KIČ

Termin ‚‚kič‚‚ (Kitsch) nastao je u Minhenu oko 1870. i najpre je bio fiksiran za prodaju
umetničkih slika koje su ‚‚na brzinu napravljene‚‚ to jest ‚‚sklepane‚‚. Kič u slikarstvu označava
sladunjav pravac...nasuprot zdravom realizmu, kao lažni hepi-end, bolesna romantika. Nije zbog
toga slučajno što su nemački teoretičari smatrali da je ‚‚sklonost ka kiču jedna od komponenata
nemačkog senzibiliteta u XIX veku‚‚, i da je upravo stil pod nazivom ‚‚bidermajer, bez sumnje
najčuveniji predstavnik savremenog kiča‚‚.

Izraz šund (nemački Schund) bukvalno znači: trice, prnje, bezvredno delo, otpadak. Najčešće se
izraz ‚‚šund‚‚ koristi za onaj deo kiča koji se odnosi na književnost. Otuda termin ‚‚šund
literatura‚‚ (pri čemu se misli na ‚‚vestern-romane‚‚), ljubići, krimići. Kod nas su u modi i na
visokoj ceni novokomponovane pesme, u kojima dominira nastojanje da se idilična slika drevnog
seoskog i palanačkog života i folklora osavremeni.

Najveći broj autora smatra da je kič jedna od bitnih pratećih pojava ‚‚masovne kulture‚‚, a
nemali broj sociologa veruje da se masovna kultura može izjednačiti sa vulgarnom kulturom, ili
kulturom nižeg nivoa. Pa, ipak pojam ‚‚masovne kulture‚‚ je širi od pojma kiča. Pre svega, kič se
neposredno dovodi u vezu sa umetnošću utoliko što sam pojam kiča predstavlja sniženje
vrednosti umetnosti. Suprotno tome, masovna kultura je, da tako kažemo, snižavanje vrednosti
ali svih oblika kulture: i umetnosti ali i nauke, filozofije, morala, religije. Rekli smo da postoji
sličnost, ali i razlika između kiča i umetnosti. Da bismo tu razliku plastičnije odredili, navodimo
nekoliko karakterističnih definicija kiča:

 Kič je rasprodaja ideala po sniženim cenama.

 Kič, to je loša roba.
 Kič je slabost umetnika, estetska stranputica.
 Kič je zasnovan na potrošačkoj civilizaciji koja proizvodi da bi trošila i troši da bi
proizvodila.
 Kič se u stvari ne može pojaviti niti napredovati ako ne postoji kič-čovek, ljubitelj kiča
koji je pripremljen da ga pribavi i da za njega veoma dobro plati.
 Kič je laž koja želi da se dopadne.
Bitne odlike Kiča

Kič je tvorevina koja podseća na umetnost, a to znači da je kao i umetnost pre svega
dostupan čulima. Ali, kič se od umetnosti i razlikuje, jer je estetska stranputica, surogat
umetnosti, tačnije, on je loše izvedena umetnička zamisao. Surogat potiče od
novolat. surrogatum - roba koja zamenjuje neku drugu, ali je po kvalitetu ispod
prvobitne. Zbog toga su tvorevine kiča falsifikati originala. Međutim, kič-tvorevine
stvaraju ljudi koji nisu lišeni estetskog iskustva. Proizvođači kiča su najčešće i sami
umetnici spremni da stvore ovu ‚‚lošu robu‚‚.
Kič želi da se dopadne, on se ‚‚ulaguje‚‚ to jest nameće se, ulazi u sve pore čoveka, i tako
postaje neizbežan. Koristi lepršavost , umilne boje i efekte, prijatne melodije. Jednom
reči: dokle kič dopire on širi zadovoljstvo i uživanje, a da pri tom ne zahteva nikakav
duhovni i fizički napor.
Najzad, kič postoji samo zato što postoji kič-čovek, a to je onaj koji sam vapi, žudi za
kičom, koji prima kič i spreman je da za njega, kao i za svaku ‚‚robu‚‚ dobro plati. Za kič
je karakteristično da se u njemu nalazi mnogo čulnih stimulansa koji deluju na niža
čovekova osećanja i zadovoljstva. Kič je kada četkica za zube, mada lepo oblikovana i
funkcionalna, ima ugrađen tranzistor sa zvučnom melodijom Edit Pjaf, koji se automatski
uključuje dok čovek pere zube. Lažnost kiča je u tome što ove tvorevine pobuđuju samo
prividna, površna osećanja čoveka. Kič izaziva u čoveku samo trenutni smeh,
zadovoljstvo ili tugu i suze (ukoliko je reč o nekoj melodrami koja se gleda na televiziji),
da bi se vrlo brzo na sve to zaboravilo, pošto gledaoca, na toj istoj televiziji, za kratko
vreme sustignu nove informacije i izazovi. Jer: televizija postaje njegova sudbina!
Ukoliko bismo kič odredili u širem smislu, ne samo kao pretvaranje umetničke vrednosti
u osrednjost i banalnost, već kao manipulaciju svim bitnim kulturnim vrednostima, a to
znači osim estetskim još i moralnim, naučnim, religijskim, onda bi polje kiča, praktično
bilo istovetno nižim oblicima masovne kulture. Brojni su primeri banalizacije naučnih
teorija, na primer, u nedeljnoj, revijalnoj štampi. To je nastojanje da se i neupućenom
pruđi neko znanje iz psihoanalize, astronomije i slično. Zatim tu su i brojni primeri iz
arhitektire na grobljima u kojoj dolazi do izražavanja religiski kič. Reč je o nekropolama
(građevinama za mrtve; grobnicama) koje se grade veoma neukusno. Praktično, to su
prave ‚‚vikendice‚‚ u kojima se osim frižidera, kauča, televizora, nalazi i sve drugo
potrebno za ‚‚normalno‚‚ stanovanje. Da nije takav objekat kojim slučajem sagrađen na
groblju, teško bi se razlikovao od istinskih ‚‚kuća za odmor‚‚. Isti slučaj jeftinog ukusa
nalazimo u sadržajima brojnih novokomponovanih pesama, od onih srceparajućih, do
onih ispevanih na temu gastarbajterstva, ženidbe i udadbe. Navešćemo samo neke delove
pomenutih pesama koje vrve od banalnosti i lažne sentimentalnosti.