Filozofski fakultet

Univerzitet u Beogradu

Barklijev „Esse est percipi” stav

Seminarski rad; teorija saznanja I

Profesor: dr Mašan Bogdanovski Studnet: Katarina Đorđević FS09/78

0
 Barklijeva najsnažnija filozofska teza, koja se često naziva imaterijalizmom,

najkompletnije je odbranjena u njegovoj „Raspravi o principima ljudskog saznanja”, iako je

ona predstavljena i u ranijem „Ogledu o viđenju” i kasnijem delu „Tri dijaloga.”

Meta Barklijevog napada u Raspravi jesu teorije o materiji, i to ne, kako istoričari

filozofije često pogrešno pretpostavljaju, samo Lokova teorija, već teorije o materiji uopšte

(premda je upravo Lok taj koga Barkli direktno citira).1

Barkli započinje svoju raspravu stavom da svi paradoksi i nedoumice na koje

nailazimo u potrazi za istinom potiču od prašine koju smo sami podigli. On ne veruje u to da

je naša konačnost prepreka saznanju beskonačnog, već kaže da smo „možda, isuviše

nepravedni prema nama samima kada izvor slabosti tražimo u našim sposobnostima, a ne u

pogrešnom načinu na koji ih upotrebljavamo.” 2 Upravo je Barklijeva namera da ovim delom,

kako kaže u četvrtom paragrafu Uvoda, otkrije principe koji su uneli zabunu kao i da sigurno,

tačno istraži prve principe ljudskog saznanja.

Zato, kao mali uvod u svoju teoriju, Barkli obrazlaže važnost jezičke analize za

filozofiju, jer bi pravilna upotreba reči trebalo da otkloni protivrečnosti i nedoumice. Analiza

je potrebna kako bismo odredili značenja onda kada nisu jasna, i da bismo otkrili besmislenost

termina koji nemaju nikakvo značenje.3 Koplston smatra da se Barklijev napad na Lokovu

teoriju upravo svodi na analizu rečenica koje se tiču matrijalnih predmeta, tj. na dokazivanje

da ovakvi sudovi ne potkrepljuju gledište da postoji materija odnosno supstancija u Lokovom

smislu te reči.4 Barkli bi želeo da pokaže da su svi oni koji veruju u materijalnu supstanciju

zapravo obmanuti rečima, da veruju da ona postoji zato što je potrebno da nešto „nosi”

kvalitete koje opažamo na čulno opaživim objektima. Međutim, Barkli smatra da reč „nositi”

ovde nema nikakvo značenje. Isto tako, analizom reči „postojati” dolazi do njenog, kako ga

1
Istorija filozofije, tom V, Britanska filozofija i doba prosvetiteljstva: 160 str.
2
Džordž Barkli: Rasprava o principima ljudskog saznanja; str. 10
3
Koplston, Istorija filozofije, Moderna filozofija i britanski filozofi; str. 257
4
Ibid
on shvata, filozofskog značenja: esse est percipi; odnosno postojati za čulne stvari znači da

budu opažene. On pri tome ne namerava da kaže da one istinski ne postoje, već samo da

objasni na koji način razume izraz da čulne stvari postoje.5

„Da naše misli, osećanja i ideje obrazovane maštom, ne postoje van svesti, nešto je sa

čime će se svi složiti. A meni se čini ne manje očiglednim da razni osećaji ili ideje utisnute u

čula, ma kako međusobno spojene ili kombinovane (to jest ma kakve objekte one obrazovale)

ne mogu postojati drukčije do u nekoj svesti koja ih opaža. Mislim da intuitivno znanje o

ovome može steći svaki onaj ko želi da obrati pažnju na ono pto se razume pod terminom

postojati kada se on primeni na čulne stvari. Za sto na kome pišem ja kažem da postoji;

drugim rečima, ja ga vidim i osećam: i kada bih bio izvan svoje radne sobe rekao bih da

postoji, - misleći time da kažem da kada bih bio u svojoj radnoj sobi mogao bih da ga opazim

ili da ga neki drugi duh sada zaista opaža.”6

Dakle, prema stavu koji je Barkli izneo u citiranom paragrfu, sasvim bi bilo tačno reči

da sto postoji i kada nema nikoga u sobi, ali to ne znači ništa drugo do da kada bi neko ušao u

sobu morao bi da ga opazi. Nije moguće zamisliti postojanje tog stola bez nekoga ko bi ga

opažao. Barkli se ne bavi realnošću tog stola ukoliko nema nikoga ko bi ga percipirao, on se

bavi jedino značenjem iskaza.7

U okviru ovih svojih razmatranja o jeziku, Barkli raspravlja o apstraktnim opštim

idejama. Upravo ono što je unelo zabunu i prouzrokovalo brojne greške u skoro svim

delovima saznanja, prema Barkliju je pogrešno mišljenje da svest može da obrazuje

apstraktne opšte ideje. A šta to zapravo znači?

Barkli pripisuje Loku stanovište da možemo obrazovati apstraktne opšte slike, i onda

samo navodeći citate iz Lokovih „Ogleda” nema poteškoća da ga kao takvo pobije. 8 Barkli u

5
Ibid, 258
6
Barkli, str. 37
7
Koplston, str. 264
8
Koplston, str. 259
Raspravi prenosi sledeće Lokove reči: „Zar, na primer, nije potreban znatan trud i veština da

bi se obrazovala opšta ideja trougla? (koja čak i ne spada u najapstraktnije, najsadržajnije i

najteže); jer ona ne sme biti ideja ni o kosouglom, ni o pravouglom, ni o ravnostranom, ni o

ravnokrakom, ni o raznostranom trouglu; već o svim tim i ni o jednom od svih tih u isti mah.

U stvari, ona je nešto nesavršeno, nešto što ne može postojati; jedna ideja u kojoj su spojei

delovi više različitih i nesaglasnih ideja.”9

Onda daje i svoj komentar: „Drugi mogu najbolje da kažu da li imaju tu čudesnu

sposobnost da apstrahuju svoje ideje. Što se mene tiče (usuđujem se da kažem da je nemam),

ja zaista nalazim da imam sposobnost da u sebi zamislim ili predstavim ideje onih

pojedinačnih stvari koje sam opazio i da ih na različite načine sastavljam i rastavljam. (...)

[Ali] ideja čoveka koju obrazujem za sebe mora biti ideja ili belog ili crnog ili smeđeg;

pravog ili pogrbljenog; visokog, ili niskog ili osrednjeg čoveka. Ja ne mogu nikakvim

naporom misli da zamislim gore opisanu apstraktnu ideju. (...) Prosto rečeno, ja priznajem da

mogu da apstrahujem u jednom smislu, kao kada odvojeno razmatram pojedine delove ili

kvalitete, koji, mada spojeni u jednom predmetu sa drugim delovima ili kvalitetima, ipak

mogu realno da postoje i bez njih. Ali ja poričem da mogu da apstrahujem jedne od drugih ili

da zamislim odvojeno one kvalitete koji nikako ne bi mogli da postoje tako razdvojeni; ili da

mogu da obrazujem neki opšti pojam apstrahujući ga od pojedinosti na ovde izloženi način –

što su dva opšteusvojena smisla apstrahovanja.10” Dakle, greška je misliti da odbacivanjem

onih svojstava koja odlikuju pojedinačne trouglove i zadržavanjem onih svojstava koja su

zajednička svim trouglovima možemo obrazovati opšte ideje.

Barkli ne odbacuje postojanje opštih reči, ali odbacuje teoriju prema kojoj se one

odnose na opšte ideje. Opšta reč odnosi se na mnoštvi stvari iste vrste, što znači da se njena

univerzalnost tiče upotrebe ili funkcije. Tako smo oslobođeni potrebe da za opšte reči

9
Barkli, str. 21
10
Ibid. Str. 16
pronađemo opšte ideje koje one denotiraju, i samim tim u stanju smo da kažemo „materijalna

supstanca” a da pod tim ne podrazumevamo nikakvu apstraktnu opštu ideju. „A kada zna da je

to pogrešno čovek može lakše izbeći da ga reči ne prevare. Onaj ko zna da ima samo

pojedinačnih ideja, neće se uzalud mučiti da za svako ime pronađe i shvati odgovarajuću

apstraktnu ideju. I onaj ko zna da imena ne označavaju uvek ideje, uštedeće sebi truda oko

traženja ideja tamo gde im nije mesto.11”

Nekoliko stranica kasnije, Barkli će povezati priču o apstraktnim opštim idejama kojoj

je posvetio toliko pažnje, sa pričom o postojanju kao opažanju: „Jer, može li se naći bolji

primer preterivanja u apstrahovanju nego kada smatramo da su čulni objekti jedno, a opaženi

objekti drugo; tako da zamišljamo da čulni objekti postoje neopaženi?12”

„Iz onoga što je rečeno očigledno je da nema nikakve druge supstancije osim duha, ili

one koja opaža. Ali, radi potpunijeg dokaza ove tačke imajmo na umu da su čulni kvaliteti

boja, oblik, kretanje, miris, uks itd. tj. Ideje opažene čulima. Očigledna je protivrečnost,

dakle, da ideja postoji u nekoj stvari koja ne opaža; jer imati neku ideju isto je što i opažati;

ono prema tome, u čemu boja, oblik i slični kvaliteti postoje mora ih opažati. Otuda je jasno

da ne može biti nikakve nemisleće supstancije ili supstrata tih ideja.13”

Za objašnjenje Barklijevog stava važno je objasniti i njegovo definisanje ideja. U

„Principima” on ih poistovećuje sa čulnim stvarima, odnosno govori o njima kao skupovima

ili kombinacijama „senzacija ili ideja”. Upravo je ovakav jedan stav među najvažnijim

Barkijevim oruđima za dokazivanje esse est percipi stava. Da bi uspeo da pokaže kako čulne

stvari zaista jesu ideju u običnom smislu reči, on poseže za razlikom između primarnih i

sekundarnih kvaliteta koju koriste neki filozofi. Oni dozvoljavaju da su sekundarni kvaliteti

(tj. boja, zvuk, ukus) proizvod duha, odnosno da imaju subjektivan karakter - da su ideje.

Međutim, za primarne kvalitete (kao što su prostiranje i oblik) oni tvrde da postoje u

11
Ibid, str. 33
12
Ibid, str. 38
13
Ibid. Str. 39-40
nemislećoj supstanciji, odnosno materiji. Barkli odbacuje ovo tvrđenje i pokušava da dokaže

kako razlike između primarnih i sekundarnih kvaliteta u suštini nema, jer je primarne kvalitete

potpuno nemoguće zamisliti bez sekundarnih. U tom slučaju ista vrsta argumenta koju Lok

koristi da dokaže postojanje sekundarnih kvaliteta u duhu može da se primeni i na primarne

kvalitete. Čulne stvari su tako dokazano ideje, a onda nije problem odbaciti u potpunosti

postojanje materjalne supstancije.

Tvrdnja da su čulne stvari ideje dovodi nas u situaciju da o svemu što nas okružuje

mislimo kao o idejama: o hrani koju jedemo, vazduhu koji udišemo ili vodi koju pijemo.

Barkli kaže da ova zabuna nastaje zbog zbrke u jeziku, odnosno zbog načina na koji

upotrebljavamo reč ideja u svakodnevnom govoru. „Ali ipak, reći ćete vi, veoma vređa uho

kada se kaže da mi jedemo i pijemo ideje i da se oblačimo idejama. Priznajem da je zaista

tako – budući da se reč ideja u običnom govoru ne upotrebljava za označavanje raznih

kombinacija čulnih kvaliteta koje se nazivaju stvarima; i nesumnjivo je da će svaki jezički

izraz koji se razlikuje od uobičajenog izgledati grub i smešan. Ali to ne utiče na isinitost stava,

koji se, drugim rečima, svodi samo na to, naime, da se mi hranimo i odevamo onim stvarima

koje neposredno opažamo našim čulima.14”

U nastavku Barkli daje i objašnjenje zašto on smatra da je prikladniji termin ideja od

termina stvar: „Prvo, zato što se za termin stvar, nasuprot ideji, smatra da označaa nešto što

postoji izvan svesti; drugo, zato što stvar ima obuhvatnije značenje nego ideja, jer uključuje

kako duhove ili misleće stvari tako i ideje. Pošto, prema tome, čulni objekti postoje samo u

svesti, a ipak su lišeni misli i neaktivni, izabrao sam da ih obeležeim rečju ideja – koja

obuhvata ta svojstva.15”

Poteškoća koja se javlja u vezi sa korišćenjem termina ideja za imenovanje čulnih

stvari jeste u vezi sa realnošću sveta, odnosno u vezi sa pitanjem da li su onda kuće, reke,

14
Barkli str. 60-61
15
Ibid. Str. 61
planine i drveće sve proizvodi naših iluzija mašte. Barkli, međutim, ne poriče posojanje

predmeta čulnog opažanja. „Na sve te i ostale moguće prigovore iste vrste, ja odgovaram. da

uvodnim principima mi nismo lišeni ni jedne jedine stvari u prirodi. Sve što vidimo, osećamo,

čujemo ili na ma koji nači zamišljamo ili razumemo, ostaje isto tako sigurno i isto tako

stvarno kao što je i bilo. Postoji rerum natura i razlika između stvarnosti i priviđenja zadržava

svoju punu snagu.16” Jedino što Barkli dovodi u ptanje jeste supstancija. „Ja ne pobijam

postojanje bilo koje stvari koju možemo shvatiti, bilo čulima, bilo refleksijom. Da stvari koje

vidim svojim očima i dodirujem svojim rukama zaista postoje, realno postoje, ja ni najmanje

ne dovodim u pitanje. Jedina stvar čije postojanje poričemo je ona koju filozofi nazivaju

materijom ili telesnom supstancijom.”17

Barklijev je cilj u raspravi bio da pokaže na koji način smo sami stvorili probleme sa

kojima se u razmišljanju susrećemo. Uvođenjem stava esse est percipi to mu je i omogućeno, i

to na jedan veoma koherentan način. Njegov je stav da će pažljivi čitoci biti u mogućnosti da,

pošto su pročitali raspravu, razumeju ono što predstavlja prepreke saznanju, i da će razumeti

njegove temeljne principe, a o uspešnosti ovog pokušaja govorili su mnogi kasniji filozofi,

oslanjajući se na Barklijev rad, kritikujući ga ili hvaleći.

16
Ibid. Str. 58
17
Ibid. Str. 58
 Literatura

1. Barkli, Džordž: „Rasprava o principima ljudskog saznanja”, Beogradski izdavačko-

grafički zavod; Beograd, 1976;
2. Istorija filozofije, tom V: „Britanska filozofija i doba prosvetiteljstva”, Plato, Beograd,
2008
3. Koplston, Frederik: „Istorija filozofije. Moderna filozofija: britanski filozofi”, BIGZ,
Beograd, 2001