bojana888

Dragan Velikić

Via Pula

bojana888
 Na Ilirskom moru smiriše vesla,

pored grobnoga kamena plavokose

Harmonije - Zmije;

grad utemeljiše; Grk bi mu neki rekao

„Grad Begunaca”,

no njihov ga jezik imenova Pulom.

Kalimah (320-240. g. pre n. e.)

bojana888
 Prvi deo

U SENCI PINIJE

bojana888
 1. Lična karta
Ime: Bruno

Prezime: Gašparini

Ime oca: Matija

Datum rođenja: 19. mart 1943. god.

Mesto rođenja: Pula

Adresa stana: Rakovčeva 45

Krvna grupa: A RhD: poz.

Bračno stanje: Neoženjen

Zanimanje: Lekar specijalista psihijatar

I to bi ukratko bilo sve.

Ako postojećem nizu dopišemo zodijački znak: riba, omiljenu boju: bordo, doba
dana: jutro, vino: pinot, cvet: zumbul, ili čak tip žene: plavuša vitkih nogu i malih
okruglih grudi, jedva da smo se za pedalj približili osobi koja se zove Bruno Gašparini.

Sve dok nevidljiva ruka ne okrene prekidač u tami, naš junak visi kao krpena lutka
u izlogu, ili poput beživotnog trupla Frankensteina čeka na laboratorijskom stolu da u
olujnoj noći udar groma udahne život. Jer, ni poduži spisak bizarnosti ne može nam
približiti Bruna Gašparinija; to se samo izoštrava njegova senka - papirnati zmaj zagubljen
u bezmerju neba.

Bruno je skriven zidinama kao srednjovekovni grad. Da mu priđemo najpogodniji

čas je pred zoru, kad je san dubok, a most dovoljno čvrst. Nečujnim korakom zaobići

bojana888
stražu i utonuti u lavirint ulica i trgova.

2. Gospodar snova (I)

Iz magle, koja je toliko gusta da se ni pramac jedrenjaka ne vidi jasno, izroniće
grumen užarenog kamena, kao klatno nebeskog časovnika. Brod klizi uljastom površinom
mora utapajući jedra u magli i dugačkim kljunom cepa vazdušasto tkanje na čijim
rubovima se rumeni jutro.

Bruno stoji na palubi, ogrnut pelerinom mrke boje i budno osluškuje pljuskanje
talasa i mukle glasove iz potpalublja. U pepelu mora i neba naziru se zidine grada. A kada
jedrenjak doplovi do otoka prekrivenog kvrgavim drvećem maslina, sa leve strane od
gradskih zidina izranja prstenasta građevina sa tri reda ogromnih otvora, okružena
šipražjem i ćubastim pinijama.

Čim brod kljunom dodirne obalu, prizor nestaje u mlečnoj svetlosti.

Prilazio je gradu s mora, kako savetuju stari putopisci, jer je s te strane velelepan.
Podseća na drevni Rim: leži na sedam brežuljaka i ima amfiteatar za orgije.

Godinama je na zidu kuće u Medulinu visila slika sa izduženim figurama ljudi u

gondoli. Onaj poslednji u nizu, lica zabrađena kapuljačom, drži jednom rukom dugačko
veslo, a drugom pokazuje obris čoveka na obali.

Cassasova veduta nestaće sa zida, kao i mali okrugli goblen u čijim se

modrozelenim tonovima jedva raspoznaje konjanik, i niko sem Bruna neće pamtiti te
slike. A možda bi ih i on zaboravio da se u snu nije javljao šum talasa i prigušeni glasovi iz

bojana888
utrobe broda. Peo se na palubu i čekao da iz magle izroni grad.

Ujednačeno disanje posade u duguljastim mrežama ponekad nadjača udar vetra što
uz prasak platna napne jedra i povuče brod prema udaljenoj obali. Spavači se ljuljaju u
visećim ležajevima kao ogromni grozdovi.

Niko se neće probuditi ni kada pramac useče muljevitu obalu, a brod se toliko
nagne da jarbolom skoro dodirne pramenove visokog šiblja. Dve ptičurine krešteći nestaju
u magli. Nad rumenom makijom zuje oblaci komaraca.

Skočio je sa palube i do gležanja utonuo u mulj. Obrisao je ruke o mokru travu i

podigavši krajeve pelerine krenuo nasipom, gazeći visokim čizmama crvenkastu kaljugu.
Stenjanje nasukanog broda gubilo se u magli.

Gradska vrata prema moru, nagrižena olujnim talasima, izgledala su kao široka
tamna pukotina među sivim vunastim zidinama. Bruno je ubacio srebrnjak u drveni
sandučić. Stražar u pohabanoj, prljavoj uniformi, žućkasta lica i natečenih očiju uputio mu
je dug ispitivački pogled pre nego što je povukao gvozdenu alku i otvorio vrata grada.

Negde sa brda oglasilo se udaljeno zvono. Hodao je brzo, uznemiren pretećom

tišinom usnulog grada ili možda slutnjom da će svega nestati u mlečnoj svetlosti što se već
javljala iznad strmih ulica. Kroz otvorene prozore zbijenih kuća dopiralo je šištanje
spavača.

Antonio, Antonio, čuo je ženski glas.

U istom času iz obližnje kuće istrčao je čovek razbarušene kose, bez plašta, sa
šeširom u ruci. Pogledao je za tren nepoznatog prolaznika i nestao u poprečnoj ulici.

Na prozoru, u prizemlju kuće od kamena čiji su spratovi bili ukrašeni uskim

biforama, pojavila se mlada žena. Klimnula je glavom usamljenom namerniku i podigla

bojana888
desnu ruku iznad čela, kao da mu tim pokretom daje nekakav znak.

Bruno je prišao prozoru, naklonio se i ljubazno upitao da li negde u blizini postoji

ugodno konačište, jer umoran je od puta, željan sna.

Odakle dolazi? Iz Venecije? Ili možda iz Đenove?

Ne, ne, zatresao je glavom. Još dalje. Toliko daleko da je i ime grada zaboravio.

Žena se nasmejala i nagnula glavu otkrivši grudi sapete kožnim vrpcama.

Želite odmora, dragi putniče? Pitajte Antonija. On poznaje svaki krevet u gradu.

Ispružila je ruku i dodirnula Brunovo čelo. Gornja usna, malo povijena, nozdrve
trepere kao u preplašene košute. I gipkim pokretima podseća na košutu. Podigne glavu
kao da nešto osluškuje, i tako ukočena, malo iskosa posmatra namernika pod prozorom.

Brano drhti suočen sa njenim izduženim pitomim licem. Kadgod sagne glavu,
naglo, opčinjena igrom, čuperkom plave kose pogladi Brunov obraz. Gornja usna se
pokrene i razlije u osmeh.

Biću večeras kod Porta Ratta, kaže.

Topao dah zamagljuje Brunov pogled. A kada je bistra oka pokušao da je pronađe u
ramu prozora, čuo je samo njen zvonki smeh iz dubine kuće.

Stajao je strpljivo, kao na palubi broda, dok se magla spuštala niz krovove zastirući
deo po deo prizora.

Probudio se ulepljene kose. Svitalo je.

Negde pod prozorom mirisala je rascvetana krošnja kaline.

Tihom Gupčevom ulicom prošao je kamion, rijući gust noćni vazduh. Sa Kaštela se
oglasila gugutka pravilnim ritmom.

bojana888
 Bruno je pažljivo merio intervale tišine između kratkih, sve razvučenijih
gugutanja, gde se onaj poslednji ton polako gasio u dugačkoj koroni.

Možda je zatočena u snu, pomislio je Bruno. Kao spavač u šumi na ližnjanskom

putu koga ni vlastiti krik ne može probuditi.

Bruno je ustao i prišao otvorenom prozoru.

Zid ispod bedema Kaštela, prekriven gustom tamnozelenim draperijom bršljana

pružao je duboku senku po dvorištu. Iz niskog grma šimšira izvirio je narandžast kljun
kosa. Ptica je oprežno doskakutala na čistinu, podigla glavu i cvrkutom za trenutak
uznemirila jednoličnu melodiju gugutke.

U zatalasanoj površini bršljana sunčevi zraci omeđili su nepravilne geometrijske

likove svetlijih tonova, tako da se Brunu vlažni srcasti listovi učiniše kao sjajne krljušti
pancira. Razaznao je vrh koplja, glavu konja rascvetane gubice, figuru konjanika
zarobljenu u treperavoj draperiji.

Kos je odskakutao u gustiš, a sve jače i bolnije dozivanje gugutke podsetilo je Bruna
na urlik bespomoćnog spavača u šumi na ližnjanskom putu gde su prethodnog dana, otac i
on, brali šparoge.

Sa olakšanjem je udahnuo vazduh. Miris kaline ispunio ga je čudnim ushićenjem,

kao kad zadihan prilazi usponom do široke kapije Monte Ghira.

Nevidljivi plovak pulsira u dnu ždrela. Šljunak pršti pod stopalima.

U senci čempresa, pored visokog zida, stoji košuta, glave malo iskošene. Čim joj
priđe, nestaće u mermernoj šumi.

Ćilibarska svetlost sutona gasi se u zamućenoj vodi. Uvelo cveće visi sa kamenih
pehara.

Jutarnji burin pomera nabore zelenog zida. Oštar ugao tvrđave, sličan otkinutom
kraku zvezde, probija se u polutami kao pramac gondole, bešumno klizeći u senkama

bojana888
pinija. Sunce će uskoro obasjati dugačke bledozelene perjanice zove i rasplinuti svetle
mrlje po čitavom zidu.

Lutao je tesnim, mračnim ulicama nailazeći samo na grupe pijanih vojnika

zakrvavljenih očiju, žutih providnih obraza. Njihovi mršavi psi preteći su režali
podvijenih repova.

Na trgovima su gorele vatre šireći zadah pregorelih krpa i đubreta.

Hodao je nošen mutnim predosećajem da u lavirintu uskih ulica postoji kuća gde
se krije žena plave kose i tankih uznemirenih nozdrva. Sa zidina grada, gde bi se zadržao
da predahne, ugledao bi močvarnu obalu i daleko jedro broda u čijoj utrobi spavaju
mornari u visećim mrežama.

Jednom je posle napornog lutanja pustim gradom naišao na karnevalsku povorku,

koja se kao drhtava šarena kresta povlačila čitavom dužinom trga. Sa prozora kuća
odjekivali su piskavi zvuci truba.

Prišao je grupi okupljenih oko gondole koju su vukla četiri ponija iskićena
žutozelenim papirnatim trakama s cvećem. Zagledavši se u lica ljudi, otkrio je ne bez
užasa, da su im glave i udovi sačinjeni od smrdljive gline. Iz malenih otvora usta i očiju
šištala je para. Bruno se gušio u paklenoj toploti i bespomoćno mahao rukama braneći se
od nasrtljivaca. Njihova meka tela pritisnula su ga uz rub galije. Tupo sečivo vesla
približavalo se kao ogromno klatno.

Izbavljen iz mučnog sna, Bruno se dovukao do prozora i pogledao tamne obrise

drveća u dvorištu. Kulise su postavljene. Predstava će početi svakog časa, čim se podignu

bojana888
krošnje kalina i zova. Lutke iz sna tumaraju dvorištem.

Nekoliko dana kasnije pojavila se vest u lokalnim novinama da je zatvoreno

Ciscuttijevo pozorište.

Otac je ironično primetio da oko grada rastu iz dana u dan zidine, deblje i više od
onih što ih srušiše Francuzi u vreme svoje kratke vladavine.

Pietro je u pravu, rekla je majka. Ustajao vazduh doneće nam malariju. Život se
topi kao meduza.

Zgrada Ciscuttijevog pozorišta godinama će stajati napuštena, ponekad okružena

čipkom čeličnih skela.

Stanovali su u Gupčevoj ulici, podno Kaštela, i kada bi se uveče vraćali kući, činilo
im se da hodaju kružnim hodnicima pozorišta.

Jedne večeri, u povratku iz bioskopa, otac je pomenuo kuću na Castagneru. Majka

je mrzela mračnu Gupčevu ulicu zapuštenih dvorišta, pod ledenim bedemom Devillove
tvrđave, odakle leti nadiru gusti rojevi komaraca kao nekakve džinovske glave maslačaka.

U proleće 1955. godine preselili su se u prizemnicu na vrhu Rakovčeve. Oblake

komaraca zamenila je prašina. Kamioni po čitav dan tutnje ulicom uskih trotoara.

Grad je još uvek u ruševinama. Sa napuklih fasada vrište crvena slova parola.

U jesen iste godine pojaviše se prvi kestenjari. Njihove užarene bubnjare razmilele
su se kao ogromne kresnice po čitavom gradu. Iz godine u godinu žar će bivati sve
blistaviji.

Rumena nit lave potekla je iz napuštenog grada ivicom mora do Rapca i Umaga.

U blizini gradskih vrata prema moru sreo je prosjaka. Zgurena spodoba obeća mu
da ga za svega dva novčića odvede do kuće gde živi žena zlatne kose. Skakutao je ispred

bojana888
Bruna kao pseto, kezeći se trulim zubima između mlohavih modrih usana.

Opasno je, gospodine, da se dugo zadržavate u gradu.

Zašto?

Zbog vazduha. Nema vetra. Vrelo je kao u loncu.

Bruno ovlaš pređe dlanom po čelu.

Znojimo se i leti i zimi, dobaci prosjak.

Kada su izbili na trg gde je jednom sreo karnevalsku povorku i glinene lutke,
Bruno zastade pred ruševinama rimskog hrama.

Stigli smo, reče prosjak. Tamo su žene.

Njegova mršava ruka, visoko podignuta, pokazivala je prema kući na drugoj strani
trga.

Nije to kuća koju tražim, viknuo je bespomoćno Bruno.

Prosjak se kliberio i sastavivši dlanove podsetio Bruna na obećani novac.

Kovanice blesnuše u vazduhu i pre nego što su pale na kamene ploče, nestadoše u
zgrčenim šakama prosjaka. Njegovo lice mrke boje, zabrađeno krpama, zahvalno se
osmehnulo darodavcu.

A sada idi, reče prezrivo Bruno.

Prosjak otrča prema gomili vojnika okupljenih oko vatre na sredini trga.

Kuća koju mu je pokazao prosjak imala je dva balkona na pročelju i duguljaste

trifore u dubokim nišama. Očuvana fasada i raskošan friz govorili su o nekim boljim
vremenima, ali teška, grubo istesana hrastova vrata, okovana malim zarđalim pločicama i
kiselkast miris vina i pregorelog mesa vraćali su posmatrača iz belih visina na trošne
kamene ploče.

Bruno je oprezno gurnuo vrata i ušao u polumrak duguljaste prostorije, skoro čitav

bojana888
metar ispod nivoa ulaza. Sa niske tavanice fenjeri su bacali žmirkavu svetlost po širokim
spojenim stolovima. Na klupama i niskim tronošcima, sedeli su u gustom nizu, vojnici i
golišave žene.

Niko nije primetio namernika na ulazu krčme. Vrčevi i zemljani tanjiri sa ostacima
hrane prekrivali su izmašćene površine stolova. Kao da je nevidljiv, Bruno se spustio
kamenim stepeništem u krčmu.

Prošavši pored pijane gomile zabavljene raskalašnim šalama, Bruno je u dnu

prostorije ugledao čoveka sa kitnjastim šeširom na glavi. Za okruglim stolom sedelo je
neko glavato dete.

Pre nego što im je prišao, i u detetu prepoznao kepeca podnadulog lica izbrazdanog
modrim linijama, očiju izbečenih kao u mrtve ribe, dve duge ruke izronile su iza jedne
bačve i obuhvatile Brunovo telo. Topli dah na potiljku razlio se kao mlaz niz kičmu.

U zamućenoj slici koju će izneti iz sna u sivilo jutra, beše lik čoveka sa šeširom:
tanak nos nataknut na crne brčiće i dva sitna oka u dnu debelih stakala naočara.

Prelaskom u kuću na vrhu Rakovčeve, nestalo je kulisa u dvorištu. Sa prozora sobe

nije video more, oštar toranj Mornaričke crkve, ni dizalice brodogradilišta raščepljene nad
kosturima brodova. Zbog buke i prašine prozore prema ulici držali su i leti zatvorene. Bili
su osuđeni na malo dvorište sa sve četiri strane ograđeno zidovima kuća.

Mršava lica glinenih lutaka plutala su Brunovim snom i nakon posete lekaru u
Gradskoj bolnici. Pa iako su crvene i zelene ampule za neko vreme ugasile njihove tamne
obrise, lavirint grada mamio je dečaka u dugim časovima nesanica. Ali, o snovima više
nikome nije pričao.

Svakodnevne šetnje uz more, predveče sa ocem, izmorile bi njegovo krhko telo. U

povratku su prstenom Gupčeve stizali na Carohnu i onda u širokom luku obilazile Arenu i

bojana888
peli se prema Monvidalu i Castagneru.

Na Monte Ghiro odlazio je uvek sam.

Iz tame ulice odjeknuše oštri koraci po kamenim pločama. Kad se okrenuo,

ugledao je mršavu figuru čoveka sa kitnjastim šeširom širokog oboda i kepeca buljavih
očiju, u šarenom odelu.

Opet devojkama, oglasio se kepec kreštavim glasom. Smeškajući se, podigao je

značajno svoju malu ruku.

Ali, dragi Orlando, da se predstavimo, reče čovek sa šeširom. Ja sam Antonio, a

ovaj momčić je moj pomoćnik Orlando. Mi smo gosti u gradu.

Važni gosti, dobaci Orlando. Gore na brdu zidamo tvrđavu.

Zidate tvrđavu, pitao je Bruno.

U ova nemirna vremena tvrđave su na ceni, reče Antonio. A vi, mladiću, da li ste
graditelj?

Ne. Ja sam putnik. Dole na obali čeka me brod.

Pođite s nama, reče Antonio i uhvati ga ledenim prstima za ruku. Pokazaćemo vam
najraskošniji kamenolom koji su vaše oči ikada videle.

Mrak je...

Sviće, prekinu ga Antonio i rukom pokaza sivkastu prugu neba između zbijenih
kuća.

Danas je vašar na trgu, reče kepec.

Hajdemo, reče oštro Antonio i snažno stegnu ledenim prstima Brunov dlan.

Kako su odmicali strmim ulicama prema trgu, sretali su sve više sveta. Bruno se

bojana888
nadao da će u gužvi uspeti da pobegne tim napasnicima. Jednom je naglo zastao istrgnuvši
ruku iz ledenog stiska Antonijevih prstiju i zagledao se u balkon čije čipkasto dno beše
kao luk prekrilo uzan prolaz.

Ipak ste graditelj, lukavo primeti Orlando i dobaci značajan pogled Antoniju.

Bruno je pokrio dlanom usta i nos braneći se od teškog smrada ulice. Prljava voda
klokotala je rubovima između kamenih ploča.

Ispred nekog svratišta naišli su na gomilu sveta koja se tiskala oko čoveka sa belim
majmunom na leđima. Pored njega stajao je dečak bez nogu. Dva drvena patrljka
izbrazdana svakojakim znacima bila su pričvršćena širokim kožnim kaiševima za ramena.

Čovek sa majmunom na leđima mahao je sjajnim nožićem i vikao: Za samo pola

srebrnjaka bićete zaštićeni od svake počasti ako ovim moćnim sečivom urežete krst,
zvezdu ili kakav drugi sveti znak na njegovim drvenim nogama.

Antonio namignu Brunu i pođe sa Orlandom kroz gomilu. Bruno se popeo na

stepenik obližnje kuće i sa gađenjem posmatrao naduveno ljubičasto lice dečaka što je
podsećalo na ogromnu ranu. Zatim hitro pođe prema otvorenoj kapiji dvorišta na drugoj
strani ulice. Ali, Antonio se već vraćao u pratnji Orlanda sijajući tamnim očima pod
debelim staklima.

Ne verujete mladiću u njegove moći?

Bruno je ćušnuo obe ruke pod ogrtač plašeći se Antonijevog dodira i zastao nasred
ulice.

Ne verujem u čuda, rekao je prezrivo.

Ni ime vaše ne znamo, primetio je Orlando.

Bruno. Ne zidam utvrde, već tražim...

Požurimo, viknu Antonio i čvrsto uhvati Bruna za rame.

Kada su izbili do gradskih vrata prema mom, Antonio ga povede uskim

bojana888
stepeništem na zidine. Orlando se kao pseto gegavim koracima uspinjao iza njih.

Kišni oblaci gomilali su se nad zalivom. Sa širokog zida Bruno je ugledao obližnje
brdo i ruševine nekog zamka.

To je plemeniti kamen, objasnio je ozbiljnim glasom Antonio. Tamo ćemo podići

utvrdu gde će se skloniti ovi nesrećnici kad dojure horde sa istoka. A onda Orlando i ja
krećemo brodom u Mletke.

Zidaćemo palate i mostove, radosno reče Orlando.

A ti Bruno? I ti ćeš s nama, upitao ga je ljubazno Antonio.

Ne, ja tražim ženu...

Pogledaj, viknuo je kreštavim glasom Orlando. Tvoj brod!

Napeta jedra udaljavala su se od muljevite obale obrasle sivkastorumenom

makijom i vukla brod pored otoka na otvoreno more.

Ostaćeš s nama, piskavim glasom reče Orlando.

Ljubićeš mermer, vitke lukove i smele konstrukcije. Zaboravi napuderisana lica

drolja, govorio je u zanosu Antonio i mahao rukama po vazduhu.

Njegovo mršavo, zeleno lice razlivalo se na sivoj pozadini zaliva. Iz usta se pojavio
tanak oblačak pare.

Bruno se bojažljivo odmaknuo korak dva i onda hitro potrčao niz stepenište.

Ne veruješ u čuda, vikao je Orlando. Nećeš više lutati morima! Bićeš graditelj!

Ležao je u krevetu. Sa medulinske crkve izbilo je šest časova. Bele linije u

pukotinama žaluzina i između drvenih rebara pružale su mrežastu senku na podu sobe.

Negde blizu kriknuo je galeb.

bojana888
 I Bruno za tren ugleda u varljivom polumraku sobe senku spavača. Savijenih leđa,
glave nagnute prema ormanu, podsećao je na džinovsku školjku.

Bruno stisnuvši zube skoči sa kreveta. Sigurnim pokretom desnice gurnu drveni
zastor prozora.

Na bronzanoj ploči zaliva galebovi su utiskivali svoja krupna tela. Šatori u kampu,
u rano jutro dok još nema kupača na obali, podsećaju na vojnički logor. U sprženoj travi
pište popci.

Vrhom kažiprsta dodirnuo je madež skriven u levoj obrvi, beloj od sunca i morske
soli, na istom mestu gde je tamni biser nosio deda Marcelo, gde ga ima i stric Pietro, koji
kaže da je to porodična relikvija. Prenosi se još od pradede Giorgia Fiorantija.

Da li je biser nosio i Pino, pomislio je Bruno zagledan u pustu plažu.

3. Dvojnik iz ljubičaste ulice

Gusta mreža, utisnuta mlazom svetla na tepih neodređene boje, ugasila se kada je
kišni oblak zaklonio sunce, a sa njom nestala je i kosa linija prašine. Soba se odjednom
ispunila neprijatnim nagoveštajem tmurnog predvečerja.

Koren munje blesnuo je iznad krovova, praćen grmljavinom sa medulinske strane.

Pljusak će i te večeri zaobići grad. Sve se ponavlja smišljenim ritualom, jer ni danas nije
ponela kišobran. Stari lisac nada se pljusku.

Žalim, gospodine, šapuće Bruno i šara vrhom nosa po staklu prozora. Zadovoljstvo
morate odložiti za neku bolju priliku, kao i kišobran, pomiriti se sa činjenicom da je za
predstavu još uvek rano. Strpljenja, strpljenja, maestro! Kišobran ste pažljivo odabrali i, po
običaju opredelili se za onaj na sklapanje, jedan od najmanjih u vašoj kolekciji. Oni veći sa
drvenim drškama nisu predviđeni za tako osetljivu tačku. Voda kaplje sa oboda među vaše

bojana888
raširene prste (zagrlili ste je očinski) i širi providnu fleku na njenom ramenu.

Gospodin je iluzionista, kaže glasnije Bruno. Priznajem, izbor modela je ograničen.

A boje? Kada se izmešaju, ostaje samo mrkoljubičasta. Ni traga vatrometu. Kažete sve
počinje u modroj. Možda u snu? Ali, gospodine, mi smo u poslednjoj boji spektra. Senke
su odavno napustile predmete. Ne razumem smisao vašeg povratka. I zar vam se ne čini da
je odabranica i suviše mlada? Predlažem rokadu. Puna kugla peska gore. Prepuštam vam
damu na Monte Ghiru. Ah ne, mene nećete obmanuti. Treći krug je moj. Ja spuštam
zavesu na kraju predstave. Kostim je istrošen, vreme je da pogasimo svetla.

Na podu, pored Brunovih stopala, leži hrpa novina. On pažljivo uzima list
ispodvlačen crvenom olovkom. Čita polako, svečanim glasom, kao da izriče presudu.

Elegante Wohnung zu vermiethen bestehend aus zwei Zümmer, Küche, Keller,

Wasser im Hause. Vda Castropola 34. 1 Ricercarsi ragazza per servizi in casa. Via
Castropola 34.2 Razumem, malla varka, kaže radosno Bruno. Gospodin je poliglota. Čovek
za sva vremena.

Jak bol u slepoočnicama prekida monolog. Bruno masira vlažnim prstima čelo i viri
kroz prozor u ljubičaste plastove magle na drugoj strani ulice. Hor uzdaha pozdravlja
lepoticu na pozornici. Bruno žuri kružnim hodnikom prema loži gde ga čeka njegova
odabranica. Odsjaj ogrlice na tankom vratu, blago povijena gornja usna i slepljene
nosnice. Usne ostavljaju vlažan trag na porcelanu. Košuta nestaje u mermernoj šumi.

Marina. Malitzky, kaže šapatom.

Ulična svetla u Rakovčevoj se pale, utopljena u mutni suton. Kišno nebo pritiska
krovove.

Zgusnuti, što više zgusnuti penaste nanose na kalemovima, šapuće Bruno i gužva
novinski list.

Negde u daljini čuje topot. Da li to stižu iz žutih bespuća horde Anastazija

1 Elegantan stan za izdavanje koji se sastoji od dve sobe, kuhinje, podruma. Voda u kući. Ulica Kastropola 34.
2 Traži se devojka za kućne poslove. Ulica Kastropola 34.

bojana888
Zejtinova?

Bruno sigurnim korakom izlazi na ulicu.

Debeljko na uglu ispred vinarije puši lulu. Miris duvana gubi se u zadahu bačvi iz
njegove jazbine. Debeljko se osmehuje, a rumena tufna na vrhu nosa širi se kao u klovna.

Gospođa Penelopa sedi u tesnoj radnji, nalik hodniku, utonula u lepezastu fotelju
od pruća. Njene sitne, vesele oči igraju na staklu praznog izloga. Lutka u uglu je
neodevena, iskošene glave i suznih zelenih očiju. Možda tuguje za venčanicom koju je
prošle subote kupila kćerka kasapina Luigija Martella. Čežnjive lutkine oči počivaju na
belim reumatičnim prstima Penelope.

Coltello, coltello, mio fratello,3 peva Luigi i dlakavim rukama čereči još toplo meso.
Tanko sečivo klizi krvavom masom junećeg buta. Veštim rezom odvaja meso od kosti,
povlačeći vrhom noža slinavu skramu. Briše prste o plastičnu kecelju i namiguje
radoznalom prolazniku.

Prepredenjak, pomisli Bruno. Ostavlja meso za verne mušterije. Tu je i parčence za

gospođu Penelopu. Godinama jede samo bareno meso i povrće. Creva tiho pevuše
istiskujući penastu masu.

Penelopa se meškolji u lepezi od pruća i odgađa čas odlaska u dvorište. Za deset

minuta zatvara radnju.

Sedam i dvadeset.

Bruno ubrzava korak. Razvlači usne u postojan osmeh. Zamišlja taj moćni
Penelopin skok kad na vratima svoje radnje ugleda Gordanu. Obnažiće najlepšu lutku u
izlogu.

Nebo je sve niže.

Bruno zaviruje u praznu berbernicu. Besposlen vlasnik uronjen u okruglo ogledalo

cedi bubuljicu na čelu.
3 Nože, nože, brate moj.

bojana888
 Bruno zastaje pred staklorezačkom radnjom. Da li će oluja povećati promet?

U izlogu majstora Eugena svi satovi pokazuju: sedam i dvadeset šest.

Bruno trči niz ulicu. Još koji minut i poslednje zrno peska iscuriće iz staklenog
zvona u izlogu tršćanskog časovničara Lorenza Pintara. Rokada! Puna kugla gore!

Kod semafora Bruno motri prema kiosku. Lisac je stigao! Sjajno odelo od listera,
golubijoplave boje kao more kod cementare. Kišobran na sklapanje, čvrsto pod miškom,
metalnim vrhom uperen u žutu zgradu gimnazije, Doba secesije: snažne kragne od
kaučuka i potkresani brkovi, talasi ružičaste kože i zlatne bešumne ure na stomacima,
mirišljavi buseni pod gustim slojevima čipki, vojna muzika u gradskom parku, obnažene
karijatide u kafeu Marine casina, dubok naklon i blesak oka iznad lepeze, kolači kod
„Colinassija”.

Zvono!

Kroz široka vrata gimnazije kao iz mrestilišta izleću učenici u crnim keceljama.
Lisac lupka kišobranom po naslonu klupe. Povlači se korak, dva prema uličnoj lampi.
Devojčica tankih belih nogu i kose boje lešnika pretrčava ulicu. Kad zadihana stane pod
lampu, Bruno jasno vidi njeno lice. Marina je ipak starija, umnijeg pogleda.

Devojčica i čovek u plavom odelu kreću put centra. Bruno ih prati sve do Plazze
Carli, gde će zagrljeni zastati ispred vitrina bioskopa „Beograd”. Smeh devojčice je zvonak
i drzak, kao onog popodneva na terasi kuće u Peščanoj uvali kada ih je prvi put video.

Još koji minut i nestaju u gužvi Korza. Zvono se približava. Na uglu kod apoteke
izviruje crveni tramvaj. Nekoliko oficira u belim uniformama izlazi iz čitaonice.

Zalutao sam, pomisli Bruno i briše dlanom znojavo čelo. Sa bioskopskog plakata
posmatra ga bledo lice Marine Malitzky. Bruno trkom nestaje u mračnoj ulici iza
bioskopa. Kad zadihan dospe na vrh Rakovčeve, neće primetiti guste naslage ljubičaste
magle na drugoj strani ulice, tamo gde nikada ne prolazi, gde nema tesnih dućana i čudaka
u praznim izlozima.

bojana888
 Šum bršljana u dvorištu smiruje grčeve tela, i Bruno, ispružen na krevetu,
osluškuje prve kapi kiše koja ubrzo prelazi u pljusak.

Ipak ste uspeli, maestro, kaže jecajući.

Koščati prsti tonu u devojačko rame. Voda se cedi sa oboda kišobrana i stvara
providnu mrlju na tankoj bluzi.

Buka kalemova je sve jača. Ili su to zahuktale mašine broda koji obilazi Poreč i
hvata kurs prema Malom Lošinju?

Lussinpiccolo, izgovara magičnu reč Bruno i pruža ruke u mrak.

Krma broda ostavlja bele otkose pene u kobaltnoj površini Kvarnera.

4. Latrodektus
Bruno Gašparini napustio je Palatu Orlando jednog sparnog junskog dana 1981.
godine, kada su žedne ptice dremale poluotvorenih kljunova u krošnjama čempresa i
borova na Mornaričkom groblju, tamo gde je još iste večeri odveo Gordanu, pokušavajući
da joj otkrije tajnu trećeg kruga, rastačući Kusterove ornamente sa takvom slašću kao da
jezikom topi minijaturne puslice, penaste suze Colinassijevih izloga ili užegle ćilibare
Bedžetijevih alvi, mrmljajući imena iz Gaddinog herbarijuma.

A uveče, na terasi garsonjere, gde vazdušne struje razvlače guste senike, Gordana
je shvatila aksiome trećeg kruga menjajući uloge kao svilene košulje natopljene znojem i
sluzi, isceđenim očima hvatajući biserne vinjete u tamnom nebu, beonjača sjajnih kao
ogledala utisnuta u mermerne zidove Marine casina. U somotskom mraku nazim se
kapuljače gondolijera i šiljati obrisi palata. Smrad žutih kanala izmamio je suze na njenom
izmučenom licu dok je šaptala spasonosne reči i pomodrelim usnama žvakala neuništiv
klip.

bojana888
 Bila je ubogo tamnoputo devojče u vrsarskoj krčmi, izvučena iz nekog budžaka i
gurnuta pred gospodina koji je širio miris jorgovana, prozirnih očiju kao muraniska stakla
i negovanih prstiju. Imao je duboke zaliske osute kapima znoja i dugački crni perčin.

U međuigri trebalo je spojiti dva iscrpljujuća čina maštovitim dosetkama i

smehom, napeti ponovo srčiku i povaditi krupne žižole iz ljubičastih podočnjaka.

Zbunjena venetskim dijalektom otmenog zavodnika koji je jedva razumela, već u

sledećem času bačena je u meku paprat skrivene premanturske uvale. Brkati gusar cepa
platnene haljine i gaće, kida bele vrpce i jevtine ogrlice. Mirisalo je na hleb i ribu, na
kiselo vino i masline, na mokru vunu i znoj.

Jedne večeri ponudio joj je ulogu devojčice. Gordana je zaplakala proklinjući čudan
par iz Peščane uvale. Plašila se da starac ne potisne vrsarskog zavodnika, mladog
austrougarskog poručnika, ili čak pohotnog gusara koji je cedio poslednju kap znoja iz
njenog obamrlog tela. I zato je više volela da čitave noći ostane netaknuta na terasi i sluša
stihove koje nije razumela, da se odaziva na ime Amalija i samo ovlaš dodiruje dlanom
njegovu butinu, nego da se suoči sa davno potisnutim događajem detinjstva i prizna Brunu
pravi razlog svog dolaska u Pulu.

Strpljivo je sedela na zanjihanoj palubi vaporeta iščekujući da se iza lukobrana

pojave svetla pulske rive, da utihne utroba brodice i njih dvoje, u ulogama siromašnih
stranaca, prošetaju dosadnim vojnim naseljem.

Mreža koju je nervoznim koracima tkao po povratku iz Palate Orlando, buncajući

kao u snu beskonačne nizove imena, brzo se širila do Peščane uvale, Vinkurana i
Medulina, te na drugu stranu prema Vodnjanu i Vižnjanu. Uranjao je u pusta periferijska
dvorišta kao utvara i prečicama stizao do šumaraka na ližnjanskom putu, uvek dovoljno
daleko od zidina Palate i krikova zatočenih spavača.

bojana888
 Kući u Rakovčevu, ili na vrh solitera na Vidikovcu, stizao je umoran, sa čičcima i
zelenim mrljama po nogavicama.

Vibracije dubokih slojeva iz dana u dan bivale su sve jače. Drhtao je pripijen
obrazom uz rame svoje ljubavnice i prizivao imena onih koji su davno minuli gradom.

Uznemiren maestralom i sivožutim prugama na istoku koje najavljuju užas dana,

Bruno blagim treptajem levog oka izvlači iz rutavog skloništa obrve madež boje mastila.

Trenutak je za Amaliju.

Gordanino lice je u zaklonu oboda šešira boje peska. Sede na terasi hotela
„Neptun” zagledani u jedrilicu na fažanskoj obali. Bruno topi poslednje mrvice kozjeg sira
pritiskajući jezikom vrhove sekutića.

Po izlasku iz bolnice Brunov omiljen doručak su pečeni svinjski bubrezi. Zaliva ih

pivom. Mutnim pogledom ispituje skrivena udubljenja na Gordaninom telu. Usnama
stiska krupne bradavice, te slatkaste braonkaste bobe, plodove čičimaka, cicindre ili
cicindule.

Lepe su i tvrde kao žižole. Minijaturne datule.

Zizyphus jujube, rekao bi Franco Gadda.

U velikom ogledalu u Gordaninoj sobi njih dvoje su samo sjajne tačke. Prevrtala se
na krevetu kao usplahirena kobila, raspolućenih guzova, mokra od sluzi i pljuvačke i
cedila spermu iz opuštenog uda, gustu nit ruzmarinovog meda. Odgađajući čas odlaska,
dočekala je drugo leto.

Prostor je jedan i nedeljiv, kao san, govorio je Bruno ne sluteći da njegova

ljubavnica, izmorena brojnim transformacijama razmišlja o odlasku iz trećeg kruga.

Postoje samo purpurne eksplozije pod spuštenim trepavicama: trenutak prskanja

nabubrele dlakave bobe ogrozda, lepljive mahune u dvorištima ispod Kaštela, miris
rascvetalih krošnji kalina u bašti Doma armije.

bojana888
 Linije dana u žaluzinama su žuto-rumene. Gordana je davno skinula i poslednji
iznošeni kostim.

Još samo večeras, kaže dvojniku u ogledalu.

Ali, vrsarski zavodnik, mirišljavi putnik iz Venecije, sačekaće je u toploj krčmi i

sutradan. Igra se nastavlja iako je Ciscuttijevo pozorište odavno zatvoreno.

Središnji čvor mreže Bruno je pronašao u podnožju ogromnih tamnih balona stare
plinare, u gustom grmlju kupina što se kao džinovska gusenica spušta do mora u uvalu
Pilica. Nekoliko čamaca pluta u duboko usečenom zalivu pored malih gatova od natrulih
dasaka i zarđalih cevi.

I baš tu, u plitkom jarku pored grma kupina, pulsira srce njegove mreže, gde je pre
dve godine, u avgustu 1980. uznemireni latrodektus iscedio kap ambrozije iz svog sitnog
tela pretvorivši za tren Brunove oči u sjajne piljke muranskog stakla. Trčao je kroz polja i
pred mrak dospeo u bolnički krug, pod božansku auru Palate Orlando.

Čuvar bolnice je kasnije izjavio da je doktor Gašparini često uveče obilazio

pacijente. Nije bilo razloga sumnji, iako je te večeri bio bled i iscrpljen. I tek kada je
viknuo hodnikom da se pozorište zatvara i da svi moraju napustiti lože, čuvar je pozvao
dežurne bolničare. Nekoliko štićenika razbilo je prozore u hodniku. U pometnji koja se
kao požar proširila na sve zgrade, nestao je Luka Antonijević kome se posle te noći gubi
trag.

Doktor Gašparini nije pružao otpor kada su ga dva bolničara (jadnog je nazivao
Vincentom) odvela u zasebnu sobu. I pored dijagnoze profesora Harbaša sa infektivnog
odeljenja Gradske bolnice da se radi o tipičnom slučaju letrodektizma, kolege Bruna
Gašparinija kategorički su tvrdile da je to puka koincidencija, zanimljiva metafora njegove
prave bolesti.

bojana888
 Iako se posle Harbaševog seruma telesno stanje pacijenta iz dana u dan vidno
poboljšavalo (ujed pauka na podlaktici bio je veoma ozbiljan), konstatovano je i teško
psihotičko stanje: duge časove depresije smenjivali su intervali agresivnog ponašanja,
pogotovo kada bi se pored Bruna našao bolničar koga je uporno nazivao Vincentom.

Bruno Gašparini ostao je u azilu na ližnjanskom putu deset meseci i prošao

uobičajeni tretman težih slučajeva iskusivši u času duboke depresije pipke „pauka”. Iako se
elektrokonvulzivna terapija tih godina retko primenjuje, po mišljenju upravnika
zaglušujući zvižduci iz mračnih loža, šum talasa i topot konjanika gasili su se u Brunovom
sluhu tek u sudaru sa belim trenom zaborava kada se telo smireno nekom nepoznatom
blagošću prepušta stanju mirovanja.

Gondolijeri lutaju žutim kanalima i nestaju u pukotini letnjeg sutona, tamo gde se
pojavljuje čudovišni lik dečaka iz gostione „Pod voltom”. Dugačka kolona lutaka zamiče
strmom Via delle Rovine. Poslednja je Marina Malitzky. Bruno šapuće njeno ime dok
Vincent namešta pipke „pauka” na njegovoj glavi. A onda svega nestaje u mlečnoj
svetlosti.

A kada je jednog junskog dana napustio azil na ližnjanskom putu, pošao je u

podnožje stare plinare. Na sunčanoj ledini, u sparušenom grmlju kupina, pronašao je
gnezdo latrodektusa. Uronivši licem u senovit zabran ugledao je pri zemlji, u dubokom
levku guste paučine, sitno telo pauka kako u memli skrovišta čeka žrtvu.

Nekoliko dana kasnije otkrio je i prvi čvor u senci pinije na Kaštelu, odakle u
predvečerje nestaje grad u mutnim iskrama razlivenim na mastiljavoj površini zaliva. U
tom času irski pesnik zatočen u dosadnom vojnom naselju, žena sa prozora u Via
Campomarzio i dečak u dvorištu gostione „Pod voltom” čine pravilan trougao u čijem
središtu linija svetlost ćilibara.

Prilazio je gradu s mora, penušavim tragom leuta, trabakula, škuna, barkamtina i

bojana888
gondola, ogrnut plaštom što vonja na ribu i vino, okružen galebovima i ritmičkim
uzdasima spavača u duguljastim visećim mrežama.

Sedeo je naslonjen na široko crvenkastosmeđe deblo pinije, zagledan u masno

krzno Vallelunge i ukočene ruke dizalice. Na pepeljastom nebu posle vrelog dana pojavila
se Severnjača.

Oštar zvuk koraka po šljunku skrenuo je Brunov pogled među ruševine rimskog
pozorišta gde je ugledao mršavog čoveka sa naočarima okruglih metalnih ramova.

Antonio, šapnuo je drhtavim glasom Bruno.

Zois, ja sam Zois, reče nepoznati i istopi se na kamenu.

Idućeg dana, u povratku sa osmatračnice, dok se spuštao prstenom Gupčeve ulice,

zastao je ispred kuće gde su nekada stanovali. Lavlja glava od terakote iznad malenog
polukružnog zdenca ispuštala je tanak mlaz vode. Iz dvorišta preko puta istrčao je dečak u
neobičnom odelu, osvrnuo se prema Brunu i nestao u kući modrih vitraža i cevastih
erkera.

Sirena automobila zabola se kao nož u Brunov sluh odbacivši ga uza zid. A kada se
ponovo obazreo oko sebe, nije više bilo kuće modrih vitraža. Dotrajala fasada neke
prizemnice naprslih zidova podsećala je na lice gubavca.

Bruno je predosetio da je zalutao u duboki sloj grada iz Karlove mladosti.

5. U trećem krugu
Ispliva kao plovak iz grudi i zastane u ždrelu.

Globus hystericus!

Gutljaj vode i za tren nestaje da bi se opet pojavio nabubreo od pljuvačke.

bojana888
 Gordana nežno prstima masira vrat i polako se pridiže u krevetu.

Knjiga crvenih korica sa crnom mrljom na hrbatu u kojoj su zlatni venci slova,
šušteći stotinama listova, rascvetava se na podu.

Globus hysterious prati je otkako je pre pet godina napustila Karlovac, vlažne sobe
barokne kuće na Zrinjskom trgu i spustila se u primorski grad. Nevidljivi plovak pulsira u
ždrelu kao tajanstveni mehanizam prebrojavajući duge časove osame.

Gordana uzima knjigu crvenih korica sa poda i odsutno je prelistava. Ni posle pet,
šest pokušaja nije dospela dalje od početka. Brunov glas u njenom sluhu izgovara
podvučene rečenice.

Kada zažmuri, pod kapcima se pojavljuje široka cev hodnika, nekada spremišta za
fijaker. Devojčica uranja u zelenilo parka. Zgrada pozorišta, prljavožute boje, u tišini jutra
podseća na opusteo hotel.

Široki šančevi iz vremena Turaka čine ogromnu zvezdu oko starog dela grada.
Rođena je na rubu te čudesne zvezde, kao slučajno dete starih ljudi. Sa godinama ulice
bivaju uže i tamnije. Samo zenice njenog muža, obasjane treptavim svetlom reklame
„Supermarketa”, nasuprot prozoru spavaće sobe, šire se pohotno, a pogled gasne u
naborima njenog krupnog tela. Zaljubljenik tamnih odela i širokih čvorova jednobojnih
kravata stidljivo otkriva dežmekasto telo izbrazdano belim strijama po butinama i na
stomaku.

Dok stoji na sredini sobe i pogledom traži pidžamu, podseća na ogromnog lutka od
testa. Krevet se lomi pod težinom njegovog tela. Gorka tečnost zelenih flaša isparava
mirisom hmelja. Šef prodajnog sektora Karlovačke pivare retkim nastupima strasti ne
uspeva da ugasi biser u starčevom oku.

Svet se širi samo nedeljom.

Odlaze kolima na Dobru. Kupaju se u bistroj rečnoj vodi.

A kad osvane ponedeljak i Gordana otvori vrata kancelarije, gde tapete i tapison

bojana888
čuvaju naslage ustajalog vazduha, opet u mislima doziva odvažnog napasnika.

Lutak od testa nikada neće saznati da je naklonost njenu dobio zahvaljujući

nepromišljenom priznanju starog para. Došla je kao paket: desetomesečna beba iz
zagrebačkog doma za nezbrinutu decu.

Oglas u riječkim novinama, spasonosni „deux ex machina” odigraće ulogu

zavodnika koji kida i poslednju alku. U Pulu neće stići vaporetom iz Trsta, kao pisac te
dosadne knjige, niti vozom preko Divače, već autobusom riječkog „Autotransa”, kroz kišu
i maglu Gorskog kotara, i tek kad kod Plomina sunce istopi oblake i obasja grbu Cresa,
zaspaće obrazom priljubljena uz hladno staklo.

Globus hystericus javio se prve noći po dolasku u Pulu, među ledenim zidovima
hotela „Riviera”.

Nekoliko dana kasnije iznajmila je garsonjeru na Vidikovcu, odakle se pruža

pogled na čitav grad. Svakog jutra ugledala bi sa terase daleke perjanice pinija na Kaštelu.

Slučaj oko izložbe štićenika azila na ližnjanskom putu, na čijim slikama su se

prepoznali neki važni Puljani, još uvek se prepričavao gradom, te Gordana već prvih dana
na poslu, u računovodstvu Gradske bolnice, saznaje za vinovnika tog skandala - doktora
Bruna Gašparinija.

Sumnjiva scenografija, kreacija upravnika azila, pristalice konvencionalnih metoda

lečenja duševnih bolesnika, kojima se tako tvrdoglavo opirao njegov mladi kolega Bruno
Gašparini, zagovornik infantilnih metoda antipsihijatrije, stvorila je poznat okvir gde se
politička diskvalifikacija poteže kao neprevaziđeni model. Upravniku je svakako bilo bliže
Lenjinovo učenje nego prevratničke tlapnje Lainga i Coopera, predvodnika novih
strujanja u psihijatriji. A skandal oko izložbe poslužio mu je da za neko vreme zaustavi
napredovanje nadobudnog kolege.

Neženja na pragu četrdesete lako postaje protagonista provincijske predstave u

kojoj će sa podjednakim uspehom igrati uloge homoseksualca, narkomana ili običnog

bojana888
voajera, ovisno od potajnih sklonosti onih koji su stvarali, ili samo maštovito prenosili
svakojake priče. A jedina nastranost Bruna Gašparinija bile su popodnevne šetnje
Kaštelom.

Uhvaćena u klopku pustih noćnih ulica i kratkih zimskih dana kada je grad
izgledao još manji i sumorniji, svakodnevnih odlazaka u Gradsku bolnicu, te omamljena
mirisom južine i lovora iz zapuštenih dvorišta Verude, Gordana je sve nesigurnije
koračala padinama Monte Paradisa. Histerični zalogaj pulsirao je u ždrelu. Zelene šančeve
iz doba Turaka zamenile su tamne kreste pinija na Kaštelu.

Bruna Gašparinija upoznala je jednog vetrovitog februarskog popodneva u Vojnom

muzeju na Kaštelu. Dok je sa terase osmatračnice tražila pogledom vrh solitera u kojem je
stanovala, koraci iz dubine kule po gvozdenoj spirali stepeništa najavili su čoveka koga je
desetak minuta ranije srela na bedemu tvrđave. Bio je srednjeg rasta, kestenjaste kose i
belih mesnatih obraza.

Izronivši kroz mala vrata osmatračnice, pogledao je usamljenu ženu i klimnuo

glavom. Gordana se zbunjeno osmehnula i pošla na drugu stranu terase. Sa obe šake čvrsto
je držala ledenu šipku ograde iz čije šupljine je dopirao sve jasniji zvuk. Nepoznati je
prilazio odmerenim korakom i kada se približio Gordani podigao je ruku prema zelenom
pojasu parka iznad krovova.

Monte Zaro, rekao je ljubazno, kao da odgovara na njeno pitanje. To je jedan od

sedam brežuljaka na kojima leži grad. Kao Rim.

Vi ste vodič?

Ponekad, odgovorio je nepoznati.

Gordana je slegnula ramenima i pošla u krug pored ograde nastojeći da deluje

opušteno. Čak se i osvrnula prema nepoznatom.

Suvišan ritual, primetio je prekornim glasom. Sigurnije je sjuriti se niz stepenice,

nego uznemiravati napasnika.

bojana888
 Ne verujem da ste napasnik, rekla je osetivši blagu nesvesticu. Usta su joj
odjednom bila suva.

Druga greška, rekao je nepoznati. Nikada ne laskajte napasniku.

Gordana je pokušala da usiljenim osmehom pomeri linije na njegovom licu.

Zabacila je pramen kose sa čela i osmotrila puste zidine tvrđave.

Zašto se osvrćete? Napasnik bira pravi čas i pravu osobu.

Da li sam ja prava osoba?

Nepoznati je zadržao pogled na njenom licu i rekao: Da, vi ste prava osoba,
međutim, ja nisam napasnik. Ali, pravi je čas da vam otkrijem ime brežuljka na onoj
strani. Monte Michele.

Ipak ste vodič?

Ponekad.

Gordana je izvadila cigaretu i sa olakšanjem zapalila. Na bedemu je ugledala grupu

turista, koja se približavala podnožju osmatračnice. U istom času, negde između krovova,
blesnuše ulična svetla.

Azijski Rusi, reče nepoznati.

Turisti su se plašljivo osvrtali i škljocali velikim fotografskim aparatima. Njihove

kose oči na bundevastim glavama i vrećasta odela mrkih tonova izmamiše osmeh na
Gordaninom licu.

Blaženo stado, reče nepoznati i priđe Gordani. Zovem se Bruno. I nisam vodič.

Ustala je i nervozno podigla sa poda knjigu crvenih korica koja se u njenoj ruci
rascvetala kao zevalica. Uronila je odsutnim pogledom u gust, nerazumljiv tekst,
pokušavajući da potisne Brunov glas u sluhu.

bojana888
 „Mabbot Street: ulaz u bordelsku četvrt, pod kojom se prostire nepopločan teren za
ranžiranje tramvajskih kola s tračnicama nalik na razasute kosture: crveni i zeleni divlji
ognjevi, signali za opasnost. Nizovi straćara širom razjapljenih vrata. Tek tu i tamo
plamičci plinskoga svjetla, ovjenčani kolutom duginih boja”.

Crveni i zeleni ognjevi.

Da li ih je primetila u tamnim zenicama prilikom prvog susreta na osmatračnici?

Ili kasnije u restoranu „Delfin”?

Sedeli su u praznoj sali, okruženi skeletima jastoga i grancipora, lepezastim

školjkama i morskim zvezdama iskrivljenih suvih krakova u gustim mrežama po
zidovima. Pili su pinot. Ona je stalno povlačila desnu ruku kri|uči beli trag burme.

Školjke su kao gradovi, rekao je. Mrtve ljušture traju vekovima, sve dok slabašni
račić ne ispuni tamu spirale i otvori novi krug.

Te noći zaspala je bez histeričnog zalogaja u dnu ždrela.

Crveni i zeleni ognjevi.

Guste naslage ljubičaste magle odakle dopire resko zvono tramvaja.

Danima šetaju tragom nepostojeće pruge od San Policarpa duž zida Arsenala, pa
pored „Ville Monai” u Via Zaro.

Iz bašte Doma armije mirišu krošnje kalina.

Ligustrum vulgare, kaže Bruno. Treći krug je moj.

Kod knjižare, gde ogromno nalivpero visi kao koplje nad glavama prolaznika,
skreću u Lenjinovu, bivšu Campomarzio. Bruno pogledom traži prozor odakle je vrebala
opsesivna žena, jedne davne jeseni, mladog profesora škole Berlitz.

Po stisku Brunove ruke, Gordana oseća da napetost popušta. Izašli su iz opasne

zone.

bojana888
 Grad je lonac pun otrovne pare, uzdiše Bruno. Otrgnuti se iz ledenog zagrljaja,
razotkriti prevaru što pre.

Rastaće se kod bioskopa „Beograd”. Bruno odlazi u Naučnu biblioteku, a Gordana

preko Monte Zara na Vidikovac.

Šetnje Kusterovim gradom smiruju Bruna. Svakog dana provede dva-tri sata u
listanju pulskih novina. Pažljivo iščitava oglase i reklame.

Gordana priprema artičoke sa šunkom, ređe fuži i raviole. Kosu je vezala u punđu.
Nova uloga joj prija, ali predoseća da će još dugo ostati samo siromašni stranci koji
prevareni obećanjima nekog službenika škole Berlitz u Cirihu, provode tmurne mesece u
gradu na kraju sveta.

Iskre u zenicama, gde se ogleda tamna voda Valcana u suton, najavljuju duga
intermeca, kada na Vidikovac stižu samo pisma u luksuznim kovertama, parfimisana,
ispisana crnim mastilom. A razumeti pravimo poruku znači ne samo dešifrovati buduću
ulogu, već priuštiti nekoliko časova iscrpljujuće ljubavi.

„Isplovljavamo iznenada prema Lussinpiccolu. 4 Posle ćemo za Fiume.5 Jutros sam

sanjao bulke u polju Valsalina i tebe na terasi vile. Tvoja verna Ester prostirala je čaršave u
dvorištu. Odjednom, poleteli su uvis, prekrili vilu i drveće uz ogradu. Sa obale, gde sam
stajao, izgledalo je da ogromna kulisa plovi žutim poljem Valsalina. Mislim na Tebe. Tvoj
Maks”.

Gordana pritiska pismo na grudi. U mislima traži haljinu, tesnu u struku, pogodnu
za večerašnji susret, kada će uz sveću čekati da posetilac zatrese niti u hodniku stana.

Gde je madmoisseille?

Ona vas čeka, tenente6 na terasi vile, u toploj Sibiriji. Njoj šaljete strasna pisma, a
mene plaćate.

4 Mali Lošinj
5 Rijeka
6 Poručnik

bojana888
 Bruno uzima sa stola široku flašu od brušenog stakla.

Liker od badema?

Gordana klima glavom.

Prvi put ste u Lissinpiecolu, tenente?

Bruno iz džepa izvlači dve novčanice i gužvajući ih gura smotuljak u otvor njenog
dekoltea.

Posebne želje, tenente, pita Gordana iznenađena Brunovom darežljivošću.

Želim trapez, širok, boje uvelih šljiva, obnaženu karijatidu u kafeu Marine casina.

Gordana svlači haljinu. Modar zasun lampe pored kreveta propušta sablasnu
svetlost na njeno golo telo. Obujmiće Bruna nogama oko struka, pomerajući ritmičkim
pokretima glavu prema rubu kreveta, sve dok uklještena mišićavim butinama ne zabaci
kosu i nežno ga uzme u usta.

Gordana guta pljuvačku i pritiska knjigu crvenih korica na grudi. Žmuri u

naslonjači pred širom otvorenim vratima terase kao onog popodneva u hotelskoj sobi u
Poreču. Doktor Harbaš leži na krevetu i kaže kako izbor profesije nikada nije plod
slučajnosti.

Da li ste posetili Bruna?

Harbaš se mršti i uzima cigarete sa ormarića.

Mislim da je njegov slučaj zaokružen.

Beznadežan, pita Gordana.

Harbaš ispušta kolute dima i ćuti.

Te noći, između ljubavi, pričao je o latrodektusu. Reč je grčkog porekla i označava

onog koji iz potaje ujeda. Niti latrodektusa veoma su otporne na atmosferske promene, te

bojana888
se koriste u izradi optičkih instrumenata. Jače su od najlona i finije od svile. Ženka često
posle oplodnje proždere mužjaka. Otuda narodsko ime „crna udovica”.

Seminar u Ljubljani poslužio je doktoru Harbašu kao dobar alibi da poslednji put
bude sa Gordanom.

Dva dana u Poreču: prazna tenis igrališta i kiša. Olovno more. Šetači u kabanicama
na obali.

Gordana primećuje da Harbaš ima tamne kolutove oko očiju, kao Bruno posle
povratka iz Trsta.

Mreža latrodektusa menja svoj oblik i veličinu zavisno od starosti pauka, kaže
hrapavim glasom Harbaš. Ponekad gnezdo stare ženke u jesen podseća na stan s
predsobljem. U glavnoj odaji pauk čeka da žrtva dodirne nevidljive niti.

Večernji vazduh razvukao je meh zavese.

Koraci na stepeništu zamiru pred vratima garsonjere. Gordana otvara oči i čeka da
ste u predsoblju pojavi Bruno.

Pogledaj, kaže uzbuđeno. Pronašao sam Vilka.

U ruci drži presavijen žuti list novina. Gordana ustaje i pali lampu na stolu. Bruno
pažljivo razvija novine neobično velikog formata pazeći da ne ošteti krzave ivice.

U gornjem desnom uglu naslovne strane Gordana će pročitati: Naša sloga, četvrtak,
trinaesti februar hiljadu devetsto sedme.

Bruno nestrpljivo lista novine.

Vilkov trag, kaže i prstom pokazuje oglas u kičastom ramu sa arabeskama cvetova
u uglovima.

Ne razumem, kaže Gordana. Gde je tu Vilko?

bojana888
 Pročitaj oglas, kaže Bruno.

„Dvostruki elektromagnetski križ ili zvezda, R. B. 86967 jeste elektromagnetičkim

načelima sastavljen stroj koji kod nesvestice, zujanja u ušima, neuralgije, migrene,
muževne slabosti, lupanja srca, hipohondrije, naglog slabljenja vida i nagluhosti služi kao
nezamenljivo sredstvo, pošto elektromagnetička struja deluje čitavim telom, te se
navedene bolesti u najkraćem vremenu izleče.

Poznato je da lekari kod navedenih bolesti elektrizuju telo, ali na taj način što jaka
struja samo povremeno prolazi kroz telo, dok struja elektromagnetičkog križa ili zvezde
R. B. 86967 umerenim načinom neprekidno deluje kroz telo i tako brže leči nego
pomenuti postupak.

Osobe do dvadeset godina posve su izlečene mojim strojem. Izlečeni mojim

strojem poslali su mi zahvalnice sa svih strana sveta i ja to posedujem u svojoj kartoteci.

Gde nijedan lek nije pomogao, pokušajte mojim strojem. Ako bolesnik ni posle 45
dana lečenja ne ozdravi, vraćam mu novac od kupovine stroja.

Naglašavam da se moj stroj ne sme zamenjivati sa Voltinim koji je zbog neuspeha

zabranjen u Nemačkoj i Austro-Ugarskoj, dok moj dvostruki elektromagnetički križ ili
zvezda se hvali i uživa vanrednu dopadnost poradi svoje izvrsne lekovitosti.

Mali stroj stoji osam kruna, a rabiti ga mogu deca i jako slabe gospođe. Veliki stroj
stoji deset kruna, a rabi se kod snažnijih osoba i starih.

Novac slati pouzećem na adresu:

Albert Müller

Budapest V/41 K.

Vadasz utca 34.”

bojana888
 Ispod teksta u kičastom ramu crtež stroja: pravougaona kutija sa osam tankih
spiralnih žica na čijim krajevima su minijaturne četkice.

Karlu je bilo petnaest godina, primetio je Bruno. Posle neuspelih operacija

tršćanskih i bečkih lekara, stari Franz pokušao je ovim strojem.

Podseća na pauka, kaže Gordana.

Bio sam u Peščanoj uvali. Otputovali su, kaže prekornim glasom.

Gordana tek tada primećuje crvenkaste tragove zemlje na njegovim patikama.

Vreme je i nama, kaže umiljatim glasom Gordana.

Bruno savija novine i gasi lampu.

Ostaćemo još neko vreme, kaže. Dok se treći krug potpuno ne zatvori. A onda
ćemo otputovati.

Gladna sam, kaže Gordana. Večeras imamo artičoke sa šunkom.

A vino? Zar nećemo zaliti?

Svakako. Od sutra sam na odmoru. Sedam dana...

Sedam bregova, kaže Bruno. Svake noći osvojićemo po jedno brdo.

Noćas ćemo na Monte Paradiso, dragi.

Poslednje brdo je Monte Ghiro, kaže Bruno.

Pre nego što su na širokom krevetu potonuli u daleke slojeve Kusterovog grada,
preko Gordaninog lica preleteo je trzaj pokrenut ubodom sećanja. Par iz Peščane uvale,
Brunova opsesija poslednjih nedelja, šunjao se ivicom srebrnastog sečiva mesečine što je
vrhom oštrice obasjavalo očevo lice otkrivajući neki nepoznat izraz. Njegov šapat, dodiri
vlažnih prstiju i čudna ustreptalost dok pripoveda bajku pred spavanje približiće je tankoj
pukotini u kojoj nestaju zvezdasti bedemi grada. Gordana jasno vidi suzu u očevom oku.

bojana888
Starac spušta svoju sedu glavu u njeno krilo.

Više nikada neće biti devojčica iz Peščane uvale i drhtati pred pohotnim starčevim
pogledom u Brunovim očima. Senke su napustile predmete i uskoro će zauvek izaći iz Via
delle Rovine. Ćutljiva žena zaljubljena u irskog pesnika ne može zadovoljiti Gordaninu
strast. Kad Bruna ponovo odvedu u Palatu, otići ce sa Harbašem što dalje od kužnog grada.

Crveni i zeleni ognjevi tope se u bistrom jutarnjem vazduhu. Samo istrošeni

kostimi, jedini trag njenog dvostrukog života, plašiće je još neko vreme kao prazna vešala.

Gordana i ne sluti da su crvenkasti tragovi zemlje na Brunovim patikama sa

vlažnih humki Monte Ghira gde će sutradan čeličnim klinom izvaditi porcelansku sličicu.

bojana888
Drugi deo

GRADITELJ

bojana888
 1.

U sparnim noćima, kada su vrata i prozori Palate širom otvoreni, rasipničke

varijacije promaje izvijaju visoke tonove u dnu poslednjeg krila zgrade, tamo gde
pevušenje vetra prelazi u pisak isceđen tankom pukotinom ispod vrata, pisak bagremovog
lista među plavičastim Vilkovim usnama.

Nad slepim zrcalima Vilko šapuće jutarnju molitvu. Karlo se okreće na stranu
zveckajući dotrajalim federima. U vreći od jelenske kože na Vilkovom ramenu starac
razaznaje šuplje ljušture volaka, providne turbane prilepaka i puževa, tvrde loptice
čempresa i divljeg kestena, glatke piljke sipinih kostiju i šljunak sa dna tirkiznih uvala
Valcana i Stoje.

Bura maše razularenim maslinastim kapcima otkidajući stvrdnute komade maltera

i seje pesak duž puste Via delle Rovine. U nemom defileu glave prolaznika njišu se kao
vrhovi čempresa iznad zida Mornaričkog groblja. Opalne senke brodova miruju u luci i
samo resko zvono tramvaja na padinama Monte Paradisa pomera nabore izduženih lica
stanara Via delle Rovine.

Veštinom dostojnom vrsnog iluzioniste Anastazija Zejtinova, poneo je u

kartonskom sarkofagu kolekciju zanimljivih primeraka koje će kao brojanice prebirati u
časovima razvučenim nad ambisom dana, otkrivajući beskrajne kombinacije gde se
incestuoznom strašću mešaju zgarišta borika i parfem „Cardinal”, utuljena plinska svetla
Castropole i purpurni zidovi praške poslastičarnice, sivkasti deformisani kolutovi
„Marmont” cigara i lepljiva pucad vodnjanske fragole, klempave bulke u poljima Valsalina
i krute trepavice Zitinih devojaka.

bojana888
 Eksplozija sarkofaga usled brojnih mutacija - veličanstvenija od savezničkih bombi
i festivalskih vatrometa, pobedničkih urlika Morlaka na Plazza Carli i bolnog njiskanja
njihovih konja na tršćanskoj rivi, teatralnog potonuća broda „Viribus unitis” u pulskoj luci
i kobnih uvertira Antonija Smareglije - razduvaće kilometarska platna preko svih sedam
bregova, potapajući tvrde rubove u smaragdnom prstenu oko Fratarskog otoka i šuštavoj
makiji Šijane.

A kada jednom, oslobođen samrtničkih kanona, oduva prašinu sa tisovih polica čiji
model je poneo iz skromnog stana na San Policarpu, spustiće pored Colinassijevih
poslastičarskih eksponata rimske hramove i pepeljaste oklopnjače, vile pulskih admirala i
ogromne pinije. I pre nego što crni klobuk kišobrana natkrije nebo probijajući oštrim
žbicama vunaste balone magle na Monte Paradisu, Musilu i Castagneru, zanemoćali starac
Karlo Kuster razumeće tajanstveni smisao reči koje je u bunilu govorio profesor škole
Berlitz u Puli daleke jeseni 1904. godine.

Na dnu uništenog sarkofaga pojavljuje se maketa grada raskošnija od vizionarskih

ekstaza Viktora Domaszewskog.

bojana888
 2.

Kada je Vilko, pravim imenom Wilhem vom veilchenblauen Wald, 7 napustio svoj
zemaljski oblik čuvara stana austrijskog građevinara i pritajen kao vodeni žig, veran lozi
Kustera još od vremena kada je Franz Kuster poneo keramičku maskotu iz dvorišta na
periferiji Praga i ogrejao njegove obraze blagim istarskim suncem, dakle, u tom za Karla
sudbonosnom času, pojaviše se majušne Vilkove stope na platnima što su kao slapovi
izvirala iz pukotine neba, stope poput tačkastih uboda u ušećerenom snegu Colinassijevih
božićnih eksponata.

I sada, dok jednom nogom još u snu, raširenih nozdrva njuši oštar jutarnji vazduh,
Karlo Kuster oseća miris smolastih suza u rošavim deblima pinija i borova, nazire
zamagljenim očima srebrnast pokrov ariša i plamen bukovih šuma u jesen, sve ono što
Vilko nosi iz svoje prapostojbine. U Istri nema dubokih modrih šuma i vekovi će proći pre
nego što Vilko pronađe novo sklonište.

Zabrinut za svog pratioca, Karlo mrzovoljno ustaje iz kreveta povlačeći prste po

glatkoj površini bolničkog zida i kao džinovski puž napušta sobu. Gmiže nečujno trakom
tepiha niz hodnik. Još je rano za bolničare. Karlo neopažen otvara vrata spremišta.

Polako, polako, gospodine Kuster, šapuće Franco Gadda i vodi starca do otomana.

Karlo razrogačenih beonjača hvata Franca za kosu. Tanka nit pljuvačke cedi se niz
gola Francova leđa.

U gustom vlažnom vazduhu zvuk njihovih pokreta podseća na kretanje crva

7 Vilhem iz Ljubičaste šume.

bojana888
pukotinama trulog drveta. Dok prijatan grč struji Karlovim telom, sa velikih kalemova
obrušavaju se dugačka platna. Arabeske cvetova i izdužene geometrijske likove smenjuju
ribe i jeleni, omiljeni motivi Hansa Kustera. Sigurna ruka majstora preslikaće stare
gravire: usamljene vitezove, zidine gradova na vodi i gondole sa ukočenim figurama ljudi.

Mnogo godina kasnije, majstorov sin Franz prepoznaje jednu očevu vedutu dok
čamcem plovi od železničke stanice prema pulskoj rivi. Uvijena u poslednji uzorak
Hanisovog platna, leži na dnu putnog kovčega figura patuljka, moćna maskota radionice
Kuster.

bojana888
 3.

Okupljeni u jata, njihova prozirna planktonska tela vrve vlažnim jesenjim

vazduhom, zastirući otrovnim dahtanjem zenice usnulih. Ta đavolska vojska lomi koplja u
zaleđenim beonjačama, provaljuje u lelujave prostore šarajući užarenim mačevima
nakazne likove. Posle snova ostaju samo tačkasti ubodi na čelu i uzavrela krv.

U hladnoj sobi, gde prozori osuti kišom pojačavaju teskobu, mladi profesor škole
Berlitz stoji pored usnule žene. I pre nego što zaroni u tmurni decembarski dan,
sladostrasnički će izmeriti njeno telo ne propuštajući da u naborima širokih flanelskih
gaća zamisli dugu žutu prugu i dve-tri mrljice kao zrna kafe.

Danas, konačno danas idemo, kaže šapatom nevidljivom sagovorniku i ogrnut

tankim ćebetom odlazi u kuhinju. Još sinoć je pogledao stan u Via Medolino. Rupa kao i
ova, ali ima peć, dakle, topla rupa, kao meka vulva njegove žene, raščepljena, nabodena na
rog. Uzbuđuju ga bestidne reči, mala devojačka usta, modar jezik koji odapinje tvrde
konsonante.

Ima nešto u meni što se dopada ženama, kaže i spušta izlupan plehani čajnik na
plavičast plamen gasa.

Nekoliko dana kasnije u toploj sobi u Via Medolino 7, udišući miris jake kafe,
pisaće Stanislavu: Njena napaćena duša umire u memli ovog dosadnog vojnog naselja. Ta
čudesna melanholična Androgena sve čini ne bi li me zadržala u svojoj blizini. U nedelju
je u „Miramaru” čitavo veče razgovarala sa Francinijem i onim njegovim prijateljem
Franzom, dodirujući me pod stolom toplom butinom. Sinoć je opet bila kod nas. Pomagala

bojana888
je Nori da zgotovi neko italijansko jelo. Kad duva jugo, u gradu se oseća trulež - prezrelo
voće u korpama na groblju Monte Ghiro. Reči, samo me reči mogu spasiti. Artičoke,
raviole, fuži... Uveče, dok tonem u san, šapućem imena, nazive ulica i plaža.

bojana888
 4.

Kad se u podne, posle terapije, vrati u svoju sobu, u dno poslednjeg krila zgrade,
gde noću razigrana vojska đavola zviždi u pukotinama zidova, Karlo Kuster jednim
pokretom ruke povlači vreteno. Zatalasane strune prekrivaju šarenim platnima bezdan
tame.

Brojni kalemovi, od onih najmanjih, veličine palca, sa bledim koncem za

nijansiranje zenica i noktiju, pa sve do velikih poput brodskih dimnjaka što kilometrima
vunenih navoja tkaju oblake i penušave talase, sada miruju, jer trome oklopnjače su
otplovile ili uz počasne eksplozije potonule u pulskom zalivu.

Penušav trag kao venac visibaba vodi u aleje Monte Ghira gde se noću okupljaju
ljudi osetljivih struna dubeći ukočenim pogledima bezbojne taloge u sivom kamenu.

bojana888
 5.

Košnica, košnica, misli Bruno i korača dijagonalom ordinacije.

Karlo leži na krevetu. Šapuće priču kao molitvu.

Košnica, košnica, kaže glasno Bruno i pogledom motri dograđeno krilo bolnice.

Košnica: stotinjak malenih ćelija i jedan otvor. Podseća na pukotinu. U zavetrini je,
okružena livadama i šumom. Posle majskih kiša razmile se berači šparoga kao pčele.

A med je opor, livadski. Iskusnom znalcu ne izmiče primesa bora, rezak ukus koji
dovršava skalu mirisa božanske smole.

Šetači, zatočeni u snu, nadneseni kao johe nad baruštinama, posmatraju svoje
odraze u naprslim pločama dvorišta. Osetljivim čulima hvataju u vazduhu prisustvo
zumbula, jagorčevine i bora.

Pred kraj terapije, Via delle Rovine otvara se kao truba platna.

A kada Karlo pomene riđokosu Lily, akrobatkinju na prozoru hotela „Central”, čija
sličnost sa Marinom Malitzky kruni poslednju Brunovu nadu, slučaj Kuster odškrinuće
vrata podzemnog grada.

bojana888
 6.

Stajao je oduvek pored bačvaste keramičke vaze sa egzotičnim biljem čiji su

lepezasti žuti cvetovi dubili paučinastu skramu što je zastirala vidik. Svet podseća na
razliveni akvarel gde žuta boja cvetova (ili je to Vilkova kapa?) tone u sivoj pozadini kao
čelični trup „Viribus unitisa” u pulskom zalivu.

Kugle fenjera u snegu... gusenica i dim...

Doktor Gašparini zapisuje u svesku sitnim rukopisom iskidane rečenice. Karlo

suvim staračkim glasom slaže prizore sa platna kao domine.

Ni Franco Gadda, vrsni poznavalac bilja, nije otkrio ime cveta. Pulski mornari
donosili su iz Kine i Indije porcelan, slonovaču, ukrasne predmete od žada i skupocenog
drveta, ponekad začine i cveće.

A Vilko, pita Bruno.

Spavao je pod jelom u dvorištu. Posle dedine smrti putovao je na dnu očevog
kovčega, uvijen u laneno platno. Svet materije napustio je istog dana kad i otac. Otada mi
se javlja samo u snu.

Oči boje lešnika i crvenkasta kosa pod žutom kapom, zapisuje Bruno, uhvaćene su
na prozoru hotela „Central”, ili možda prilikom karnevala u Cisouttijevom pozorištu.
Bledi obrazi su ipak Violettini.

Via delle Rovine, kaže Bruno.

Pesak je sitan i beo, kao puder, šapuće Karlo.

bojana888
 Desna ruka nestaje u naborima širokih pantalona. Zgrčen na krevetu, posvećen
svom ritualu, starac pravilnim pokretima desnice izoštrava prizore sa platna.

„Villa Bartoli”, „Villa Renata”, „Villa Silvija”...

Konstrukcija na kojoj niču platna neuhvatljiva je doktoru Gašpariniju. Wilhem

vom veilchenblauen Wald, čuvar loze Kustera, povlači se kao zlatna nit Karlovim snom.

Crvene ampule umesto zelenih.

Ledeni dodir „pauka”.

Crveni i zeleni ognjevi.

Sledeći pacijent je Franco Gadda.

Ispružen na krevetu tiho pevuši: Iris germanica, Datura arborea, Prunus Pissardii,
Sequia gigantea, Hibiscus syriacus, Podocarpus... Ligustrum vulgare... Zadah loja sparušio
je osetljive biljke, doktore. Metalne pločice u parku „Maksimilijan” odnela su deca.

bojana888
 7.

Tamna gusenica uvija ljuskastim telom među prljavobelim bregovima. U podnožju

se pojavljuju svetla Tazina. Vrisak lokomotive za tren zaustavlja jahača. Dve bele kugle,
razdvojene golim leđima, poput srebrnih fenjera trepere u mraku kupea. Uzdah, i kugle
nestaju pod zavesom.

Sive kocke staničnih magacina stoje u dugačkom nizu kao drveće u pustoj
Tegetithoffstrasse bacajući modre senke po zidu Arsenala.

Monotono brujanje kalemova sve jače odzvanja Karlovim istrošenim sluhom.

Starac gnječi mekan ud nagnut nad uzdrhtalom površinom zaliva. U tirkiznoj dubini
bodljikave ljuske kestena: ježevi i sedefne školjke. Snažna ruka, prelomljena mastiljavom
vodom, izvlači na gat dugačku mrežu iskićenu sluzavom travom i crnim algama.

Prošlo je deset godina otkako je došao u Palatu Orlando, u zaklon isceliteljskih

zidina, ali boju Silvijinog glasa i nepravilan ritam koraka sačuvao je u sluhu, kao ritmičko
brujanje Hansovih tkalačkih strojeva. Ni tanušno Vilkovo sečivo nije narušilo savršen red
minijaturnih kalemova skupocenih niti što u dugačkom nizu podsećaju na bitve gata
Elizabetha. Možda je to gat Fiume?

Gomila jeca. Silvijina mala šaka čvrsto drži zglob njegove ruke. Poslednji pozdrav:
promukla sirena „Toscane”.

Narod se razilazi prema Castagneru i Verudi.

Grad je pust, ali iz žutih stepa odjekuje topot. Razboj škripi sve jače. Kalemovi
poskakuju u metalnim ležištima, kao ratnici na odmornim konjima.

bojana888
 Naslage penastog pamuka su na izmaku, a bez oblaka nema ni snova. Zadah luke
širi se u vreme južine iz rasporene utrobe mora i stiže pod zidine Palate sa kricima
galebova i zvonkim ječanjem lima iz brodogradilišta.

Ona je umrla u zagrljaju patuljka, kaže Karlo.

Vilko, pita Bruno.

Renata... Silvija...

bojana888
 8.

Čim utihnu martovske bure, Karlo svakog jutra odlazi na uzvisinu pored
laboratorije, kuckajući jasenovim štapom po betonskoj stazi. Sa njim je često i Bruno.

Tanka senka bora ne pruža zaklon od jakog sunca.

Karlovo čelo gori, a suve usne šapuću: Olga, Olga...

Olga, kaže Bruno. Reč je izgovorena šapatom, lišena intonacije pitanja.

Bruno koristi Vilkovu tehniku: šapatom fiksira prizor i strpljivo čeka da starac
povuče polugu. Platno klizi nevidljivom konstrukcijom.

Olga, ponavlja Karlo. Františak je bio samo posrednik. Putovao je Evropom

snabdevajući „Broteku” Anastazija Zejtinova novim filmovima. Tako je upoznao i
Amadea. Daroviti muzičar ubrzo postaje važna karika u Anastazijevom lancu.

Ne znam da li je Amadeo ikada sreo Olgu, nastavio je posle duge pauze Karlo. Ali,
sećam se svake sekvence filma koji je Amadeo snivao dok smo obilazili naše bogate
klijente na San Policarpu. Negde pred rat František je sreo Olginu trupu u Leobenu.
Poslao je kratko pismo Amadeu obavestivši ga da jedna Olga pristaje, a druga uporno ćuti.
Čim se dogovore, doputovaće u Pulu. František nas je ponovo posetio tek dve godine
kasnije, kad rat uveliko besni Evropom. Bio je bez para, razočaran i bolestan. Zejtinov je
„Eroteku” preneo iz Ciriha negde na istok. Amaterske filmove provincijskih osobenjaka
zamenio je dugometražnim projektima.

František je ostao godinu dana sa nama, rekao je Karlo i udahnuo vazduh punim
plućima. Amadeo se prilagodio ratnim potrebama i snima nemaštovite filmove udvarajući

bojana888
se ukusu rulje. U svom poslednjem filmu „Audijencija” podario mi je ulogu cara, a
Františeka učinio mojim garderoberom.

Ah, kakav miris, šapnuo je Karlo šišteći nozdrvama.

Miris?

Palme, libanski kedrovi, magnolije, arizonski čempresi i crvene pinije, govori u

zanosu Karlo. To je miris parka „Maksimilijan”. Grad je uvek isti. Crkva svetog Antona
sada blešti kao jedro na pučini, a nebo nad Arsenalom prozirno je i plavo.

Više od pola veka osluškujem disanje grada, rekao je i podigao desnu ruku
prelazeći dlanom po sivkastoj kori bora. Silvija je bila pouzdan vodič, prefinjen
poznavalac graditeljske veštine. Očaravala ju je konačna slika, tren kada se uklone skele i
utihnu glasovi graditelja.

Karlo dlanovima pokriva uši, kao da se brani od zaglušujuće buke. Vijci i opruge
škripe, a zglobovi spoljnih krakova premotavaju vazdušasta platna.

Pod pinijom na Kaštelu ocrtava se u sumraku visoka figura mršavog čoveka.

Njegove plave oči, dve ledenice u dnu debelih stakala naočara, zaustavljaju se u dalekoj
makiji Vailelunge.

Pojava tog stranca u kasnu jesen 1904. godine uznemirila je samo nekoliko
austrijskih doušnika. Ali, njegovu mladu crvenokosu ženu stalno prate pogledi iz zaseda
izloga u Via Sergiji.

Plovi kao gondola, kaže berberin Matija Labaš ostavljajući kratkovidog dečaka pod
belom platnenom pelerinom i prilazi zavesi.

Inglesina, odaziva se iz ćoška starac retke kose i maše ogromnom lepezom od pruća
uvijajući šuštavim listovima „Giornaletta di Pola”.

Šum novina je oštar, kao da starac sedi pored dečaka. Po uglovima kvadratnog

bojana888
ogledala dečak nazire prve senke. Božanska tečnost vida otiče u druga čula. Crteži
admiralskih vila Nove Pule tek su mutni obrisi prizora koje naslućuje dok u mraku
odmara istrošene oči. Duguljaste vinjete od kovanog gvožđa iznad ulaznih vrata ili uredno
potkresani ovali šimšira u dvorištu bivaju potisnuti mirisom lakiranog parketa i šištanjem
plinskih svetiljki u predvorju. Olovku će zameniti nitima konca.

Franz Kuster upoznao je par mladih stranaca jedne večeri u kafeu „Miramar”,
svega nekoliko dana po njihovom dolasku u Pulu. Bili su umorni, bez novca. Nisu imali
grejanja u svom sobičku u Via Giuliji. Često su uveče posećivali oštarije u Kandlerovoj.
Pred Božić sele se u Via Medolino. U njihov stan navraćaju nastavnici škole Berlitz -
Amalija Globočnik i Alessandro Francini.

Jesen 1904. godine bila je kišovita i hladna

Te godine gradom je krenuo prvi tramvaj, sagrađena je velika tržnica na Plazza

Verdi, u parku pored Arene podignut je spomenik Elizabethi.

Poslednji je stigao mladi profesor škole Berlitz. Njegov dolazak najavljuje

„Giornaletto di Pola” 31. oktobra 1904. godine.

Imao je prijatan glas, kaže Karlo. Posećivao je uveče sa mojim ocem Narodni dom
gde su zalazili i oficiri. Ponekad je svirao na gitari. Đaci škole Berlitz zvali su ga Zois.
Beležio je u sveščicu slovenska imena. Možda je zato osumnjičen kao špijun. Jednog
martovskog dana 1905. godine dobio je nalog od pulske policije da u roku od dvadeset
četiri časa napusti grad. Proteran je i Francini. Moj otac je uskoro penzionisan.

Pođimo još dublje, doktore, kaže Karlo naslonjen na tanko deblo bora.

Vrelo jutarnje sunce topi senku bora na uzvisini pored laboratorije. Karlo izvlači
nabubreo ud iz širokih pantalona.

Podne blešti nad gradom, zalivom, sve do Vižnjana, i dalje, prema Brionskim
otocima. Viktor Domaszewsky se mršti, zaklanja dlanom oči dok objašnjava nešto komisiji

bojana888
ukrućenih austrijskih oficira. Njihova tvrda lica kao u lutaka, pravilno podrezanih brkova
i širokih čupkastih zulufa, glatkih ružičastih podvaljaka, budno prate ruku koja pokazuje
lokacije budućih magacina, kasarni, bolnica i utvrda. Ali, samo Domaszewsky vidi
zamišljenu maketu. Pojaviće se Arsenal, zgrada mornaričke komande, Marine casino,
nizovi magacina na Vallelungi. A kada i austrijski oficiri ugledaju sivu ogrlicu visokog
zida pored Arsenala i zvezdaste utvrde na brežuljcima oko grada, Viktora Domaszewskog
više neće biti u Puli. Nestao je iz austrijske mornarice bez traga. Priču o misterioznom
ubistvu Domaszewskog, delu italijanske tajne službe, sledi priča o bekstvu. Otišao je pod
lažnim imenom preko Atlantika da negde na Istočnoj obali ostavi kopiju zamišljene luke.

Posle Domaszewskog glavni arhitekta pulskog Arsenala je Karl Moering. Grad i

luka naglo se šire. Pula postaje utočište mnogim darovitim graditeljima.

Početkom leta 1887. godine, vozom preko Divače, stiže i građevinski inženjer
Franz Kuster.

Vetar donosi miris lovora i oleandra u raširene Karlove nozdrve. U tom času starac
već luta najudaljenijim slojem izbledelih platna.

Bruno ćuti strpljivo iščekujući nastavak priče.

Starac gricka travku i grčeći usne pominje zanemoćalog hodočasnika koji u

ruševinama rimske vile promrzlim prstima čupa korenje. Bezuba usta žvaću lekovito bilje.
Izlečen, hodočasnik pronosi glas o volšebnim travama. Uskoro stižu benediktinci.
Nekoliko vekova kasnije templari u šumarku pored ližnjanskog puta podižu hospital.

Lekovite travke jakih mirisa zaustavljaju pred vratima Palate malariju - kraljicu
grada, gospodaricu žutih spodoba i čopora izgladnelih glodavaca čije cijukanje zateže noću
strune božjih ljudi u ledenim ćelijama.

I Bela devojka ostaje pred zidinama Palate. Vrativši se u grad srebrnim sečivom
kosi slabašne gospe, trgovce mišjih očiju, decu, pijane vojnike, providure, kurtizane i

bojana888
prosjake.

U sobama na južnoj strani Palate isposnici bolesnim očima šaraju zelenim

proplancima gde rastu hrpe leševa.

Širenje Karlovih vazdušastih platna probudilo je u Brunu mladalačku strast prema

oglasima. Često po podne odlazi u Naučnu biblioteku i satima prelistava stare pulske
novine. Vreme svetlosti, period precizno islikan na Karlovim platnima, pojavljuje se poput
oštećenog mozaika u reklamama i oglasima. Posle višenedeljnog traganja Bruno rešava
prvu enigmu: ženu sa dve glave, protogonistu filma koji će ostati samo maštarija pulskog
makroa Amadea Polera.

Il Giornaletto di Pola

Domenica, 24. Febbraio 1907.

SOLTANTO ANCORA OGGI

si puo vedere in Pola, vicimo al Mercato la

maggior illusione d’Europa.

L’enigma del XX secolo.

Da vedersi vivente

OLGA

la ragazza dalle due teste, parla e canta con tutte due teste oppure con una,
risponde ad ogni domanda del pubblico ed e meravigliosa nella sua mnemomatica.8

8 Pulske novine, nedelja, 24. februar 1907.

JOŠ SAMO DANAS možete videti u Puli, blizu pijace, najveću zagonetku Evrope. Tajna XX veka. Videćete
uživo OLGU, devojku sa dve glave; govori i peva sa obe glave ili samo sa jednom; odgovara na svako
pitanje publike; zadiviće vas njena sposobnost čitanja misli.

bojana888
 9.

Kad duva jugo, Franzove oči su crvene kao prozori Colinassijevih palata od voćnih
želatina. Rumeni odsjaji na staklima prizemlja, izbrazdani duguljastim senkama Zitinih
devojaka, nestaju gore, na spratu, ispod modrih kvadrata tankih šećernih opni sa mirisom
ruina i maraskina.

Otac je pažljivo topio jagodicom malog prsta modri kvadrat prozora, rekao je
Karlo. Zatim bi skinuo nadstrešnicu od mlevenih badema. Naša čula napajaju se iz jednog
izvora, govorio je sisajući čokoladne stepenike. Slepac u vižnjanskoj gostioni pogađao je po
ukusu vina ne samo sortu već i berbu.

Gostiona u Vižnjanu, pita Bruno zadržavajući dah.

Pogledaj, kaže Karlo i rukom pokazuje prema prozoru ordinacije.

Kad bi mogao da sledi Karlov moćni pogled, doktor Gašparini bi kroz ledom
okovano staklo kupea video kuću širokog trema sa okruglim prozorima u potkrovlju i
duguljastim erkerima čitavom površinom prekrivenim žutim keramičkim pločicama. Oba
krila kuće, za sprat niža od središnjeg dela, zaklonjena su tankim srebrnastim prugama
ariša i jela.

I kasnije: golo drveće u Tegetthoffstrasse u nemom špaliru, kao počasna straža

usamljenoj kočiji. Topot konja odjekuje pustom četvrti San Policarpa. Pisak lokomotive
negde iza zida Arsenala uznemirio je kolena pod krutim naborima vunene suknje. Ni
traga mlečnim fenjerima.

Gostiona u Vižnjanu, ponavlja Brano.

bojana888
 Prošla su dva meseca pre nego što je upravitelj mornaričke sekcije pulskog
Arsenala podigao smotuljak iz kolevke i prošetao salonom skromnog stana na San
Policarpu, ukočen, kao da drži parče vrednog mermera. U tom času sive kocke magacina
koje ostavlja po čitavoj Carevini pretvaraju se u raskošna zdanja poput Colinassijevih
božićnih torti.

Grickao je nokte i pažljivo olovkom popravljao crteže, govorio je Karlo šarajući

rukom po vazduhu. Crtao sam do kasno u noć. Na prigovor majke da je vreme za spavanje,
otac je pominjao idilu imanja Esterhazija koja bi ugušila Lisztov dar da nije imao čvrstog
oca. Ili Mozart?

Karlov sluh je sve oštriji. Pred kišu čuje daleka zvona seoskih crkvi. Leti u pesku
kupališta Valcane gradi kule i admiralske vile.

Odlazili su poslednji. Majka je strpljivo šetkala pored kabina. Raznobojna vrata u

dugačkom nizu podsećaju na ogroman vibrafon. Njen zov lebdi nad uljastom vodom kao
nevidljiva ptica.

Josef Ožbold, kaže Karlo. Tako su počele naše plovidbe.

Specijalista za očne bolesti dr Josef Ožbold, bivši lekar na bečkoj klinici profesora
Fuchsa ordinira u svom ambulatoriju na Rijeci, svakog dana... Plazza Andrassy 2.

Stižu i u Trst slavnom okulisti Brunu Majeru. Ponašanje očnih živaca ostaje
enigma i bečkim lekarima. Čak i čudotvorni profesor Iskra u Pragu neće zaustaviti guste
sutone.

Na zamagljenom staklu jedne praške poslastičarnice Karlo prepoznaje modre

prozore Colinassijevih palata. Očev lik je tvrd i beo, kao od mermera. Odsutno pali
mirišljavi „Marmont”.

Više nismo putovali...

Uznemiren otkrićem vižnjanske gostione, Bruno ne primećuje tajanstveni paket iz

Budimpešte.

bojana888
 Masaže su potrajale mesecima, kaže Karlo. Sa plavičastim iskrama javio se i Vilko.

Kada se Karlo osmelio i gurnuo glavu među bele fenjere, tamo gde su jednom
potonula očeva leđa, majka je odlučila da poseti Zitu. Jeknula je i odgurnula dečaka da bi
sa poda, iz modrozelene šare tepiha podigla providni oval nokta i pažljivo jagodicom
kažiprsta ispitala oštrinu i elastičnost minijaturne opruge, savijajući je u nepravilan kružić.
Bio je to poslednji trag muža, mesec dana posle sahrane.

Uzećemo Fani, rekla je Violetta i dozvolila sinu da spusti obraz na njeno koleno.

Naučićemo je da čita nemačke knjige, rekao je Karlo.

U sivoj mreži sutona razlivala se žuta mrlja. Nije znao da li je to Vilkova kapa
zaboravljena posle tragičnog pada na stepeništu, ili lepeza kineskog cveta.

bojana888
 10.

Silvija podseća na napuklu figuru od skupocenog porcelana: čak ako kobnu liniju
naprsnuća prekrije nanosima penaste magle ili zagasitim dimom sumraka, odaje je
nepravilan ritam koraka, oštriji „staccato” desne potpetice.

U dubini stepeništa odzvanjaju preteće sinkope teških koraka. Vojnici, sezonci iz

brodogradilišta, osamljenički ološ što se bujicom sliva na pločnike Pule, nasledio je
usukane engleske i američke mornare istanjenih guzova, mlohavih udova i beskrvnih
usana.

Silvijin glas je tanak i zaobljen, kao zvuk nokta po tanušnoj ivici porcelanske šolje.

Buka kalemova i monotono zujanje pletiva nadjačava hropac, psovke i bestidna

tepanja.

Gospoda odlaze. Čuješ li sirenu „Toscane”, kaže jednog jutra Fani. Istrunućemo
među varvarima.

Karlo ćuti u naslonjači licem okrenut prozoru.

Naša lutkica se buši za nekoliko lira ispred „Riviere”. Vreme je da krenemo.

Kuda, pita ravnodušno Karlo.

U Trst, bilo kuda, samo što dalje od ovog pakla.

Mi ostajemo.

Plašiš se, maestro, kaže promuklim glasom Fani. Pampur ti je omekšao, a programe
si zaboravio. Udavićeš se u kaljuzi. Lutkicu nećeš imati.

bojana888
 Fani je otplovila brodom „Pola” početkom jeseni 1946. godine. Na rastanku, dok su
talasi prskali gat Fiume, pružila je svoju tanku ruku i jecavim glasom obećala da će se
javiti. Karlo je na dlanu osetio ledeni trag mesingane alke sa fotelje Zitinog salona.

Boja mora je tirkiznoplava, oivičena krznastom obalom Vallelunge i sivim sečivom

lukobrana gde će uskoro nestati grad u stotinama suznih očiju. Na poslednji zvuk brodske
sirene opustelim kućama struji šapat, a poneka voštana glava izmeriće pogledom sve kraću
putanju prema Monte Ghiru.

Silvija i Karlo u širokom luku obilaze grad. Trenutak je da u igru uđe nosati
pijanista bioskopa „Alhambra”, tvorac čudesnih programa koji su nekad davno
oduševljavali Anastazija Zejtinova. Ali, patuljasti mehaničar Ivan iz ratne luke već je
učinio prvi korak. Silvija napušta klijentelu u parku ispred hotela „Riviera”. Zaposliće se u
pošti.

Gradom odjekuje pesma Morlaka. Iz ruševina se pojavljuje novi lik Pule. Na Plazza
Carli dozivaju se zapenušani govornici. Čopor pijanih Morlaka podvriskuje na Giardinima
mašući zastavama. Uveče upadaju u oštarije na rivi.

Sveža i krepka morlačka krv teče arterijama grada. Još jedna transfuzija u dugoj
istoriji Pule. Slabašni račić ulazi u prazni skelet sedefne školjke.

U času kad Karlo, pritajen kao pauk u središtu mreže, sniva o plenu što se već dugo
prikrada udaljenim čvorićima, nastaje pometnja među vernicima. Oni ortodoksni, poput
ubogog mehaničara Ivana, verni svome brkatom caru, nestaju noću iz kuća, sa ulica, iz
zadimljenih oštarija u Kandlerovoj, kao čipkaste palube „Toscane” u jutarnjoj magli. U
jednom gradu na severu, krhki čovečuljak metalnih očiju, lica ispijenog ludim snovima,
pronašao je oazu mira, ostrvo sunca gde će se grejati kosti ortodoksnih poklonika rumenih
praskozorja.

Silvija danima ne odlazi u poštu. Sedi pored prozora i plače. Karlo predoseća da je
kucnuo njegov čas.

bojana888
 Napolju bruji motor džipa.

Nekog odvode, kaže bojažljivo Silvija.

Ne, to je automobil gospodina Rumina. Danas je došao ranije.

Silvija rukavom briše oči i nekoliko časaka bulji u mirno očevo lice.

Rumin? Nisi ga zaboravio, kaže.

Želim da se vratim, Silvija. Ništa nisam zaboravio. Gospodin Kuster je spreman.

Silvija otvara vratanca kredenca i uzima flašu terana. Dok naliva gusto vino u dve
čaše od debelog stakla, pokušava da u mislima izoštri lik Atilija Rumina, bogatog klijenta
svoje majke.

Obnovićemo programe, kaže Karlo i podiže čašu.

Silvija klati čupavu glavu. Izbečenih očiju sluša očeve reči.

Karlo žuri strmom Via delle Rovine: „Villa Idola”, „Villa Starza”, Hortijeva vila -
stožast zamak među čempresima.

U akustičnoj kutiji, uvijen u izbledela platna, lebdi duh Viktora Domaszevskog.

Silvija doliva vino u prazne čaše i znatiželjno posmatra očeve ruke koje navlače
nevidljive konce na prazno sito konstrukcije. Karlo pominje pijanistu bioskopa
„Alhambra”, brojne programe, imena pulske gospode.

Silvija pljeska rukama kad Karlo na scenu izvede mršavog Františeka.

Dođi, nežno je poziva Karlo. Ti si dete „Alhambre”.

Pažljivo mazi široku brazgotinu na njenom licu, otisak srpa iz Šijanske šume,
zaboravljenog u visokoj travi.

Pričaj mi kakav je bio Amadeo, govori uzbuđeno Silvija i doliva vino u čaše.

Karlo je te večeri oživeo junake Amadeovih iluzionističkih programa. Opijena

vinom, Silvija je prihvatila ponuđene uloge kreveljeći se od strasti, prešavši neosetno u

bojana888
jednom času nevidljivu liniju koja ih je godinama razdvajala. A kada je vrhom palca
dodirnula toplu kupinu, osetila je kako pod tankom opnom pulsira krv.

Obnovićemo programe, šapnuo je Karlo. Bićemo bogati i jednom kao gospoda

otputovati iz ove pustoši.

Pijana od terana i žudnje za vremenom koje će ih ustoličiti u časnijim ulogama,

bludničili su do zore. Silvija je psovala Amadea, Fani i ubogog Ivana.

Kada je pred podne ustala i pogledala svoj lik u ogledalu: dug, tanak nos boje trske,
sitne oči kratkih trepavica i šiljatu bradu sa ružičastim ožiljkom, učinilo joj se da je noć
ublažila oštre linije.

Karlo je spavao dubokim snom. Zažmurila je pred ogledalom i pokušala u svesti

dozvati lik lepotice koji je Karlo godinama stvarao u tami, kao što je podizao nepostojeći
grad uhvaćen njenim rečima tokom šetnji Monte Zarom. Nikada nisu ostajali u kući u
vreme poseta Faninih klijenata.

Prišla je krevetu i pažljivo pokrila Karlove gole grudi.

Od te noći više nije sumnjala da je na svet došla slučajno, zahvaljujući Faninoj

neopreznosti sa nosatim pijanistom Amadeom Polerom.

Pogledala je na sat. Još uvek može stići u popodnevnu smenu. Brzo se obukla i
dotaknuvši usnama Karlovo čelo nečujno izašla iz stana. Žurila je Škaljerovom ulicom
prema pošti. Suv burin hladio joj je vrele obraze. Protekla noć ponovo se otvarala kao
truba platna. Hodala je bosa po mekoj tkanini.

Nikada je niko pre toga nije tako nežno ljubio.

bojana888
 11.

Gospodine Kuster, eno broda! Tamo, pored lukobrana!

Carska jahta „Hohenzollern”. Sasvim desno leže oklopnjače „Monarch”, „Wien” i

„Budapest”.

„Picoolo Budapest”, radosno uzvikuje Silvija. „Hajdemo na kolače.”

„Prihvatam, signorina, ali radije bih preporučio „Colinassi”, kaže smeškajući se

Karlo. Probaćemo medaljone od rogačevog brašna i breskve u maraskinu. Posle ćemo
svratiti do „Bernarda”...

„Giovanni Bernard”, uzdiše Silvija i pripija se golim telom uz Karla. Najlepši butik
u Via Sergiji, u čitavom gradu.

Prava kineska svila, signorina. Engleski stolovi, kanafas, zefir, Oxford, kriset,
flanel... Na takvim materijalima pozavideo bi i Hans Kuster.

Da li sanjam, gospodine Kuster?

Ne, nije to san. Svečanost je u kafeu „Sepassion”. Mali koncert u reklamne svrhe.
Signor Antonio Saitz promoviše novi model Magnimijevog pijanina.

A Lily? Gde je Lily?

Još je rano, kaže Karlo i ljubi je u čelo.

Ja sam Lily, pljesnula je rukama Silvija i vešto kolenima stegla ukočeni duguljast
ud. Umorna sam, gospodine Kuster, vreme je za krevet.

Možda je ljubomorna na buduće klijente, razmišlja Karlo i nežno prstima razvlači

bojana888
meku, rumenu školjku. Da li će prihvatiti programe?

Doktor Gašparini strpljivo pretražuje stare pulske novine. Još uvek je daleko od
pomisli da u dubokim slojevima Kusterovog grada potraži vlastiti lik. U svesku, u kojoj
vodi Karlov slučaj, jedne večeri zapisuje:

Il Giornalleto di Pola

Sabato, 5 Gennaio, 1907.

ANTONIO SAITZ

Via Giulia 6

esclusivo rappresentante della piu volte premiata fabbrica

pianoforti di L. Magrini di Trieste.

Nel negozio Saitz si vendono corde Weichold per violino. 9

9 Pulske novine, subota, 5. januar 1907.

ANTONIO ZAJC, Via Đulija 6, ekskluzivni predstavnik više puta nagrađivane fabrike klavira. L. Magrinija
iz Trsta. U Zajcovoj trgovini prodaju se i Vajkold žice za violinu.

bojana888
 12.

Silvija je bila ljubomorna, poverio se Karlo svome mladom ispovedniku. I samo je

žudnja za boljim životom, san da se jednom provoza gondolom venecijanskim kanalima,
ohrabrila njeno devojačko srce. Prihvatila je posetioce Lizetinih skupova kao lutke koje
donose novac. A kad bismo ostali sami, odazivala se na ime Lily i strasno me grlila.
Odlazili smo prašnjavom Via delle Rovine, duboko dole, na početak veka. Možda je već
tada predosetila da će i ona završiti tragično kao Lily.

U grad iskićen zastavama i cvećem, doputovao je general Karger sa ženom i

kćerkom na svečano porinuće broda „Szigetvar”. Odseli su u hotelu „Central”.

Gospođica Lily Karger stoji na prozoru hotelske sobe. Očarana je blizinom mora i
tihim, čistim ulicama primorskog grada. Nestrpljiva je pred sutrašnju svečanost. Uveče je
bal u Marine casinu. U trenutku dok nagnuta preko balkona želi da uhvati otkinuti lančić,
sunovraćuje se na pločnik.

Tragični događaj pretvorio je čin porinuća „Szigetvara” u komemorativni skup.

Fotografija Lily Karger sa crnom somotskom trakom u gornjem desnom uglu stajaće
mesecima na zidu pored recepcije.

Jedne večeri sam zavirio u predvorje „Centrala” i pogledao njen lik na fotografiji,
rekao je Karlo. Imala je svetle loknice na slepoočnicama i pune okrugle usne kao kćerka
poslastičara Csooz Illèsa.

bojana888
 13.

Boje na kalemovima su izbledele, a ogromni izlozi „Ribollija” zjape prazni. U

toploj, zagušljivoj polutami Karlo jedva razaznaje ukočene figure posetilaca, voštana lica
nad malim mermernim stolovima oivičenim mesinganim prstenovima. Električno
osvetljenje slabog napona unosi u interijer poslastičarnice crvenkaste odsjaje. Vazduh je
gust kao sirup.

Karlo duboko diše suočen sa izbledelim platnima. Glumac uznemiren pred nastup.
U tišini garderobe, gde jedva dopiru mutni glasovi prepune dvorane, popravlja olovkom
obrvu i vatom nanosi puder na znojavo čelo.

Da li će gospodin Perini prihvatiti interijer poslastičarnice, zadovoljiti se lascivnim

pokretima i dodirima kolenom pod stolom? Možda će odmah poželeti Silviju u nekoj od
uloga kojima još nije dorasla? Recimo, gospođica visokog porekla u pozorišnoj loži. Ili sa
crnim tilom preko očiju na sahrani admirala Holóssyia.

U predsoblju Silvija četka svečano odelo. Od nekog crnoberzijanca kupila je par

lakovanih cipela.

Gospodin Kuster je spreman, pita veselo. Karlo ustaje i prepušta se njenoj pažnji.
Dok stoji nepomično kao lutka, ona pažljivo vezuje svilenu kravatu i dlanom otire perut
sa revera sakoa.

bojana888
 14.

Lizeta Pauletić, nekadašnja Zitina devojka, kojoj će Fani dolaskom u Pulu jednog
oblačnog martovskog dana 1905. godine oduzeti primat najmlađe u hotelu „Castrum”,
okupljala je u svom stanu u ulici Vincenta iz Kastva, strmom usponu što povezuje bedeme
Kaštela sa zidom brodogradilišta, ostarelu gospodu koju je nekada delio samo korak do
druge obale. Korak sa mokrog gata na drveni ponton „Toscane”. Neodlučni i plašljivi, nisu
žalili novca, strpljivo čekajući u mračnom predsoblju Lizetinog stana da se suoče sa
izduženim figurama požutelih karata mekih ivica, da sa dna porcelanskih šolja, u
stvrdnutom talogu kafe, pročitaju sudbinu. Ali, do druge obale više nije samo korak.
Osvetljene palube „Toscane” trebalo je zameniti ribarskom brodicom, ponekad čamcem
bez kabine.

Lizeta je prihvatila Karlov predlog i uz pozamašan procenat obećala klijentelu.

Prva osoba koja je pozvonila na vrata Kusterovih beše Elio Perini, pre rata vlasnik
komisiona u Via Benussi. Žutog, tmurnog lika i krupnih vodenastih očiju učinio se Silviji
kao priviđenje, jednodimenzionalna utvara sa nekog Karlovog platna. Tek kada se uz čaj
raspričao, ne prikrivajući uzbuđenje pred domaćinima, Silvija je u tom negovanom
gospodinu prepoznala obožavatelja lepuškastih pulskih mladića, redovnog posetioca
elitnih kafana i Gisouttijevog pozorišta.

Gospodin Elio imao je krivu kičmu i kokošije grudi, rekao je snuždeno Karlo
doktoru Gašpariniju. Perutava suva koža, verovatno posledica unutrašnjeg rastvaranja,
nije odgovarala njegovom prefinjenom duhu.

Od prvog časa poznanstva, nastavio je posle kratke pauze Karlo, gospodin Elio je

bojana888
predložio svoj program. Nedostajala mu je porota koja će u određenom trenutku preuzeti
uloge onih što su davno nestali iza lukobrana, noseći u zamagljenim zenicama avetinjski
grad.

Za svaki greh postoji kazna, jecao je Elio i herojski podnosio udarce kožnim bičem.
U Silvijinoj ruci običan kočijaški bič ispuštao je bogatu skalu jasnih tonova. Iscrpljen, ali i
olakšan priznanjem, Elio se mazno nameštao u mome krilu iščekujući nestrpljivo
poslednji čin predstave: ubod vretena u vrelu utrobu. Na odlasku, poklonio bi zlatnu ili
srebrnu iglu. Silvija ih je brižno slagala u drvenu kutiju iz koje je davno izvetrio miris
očevih „marmonta”.

Za Prvi maj 1950. godine, gospodin Elio Perini izmerio je svojim padom dubinu
kanjona Verudele, izražavajući i tim konačnim činom duboki prezir prema pučkom
prazniku. Vest o njegovoj smrti nisu donele lokalne novine, već Albino Škrinjar, čovek sa
vagom iz Lenjinove ulice, neumorni šetač i posetilac Lizetinih spiritualističkih skupova.

Dovršivši priču, Karlo je ostao da leži na krevetu Brunove ordinacije. Koji minut
kasnije grudi su mu se nadimale pravilnim ritmom spavača.

Ispod zabeleženih rečenica Bruno je povukao dve paralelne linije ispunivši

međuprostor sitnim cvetovima.

Često se dešavalo da Karlo tokom terapije zadrema, a onda prenut iz sna, nastavi
pripovedanje na istom mestu gde je prethodno stao. Ali, nije uvek san bio razlog
njegovom ćutanju. Da je Bruno mogao zaviriti pod tamna stakla Karlovih naočara zatekao
bi širom otvorene oči. Ono što nikada nije poverio svome ispovedniku tokom dugih
terapija beše susret sa osobom koju nije dovela Lizeta, već Silvija, verovatno zabrinuta
zbog pozamašnih zalogaja koje je otimao njihov impresario.

Momak koji se jedne kišovite februarske večeri pojavio u Karlovom stanu

predstavivši se kao Silvijin poznanik samo zato što joj je dva ili tri puta nakvasio bedra
pritiskajući je uza zid zgrade veslačkog kluba, uneo je otužan zadah morlaštine. Uplašen

bojana888
uljezom, Karlo je pokušao da prikrije sve ono što je Silvija neoprezno nagovestila.
Pominjati programe bilo je ne samo opasno već u slučaju tog momka potpuno beskorisno.

Silvija se kikotala kadgod bi šum tkanine otkrio Karlovom oštrom sluhu

Morlakovu šapu među devojačkim bedrima. Udišući vonj rakije, Karlo se nostalgično
prisećao egzotičnog mirisa raspadanja gospodina Perinija, mirisa koji će u potpunoj raskoši
upoznati koju godinu kasnije u veličanstveno smišljenom, ali ne baš i slavno izvedenom
pohodu na „Villu Idolu”.

Brbljivi Morlak, koga Karlo neće udostojiti ni pomena u svom sećanju, toliko je
bazdio na znoj i luk da se Silvija nekoliko puta zakašljala i pravdajući se astmom otvorila
prozor. Momak je sedeo do ponoći nalivajući se grapom.

Već dugo prati njihovu zavereničku aktivnost i poznato mu je da se fašističke

gnjide okupljaju u tom brlogu. Ovog puta će on odabrati kostime i urediti scenu. A uloga
je u njegovoj kartoteci bezbroj.

Pre nego što je zalupio vratima stana i sjurio se niz stepenište udarajući čizmama,
pritisnuo je Silviju u predsoblju i naredio joj da mu dobro oliže pečat.

Sutradan je predstava počela. Bili su to naporni časovi: sedeti obasjan jakom

lampom, koju je Karlo srećom doživljavao samo kao nesnosnu toplotu i vešto odgovarati
na besmislena pitanja, sve dok kod islednika ne oseti uznemirenost i konačno prihvati
zamku. Silvija i Karlo su strpljivo klečali na podu i glumeći strah (Karlo je cvokotao
zubima) čekali presudu.

A presuda je uvek počinjala umakanjem islednikovog uda u njihova usta.

Čas posvećenja, grmeo je islednik otegnutim morlačkim naglaskom, sipajući

klevete i pretnje. Potamaniće talijansku gamad, sabiti ih u njihove ruševine. Arena će
postati zatvor, zoološki vrt za te retke zveri.

Ipak, znao je da bude i darežljiv. Karlov glumački dar nagradio bi ponekad flašom
vina i kolutom domaćeg sira.

bojana888
 U jesen 1952. godine, kada se vraćaju prvi vernici sa ostrva sunca, Morlak je
nestao. Izgubio mu se svaki trag. Karlo je mesecima drhtao u svom stanu i tek je pred leto,
raskravljen majskim suncem, zaboravio Morlaka.

Dve godine kasnije, Silvija je na šalteru pošte prepoznala njihovog čudnog klijenta.
Bio je potpuno sed, isceđen u licu i telu. Pružio je koverat ispod staklene pregrade. Na ruci
je ugledala rumene tragove iščupanih noktiju.

bojana888
 15.

Kada je milošću nove vlasti „Villa Idola” postala azil za stare, među prvim
stanarima bile su Irma i Ester Schietz. Alma i Monika godinama su već ležale na Monte
Ghiru, u ledenom miru porodičnih grobnica, bliže jedna drugoj nego njihove neudate, ali
žive sestre.

Irma: na pragu devete decenije, plašila se da ostaje sama u prizemnici na

Monvidalu u vreme sestrinih putovanja u Beč bivšoj gospodarici.

Ester: želela je da poslednje godine provede u kući gde je u mladosti služila groficu
Eleonoru.

Međutim, pravi razlog njihovog odlaska u starački dom, gde neće deliti istu sobu,
beše obostrana netrpeljivost, pod starost čak patološka mržnja. Sestre su se međusobno
optuživale za sudbinu usedelica, sećajući se nekih davnih udvarača koje su jedna drugoj
otele.

U proleće, kad planu bulke u polju Valsalina, Ester je čupkala travu oko „Ville
Idole” osvrćući se prema zasvođenim prozorima i terasama, kao da će svakog časa ugledati
voljeni lik.

Sa kartonskom kutijom u mreži iznad sedišta, koju saputnici u kupeu znatiželjno

zagledaju, putovala je jutarnjim vozom preko Divače u Beč.

Grofica Eleonora, ganuta pažnjom verne Ester, zadržala bi je dve-tri nedelje u

svojoj kući u otmenom bečkom kvartu. Sparušene busene trave iz kartonske kutije
posipale su po sobama i stepeništu. Eleonori bi se ponekad učinilo da među drvećem parka

bojana888
vidi jarbol svoje jahte u zalivu Valsalline.

Dolaskom u „Villu Idolu” posle više od trideset godina, Ester je ponovo učila
raspored soba i prezrivo se obraćala sipljivim kreaturama koje su svojim prisustvom
skrnavile taj sveti prostor. Osećala se kao zakonita vlasnica „Idole” i sa brižnom pažnjom
uočavala svaku naprslinu na spoljnim zidovima. Pisala je opširna pisma grofici Eleonori
jadajući se zbog nebrige divljih Morlaka koji su jednu od najlepši pulških vila pretvorili u
sklonište poluživih staraca.

Kada je prvi put ugledala čudan par u dvorištu vile: vitkog starca bujne sede kose,
tamnih naočara nataknutih na pravilan nos i ćopavu četrdesetogodišnju ženu sa
ružičastim ožiljkom na licu, Ester je pomislila da još jedan uljez stiže pod krov „Idole”.
Međutim, Karlo Kuster udostojio je damu odabranim rečima na savršenom nemačkom
jeziku i odmah otopio led u njenim plavim usahlim očima.

Konačno gospodin, rekla je ushićeno i ponudila se da ih odvede dežurnoj sestri.

U šetnjama duž „lungo-mara”, Silvija je požudno hvatala odbleske nakita na

sparušenim vratovima starica, rekao je Karlo doktoru Gašpariniju. Verovatno je pravi
razlog mome dolasku u starački dom bio Silvijin strah da će zlatne i srebrne igle bisernih
glavica mirnopočivajućeg Elija Perinija ostati jedini vredni trofeji u našoj zbirci.

Zahvaljujući jednoj pravoj gospođi, izvesnoj Ester Schietz, veoma brzo sam ovladao
prostorom vile, nastavio je priču Karlo. Bio je to pravi lavirint hodnika, soba, verandi,
stremova i stepeništa. Stanare sam poznavao po mirisu, sipljivom kašlju, kreštavom
smehu. Raskošna je paleta umiranja, doktore.

Via delle Rovine, kaže Karlo.

Kuće bez brojeva, napuklih fasada i praznih prozora. Malter se ljušti i praši srcaste
listove bršljana.

Poznavali ste Eleonoru, šapuću aveti.

U mešavini venetskog dijalekta obrušava se bistar slap nemačkih reči. Ester pamti

bojana888
građevinskog inženjera Franza Kustera koji je jednog leta izvršio značajne radove na
levom krilu „Ville Idole”.

Via delle Rovine, ponavlja Bruno.

Kaldrmom Tegetthoffstrasse odjekuju kopita konja kao zvuci kastanjeta.

Via delle Rovine, kaže Karlo i rukom sledi nekakav obris u vazduhu. Prva u nizu je
Noemi Bartolli. Klimavo stepenište i mutni prozori. Baršunast lišaj prekriva napukle
zidove. Istorija kuće Bartolli ne razlikuje se od ostalih ruševina. Kuće su kao žene, govorio
mi je otac. Godine prođu pre nego što upoznaš njihovu prošlost, tajne, materijal od kojeg
su stvorene. Ali, da bi ih strasno voleo, ne smeš otkriti sve.

Noemi i Karlo odlaze u gustu makiju ispod austrijske tvrđave, tamo gde se za
trenutak zaustavila ispružena ruka Viktora Domaszewskog. Karlo otire prašinu sa
voštanog lica i nežno prstima dodiruje mali broš na sparušenom vratu svoje ljubavnice. Iz
dubine grudi dopire ubrzan rad srčanog zupčanika.

Zvezde, koliko zvezda, uzdiše Noemi i pruža se u travi.

Broš mi je poklonila iduće večeri, kada smo u zaklonu makije ponovili igru.
Mirisalo je na koromač. Pljusak koji je tog dana nakvasio zemlju beše koban po život
Noemi Bartolli. Sutradan je visoka temperatura, uvertira upali pluća, počela da gasi njen
život.

„Villu Idolu” napustio sam godinu dana kasnije, rekao je Karlo. Tada smo već
sakupili bogatu kolekciju satova, broševa i narukvica. Nakit je otkupljivao jedan Albanac u
Rijeci. Bili smo dovoljno bogati da otputujemo.

U leto 1963. godine, Silvija i Karlo izletničkim brodom stižu u Veneciju. Karlo na
mutnim platnima pronalazi velelepne prizore grada na lagunama iz očevog bedekera.
Silvija besprekorno retušira šiljate mletačke palate i bešumne gondole. Ushićen zadahom
raspadanja, Karlo čitavo popodne provodi u kafeu na trgu pored Crkve svetog Marka i

bojana888
priča Silviji o grandioznim stubovima Palate Orlando koji vekovima ukrašavaju Crkvu
Santa Maria della Salute.

U povratku, oterani kratkim letnjim pljuskom sa palube, upoznaće u brodskom

restoranu Renatu Zergoli. Silvija je izoštrenim okom odmah primetila vredan nakit i
otmene pokrete stare dame.

Sutradan u podne sastali su se sa gospođom Zergoli u „Kavani na obali”.

bojana888
 16.

„Miramar” ili „Caffe d’Italia” intimnija su mesta od „Kavane na obali”, ali Morlaci
su zatvorili stare pulske kafane i poslastičarnice, rekao je Karlo nostalgičnim glasom.
Njihovi doušnici kružili su gradom uznemiravajući malobrojne starosedeoce.

Gospođa Renata bila je moja najotmenija klijentkinja, nastavio je Karlo. Silvija se

plašila da me uloga Lorenza i suviše ne opčini.

Gospodin Zergoli, pitao je Bruno.

Kakva je ono gužva, uzviknula je Renata ugledavši kroz prozor „Kavane na obali”
svečanu povorku.

Stigao je saski kralj Fridrih August parobrodom „Brünn”, rekoh i pomilovah njenu
ručicu. Sa njima je dvorski savetnik Attems i saski poslanik grof Rex. Primio ih je
zapovednik luke podadmiral Ripper.

Ripper, rekla je Renata. Mislim da ste otišli i suviše daleko, gospodine Kuster.

Renata je više volela pesmu italijanskih vojnika na Port aurei. Još iste večeri otkrio
sam u njenom stanu Lorenza i strastveno ga zavoleo.

Gospodina Zergolija, ponovio je pitanje Bruno.

Ne, ne, on je nevažan u ovoj priči. Renatin bratić Lorenzo, urar iz Rovinja, dolazio
je četvrtkom u Pulu i sastajao se sa svojom rođakom u iznamljenoj sobi u Via Stefano. To
će u početku biti i naš dan. Kasnije smo se viđali dva-tri puta nedeljno, uvek u Renatinom
stanu na San Policarpu.

bojana888
 Lorenzo?

Otplovio je među poslednjima, možda istoga dana kad i Fani. Renata je u spavaćoj
sobi pored ogromnog ogledala (za vrelih dana zračilo je prijatnu studen) držala fotelju
lepezastog naslona sa mesinganim alkama kakve je imala Zita u svom salonu. Kupila je
fotelju od bivše stanodavke iz Via Stefano posle Lorenzovog odlaska.

Gospodin Zergoli?

Ostao je neosvetljen, rekao je Karlo. Bio je plašljiv stvor, nesrećnik koga je

morlačka vlast greškom uhapsila. Presekao je u zatvoru vene staklenim poklopcem sata,
venčanim poklonom rođaka Lorenza.

Ako su bile tačne glasine koje su godinama stizale do Renate, Lorenzo se dobro
snašao u Trstu. Imao je urarsku radnju u blizini Plazze della Borsa i mnogo ljubavnica.
Renati nikada nije pisao.

Uloga Lorenza bila je možda najuspelija u mojoj karijeri, rekao je čežnjivo Karlo.
Čini mi se da sam i danas pomalo Lorenzo. Hodam njegovim korakom, imam njegove
navike, njegove uspomene. I sasvim jasno nazirem prozore kuće iznad urarske radnje. Sa
obližnjeg trga po čitav dan dopire buka automobila, a miris kafe iz prodavnice preko puta
uvlači se u vitrine gde kuca stotine satova.

Bila je to moja poslednja uloga, rekao je Karlo i koji minut kasnije utonuo u san.

bojana888
 17.

Karlo Kuster, šetačima na „lungomaru” poznatiji kao signor Austriaco, 10 stigao je u

azil na ližnjanskom putu dva meseca posle ubistva Renate Zergoli, penzionisane
službenice Doma zdravlja.

Istrazi bi verovatno više pomogle teorije Franca Gadde o razvodnjenoj krvi i

zasićenom vazduhu istarskog podneblja, nego otisci prstiju na vratu žrtve koji su kao
glavnog vinovnika teretili Karla Kustera. Činjenica da je on pozvao policiju nije zavela
islednike, kao ni svedočenje da je u času ljubavnog zanosa neko nepoznato lice, do tada
skriveno u stanu, svilenom maramom zadavilo Renatu nanevši lakše povrede njenom
ljubavniku.

Istrenirani na skromnoj paleti nedarovitih delikvenata ogrezlih u prostačkim

nagonima, islednici Karlovu izjavu razumeše kao nesuvislo brbljanje jedne slepe, duševno
poremećene osobe.

A kada je dva dana nakon ubistva Zergolijeve pronađen u jednoj jami blizu
Baderne leš Silvije Kuster, okrivljeni Karlo Kuster opet je priveden na saslušanje.
Međutim, bila je to sada posve druga priča i tek je hapšenje izvesnog Ivana Kolara na
graničnom prelazu Škofije, kod koga je pronađena poveća količina nakita, rešilo čitav
slučaj. Okrivljeni Kolar priznao je ubistvo Zergolijeve tvrdeći da je plan smislila Silvija.
Nju je ubio u samoodbrani, kada je na spavanju u jednom kažunu blizu Baderne htela da
mu zarije nož u grudi i otme plen.

Zbog zagarantovane diskrecije u časnom iluzionističkom poslu, Karlo Kuster nije

10 Gospodin Austrijanac

bojana888
hteo da otkrije identitet još jedne osobe prisutne te noći u stanu Renate Zergoli. Ali,
istragu više nije zanimao signor Austriaco.

Dijagnoza koju je postavio tim lekara osigurala je Karlu Kusteru doživotan boravak
u azilu na ližnjanskom putu. Nekoliko meseci kasnije za njegov slučaj zainteresovao se
doktor Bruno Gašparini i posle prve terapije zabeležio u svoju svesku samo jednu reč:
parangal.

I ne sluteći gde će ga odvesti istraga, Bruno Gašparini je prvi uspeo da zaviri u

kartonski sarkofag iz Vremena svetlosti i opčinjen bogatom kolekcijom Karlovih
programa primeni Gaddine teorije o prisustvu nevidljivih bića u kužnom vazduhu
istarskog podneblja koji vekovima prenosi endemone bolesti.

bojana888
 18.

Agave americana, Cornus alba, Majorana hontensis, Veronica, Andersonii, Pinus

Brutia, Sagina subulata, Aesculus Pavia, pevuši Franco Gadda.

Park „Maksimilijan” je prošlost, kaže Karlo pognut nad golim Francovim leđima.

Na zvuk koraka u hodniku, obojica se ukočiše tvoreći figuru konjanika. Karlo je

čvrsto obema rukama držao Francova bedra zadržavajući dah.

Lovac na duše, šapnu Franco.

Koraci se izgubiše u dnu hodnika.

U mračnom spremištu Karlo je moćnim pokretima spuštao svog ljubavnika u

duboke slojeve Vremena svetlosti, kada su sasušene biljke iz Francovog herbarijuma
cvetale u pulskim parkovima.

Bergenia strahei, Lantana camara, Nandina domestica, Ligustrum vulgare, pevušio

je Franco.

Eno ga, vraća se Bulevarom Stazione, kaže Karlo privodeći vitku figuru Domenica
Gadde, slavnog imunologa i saradnika Roberta Kocha. Sa njim je i moj otac, govori
uzbuđeno Karlo. I Alessandro Francini, i onaj mršavi Englez.

A moj otac?

Njega ne vidim.

Eugen Gadda. I on je sa njima, cvili Franco uvijajući kukovima.

Tiše, tiše, govori Karlo. Razgovaraju o nekom eksperimentu.

bojana888
 Karlo naglo ispušta hropac iz pluća i zabada koščate prste u čvrsta Francova bedra.

Gubim ih, gubim, stenje Karlo.

Nemoćno spušta obraz na znojava leđa ljubavnika.

Potražimo ih sutra, Franco.

Ali, sutradan, u ordinaciji doktora Gašparinija, dozvao je iste osobe i bez Francove
pomoći, gnječeći desnicom modro vreteno. Čak je tečnim toskanskim govorom imitirao
baršunast glas Allessandra Francinija, koji je uporno negirao eksperiment.

Kakav eksperiment, pita Bruno.

Da je dan zapravo beskonačan, duži od života.

Ko to kaže? Vaš otac?

Ne, Englez. Moj otac, građevinski inženjer pulskog Arsenala, opsednut čvrstim
lukovima i mermerom, bio je samo pažljiv slušalac. Ni žene nije primećivao sve do časa
kad uplašen epidemijom kolere u Puli, gasi žeđ malvazijom. Prvi put je okusio vino u
vižnjanskoj gostioni „Pod voltom”.

Gostiona „Pod voltom”, zamuckuje Bruno. Koga vidite?

Jedinicu Flavija Zulijanija, vižnjanskog trgovca vinom. Stoji na balkonu svoje kuće,
nasuprot gostione.

Vidite li još nekog?

Dete u dvorištu gostione, mršavog dečaka sa licem starca. To je Pino. Moja majka,
Violetta Zulijani, sa strahom je izgovarala njegovo ime. Ali, ta mala nakaza imala je sestru
bliznakinju, pravu lepoticu.

Ko je ona, pita Bruno zadržavajući dah.

Fumica, kćerka Giorgija i Luciane Fioranti. Došli su iz Tazina i u Vižnjanu otvorili

prvu gostionu. Pričalo se da su brat i sestra.

bojana888
 A dalje, dalje...

Boje su izbledele. Pod lampionima plinskih svetiljki jedva razaznajem likove,

govori u zanosu Karlo i stiska sa obe ruke oteklinu. Vidim dremljive lavove od terakote na
ulazu u vilu Atilija Rumina. Na stazi pored kugle šimšira, stoji utvara sa prozora iz Via
Campomarzio.

Žena sa prozora, kaže Bruno.

Uznemirena je, jer do večeras mora doneti odluku: ostati u gradu, gde španska
groznica kosi izgladnelo stanovništvo, ili bežati, što dalje od uspavanih oklopnjača u luci,
od eksplozije koju već predoseća František. I Amadeo beži doktore. Atilio je u Tazinu,
obilazi ortake i ratne liferante, a njegova žena u senci šimšira čeka ljubavnika, mladog
poručnika. Njena krv je vrela. Ipak beže...

Ko je ona?

Laura Kontić, kćerka pulskog advokata iz Campomarzija, Francinijevog prijatelja.

Devojka je svojim prisustvom na prozoru sobe uznemiravala svakog jutra nervoznog
profesora škole Berlitz, koga u Puli zovu Englez. Uplašen priviđenjem, menja putanju i u
širokom luku stiže od Via Medolino do Port aurèe.

Da li to šapuće Vilko?

Ne, ne, mršti se Karlo i cedi gustu tečnost sa uda. Ostareli Atilio ispovedao se mojoj
Fani. Njegova neverna žena umrla je dve godine posle rata, u Gracu, napuštena, u javnoj
bolnici. Sećam se da je Fani našla u nekim tršćanskim novinama fotografiju Engleza. Pisao
je priče. Možda je napisao i priču o utvari sa prozora.

A Vilko? Stražar u senci kineskog cveta...

Snažni „crescendo” iz purpurnih spirala ugušio je glas doktora Gašparinija,

udaljene šumove Palate. Bledo Karlovo lice pratilo je zastrašujućim grimasama potonuće
grdosije u pulskoj luci.

bojana888
U tom času postoji samo snažna eksplozija.

Karlo ćuti i dlanom širi lepljivu mrlju na širokim pantalonama.

bojana888
 19.

I Bruno je imao svoj grad: nekoliko starih bedekera, tridesetak izbledelih

razglednica na poleđini ispisanih nečitkim rukopisom austrougarskih mornara i veliku
kutiju bombona „Baci perugine”, božićni poklon stricu Pietra, u koju je slagao pažljivo
precrtane planove grada.

Prazne prostore omeđene Arenom, Zlatnim vratima, Kaštelom, Mornaričkom

crkvom i po obodu austrijskim utvrdama, osenčao je raznim bojama: žuto su stambene
kuće, crveno restorani i kafei, plavo hoteli, zeleno trgovine i parkovi, belo bolnice,
ljubičasto bordeli, crno administrativne zgrade. Grad je na Brunovim planovima podsećao
na kaleidoskop.

Kasnije je uselio duše.

Ispisao je oglase i reklame. Na periferiji, u širokim belinama, pojavile su se

štamparije zelenocrnih pruga. Novine su izlazile na tri jezika: italijanskom, nemačkom i
hrvatskom. Stigla je i crna hronika sa pojačanim zanimanjem za Chandlera, Vallaca,
Agathu i Hammeta.

Narandžaste mrlje uz liniju mora obeležiće kupališta: Grotte delle Colombe, 11

Stoja, Valcane, Vaisaline, Splendid, Zlatne stijene, Verudela, Ribarske kolibe.

A na groblja beše zaboravio.

Kasno, kasno, uvek kasno! Pola veka ranije sreli bi se na šetalištu Vittorio

11 Golubije stene

bojana888
Emanuelle. Ili u sali „Prvog istarskog sokola”? Možda u Marine casinu? U restoranu „Stadt
Pola”?

Dva mutna oka prate Bruna iz zaseda polupraznih izloga Prvomajske ulice. Marina
Malitzky, kćerka pulskog urara Lodovica, čiju radnju u Via Sergiji beleže mnogi autori
bedekera, postaje verni sagovornik dečaka u šetnjama gradom.

U njenim očima izmešane su sve boje spektra.

Mrkoljubičastom mrljom označiće Palatu Orlando, poslednju tačku na obodu

grada.

Zatočeni spavač u šumi na ližnjanskom putu odaziva se glasom Marine Malitzky.

Grad je samo otisak lavirinta iz sna. A san je tek drugi krug.

bojana888
 20.

Lovor, čempresi, kaline, agave, palme i kamelije, polja bambusa i patuljasti borovi,
sav taj raj stvoriće kasnije, ispovedao se jednog ledenog februarskog jutra Franco Gadda u
ordinaciji Bruna Gašparinija.

Iz zapuštenih vrtova širi se topao zadah raspadanja. Pod gustim velom proključalih
močvara tumaraju u groznici izgladneli benediktinci. Umiru iscrpljeni malarijom i
kužnim isparenjima. Njihove kosti trunu u ruševinama. Podivljale mačke kolju perad i
divljač po ostrvu.

Doktor Gašparini beleži da je sve počelo sa Paulom Kupelwieserom. U proleće

1893. godine kupio je Brione od nekog portugalskog grofa kome se učinilo da je napravio
dobar posao otuđivši zapušteno ostrvo. Nije ni slutio da se samo potpisao na listi
genijalnih prodaja u čijem vrhu su Manhattan i Aljaska.

Iste godine na Brione dolaze Robert Koch iz Berlina i Domenico Gadda iz Beča.
Veoma brzo su isušene močvare i malarija je zauvek proterana sa ostrva. Brioni postaju
mondensko letovalište gde se odmara evropska elita.

Gospodin Hagenbeck iz Hamburga, po nalogu Paula Kupelwiesera, podigao je na

ostrvu zverinjak.

U toku velikih premetačina u istoriji, imunološki mehanizam je na vrhuncu,

objašnjavao je tog jutra Franco Gadda. Biljke prve naslute katastrofu i spašavaju se
nakaznim mutacijama. Godinu dana trebalo je mome dedi da u jednom egzotičnom cvetu
prepozna običnu ljubičicu. Mimikrija je uvek početak kraja.

bojana888
 A šta je danas ostalo od rajske flore? Smrdljivi karanfili i plastične ruže u plehanim
vazama na Monte Ghiru, kaže Franco i nastavlja da pevuši brojanicu.

Ginkgo biloba, Villa grandifollia, Pinus nigra, Cedrus atlantica, Cedrus deodara...

bojana888
 21.

U proleće 1906. godine porodica Kuster preselila se sa San Policarpa u italijanski

deo grada. Novcem od prodaje Violettine zemlje u Vižnjanu kupili su jednospratnicu u
tihoj Via dell’Arena.

Vreme svetlosti nestaje u gustim sutonima. Posle tršćanskih i bečkih lekara, Franz
dovodi sina u Prag, čuvenom profesoru Iskri. U gradu na Vltavi zadržaće se desetak dana.

Jednog sunčanog jutra, kad verni ton žute preliva sivkastu skramu Karlovog sutona
(žuta boja se najduže opirala slepilu), Franz će povesti sina u udaljeni deo grada, u
podnožje brežuljka gde je nekad bila tkačka radionica Hansa Kustera. Zgrada je srušena, a
dvorište pretvoreno u tenis igralište. Jela pod kojom se odmarao Vilko pružala je dugu
senku u crvenoj prašini.

Po povratku u Pulu, Karlo još neko vreme crta arabeske i vedute. Franz, nervozno
grickajući nokte, prepoznaje na dečakovim crtežima motive i dezene očevih tkanina.

Karlov svet podseća na razliveni akvarel. Kratkotrajna poboljšanja smenjuju sve

dublja potonuća u tamni levak sutona.

Koristeći eksploziju žute u dugim majskim danima, Franz i Karlo stižu pred modre
vitraže hotela „Castrum”. Ali, u hotel ulazi samo Karlo. Dočekuje ga gospođa Zita, krupna
Morlakinja neodređenih godina, sa visokom punđom i srebrnastom mrežicom u gustoj
kosi. Miris „cardinala” lebdi hodnikom.

Gospođa Zita, rekao je Karlo, došla je u Pulu iste godine kad i moj otac. Samo
nekoliko meseci kasnije od ubogog svratišta za „kadete” (kako su u to vreme nazivali

bojana888
radnike Arsenala koji su spavali po utrobama napuštenih brodova) stvorila je pristojan
kupleraj.

Klateći olovku nad belinom sveske, doktor Gašparini ulazi u manastirski mir
hotela „Castrum”, pokušavajući da iz iskidanih rečenica uobliči jasnije prizore.

Dok stoji u salonu Zitinog hotela, Karlo stidljivo posmatra devojke za matineju.
Najbliža je plavuša na sofi, noge prebačene preko naslona, tako da se u polumraku ocrtava
bledo meso sve do čipkastih gaćica. Tankim prstima gladi mesinganu alku.

Devojka će povesti Karla gore, na sprat, u sobu modrih prozora, gde se sniva, kao u
Colinassijevim božićnim palatama. Kad zatvori vrata i priđe paravanu oslikanom
propalom granom trešnje, njen gost već je pored prozora i mucavim glasom pominje
Devilla, graditelja Kaštella. Bedemi tvrđave, udaljeni jedva stotinjak metara od
„Castruma”, zaklanjaju pogled prema Castagneru.

Deville, pita hladno devojka.

Podigao je tvrđavu sa koje nikada nije ispaljen hitac.

Nadam se da ćeš ti ispaliti hitac, kaže devojka i skinuvši haljinu otkriva mršavo
telo u svetloplavom korsetu.

Šta je bilo sa Devillom?

Umro je od kuge, odgovara zbunjeno Karlo ne skidajući pogled sa njenih grudi.

Soba je mirisala na lovor, rekao je Karlo doktoru Gašpariniju. Laurus nobilis...

Žute glavice cvetova među šiljatim masnim lišćem nestaju iz dečakovog vidokruga.
Devojka ga uzima za ruku i vodi do kreveta. Ispruživši se u postelji, vešto je povukla
korset naviše. Karlo je kleknuo i spustio dlanove na njena bedra.

Među vitkim nogama ugledao je žbun srebrnastoriđih dlačica, egzotičnu biljku iz

parka „Maksimilijan”. Grickao je vlažan busen uplašen njenim histeričnim smehom.

Tog popodneva nije ispaljen hitac na Kaštelu.

bojana888
 Otac je uveče lako našao objašnjenje, nastavio je Karlo. Bio sam zaveden
spoljašnjim impresijama: blizinom ledenih zidina Kaštela i mirisom lovora.

Idućeg dana Franz je odveo sina pred vrata „Castruma” i rekao mu da potraži istu
devojku. Zvala se Fani. Karlo je na devojci prepoznao korset fabrike „Vaingarten” sa
reklama Violetinih žurnala. Hvalio je njihove modele „Victorija” i „La Vida”, izvanredne
higijenske konstrukcije koje nežno, kao ruke ljubavnika, zatežu pri najmanjem pokretu
mekane jastučiće, naglašavajući struk i grudi.

Iza paravana gorelo je crvenkasto svetlo. Fani je nasula vodu iz staklenog bokala u
činiju bledožute boje sa vencima ciklama po izvijenom rubu. Mirišljavom tečnošću oprala
je dečakov opušten ud. Koji minut kasnije bio je spreman.

Plavičasta svetlost insekta iz Ungarije uznemirila je Karlovo telo. Posete hotelu

„Castrum” redovnije su od odlazaka u privatnu školu profesora Heima na Monte Zaru.

Jednog dana Karlo je poklonio Fani Berlitzov udžbenik nemačkog jezika.

Fani je prava osoba, rekao je svečanim glasom Franz i uzeo iz drvene kutije
mirišljavi „Marmont”.

Plamen šibice u njegovoj ruci razlio je žutilo u sivoj mreži Karlovog sutona,
poslednju boju spektra koja će još dugo pulsirati u nevidljivim fenjerima Via Castropole.

bojana888
 22.

Za rekonstrukciju je ponekad dovoljan samo bat koraka, pucketanje prstiju ili glas.

Prsti tog čudovišta hvatali su oktavu i malu tercu na raštimanom klaviru bioskopa
„Alhambra”, rekao je Karlo ispuštajući kroz krezuba usta krkljav uzdah koji u odsutan
pogled doktora Gašparinija za trenutak dozva spavače u mrežama potpalublja.

Amadeo je bio čovek bez lica. U vreme kada smo ga Fani i ja upoznali, svirao je
noću u „Alhambri”, a danju u „Nigelu”. Zabavljao je publiku u toku čestih prekida
projekcija. Kakav nos, uzviknula je Fani i pozvala ga posle predstave za naš sto. Predstavio
se kao unuk austrijskog oficira Rudolfa Polera, učesnika viške bitke. Te večeri smo popili
mnogo vina. Amadeo je pijanim glasom hvalio strategiju „trostrukog klina” dok smo sporo
odmicali usponom Via dei Gladiatori.

Trostruki klin, pitao je Bruno.

To je raspored austrijske flote kad prilazi Visu. Stotinu puta čuo sam tu priču, kao
da je Amadeo glavom stajao pored Wilhema Tegetthoffa na admiralskom brodu
„Ferdinand Max”. Nadobudni italijanski admiral Karlo Persano, ugledavši drvene
austrijske brodove, uzvikuje: „Ecco i pescatori!” 12 Borbeni poredak „trostrukog klina”
odneo je pobedu nad mnogo jačom italijanskom flotom.

Amadeo je bio prvi čovek koga sam upoznao u potpunom mraku. Godinama posle
njegovog bekstva pokušavao sam da stvorim taj lik: dugačak tanak nos na mršavom licu.

Dva meseca posle našeg poznanstva napustio je posao u „Alhambri” i „Nigelu”.

12 Eno ribara!

bojana888
Ustupili smo mu najlepšu sobu na spratu. Trostruki klin, vikao je svakog jutra u kupatilu.
Uveče je zabavljao Fanine devojke i otmene posetioce našeg kupleraja.

A František, šapnuo je Bruno.

On je stigao kasnije. Bio je Amadeova veza sa Zejtinovim. Doneo je kameru marke

„Erneman” - koferčić sa ručicom. Pažljivo sam pregledao moćnu spravu.

Dragi Karlo, rekao je Amadeo i nežno me zagrlio. Ti si najsavršenija kamera. Još

samo da nađemo nekoga ko će vrteli ručicu, nekoga ko će izvlačiti filmove iz tvoje lude
glave.

Snimali smo u sobama Faninih devojaka. Jednom se i František pojavio u ulozi

garderobera. Bilo je to u „Audijenciji”, našem poslednjem filmu.

bojana888
 23.

Izgubivši angažman u jednom opatijskom hotelu zbog ljubavne afere sa

plemenitom gošćom čiji muž je iznenada doputovao, Amadeo Poler beše odlučio da pođe
u Švajcarsku i okuša sreću u nekom mondenskom zimovalištu. Sa koferom i kožnom
torbom punom nota, stigao je dva dana uoči Božića 1910. godine u Trst.

Bledo opatijsko sunce istopilo se u ledenoj kiši i susnežici na tršćanskoj rivi.

U staničnom restoranu upoznaje izvesnog Františeka Pahora, zastupnika „Eroteke”

Anastazija Zejtinova, proizvođača erotskih filmova. František je sitan, lukavih očiju i
brašnjavog ispijenog lica sa čuperkom svetle brade. Tokom dva sata, koliko su proveli
zajedno u restoranu, Amadeo je pojeo tri porcije makarona sa sirom obilno ih zalivajući
kjantijem. Sve vreme František pijucka pelinkovac mršteći se pri svakom gutljaju.

Budućnost zabave je u kinematografima, ponavlja František i na rastanku predlaže

muzičaru da dosadne hotele zameni magičnim kutijama. Upravo dolazi iz Pule gde radi
desetak kinematografa. Daće mu preporuku.

Amadeo zapisuje nekoliko adresa.

Idućeg dana, kasno po podne, Amadeo brodom stiže u Pulu. Smestio se u hotelu
„Belvedere” u Via Zaro. Iste večeri potražio je vlasnika bioskopa „Nigél”. Za tu priliku
pozajmio je jednu od svojih najdražih biografija: predstavio se kao unuk admirala Rudolfa
Polera.

U „Nigelu” svira danju, a uveče u „Alhambri”.

Sledećih osam godina Amadeo provodi u Puli. A kada već kao pedesetogodišnjak

bojana888
uskoči u neki drugi život, bežeći iz grada gde velika eksplozija najavljuje burna vremena,
Amadeo je umoran od lutanja i prerušavanja, ali dovoljno bogat da ostatak života provede
u miru.

Šest meseci posle njegovog odlaska iz Pule, rodiće se Silvija, zakonita kćerka Fani i
Karla Kustera.

Amadeo nije na ciriškoj adresi našao svog impresarija. František je dva dana ranije
otputovao negde na istok, tamo gde Anastazije Zejtinov uveliko snima svoj prvi
dugometražni film, projekat u koji je uložio sav imetak. Biće to revolucija u svetskoj
kinematografiji.

Jednog jutra u svom omiljenom restoranu „Gasthaus Doeblin”, ispijajući duplu kafu
i pelinkovac, Amadeo u novinama pronalazi vest da je Anastazije Zejtinov pretvorio
gigantski projekat u čudovišni eksperiment: publika juri po platnu, a on, okružen
malobrojnom ekipom, sedi u zamračenoj dvorani i posmatra rasplet priče kojoj niko ne
može da predvidi kraj.

Lažni unuk Rudolfa Polera istog dana napustio je Cirih i otputovao na istok.
Međutim, nikada nije zakoračio na široko platno Zejtinovljevog kinematografa. Ubijen je
u vozu na ruskoj granici.

Amadeo Poler dugo će živeti u sećanju Karla Kustera, na pucketavim kopijama

filmova koje su zajedno sanjali odlazeći u tajanstvene posete otmenim klijentima na San
Policarpu.

Amadeu prija blaga istarska klima. Svakog jutra sedi u kafeu „Miramar” na rivi,
zagledan u brončanu ploču zaliva. Uveče je u kafani „Stella polare”, gde ima svoj sto. Grad
je budan do ponoći kada se završava poslednja predstava u pozorištu Ciscutti. Mračnim
uličicama oko Rive del Mercato i Piazze Comizio šetaju prostitutke i lopovi.

Novi Münzovi tramvaji jure pristaništem nestajući u senkama stabala na

bojana888
Arsenalrüngstrasse. Stotine telefona zvrlji u pulskim kućama. Raskošni izlozi i reklame u
Via Sergiji podsećaju na kaleidoskop. Drvene lutke salona „Crepatti” nose poslednje
modele pariških kreatora. Brijačnica „Martinelli”, specijalizovana za izradu perika i
karnevalske šminke, jedva uspeva da udovolji porudžbinama stotine zaljubljenika
maskenbala. U kafanu „Piccolo Budapest” stižu novine iz čitave Monarhije. Grad
doživljava uspon kakav ne pamti od vremena Rima.

Pulski pomorci donose sa dalekih putovanja kineski porcelan, svilu, slonovaču. Po

gradu niču elitne trgovine. Berlitzova škola stranih jezika na Port aurei traži nastavnika
japanskog jezika.

Prilikom jedne posete Puli, František Pahor uvodi Amadea u posao pravljenja
kratkih erotskih filmova. Snima se po Amadeovim scenarijima, ali lavovski deo prihoda
uzima František. U filmu „Mladić i pudlice”, glavni junak Karlo, virtuozno zavodi
simpatične bele četvoronošce. Zejtinov je oduševljen filmom i poručuje nove projekte.
Ipak, Amadeo više razmišlja o zabavama koje će ponuditi pulskoj gospodi.

„Giornaletto di Pola” u jutarnjem izdanju 7. marta 1912. godine objavljuje sledeći

oglas:

„Teatro di rappresentazioni senzasionali

al vivo, della piu perfetta illusione.

Ultima creazione del grande inventore

Cupido. La vita in sogno e quella vera.

Il nostro teatro ha tanti programmi.

Se vuole cambiare la vita chiami

il numero di telefono: 124!13

13 „Pozorište neviđenih čuda uživo, najlepše iluzije. Poslednja kreacija velikog stvaraoca Kupidona. Život u
snu je onaj pravi. Naše pozorište ima mnoge programe. Ako želite da promenite život, okrenite broj telefona:

bojana888
 Amadeo je obasut pozivima. Detaljni plan sa klijentima stvara za svojim stolom u
kafani „Stella polare”. Diskrecija je zagarantovana. Činjenica da iluzionista Karlo Kuster
živi u mraku ohrabruje stidljive. Cene su vrtoglave. U tom poslu ništa nije prepušteno
slučaju: od izbora odela pa do načina govora.

Kad primi porudžbinu, Amadeo nekoliko dana priprema Karla za buduću ulogu.
Mladić je darovit, a što je još važnije uživa u tom poslu. U obzir dolaze i gospođe i
gospoda.

Pod okriljem noći, Amadeo i Karlo odlaze u posete klijentima. Među poručiocima
njihovih programa je i važna osoba iz pulske policije.

Poslednju ulogu Karlo će odigrati dva meseca uoči velike eksplozije u pulskoj luci.
A kad se u podne 5. novembra 1918. godine zaori pesma italijanskih vojnika Treće armije
na Port aurei, Amadeo je već u Cirihu.

Sa potonućem broda „Viribus unitis”, ponosa austrougarske mornarice, iščezlo je

nemačko stanovništvo iz Pule.

Prebirući istrošene vrpce iz kartonskog sarkofaga, Karlo Kuster se povukao sa

scene. Fani je otpustila devojke i zadržala samo nekoliko bogatih mušterija.

124!”

bojana888
 24.

Fani je došla u Pulu sa družinom zabavljača varijetea „Eden”, jednog prohladnog

martovskog dana, rano ujutro, svega nekoliko časova pre nego što je nervozni profesor
škole Berlitz napustio pomorsku Sibiriju, proklinjući dosadno vojno naselje. Na palubi
vaporeta obećaće svojoj ćutljivoj ženi da se više nikada neće vratiti u taj ukleti grad gde po
prozorima čuče utvare, a ulicama šetkaju nadmeni oficiri.

Iste večeri vlasnik „Edena”, zasićen čarima lepotice iz Tazina, upoznaje novu
devojku. Vođena nepogrešivim instinktom, njegova bivša ljubavnica pronalazi pravo
mesto: hotel „Castrum” u tihoj Via Castropola. Nekoliko nedelja kasnije postaje zvezda
Zitinih matineja.

Tazinska lepotica ponela je iz „Edena” ne samo zavidno ljubavno iskustvo već i

umetničko ime Fani.

bojana888
 25.

Građevinski inženjer Franz Kuster celog života prikriva plebejsko poreklo i luta
carevinom u nadi da će jednom podići zdanje koje bi proslavilo njegovo ime.

Kad stigne u Pulu, vozom preko Divače, zastaje skamenjen pred Arenom, leđima
okrenut zalivu. Na svakom koraku prate ga motivi sa očevih tkanina.

Umreće nepoznat, jedan u nizu bezimenih naslednika Viktora Domaszewskog,

upravitelja građevinske sekcije pulskog Arsenala, čoveka koji je u službi monarhije
mesecima obilazio luke Petrograda, Lubecka, Amsterdama, Londona i Liverpoola.

Franz Kuster je verovao da su žene samo deo nameštaja u životu muškaraca.

Privikavao se na njih u hladnim momačkim stanovima kao na lampe ili keramičke
umivaonike.

Viktor Domaszewsky izveo je za kratko vreme svog boravka u Puli volšebne

radove, da bi zatim bez traga nestao. Franz Kuster završio je neslavno, od moždane kapi
na ulici, stotinjak metara od vrata Zitinog kupleraja. Ostavio je za sobom sive kocke
magacina na Vallelungi.

bojana888
 26.

Kad se vrati iz šetnje u svoju sobu, u dno poslednjeg krila Palate, gde noću
razigrana gomila đavola zviždi u pukotinama zidova, Karlo Kuster jedinim pokretom ruke
zateže vreteno i tone u šarena platna.

Čovek u bašti gostione „Pod voltom” podseća na guštera: bez pokreta sedi na suncu
zagledan u balkon kuće na drugoj strani vižnjanskog trga. Uplašen kolerom, opija se
hladnom malvazijom. Pod spuštenim kapcima priviđaju mu se uzorci sa očevih tkanina:
geometrijski likovi i obrisi gradova na vodi. U dugim letnjim popodnevima pokušava da
od iskidanih uzoraka stvori neke davne prizore.

Iz gustih rojeva Karlovih buncanja pojavljuje se obris dečaka sa licem starca.

Doktor Gašparini namešta pipke „pauka” na starčevoj glavi. Ipak, beline neće oterati
gondolijere, iz sna. U mutnoj vodi kanala prepoznaje vlastiti lik.

bojana888
 27.

Vilko: keramička lutka, maskota tkalačke radionice Hansa Kustera, skinuta sa

postolja u bašti u času kad njegov sin Franz, rasprodavši nemu konstrukciju i trube
skupocenih platna, odlučuje da pođe na jug. Neko vreme radi u Koruškoj. Noću čuje šapat
sa dna putnog kovčega. Vilkove reči razumeće kao sablasno znamenje. U proleće 1887.
godine stiže na poslednju tačku carstva.

U Puli su jutra žuta kao Vilkova kapa, a nebo posle bure providno poput svilene
draperije. Ukus ledene malvazije budi prizore sa očevih tkanina.

Vilko se rasipao na kamenom stepeništu istog dana kada je Franz Kuster

samrtničkim pogledom, glave nagnute preko ivičnjaka, ispratio let meke ptice u blizini
hotela „Castrum”.

bojana888
 28.

Smaragdnozelena linija puta spaja konjanika i grad na brdu u okruglom ramu

goblena. To je boja pulskog zaliva pred oluju.

Zatalasana zavesa bršljana na bolničkom zidu otkriva pažljivom posmatraču

fantastične figure.

Gordana i Bruno sede na klupi u dvorištu Palate.

Iz grma pored staze doskakutao je na čistinu kos i kljucnuvši koru hleba, pogledao
prema klupi.

Ako rasečem, poteći će voda, kaže Bruno i vrhom klina dodiruje madež u obrvi
iznad levog oka.

L’uomo d’acqua,14 kaže Gordana.

Senka čempresa razlivena po srcastim krljuštima bršljana stvara obris konjanika.

Bruno naglo ustaje i trči prema kapiji dvorišta.

Snažne ruke bolničara Vincenta vraćaju ga u ram Palate Orlando, gde će još iste
večeri, u tamnoj loži, osetiti na slepoočnicama ledene pipke „pauka”.

14 Vodeni čovek

bojana888
Treći deo

VRTEŠKA

bojana888
 1. Gospodar snova (II)

U grad više nije dolazio sa morske strane gazeći blato i alge sparušene jutarnjom
osekom, kroz oblake komaraca u gustoj makiji, niti puteljkom uz rub prstenaste građevine
od kamena u čijem središtu pasu konji i ovce, a razbojnici sačekuju putnike među
ruševinama.

Živeo je okružen ramom visokih zidina, spušten ko zna kada u vrelo grotlo, i danju
i noću obliveno gustom mesečinom. Zavlačio se u tminu napuštenih kuća odakle je
dopiralo očijukanje ugojenih štakora i šapat voštanih prikaza.

Usnula tela leže na gomilama đubreta. Iz praznih duplji širi se zadah

neprovetrenih snova. Brunova stopala tonu u žitko meso istiskujući plavičaste mlazeve
kroz oči i usta. Mračnim svratištima odjekuju glasovi pijanih vojnika i žena.

Grad se guši u zapari. Na trgovima plamte vatre. Zadah leševa zastire tesno nebo.

Bruno odmiče strmim ulicama. U mlečnoj svetlosti pojavljuju se visoki čovek

tankih brčića sa kitnjastim šeširom i glavati kepec kreštavog glasa.

Obrisi stvari dugo lebde u polumraku sobe posle buđenja. I tek oštar jutarnji
vazduh udahnut sa prozora rasplinjuje senke u Brunovim zenicama.

Bedemi Kaštela kriju tajanstveni grad, žute kanale podzemnih voda gde se ogledaju
ćutljivi gondolijeri.

Brunov grad: duboko u grmlju podno bedema Devillove tvrđave, opor miris
korova i vlage, senovita dvorišta zidova obraslih puzavicom kao krljušti gmaza, zaleđeni
ribnjaci Monte Zara i venci ciklama u Šijanskoj šumi, bučni automati lutajućih zabavnih
parkova ispred zgrade „ElektroIstre”, nezagrejane poslastičarnice koncerna „TiranaInn”,

bojana888
kako ih naziva stric Pietro uznemiren sve većom kolonijom Cigana na Ponterossu.

Zagušljiva dvorana Doma Uljanika, mesto gde se šezdesetih godina okuplja pulska
mladež, ispunjava Bruna teskobom kao pakleni grad iz sna. Naduvena brašnjava lica pod
odblescima treptavog svetla zamiču u gustom dimu kao mumije iza musavih stakala
vitrine u vižnjanskoj crkvi.

Ljubavno iskustvo iz tršćanskog svratišta vremenom se pretvorilo u prizor iz sna,

paklenu majstoriju zatočenika Brunovog košmara.

Čvrste kulise zbunjuju mladog glumca. Zavučen u loži do koje jedva dopire
utuljeni sjaj davno pogašenih lustera Ciscuttijevog pozorišta, Bruno osluškuje glasove
podzemnog grada.

Zimi duvaju tople južine i raznose onespokojavajući miris lovora i pinija. Skupljene
lepeze čempresa u alejama Monte Ghira bacaju oštre senke po mermernim pločama: Fuma
Kontić, famiglia Donaldi, Izidor Marković, porodica Vesković, Mario Küzmich, Sergio
Lenac, Familie Schütz, Armond Joseph Gerard Coppeans...

Bakreni odsjaji zimskih sutona u ustajaloj vodi prljavih tegli podsećaju na plamičke
lustera Ciscuttijevog pozorišta. Na sceni prekrivenoj čupercima smrznutog cveća hodaju
Brunovi junaci i šapuću priče.

Mesec plovi dnom ponora, u zalelujanoj vodi ribnjaka. Bruno sledi srebrni trag,
uhvaćen u sopstvenu zamku, jer on je i lovac i zver.

Na uglu dve slepe ulice dočekuje ga mršava figura Antonija. Pored njegovih nogu,
u blatu, skakuće kepec. Negde iz mraka šumi voda.

Ne spavate, mladiću, odjekuje Antonijev glas.

Kepec se pridiže iz blata i ručicama pokazuje u zvezdano nebo.

Deca noćas rođena, biće mahnita i slabog zdravlja, kaže kreštavim glasom.

bojana888
 Mesečina otkriva duboke bore na njegovom licu.

Verujete u nebeska znamenja, pita ironično Bruno.

Sve što se ovde zamisli, kaže kepec i savijenim kažiprstom kucka po čelu, dolazi
nam sa zvezda.

Zvezde su i suviše daleke da bi bile dobre ili zle, kaže Bruno.

Srušiti zidine, pretećim glasom govori Antonio. Bolje je skončati u krvi od mača, u
plamenu ognja, u ledenoj vodi, nego u smradu bolesti.

Stižu glasine da u Veneciji ljudi doručkuju sa živima, a na počinak odlaze sa

mrtvima, kaže kepec.

Zvezde donose smrt. Sazvežđe pauka pritisnulo je našu planetu. Ali, dragi Orlando,
naš prijatelj drhti.

Strah je kvasac svake bolesti, kezeći se reče kepec.

Od sudbine nam nema spasa, drhtavim glasom reče Bruno.

Par dobrih čizama u ovom času okreće točak sudbine, dragi mladiću.

Kepec je poskočio u mestu i zavitlao grumen vlažne zemlje u mrak odakle je

dopirao šum vode.

Antonio naglim pokretom skide šešir, i naklonivši se tako duboko da je jednim

kolenom dodirnuo zemlju, pozva Bruna da prošetaju gradom.

Kada su se približili fontani među kupolama šimšira, kepec se popeo na kameno

postolje i gurnuo glavu pod tanak mlaz.

Antonio ledenim prstima uhvati Bruna za ruku i povuče ga u tamu.

Na početku svakog putovanja beše ime: metalna pločica na građevini, šifra puta
kome ne vidi kraj. Prebirao je imena kao brojanice, a konačan izbor mnogo više je bio

bojana888
uslovljen ugođajem situacije nego naklonošću prema određenoj osobi.

Zar je mogao dovesti Petrušku u manastirski mir osamljene vile na Verudi, makar
u ulozi sobarice koja sa srebrnim poslužavnikom, jedra lica uronjena u oblačić pare
popodnevnog čaja, nečujnim korakom hoda crvenom trakom tepiha dotičući vrhovima
mekih papuča mesingane cevi stepeništa? Možda u ulozi dojilje koja će gustim mlekom
udahnuti život bledunjavom dečačiću.

Danima je pratio Jesenku dugim bulevarom pored zida brodogradilišta do njene

kuće u Negrijevoj ulici, osluškujući spore ure u predvorjima vila austrijskih oficira. U
povratku, navrh Rakovčeve, već je nosio kostim, potpuno predan igri. Prisustvo željene
osobe obećava časove noćnih uživanja. I tek bi pred san spustio pokrov na lice devojke. U
lavirint grada ulazio je sam.

Nikada nije pokušao da se približi Jesenki, Petruški, Lovorki, Zlatokosoj. Na stazi,

kao preplašena košuta, pojavljuje se Marina Malitzky.

Bruno sluti da je jedina mudrost usamljenika prihvatiti karantin kao slobodan

izbor, nikako kao usud.

Muklo stenjanje iza žutih prozora odvojilo je njegovo umorno telo od tople
postelje. A kada je odgurnuo stakla i nagnuo se preko prozora dotičući laktovima vlažan
kamen, ugledao je dole, u levku guste pare, široka kolica natovarena duguljastim
zavežljajima. Iz prljavih smotuljaka virile su šake, stopala, pramenje umašćene kose. Dva
čoveka pored kolica čekala su da se sa prozora kuće preko puta spusti zamotuljak
dugačkim kukama. Pre nego što je tovar dodirnuo zemlju, negde iz mraka pojavio se
kepec Orlando, kao kad se šišmiš krilima odlepi od noći, i mahnuvši rukom dao znak da
kolica krenu.

Bruno je sišao klimavim stepeništem na ulicu. Jedna gola žena potrčala je prema
obližnjoj crkvi. Kada se Bruno približio portalu, mlaz kandila i sveća sagoreo je čitav

bojana888
prizor.

Nekoliko godina nakon posete tršćanskom svratištu, Bruno je u magmi

beogradskog leta, zagnjuren pogledom u krošnje stabala ispod prozora svoje studentske
sobe, razmišljao o koraku izvan uobičajenog rituala. U ambijentu novog grada nije mogao
nastaviti igru starim kartama. Aveti pulskih žena bile su daleko, kao miris procvetalih
kalina.

Na staklastoj glazuri letnjih dana, pod tankim slojem žutog praha, javljaju se
vazdušaste mumije. Stilizacija je prešla u opasnu fazu, kada se likovi bez predigre
pretvaraju u guste grozdove i pregorele listove loze, u penaste figure i piruete
neukroćenih vodoskoka, u smolaste suze ćilibara. Povorke omamljene ubitačnim plesom
bude ga pred jutro.

Da li je slučajno otišao tako daleko? Zbog nekoliko poena izgubio mesto na dnu
liste brucoša zagrebačkog medicinskog fakulteta? Duboko u predvorje Azije, kako bi rekao
stric Pietro. Tamo gde pod bledim svetlom polumeseca žive hrabri ratnici i slepi pesnici.
A kad zaduvaju oštri istočni vetrovi, kreću na brzim konjima prema moru. Zaiskre
potkove na toplim kamenim pločama primorskih gradova. Nestaju naglo, kao letnje
nevere, ostavljajući samo poneko ime, ređe uzavrelu krv u utrobama anemičnih Latinki
koje ih za trenutak omamiše sličnošću sa freskama njihovih nemih hramova.

U jednoj strmoj uličici na Čuburi pronašao je kuću što podseća na svratište u

starom Trstu: uskih lučno zasvođenih prozora i fasade ukrašene kanelirima. Bruno
ponekad zastane pred tom kućom i osluškuje glasove.

Slavo?15

Sono da Pola.16

15 Slaven?
16 Puljanin sam.

bojana888
 Vieni, vieni,17 govori devojka promuklim glasom i vodi ga mračnim stepeništem na
sprat.

U sobi gori žuto svetlo, kao da sveća drhti iza paravana i plamenom dubi ustajao
vazduh. Devojka lagano okreće sklopku na zidu. Obrisi stvari rastaču se u sve slabijoj
svetlosti.

Širok gvozdeni krevet sa mesinganim kuglama pored uzglavlja podseća na oklop u

kojem će svakog časa nestati njegovo uznemireno telo. Ali, vitez još nije spreman, iako
devojka već čeka razgolićena. Smeška se kao lutka izbeljenim licem i kaže promuklim
glasom: Vieni, vieni.

Koga dozvati u tom času? U tami sobe promiču neka poznata lica. Njene usne su
hladne, kao obrazi Marine Malitzky, a grudi tvrde i male. I tek kada devojka dugim
noktima grabljivice pređe lagano niz njegovu kičmu, Bruno će osetiti kako vrh uda raste
preko ruba gaćica i utiskuje toplinu na stomaku. Toplina se širi i razdvaja u dve tačke.
Druga je nešto niže, na butini. Gorak ukus karmina pojačava teskobu. Kad vrhom uda
dodirne toplu oteklinu na butini, od snažne nesvestice jedva uspeva da se naglim
pokretom tela iščupa iz oklopa i bosim stopalima stane na parket.

Non e colpa mia, signore,18 kaže mladić. Tu hai sbagliato, caro mio.19

Bruno nespretnim pokretima užurbano navlači pantalone. Mladić pali cigaretu.

Plavi uvojci perike padaju na gola ramena.

Mlečno staklo na vratima dnevne sobe gospođe Radmile Despotović preliva se

istim tonom žute kao paravan u tršćanskom svratištu.

Sobu je našao preko oglasa, dva dana iščitavajući novine u hotelu „Slavija”. Čim je
uromio pod krošnje stabala u Ulici prote Mateje, predosetio je da će izbor biti konačan.

Široka komoda u predsoblju i okruglo ogledalo između staklenih vrata dnevne sobe

17 Dođi, dođi.
18 Nije moja krivica, gospodine.
19 Pogrešio si, dragi moj.

bojana888
i kupatila, gutaju senke što plivaju po čitavom stanu. Škripav uglačan parket baca
pucketave iskre u nabore zavesa.

Stan gospođe Despotović podseća na građanske stanove Campomarzija. I Brunu se

čini da će sa prozora svoje sobe umesto u krošnje, uroniti pogledom u stakleni krov
tržnice na Plazza Verdi.

Vrata i prozori zamandaljeni su daskama. Iz utroba kuća dopire stenjanje i

zapomaganje umirućih.

Bruno oprezno preskače leševe pazeći da ne uznemiri pse što kidaju još toplo meso
i raznose ga po dvorištima. Žuta znojava lica izmorena malarijom tumaraju gradom.

To je malarija, viknuće pred Antonijem.

Kepec Orlando pljeska ručicama i mudro primećuje da se od malarije ne umire.

Ali, od kuge se umire, kaže strogim glasom Antonio. To je kuga, dragi mladiću.

Mi smo zaštićeni, krešti Orlando. Nas čuva krst, a možda i zvezda, urezana u
patrljak svetog deteta.

Bruno ne veruje u njegove moći, kaže Antonio.

Kuga... kuga, muca Bruno i povlači se prema zidu kuće.

Od kuge se umire, potvrđuje značajno Orlando. Možda vas štiti vaša zvezda? Da li
imate zvezdu?

Gospodin je putnik, mornar bez broda, kaže podsmešljivo Antonio. Izgubio je

svoju zvezdu i sada luta gradom.

Zalutao sam, zalutao, kaže Bruno.

U lutanju je sigurnost, primećuje mudro Orlando. Zar ima veće muke od lažne
sigurnosti među zidinama ovog pakla?

bojana888
 Dragi mladiću, kaže Antonio i sa ispruženom desnicom prilazi Brunu. Poljubite
znamen graditelja i bićete spašeni.

Na Antonijevom dlanu leži ogroman pauk. Bruno se pripija uz vlažan zid. Dlan se
primiče njegovom licu. U času kad usnama dodirne ljušturu crne školjke, san se topi u
jakoj svetlosti.

Kroz odškrinuta vrata sobe, Bruno mutnih očiju od sna, vidi u predsoblju gospođu
Despotović.

Vikali ste, kaže gospođa Despotović i prilazi vratima.

Bolestan sam, kaže Bruno uznemiren njenim zavereničkim glasom. Imam kugu.

Kugu, smeje se gospođa Despotović.

To je kuga, ponavlja Brano.

Gospođa Despotović ulazi u sobu i rutinskim pokretom spušta dlan na njegovo

čelo.

Imate samo malo povišenu temperatura. Možda od premora, kaže brižno i seda na
ivicu kreveta. Mladom čoveku potreban je odmor.

To je kuga, šapuće Bruno pokušavajući da besmislenim ponavljanjem savlada strah.

Ništa ne znam o toj bolesti.

Zarazna je, kaže Bruno ohrabren ulogom koju mu nudi gospođa Despotović.

Ne plašim se. Ako se razbolim vi ćete me izlečiti.

Postojbina kuge je Daleki istok, kaže Bruno prateći u polumraku njenu ruku što se
povlači prema sredini kreveta. Sve do 1894. godine nije bio poznat uzročnik, a onda,
tokom epidemije u Hongkongu francuski lekar Yersen otkriva bacil kuge. Pasturella
pestis.

bojana888
 Pasturella pestis. Divno ime, kaže gospođa Despotović i čvrsto hvata Brunovu nogu
pod pokrivačem.

Pasturella pestis živi u želucu buve i u krvotoku štakora. Među ljude se prenosi
ugrizom buve ili štakora.

Bruno drhti u groznici iščekujući sledeći pokret gospođe Despotović. Njen ugriz po
zategnutoj koži stomaka napinje svaku tetivu.

Pasturella, uzdiše gospođa Despotović. Pričaj, Bruno...

Bruno žmuri i ječi, hvatajući prstima busen kose što se primiče u mraku sobe kao
ogroman buket paučine.

Mali srednjovekovni pacov Rattus rattus preneo je zarazu brodovima širom sveta...

Gospođa Despotović miluje dlanom njegove slabine i uzima nabubreo ud među

usne.

Pošast one smrti proširila se duž karavanskih puteva. Negde u središnjoj Aziji,
šapuće Bruno, neškodljivi bacil prešao je u razni oblik.

Grčeći prste u gustoj kosi gospođe Despotović, Bruno pogledom umirućeg gleda
sliku nekog sveca u predsoblju obasjanu odsjajem mlečnog stakla. Svetac podseća na
Antonija.

Trčao je u gomili. Ćutljivi ljudi isceđenih žutih lica nosili su baklje i debele sveće.
Bruno je obema rukama držao težak svećnjak sa četiri duga kraka. Vreo vosak slivao se sa
sveća niz ruke pržeći kožu.

Kad su izbili na trg, dočekala ih je u nemom špaliru svetina obučena u šarena

odela. U trku su prešli trg i krenuli strmom ulicom prema širom otvorenim gradskim
vratima. Izašavši na poljanu, gomila je stala i, razmaknuvši se po sredini, otvorila put
Brunu. Poslednji u povorci bili su Antonio i Orlando.

bojana888
 Pogledajte, viknuo je kepec i ručicom pokazao prema Brunu. Naš graditelj!

Grohotan smeh razlegao se gomilom. Bruno je u ruci držao gvozdeno postolje sa

četiri smežurana falusa boje pepela.

Antonio je pokretom ruke umirio gomilu. Prišao je Brunu i uhvativši ga za mišicu,

poveo prema obližnjem brdu gde je obasjam mesečinom blistao zamak sa visokim kulama.

Vozio je ližnjanskim putem prema bolnici. U rumenoj makiji dimila se vlažna

zemlja ma jakom majskom suncu.

Vreme šparoga, pomislio je Bruno i skrenuo ma makadamski put što se pružao kao
beli tepih. Stigavši pred bolničku kapiju, ugledao je dva čoveka u sivkastim odelima.
Stajali su ukočeni pored zida kao baštenski kipovi i budno pratili došljaka koji je sigurnim
korakom prelazio rastojanje od automobila do bolničkog ulaza.

2. Kaleidoskop

MODRA: strmi prolazi prekriveni kockama kamena. Koraci zaverenički odjekuju

u ranom jutru. Modar je zid franjevačke crkve, gust vazduh nad atrijumom. Modri su i
rubovi kuća zaliveni krpama asfalta. Modro je i vreme koje pulsira kao zarobljeni duh u
bedemima Devillove tvrđave odakle se srebrnasta svetlost probija zrakastim prolazima
prema moru, sekući prstenove oko Kaštela, i uranja u sablasnozelenu liniju obale.

Prolazi podsećaju na zatvorske hodnike: izbrazdani žlebovima i pukotinama,

uleglih stepenika i kvrgavih rastočenih ivičnjaka. Kuće načete vlagom, ruševnih balkona,
polomljenih balustrada i zazidanih bifora - oči slepca nad senkama što odišu tamjanom i
mirtom. Na mermernom stepeništu sivkast trag rose.

Dečak pažljivo korača pazeći da vrhovima cipela ne dodirne ivice kamenih ploča.

bojana888
 Iz Prvomajske miriše hleb. Korpe od pruća poslagane uza zid. U izlogu dugački
svici „cecenija”, rascvetani „servolani”, panini, „boboli”, pinze sa suvim grožđem i korama
pomorandže, tamne pletenice „milchbrota”.

Ona, kose povijene belom maramom, hvata tople hlebove dubeći purpurnim
prstima meku koru. Na tajanstvenoj listi zauzeće prvo mesto obeležena imenom vile u
kojoj stanuje: Petruška.

„Villa Petruška”: ruševna kuća na Verudi u kojoj živi nekoliko porodica. Sunčane
lođe ispregrađivane plehom i terpapirom, senica u dvorištu pretvorena u kokošinjac,
razvaljeni buketi šimšira i divljih ruža, miris loja i pregorelog šećera.

Kada je mnogo godina kasnije, vraćajući se sa Kaštela, pošao strmim prolazom

pored franjevačke crkve, zapahnuo ga je miris hleba. Bila je nedelja i samousluga na mestu
nekadašnje pekare beše zatvorena. Njegova stopala gazila su preko žlebova i pukotina
kamenih ploča.

Kristalni zvuk zvona uznemirio je ptice u krošnjama drveća.

Grad iz sna: tanušni venac podnevne senke.

Miris formalina. Stopala gnječe sluzave lopte.

U dnu uskog prolaza nazire se žućkasti trag jutra nad obalom.

Mesec dana po dolasku u azil na ližnjanskom putu, tokom noćnog dežurstva,

prelistavao je Bruno bedeker svoga grada. Na jednoj mapi ugledao je u zelenom vencu
šume mrkoljubičasti kvadrat. U indeksu na kraju sveske pronašao je belešku: Palata
Orlando, vekovima sklonište umobolnih. Početkom dvanaestog veka nemački grof
Orlando podigao je na ruševinama rimske vile velelepni zamak. Sto godina kasnije, Palata
Orlando postaje hospital templarskog reda, poslednja tačka u njihovom pohodu na jug.
Kasnije dolaze ivanovci, poznatiji kao „bolnička braća”. Tokom čitavog srednjeg veka
Palata je sklonište obeleženih, zatočenika snova, gde nikada neće kročiti avet kuge.

bojana888
 Na margini sveske, te noći Bruno zapisuje: Možda kukac koji se štiti bojom i
oblikom lista i sam jednom postaje list.

Ipak, Bruno nije postao list, poslušni lekar koji prepisuje crvene i zelene ampule, a
po potrebi uključuje „pauka”.

Kukac je i snažno miče nožicama isisavajući svilene niti. Mrežu plete, a žrtve
pažljivo odabire. Kad skine beli oklop i udalji se od krikova zatočenika snova, opet je u
svom gradu.

Ja sam baštovan, zapisuje Bruno u dnevnik. Baštovan koji svakog jutra pažljivo
pogleda biljke, dolije vodu u saksije, otkine pokoji uveli list, pritegne kanapčić što drži
slabašnu boljku za bambusov štap i udalji se sa svetla. Njihove oči sijaju u mraku izdužene
kao puškarnice. Sa strepnjom izgovaraju reč „pauk”. Sećanje na „ujed” ne postoji. To piše u
svakom udžbeniku, ali teskoba se sluti.

Uznemirene ptice na bakrenoj ploči neba.

Antipsihijatrija? Ronald Lang, Cooper? Eksperiment Kingsley Halla? Daleki drhtaji

koji ne dotiču rumene obraze upravnika. Osmeh razumevanja. Sa nepoverenjem prevrće
knjige. Sagovornika sluša visoko podignutih veđa. Trom je i bled. Na njemu su žive samo
sjajne oči koje neprestano prate pokret krupnije veđe: blagoslov Gradskog komiteta za još
jedan mandat.

Bolničar L., podnadulog lica, boje ustajalog testa. Nos baburast. Oči pune vode.
Podseća na sveštenika sa freske u beramskoj crkvi. Ni Vincent od Kastva ne bi izražajnije
naslikao blesavo smejuljenje bolničara L. Priča se da za noćnih dežurstava odvlači
pacijentkinje u magacin pored laboratorije. Dotura drogu narkomankama.

I ona je u Palati. Žena sa prozora, jedini svedok mojih putovanja. Maslinaste oči u
širokim dupljama. Pre dve godine poginuo joj je muž u saobraćajnoj nesreći. Ovde je na

bojana888
odeljenju alkoholičara. Da li me je prepoznala?

Sanjao sam zidine u srebrnoj svetlosti. Vrh mača u glavi kepeca. Ispumpati kužni
vazduh iz pluća. Osama priziva grad. U Beogradu nije bilo snova.

ŽUTA: na mapi grada to su kuće. Tamnijim tonom obeležene su višespratnice.

Sumorne fasade skromnih ukrasa, ponekad samo reljef iznad portala.

Žuta je i svetlost fenjera u uličicama starog grada.

I anđeli imaju žuta lica.

Raspored figura je neznatno promenjen. Do ograde je još daleko.

Marcelo leži na širokom krevetu u sobi pored gostione. Žuto lice i sablasnoplave
usne. Nepokretni spavač na ližnjanskom putu.

Na dan sahrane neko je crvenom bojom obnovio izbledela slova iznad ulaza
gostione: POD VOLTOM, Giorgio Fioranti: 1874.

Stric Pietro nije prekršio zavet. Ostao je u Trstu.

Pred podne, kad povorka krene, vazduh je proziran i žut. Crvena prašina obliva
cipele i gole gležnjeve.

Parole na zidovima jedva se naziru: Noi siamo Croati!20 Vogliamo Jugoslavija!21

Bruno krišom napušta povorku i prečicom, kroz vinograde, dolazi u podnožje

Monte Grande. Skitnica Toni već čeka na ulazu u seosko groblje.

Ko će to točiti vino, pita dečaka i pruža koščatu ruku.

Nemam šolde,22 kaže Bruno.

A vino? Ko će točiti vino?

20 Mi smo Hrvati!
21 Hoćemo Jugoslaviju!
22 Pare

bojana888
 Bruno odmahuje rukom.

Eno ih, dolaze, viknu Toni i otrča u susret povorci.

Preskočivši grm kupina, Bruno nestade među grobovima.

Dvanaestogodišnjeg dečaka ne plaše drvene krstače i mermerne ploče. Pažljivo

zagleda porcelanske fotografije. Do ograde je još uvek daleko. Kad sahrane dedu, sledeći
na redu je otac. Ili stric Pietro?

Dečak zastaje pored malene humke obrasle travom u blizini iskopane rake. Na
drvenoj krstači ostali su samo tragovi slova: Pino Fioranti: 1880-1891. Bakin brat. Umro je
od upale pluća. Ali, Bruno je jedne večeri u gostioni čuo pijanog Tonija kako viče na
Marcela.

Svi ste vi munjeni na Pina, urlao je Toni zanoseći se pored šanka.

Negde postoji tačka odakle se vide slojevi grada, crna kutija u kojoj su zabeleženi
svi koji minuše gradom.

Posle martovskih bura, kad je vazduh proziran da misao lebdi daleko, Bruno sluti
nekakav nedokučivi red i sa strašću osamljenika pokušava da pronikne u tajanstvene
simbole snova.

Žuta je malarija, zapisaće u svom bedekeru. Žuti su obrazi Marine Malitzky. Njen
poljubac ima ukus bosiljka, a usne su tvrde kao loptice čempresa.

PURPUR: tom bojom Bruno je obeležio restorane i barove. Linija se provlači od

Port auree preko trga Foro sve do Punte. U indeksu na kraju sveske Bruno zapisuje nazive
nepostojećih kafea, poslastičarnica i restorana. Pažljivi čitalac lako bi prepoznao tršćanske
originale.

Šifrovani spisak imena postaje sve duži.

bojana888
 Živeli su u Rakovčevoj. Bedeme Devillove tvrđave zamenili su zidovi okolnih
kuća. Sa terase na krovu pruža se pogled na Monvidal. Na kraju terase, uza zid susedne
kuće, nalazi se Brunovo sklonište. Iskošen prozor preko puta prekriven je bezbojnom
zavesom. Jednom će sa užasom otkriti da nije sam. Dva tamna oka nestaju iza zavese.
Otada svoje ljubavnice uzima u krevet.

U smiraj aprilskog dana, na povratku iz bolnice, Bruno zaustavlja automobil.

Plavičasti cvetovi vresa razbacani u grmlju pored puta šire aromatičan miris. Dan se gasi u
gami sivožute boje, koja polako prelazi u purpurnu.

Bruno odlazi poljem prema šumi. Jak bol u slepoočnicama sužava prizor
ostavljajući samo tanku pukotinu iz koje dopire topot, konjanika.

BELA: ponekad bleštava do usijanja. Svakako, to su bolnice. Čitaoca je uputio u

razgranato rodoslovlje humanitarnih ustanova osvrnuvši se na templarsku tradiciju u Istri.

Palata Orlando: „terra incognita”, zamak spavača. U njoj se mešaju sve boje
spektra. Krik iz šume. Dečak osluškuje nevidljivu pticu. Sa buketom šparoga u ruci trči
poljem.

Beli su izlozi Via Sergije uveče, zatrpani robom i ukrasima od staniola i papira.
Posle svake posete stricu Pietru u Trstu, Brunov grad je sve nadmoćniji od trošne makete
sivih kulisa pokrivenih zastavama i parolama. Na stelažama trgovina dižu se piramide
južnog voća, sireva i konzervi, limenih kutija čajeva „Lipton”, „Twinings”, „Mayfair”,
kartonskih pakovanja „Owomaltine” i kafe „Suerte”, „Hausbrandt”, „Segafredo”. Miris
žvakaćih guma i Pietrovih cigareta prati ga sumornim pulskim ulicama.

ZELENA: parkovi i Šijanska šuma. Zeleno je i nebo u vreme južine nad pulskim
zalivom. Do modre je samo korak, korak u magmi svitanja u nekom od uskih prolaza što

bojana888
zrakasto razvlače mrežu zaštitnika grada.

Stan strica Pietra podseća na akvarijum. U topaznoj pozadini lebde sparušena lica
ostarelog para. Strina Nilda, po majci Slovenka sa Krasa, po ocu Tršćanka, stvorenje
beskrvnih usana i tužnih očiju punih tame, kao da se nikad nije povratila od tragične noći
kada su otac i brat nestali u dubini kraške jame pored Bazovice, strpani u maglovitu
brojku od četiri ili pet cifara oko koje će se mnogo godina kasnije sporiti dve strane.

Kada je u proleće 1960. godine Bruno prvi put stigao u Trst, stric Pietro ga je odveo
u Caffe Specchi.23 Na Piazza dell’ Unita pokazao mu je mesto odakle je partizanski ratnik
na belom konju, proslavljeni general, pokušao da rečima pokori tršćansku gospodu.

Predveče su šetali duž vodovoda. U jednoj uličici blizu Plazze della Borsa posetili
su stričevog prijatelja Lorenza. Ogroman peščani sat stajao je u izlogu urarske radnje.
Tačno dvadeset četiri časa potrebno je da pesak iscuri iz gornje staklene kugle u donju,
objasnio je Lorenzo. U pola osam, kad zatvara radnju, Lorenzo okrene punu kuglu gore.

Nekoliko dana kasnije, vraćajući se autobusom za Pulu, Bruno je nostalgično buljio

u neone tršćanskih izloga. Uspavan kaleidoskopom grada stigao je na granicu. Osoran glas
jugoslovenskog carinika označio je nevidljivu liniju gde, po rečima strica Pietra, počinje
dugačko predvorje Azije.

Dok je kao krivac stajao umoran ispred rampe u dugačkom redu, ugledao je kroz
prozor carinarnice sat na zidu. Pola osam: trenutak kada Lorenzo okreće peščani časovnik
u izlogu radnje.

Možda je stvarno samo ono što se moglo dogoditi, zapisao je u svoj dnevnik doktor
Gašparini. Na platnima Karla Kustera nalazi se arhiv grada. Da li sam pronašao crnu
kutiju?

Ali, tek je otkriće dečaka iz vižnjanske gostione vezalo Bruna za Kusterov slučaj.

23 Kafana ogledala

bojana888
 Razvodnjena krv incestuozne ljubavi tekla je Brunovim venama. Osetljivost na
promene vremena, vizionarske ekstaze u memli jesenjih južina i neuništiva spirala sna
posledica su oživljenog virusa.

Crveni i zeleni ognjevi.

Hotel u starom Trstu podseća na vagon. Šine kao razasuti kosturi. Signali za
opasnost. Plamičak žutog svetla iza paravana.

Ukus poljupca Marine Malitzky u tršćanskom svratištu. Venci čempresa u mlečnoj

svetlosti.

Šapat stanara Monte Ghira: himna podzemnog grada.

CRVENA: krvavi cvetovi bulki u polju Valsalina, zgnječeno puce fragole na

betonu, plavičast trag terena na usnama, sladunjav karmin gospođe Despotović.

U prazninu koja je delila njihove aure prvi je koraknuo Bruno otkrivši imena sa
svoje liste. Gospođa Despotović izbacuje na scenu nekoliko kršnih oznaša.

Prošlost se lako briše, kaže. Kao muzgav trag na staklu.

Ali, ona čuva svog džokera - plašljivog oficira koji prihvata izgnanstvo i sklanja se
negde na moru. Njene ispovesti Bruno guta u malim ampulama, između iscrpljujućih
spajanja.

Plamen crvene potrajaće godinama, obasjavajući objekat u izgradnji. Konačan

oblik: zdanje izbrazdano lavirintom hodnika, sa nizovima ćelija. U svakoj tek grumen
svetlosti, ćilibarska suza na kamenu.

Oganj crvene talio se u tišini Palate Orlando bacajući drhtave plamičke u borike na
ližnjanskom putu. Ćurlikanje grdelina i zalutali burin u bršljanu znaci su jednog
pritajenog sveta.

Virus koji je razorio njegove nerve, učinivši ga plašljivim i na samu pomisao

bojana888
ženskog tela, bujao je u spiralnom snu gde se razlivaju sve boje spektra.

Umornim pogledom islednika tražio je svoj lik na Karlovim platnima. Bio je

zanemoćali kaluđer koji nebom brani davni san.

Vazduh je istrošen vekovnim pražnjenjem, zapisuje Bruno u dnevnik. Zatočenici

Palate: nabubrelo semenje iz kojeg neće niknuti cvetovi. Kukac je ipak samo list,
sparušena meduza na kamenu.

Zasuzile su Brunove oči u času kad odluka lekarskog konzilijuma glasi:

elektrokonvulzivna terapija. Da li će ledeni pipci „pauka” zamutiti duboke slike, iskidati
Karlova platna i zauvek spržiti prozirno Vilkovo telo?

Bruno i nedeljom dolazi u bolnicu. Karlo Kuster odmotava u tišini ordinacije

beskrajna platna. Glasovi se gube u gustim plastovima pamuka. Crvena prašina lebdi
žednim vižnjanskim poljima.

U pukotini letnjeg sutona Bruno nalazi sopstveni lik.

NARANDŽASTA: na mapi grada to su plaže. Kasnije je uneo plave kružiće hotela.

Podigao je kabine i šatore, peskom zasuo obale.

Živeo je kao zmaj na vratima donjeg sveta.

Posle Nildine smrti često odlazi u Trst. Pietro kopni u smaragdnom vazduhu svog
stana, izmoren mržnjom prema svetu tršćanskih trgovaca. Obe radnje dao je u zakup.

Jedne noći poverio je Brunu da je Pino umro od neke mesečeve bolesti.

MASLINASTA: ponekad prljavožuta, kao lešnik. To je boja očiju utvare sa prozora,

bojana888
jedinog svedoka Brunovih putovanja. Maslinasto je lice dečaka u dvorištu vižnjanske
gostione. Maslinaste su i korice pesničke knjige narkomana Luke Antonijevića. Knjižicu
Bruno nosi u unutrašnjem džepu kaputa kad na terasi osmatračnice na Kaštelu upozna
Gordanu.

Dve godine kasnije, Luka Antonijević ponovo dolazi u azil na ližnjanskom putu.
Umesto pesama pokloniće doktoru Gašpariniju kopiju rukopisa, zapis o životu u Sibiriji,
gde često putuje kroz dim božanske trave i sakuplja ćilibarske suze.

Rukopis će Bruno pažljivo išetati u noći punog meseca. A kada se popne na terasu i
pogleda krovove kuća na Monvidalu, učiniće mu se da je nebo ljubičasto.

Beše u poslednjoj boji spektra.

bojana888
 Četvrti deo

SIBIRIJA
(zapis Luke Antonijevića)

bojana888
 „Ovdje zima je zemlja

premda je slabo podneblje,

koje ljudima udi

i bledilom lica osiplje

jednako mlečno kineć im telo

bolestima ljutim”.

Andrea Rapicco

1.

Pod zidinama Kaštela okupljaju se u sumrak ljudi osetljivih struna dubeći

ukočenim pogledima bezbojne taloge u sivim blokovima. Buketi senki: nemirni jezičci
vatre, pucketavih pokreta i šuštavih glasova obavijaju lelujavim zagrljajima ove neobične
posetioce što na modrim zidinama Devillove tvrđave prizivaju pepeljaste cvetove odbeglih
vremena.

Grad senki otvara svoje kameno srce: na rošavom kamenu krezave krune Arene
lebdi umirući pogled Krispija, zaverenika protiv oca Konstantina koji mu se odužio carski
- ubija ga i podiže velelepni spomenik. Duž snažnih pilona Zlatnih vrata blude umorne
oči Michelangela. U gradu gde mrtve plitko zakopavaju kužni vazduh mami duhove
umrlih. Samo pacovi, ravnodušni na dodire senki, vekovima održavaju život u gradu.

bojana888
 Oštri koraci kratkovidog pesnika koji je jedne daleke zime žurno ulazio u zgradu
škole Berlitz na Port aurei još uvek odjekuju pod Sergijevim slavolukom. Grad pulsira u
grudima i pesnik kudgod hodio nosi u sebi luksuzne zgrade Grafton Streeta i bedna
predgrađa, crkve i bordele, ugojene vlasnike pabova i elitne prostitutke iz Monta. U
sećanju je sačuvao sve trivijalnosti Dablina, izloge i novinske oglase, zvuk vergla i
baburaste noseve pijanica - „street fumiture” 24 - kako je govorio jedne večeri u kafeu
„Miramar” u Puli svome prijatelju Alessandru Franciniju. Sa lakoćom je u mislima obilazio
trgovine duž Talbot Streeta i uzvikivao imena njihovih vlasnika, ali u prohladnom
nedeljnom jutru na terasi hotela „Neptun” na Brionima ne nalazi volšebne reči koje bi
razvedrile tužno lice Amalije Globočnik, te čudesne melanholične Androgene kako ju je
nazivao u pismima Stanislavu.

Pesnik ćuti i vrhom jezika topi mrvice kozjeg sira slepljene na nepcima. Sačuvaće
ih i ponuditi svome junaku u obliku sitnih žućkastih kristala urina, u ukusnim prženim
svinjskim bubrezima. Melanholična Androgena prati ga kao senka i u Trstu, da bi pola
veka kasnije u svom zagrebačkom stanu budila dane provedene u pulskoj školi Berlitz i
čudnim aluzijama gradila tajnu o pesniku koji je verovao da ima nešto u sebi što se dopada
ženama.

Svet se širi i nestaje u tečnom vazduhu. Tršave krošnje pinija rastu u nebo duž
oštrih krakova zvezdaste utvrde.

Uvlačim duge dimove božanske trave oslonjen o topao kamen. Udovi polako trnu.
Tanka opna akvarijuma zatvara nebo nad praznom scenom rimskog pozorišta. Duša moja
je samo kostim za senku. Negde iz tame čujem topot.

Fenjeri zanjihani razigranim konjima klate se puni mesečine, kao pehari i pljuskaju
svetlost poljima i zaleđenom obalom zaliva. Još jedan dugačak dim hašiša i klatno ruke
nemoćno pada. Tonem na dno ćilibarske suze.

24 Ulični nameštaj

bojana888
 Omamljen isparenjima lošeg vrsarskog refoška i kreštavim glasovima skitnica,
teram od sebe bubuljičavu njušku gostioničara. U ćošku smrdljive krčme sedi neko
devojče sisa naduvenih od žudnje i očiju punih tame. Prilazi mi njišući jakim kukovima.

Prhnuše trepavice kao razduvano paperje maslačka. Ruka njena čupa mi utrobu. U
mraku kočije odjekuje kikot devojčeta. Masne šake gostioničara klize na iskošenom
prozoru. Udišem miris nakiselog vina iz hrastovih buradi i sanjam duboku postelju.

Prendi mi, Giacomo, prendi!25

Devojče skakuće među mojim kolenima. Bludim pogledom niz polja na mesečini.
Topot konja i škripa osovina.

Glasovi probuđenih stražara. Povlačim zavesu sa iskošenog prozora kočije. Između

žutih znojavih lica nazirem ogromne sarkofage. I vazduh je tamniji od njihove sablasne
prisutnosti.

Non andare, Giacomo, nella citta dei cadaveri,26 šapuće devojče i hladnim prstima
stiska moj dlan.

Kočije uz trzaj kreću izlokanim putem.

Senka ljubavnika ispunjava me kao gusta tečnost, do ivice krtih noktiju. U ramu
prozora pojavljuju se zidine grada.

Venera više nije u konjunkciji sa Marsom. Ljubičasta lopta putuje u Porta Superma
darujući mi strast bez odvažnosti, žudnju za senkama skrivenim u prašnjavim hrbatima
knjiga. Giacoma i mene deli svega nekoliko časova koliko je potrebno da se razdvoje na
mapi neba ljubavnik i zatočenik žutog kruga lampe.

Prendi mi, Venera, prendi,27 kažem licem priljubljen uz već hladan kamen.

Kočija iščezava na sivom obodu bedema. Odlazimo mutnih pogleda, izmoreni

dugim putovanjem.
25 Uzmi me, Đakomo, uzmi!
26 Ne idi, Đakomo, u grad leševa.
27 Uzmi me, Venero, uzmi.

bojana888
 Na ulazu u dvorište, u jednom od zrakastih prolaza starog grada, do nozdrva mi
dopire opor miris pregorelog šećera iz Minirijevog krematorijuma.

Mukli gugutavi glasovi u podrumu.

Blesak zlatnih zuba u snažnim vilicama.

U bledom krugu svetla zidne lampe izranjaju hrbati knjiga kao gondole u magli.
Šiljate njuške hrtova ispisuju arabeske na modroj mrlji prozora.

bojana888
 2.

Grad je grozd ćilibara razvučen preko sedam bregova.

Šibicom topim zrno smole. U gustoj tečnosti budi se utvara i lagano pokreće udove.

Bura maše iscepanim plakatima. Stub za oglašavanje kao balon lebdi Korzom.

Danas gospođa Almira Doletis prima goste u svom salonu u Negrijevoj ulici.

Udar vetra pomera kristal. Pogrbljena figura Pietra Bondumiera gubi se u mutnoj
svetlosti. Rašporski kapetan žuri blatnjavim ulicama. Za deset dana dolazi brod iz
Venecije. Da li će zamenik stići i spasiti ga ovog pakla?

Ostavljam ubogog kapetana Bondumiera da sanja mletačke palate i broji dane do

svog neizvesnog povratka. Zar ga smrad kaljuge kod Porta Ratta ne podseća na zadah
kužnih kanala grada na lagunama?

Zlaćani kristal otkriva već novi prizor.

Čast mi je izvestiti poštovane mušterije da smo našu radnju iznova renovirali i

bogato sortirali velikom količinom staklarije, kako prostim, tako i biljurskim, šlifovanim,
graviranim, presovanim i francuskim staklom.

Gospodine Coppeans, da li staklom lečite pokvarenu krv? Ili možda triper, sifilis,
škrofule?

„Poudre végétale”, „Poudre végétale”, viče apotekar Donaldi.

Kasno, kasno, gospodine Donaldi. Giacomo je već odjedrio put Kvarnera.

„Poudre végétale” preporučuju francuski lekari, hvali svoju robu apotekar Donaldi.

bojana888
U obrazovanom ženskom svetu prihvaćena je kao najbolje sredstvo protiv raznog
blenoričnog curenja. Kod flusa i belog pranja.

Namažite tom vašom pomadom, gospodine Donaldi, gnojavu Bondumierovu

guzicu.

„Bloudin cream”, spremno dovikuje Donaldi. Kraljica krema! Ne ostavlja trag na

jastuku, uklanja sa kože pege, lišaje, mitesere, crvene i crne nabore, zaglađuje bore. Licu
daje mlađani sjaj, mekotu i porcelansku belinu.

Istopila se ćilibarska suza u žaru cigarete. Bedemi Kaštela su sivi i daleki. Utvare
miruju u zlatnim grozdovima razvučenim po brežuljcima oko grada.

Moj anđeo se smeška u tami i šapuće: Čast mi je, gospodine, izvestiti vas da smo
odbacili tamne plehove, keramičkim pločicama pokrili podove, stavili česmu u svako ćoše,
nove mašine iz Italije kupili i jednom zasvagda pobacali užegle baklave, tulumbe, alve,
mandolato, sudžuk i orasnice.

Šta bi ostalo od moga oca ako bi lavina prekrila grad? Kocka zelenog sanduka u
kojem je malo veša i nekoliko fotografija.

Ne znam, Luka, kaže mi anđeo. Sutra ćemo opet otopiti jedno zrno ćilibara.

Silazimo stazom kojom smo nekad kao deca trčali, zavlačeći se u grmlje po
dubokim jarkovima oko tvrđave. Da li je i tada njegov dlan drhtao na mom kolenu?

Skamenjen kao insekt u ćilibaru snivam tople „settenbrine”.

bojana888
 3.

Jesen u Pulu stiže sa poznoavgustovskim kišama razlivajući memljiv dah južine u

grimiznoj makiji i alejama Monte Ghira. Senke bivaju kraće, a žuta svetlost obasjava
kreste pinija na Kaštelu i toranj Mornaričke crkve.

U oktobru je grad još uvek topao. Život pulsira dalekim odjekom leta, zapahnut
mirisom lovora i kasnih ruža. Veliko vašarište iščezlo je rimskim krvotokom - Via
Flavijom i Via Tarsaticom. „Settenbrine” su odnele u porama tanke severnjačke kože
zagasite senke maslina i pesmu popaca. Jutra su bleda, a sunce sporo topi maglu na
Castagneru i Verudi.

Jednog takvog jesenjeg dana, gutajući nemirnim pogledom bakrenu makiju i

čelični štit zaliva, omekšan patnjom izbeglice, ali i ohrabren rečima mlade gatare iz
vrsarske krčme, stigao je u Pulu, kočijom iz Vrsara, legendarni ljubavnik Giovanni
Giacomo Casanova de Seingalt. U Puli će otkriti da iz Vrsara nije poneo samo oštar ukus
refoška već i nešto jasniji trag tripera. Lutaće smrdljivim i mračnim ulicama tog
napuštenog grada, „citta dei cadevari”, kako u očaju krstiše Pulu mletački providuri,
topeći život u olovnim jutrima kad je otrovni dah umirućih zastirao plave vrpce neba nad
tesnim ulicama.

Uplašen pijanim stražarima malobrojne mletačke postave i malaričnim

prostitutkama, poplavom štakora i kužnim isparenjima, te konačno protumačivši reči
vrsarske gatare kao opaku prevaru, Casanova se posle devet paklenih dana otisnuo prvim
brodom put Kvarnera.

bojana888
 Jesen je i kada u Pulu stiže Joyce, kasnog oktobarskog dana, vaporetom iz Trsta. Sa
njim je i Nora Barnacle. Boja pulskog zaliva u sumrak toplijeg je kolorita od površine mora
što se vidi sa prozora kule Martello u Sendymountu, seocetu na južnoj strani dablinskog
zaliva.

Vozom preko Divače, dolazi u Pulu, šest godina kasnije, Ivan Cankar. Živi u kući
svoje sestre u Via Giuliji. U pismu prijatelju kaže: Ovde se jako dosađujem. Vino je slabo, a
devojke su nemarne, našminkanih lica i glupih očiju. More smrdi. Ničega ovde nema sem
golog kamena i neba.

Za vreme službovanja u Trstu, tadašnji francuski konzul Stendhal, januara 1831.

godine boravi u Puli. Ali, o zapuštenom gradu rimskih ruševina nije ostavio traga.

Naša pomorska baza Pula beše selo, beleži u svojim memoarima austrijski
mornarički oficir Max von Rottauscher koji će trideset godina posle Stendhala živeti u
Puli. Ništa nismo imali sem širokog plavog neba, mora i kamena, i tog nezahvalnog mesta
nepopločanih ulica kojima idu seljaci sa magarcima. Nije postojalo ulično osvetljenje, a
đubreta je toliko bilo da se nije moglo hodati bez čizama.

Jedan drugi austrijski oficir, pesnik i zaljubljenik sivih karata, čitavog života beži u
poroznu belinu Alpa, nemoćan da pokida mrežu zaštitnika grada. Franz Karl Ginzkey
mrzi Pulu kao i irski pesnik. U njoj ničega nema sem zaboravljenih rimskih ruševina i
malaričnih stanovnika. A kada jednom zauvek napusti rodni grad, put ga vodi preko Trsta
u srce carstva.

U jesen, kada burin povija čekinjastu makiju na brežuljcima i baca penušave lepeze
na hridi Stoje i Vallelunge, senke se uznemire pred nagoveštajima zime. Ipak, ledeni
vetrovi samo ivicom plašta dodiruju grad u dnu zelenog jezička Istre.

bojana888
 4.

Moj otac, Božidar Antonijević, nije došao u grad na kraju sveta da se kao veliki
meštar renesanse divi statici Arene i lepoti Sergijevog slavoluka, već pokrenut migom
oficira Ozne, dva meseca posle demobilizacije. Stigao je u Pulu poslednjeg dana oktobra
1947. godine sa zadatkom da rešava invalidska pitanja.

Sa prozora praznog kupea ugledao je sparušeno cveće u sveže ofarbanim

žardinijerama i čista stakla staničnih ureda. Iznenađen blizinom mora koje je skoro
zapljuskivalo perone, zapalio je cigaretu i duboko udahnuo. Hercegovački duvan mirisao
je na smolu i oleandar. Skinuo je sa metalne rešetke iznad sedišta zeleni sanduk i sišavši iz
voza krenuo Bulevarom Stazione ka centru.

Pula je najudaljenija tačka do koje je stigao.

Prvi put se otisnuo iz rodnog Sopota u vreme španskog rata. Izlet

petnaestogodišnjaka završio se neslavno, kao i sam rat. Na železničkoj stanici u Beogradu
uhapsila su ga dva brkata žandarma. Upaljena očeva glava dimila se još koju godinu u
šumadijskoj palanci, iako je vinovnik neuspele avanture, bledunjavi radnik sa ciglane,
Burhan Gutović, odavno nestao.

Mladić jedne noći beži od kuće. Neko vreme živi u Novom Sadu. Radi u parnom
mlinu. Nedeljom šeta pored Dunava u kicoškom odelu. Rat ga zatiče u Apatinu gde se
kocka u kupleraju madam Etilke Ules. Apatinske godine su zatamnjene, kao da su
hemikalije bile stare. Ne znam šta je bio uzrok očevom begu u devičansku tišinu
slavonskih šuma. Rat traje već treću godinu i još nije kasno da se napravi solidna šumska

bojana888
karijera.

Godine 1944, pred Beogradom, otac je sreo vizionara sa ciglane u Sopotu, tada već
četnog komesara, Burhana Gutovića. Zajedno će ući u glavni grad, grliti se sa Rusima i
ošamućeni bliskom pobedom udisati progoreli vazduh. Sloboda miriše na škripave parkete
beogradskih stanova.

Do raskola između oca i Burhana došlo je u dvospratnoj kući u Ulici Rige od Fere.
Tih dana Burhan radi na tajanstvenim listama. Užurbano se regrutuje sumnjiva gradska
omladina i šalje u rovove Srema. Noću Burhana posećuju uplakane žene.

Jedne večeri pojavljuju se vlasnici kuće, tek pristigli iz dobrovoljnog progonstva.

Odeća i pokreti otkrivaju građane. Otac naglo ustaje, nemoćan da se odupre izdajničkim
refleksima. Burhan sedi za stolom i puši. Poručnik Gara sanka se praznim sobama na koži
od slanine. Pridošlice unezvereno posmatraju neobičnog skijaša iza koga ostaje masni trag
na parketu.

Buržujsko poreklo je otrov, dobacuje skijaš.

Otac odvodi vlasnike u slobodnu sobu u prizemlju.

Od prisutnih oficira jedini će napraviti karijeru skijaš Gara, zaljubljenik lakiranih

parketa. U godini velikog izjašnjavanja prestići će Burhana i umiriti svoje mesnate
prepone u ledenom zagrljaju mlade udovice koja te večeri, uznemirena posetom vlasnika
kuće, čeka u kuhinji. Ceduljica sa imenom njenog muža zabunom je bačena u kantu sa
opušcima.

Zaslugom Burhana otac napušta Beograd. Grad na moru dočekuje ga u ruševinama.

Nastanjuje se u hotelu „Trst” u Ulici Jana Husa, da bi tri meseca kasnije prešao u prostran
stan u jednom od mračnih prolaza starog grada. Dve godine uspešno rešava invalidska
pitanja. Na proslavi Nove 1949. godine upoznaje moju majku. Čim se venčaju otac napušta
državnu službu.

bojana888
 5.

Talas naseljavanja koji je zapljusnuo Pulu posle odlaska angloameričke uprave i

koji će potrajati sve do danas, beše samo vekovni drhtaj struje što još od vremena
kradljivaca Zlatnog runa mami lutalice u pitominu zaliva zaštićenog brežuljcima sa kopna
i otocima i poluotocima sa mora. Pred umornim očima putnika podrhtava rajski prizor.

Istina, neće svi dolaziti u jesen i po direktivama kao moj otac, već u čoporima,
nošeni mutnim predosećanjem boljeg života. U kotlu grada sve je više izbeglica.

Vekovima Pulu pustoše jahači apokalipse. Venecija posle svake epidemije kuge
ubrizgava u raspadajuće telo grada svežu krv Morlaka koja se vremenom razvodnjava u
malaričnom vazduhu baruština.

Bežeći od turskog zuluma pod plaštom svake vere koja ih spašava ledenog zagrljaja
sablje i polumeseca, Morlaci morem i kopnom nadiru u Istru.

Mesec dana po očevom dolasku u Pulu, stiže na peron što nestaje u moru Abdulah
Miniri, krotak i ubledeo, modrih desni i zlatnih zuba u snažnoj vilici, poniznog pogleda
svojstvenog narodu čarobnjaka mimikrije. Neutuljeni blesak mrkih očiju topi se na
drevnom kamenu grada. Boja njegovih obraza sa godinama polako rumeni. Otac posle
blistavog uspona kopni u memli primorskog grada.

Minirijevoj čeljadi prija blaga istarska klima. Živom izbeljeni obrazi njihovih žena
nikada neće primiti blagotvorno sunce. Povlače se pred svetlom kao krtice, zabrađene
šarenim maramama. Gegavim hodom tromih ptica, podbule i meke od tame i vlage,
zamiču uličicama starog grada. I samo ponekad blesne zlato u čeljustima, tamo gde je

bojana888
najsigurnije.

Tokom četvrt veka koliko su po vertikali delili sa nama oronulu vilu od čijeg sjaja
ostadoše samo gipsani ukrasi na plafonima i kitnjaste balustrade balkona, Minirijevo
pleme se namnožilo ritmom epidemije i polako razlilo obalom Istre, kao lanac
templarskih hospitala.

A svi su imali isti početak: semenkara sklepana od pleha i ter-papira, kanta

kestenja i bubnjara u kojoj tinja večni žar.

Nikad ne znamo kome stičemo bogatstvo, govorio mi je otac sećajući se gospodina

iz Torina koji se jednog letnjeg popodneva zaustavio u srebrnastoplavoj „lanci” ispred naše
kuće. Predstavio se kao bivši vlasnik „Ville Mirande”. Želeo je da obiđe sobe i sa našeg
balkona pogleda zaliv. Zadovoljan očuvanošću interijera i sjajem kristalnih stakala
četvorokrilnih vrata salona poklonio je na rastanku mome ocu srebrnu tabakeru. Miranda
je ostala u hotelu, rekao je i nestao u „lanci” kao u svemirskom kovčegu.

Danas, kad stari Abdulah na tremu svoje medulinske kuće smireno čeka u
predvorju večnosti, ponosan na mladice što niknuše obalom kao šparoge u maju, otac
svakog proleća kreči zidove radionice nemoćan pred zelenim talogom vlage.

Abdulahova mladost već je mit. Sve je počelo jednom davno, u zaklonu rimskih
zidina na pulskom Korzu. Prevrtao je vrelo kestenje na čađavoj ploči bubnjare pored vrata
javnog klozeta. Ušao bi za kratko u sobičak šjore Rike da se ogreje. Mirisalo je na lizol i
mokraću. Starica je otečenim prstima ljuštila toplo kestenje zahvalno se osmehujući
Abdulahu. Od nje je naučio prve italijanske reči, ali i pravilo da se za uslugu plaća
uslugom. Kasnije je virtuoznom lakoćom prolazio kroz špalir pulskih poreznika.

I danas na tom mestu u hladnom novembarskom jutru sija bubnjara. Bledunjavo

čeljade, nadneseno nad jarom crne ploče gde cvrči kestenje, mumla magične reči.
Zabrađen šalovima i dimom, kestenjar podseća na kakvog drevnog alhemičara.

Početkom šezdesetih, kada Abdulah Miniri razmišlja o poziciji druge

bojana888
poslastičarnice, čije će zidove ukrasiti velelepnim prizorima iz lova, moj otac beleži zenit
svog uspeha. Čulom rođenog trgovca, predosetio je da u turizmu leži zlatni džoker.
Izbacuje na tržište čaplje, magarčiće u čijim se samarima cakle rakijske čašice, kutije od
školjaka, opančiće i preslice. Ali, sve vreme mašta o univerzalnom suveniru grada poput
venecijanskih gondola.

Posle mišolovki koje su preplavile gladno istarsko tržište, moj otac pravi
univerzalne kalupe od specijalne plastike iz Italije, izlivajući vaze, patuljke i lavlje glave za
fontane. Njegovi eksponati i danas ukrašavaju dvorišta u Rovinju, Vrsaru i Poreču.
Godinama pravi figure od gipsa, zidne tanjire i ramove za goblene. Putuje na vašare u
Slavoniju i Vojvodinu. Stiže i do Segedina i Temišvara.

U povratku, kada se voz zaustavi na samoj ivici mora, Božidar Antonijević oseća
čudnu ustreptalost zagledan u zgradu Mornaričke komande i zvonik Duoma.

bojana888
 6.

Očeva senka nije mala melanholična Androgena, već vizionar sa ciglane u Sopotu.
Posle pada sa oznaške uspinjače, Burhan Gutović promenio je mnoga zanimanja, ali
nikada nije izgubio veru u geometrijske konture jednog savršenijeg sveta u čiju slavu
dostavlja imena osumnjičenih.

Kada je u proleće 1950. godine Burhan stigao u Pulu, ruševine još uvek prekrivaju
padine Monte Zara i obronke grada. Ugledavši sa prozora vagona kuće od kamena i
ogromnu kružnu građevinu, Pula mu se učinila kao nakinđureni mrtvac koji nekim
tajanstvenim eliksirom pokušava da se vrati u život.

Mrzeo je Pulu, ali ne mržnjom irskog pesnika što zvučna imena plaža, ulica i
stanovnika pretvara u univerzalne simbole na večnoj mapi, već mržnjom svojstvenom
svome plemenu, mržnjom koja u prah satire drevni kamen rimskih zidina.

Kao službenik poreskog odeljenja budno motri da se u tim sumnjivim krajevima ne

pojavi opasni virus. Mnogo godina kasnije pulski narkomani daće mu nadimak Lovac.

Otac prihvata ruku pomirenja svog bivšeg komesara i samo Burhanovom

naklonošću uspeva da se u jednom trenutku, početkom šezdesetih godina, uvrsti među
bogatije zanatlije u gradu. Plavim kovertama iskupljivao se svome dobrotvoru.

Ipak, otac nije izmislio prototip venecijanskih gondola, univerzalni suvenir Pule.
Noćima je prelistavao crteže i stare bedekere.

Jedne večeri, vrativši se sa Kaštela, zatekao sam ga za stolom u radionici.

Dovršavao je filigransku majstoriju: pauka od bakrene žice sa malom sijalicom među

bojana888
štipaljkama.

Nije ni slutio da je u kužnom vazduhu grada, u tom ogromnom akvarijumu gde se

raspadaju smaragdne senke ljudi osetljivih struna, pronašao željeni simbol.

Stajao sam na vratima radionice prepušten blagoj ustreptalosti tela. Opet ću sutra
otopiti zrno ćilibara i potražiti neki novi plašt.

bojana888
 7.

Nezadovoljan minijaturnim amfiteatrima od gipsa i kičastim vedutama, otac

izbacuje na tržište zidne lampe: velike školjke pričvršćene za metalne niti paukove mreže.

U svom arhivu posedovao je stotine crteža i fotografija starih bakroreza. Očeva

omiljena slika beše rad Sebastiana Serlija iz 1536. godine. Monumentalna građevina, u
doba Rima veliko pozorište koje izgledom zasenjuje i samu Arenu, u srednjem veku tek je
senka nekadašnjeg velelepnog zdanja.

Jedan drugi umetnik, Francesco Comozio, na svom bakrorezu iz 1568. godine,

označio je Palatu Orlando kao „rovine antiche”. 28 Ipak, konačnu presudu izvršio je
francuski arhitekta Antonio Deville odnevši i poslednji kamen na brdo Kaštel gde će
godinama zidati utvrdu, a kada jednom dovrši iskošenu zvezdu, shvatiće da je utvrđenje
neupotrebljivo. Nikada sa Kaštela nije ispaljen hitac topom, sem kao znak meteorološke
stanice dvesta godina kasnije. Tačno u podne prekidao se rad u Arsenalu. Žene obalskih
radnika, livaca, tesara, ložača i modelara čekale su sa još toplim šerpama ispred glavnog
ulaza.

Vreme će izbrisati tragove Palate Orlando, a legenda jednu drugu građevinu,

zamak grofa Orlanda iz dvanaestog veka, daruje tim zvučnim imenom.

Božidar Antonijević nije slučajno naslutio značenje pauka u amblemu grada.

Na području današnje Pule, pre dolaska Rimljana, postoji gradina Histra. Njeni
bedemi nisu izdržali opsadu rimskih kohorti, ali zametak pauka u arhitekturi Histra

28 Drevne ruševine

bojana888
prihvatiće pobednici pokorivši se postojećim graditeljskim kanonima. Na istom mestu
Rimljani podižu utvrdu: „castrum”. Iz grada vode dve žile kucavice: Via Flavia i Via
Tarsatica, kojima će dve hiljade godina kasnije dolaziti i odlaziti nepregledne legije turista
diveći se ostacima slavne prošlosti.

Ime grada je Colonia Julia Pola Pollentia Herculanea.

Otisak ilirske gradine - paukova mreža - sačuvaće se do danas.

Jezgro grada na brežuljku, sa čijeg vrha dominira „castrum”, formiralo se u obliku

koncentričnih krugova koje seku zrakaste ulice od vrha brda pa sve do gradskih zidina.
Takva mreža ulica stvara trapezaste prostore različitih nivoa. Jednom ustanovljena
koncepcija nametnula se tokom čitavog srednjeg veka. Između „castruma” i gradskih
zidina tekla je glavna ulica „decumanus” i delila grad na gornji (pars superior) i donji (pars
inferior) deo, a dosezala je sve do Foruma gde su podignuti Avgustov hram, Kapitolijum i
Dijanin hram.

Pre nego što Francuzi za svoje kratke vladavine u vreme Napoleona sruše zidine
prema moru i tako za neko vreme oslobode grad kužnog zadaha, truleži i raspadanja, Pula
u očima putnika koji joj prilaze s mora, budi sliku rimskog vremena.

Kada se čovek približava gradu, zapisuje negde početkom prošlog veka engleski
putopisac i slikar Thomas Allison, zidine sa svojom krunom, raščlanjenim zupcima i
tornjevima, učine na čoveka u potpunosti utisak rimskog utvrđenja.

Ubiti pauka znači navući nesreću. Pauk predskazuje vreme. Pauk je amajlija koja
štiti od svake pošasti.

Posle trideset godina provedenih u naručju nevidljivog pauka, Božidar Antonijević

sluti da sa perona čiji kraj nestaje u moru, vodi samo jedan put: na dno akvarijuma gde
žuti talog ljuštura ispisuje dugu istoriju grada.

bojana888
 8.

Oni koji su pedesetih godina živeli u Puli pamte Albina Škrinjara, čoveka sa vagom
iz Lenjinove ulice. Pojavljivao se svakog dana oko pet časova na mestu gde će koju godinu
kasnije biti vrata prve pulske samousluge. Stara nezgrapna Vaga marke „Bohemia”, teškog
gvozdenog postolja i uglačanog mesinganog rama sa žutim parčetom pleha: „Najtačnija
vaga u Istri”, postaće eksponat očeve kolekcije.

Verujući da samo posedovanjem retkih stvari može savladati negativno zračenje

zaštitnika grada, otac je sakupio zbirku raznovrsnih predmeta: srebrne samovare,
vodenice za kafu, venecijanske noževe, kormila, stare pištolje i upaljače. Jedan od
najvrednijih eksponata bila je porcelanska činija bledožute boje sa vencem ciklama po
izvijenom rubu i ugraviranom godinom nastanka na poleđini: 1892. Kupio ju je od Lizete
Pauletić, nekadašnje primadone kupleraja „Castrum”.

Spretno kao krupije, Albino je dugim žutim prstima povlačio klizne tegove po
uglačanim šipkama. Izmeriti se predveče kod Albina beše deo rituala svakog šetača koji je
držao do sebe.

Pulski Oziris, nekada bariton u gradskom horu, nikada ne bi stigao do moje priče
da nije imao stakleno oko, ali i moć da izmeri ne samo težinu već i vreme. Dok bi jednim
okom pratio prste po mesinganoj šipki, onim drugim, staklenim, odmerio bi mušteriju.

Luciano Periša, jedan od prvih pulskih taksista, koji se posleratnih godina spuštao
stepenicama sa Monte Zara u svom neuništivom „fiatu”, poverio je jedne večeri mome
ocu, uz bokaletu motovunskog terana u gostioni „Kod Pijera”, da Albino može onim

bojana888
staklenim okom predvideti blisku smrt.

Nekoliko dana kasnije, moj otac je stao na gvozdeno postolje „Bohemije”. Nije
video blesak u staklenom oku. Međutim, sutradan je čuo od Luciana da je Albino umro.
Posle sahrane otac je otkupio vagu od vlasnika vinarije preko puta Albinovog ćoška.

Okružen moćnim predmetima, otac je i dalje maštao o univerzalnom suveniru

grada, osluškujući noću mukle glasove iz Minirijevog podruma. Vredne krtice zorom nose
ispečene kore u poslastičarnice na Punti i u Prvomajskoj ulici.

Stari Abdulah u svom medulinskom skloništu utvrđuje strategiju čitavom esnafu.

U određenom času ukinuo je udarne modele šampita i baklava. U vitrinama njegovih
poslastičarnica pojavile su se italijanske kreme i kolači od voća. Ipak, ukus saharina i
užeglog putera i dalje čini prepoznatljiv „image” Minirijevih specijaliteta.

Za vetrovitih noći grozdovi metalnih pločica obešeni na prozorima očeve

radionice odazivaju se čitavom skalom sablasnih tonova. Viseći vibrafoni oživljavaju
prizore Cassasovih i Allisonovih veduta.

bojana888
 9.

Nagnut nad ključalim kotlom gde u gustoj pari samo naslućujem obrise grada,
spuštam se u kanjon Prvomajske ulice. Godovi crvotočnog panja otvaraju se kao školjke. U
zbijenim kućama, otimajući se za prostor i svetlo, hodaju senke po škripavim parketima i
olinjalim tepisima, okruženi svilenim paravanima i venecijanskim vitrinama. Tramvaji
zvone rivom kružeći prema San Policarpu i Šijanskoj šumi. Na olovnoj ploči zaliva miruju
oklopnjače kao uspavana čudovišta.

U času kad se bezimeni vlasnici pulskih vila prepuštaju luksuzu rasipništva, a Paul
Kupelwieser kupuje zemlju u medulinskom zalivu u nadi da će je uskoro basnoslovno
prodati državi, jer tajni planovi carevine predviđaju i civilnu luku, grad je pritisnut
plaštevima senki.

Moj anđeo strpljivo čeka da se spustim još dublje, prstiju zgrčenih u grivi dorata ili
na palubi brigantina.

Iz guste mase tečnog stakla, dugačkom puhaljkom hvatam tirkiznu kap, oprezno
vajajući balon, sve dok u njegovoj vazdušastoj utrobi ne ugledam puste bregove iza
Valsalina. I tada kažem svom saputniku: Stanovali smo na rubu grada, okruženi
gradilištima i belom ivicom mora, daleko od purpurnih izloga Via Sergije i tihe muzike
vojnog orkestra Marine casina.

Nišan puhaljke probija žute, plave, ljubičaste, zelene balone. Bezbojna krv fetusa
kaplje po našim golim stopalima.

Iz svakog oka mogu progledati. Vaskrsnuti kao nesrećni bledunjavi car Meksika,

bojana888
sanjara koji na vapnenačkoj steni pored Trsta podiže čipku Miramara. Ili na straži u
uniformi austrougarskog poručnika travkom uznemiriti pauka. Podići olovnu ploču na
krovu venecijanskog zatvora i u karnevalskoj noći pobeći pred nosom inkvizitora.

Kažem: Komakuku.

Sigurnom rukom tkača crtam na kartama sive linije izohipsa, izobata, izobara.

Pulska pesnikinja, ošamućena mirisom kalina iz bašte Doma armije, dovršiće priču
o meni: Zalepršala je crna zastava na bečkom Kartografskom vojnom institutu. Umro je u
dubokoj starosti Franz Karl Ginzkey.

Moj anđeo voli pesnike.

Duvam zatvorenih očiju. Ubogo telo ostavljam saputniku.

Komakuku...

Da li to pevuši gugutka u krošnji pinije?

Uznemireni čestim racijama na Kaštelu, sklanjali smo se u stenovite uvale

„lungomara” i prizivali smaragdne oči pauka.

A kada isceđen žudnjom anđela siđem sa Monte Zara pred prozore pulske
pesnikinje, gde tinja slabo svetlo, ponoviću reči koje mi je posvetila dok sam u uniformi
austrougarskog oficira na beskonačnim stražama prizivao staklenaste vrhove Alpa.

bojana888
 10.

Linija koju će na karti Evrope ispisati irski pesnik vodi od Dablina preko Ciriha i
Trsta u Pulu. I danas je to putokaz ljudima osetljivih struna, a početkom veka Dablin,
Cirih, Trst i Pula imaju najviše samoubica u Evropi.

Dolaskom u Cirih, u zoru 11. oktobra 1904. godine, mladi par odseda u Gasthaus
Hoffnung”29 u Reitergasse 16. Noru je žuljala cipela i čitav dan je provela u krevetu. Kada
se jedanaest godina kasnije Joyce nastani u Cirihu, otkriće ne bez čuđenja da je ime
pansiona promenjeno u „Gasthaus Doeblin”.

U Puli irski pesnik večeri provodi u kafeu „Miramar” u društvu Alessandra

Francinija i Amalije Globočnik. Sa njima je često i neki austrijski oficir. Joyce posećuje
biblioteku Mornaričke bolnice na Verudi. Ipak, dosada zaboravljenog grada preplavljuje
ga onespokojavajućim mirisom južine. Čini mu se da je oduvek u tom vojnom naselju gde
samo daleka ivica neba budi radost.

Od prvog časa kada je sa palube vaporeta ugledao pulsku rivu, predosetio je da

dolazi u pomorsku Sibiriju. Mrzim tu katoličku zemlju sa stotinu rasa i hiljadu jezika,
kojom vlada najkorumpiranija dvorska kuća u Evropi, zapisuje jednog popodneva u svom
stanu u Via Medolino.

Iako je mrzeo grad koji je samo usputna stanica na njegovom putu u Evropu, Joyce
je u pomorskoj Sibiriji proveo mnoge ugodne časove. Pustio je zulufe i ugojio se nekoliko
kilograma. Popravlja zube u Mornaričkoj bolnici i uživa u italijanskim jelima. Sa zidina
Kaštela sanja sutone u Sandymountu. Sablasni lik žene koja mu se priviđa na prozoru kuće
29 Pansion „Nada”

bojana888
u Campomarzio, o čemu će pisati Stanislavu, topi se u bujici toplih slavenskih reči. Ostaje
samo sećanje na grotlo, kužna isparenja i kulise nekog drugog grada.

Moj otac nije uspeo da se otrgne mirisu pinija i mora. Na koloseku čiji kraj nestaje
u vodi, stoji voz praznih vagona. U suton podseća na ogromnog pauka iz čije utrobe su
odavno izašli ljudi-larve. Otac stoji na peronu i puši, zagledan u čamce rasute u zalivu.
Onda polako kreće Bulevarom Stazione ka centru.

bojana888
 11.

Sanjivim očima hvatam obrise stvari u sobi: pisaći sto pored prozora, stolica,
turban lampe na zidu, orman sa ručkama u obliku roga.

Očev crtež iznad kreveta. Gusta čipka starih majstora Cassasa i Allisona nalazi se u
svakom detalju prizora. Primorski trg i pogrbljena figura čoveka. Krajevi plašta dodiruju
visoke sare čizama. Da li to rašporski kapetan Bondumier čeka svoj brod?

Rojevi komaraca zaustavljeni sitom zelene gaze zuje u rumenom predvečerju.

Osećam prijatnu izmorenost. Ako savladam težinu tela i primaknem se prozoru, možda ću
kao Lizeta ugledati sve što poželim: obris Crkve svetog Marka ili pagodu u Šijanskoj šumi.

Odsada ćeš putovati sam, rekao mi je na rastanku. Stari je otvorio novu

poslastičarnicu u Umagu. Odlazim sutra.

Neraspremljen krevet podseća na čudovišni cvet na čijoj površini dva kukca

ispisaše duboke tragove. Poklopac plehanog čajnika skakuće u gustoj pari na plinskom
šporetu.

Bedžeti, najstariji Minirijev sin, nikada nije pušio. Zabavljale su ga priče koje sam
izvlačio kao svilenu nit ritualno ispuštajući duboke dimove hašiša. Bedžeti je bio
najlukaviji preprodavac narkotika kome lovac nikada nije mogao ući u trag. Meni je uvek
besplatno davao smotuljke staniola. A kao nagradu dobio je moje priče i moje telo.

Odlazili smo uveče među ruševine rimskog pozorišta na Kaštelu, tamo gde su
vibracije najjače. Crne krošnje pinija, kao polomljeni kišobrani, zaklanjaju zvezdano nebo.
Ništa se nije promenilo još od vremena kada smo skriveni u gustišu, zagnjureni u vlažno

bojana888
busenje i rojeve buba, sa zategnutim praćkama čekali Talijančiće iz Gupčeve ulice. Da li je
miris lovora i koromača, origana i zove, omekšan dahom lužine već tada najavio božansku
travu?

bojana888
 12.

Starost naslućujem po noktima: krti su, izbrazdani belim naprslinama. Nekada sam
lako odvajao zubima čitav oval. Pljucnuo bih polumesec i prešao hrapavom ivicom
podsečenog nokta po obrazu.

Na temenu se kosa tanji i proređuje.

Osluškujem: negde je počeo kobni proces. Izdajničke ćelije ubrzano se

razmnožavaju. Kolaboracionisti u tajnosti pletu zaveru. Čujem i topot nevidljivih
konjanika. Sa dalekih prostranstava carstva stižu glasine o urotnicima.

Biti spreman. U svakom času održavati blagu tenziju, bez koje telo začas postaje
žrtva zavere.

Epidemije se javljaju neuhvatljivim ritmom, u periodima lažnih zatišja, posle

velikih premetačina. Blaga istarska klima pogodna je bujanju mikroba i virusa.

U životu gradova kobni događaj je uvek negde daleko. Nadobudni vladar udario je
mačem po prašnjavoj zemlji. Otkrivena je nova zemlja na drugoj strani velike vode. Riblja
glava fetusa probija pogledom tirkizni balon. Neki dobrotvor sanja lude sne. A možda je
portugalski grof prodao zapušteno ostrvo?

Pula je uvek na rubu, poslednja tačka, mesto gde počinje nepregledna Sibirija. Sjaj
rimskih vremena, kada je bila jedan od najbogatijih gradova Imperije, grad odmora, grad
jednospratnih belih kuća okruženih baštama i terasama visećih vrtova sada je samo daleka
prošlost.

Poslednji put, staru damu uznemirio je krajem prošlog veka oficir u beloj uniformi.

bojana888
Zvecnuo je nakit na sparušenom vratu, a nesigurne noge zaigraše vals. Ali vrtlog rata
isprao je šminku i razneo kosti kao prah po bregovima.

Ljudi osetljivih struna osluškuju pod bedemima Kaštela topot konja, krike pijanih
vojnika, vapaje malaričnih venecijanskih providura, smeh austrijskih oficira i kikot dama
od kaučuka.

U zapuštenim alejama Mornaričkog groblja imena češka, mađarska, hrvatska,

slovenačka, nemačka, srpska, italijanska. Na mermernom postolju kosturnice italijanskih
vojnika često osvane najlon kesa sa kostima. Ispražnjen otvor zjapi u zidu. Male komore
podsećaju na poštanske fahove: izbledele kosti i mesingane pločice.

Šapućem imena dok sa Valcana krećem put centra. Mornarička crkva, sjajnih
prozora od alabastra i belih zidova, podseća u suton na zalutalog viteza. Na drugoj strani
zaliva dižu se Musil i Punta compare.

Potraga za lutalicama što u kužnom vazduhu grada utisnuše lude sne, vraća me pod
prozore pulske pesnikinje.

I moja zemlja je negde u snegovima. Ovde sam rođen slučajno, kao Ginzkey. Grudi
su moje napeta jedra u beskonačnoj čežnji odlaska.

bojana888
 13.

Strma staza odvaja se od medulinskog puta i kao puzavica nestaje među borovima
na Gregovici. Nad žutom prizemnicom lebde modre senke i jecajima kidaju krute latinske
rečenice.

Omamljen polifonijom kristalnih glasova i mirisom borova, profesor Bertoša

izvlači iz dubokih slojeva grada „street furniture”, kako bi rekao irski pesnik.

Uzalud su mletački providuri dolazili u Istru pokušavajući da premere zemlju,

utisnu jasne međe u tamne pergamente. Bolest, zapara i pustoš krunili su njihovu snagu,
slabili im misao i jedino što su ti očajnici isceđeni malarijom želeli beše da što pre
pobegnu u grad na lagunama.

A kada bi naslednik stigao, krepkog duha i bistra pogleda, hvatao se ukoštac sa

bezvoljnim, grozničavim seljacima i, pre nego što bi se navršio kvartal, kukao je zbog
lenjih geometara verno izveštavajući Mletke: Veoma sumnjam da će se u ovo godišnje
doba nešto moći uraditi, pogotovo u ovom najjužnijem delu Pokrajine, pa ću pokušati da
započnem u gornjem delu gde će biti mnogo lakše.

Tako piše u svom izveštaju Senatu u jesen 1611. godine rašporski kapetan Pietro
Bondumier. Mučen čirevima na nogama, malaričnom groznicom i šuljevima, Bondumier
razvlači svoj boravak u Istri dok konačno godinu dana kasnije ne dobije dozvolu za
povratak u domovinu.

Njegov zamenik, jedan u dugačkoj koloni mučenika, providur i inkvizitor Istre,

Francesco di Priuli, krivicu svaljuje na pleća ubogog geometra Camila Bergamija.

bojana888
 Istinu govoreći, sem što je loš u svojoj profesiji, još je lošiji u inženjerskoj profesiji,
piše Senatu providur Francesco. Budući da je već zašao u šezdesete godine i da ima mladu
ženu i, koliko znadem, veoma lepu, pa je na nju ljubomoran, zapušta svoj rad i obaveze.
Često odlazi u Motovun, gde ima kuću i gde se, kako čujem, i sada nalazi.

Venecija, ta strahovito umorna država, beleži profesor Bertoša, lomila se i na

takvim stvarima kao što su neki lijeni, neodlučni i umorni rektor, neki prehlađeni i
iznemogli geometar koji čitavu godinu liječi svoje zdravstvene indispozicije i ne preuzima
na vrijeme posao od velikog javnog značenja, neka mlada i lijepa žena, neki stari muž
kojega ljubomora sprečava da se svestranije i savesnije posveti radu.

Jugo besni i podiže prozirne lepeze olovne vode na rivi. U krčmi pored Duoma
isparava jeftina grapa i nakiselo vino. Stiskam u šaci parče tvrde smole, zlaćanu kuglicu
ćilibara. On sedi pored mene, u praznom separeu krčme i šapuće kako će jednom, kada
osvoje obalu, prodavati čokoladne bombice sa kokainom, sladoled od afričkog „grassa”,
libanske krempite, avganistanske alve.

Stakleni piljak čaše podrhtava mu u ruci. Njegov urotnički pogled vraća me

omiljenoj ulozi.

Da li to u ruci drži srebrnjak?

Ancor una volta, signor Bergami,30 kaže moj anđeo.

Kroz prozor krčme vidim senku neumornog Burhana. Stavljam ćilibar u džep i
ustajem.

Signor Bergami, la go vista vicino alla Porta Ratta,31 kaže moj anđeo.

Vreme je za beg. Dugo sam već u gradu gde poznajem svaki trg, svaki skriveni
prolaz, svaku osamljenu ženu na prozoru.

30 Još jednom, gospodine Bergami.

31 Gospodine Bergami, video sam je kod Porta Rata.

bojana888
 Pobeći licem pritisnutim uz staklo iskošenog prozora kočije, ili uspavan talasima
nestati iza lukobrana.

Još ovaj put, kažem anđelu i kao senke zamičemo strmim prolazom put Kaštela.

bojana888
 14.

Ispupati iz zemlje. Gurnuti zavelu žutu glavu kroz korov baruština i tromog
koraka, bolestan, u samrtničkom hropcu, ugledati svet.

Doći iz gluve smrti, znati sav užas, tupost i strah.

Okrenuti leđa vetru i ledenoj tami nestanka. Očima gutati mehure prolećne
svetlosti, razduvati sapunicu sa usana, odbaciti štap. Ne obazirati se na bol: sumnjivo
stezanje oko srca.

Otresti sede čuperke kao inje. Sigurnim korakom grabiti poljem.

Leđima uvek okrenut tami hodati gradovima. Na početku upoznati bol rastanka. A
onda jednom, malen i slab, spustiti glavu u krilo žene. Izmeriti vreme otkucajima bisernih
kapi na bradavici. Gušiti se u ambroziji i bez krika nestati u sluzi.

Na prašnjavoj glavici cveta tragovi kukca.

Kraj putovanja.

Senka Burhana prati me u šetnjama „lungomarem”, u zavetrini rimskog pozorišta

na Kaštelu, u mračnim krčmama Kandlerove ulice. Gradom gamižu uhode.

Gutati ampule i praznim očima pratiti utvare na ližnjanskom putu. Živeti u Sibiriji,
zagnjuren u ledene kristale. Otploviti podzemnom rekom, zarobljen kao krilce insekta u
kapi ćilibara.

bojana888
 15.

Dolaze pred kraj leta, u staklastoj nepokretnosti septembra. Njihova gola tela, kao
nabujali žuti grozdovi u jesen, mame zrelošću i toplinom.

Zovu ih „settenbrine”.

Usamljene žene na pustim terasama. Tajanstvene i bez godina.

Dolaze u septembru, kad se veliko vašarište odlilo rimskim krvotokom prema

Trstu i Rijeci.

„Settenbrine” su ukras leta, bele ribe od kamena. Leže na obali u krotkom

iščekivanju harpuna.

Tople amfore u zagrljaju peska. Njihov glas podseća na sablasne zvuke očevih
visećih vibrafona.

U zelenom trapezu vrta, uspavan mirisom oleandra, odmara se u ležaljci pod

palmom Marco Sarelli. Naslon ležaljke ukrašen je slonovačom i draguljima.

Kosa njegove robinje iz Trakije miriše na masline, a poljubac ima ukus

pomorandži.

Mač je ostavio na kamenom postolju, štitom zaklonio sunce. Kaciga blešti u pesku
kao odsečena glava.

Miris pinija i sladunjavi zadah luke što ga jugo donosi na padine Kaštela,
preplavljuje me kao dim božanske smole.

bojana888
 Silazim među ogromne sarkofage.

Ratnik bez ruke stoji na kamenom postolju. Drška mača srasla je s butinom. Obrazi
Rimljanina blistaju na suncu bojom nara.

bojana888
 Peti deo

KOSTIM ZA SENKU

bojana888
 1. Konjanik

Bela nit provlači se mrkozelenom padinom, od kapije grada opasanog visokim

zidinama do mesta na kojem stoji konjanik. Sivi štit neba pritiska oštre kule.

Još kilometar-dva i automobil će prići Monte Grandeu, probiti drveni ram goblena
na zidu kuće u Medulinu.

Bruno zaustavlja automobil u podnožju brda odakle se šire vinogradi sve do

Vižnjana. Gusti venci rožastih lepeza i travuljina, sparušene brnistre i kupina prekrivaju
ruševine gradine. Na niskom zidu veliki gušter, ukočene podignute glave, posmatra
pridošlicu blistavim okom.

Bruno odlazi kroz vinograde prema seoskom groblju. Pod izgorelim listovima loze
blešte žuti kristali zrelih grozdova.

Prošavši kroz razvaljenu drvenu kapiju, Bruno kreće desnim puteljkom prema
grobovima Fiorantijevih. Bol u potiljku probada ga kao stotinu čioda. Usijano nebo
pritiska mermerne ploče i krstače.

Između stolova u bašti gostione „Pod voltom”, Giorgio Fioranti opasan belom
keceljom raznosi na drvenom poslužavniku bokalete vižnjanskog vina. Posetioci galame
ispijajući ledenu malvaziju.

Bruno oprezno hoda među grobovima.

Pored malene humke, obrasle korovom, ugledao je u travi metalni klin. Stavio je
na dlan ugrejani čelik i pažljivo ga očistio od zemlje.

Bol u potiljku prisilio je Bruna da za trenutak sedne na mermernu ploču Marcelove

večne kuće.

Zažmurio je i vrhom klina pritisnuo madež u levoj obrvi. Bašta gostione se

bojana888
odjednom ispraznila. U dnu dvorišta pojavio se dečak smežuranog lica i tamnih
podočnjaka.

Desetak minuta kasnije, automobil izlazi iz okruglog rama goblena. Asfaltni put
rasplinjava se u podnevnoj jari. Pejsaž se naglo širi i razliva u pregorelim šumarcima, u
prašnjavim krošnjama boje rđe, u blesku piranskih solana koje najavljuju grad svetlosti.

Granicu je prešao u jedan po podne. Carinici izmoreni vrućinom samo odmahuju

prema rampi.

Sa zidova kuća u predgrađu Trsta blistaju reklame. Čini mu se da je svaki put Trst
sve prozračniji i svetliji. Možda će jednom nestati u moru pod težinom mrkih brda.

2. Grad svetlosti

Strica Pietra ugledao je u dnu dugačkog hodnika što se proteže kao cev čitavom
širinom zgrade, od tihe uličice starog Trsta do prostranog dvorišta sa nekoliko zakržljalih
stabala.

Kosilica je ostavila svež bledozeleni trag u travi.

Pod mlohavim obodom platnenog šešira boje prašine, Pietrovo usnulo lice zrači
ledenim mirom porcelanske fotografije.

Pre nego što ga pozove, Bruno se osvrće prema prozorima drugog sprata. Otkako je
umrla Nilda, zastori su i danju spušteni.

Kada se u magnovanju, nekoliko meseci kasnije, bude prisećao tog poslednjeg

boravka u Trstu, razbijenog u fragmente u nekoj od tamnih loža Palate Orlando, Bruno će
raspoznavati samo krhotine: beskonačne Pietrove monologe, Lorenzove simfonije
odsvirane zvonkim drhtajima zidnih mehanizama, patuljasto drveće u holu Agnesine
kuće, blesak metalnog klina u travi.

bojana888
 Da li narod piše parole po zidovima, pita Pietro ispuštajući dubok dim „murattija”.

Bruno odmahuje rukom.

Nije zbog toga došao. Traži jednu osobu.

Svi vi sada nekoga tražite, kaže Pietro i nazdravlja prvoj džamiji u Dignanu.

Neka su blaženi oni što spavaju u parku kod stanice. Još koju godinu i zaigraće na
Piazza dell’Unita, kao nekad davno na pulskim Giardinima.

Pietro doliva vino u čaše i nastavlja zdravicu.

Neka su blaženi varvari, njihove sablje i večna krv!

Striče, viđaš li Lorenza?

Lorenzo? Njega tražiš? Nešto te muči, Bruno?

Mnogo si popio, striče.

Pijem u njihovo zdravlje! Neka im je slava! Našim telima zatrpaće jame na Krasu!

Čuo sam to hiljadu puta, kaže Bruno.

Ali, i njih će stići ista kazna, viče Pietro i uzima flašu sa stola. Krv nije vino!
Vremenom se Janji i bledi. I kada postanu gospoda, dojuriće horde sa istoka.

Pietro skakuće na jednoj nozi pored stola. U desnoj ruci drži visoko podignutu
flašu.

Ovako će igrati na rivi, kaže zadihan.

Gong zidnog sata u predsoblju otkucava sedam časova.

Tražiš Lorenza? Ako požuriš, naći ćeš ga u radnji. Tamo, kod Piazze della Borsa.

Ispivši vino sa dna flaše, Pietro skačući na jednoj nozi odlazi u spavaću sobu.

I tebe nešto muči, kaže zatvarajući vrata.

bojana888
 3. Lorenzo

Kada je tačno u pola osam Lorenzo Pintar okrenuo peščani sat u izlogu svoje
radnje, sa zidova se jednim udarcem gonga oglasilo nekoliko velikih mehanizama. Minut
kasnije, isti zvuk čuo se iz susedne prostorije ograđene paravanom i staklenim vratima.

Elvira opet kasni, rekao je tiho Lorenzo i otišao u radionicu ostavivši širom
otvorena vrata.

Stao je ispred zidnog sata boje mahagonija i pažljivo otvorio poklopac od brušenog
stakla. Ispod okruglog brojčanika sa rimskim brojevima, ljuljalo se dugačko klatno. Na
vrhovima kazaljki svetlucao je fosfor.

Lorenzo je naslonio glavu uza samu površinu brojčanika osluškujući ritmičko

kucanje mehanizma.

Kasniš Elvira, rekao je zabrinuto i spustio dlan na metalni ram poklopca. I večeras
ću otići kod Agnese.

Kada sam to prvi put učinio? Da, da, sećam se. Na letovanju u Pesaru. Iznenada si
odlučila da posetiš sestru u Bologni. Ja sam produžio za Pesaro. Rekla si da ćeš doći idućeg
dana rano po podne.

Lorenzo se odmaknuo od sata i seo na stolicu bez naslona.

Čekao sam te sve do večeri i merio koracima svaku stazu u staničnom parku. Kako
je vreme odmicalo, pušio sam sve više. Popio sam ko zna koliko kafa. Istrčao bih na peron
kadgod bi naišao neki voz. Mladić na šalteru zlobno se smeškao. A kada je prošao i
poslednji večernji voz iz Bologne, bio sam siguran da si po običaju zakasnila.

Krenuo sam uz more, pored ograđenih plaža, prema centru grada. Na Bulevaru
Cristofo Colombo bilo je mnogo sveta. Sa glavnog trga čula se uvertira „Seviljskog

bojana888
berberina”. Te večeri otvarao se Rossinijev festival.

Umor sam osetio tek kada sam seo za prazan sto na terasi „Metropola” i poručio
martini. Pre nego što je kelner doneo piće, prišla mi je jedna dama, jedna od onih što leta
provode kružeći kao galebovi od Riminija do Fana. Ponudila se da me odvede na neko
prijatnije mesto. U noćni bar „L’Orologio”. 32 Dopao mi se naziv kluba. Nije teško pogoditi
kako se završilo to veče. U pansionu „Margherita”. Dama je radila na sat i dobro mi
naplatila.

Tako je počelo, uzdahnuo je Lorenzo i ponovo prišao otvorenim vratašcima zidnog

sata. Otada sam odlučio da kažnjavam tvoja kašnjenja. Možda bismo se i ranije rastali da
nisam uživao u tim malim osvetama.

Zvono na ulaznim vratima trgnulo je Lorenza. Provirivši u radnju, ugledao je

čoveka tridesetih godina, podnadulih obraza i guste kestenjaste kose.

Bruno Gašparini, Pietrov nećak, predstavio se došljak i pošao prema Lorenzu.

Jednom davno bio sam ovde sa stricem. Vidim, sat je još uvek u izlogu, rekao je
Bruno i pružio ruku.

Lorenzo se pozdravio promrmljavši nekoliko reči. Žmirkao je očima kao da se tek

probudio, ne skrivajući iznenađenost Brunovom posetom.

Šta mogu učiniti za vas, pitao je suvo.

Tražim jednu osobu za koju pretpostavljam da ste je poznavali.

Nije više živa.

Ne verujem. Bilo bi joj blizu devedeset.

Nisam toliko star, rekao je Lorenzo i kiselo se osmehnuo. Zašto mislite da sam
poznavao tu osobu?

Otišla je iz Pule brodom „Toscana”, odgovorio je Bruno.

32 Časovnik

bojana888
 Tako počinju sve naše priče, na gatu Fiume, rekao je Lorenzo i prvi put se ljubazno
osmehnuo. Kako se zvala?

Fani. Fani Kuster.

Lorenzo je ponovio ime kucnuvši prstom po staklenoj ploči vitrine.

Fani... da, da, poznavao sam neku Fani. Okupljala je Istranke u svom stanu u Via
Cavani. Tršćanski starci vole guzate žene, rekao je Lorenzo i kreštavo se nasmejao.

U tom času zidni satovi počeše da odbrojavaju osam. Negde iz ugla oglasila se
mehanička kukavica.

Lorenzo je stajao, žmirkajući očima, sve dok se iz prostorije iza paravana nije javio
mekan zvuk gonga.

Elvira po običaju kasni, primetio je Lorenzo.

Nekoga očekujete, zbunjeno je pitao Bruno.

Ne, ne. Mislim da ćemo večeras kod iste osobe, rekao je Lorenzo i potapšao Bruna
po ramenu. Dođite, nešto ću vam pokazati.

Ušli su u prostoriju iza paravana. Pored otvorenog prozora stajao je širok radni sto
pretrpan malim metalnim kutijama, alatom, rasklopljenim ručnim satovima i budilnicima.
Jak miris kafe zapahnuo je Bruna.

U dvorištu je magacin trgovine kafom, objasnio je Lorenzo.

Prišao je zidnom satu boje mahagonija i zatvorio stakleni poklopac.

Elvira, rekao je kao da predstavlja Brunu svoju poznanicu.

Bruno se osmehnuo i prešao pogledom po brojnim satovima na zidovima. U tom

času, zgrbljeni čovečuljak sede kose na rubu ćelave glave i smežurane ružičaste kože,
izgledao mu je kao kakav drevni vrač.

Svaki primerak moje kolekcije ima i svoje ime.

bojana888
 Pokloni dragih osoba, pitao je Bruno.

Ne, ne... to su moji satovi. Mnoge sam otkupio od mušterija kao beznadežne
slučajeve. Recimo, ovaj primerak skoro izumrlog „zihtera”, rekao je Lorenzo i rukom
pokazao četvrtasti crni sat neobično dugačkog klatna na tankom lancu. Ili onaj mali
„küsler”, tamo u uglu. Godinu dana sam utrošio da bih napravio sve potrebne delove.

Satovi su kao žene, rekao je poverljivim glasom Lorenzo i zagledao se Brunu u oči.
Imaju svoje tajanstvene ritmove, neuhvatljivu ćud. Uostalom, kvalitet sata često zavisi od
unutrašnjeg ritma njegovog vlasnika. Kadgod doživim jak stres, primetim da mi sat na ruci
kasni. Možda mi nećete verovati, gospodine Bruno, ali nedavno sam otkrio još jedan
zanimljiv detalj.

Posle smrti moje prijateljice, koja nije umrla u devedesetoj, ironično je napomenuo
Lorenzo, njena kćerka mi je donela majčin sat na popravku. Očistio sam mehanizam,
promenio neke delove i kada je devojka došla, odmah ga je stavila na ruku. Međutim, sat
je stao. Opit smo ponovili nekoliko puta, uvek sa istim rezultatom. Sat je radio sve dok ga
neko od nas dvoje ne bi stavio na ruku. Eto, to vam je dobar sat.

Zanimljivo, rekao je Bruno sve više uznemiren sumnjom da se taj čudak neće tako
lako otvoriti kao njegovi ljubimci.

Iskoristivši kratku pauzu u Lorenzovom monologu, Bruno se odlučio na poslednji

korak.

Upoznali ste me sa Elvirom, gospodine Lorenzo. Ali, pretpostavljam da ona nije

jedina dama.

Ne držim mnogo do prijatelja, gospodine Bruno, gordo je rekao Lorenzo. U ovom

času okruženi smo samo ženama.

Da nije tu negde možda Renata, pitao je Bruno i osvrnuo se po zidovima.

Renata? Koja Renata?

bojana888
 Renata Zergoli, rekao je Bruno ne skidajući pogled sa satova.

Moja rođaka iz Pule. Poznavali ste Renatu?

Ne, ne, nisam imao tu čast. Ali, sada bar znam da je postojala. Zato sam i došao kod
vas, gospodine Lorenzo.

Lorenzo je nemoćno uzdahnuo i seo na stolicu bez naslona. Ispružio je ruku prema
polici gde je štektao okrugao brodski sat u ramu od debelog žutog konopca.

Ovaj sat nasledio sam od moje bake Lucije, kćerke mornaričkog kapetana. To je
jedina stvar koju sam doneo iz Rovinja.

Da li pamtite Via Stefano?

Via Stefano? Uličica iznad Giardina. Tamo stanujete?

Ne, ne signor Lorenzo. U toj ulici živi jedna moja prijateljica. Posećujem je obično
četvrtkom.

Gospodine Bruno, viknuo je Lorenzo i skočio sa stolice. Ja nisam Pietro. Meni nisu
potrebne vaše priče. Otkako sam poslednji put ispratio pogledom pulsku rivu, taj svet za
mene više ne postoji.

Uostalom, slegnuo je ramenima Lorenzo, vreme je da krenemo kod Agnese.

Agnesa?

Agnesa Scalatti. Ona je poznavala tu vašu Fani. Samo, dragi mladiću, Agnesa ništa
ne daje besplatno. Ni devojke, ni sećanja. Zato budite darežljivi,

A sada, drage moje, odlazim, rekao je Lorenzo i prešao pogledom po zidovima

radionice.

bojana888
 4. Agnesa

Kada su oko pola devet Lorenzo i Bruno pošli prema Gradskom parku, Trst je
plivao u reklamama. Lorenzo je žurio sitnim koracima ne prozborivši nijednu reč sve dok
nisu ušli u park.

Tršćanski parkovi prijatniji su noću, rekao je Lorenzo. Danju je ovde kao na

stanici.

Tako kaže i stric Pietro.

Da, da, ali Pietro vidi samo onu tamniju stranu, rekao je Lorenzo. Trst je oduvek
bio kotao u kojem se kuva svakojako meso. Da sam mlađi, odselio bih se malo južnije. Ma
odakle došli, Tršćani su pogana rasa.

Izašavši iz parka, Lorenzo je poveo Bruna pustom ulicom gde su pored trotoara bili
parkirani luksuzni automobili.

Gospodska četvrt, primetio je Bruno.

Lorenzo je odmahnuo rukom i ubrzao korak.

Kada su obišli iza ugla, Lorenzo je rukom pokazao četvorospratnicu preko puta,
izbrazdanu dugačkim balkonima.

Stigli smo, rekao je i prišao gvozdenoj kapiji. Pozvonio je tri puta kratko. Brava je
zazvrjala i vrata su se odškrinula.

Ušli su u mermerni hol. Ispod lampe na zidu stajale su dve keramičke vaze sa
patuljastim drvećem.

Odvezli su se bešumnim liftom na poslednji sprat. Lorenzo je pozvonio ispod

mesingane pločice.

bojana888
 Agnesa Scalatti. Salone per massaggi.33

Buona sera,34 rekla je mlada žena u sivoj haljini i uvela goste u široko predsoblje.

Sačekajte, rekao je Lorenzo namignuvši Brunu i pošao za ženom.

Kada je ostao sam, Bruno je pogledao tri fotografije starih gravira iznad kožnog
kanabeta. Na jednoj je prepoznao u dnu kanala, zakrčenog brodovima i čamcima, hram
svetog Spiridona.

Desetak minuta kasnije pojavila se žena u sivoj haljini i pozvala Bruna.

Vitražno staklo svetlarnika obasjavalo je modre tapete u hodniku. Bruno je za

trenutak osetio ubode čioda u potiljku. Zastao je i dlanovima pritisnuo slepoočnice.

Žena u sivoj haljini beše već otvorila poslednja vrata u hodniku. Uronjena u trak
crvenkaste svetlosti, podsećala je na utvaru iz Ciscuttijevog pozorišta.

Bruno se zbunjeno osmehnuo ženi i ušao u sobu.

Na kanabetu, okružena jastucima, sedefa je starica u drečavoj zelenoj haljini sa

punđom ukrašenom srebrnastim tilom. Ispružila je tanku ruku zveckajući zlatnim
narukvicama i piskavim glasom izgovorila: Agnesa Scalatti.

Bruno je vrhovima prstiju dodirnuo njen ledeni dlan. Visoko podignute glave na
dugačkom vratu, izgledala je kao neka egzotična ptica.

Rukom je pokazala Brunu fotelju pored sebe, a zatim kreštavim glasom naredila
ženi u sivoj haljini da privuče metalna kolica sa pićem.

Konjak, viski, liker od kafe.

Konjak, rekao je Bruno i seo na fotelju ne propustivši da ispod oka odmeri vitak
stas žene koja je odmerenim pokretima sipala konjak u dve široke čaše. Zatim je kao senka
iščezla iz sobe.

33 Salon za masažu
34 Dobro veče

bojana888
 Agnesa je izvadila ispod jastuka srebrnu tabakeru i ponudila Bruna cigaretom. Dok
je sa upaljenom šibicom prilazio Agnesinom licu, Bruno je na njenom smežuranom vratu
ugledao tamnu bradavicu sa dve dugačke kovrdže slepljene na ivici dekoltea.

Agnesa je duboko udahnula dim i teatralno zabacila glavu.

Signor Lorenzo mi je objasnio zbog čega ste došli u moj salon. Tražite Fani, rekla je
setno.

Bruno se pridigao i spustio dve novčanice na stočić pored Agnesine čaše.

Poznavala sam Fani, rekla je i ljubazno klimnula glavom. Dugo smo živele zajedno.
Da ste došli pre šest godina, zatekli biste je u njenom stanu u Via Cavani. Ovako, rekla je
Agnesa i sklopila ruke na grudima, imate samo moja varljiva sećanja.

5. Fani

Fani je posetila juvelirsku radnju Angela Buse samo mesec dana po dolasku u Trst,
jednog kišnog popodneva krajem oktobra 1946. godine.

Izašla je iz pansiona „De Lanzi”, gde su tih godina izbeglice iz Istre nalazile jeftino
sklonište, i čvrsto stiskajući na grudima malu kožnu tašnu, otrčala do prodavnice preko
puta.

Na sivkastoplavoj površini otvorenog kišobrana u izlogu ugledala je svoj lik,

providan i bez bora. U tom času nestalo je teskobe ćutljivih prikaza tršćanskog svratišta.
Žamor ulice ispunio ju je nekom nepoznatom snagom. Pred njenim očima lebdelo je parče
pulskog neba, čistog i prozračnog, kao posle martovskih bura.

Dugo je nosila taj kišobran, rekla je Agnesa. Verovala je da ima čudesnu moć, da je
štiti od sumornih pogleda prolaznika. Ipak, mislim da je to bio njen prvi dan u Trstu koji
nije želela da zaboravi.

bojana888
 Stajala je više od pola časa preko puta juvelirske radnje Angela Buse, strpljivo
čekajući da i poslednja mušterija izađe. Međutim, u času kad zatvara vrata, čuvši po drugi
put zvono uznemireno metalnom peteljkom na gornjoj ivici ragastova, ugledaće sasvim u
uglu, skrivenom sa ulice, gospođu u kostimu boje bele kafe sa braon šeširićem. Ta žena,
čiji pogled oseća kao vreo dodir na potiljku sve vreme dok pregovara sa juvelirom, biće
jedini svedok Faninih prvih izbegličkih dana u Trstu.

Gospodin Angelo dugo je zagledao zlatne igle bisernih glavica pre nego što je
ponudio svoju cenu.

Očekujući mnogo manje, Fani je samo klimnula glavom. Prebrojala je novac i

okrenuvši se prema izlazu, uhvatila radoznao pogled gospođe u uglu. Učinilo joj se da na
punim jarkocrvenim usnama lebdi osmeh.

Kada je izašla na ulicu i otvorila kišobran, Fani je predosetila da to parče pulskog

neba razapeto na žicama donosi sreću. Prvi put je za skoro mesec dana spokojno šetala
tršćanskim ulicama i razgledala izloge.

Buona sera, čula je ženski glas.

Osvrnula se i ugledala pored sebe gospođu iz juvelirske radnje.

Lei e da Pola?35

Si, sono arrivata da Pola.36

Mia povera Pola, piena d’ombre.37

Gospođa iz juvelirske radnje povela je Fani u obližnji kafe.

U Puli sam rođena, rekla je gospođa, Davno sam je napustila.

Fanine oči odjednom su pune suza. Da li slučajno gospođa ne ispušta njenu ruku?

Imate tako meku kožu, kaže gospođa i pod stolom pritiska butinom Fanino koleno.

35 Vi ste iz Pule?
36 Da, dolazim iz Pule.
37 Jadna moja Pula, puna senki.

bojana888
 Gospođa iz juvelirske radnje iznenađena je Faninim godinama. Mislila je da su
vršnjakinje.

Možda vam je čudno što sam pored toliko mladića iz Istre, koje su tih godina
preplavile Trst, bežeći od partizanske vlasti, odabrala baš Fani, ženu dvanaest godina
stariju od sebe, rekla je Agnesa setno se osmehnuvši Brunu. Ni danas ne znam šta me je
privuklo toj tužnoj sredovečnoj ženi. Svakako, bila je lepotica čak i u tim godinama.

Meni je bila četrdeseta, najgore doba za ženu, nastavila je Agnesa. Te kišne jeseni
prvi put sam osetila tegobe bliske starosti. Fani je posedovala čudesnu moć, da me samo
jednim pogledom smiri. Na svaki njen dodir moje telo je reagovalo mladalačkim
uzbuđenjem.

Agnesa je podigla svoju ptičju glavu i otpila gutljaj konjaka.

Četiri godine smo živele zajedno, tužno je uzdahnula Agnesa. Ali, Fani je volela i
muškarce. Kasnije sam saznala da je muža ostavila u Puli, da je navodno slep. Govorilo se
da ima i kćerku. Sve su to priče, a raznosile su ih te iste žene iz Jugoslavije koje su za dva-
tri sata subotom u Faninom stanu u Via Cavani mogle dobro zaraditi trčeći se sa
tršćanskim jarcima. Odvukla mi je Fani nekoliko dobrih mušterija.

Agnesa je spustila ispijenu čašu na stočić i onda se ispružila na kanabetu.

To vam je moja priča o Fani, gospodine Bruno, šapnula je i sklopila oči. Umorna
sam, veoma sam umorna...

Bruno se naklonio i nečujno izašao iz sobe.

Sutradan je napustio Trst posle neprospavane noći u Pietrovom stanu. Stigavši u

Pulu negde pred podne, nije po običaju odjurio Gordani na Vidikovac, već je zamračio
prozore u spavaćoj sobi i odmah zaspao.

bojana888
 6. Gospodar snova (III)

Žurio je uskim ulicama ne obazirući se na podivljale pse i nasrtljive prosjake. Kao

magična svetiljka gubila se u daljini peruška Antonijevog šešira. Neobičan par izmicao je
Brunu održavajući stalno isto rastojanje. Čim bi Bruno došao do kraja ulice, Antonio i
Orlando već su iščezavali na nekom udaljenom ćošku.

Sladunjav zadah raspadanja peckao je Bruna u grlu i nosu. Gomile krpa i đubreta
dimile su se po ulicama. Iz dubina kuća dopiralo je zapomaganje umirućih. Pod njihovim
očajničkim udarcima podrhtavale su zakovane daske na prozorima i vratima.

Zamaknuvši u jednu strmu ulicu, Bruno je prepoznao kuću iz koje su baš u tom
času istrčali Antonio i Orlando.

Nije ih više pratio. Gurnuo je teška hrastova vrata.

Na podu, u lokvi krvi, ležala je žena zlatne kose. Smaragdna drška noža virila je iz
njenih grudi kao ogroman broš.

Bruno je kleknuo i pažljivo izvukao nož.

Iz grada moraš izaći sam, šapnula je klonuvši u njegovo naručje.

Probudio ga je bol u potiljku. Ubodi čioda širili su se niz vrat i leđa kao da kolona
gladnih mrava mili lepljivim tragom. Posle tuširanja hladnom vodom bol je nestao.

Izašao je na ulicu i krenuo onom drugom stranom prema Vidikovcu. Gordanu nije
zatekao u stanu. Spustio se između solitera u podnožje crnih balona stare plinare. Uvala
Pilica pružala je u suton sliku rajskog prizora. Nepokretni čamci, kao ogromne bube, ležali
su na glatkoj površini tamnog ogledala. Na drugoj strani zaliva žarili su se prozori
restorana „Ribarske kolibe”.

Bruno se ispružio u travi i desnom rukom prignječio poveći busen. Tek što je

bojana888
zadremao, jak bol na podlaktici prostrujio je čitavim telom. Osetio je kako mu ud naglo
otiče. Ejakulacija je za trenutak smirila nesnosan bol.

Potrčao je poljem i pred mrak, zadihan i znojav, stigao u azil na ližnjanskom putu.
Plavičasta svetlost bivala je sve jača. Reči koje je s naporom izgovarao odzvanjale su u
njegovom sluhu kao povici tuđih glasova. Sa plafona u hodniku Palate visili su grozdovi
spavača u duguljastim mrežama. Dlanovima je čvrsto pritiskao uši braneći se od
zaglušujućih zvižduka iz mračnih loža.

I tek su pred jutro meke četkice „pauka”, koje mu je nežno stavio na slepoočnice
bolničar Vincent, umirile iscrpljeno telo.

7. Epilog

Kada je jednog junskog dana 1981. godine Bruno Gašparini izašao iz azila umiren
jakim terapijama, Karlo Kuster ležao je već dva meseca pod humkom na Monte Ghiru,
negde u dnu Via delle Rovine. Ali, neuništivi pisak Vilkove trube pratio je Bruna u
šetnjama među kulisama grada.

Crvene i zelene ampule nisu smirile njegove napete strune. Šaputao je imena sa
mermernih ploča kao molitvu i satima čekao na rivi da se iza lukobrana, u smiraj dana,
pojavi vaporeto.

Noću je sedeo na terasi okružen obrisima krovova. Slutio je da negde postoji most
između dva grada, prostor trećeg kruga kako je govorio Gordani mameći je novim
ulogama sve dublje u senovite aleje Monte Ghira. Kada joj je posle godinu dana
iscrpljujućih igara ponudio ulogu ćutljive žene zaljubljene u pesnika, Gordana je počela da
se udaljava. Sve ređe bi je nalazio u njenoj garsonjeri na Vidikovcu. Predosetio je da se
opet viđa sa Harbašem.

Krug se zatvara. Nikada neće, sem u snu, ljubiti obraze Marine Malitzky. Gordanin

bojana888
sedmodnevni odmor je zamka. Odvešće ga u Palatu. Možda je sada pravi čas, razmišljao je
Bruno jednog sparnog avgustovskog popodneva.

Skočio je sa kreveta i zalupivši vratima krenuo na Monte Ghiro. U džepu pantalona

čvrsto je stiskao metalni klin.

Ispred širom otvorene kapije neka starica je prodavala cveće. Bilo je još uvek rano
za posete i aleje su zjapile prazne. Duboko u dnu staze koja vodi pored zida, ugledao je na
tamnom mermeru, kao u ogledalu, spokojno lice Marine Malitzky. Izvadio je iz džepa klin
i pažljivo počeo da struže tamnu ivicu. Posle sat vremena uspeo je da izvadi neoštećenu
sliku iz plitkog udubljenja.

Gordanu je uveče našao u stanu. Ležala je gola na krevetu. Bruno je skinuo odeću i
bacio je na pod pored kreveta.

Gde ćemo večeras, pitala je Gordana. Na Kaštel?

Na osmatračnicu, rekao je Bruno i ispružio se pored nje.

Sliku je neprimetno stavio pod jastuk.

Kako je vruć, rekla je Gordana uhvativši njegov ud i vrhom raširila vlažnu školjku.
Račić ulazi, šapnula je.

Bruno je izvukao porcelansku sličicu ispod jastuka. Dok je polako prodirao u njenu
utrobu, usnama je milovao hladnu pločicu. Omamljena strašću Gordana nije primetila da
Bruno levom rukom pretura po stvarima na podu. Bruno se naglo izvio. Gordana je
jeknula i čvrsto pripila noge uz njegova leđa.

Kako je tvrd, kao klin, šapnula je.

Onaj drugi, hladniji i tvrđi klin, isterao je u sledećem času dah iz njenih grudi.

Čitavu noć Bruno je ljubio hladno telo, topeći jezikom kraste zgrušane krvi po
vratu i grudima. Ukočeni udovi sve teže su se pokretali.

Ujutro je neko dugo zvonio na vratima. Bruno je pokrio ćebadima prozore.

bojana888
Obukao je Gordanu u belu haljinu i pevušeći pripremio doručak. Zatim je pažljivo
odsekao šiške sa njenog hladnog čela. Modre mrlje na obrazima prekrio je puderom.

Napokon smo na poslu, rekao joj je dok su sedeli za stolom u kuhinji.

Njena zabačena glava preko naslona stolice, sa gornjom usnom malo podignutom,
izmamila mu je sažaljiv osmeh.

Po podne je opet neko dugo zvonio. Bruno je čuo i glas Gordanine komšinice u
hodniku. Prišao je vratima i viknuo da je pozorište zatvoreno.

Kasno uveče policija je obila stan. Na podu u sobi ležala su gola tela ljubavnika.
Kada je lekar opipao Brunu puls, klimnuo je glavom. Šamarali su ga i polivali vodom. Ali,
ni krik žene koja se pojavila na vratima sobe nije probudio izmorenog spavača.

bojana888
BELEŠKA O PISCU

bojana888
bojana888
 DRAGAN VELIKIĆ rođen je 1953. godine u Beogradu. Odrastao u Puli. Završio
studije opšte književnosti. Živi u Beogradu. Objavio je dve knjige pripovedaka: Pogrešan
pokret, Matica srpska, Novi Sad, 1983, Staklena bašta, Rad, Beograd, 1985. i roman Via
Pula, Rad, Beograd, 1988 (drugo izdanje 1989) za koji je dobio nagradu „Miloš Crnjanski”.

bojana888