Pesmu Lutao sam usamljen kao oblak, koju mnogi znaju po nazivu Narcisi, Vilijam

Vordsvort je napisao 1804. godine. Ova pesma nije bila rezultat mašte, na šta ukazuje
njegova sestra Doroti, objašnjavajući šta ga je inspirisalo da je napiše: "Kada smo bili u šumi
izvan Gowbarrow parka, videli smo nekoliko narcisa u blizini obale." Tako je pesma
posledica stvarne vizualizacije, pre nego imaginacije, jednog trenutka 15. aprila, 1802.
godine, kada je osećaj usamljenosti pesnika obeležila smrt njegovog brata Džona.

Tema pesme Lutao sam usamljen kao oblak je imaginativna vizija pesnika, koja se pojavljuje
ispred njegovog unutrašnjeg oka. Ova živa vizija je bekstvo od melanholičnog raspoloženja i
samoće, koje ispunjava njegovo srce radošću.

Početak pesme Lutao sam usamljen kao oblak je i početak vizije, koji delom ponavlja naslov
pesme "Lutao sam usamljen kao oblak što plovi iznad dolina i brda". Dok luta pesnik spazi
"mnoštvo žuto, obilje zlatnih narcisa", uz obalu jezera, sakrivene pod stabla drveća. Oni su
"ko zvezde pune sjaja" i podsećaju pesnika na Mlečni put, "u nizu kojem nema kraja", ali
unose i vedrinu svojim plesom. Svojim razdraganim plesom narcisi prevazilaze i talase jezera
koji plešu. Ali, pesnik u ovom trenutku ne ceni potpuno srećan prizor pred sobom. I kasnije
dok leži setan narcisi ga ozare u samoći. Ovaj imaginarni prikaz narcisa povezuje se sa
osećanjima pesnika i on u poslednjim stihovima kaže: "Tada mi se srce puni zadovoljstvom i
pleše sa narcisima."

Pesma Lutao sam usamljen kao oblak je prvi put objavljena 1807. godine, kada je imala tri
strofe. Menjana je nekoliko puta, a konačna verzija, objavljena 1815. godine je jednostavno
revizija originala i ima četiri strofe. Novi stihovi i reči možda odražavaju promene u načinu
života Vilijama Vordsvorta i gde je sebe video u društvenoj hijerarhiji.

Песма о старом морнару казује искуства једног морнара који се вратио са дугог поморског
путовања. Морнар зауставља једног човека који је пошао на венчање и почиње да му прича
причу. Реакција свадбеног госта прелази од зачуђености до нестрпљења, преко страха па до
фасцинације како се прича морнара развија, што се може видети у језичком стилу. Колриџ
користи наративне технике као што су персонификација и понављање да би се створио осећај
опасности, натприродног или пак спокојства, у зависности од расположења у различитим
деловима песме.

Морнарева прича започиње описом брода који креће на путовање. Упркос почетној
доброј срећи, олуја односи брод на југ и он доспева у воде Антарктика. Појављује
се албатрос и води брод из наслага леда у којима је био заглављен. Иако албатроса
бродска посада хвали и слави, морнар га је упуцао:

Ја из овог лука свог

ту птицу убих тад!

Посада је љута на морнара јер верује да је албатрос донео јужни ветар који их је одвео
с Антарктика. Међутим, морнари мењају мишљење када је време постало топлије и кад
је нестала магла:

Свак рече: „Нек! ти скрати век њој која носи мрак!

И дода тад: „јер то је гад што носи маглу, мрак.“

Они ускоро откривају да су направили кобну грешку подржавањем овог злочина јер је
изазван гнев духова који затим прате брод од „земље магле и снега“; јужни ветар који
их је првобитно одвезао из земље леда сада шаље брод у непознате воде у
близини екватора где он остаје непомичан.

За даном дан, за даном дан,

а ветра нити трун;

ко укопан нам стоји брод –

ко посред слике чун.

А вода свуд, а вода свуд,

ал’ суша траје век;

а вода свуд, а вода свуд,

ал’ питке ни за лек.

И поче трнут морско дно!

О, боже, морем тад

свуд стаде гмизат, све укруг,

баш неки љигав гад.

Поморци поново мењају мишљење и окривљују старог морнара за своју муку и жеђ. У
бесу, посада га приморава да носи мртвог албатроса око врата, што можда илуструје
терет који он носи због убиства птице, или можда представља знак жалости:

И мрко ме је гледао свак:

млад морнар и с њим стар:

на врат ми мртву птицу, вај,

тад ставише ко дар.

На крају, брод се сусреће с духовима. На броду су Смрт (скелет) и „Ноћна мора Живот-
у-Смрти“, жена бледа попут смрти, која се коцка за душу посаде. Када су коцке бачене,
Смрт осваја животе чланова посаде, а Живот-у-Смрти добија живот старог морнара,
награду коју она сматра много вреднијом. Њено име представља судбину старог
морнара: он ће морати да издржи судбину гору од смрти као казну за убиство
албатроса. Сви чланови посаде умиру један по један, али стари морнар и даље живи и
присиљен је да седам дана и ноћи гледа како га очи на лешевима посаде проклињу —
на њиховим лицима су остали последњи изрази. На крају, ова фаза морнаревог
проклетства се завршава јер он почиње да цени морска створења која пливају у води.
Упркос томе што их је раније у песми вређао, називајући их „љигавим гадовима“, он
одједном види њихову истинску лепоту и благосиља их. („О, срећне змије! никад још
не видех такав плам; од радости похитах тад да благослов им дам; и с неба милост
дође ми да благослов им дам“ ) — изненада, како успева да се помоли, албатрос пада с
његовог врата и његова кривица је делимично опроштена. Тела посаде, која су
запосели добри духови, поново устају и помажу у кормиларењу бродом. У трансу,
морнар чује два духа која говоре о његовом путовању и покори те сазнаје да бродом
управља нека натприродна сила:

Ал’ зашто тако брз је брод,

а ветра ни за трун?

Стари морнар уочава напокон своју домовину на видику, али у почетку није сигуран да
ли халуцинира или не.

О, дивног сна! Је л’ стварно то

наш светионик сад?

Је л’ то наш брег и цркве кров?

Је л’ то мој родни град?

Уз јецај почех молит се

кад достигнемо рт:

да пробудим се, боже, дај,

ил’ да преспавам смрт.

Трули остаци брода тону у виру остављајући за собом само морнара. Један испосник с
копна угледа брод који се приближава и чамцем креће ка њему са лађарем и његовим
сином како би га пресрео. Морнара извлаче из воде и мисле да је мртав, али када овај
отвори уста, лађар се страшно зачуди. Испосник се моли, а морнар почиње да весла.
Лађарев син је био ван себе и почео је да се лудачки смеје мислећи да је морнар сам
Ђаво, и викао је: „Ђаво уме да весла“. Као покору за убиство албатроса, морнар којег
гризе савест бива принуђен да лута земљом и приповеда своју причу сваки пут изнова
и преноси поуку онима које сусреће:

И сад, на крају, свате знај

да души нађе спас

тек створ што воли бића сва

што живе око нас!

После казивања приче, морнар одлази, а свадбени гост се враћа кући и буди се
следећег јутра као „тужнији и мудрији човек“.

Песма је наишла на различите рецензије, а издавач је једном приликом рекао Колриџу

да су већина купаца били морнари који су мислили да је то песмарица о мору. Колриџ
је у будућности направио неколико модификација у песми. У другом издању Лирских
балада, објављеном 1800. године, заменио је многе архаичне речи новима.

Ако се фокусирамо на површински слој, песма истражује нарушавање закона природе

и огромне психолошке утицаје на морнара и на све оне који чују његов глас. По
мишљењу Џерома Мекгана, песма је налик на причу о спасењу. Структура пeсме је
вишеслојна и базира се на Колриџовом интересовању за историјску критику, која
истружује порекло древних текстова како би дошла до бољег разумевања
вантекстуалног света. Џером МекГан наводи да Песма о старом морнару није дело од
универзалног значаја, већ трансисторијског, попут Илијаде, Изгубљеног раја Џона
Милтона, или било којег великог историјског производа. То значи да за различите
читаоце из различитих раздобља ова песма увек има другачије значење.

Џорџ Воли у есеју „Морнар и албатрос” из 1946. – 1947. године, износи претпоставку
да je Стари морнар аутобиографски портрет самог Колриџа. Воли пореди морнареву
усамљеност са Колриџовим осећајем усамљености, који је исказан у његовим писмима
и дневницима.

У књизи The Romantic Imagination [Романтичка имагинација] oва песма представља

нејнеобичније и нaјромантичније дело од свих која су настала у периоду романтизма у
Енглеској, а која се баве тематиком натприродног. У стварању овог дела Вордсворт је
имао велику улогу. Он је осмислио цео део са албатросом, као и део са мртвим људима
који управљају бродом. Колриџ је имао задатак да створи поезију са елементима
натприродног, која је изискивала да буде што ближа човеку и једнако уверљива као
Вордсвортова поезија једноставних, свакодневних ствари.

Врхунац ове песме се остварује кроз низ невероватних догађаја исказаних на такав
начин да нису само занимљиви и убедљиви, већ се на неки начин могу сматрати и
критиком живота. Колриџ је био храбрији од Вордсворта, у смислу да је описивао
сцене које никада није видео, као што су глечери којима је брод био окружен.
Колриџова замисао била је да се ослони на нешто што дотиче срца и машту обичних
људи, а у тој намери је успео увођењем неких особина снова. Снови су у овом смислу
важни јер су живописнији од јаве. Критичка свест не делује у процесу сањања, па је
због тога дејство сна јаче, снови се теже заборављају.

Колико год да су догађаји у песми чудни, они су саткани од природних елемената

исприповедани кроз свима блиску перспективу сна па из тог разлога ми верујемо у
њих. Морнар и посада нису разрађени као индивидуални ликови, али оно што нас
повезује са њима јесте саосећање са њиховим патњама. Њихова агонија је првенствено
људска. Имамо осећај да та њихова патња може задесити било кога на овом свету и
реагујемо на муку и невољу која их је снашла. Колриџ постиже овај ефекат
наглашавањем морнареве усамљености и беспомоћности.
Колриџ се у овој балади бави универзалним питањима добра и зла, злочина и казне.
Али, колико год уживали у песми, она је узнемирујућа. То је сигурно ефекат који је
песник хтео да изазове у читаоцу. Магија ове песме лежи у мешавини мрачних,
озбиљних проблема и креативне игре пуне задовољства. Колриџ није гледао на живот
аналитички, већ креативно. Исто као и Блејк, Колриџ је видео јаке силе које су изван
видљивог света, за које је сматрао да покрећу човека. Истовремено је био опчињен и
уплашен светом који није познавао, али му је то давало и неку чудну дозу узбуђења.

„Ода западном ветру“ (енгл. Ode to the West Wind) ода је коју је написао Перси Биш Шели
1819. године близу Фиренце, у Италији. Изворно је објављена 1820. године од стране Чарлса и
Едмунда Олијера у Лондону као део збирке Ослобођени Прометеј, Лирска драма у четири
дела, са другим поемама. Неки тумаче песму као исказ говорника који жали због своје
немогућности да директно помогне онима у Енглеској због тога што се налази у Италији. У исто
време, поема изражава наду да ће његове речи испирисати и утицати на оне који је читају или
је чују. Више од свега другог, Шели је можда желео да се прошири његова порука о реформи и
револуцији, па ветар постаје мотив за ширење речи о промени кроз фигуру песника-пророка.
Неки такође верују да је поема написана као одговор на губитак његовог сина Вилијама
(рођеном у вези са Мери Шели) 1819. године. Поема говори у алегоријама о улози песника као
гласа промене и револуције. У време стварања песме, Шели је без сумње имао на уму Питерлу
масакр августа 1819. године. Његове друге песме написане у исто време – Маска анархије,
Ослобођени Прометеј и „Енглеска 1819. године“ – разматрају ове исте теме политичке
промене, револуције и улоге песника.

Поема „Ода западном ветру“ се састоји од пет одељака написаних у терцинама. Сваки
одељак се састоји од четири терцета (АБА, БЦБ, ЦДЦ, ДЕД) и куплета са римом ЕЕ.
Ода је написана у јампском пентаметру.

Прва три одељка поеме описују ефекат ветра на земљу, ваздух и океан. У последња два
одељка, песник говори директно ветру, молећи га за његову моћ, да га подигне и учини
га његовим сапутником у својим лутањима. Поема се завршава оптимистичним
запажањем да пролеће, ако су зимски дани овде, не може бити много далеко. Поема се
може поделити на два дела: прва три дела су о одликама ветра, а сваки се завршава уз
повик "Оx, чуј!".Последња два дела описују однос између ветра и говорника.

Ова поема је врло сложен текст о улози песника као извршиоца политичких и моралних
промена. Ово је била тема о којој је Шели много писао, нарочито око 1819. године, а чија је
снажна верзија артикулисана у познатим завршним реченицама „Одбране поезије“: „Пјесници
су духовници неспознатог надахнућа; огледала дивовских сјена које будућност баца на
садашњост; ријечи које изражавају оно што они не разумију; трубе које зову у бој те не осјећају
оно што надахњују, утјецај који није потакнут него потиче; пјесници су непризнати
законодавци света.“ .
Balada Lepa gospa bez milosti (u orginalu La belle dame sans merci) delo je engleskog
pesnika Džona Kitsa. Može se sresti u dve verzije koje se pomalo razlikuju. Originalnu
verziju je napisao Kits 1819. godine, upotrebivši naslov pesme iz XV veka “La Belle Dame
sans Mercy” Alana Šartijea, iako su teme ovih pesama u mnogome različite[

Kits je ovu baladu napisao 21.aprila 1819. godine kasno u noć kad je bio vrlo umoran i
uključio je u pismu svome bratu. Sam Kits ovu svoju pesmu nije mnogo cenio; međutim, to je
jedna od njegovih najspontanijih pesama; i svojom temom usamljenosti i kobne ljubavi kao i
svojom setnom muzikom, ona je izvršila znatan uticaj na mnoge pisce u periodu engleskog
romantizma.

Poput ostalih Kitsovih dela , ova balada se smatra klasikom engleske književnosti. Uprkos
jednostavnoj strukturi, analiza same balade je u mnogome složena. Zahvaljujući svojoj
zagonetnosti, bez obzira na to što je napisana u dvanaest kratkih strofa sa po četri stiha
jednostavne isprekidane ABCB rime, ona je bila predmet mnogih tumačenja.

Jednostavnu radnju o ljubavi i smrti, Kits smešta u sumorni, hladni pejzaž koji joj i priliči:
“Već trska svenu, ptičiji poj / Sav nesta sad”[2]. Ova dva stiha se sa manjim promenama
javljaju kao završni stihovi i time naglašavaju sudbinu nesrećnog viteza i zaokružuju
pesmu vraćajući je ponovo na početak. Kits povezuje stanje drveća i okoline sa stanjem
viteza koji se oseća slomljeno. Prateći tok same balade, Kits ne otkriva identitet njegovog
ispitivača, kao ni viteza i gospe destruktivne lepote. Ono što Kits ne pominje u ovoj baladi
podjednako budi maštu čitaoca kao i ono što je u njoj navedeno . Lepa gospa bez
milosti, prelepa dama bez saosećanja je fatalna žena, lik poput Kirke (zanosna čarobnica iz
mitologije; grč. Κίρκη, Kírkê; lat. Circa), koja privlači ljubavnike ne bi li ih uništila svojim
natprirodnim moćima. Ona uništava, jer je to njena priroda. Kits je obrazac za svoje “vilinsko
dete” mogao preuzeti iz narodne mitologije, klasične književnosti, renesansne poezije ili iz
srednjevekovnih balada. Sa nekoliko veštih poteza,on stvara ženu koja je istovremeno lepa ,
erotski privlačna, fascinantna i smrtonosna. Pojedini čitaoci smatraju ovu Kitsovu pesmu kao
ličnu pobunu protiv ljubavnih boli. U svojim pismima, kao i pojedinim pesmama on otkriva
da je iskusio ljubavnu bol kao i zadovoljstva. Najviše je prezirao bol , izazvan gubitkom
slobode , koja nastaje usled zaljubljivanja. Balada ima jednu nepristrasnu formu pa bi možda
bilo najbolje pročitati “Lepu damu bez milosti” samo kao priču i ništa drugo.