz Adzidze: "Crno more je zaista
crno!" 

        Tonemo u san pitajuci se, hocemo li moci sutra da isplovimo?

Sanse da se ovaj kijamet smiri su minimalne, sva Kepina
poznavanja meteorologije ovde su cudno neprimenljiva. Talasi
preskacu lukobran, vetar nam nanosi pesak sa njega i prska nas
kapljicama mora. Noc ne obecava nikakvo poboljsanje. 

         Do Bosfora ima samo 20 milja, ili 4 sata plovidbe. Koliko malo
i koliko mnogo! Kako je sve relativno! 

Jedrenje nocu
'Kad vidis mornara ne pitaj sta mu je,
pusti ga
on mnogo voli da samuje.

On samo trepne,
i kad hoce
stvori parcence divne samoce.''

Vrlo ozbijan deo plovidbe. U noc se moze uci namerno ili bez svoje
volje, ako vas neke struje ili slab vetar sprece da stignete pre
mraka na odrediste. U prvom slucaju ste u povoljnijoj situaciji, jer
ste se i psihicki i navigacijski spremili za to, a u drugom, to
predstavlja ono cemu se niste nadali i cemu se morate brzo
prilagoditi. 
          Najveca opasnost nocne plovidbe su tri stvari: pad clana
posade u more, sudar sa preprekom na, ili ispod povrsine mora i
greska u upravljanju, koja je posledica toga sto ne opazate dobro,
talase koji nadolaze ili podilaze. 

          Kako smo to mi izvodili kada smo nameravali da udjemo ili

ulazili nepredvidjeno u noc? Prvo smo sklonili iz kokpita i sa
palube sve nepotrebne stvari i spremili na mesto koje ce svima biti
znano. Karte, peljar, baterijska lampa, dvogled, lupa, olovka i
brodski dnevnik, cigare i upaljac, malo keksa i kafa u termosu su
bili na dohvat ruke kormilaru. Nista nije ostalo onako kako se
obicno po danu kobelja po palubi: peskiri, novine, kojekakvi
samponi, jastuci i slicno. Da ne bismo posezali za lupom i kartom u
toku noci, pre pada mraka smo se trudili da zapamtimo u kojim
kursevima plovimo. Proucili bismo liniju puta, polozaj hridi obale i
rezim rada svetionika pored kojih plovimo.

Skidali smo flok. Jeste, plovili smo sporije, ali ni teoretska mogucnost nije
postojala da se zbog njega napusta kokpit, odlazi na provu i tamo nesto
petlja. Nista ne sme prouzrokovati okliznuce i pad sa palube. Proverili
bismo rad svetala, rad motora, lampu - zmigavac, obelezivac, koji se baca u
vodu pri padu coveka u more i spremnost koluta za spasavanje. Vreme
drzanja straze je ostajalo isto - dva sata. Delili smo se: na onog koji spava
"mrtvim snom" u kabini, na drugog koji spava u kokpitu u pripremi,
privezan uprtacem sa konopom i karabinom za ladju i na kormilara koji
mora  s e d e t i   i upravljati. Svi smo stavljali pojase za spasavanje. Nismo
ih skidali ni kada smo spavali. 
          U kabini je stalno gorela slaba crvena lampica. Ona je omogucavala
da se sve vidi, a da nam se ipak ne rasprsuju cunjici u oku kad se prilagode
za nocni vid. 
          Sustina u ponasanju nocu je bila ova: nema izlaska iz kabine pre
nego sto se sopstveni konop ne zakaci, nema ustajanja sa kormilarskog
mesta a da se onaj, koji je u pripremi i spava prekoputa kormilara, na
dohvat njegove noge, ne probudi. A ako treba poduzeti neku radnju van
kokpita, budi se i onaj koji spava u kabini.

Stresovi za pamcenje
''Ti mislis: more su ladje i
samo daleka putovanja! 
More je kad covek u sebi nadje 
mudrost kako se budan sanja 
i kad su dani slani i sivi.''
Jasno je da odlazak iz svog grada, svoje zemlje, odvajanje od
kopna i dubok ulazak u more nosi sa sobom rizike. Covek ih
svojom pamecu u pripremi za plovidbu i u njoj samoj moze
smanjiti na podnosljivu meru - ako je dopusteno tako reci? 

        Medjutim, sta se desava kada uvidite da bas nikakve vase

sposobnosti, nisu dovoljne da bi se izbegle pogibeljne situacije?
Sta kada se one stvore onda kada se ne nadate da su uopste
moguce, odnosno, kada im ne prethodi upozorenje bilo koje vrste?
Sta onda? Tada se osetite nekako zateceni, nepripremljeni za tako
nesto i bivate dubinski uplaseni. Osetite kao da se neko zaverio da
vas spreci u zeljenoj nameri, pitate se hocete li uopste uspeti u
poduhvatu i nece li se valjda destiti ono najgore - neko stradanje?
Ne daj Boze! 

        Biti na moru daleko od svoje kuce, znaci osloniti se samo na

sopstvenu pamet, zdravlje, fizicke sposobnosti i malo para koje imate u
nekoj koverti. Pamet nas cesto napusta u uslovima premorenosti, zdravlje i
fizicke sposobnosti su slab oslonac, jer smo mi u tome lako povredljiva i
ponekad slaba bica, a kolicina novca u tragicnim situacijama predstavlja
obican papir. Na pucini, gde oko sebe vidite samo crtu koja spaja nebo i
more, trebate biti bistrog uma stalno, cvrsti fizicki, zdravi i nepovredjeni,
raditi precizno i to bez umora - neprekidno. 

        Da li je to lako ostvariti? 

         Opisao sam na donjim linkovima tri gadne situacije koje su se mogle
kobno zavrsiti. Ako vas zanimaju pogledajte ih, ili se vratite gde zelite.

Prva - "Parking"  Druga - "Bjala"   Treca - "Mirina"

A koja je cena ovog

uzivanja?
"Sta cekas? 
Sta gnjavis? 
Sta metiljavis? 
2935 DM!
Prodaj sta imas i kupi vrecu, 
        Od otplovljenja iz Zemuna do 
natrpaj u nju svu svoju srecu, 
pristajanja u luci Bar, odnosno za 
baci na rame u cik zore 
55 dana plovidbe.
i put pod noge - 
pravo na more!'' 

        Razmatranje troska se moze vrsiti na vise nacina, ali ipak je bitna

krajnja cifra. Po osobi su dnevni izdaci bili 13.5 DM, ili za sve nas oko 55
DM.

    Cena izvlacenja jedrilice iz mora

i prevoz sleperom iz luke Bar do
keja u Zemunu, celu sumu je
opteretilo za jos 300 DM. 

     Ova zadnja cifra - cena prevoza

danas je nerealna, ali mi smo tada
zaista toliko platili. A... i to mi je
bilo skupo!
        Prethodni troskovi: kupovina planova, pravljenje jedrilice, opremanje,
kupovina hrane, goriva i svih ostalih stvari i stvarcica do potpune
spremnosti za ovakav put, iznosili su oko 8.100 DM.
        Da li je to mnogo ili malo, sami procenite.

Rezime krstarenja

''Sad su ti jasnije mnoge

stvari. 
Znas sta je more i sta su
mornari.
Mozda bih njihove tajne
precutao da i sam nisam
lutao. 
Bio sam sasav od
putovanja... 
Ogrnut daljinom kao plastom
naucio sam kako se sanja 
i druguje sa sopstvenom
mastom...''

  Plovidba je trajala 55 dana. Od 1. jula do 24. avgusta 1989. godine. 

        Od Beograda, Dunavom do Crne Vode i onda kanalom do Adzidze,

zatim Crnim, Mramornim, Egejskim morem, Korintskim zalivom i
Jonskim morem, pa "kroz" Otrantska vrata u Italiju i najzad, preko
Jadrana do Bara. 
        Za to vreme je predjeno 935 km na Dunavu, zajedno sa prolaskom
kroz kanal Crna Voda - Adzidza i 1203 milje na moru, ili ukupno 3164
km. 

        Ciste plovidbe je bilo 30 dana. Ostalih 25 dana smo proveli u

lukama, ili na sidru u raznim uvalama. Najkraca etapa je bila 6, a
najduza 120 milja pri prelazu Jadrana. 
        Prosecno smo plovili dnevno 40 milja.
         Brzine su se
kretale: od osam
cvora kroz
Dardanele, sa vrlo
jakim ledjnim
vetrom - gde smo
se odusevili
glisirajuci samo na
olujnom floku, do
neke, valjda i
manje od jednog,
kada smo se
nalazili u jakoj
suprotnoj struji u
Korintskom zalivu.
Prosek je 3.5
cvora. 
        Jedrili smo i
danju i nocu.
Normalno da je
lepse danju, ali
nam nista nije
smetalo da
krenemo u pola
dvanaest nocu, sa
ostrva Otonoj,
preko Otrantskih
vrata prema
Otrantu. 

        Vreme je celim putem, sem pri prelazu preko Jadrana, bilo vedro
bez oblaka, a vetar se menjao kako je hteo, od vrlo slabog, do onakvog
kakav je pri olujnom Jugu na Jadranu. Uglavnom je vetra bilo dovoljno,
a onda kada nije i u jakoj struji u celo, kao i pri uplovljenju i isplovljenju
iz luka, palili smo i motor.

        Lepi dani i dozivljaji, su se smenjivali po nekom svom pravilu, sa

trenucima kakve nikom ne zelim. Bilo je predivnih dogadjaja, ali i
jezivih. Bilo je susreta koji su nas rastuzivali, ali i radovali. A cudnih i
neocekivanih dogadjaja, maltene svakodnevno. 

        Pred Brindizijem smo bili okruzeni boksovima "Pal Mal" cigareta u

plasticnoj foliji! I skupljali ih, naravno! 
        Osetili smo kako se letuje u Mediteran
klubu. Do pola u vodi, smo se uveseljavali
igrajuci odbojku u bazenu, dok nam je pravi
dzez orkestar svirao malo dalje od njegove
ivice! 

         U jednoj prijatnoj poslasticarnici u Krfu, u vece poslednjeg dana

boravka u Grckoj, smazali smo vise torti nego sto smo imali para da
platimo! Da nije diplomatske sposobnosti kapetana ladje, prali bi
sudove, lupali jaja, tucali orahe, ili mesali fil za kolace da se iskupimo! 

         U pola noci, na pola Otranta, smo doziveli pomracenje meseca! 

         U Rafini smo bili aktivni ucesnici mitinga "Nea Demokratia"

stranke. To nam uopste nije bilo tesko. Iako jos nismo imali ona
iskustva, koja smo tek kasnije stekli na nasim ulicama, osecali smo da
nam vikanje, skandiranje i uopste ta mitingaska atmosfera prija
izuzetno. 

        Prvi vesnik zemlje nam je bio redovno vilin konjic! Preleteo bi

iznad nas ne sletevsi! I to kao po pravilu, na oko deset milja od kopna,
kada se ono ni ne nazire. 

        U Loutra Edipsou, na Eubeji, zgranuti smo bili ugledavsi dugacke,

osvetljene vitrine, ispred poslasticarskih radnji u nizu niskih kuca
podalje od ulice. Blistale su iz daljine. Duge po pet - sest metara a
uperene upravno prema kolovozu, i to na svakih desetak metara
glavnog setalista! A u njima... da vam pamet stane! Nebrojeno vrsta
kolaca i raznih rolata posutih secerom. Rolati uvijeni spiralno, kao
konopi na palubi, izlezavali su se pod staklom u jarkoj svetlosti neonki,
kao devojke pod suncem na plazi! I to preda mnom, koji bi ih ceo zivot
mogao jesti umesto hleba! I verujte mi, draze mi je bilo da njih tada
gledam, nego eventualno bilo koliko lepe dame na pesku! A i probao
sam ih malo, sto dame ne bih u ovoj situaciji bas mogao! 

        Finale presretanja bugarskog granicnog patrolnog broda, prve noci

na moru, je bio poklon kapetana ladje - prava, nova, oficirska
kapetanska sapka ! 

         Spasili smo dvojicu na Mramornom moru. Nihov mali camac,

kome se pokvario motor, je vetar odbacio veoma daleko od obale i
potapao. Posle dva sata jedrenja od kako smo ih iskrcali na plazu
Silivri, na daljini sa koje se jedva primecivala obala, ponovo smo ih
ugledali. Stajali su u gliseru koji nam se priblizavao sa velikim kesama
 u rukama, pune hrane, piva, boksova cigareta! 
         I tako dalje i tako dalje...

        Tuzno nam je bilo kada smo pri prelasku Jadrana, u poslednjoj

noci na moru, slusali na radio Splitu o utapanju dva mlada jedrilicara iz
Zemuna. Nastradali su na slicnoj jedrilici kao sto je nasa, u nevremenu
dosta severnije od nas. Nesto nisu uradili kako treba i to im se na surov
nacin osvetilo. Neki djavo je dosao po svoje.

Kako bilo da bilo, imali smo dosta znanja, postovali smo more i imali
srece. Stigli smo tamo gde smo zeleli, bez povrede bilo kog od nas i bez
ostecenja jedrilice.
Hteli smo avanturu i doziveli je u najlepsem izdanju. 
Sta vise od toga?