Jelena Kostić-Tomović

Klasifikacija rečnika i tipologija leksikografskih informacija

Ključne reči: jednojezični i dvojezični rečnik, opšti i specijalni rečnik, alfabetski

(semasiološki) i nealfabetski (onomasiološki) rečnik

Rečnik je osnovno „oruđe“ svakog prevodioca. Bez adekvatnog rečnika,

prevodilački posao, koji je već po sebi izuzetno težak i složen, često postaje još
mukotrpniji. Zato prevodioci nipošto ne treba da žale truda da se upoznaju sa aktuelnom
leksikografskom produkcijom i novim mogućnostima koje im ona stavalja na
raspolaganje. I u slabije poznatim tipovima rečnika ili manje rasprostranjenim naslovima
neretko se kriju dragoceni podaci. Ovaj rad nudi pregled različitih tipova rečnika,
informacija koje ti rečnici nude, kao i nekih od najistaknutijih predstavnika, pre svega
nemačke i srpske leksikografije.

1. Tipologija rečnika
Usled raznovrsnosti leksikografske produkcije rečnike nije moguće klasifikovati
samo na osnovu jednog kriterijuma, već se to mora učiniti na više nivoa. Klasifikacija za
koju smo se ovom prilikom opredelili zasniva se na četiri osnovna kriterijuma:
1. informacioni tip
2. broj jezika
3. ustrojstvo
4. namena.1

1.1. Klasifikacija rečnika prema informacionom tipu i broju zastupljenih jezika

Prema informacionom tipu ili sferi interesovanja svi se rečnici mogu podeliti u
dve velike grupe:
1. jezičke rečnike (rečnike u užem smislu)
2. nejezičke rečnike (leksikone ili enciklopedije).

1
O mogućim klasifikacijama rečnika up. ŠIPKA 1998: 135-139, SCHLAEFER 2002: 108-124, SCHIPPAN
1992: 56-62. Klasifikacija koju ćemo ovde predložiti velikim se delom zasniva na onoj koju su ponudili T.
Herbst (Thomas Herbst) i M. Kloc (Michael Klotz) u HERBST/KLOTZ 2003: 200-250.

1
 Jezički rečnici, kojima se lingvistika isključivo i bavi, jesu „oni rečnici koje
zanima prvenstveno jezička strana leksičke jedinice“ (ŠIPKA 1998: 136), dok se
enciklopedije, nasuprot tome, zanimaju „i za sve druge atribute neke datosti, a ne čisto
lingvističke“ (ŠIPKA 1998: 136). Drugim rečima, težište rečnika u užem smislu leži na
jezičkom, a težište leksikona na enciklopedijskom znanju.
Na osnovu broja zastupljenih jezika rečnici u užem smislu dele se na:
1. jednojezične
2. dvojezične
3. višejezične.
Jednojezični i dvojezični rečnici izuzetno su rasprostranjeni, brojni i raznovrsni,
dok su višejezični rečnici danas u poređenju sa njima nešto ređi.2 Takvi multilingvalni
rečnici uglavnom se svode na glosare, uporedne preglede reči i izraza vezanih za neki
segment vanjezičke realnosti. U pitanju su najčešće termini određene struke ili nauke ili
džepni priručnici čiji je cilj da na putovanjima olakšaju osnovnu komunikaciju u tipičnim
svakodnevnim situacijama.

1.2. Klasifikacija rečnika prema ustrojstvu

Ustrojstvo rečnika može biti alfabetsko ili nealfabetsko. Alfabetski rečnici mogu
se međusobno znatno razlikovati, ali im je svima zajedničko to da su leksičke jedinice
koje obuhvataju razvrstane prema alfabetu odgovarajućeg jezika. Ovakvi rečnici javljaju
se u tri osnovna vida:
1. semasiološki rečnici
2. ilustrovani semasiološki rečnici
3. obratni semasiološki rečnici.
Semasiološki rečnici su prototipski rečnici, tj. tip rečnika kakav ubedljivo najveći
broj korisnika poznaje i koristi. To su „klasični“ jednojezični, dvojezični ili višejezični
rečnici čije su odrednice poređane alfabetski, od početnog slova reči ka onom

2
To, međutim, nije uvek bilo tako. U Nemačkoj je, primera radi, od druge polovine 16. veka bila jasno
izražena tendencija ka izradi višejezičnih rečnika, koja je u 17. veku dostigla vrhunac, da bi tek tokom 20.
veka primetno opala. Ovakvi su priručnici bili omiljeni i krajem 19. i početkom 20. veka, u vreme kada su,
pre svega zahvaljujući izgradnji železničke mreže na evropskom kontinentu, poslovna i privatna putovanja
u inostranstvo po prvi put u istoriji postala dostupna i nešto širim slojevima građanstva. (HAß-ZUMKEHR
2001: 166, 170-171)

2
poslednjem. Ilustrovani semasiološki rečnici od njih se gotovo ni ne razlikuju, osim što
se ne oslanjaju isključivo na sredstva koja nudi jezički sistem, već se u manjoj ili većoj
meri „ispomažu“ slikama ili crtežima, najčešće u onim slučajevima kada bi verbalno
objašnjenje bilo previše komplikovano ili nedovoljno jasno.3
Za razliku od veoma rasprostranjenih neilustrovanih ili ilustrovanih semasioloških
rečnika, obratni rečnici slabo su poznati široj javnosti. Njihova upotreba ograničena je
na izuzetno uzak krug stručnjaka koji se bave specifičnim pitanjima leksikologije i tvorbe
reči. U ovakvim su rečnicima odrednice, doduše, poređane alfabetskim redom, ali ne od
prvog slova ka poslednjem, već obrnuto, od poslednjeg slova ka prvom. Odrednice po
pravilu nisu propraćene nikakvim dodatnim informacijama. Jedina svrha obratnih rečnika
proizilazi upravo i isključivo iz karakterističnog ustrojstva. Ono omogućava da se u
sklopu lingvističkih istraživanja izuzetno brzo izdvoje, primera radi, sve reči izvedene uz
pomoć određenog sufiksa, sve složenice sa određenom osnovičkom konstituentom i sl.
Tako će u obratnom rečniku nemačkog jezika Eriha Matera korisnik koji je zainteresovan
na pr. za prideve izvedene sufiksom –sam, jedne kraj drugih naći sledeće lekseme:
pflegsam, regsam, wegsam, unwegsam, schweigsam, folgsam, unfolgsam, langsam,
sorgsam, unsorgsam, beugsam, unbeugsam, fügsam, unfügsam, genugsam, genügsam,
ungenügsam, selbstgenügsam, begnügsam i mnoge druge.
Laicima obratni rečnici nisu od velike pomoći. Oni se ne koriste ni pri učenju
stranih jezika, ni pri tipičnim aktivnostima profesionalnih filologa, kao što su prevođenje,
lektura, korektura ili nastava. Izrada takvog rečnika zato nikada nije komercijalni
poduhvat, već naučni projekat. Odgovarajući priručnici nisu osobito brojni, čak ni u
visoko razvijenim sredinama kao što je nemačka. Ugrađivanjem odgovarajuće funkcije u
elektronske rečnike potreba za posebnim obratnim rečnicima bi se mogla i sasvim
ugasiti.4

3
Kada je u pitanju nemačka leksikografija, takav bi rečnik bio, primera radi, Wahrig. Illustriertes
Wörterbuch Renate Warig-Burfajnd (Renate Wahrig-Burfeind) (WAHRIG 2004).
4
Štampani obratni rečnici nemačkog jezika su Rückläufiges Wörterbuch der deutschen
Gegenwartssprache Eriha Matera (Erich Mater) (MATER 1965), koji u međuvremenu postoji i na CD-
ROM-u, i Rückläufiges deutsches Wörterbuch Gustava Mutmana (Gustav Muthmann) (MUTHMANN
1991). Pored toga na Internetu je dostupan i elektronski obratni rečnik Rückläufiges Wörterbuch der
deutschen Sprache. Erweiterte Version čiji su autori Aurih (J. Aurich) i Intres (J. Intres) (www.aurint.de).
Kada je srpski jezik u pitanju, na rasplaganju je Obratni rečnik srpskoga jezika Miroslava Nikolića
(NIKOLIĆ 2000). Obratni rečnici engleskog jezika su Reverse Dictionary of Present-Day English
(LEHNERT 1971) Martina Lenerta (Martin Lehnert) i Reverse English Dictionary (MUTHMANN 1999).

3
 Nealfabetski rečnici nisu ni izbliza tako brojni i rasprostranjeni kao oni
alfabetski, a razlikuju dva tipa:
1. onomasiološke rečnike u užem smislu ili tezauruse
2. slikovne rečnike.
Cilj tezaurusa je da pomognu kompetentnim, najčešće izvornim govornicima u
potrazi za adekvatnim izrazom. Da bi ispunili taj zadatak, oni leksičke jedinice ne
raspoređuju prema formalnim karakteristikama, kao što je, recimo, njihov grafički sklop,
već na osnovu onoga što označavaju, kao i na osnovu oblasti našeg mentalnog
univerzuma kojoj denotat pripada.
Tako se svaka leksema svrstava u jednu ili više grupa u okviru ontološkog sistema
na kome se čitav rečnik zasniva. Takvi ontološki sistemi nisu jezički specifični, već
potencijalno univerzalni. Oni su najčešće kreacija samih autora, ali se mogu i preuzeti iz
nekog drugog sličnog rečnika. S druge strane, nijedan od ovih ontoloških sistema ni
izbliza nije opšte, ili makar šire poznat i prihvaćen, tako da korisnici moraju uložiti
prilično truda i vremena da ih upoznaju, ako žele efikasno da upotrebljavaju odgovarajući
rečnik.
Drugim rečima, gledano iz perspektive korisnika, opšta leksikografska korisnička
kompetencija ovde nije od osobito velike pomoći. Osnovna znanja o temeljnim
principima vezanim za ustrojstvo onomasioloških rečnika nisu, naravno, na odmet. Ona
mogu značajno olakšati prevazilaženje elemenarnih prepreka, ali je potom neophodno
uložiti nemali trud u izgradnju posebne leksikografske korisničke kompetencije. 5 Da bi i
oni koji nisu u potpunosti pronikli u dati ontološki sistem mogli da koriste rečnik,
centralni deo svih onomasioloških rečnika prati i alfabetski registar uvrštenih leksema,
koji omogućava njihovo pronalaženje unutar značenjskih grupa. Onomasiološki rečnici
su po pravilu jednojezični.6

5
Herbst i Kloc s pravom skreću pažnju na činjenicu da treba razlikovati dve vrste leksikografske
korisničke kompetencije: opšta leksikografska korisnička kompetencija i posebna leksikografska
korisnička kompetencija.
Pod opštom leksikografskom korisničkom kompetencijom podrazumeva se poznavanje konvencija
zajedničkih svim leksikografskim priručnicima odgovarajuće epohe, ili barem većini onih relevantnih.
Posebna leksikografska kompetencija vezana je, nasuprot tome, za jedan konkretni rečnik i odnosi se na
poznavanje njegovih konvencija, tj. specifičnosti. (HERBST/KLOTZ 2003: 158-159)
6
Najstariji onomasiološki rečnik nemačkog jezika jeste onaj Franca Dornzajfa (Franz Dornseiff), pod
naslovom Der deutsche Wortschatz nach Sachgruppen (DORNSEIFF 2000), a tu je i rečnik Huga Verlea

4
 Za razliku od tezaurusa, slikovni rečnici mogu biti jednojezični, dvojezični, pa
čak i višejezični. Strukturnu osnovu za uvrštavanje leksičkih jedinica u njima čine slike
ili crteži. Nacrtanim predmetima potom se pridružuju odgovarajući nazivi, tj. lekseme
koje ih imenuju. Upravo iz toga proističe najveća prednost slikovnih rečnika, ali i granice
njihovih mogućnosti. S jedne strane, oni su osobito pogodni za informisanje korisnika o
stručnim terminima koji označavaju delove određenih sprava, mašina, vozila i artefakta
uopšte, ali i fenomena vezanih za floru i faunu i objekte u prirodi. S druge strane, na ovaj
se način uglavnom mogu predstavljati konkretne imenice, budući da druge značenjske
klase imenica, a pogotovo druge klase reči, najčešće nije moguće jednoznačno prikazati
na slici ili crtežu.7

Dijagram 1: Alfabetski i ne-alfabetski rečnici

ustrojstvo
rečnika

alfabetski ne-alfabetski
rečnici rečnici

semasiološki obratni ilustrovani onomasiološki slikovni

rečnici rečnici rečnici rečnici rečnici

1.3. Klasifikacija rečnika prema nameni

I konačno, najveći broj podtipova rečnika proistekao je iz različitih funkcija kojima
oni mogu biti namenjeni. Na osnovu ove namene rečnici se dele na dve velike skupine:
1. opšte
2. posebne ili specijalne.

(Hugo Wehrle) i Hansa Egersa (Hans Eggers) Deutscher Wortschatz. Ein Wegweiser zum treffenden
Ausdruck, koji se oslanja na čuveni britanski Roget's Thesaurus of Englisch Words and Phrases Pitera
Marka Rodžeta (Peter Marka Rodžeta) (ROGET 2002).
7
Najrasprostranjeniji obimniji nemački slikovni rečnik svakako je Duden. Bildwörterbuch der detuschen
Sprache (DUDEN 1996). Jedan od novijih rečnika sličnog, premda nešto manjeg obima (kada je broj
leksema u pitanju) jeste višejezični PONS-Bildwörterbuch: Deutsch-Englisch-Französisch-Spanisch
(CORBEIL/ARCHAMBAULT 1992), a valja spomenuti i Duden Oxford Bildwörterbuch Deutsch und
Englisch (DUDEN 1994).

5
 Opšti rečnici obraćaju se relativno širokom, nespecifičnom krugu korisnika pa su u
skladu sa tim i informacije u njima srazmerno raznorodne, opširne i nespecifične. Oni
mogu biti jednojezični ili dvojezični, jednotomni8 ili višetomni.9 Uvek se zasnivaju na
standardnom varijetetu odgovarjućih jezika koji sa svoje strane odlikuju sledeća svojstva:
1. bez teškoća se recipira na celokupnoj teritoriji na kojoj se govori konkretnim
jezikom.
2. Potpuno ili gotovo potpuno dominira pisanom, a osobito zvaničnom
komunikacijom.
3. Kodifikovan je u gramatikama i rečnicima.
4. Čini osnovu za nastavu odgovarajućeg jezika kao stranog, a često i kao maternjeg.
5. Služi kao osnova pri izradi prevoda.
6. Poseduje visok nivo društvenog prestiža. (HERBST/KLOTZ 2003: 94)

Za praktičan leksikografski rad pri tom nije od osobitog značaja da li konkretni

standardni varijetet zapravo predstavlja neki od različitih regiolekata koji se vremenom
„prirodno“ izborio za ovaj poseban status, ili je pak reč o „veštačkoj“ tvorevini kulturnih
radnika i institucija, ukoliko je takva striktna podela uopšte moguća. Čak i kada
standardni varijetet nije verna slika jezičke realnosti, on u opštim rečnicima nema
alternative. U najgorem slučaju, standardni varijetet je i za leksikografe i za korisnike
najmanje od svih zala. (HERBST/KLOTZ 2003: 94)

8
Najpoznatiji i najkvalitetniji jednotomni jednojezični rečnici standardnog savremenog nemačkog jezika
svakako su Duden Deutsches Universalwörterbuch (DUDEN 2006) i Wahrig Deutsches Wörterbuch
(WAHRIG 2006). Jednojezični rečnik hrvatskog jezika objavljen je pre desetak godina (ANČIĆ 1998), a
odgovarajući srpski rečnik nešto kasnije, 2007. godine (NIKOLIĆ 2007). Nešto stariji jednotomni srpski
rečnik M. Moskovljevića (MOSKOVLJEVIĆ 1990) objavljen je nedugo po završetku Drugog svetskog rata,
ali je prvo izdanje zabranjeno zbog političke nepodobnosti. Tokom poslednjih dvadesetak godina izašlo je
nekoliko izdanja ovog rečnika, ali on je srazmerno malog obima, i kada je u pitanju broj odrednica (oko 50
000), i kada je u pitanju detaljnost njihove obrade.
9
Najpoznatiji višetomni rečnici nemačkog jezika su Wörterbuch der deutschen Gegenwartssprache, čiji
su priređivači R. Klapenbah (Ruth Klappenbach) i V. Štajnic (Wolfgang Steiniz) (KLAPPENBACH/STEINIZ
1977) i Duden Das große Wörterbuch der deutschen Sprache in zehn Bänden, koji su priredili V. Šolce-
Štubenreht (Werner Scholze-Stubenrecht) i D. Mang (Dieter Mang) (DUDEN 1999). Rečnik R. Klapenbah i
V. Štajnica nema aktuelnih štampanih izdanja, ali se zato na internetu može pretraživati njegova znatno
proširena i modernizovana verzija (http://www.dwds.de). Kada je u pitanju srpski jezik, tu je Rečnik
srpskohrvatskoga književnog jezika Matice srpske (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika 1967-
1976), od čijeg je objavljivanja, međutim, proteklo prilično mnogo vremena.

6
 Nasuprot opštim rečnicima, specijalni rečnici imaju jasno određeno težište. To
težište može biti na određenom segmentu leksičkog fonda (npr. rečnici stranih reči,
dijalekatski rečnici), na jasno izdvojenom jezičkom nivou ili fenomenu (npr. pravopisni
rečnici, rečnici izgovora, rečnici valentnosti i sl.), ili na specifičnoj korisničkoj grupi
(npr. rečnici za usvajanje L2). Postoji čitav niz različitih vrsta specijalnih rečnika, tako
da bi zaista bilo teško sastaviti konačnu listu iz koje ni jedna od mogućnosti ne bi bila
izostavljena. Najznačajniji tipovi svakako bi, međutim, bili sledeći:
1. istorijsko-filološki rečnici
2. etimološki rečnici
3. istorijski rečnici
4. pravopisni (ortografski) rečnici
5. rečnici izgovora (ortoepski rečnici)
6. frazeološki rečnici
7. rečnici stranih reči
8. rečnici valentnosti
9. kombinatorni (kolokacioni) rečnici
10. rečnici paradigmatskih odnosa (sinonima i antonima)
11. rečnici za usvajanje L2
12. rečnici jezičkih varijeteta
13. terminološki rečnici

S obzirom na to da su namenjeni jasnije određenoj i užoj ciljnoj grupi, specijalni

rečnici sebi većinom dozvoljavaju selektivniji pristup od onog na kome se zasnivaju opšti
rečnici. Ne šteteći vlastitom kvalitetu, specijalni rečnici mogu ograničiti broj odrednica,
informacije koje ih prate ili način na koji se te informacije predstavljaju. Etimološki
rečnici ograničavaju se, tako, na etimološke podatke, i to isključivo o onim leksemama
koje su u tom pogledu relevantne, istorijski rečnici na leksičke jedinice karakteristične za


Rečnici za učenje L2 namenjeni su korisnicima koji dati jezik uče kao strani, bez obzira na uzrast, nivo
znanja i institucionalni okvir. Osim školskih rečnika, koji su, kao što im samo ime kaže, predviđeni za
upotrebu u školskoj nastavi stranih jezika, a izrađeni su u skladu sa nastavnim planovima i programima u
datoj sredini, kao i sa drugim nastavnim sredstvima, ovaj tip rečnika obuhvata i one leksikografske
priručnike koji se mogu koristiti i na kursevima, fakultetima ili za samostalan rad. Na engleskom se
nazivaju learners dictionary, a na nemačkom Lernerwörterbuch.

7
jednu jasno omeđenu epohu u istorijskom razvoju konkretnog jezika, frazeološki rečnici
na idiomatizovane konstrukcije, kombinatorni rečnici na najfrekventije probabeme i
kolokacije itd.
Istorijsko-filološki rečnici jedini su specijalni rečnici koji nisu, i ne treba da
budu, selektivniji od opštih rečnika. Oni prikazuju istorijski razvoj jedne reči u njegovoj
sveukupnosti. Pored promena u pravopisnom i fonetskom obliku, navode i pomeranja
morfološke, semantičke i sintaksičke prirode. Ovakvi rečnici uz to sadrže i sve one
informacije koje se sreću u opštim rečnicima, a sva savremena i istorijska značenja
odrednice ilustruju odgovarajućim citatima sa preciznim podacima o izvoru iz koga su
preuzeti.10 Usled ovakvog obilja materijala rad na istorijsko-filološkim rečnicima po
pravilu traje decenijama,a često i duže od jednog stoleća. Takvi poduhvati obično se
smatraju izuzetno prestižnim i uživaju status projekta od nacionalnog značaja. Jednom
završeni, istorijsko-filološki rečnici neprekidno se osavremenjuju kako ne bi izgubili
aktuelnost, a sa njom i deo svoje upotrebne vrednosti, i postali puki istorijski spomenik.
Ostanu li relativno aktuelni,od neprocenjive su vrednosti filolozima i lingvistima koji su
njihovi primarni korisnici upravo usled obilja i složene prezentacije podataka, izrazite
obimnosti i finansijske nepristupačnosti koja iz toga proističe. Istorijsko-filološki rečnici
izrazito su pogodna osnova za izradu manje obimnih opštih i posebnih rečnika.

AAL [al], m. anguilla, ahd. mhd. âl, nnl. aal, ags. æl, engl. eel, altn. âll, schw. ål,
dän. aal, scheint entsprungen aus ahal (wie noch LUTHER ahl schreibt), der
verkleinerung oder ableitung eines verlornen aha schlange, skr. ahi, gr. οφις und
εχις, wegen ähnlichkeit des fisches mit der schlange und natter. denn auch lat.
anguilla gehört zu anguis, beide vor dem g ein n entwickelnd; mit r für l russ.
ugor, böhm. auhoř, poln. węgórz, litt. ungurys, est. angrias. Der gewöhnliche pl.
lautet aale, doch setzt GÖTHE 8, 126 äle, MÖSER 2, 190. 3, 41 dreiszig bund
ähle, eine stiege ähle, wie schon mhd. æle Reinh. 647, 757, beidemal auszer reim;

10
Istorijsko-filološki rečnici nemačkog jezika su poznati Grimmsches Wörterbuch, odnosno Deutsches
Wörterbuch herausgegeben von Jacob Grimm und Wilhelm Grimm (DWB 1984) i Deutsches
Wörterbuch Hermana Paula (Hermann Paul) (PAUL 1966). Rečnik braće Grim postoji i na CD-ROM-u, ali
i na internetu (http://germazope.uni-trier.de/Projects/WBB/woerterbuecher/woerterbuecher/dwb/wbgui).
Engleski istorijsko-filološki rečnik nosi naslov The Oxford English Dictionary (SIMPSON/WEINER 1989),
francuski Trésor de la Langue Française. Dictionnaire de la Langue du XIXe et du Xxe siècle
(Imbs/Quemada 1971-1994), dok je srpski istorijsko-filološki rečnik Rečnik srpskohrvatskog književnog i
narodnog jezika Srpske akademije nauka i umetnosti (Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog
jezika 1959- ).

8
 nnl. alen. B. WALDIS gibt dem sg. ael und HOHBERG 2, 514 braucht aal
weiblich.

(DEUTSCHES WÖRTERBUCH CD-ROM 2004)

Rečnici za usvajanje L2 (nem. Lernerwörterbuch, engl. learner's dictionary)

namenjeni su korisnicima koji odgovarajući jezik uče kao strani. Izrađuju se za različite
nivoe znanja, od relativno skromnog (nivo A2), pa do onog koji se neznatno razlikuje od
kompetencije obrazovanih izvornih govornika (C1 ili čak C2).
Za razliku od opštih jednojezičnih rečnika, rečnici za usvajanje L2 trude se da
izađu u susret korisnicima čija je jezička kompetencija još uvek u razvoju. Oni su
izuzetno značajni u pripremanju za upotrebu opštih jednojezičnih rečnika, jer korisnicima
omogućavaju da već srazmerno rano uđu u proces sticanja tzv. leksikografske korisničke
kompetencije neophodne za eventualnu kasniju upotrebu opštih jednojezičnih rečnika.11
U anglosaksonskim zemljama tokom druge polovine 20. veka izrađen je čitav niz
rečnika za usvajanje L2 za potrebe korisnika koji uče engleski jezik. Rad na ovim
rečnicima doveo je do mnoštva inovacija i znatnog usavršavanja datog tipa rečnika. Oni
su tako postepeno prerasili u jedne od najinformativnijih, najpraktičnijih i najpreglednijih
leksičkih priručnika. Mnoga saznanja i rešenja koja su proistekla iz rada na rečnicima za
usvajanje L2 toliko su dobro prihvaćena, da se u međuvremenu primenjuju i pri izradi
opštih rečnika.
Među tipične odlike ovih rečnika ubrajaju se:
1. jasne, lako razumljive definicije

11
Učenici i nastavnici mogu da biraju između nekolicine rečnika za usvajanje nemačkog jezika kao L2.
Naprednijim korisnicima namenjeni su, primera radi, Langenscheidts Großwörterbuch Deutsch als
Fremdsprache (LANGENSCHEIDT 2001), Wörterbuch Deutsch als Fremdsprache izdavačke kuće de
Gruyter (KEMPCKE 2000), Wahrig Großwörterbuch Deutsch als Fremdsprache (WAHRIG-BURFEIND
2008) ili PONS Großwörterbuch Deutsch als Fremdsprache (PONS 2006). Onima na srednjem nivou na
raspolaganju stoje Langenscheidt Power Wörterbuch Deutsch (LANGENSCHEIDT 2009), Duden Deutsch
als Fremdsprache. Standardwörterbuch (DUDEN 2002) ili PONS Kompaktwörterbuch Deutsch als
Fremdsprache (PONS 2005), dok bi prve korake u radu sa jednojezičnim nemačkim rečnicima trebalo da
omoguće Duden Wörterbuch Detusch als Fremdsprache (DUDEN 2003), Hueber. Wörterbuch Deutsch
als Fremdsprache. Das einsprachige Wörterbuch für Kurse der Grund- und Mittelstufe (HUEBER 2003),
PONS Basiswörterbuch Deutsch als Fremdsprache (PONS 1999) ili Langenscheidt Taschenwörterbuch
Deutsch als Fremdsprache (LANGENSCHEIDT 2009). Rečnici za usvajanje engleskog jezika kao L2
izuzetno su brojni, tako da ćemo ovom prilikom pomenuti samo klasično ostvarenje na tom polju, Oxford
Advanced Learner’s Dictionary of Current English (HORNBY/WEHMEIER: 2000), čije je prva verzija,
doduše pod drugim imenom, izašla još 1942. godine. (HERBST/KLOTZ 2003: 243)

9
 2. brojni primeri (obično odabrani na osnovu korpusa, ali prilagođeni nameni
rečnika)
3. jasne, lako razumljive gramatičke informacije
4. izbegavanje simbola i skraćenica
5. poklanjanje velike pažnje probabemama i kolokacijama
6. uvrštavanje pragmatičkih informacija
7. uvrštavanje relevantnih regionalnih varijeteta
8. iscrpnije i sistematičnije informacije
9. veća grafička preglednost (HERBST/KLOTZ 2003: 242-247)

Kao što možemo videti na primeru odrednice posvećene glagolu auswählen

(’izabrati’) u rečniku Langenscheidts Großwörterbuch Deutsch als Fremdsprache,
značenja reči objašnjena su neuporedivo jednostavnije nego u opštim jednojezičnim
rečnicima. Ta objašnjenja, koja neizbežno često ostaju srazmerno složena, uvek
dopunjavaju brižljivo odabrani primeri koji po pravilu otklanjaju dileme. Gramatički
podaci obuhvataju sve što je neophodno za ispravnu upotrebu odrednice, dok su
informacije o morfosintaksičkoj kombinatorici (valentnosti) eksplicitne i potpune
(jemanden/etwas (für jemanden/etwas) auswählen).

aus·wäh·len (hat) [Vt/i] (jemanden/etwas (für jemanden/etwas)) auswählen;

((jemandem/sich) jemanden/etwas) auswählen jemanden/etwas (nach
bestimmten Kriterien) aus einer Menge nehmen: sich aus dem Angebot etwas
Passendes auswählen; Sie wurde für den Wettkampf ausgewählt

(GÖTZ/HAENSCH/WELLMANN (HRSG.) 2001: 109)

Naredni primer, odrednica Auswahl (’izbor’), pokazuje nam da se navode i

kolokacije i da se jasno obeležavaju kao takve, što u opštim rečnicima, nažalost, još nije
slučaj. One se uvek nalaze u zagradama (<freie Auswahl haben>) i na taj se način
odvajaju od „običnih“ primera. Kada su autori smatrali da bi se korisnici mogli naći u
nedoumici ili da bi im se mogla podvući greška, nudili su dodatne informacije. U ovom
rečničkom članku eksplicirali su tako, primera radi, da subjekat uz konstrukciju zur
Auswahl stehen mora biti u množini ili imati zbirno značenje (Kollekt oder Pl), baš kao i
imenica u sklopu predložnog atributa u konstrukciji eine Auswahl + an + dativ.

10
 Aus·wahl die; nur Sg; 1 das Aussuchen von etwas Bestimmtem aus einer Menge
<freie Auswahl haben> || K-: Auswahlverfahren 2 eine Auswahl treffen etwas
aus einer Menge aussuchen 3 etwas (Kollekt oder Pl) steht zur Auswahl etwas ist
als Menge, aus der man wählen kann, vorhanden 4 eine Auswahl (an etwas (Dat,
Kollekt oder Pl)) die Menge oder der Vorrat, aus der/dem ausgewählt wird: etwas
ist nur in geringer Auswahl vorhanden; eine große/reiche Auswahl an
Reiseliteratur 5 Kollekt; eine Anzahl von Dingen, die zu einem bestimmten
Zweck zusammengestellt sind: eine Auswahl aus der neuen Kollektion, aus
jemandes künstlerischem Schaffen; eine Auswahl der neuesten Schallplatten 6
Kollekt; Sport; eine Mannschaft, die aus den besten Sportlern verschiedener
Vereine zusammengestellt ist || K-: Auswahlmannschaft, Auswahlspieler

(GÖTZ/HAENSCH/WELLMANN (HRSG.) 2001: 109)

Kao što se u navedenom primeru moglo videti, u rečničkom članku navode se i

najfrekventnije tvorbene konstrukcije u kojima se odgovarajuća odrednica javlja kao prva
(|| K-) ili kao druga (|| -K) neposredna konstituenta. Iako ih rečnik dalje ne objašnjava, na
taj se način korisnicima bar stavlja do znanja da nemački raspolaže određenom
leksemom, najčešće složenicom. Tendencija ka građenju složenica u nemačkom je
neuporedivo izraženija nego u drugim evropskim jezicima, tako da se usled interferencije
neizvorni govornici, čak i oni najkompetentniji, prilikom jezičke produkcije često
opredeljuju za sintagme i onda kada bi trebalo upotrebiti složenicu. Informacija o
raspoloživim tvorbenim konstrukcijama zato je veoma korisna i može doprineti
smanjenju broja grešaka.
Rečnici za usvajanje L2 namenjeni korisnicima sa visokim stepenom jezičke
kompetencije uz to sadrže i veliki broj odrednica, više desetina hiljada njih, odnosno
trećinu ili čak polovinu onih koje se mogu naći u opštim standardno-deskriptivnim
jednotomnicima. Zahvaljujući tome, ponekad mogu biti od koristi i onima sa potpuno
razvijenom jezičkom kompetencijom.

2. Tipovi informacija u opštim jednojezičnim rečnicima

Kao što smo već ranije napominjali, jednojezični opšti rečnici nude čitav niz
raznovrsnih informacija o svojim odrednicama kako bi na taj način zadovoljili različite
potrebe širokog kruga korisnika. Slična opširnost karakteristična je i za rečnike
namenjene neizvornim govornicima, posebno onima koji dobro vladaju odgovarajućim

11
stranim jezikom. Tip ponuđenih informacija i način njihove prezentacije zavise od
konkretnog jezika. I na jedno i na drugo utiču svojstva samog jezika, ali i zahtevi
konkretne istorijske epohe,12 kao i leksikografska tradicija kulture koja se tim jezikom
služi, razvijenost nauke i lingvistike u datoj sredini, veličina tržišta i konkurencija na
njemu, izgledi za komercijalni uspeh i materijalni uslovi uopšte.
Referentni nemački jednojezični rečnici sadrže uglavnom sve najznačajnije tipove
informacija. Opšti jednotomnici i rečnici za usvajanje L2 po pravilu nude sledeće
podatke:
- identifikaciju pojedinačnih značenja odrednice
- objašnjenje pojedinačnih značenja
- primere
- pravopisne informacije
- izgovor
- paradigmatske odnose
- gramatička svojstva
- frazeologizme
- pragmatičke komentare13
- etimologiju. (HERBST/KLOTZ 2003: 32-101)

12
Tokom stotina i hiljada godina rečnici su, naravno, pretrpeli čitav niz promena. Neke od njih mogu se
shvatiti kao apsolutna poboljšanja, na kojima treba zahvaliti akumuliranim znanjima i iskustvima,
poboljšanim materijalnim uslovima i tehničkim mogućnostima. Pojedine promene ne predstavljaju,
međutim, nužno toliko napredak u pravom smislu te reči, koliko prilagođavanje duhu vremena i njegovim
specifičnim uslovima i zahtevima.
13
„Pragmatički komentar predstavlja podatke koji ekspliciraju povezanost reči, odnosno njene upotrebe
sa određenom političkom grupacijom, sa određenom diskusijom, temom, situacijom, sa stavovima
govornika prema izvesnoj osobi ili prema označenom predmetu ili, pak, sa određenim odnosom između
govornika i slušaoca. Pragmatički podaci pojašnjavaju kakvu ocenu govornik daje kada upotrebljava
izraze poput fundamentalistički ili idiot ili kakvu društvenu ulogu pripisuje adresatu i samome sebi, kada
koristi reči Scheiße (sranje), Idiot, doof (debilan) itd.“ (HAß-ZUMKEHR 2001: 30) / „Es geht beim
pragmatischen Kommentar also um Angaben, die die Bindung des Wortgebrauchs an eine bestimmte
politische Gruppierung, an eine bestimmte Diskussion, an ein Thema, an eine Situation, an die Einstellung
des Spechers zu einer bezeichneten Person bzw. einem bezeichneten Gegestand oder ein bestimmtes
Verhältnis zwischen Srprecher und Hörer benennen. Pragmatische Angaben machen deutlich, welche Art
von Bewertung ein Sprecher mit der Verwendung des Ausdrucks wie fundamentalistisch oder Idiot
vornimmt oder welche soziale Rolle er dem Adressaten und sich selbst zuweist, wenn er die Wörter
Scheiße, Idiot, doof usw. verwendet.“ (HAß-ZUMKEHR 2001: 30)

12
 Raščlanjenje značenja odrednice, objašnjenje značenja, primeri, gramatička
svojstva, frazeološke konstrukcije i pragmatički komentari svakako su u leksikografskom
smislu neuporedivo izazovniji od drugih tipova informacija, kako zbog svog velikog
značaja, tako i zbog čitavog niza problema koje nameću, a koji traganje za
zadovoljavajućim odgovorom čine izuzetno mukotrpnim.

nach||las|sen 〈 V. 174; hat〉 I 〈 V. tr.〉 etwas ~1. die Spannung lockern, mindern
von, entspannen (straffes Seil)2. teilweise erlassen (Strafe, Schulden) 3.
vermindern, herabsetzen, reduzieren (Preise)4. = hinterlassen (2) ● bei dieser
Ware wurden 45 Euro nachgelassen; er hat mir 15 % vom Preis nachgelassen; die
Zügel ~II 〈 V. intr.〉 1. die Spannkraft verlieren 2. lose werden, sich lockern,
nachgeben (Spannung eines straffen Seiles) 3. ruhiger werden, aufhören 4.
schlechter werden (Leistung), sich vermindern (Kraft), geringer werden (Eifer) ●
das Fieber lässt nach sinkt; der Fleiß, die Leistungen des Schülers haben zuletzt
merklich nachgelassen; die Geschäfte lassen nach sie werden schlechter; die
Hitze (Kälte) lässt allmählich nach es wird wieder kühler (wärmer); ich werde
alt, meine Kräfte lassen nach beginnen zu schwinden; der Regen, Sturm lässt
nach wird schwächer; nach der Spritze wird der Schmerz bald ~; die Spannung
lässt nach ● er hat in seinem Eifer, Fleiß, seinen Leistungen nachgelassen; nicht
~! (aufmunternder Zuruf); →a. nachgelassen

(WAHRIG DIGITAL 2007)

2.1. Raščlanjenje i objašnjenje značenja

Istraživanja su pokazala da se opšti rečnici najčešće koriste upravo u potrazi za
značenjem leksičkih jedinica. Pre nego što se posveti objašnjavanju značenja odrednice,
leksikograf prvo mora da ih identifikuje, odnosno da donese odluku na koliko će je
semema raščlaniti. Na to se pitanje ne može naći jednoznačan odgovor i ta prepreka
proističe iz same prirode jezičkog značenja:
„U značenjskom pogledu sememe se međusobno preklapaju u različitoj meri, tj. one
jedna s drugom dele različiti broj semantičkih obeležja. Kod jasnih slučajeva
polisemije jedan deo sema obično je zajednički svim sememama jedne lekseme. Ta
grupa sema naziva se arhi-sem-grupa. Ona odgovara "značenjskom jezgru" u smislu
uobičajnih definicija polisemije. Iz različite učestalosti i različitog stepena sličnosti u
okviru jednog leksičkog potencijala proističu veoma kompleksni i izdiferencirani
odnosi između pojedinačnih semema. Oni zavise od konkretne lekseme, a
tradicionalna predstava o pretežno ravnopravnoj naporednoj koegzistenciji semema
ne odražava ih na pravi način.“14 (HERBST/KLOTZ 2003: 43)

14
„Die Sememe überlappen einander semantisch in unterschiedlichem Ausmaß, d.h. sie haben jeweils eine
wechselnde Anzahl semantischer Merkmale miteinander gemeinsam. Gewöhnlich existiert im Falle

13
 Iz ovoga proizilazi zaključak kako na pitanje koliko značenja jedna leksema ima ne
samo da se ne može pronaći egzaktan odgovor, već da je ovakva formulacija problema i
sama po sebi neadekvatna. Raščlanjivanje pojedinačnih semema jedne odrednice u
rečniku zavisi u prvom redu od njegove namene:
„Diferencijacija različitih značenja iste lekseme za potrebe rečnika
predstavlja arbitrarnu leksikografsku odluku, jasno uslovljenu skoposom
rečnika (da li je rečnik namenjen jezičkoj recepciji ili jezičkoj produkciji,
indigenim ili neindigenim govornicima itd.). U tom se smislu postavlja čak i
pitanje da li ono što rečnici opisuju zaista treba karakterisati kao značenje,
budući da se zapravo opisuju upotrebe reči, koje bi trebalo interpretirati kao
"pravila za upotrebu" u Vigandovom duhu.“15 (HERBST/KLOTZ 2003: 47)

Time se može objasniti i to što broj opisanih semema iste lekseme varira od rečnika
do rečnika. Čak i kada se dva rečnika, ili više njih, suočavaju kao direktni konkurenti, tj.
kada im se namene u potpunosti poklapaju, oni će kod mnogih odrednica pri razlaganju
na sememe doći do različitih rezultata. Takve su nepodudarnosti neizbežne. One proističu
iz činjenice da ni leksikografija ni leksička semantika nisu razvile jasne kriterijume za
diferencijaciju značenja.
Kada se jednom, sa manje ili više uspeha, izdvoje značenja jedne odrednice, ona
se moraju dovesti u određeni redosled. Ovo „rangiranje“ takođe predstavlja težak
zadatak. Leksikografu pri tome na raspolaganju stoji nekoliko različitih principa, a
moguće su i njihove kombinacije. Najznačajniji principi bili bi sledeći:
1. istorijsko-genetski redosled, tj. navođenje semema od one najstarije ka onoj
„najnovijoj“
2. sintaksičko-semantički redosled, tj. navođenje semema od one osnovne ka onim

eindeutiger Polysemie eine Teilmenge von Semen, die allen Semen des Lexems gemein ist; sie wird als
Archi-Semgruppe bezeichnet und entspricht der "Kernbedeutung" im Sinne der gängigen Polysemie-
Definitionen. Durch unterschiedliche Vorkommenshäufigkeiten sowie Ähnlichkeiten in unterschiedlichem
Ausmaß entstehen innerhalb eines lexikalischen Potentials sehr komplexe, differenzierte und vom einzelnen
Lexem abhängige Semem-Beziehungen, die durch die herkömmliche Vorstellung eines weitgehend
gleichrangigen Nebeneinander-Stehens nicht angemessen erfaßt werden können.“ (HERBST/KLOTZ 2003:
43)
15
„Die Differenzierung zwischen verschiedenen Bedeutungen eines Lexems in einem Wörterbuch ist eine
arbiträre lexikografische Entscheidung, die deutlich vom Skopos des Wörterbuchs (Rezeptions-
/Produktionszwecke, muttersprachiges/fremdsprachiges Zielpublikum etc.) geprägt ist. Insofern kann man
sogar anzweifeln, ob das, was in Wörterbüchern beschrieben wird, Bedeutung gennant werden soll.
Beschrieben werden Verwendungen, die im Wiegandschen Sinne als „Regeln für den Gebrauch“ zu
interpretieren sind.“ (HERBST/KLOTZ 2003: 47)

14
 sporednim,16 ili u zavinosti od dopuna koje zahtevaju
3. stilistički redosled, tj. navođenje značenja od onog „bukvalnog“ ka različitim
„prenesenim“ značenjima, razvrstanim prema stilskim figurama na kojima se
zasnivaju
4. enciklopedijski redosled, tj. navođenje na osnovu različitih vanjezičkih kriterijuma,
kao što su struke ili discipline za koje su vezana konkretna značenja
5. didaktiči radosled, koji značenje tretira kao celinu koju korisniku trepa postupno
objasniti (HAß-ZUMKEHR 2001: 26)
Izdvojena i razvrstana značenja mogu se opisivati, definisati na različite načine, tj.
različitim sredstvima. Među etablirane metode za opis značenja u rečnicima ubrajaju se:
1. parafraze
2. sinonimi
3. pragmatičke informacije o kontekstima, situacijama u kojima se reč koristi
4. enciklopedijske informacije. (isp. HERBST/KLOTZ 2003: 33-34)

Primenu nekih od ovih sredstava za objašnjenje značenja možemo posmatrati i na

narednom primeru, odrednici Mahlzeit (’obrok’, ’nazdravlje’) iz Dudenovog
desetotomnog rečnika nemačkog jezika. Pored parafraza (regelmäßig, zu bestimmten
Zeiten des Tages eingenommenes Essen (2), das aus verschiedenen kalten od. warmen
Speisen zusammengestellt ist), tu su u ovom slučaju i pragmatičke informacije o
situacijama u kojima se odrednica koristi (Formel zu Beginn od. am Ende einer Mahlzeit,
Gruß in der Mittagszeit, bes. zwischen Arbeitskollegen).

Mahl|zeit, die; -, -en [spätmhd. malzit, urspr.= festgesetzte Zeit eines 1Mahls]: 1.
(regelmäßig, zu bestimmten Zeiten des Tages eingenommenes) Essen (2), das aus
verschiedenen kalten od. warmen Speisen zusammengestellt ist: eine leichte,
schwere, deftige M.; eine M. in einem Lokal einnehmen, zu sich nehmen; die -en
zubereiten; der Säugling bekommt fünf -en am Tag (wird fünfmal gefüttert); Wer
Zeit hatte, zog sich zudem aus diesem Wässerlein eine M. (die für eine Mahlzeit
ausreichende Menge) Kleinfische (Strittmatter, Wundertäter 439). 2.
[gemeinschaftliches] Einnehmen der Mahlzeit (1): an einer gemeinsamen M.
teilnehmen; er hält sich nicht an die -en (er isst unregelmäßig); die Arznei ist
nach den -en zu nehmen; M. halten (veraltend; Essen einnehmen); gesegnete M.!
(Formel zu Beginn od. am Ende einer Mahlzeit); M.! (ugs.; Gruß in der

16
Pri tom, međutim, ostaje sporno koje je značenje osnovno, a koje sporedno i zašto.

15
 Mittagszeit, bes. zwischen Arbeitskollegen); *[na dann] prost M.!; M.! (ugs.;
das ist ja eine schöne Bescherung!; das kann ja heiter werden!).

(DUDEN 2000)

2.2. Primeri u opštim jednojezičnim rečnicima

Primeri igraju značajnu ulogu i u opštim jednojezičnim rečnicim i u
jednojezičnim rečnicima namenjenim usvajanju L2. Oni pojašnjavaju i dopunjavaju
gotovo sve druge tipove informacija u rečničkom članku: pokušaje definisanja
denotativnog i nedenotativnog značenja, podatke o morfološkim i sintaksičkim
svojstvima, frazeološke konstrukcije.
„Oni primeri mogu, takoreći ispod žita, da prenesu sve druge vrste informacija
istovremeno: Na osnovu jednog jedinog primera može se utvrditi kako se jedna reč
piše, a nekoliko njih može da prikaže i ortografske varijante. Ukoliko je primer
preuzet iz rimovanog teksta, on može da informiše čak i o izovoru. Kako se reč
flektira, da li se perfekat gradi sa haben ili sa sein, kako izgledaju uobičajeni
sintaksički spojevi, kakvo uže i šire značenje reč ima, koji uslovi - na pr. kakav
komunikativni kontekst predstavlja obligatorni ili fakultativni okvir za njenu upotrebu,
da li je određeno komunikativno okruženje eventualno obligatorno ili fakultativno, sa
kojim sinonimima i antonimima se obično dovodi u vezu, kojim leksičkim porodicama
pripada i kakvu mu etimologiju pripisuju neki - ili slavni - ljudi: sve to korisniku
rečnika može da "kaže" jedan primer, ili više njih.“17 (HAß-ZUMKEHR 2001: 35)

Istraživanja su potvrdila da korisnici primere rado konsultuju. U njihovom očima oni

deluju neuporedivo „opipljivije“ i razumljivije od definicija i simbola. Simboli primere
neosporno nadilaze u pogledu sistematičnosti, ali su zato prilično apstraktni. Kao takvi,
oni zahtevaju i znatno veći nivo korisničke kompetencije. To često predstavlja izvor
problema budući da ova u nemalom broju slučajeva ostaje srazmerno skromna, čak i kada
su u pitanju profesionalni filolozi. „Informacije se, doduše, po svome tipu suštinski
razlikuju od onih koje pružaju posebni podaci. Primeri ne mogu formulisati pravila, već

17
„Sie Beispiele können quasi unter der Hand nahezu alle anderen Arten von Informationen gleichzeitig
vermitteln: an Beispielen kann man die Schreibung eines Wortes ablesen; mehrere Beispiele können die
orthografischen Varianten widerspiegeln. Ist das Beispiel einem gereimnten Text entnommen, kann es
unter Umständen sogar über die Aussprache informieren. Wie das Wort flektiert wird, ob das Perfekt mit
haben oder sein gebildet wird, wie die üblichen syntaktischen Anschlüsse aussehen, welche engere und
weitere Bedeutung das Wort hat, welche Verwendungsbedingungen, etwa ein bestimmter
Kommunikationskontext, obligatorisch oder fakultativ ist, zu welchen bedeutungsverwandten und zu
welchen Gegensatzwörtern es üblicherweise gestellt wird, in welchen Wortfamilienbeziehung ein Wort
steht und welche Etymologie ihm von irgendwelchen oder berühmten Leuten zugesprochen wird - all das
können ein oder mehrere Beispiele den Wörterbuchbenutzern ´sagen´.“ (HAß-ZUMKEHR 2001: 35)

16
samo ilustruju manje ili više pravilnu upotrebu. Informacije koje prenose primeri nisu
eksplicitne, već implicitne. Na osnovu primera može se saznati ili naslutiti nešto što
gotovo i da nije moguće reći jasno.“18 (HAß-ZUMKEHR 2001: 35)
Primeri mogu biti različitog sintaksičkog oblika, od fraze (sintagme) do rečenice, što
zavisi od niza faktora. Njihovo poreklo takođe može biti različito. U tom se pogledu
mogu razlikovati sledeće grupe:
1. primeri konstruisani isključivo na osnovu intuicije sastavljača („izmišljeni“
primeri)
2. primeri iz korpusa
2.1 primeri preuzeti iz korpusa bez izmena
2.2 primeri preuzeti iz korpusa uz lake modifikacije
2.3 preoblikovani primeri iz korpusa
2.4 primeri konstruisani na osnovu podataka iz korpusa
3. primeri preuzeti iz različitih izvora odabranih prema nahođenju sastavljača
3.1. primeri preuzeti iz statistički nesingifikatnih izvora bez izmena
3.2. primeri preuzeti iz statistički nesignifikatnih izvora sa minimalnim izmenama
3.3. preoblikovani primeri preuzeti iz statistički nesignifikantnih izvora
(isp. HERBST/KLOTZ 2003: 57-60, isp. HAß- ZUMKEHR 2001: 35-37)

Uz odrednicu Erlös (’dobit’) javljaju se, tako, primeri u obliku imeničke sintagme (der
Erlös der Sammlung), ali i primeri u formi rečenice (er lebte vom Erlös seiner Bilder).
Kod odrednice Aufstand (’ustanak’. Prisutni su, međutim, i primeri preuzeti iz korpusa uz
manje izmene, tj. skraćivanja. U pitanju su citati iz romana Mutmaßungen über Jakob čiji
je autor Uve Jonson (Uwe Johnson) i iz antologije radio-drama Brot und Salz.

Er|lös, der; -es, -e: beim Verkauf einer Sache od. für eine Dienstleistung
eingenommener Geldbetrag: der E. der Sammlung, aus der Tombola fließt
wohltätigen Zwecken zu; er lebte vom E. seiner Bilder.

18
„Die Vermittlung geschieht allerdings in einer Hinsicht grundsätzlich anders als die der besonderen
Angaben: Beispiele formulieren keine Regeln, sondern sie illustrieren den mehr oder weniger regelhaften
Gebrauch. Die durch Beispiele vermittelten Informationen sind nicht explizit sondern implizit. Wir können
aus Beispielen oft etwas erfahren oder erspüren, was man kaum klar sagen kann.“ (HAß-ZUMKEHR 2001:
35)

17
 Auf|stand, der; -[e]s, Aufstände: Empörung, Aufruhr, Erhebung: ein bewaffneter
A. des Volkes; die Radionachrichten an diesem Dienstagabend über den A. in
Ungarn ... (Johnson, Mutmaßungen 107); einen A. gegen den König
niederschlagen; das Signal zum A. geben; Ü wenn ich das sage, wird es einen A.
geben (ugs.; wird man empört sein); Ich hab zu ihr gesagt, sie soll nach Hause
gehen. Da macht sie gleich so einen A. (Brot und Salz 359).

(DUDEN 2000)

Kada su u pitanju opšti rečni i rečnici za usvajanje L2, primeri do kojih su autori
došli radom na korpusu, bilo da su ih direktno preuzeli ili su ih konstruisali na osnovu
korpusnog materijala, u znatno većoj meri doprinose kvalitetu priručnika od onih
„izmišljenih“ ili preuzetih iz različitih izvora odabranih po nahođenju sastavljača.
Upotrebom korupusnog materijala znatno se ublažavaju sve manjkavosti intuitivnog i
eklektičkog pristupa, pa leksikogrf može biti siguran da su informacije koje nudi
korisnicima statistički relevantne, tj. da ove verno odražavaju jezičku realnost, koliko god
je to uopšte moguće.
Najveći značaj, tj. najveću praktičnu vrednost, primeri imaju za neizvorne
govornike, koji iz njih pokušavaju da „izvuku“, „iščitaju“ čitav niz informacija, kao što
su kolokacije, stilska vrednosti, valentnost itd. I izvornim i neizvornim govornicima oni
su neophodna dopuna uz objašnjenje značenja u užem smislu s obzirom na to da bez njih
i najbolja definicija često ostaje nedovoljno precizna ili čak gotovo nerazumljiva. (up.
HERBST/KLOTZ 2003: 55-61, up. HAß-ZUMKEHR 2001: 35-38)

2.3. Gramatičke informacije u opštim jednojezičnim rečnicima

Dok etimologija, pravopis, izgovor i paradigmatski odnosi za leksikografiju nisu
značajniji problem, barem kada je u pitanju način prezentacije odgovarajućih informacija
u rečnicima,19 gramatička svojstva odrednice leksikografe stavljaju pred složene zadatke.
Odrednice u opštim jednojezičnim rečnicima i jednojezičnicima za usvajanje L2 obično
su propraćene sledećim podacima:
1. vrsta reči
2. fleksija

19
I u tom pogledu ima, međutim, otvorenih pitanja. Vredelo bi tako, primera radi, preispitati da li
germanistička leksikografija zaista opravdano istrajava na praksi da se fonetska transkripcija nemačkih reči
nudi isklučivo kod leksema sa krajnje atipičnim izgovorom.

18
 3. eventualne restrikcije (na pr. pluralia i singularia tantum)
4. sintaksička kombinatorika (HERBST/KLOTZ 2003: 73)

Obeležavanje vrste reči samo po sebi nije problem. Teškoće, međutim, priređuje sama
podela reči na vrste kao i klasifikacija konkretnih leksema. Vrste reči tako su duboko
ukorenjene u gramatičku tradiciju i toliko zastupljene u obrazovnom sistemu da se lako
zaboravlja ili zanemaruje kako su u pitanju samo teorijski konstrukti. Jezička realnost im
se ne priklanja uvek bez otpora, pa leksikograf često mora da donosi odluke o
klasifikaciji graničnih fenomena. Svako rešenje koje odabere pri tom ima dalekosežne
posledice, s obzirom na to da se koncepcija jezičkih rečnika kakve poznajemo u mnogim
aspektima zasniva upravo na podeli reči na vrste (ili čak iz nje i proističe). Način obrade
odrednice nije isti za sve lekseme, već varira od jedne vrste reči do druge. Da li će
leksička jedinica biti klasifikovana kao pridev ili kao imenica ne predstavlja tako samo
akademsko pitanje, za koja je ubedljiva većina korisnika najčešće potpuno
nezainteresovana, nego od toga zavisi i koje će informacije pratiti tu odrednicu, na primer
kada su u pitanju flektivne karakteristike i valentnost, ali i frazeologizmi i drugo.20
U rečnicima se po pravilu navode samo one flektivne karakteristike odrednica
koje se ne mogu obuhvatiti opštim gramatičkim pravilima. Koja su svojstva u pitanju,
zavisi s jedne strane od namene rečnika, a s druge strane od osobenosti konkretnog
jezika. U jezičkim zajednicama i kulturnim sredinama sa bogatom leksikografskim
nasleđem21 i odgovarajućom aktuelnom leksikografskom produkcijom, temeljnom
gramatičkom tradicijom i razvijenom lingvistikom, u kakve se germanofone zemlje
svakako ubrajaju, vremenom su se iskristalisali odgovarajući uzusi. Oni nude optimalne
ili najbolje moguće odgovore na veliku većinu pitanja ovog tipa tako da je krug problema
koji zahtevaju i dopuštaju bolja rešenja izuzetno sužen. Kada je u pitanju nemački, uz

20
Kada je u pitanju nemačka leksikografija, ulogu novatora u ovom pogledu odigrao je Matijas Kramer
(Matthias Kramer), leksikograf iz 17. i ranog 18. veka. On je sastavio nekoliko jezičkih priručika, među
kojima se osobito ističe nemačko-italijanski rečnik pod naslovom Herrlich-großes Teutsch-Italiänisches
Dictionarium, čije je prvo izdanje izašlo 1678, a drugo, koje se smatra značajnijim, između 1700. i 1702.
godine. Za ovaj rečnik Kramer je izradio sistem za leksikografsku obradu svake vrste reči ponaosob.
Odrednice je potom obradio prema datom sistemu, a korisnike u predgovoru upoznao s tim koje
informacije i kojim redosledom mogu da očekuju, u zavisnosti od toga kojoj vrsti reči pripada
odgovarajuća odrednica. (up. HAß-ZUMKEHR 2001: 86)
21
Detaljan pregled razvoja nemačke leksikografije, od samih početaka sa glosarom Abrogans iz 8. veka
(765), pa sve do kraja 20. stoleća nudi HAß-ZUMKEHR 2001: 39-251.

19
imenice se po pravilu navode rod i gramatičke morfeme za građenje genitiva jednine i
nominativa množine, dakle informacije koje u slučaju datog jezika omogućavaju ispravno
građenje svih imeničkih flektivnih oblika. Kod glagola se korisniku skreće pažnja na
konjugacioni tip i na pomoćni glagol za složena vremena. Ukoliko glagol sadrži tzv.
Verbzusatz (tj. prefiks ili partikulu kao prvu neposrednu konstituentu), ukazuje se na to
da li je ovaj razdvojan ili nerazdvojan i pod kojim okolnostima. Komentari uz jake i
nepravilne glagole obuhvataju i ključne oblike paradigme poput trećeg lica jednine
indikativa preterita aktiva i participa perfekta. Informacije koje prate prideve manje su
brojne i uglavnom se tiču eventualnih osobenosti u komparaciji.
Podaci o sintaksičkoj kombinatorici odrednice, tačnije rečeno njenih semema,
ubrajaju se među najznačajnije informacije u opštim rečnicima, a pogotovo u rečnicima
za usvajanje L2. Neizvornim govornicima oni su neophodni za gramatički ispravnu
produkciju na stranom jeziku, a profesionalnim filolozima za lekturu i korigovanje
učeničkih grešaka u nastavi. Način na koji se prezentuju može se znatno razlikovati od
rečnika do rečnika. Leksikografi se mogu opredeliti za nekodifikovanu ili kodifikovane
informacije, pri čemu ove druge mogu biti transparentne ili netransparentne.
(HERBST/KLOTZ 2003: 78-83)

2.4. Obrada frazeologizama u opštim jednojezičnim rečnicima

Frazeologizmi se zasebno obrađuju u frazeološkim, ali svoje mesto imaju i u
opštim rečnicima i rečnicima za usvajanje L2. Posebno interesovanje pri tom zaslužuje
leksički fenomen čijeg postojanja nauka o jeziku donedavno praktično i nije bila svesna i
na koji su tek saznanja stečena u okviru korpusne lingvistike uspela da skrenu dužnu
pažnju. Tokom poslednjih decenija korpusna su istraživanja, naime, pokazala i dokazala
kako, u skladu sa principom idioma (engl. idiom principle), koji je postulirao Sinkler
(Sinclair), "korisnik jezika formuliše i razumeva iskaze na osnovu većeg broja
'semiprekonstruisanih', tj. polugotovih, fraza koje su skladištene u njegovoj memoriji"
(SAMARDŽIĆ 2004: 17). Nasuprot onome što se u gramatici i lingvistici još uvek često
sugeriše, ispravni iskazi i tekstovi ne nastaju pukim mehanhaničkim kombinovanjem reči
adekvatnog značenja prema odgovarajućim gramatičkim pravilima. Neizvornim
govornicima se zato, ako ne ovladaju ovim polugotovim spojevima, često potkradaju

20
konstrukcije koje su morfološki, sintaksički i semantički potpuno ispravne, ali
jednostavno „ne zvuče“ nemački, engleski, francuski itd.22
Od potpuno idiomatizovanih konstrukcija, tj. frazeologizama u tradicionalnom
smislu te reči, poput globalnih idioma, pri tom su još značajnije tzv. probabeme i
kolokacije. Pod probabemama se, naime, podrazumevaju prozirni i predvidljivi leksički
spojevi koji se u određenom jeziku upotrebljavaju za verbalizaciju određenog sadržaja i
to sa izuzetno visokom verovatnoćom. (HERBST/KLOTZ 2003: 149) U takve spojeve
ubrajale bi se, primera radi, sledeće kolokacije: der grüne Rasen, ein steiler Hang, ein
großes Fest, gravierende Fehler, eine tolle Party, sonnige Strände itd. S obzirom da nisu
samo prozirne nego i predvidljive, probabeme se ne svrstavaju među frazeologizme, ali je
vladanje njima uprkos tome neophodno za pravilnu jezičku produkciju. Odatle i proističe
potreba za njihovom adekvatnom obradom u rečnicima.
Kolokacije su stalni i nepromenljivi leksički spojevi niskog nivoa idiomatizacije,
poput graue Theorie, die alte Tour, eine krumme Tour, nackte Tatsachen, eine wunde
Stelle, ein Schlag ins Gesicht itd. One su semantički prozirne, transparentne, ali nisu
predvidljive, pa se zato i ubrajaju među idiome. Poput poznavanja leksičkog fonda,
fleksije i sintaksičke kombinatorike, i kolokacije čine neizostavan deo jezičke
kompetencije svakog izvornog i neizvornog govornika.
Za korisnike rečnika pri tom nije od presudnog značaja broj kolokacija koje
konkretni rečnik sadrži, već način na koji ih obrađuje. Kolokacije (i probabeme) koje nisu
smeštene na odgovarajuće mesto u rečniku i nisu jasno obeležene kao takve, već su bez
ikakvog komentara uvrštene među raznorodne primere, u većini slučajeva neće ni biti
prepoznate kao takve, pa ni korist od njih neće biti osobito velika.

22
Princip idioma, tj. fenomen koji on opisuje, ušao je u fokus lingvističkog interesovanja tek u drugoj
polovini 20. veka, a mnogi savremeni leksikografski projekti još uvek ne odaju utisak da bi njihovim
autorima on mogao biti poznat. Uprkos tome, ovaj su princip čak i u ranijim epohama uočavali pojedini
daroviti leksikografi sa osobitim osećajem za jezik, koje je rukovodila želja da njihov rečnik bude što
praktičniji i da nađe što veći broj korisnika (tj. kupaca). U predgovoru svome nemačko-italijanskom
rečniku Matijas Kramer tako piše: "Od kakve mi je koristi puko poznavanje jedne reči, kad ne znam kako se
ona ispravno može povezivati sa drugim rečima, kakva je njena ispravna konstrukcija i aplikacija, što će
reći primena, uz dodavanje odgovarajućih izraza." ("Was nutzt einem die blosse Kundschafft eines worts /
wann mir nicht auch dessen richtige Bindung mit andern / und seine ordentliche Construction und
Application der Anwendung durch Zusatz der füglichen Red-arten bekannt wird?") (HAß-ZUMKEHR 2001:
85)

21
 Ovo jasno dolazi do izražaja u narednim primerima. U pitanju su rečnički članci
posvećeni odrednici Maßnahme (’mera’) u tri veoma značajna i kvalitetna rečnika, od
kojih je svaki vodeći u svom domenu: opšti jednojezični rečnik nemačkog jezika Duden
Deutsches Universalwörterbuch, nemačko-engleski rečnik Duden Oxfort
Großwörterbuch Englisch i jednojezični rečnik za učenje nemačkog jezika kao L2
Langenscheidts Großwörterbuch Deutsch als Fremdsprache. Iako sva tri rečnika navode
izuzetno korisne kolokacije Maßhnamen treffen, Maßnahmen ergreifen i Maßnahmen
einleiten (’preduzeti mere’), u prvom od njih, Duden Deutsches Universalwörterbuch one
ni na koji način nisu izdvojene, obeležene, i korisnik ih ne može razlikovati od primera,
osim na osnovu vlastite kompetencije, ukoliko je poseduje. Ni u nemačko-engleskom
rečniku kolokacije nisu označene kao takve. Poneki će korisnik to, doduše, zaključiti
pomoću ekvivalenata, ali zaključci izvedeni na taj način, iako logični, često nisu ispravni
s obzirom na to da leksikografski ekvivalent kolokacije nije uvek nužno i sam kolokacija.
Samo su u trećem primeru preuzetom iz rečnika za usvajanje nemačkog jezika kao L2 sve
kolokacije izdvojene i jasno obeležene zagradama (<gezielte, durchgreifende, politische,
soziale Maßnahmen treffen, ergreifen, einleiten, durchführen>). Jedino u ovom rečniku
informacija dobija svoj puni smisao i nema opasnosti da će je korisnik prevideti ili
pogrešno protumačiti, barem ukoliko se potrudio da pročita uputstva na početku
priručnika.

Maß|nah|me, die: Handlung, Regelung o.ä., die etw. Bestimmtes bewirken soll:
eine vorsorgliche M.; die geeigneten -n gegen die Inflation, zur Unfallverhütung
einleiten, ergreifen, treffen.

(DUDEN 19942)

Maßnahme die; Maßnahme, Maßnahmen measure; Maßnahmen gegen etw.

einleiten/treffen introduce/take measures against sth.; Maßnahmen zur
Verhütung von Unfällen treffen take measures or steps to prevent accidents;
eine abschreckende Maßnahme: a deterrent

(DUDEN 19942)

Maß·nah·me die; -, -n; eine Maßnahme (zu, gegen etwas) eine Handlung, die
man ausführt, um ein bestimmtes Ziel zu erreichen Schritt (5) <gezielte,
durchgreifende, politische, soziale Maßnahmen treffen, ergreifen, einleiten,

22
 durchführen>: Die Regierung leitete Maßnahmen zum Abbau der Arbeitslosigkeit
ein || -K: Gegenmaßnahme, Vergeltungsmaßnahme, Vorsichtsmaßnahme

(GÖTZ/HAENSCH/WELLMANN 2001)

3. Tipovi informacija u dvojezičnim rečnicima

3.1. Ekvivalencija kao težište dvojezične leksikografije
Za razliku od jednojezičnih rečnika koji opisuju karakteristike leksema jednog
jezika, a pre svega njihovo značenje, osnovni zadatak dvojezičnih rečnika sastoji se u
tome da leksičke jedinice jednog jezika dovedu u vezu sa leksičkim jedinicama drugog
jezika. Ova se veza naziva leksikografskom ekvivalencijom i ona je kako suštinski tako i
najteži problem dvojezične leksikografije. I za lekseme koje ulaze u dati odnos postoje
odgovarajući nazivi. Leksema polaznog jezika označava se kao lema, odrednica ili
određenica, a lekseme ciljnog jezika sa kojima je ona dovedena u vezu kao leksikografski
ekvivalenti. (isp. KOSTIĆ 2006: 215-216)
Relacija leksikografske ekvivalencije izuztno je kompleksna, pa njenu suštinu nije
nimalo lako odrediti i definisati. (HERBST/KLOTZ 2003: 103-104) Leksikografska
ekvivalencija i leksikografski ekvivalenti predstavljaju kombinaciju, kompromis između
sistemske ekvivalencije, prevodne ekvivalencije, nužnosti leksikografske prakse i
korisničkih potreba. (isp. KOSTIĆ-TOMOVIĆ 2009: 24-31)
Laici leksikografske ekvivalente, međutim, najčešće doživljavaju kao objašnjenje
značenja leksema stranog jezika, osobito pri jezičkoj recepciji. To je sa stanovišta mnogih
korisnika potpuno razumljivo, pa čak i opravdano, s obzirom na to da se uz pomoć
dvojezičnog rečnika do informacije o značenju nepoznate lekseme može doći i sa
minimalnim nivoom jezičke kompetencije, dok upotreba jednojezičnog rečnika već
zahteva solidan nivo znanja.
Leksikografske ekvivalente na ovaj način, međutim, shvataju i primenjuju i mnogi
od onih kojima bi njihova jezička kompetencija dozvoljavala i korišćenje jednojezičnika.
Objašnjenja kakva nudi jednojezična leksikografija iziskuju izvestan, ponekad i priličan
mentalni napor, čak i uz besprekorno vladanje odgovarajućim jezkom. Leksikografski
ekvivalenti doživljavaju se kao neuporedivo „udobnije“ rešenje, pa se zato informacija o
značenju strane lekseme radije traži u njima. Uprkos tome, ne treba smetati s uma da

23
leksikografski ekvivalenti nisu jedinice metajezika i da nisu pokušaj da se objasni
značenje odrednice. (KOSTIĆ 2006: 216; isp. HERBST/KLOTZ 2003: 103-109)

3.2. Ekvivalenti i struktura rečničkog članka

Leksikografska ekvivalencija veoma je složen odnos, pa bi zato dvojezični rečnici
trebalo što jasnije i preciznije da naznače kada se koji od njih upotrebljava. Stariji
dvojezični rečnici tome, međutim, uglavnom nisu posvećivali pažnju. Umesto toga,
ekvivalente su jednostavno navodili jedan za drugim. Međusobno su ih razdvajali samo
zarezima, tačkama-zarazima ili brojevima, ali nisu pružali informacije o tome kada se
koji koristi.
U narednim primerima iz nemačko-hrvatskog rečnika Antuna Hurma23 vidimo
tako da se svi ponuđeni ekvivalenti glagola erbrechen i imenice Bedenken, bez obzira na
velike razlike u značenju, navode neposredno jedan za drugim, bez ikakvih smernica i
objašnjenja, i da su međusobno razdvojeni isključivo zapetama.

erbrechen, erbrach, h. erbrochen, erbrichst probiti, provaliti, razvaliti, otvoriti;

povratiti, bljuvati / ein Schloß (eine Tür) e. razvaliti bravu (vrata); einen Brief e.
otvoriti pismo (nasilno); den Mageninhalt e. povratiti sadržaj želuca; (razgov.
pren.) das habe ich satt bis zum E. sit sam toga do povraćanja

Bedenken das, -s, - razmišljanje; oklijevanje; slutnja; strahovanje / B. tragen

(hegen) predomišljati se, biti zabrinut; sie äußerte ihr B. gegen diesen Vorschlag
ona je izrazila svoje strahovanje zbog ovog prijedloga

(UROIĆ/HURM 2002)

Ovakva praksa nažalost ni danas nije napuštena, ali se ipak može primetiti kako je
renomirani autori i izdavači u međuvremenu izbegavaju, barem u svojim prestižnijim
izdanjima. Koliko god teško bilo nedvosmisleno ukazati korisniku na to kada treba
koristiti koji od ponuđenih ekvivalenata, leksikografima na raspolaganju ipak stoje
izvesna sredstva i metode koje mogu biti od znatne pomoći. Najznačajniji među njima
23
Kada su u pitanju jezički parovi nemački-srpski i nemački-hrvatski, postoje četiri obimna rečnika sa
nemačkim kao izvornikom. Pored jednog nemačko-srpskog rečnika Svetomira Ristića i Jovana Kangrge
(RISTIĆ/KANGRGA 1963), tu su i tri nemačko-hrvatska, čiji su autori Antun Hurm (UROIĆ/HURM 2002),
Gustav Šamšalović (ŠAMŠALOVIĆ 1986) i grupa autora okupljena oko Josipa Matešića (MATEŠIĆ (PRIR.)
2005). Sa srpskim i hrvatskim kao izvornikom postoji samo po jedan obiman rečnik. Autori srpsko-
nemačkog takođe su J. Kangrga i S. Ristić (RISTIĆ/KANGRGA 1928), a hrvatsko-nemačkog Antun Hurm
(JAKIĆ/HURM 1999). Rečnika nešto manjeg obima ima, naravno, više. Najnoviji srpsko-nemački i
nemačko-srpski rečnik izradio je izdao Institut za strane jezike iz Beograda (VLADOVIĆ ET AL. 2008).

24
jesu sinonimi, parafraze, kolokatori (lekseme koje u konkretnom kontekstu prate
odrednicu ili njene ekvivalente), sažeti komentari o denotatu ili komunikativnoj
konstelaciji, stilski markeri itd. (HERBST/KLOTZ 2003: 120-121)
Kada obradu istih odrednica, glagola erbrechen i imenice Bedenken, u nemačko-
engleskom rečniku Duden Oxford Großwörterbuch Englisch, uporedimo sa rečničkim
člancima iz Hurmovog rečnika, vidimo da su autori uz pomoć kolokatora i sinonima
korisnicima pružili izuzetno korisne smernice za upotrebu ekvivalenata ovih leksema.

erbrechen 1. unr. tr. V. a) bring up «food»; b) (geh.: aufbrechen) break open

«safe etc.»; c) (veralt.: öffnen) open «letter, seal». 2. unr. itr., refl. V. (geh.: sich
übergeben) [sich] erbrechen: vomit; be sick

Bedenken das; Bedenkens, Bedenken a) o. Pl. reflection; nach kurzem/langem

Bedenken: after a moment's/after much reflection or consideration; ohne
Bedenken: without hesitation; b) (Zweifel) doubt; reservation; Bedenken haben
od. hegen od. (geh.) tragen have doubts or reservations (gegen about); aber jetzt
kommen mir Bedenken: but now I'm having second thoughts

(DUDEN OXFORD 1994)

3.3. Ostali tipovi informacija u dvojezičnim rečnicima

Ma koliko ekvivalenti zauzimali centralno mesto u dvojezičnim rečnicima i ma
koliko predstavljali njegovu samu suštinu, ovakvi priručnici ne smeju zanemariti ni druge
tipove informacija, tj. one o izgovoru, pravopisu, morfološkim obeležjima i sintaksičkim
svojstvima. U datom je kontekstu od najvećeg značaja pitanje koje bi informacije, u kom
obimu i na kom mestu trebalo ponuditi korisnicima konkretnog dvojezičnog rečnika.
Odgovor najviše zavisi od toga koji je od dva jezika korisnicima prvi, a koji drugi.
Kvalitetan dvojezičnik morao bi zato u ovom smilu jasno da definiše svoju ciljnu
grupu i da se konsekventno usmerava ka njoj, do najsitnijih detalja. Iz komercijalnih
razloga izdavači po pravilu pokušavaju da takvo prilagođavanje potrebama korisnika
izbegnu ili zataškaju, ne bi li održali iluziju kako je njihov priručnik podjednako pogodan
za sve potencijalne korisnike, bez obzira na njihov prvi jezik. (HERBST/KLOTZ 2003: 104)
Verovatno jednostavnosti radi informacije o izgovoru, pravopisu i potpune
informacije o morfološkim karakteristikama nude se isključivo uz odrednicu:

25
Lampe ['lamp] die; Lampe, Lampen a) light; (TischLampe, ÖlLampe, Signallampe) lamp;
(Straßenlampe) lamp; light; [sich (Dat.)] einen auf die Lampe gießen (fig. ugs.) wet one's whistle
(coll.); b) (bes. fachspr.: Glühlampe) bulb; s. auch Meister

(DUDEN OXFORD 19942)

U idealnom slučaju, svaka od zabeleženih leksema na taj je način snabdevena

potrebnim podacima, ali ne nužno i na odgovarajućem mestu. Ukoliko odrednica pripada
jeziku koji je korisnicima strani, ona istovremeno predstavlja i adekvatno mesto za
ortoepske, ortografske, morfološke i sintaksičke podatke. Ako je, međutim, odrednica reč
maternjeg, a njeni ekvivalenti reči stranog jezika, detaljnije bi informacije sa korisničkog
stanovišta trebalo da prate ekvivalente, a ne odrednicu.
S druge strane, u štampanim rečnicima, realno gledano, nema dovoljno prostora
za navođenje svih potrebnih informacija o svakom od ekvivalenata. Mnogo se šta
jednostavno mora izostaviti, ali to onda barem treba činiti promišljeno, a ne stihijski.
Korisnicima ne preostaje ništa drugo do da izostanak željenih informacija ili barem
pojedinih od njih prihvate kao nužno zlo.
U elektornskim rečnicima nedostatak prostora ne predstavlja problem, pa bi se
korisnici mogli opskrbiti svim korisnim podacima. Ovakvi rečnici ipak su srazmerno
nova pojava i uglavnom se još uvek ne razlikuju suštinski od onih štampanih. Oni će se
tek tokom narednih godina zaista razviti u samostalnu leksikografsku formu koja će u
potpunosti koristiti sve mogućnosti svoga medija.

3.3.1. Ortoepske informacije u dvojezičnim rečnicima

Prisutnost fonetskih informacija zavisi od svojstava konkretnih jezika, ali i od
odgovarajućih leksikografskih tradicija. U dvojezičnoj leksikografiji koja obuhvata
nemački sa jedne i srpski, hrvatski ili srpskohrvatski sa druge strane korisniku se u tom
smislu ne nudi osobito mnogo. Razlog ovome treba tražiti u uverenju obeju jezičkih
zajednica kako njihovo pismo prilično verno odražava odgovarajući glasovni sistem, tj.
izgovor. Činjenica je da se kako u nemačkom tako i u srpskom, hrvatskom ili
srpskohrvatskom na osnovu grafičke slike može stvoriti prilično verna slika o izgovoru
odgovarajuće lekseme. S obzirom na to, fonetska transkripcija zaista i nije od tako
vitalnog značaja kao recimo u engleskom.

26
 U nastavi nemačkog jezika koja je usmerena ka govornicima srpskog ili
hrvatskom jasno, međutim, dolazi do izražaja kako se konsekventnim ignorisanjem
fonetske transkripcije u nastavi i u leksikografiji pothranjuje iluzija da se nemački glasovi
u pogledu izgovora nimalo ne razlikuju od njihovih pandana u tim jezicima, tj. od fonema
koje u pisanoj formi reprezentuje isto slovo. Ovo u većini slučajeva, nažalost, ne
odgovara istini, pa bi etabliranje fonetske transkripcije u dvojezičnim rečnicima moglo ne
samo da ponudi rešenja konkretnih problema njihovih korisnika, nego i da doprinese
senzibilizaciji za pitanja pravilnog izgovora. Za razliku od fonetske transkripcije,
naglašeni slog nemačkih leksema i njegovu dužinu ili kratkoću dvojezična leksikografija
uglavnom markira, ugledajući se tu verovatno na onu jednojezičnu.

3.3.2. Morfološke informacije u dvojezičnim rečnicima

Morfološka i sintaksička svojstva dele se u dve grupe. Prvu čine one
karakteristike koje se, barem kada je u pitanju konkretni jezički par, kod odrednice i
njenih ekvivalenata teorijski mogu podudarati. To je u slučaju nemačkog i srpskog
moguće, primera radi, kod gramatičkog roda, brojivosti ili nebrojivosti imenica,
valentnosti, a šire gledano i kod većine stilskih osobenosti.
Pored ovih potencijalno zajedničkih karakteristika postoje i one koje u okviru
konkretnog jezičkog para ne mogu istovremeno važiti i za odrednicu i za njene
ekvivalente. U njih se kod nemačkog i srpskog, recimo, ubrajaju sva flektivna obeležja.
Pri koncipiranju svakog dvojezičnika, bez obzira na to koji su jezici njime obuhvaćeni,
mora se zato doneti odluka da li će se morfološka i sintaksička obeležja navoditi
konsekventno ili samo onda kada se odrednica i ekvivalenti u određenom pogledu ne
poklapaju. Radi uštede prostora, autori se uglavnom opredeljuju za drugu varijantu. S
obzirom na to da su oba rešenja u osnovi prihvatljiva, od samog izbora mnogo je važnija
doslednost u primeni. Autori uz to treba da imaju na umu da su informacije datog tipa
korisnicima daleko potrebnije u onom delu rečnika koji koriste za produkciju na stranom
jeziku, no u onom koji je sa stanovišta stranog jezika receptivan.
Svaka leksička jedinica ima, naravno, čitav niz morfoloških i sintaksičkih
karakteristika od kojih su samo neke od presudnog značaja. Pojedina svojstva uprkos
svom značaju ne mogu naći mesta u rečnicima i to usled nemogućnosti da se prikažu u

27
komprimiranoj formi. Koje su informacije neophodne korisnicima i koje se od njih mogu
prikazati u dovoljno sažetom vidu, varira od jezika do jezika. Ovde ćemo navesti samo
nekoliko primera vezanih za jezički par nemački–srpski, ili nemački-hrvatski.
Rod imenica zanačajan je sa stanovišta jezičkog sistema kako u srpskom, tako i u
nemačkom. No dok se u srpskom on po pravilu lako može utvrditi već na osnovu samog
oblika lekseme, tj. na osnovu njenog „završetka“, u nemačkom takva mogućnost postoji
samo kod sufiksalnih tvorenica. U skladu s tim, uz lekseme srpskog ili hrvatskog jezika
eksplicitna naznaka roda nije od suštinske važnosti, dok uz lekseme nemačkog jezika
jeste. S druge strane, ovakva oznaka uz leksemu srpskog ili hrvatskog korisniku
indirektno, ali jasno stavlja do znanja da je reč o imenici, pa se zato ne može smatrati ni
izlišnom.
U još uvek nerešene ili možda nerešive probleme u srpskom, odnosno hrvatskom
ubrajaju se mnogobrojne glasovne promene do kojih dolazi pri fleksiji. U nedostatku
„osećaja“ za jezik kakav imaju izvorni govornici, date se promene mogu „rekonstruisati“
na osnovu odgovarajućih fonetskih zakonitosti. Ova su fonetska pravila izuzetno
pouzdana, ali zato srazmerno brojna i složena. Glasovne promene uz to često
predstavljaju pravu pravcatu „lančanu reakciju“, čije praćenje onda nalikuje rešavanju
matematičke jednačine. Informacije o eventualnim glasovnim promenama u fleksiji
donele bi korisnicima zato veliko olakšanje, ali način za njihovu prezentaciju (još uvek?)
nije nađen.

3.3.3. Sintaksičke informacije i frazeološke konstrukcije u dvojezičnim rečnicima

Informacije vezane za sintaksičku kombinatoriku mogu se prikazivati na različite
načine. Kao i u slučaju jednojzičnih rečnika, i kod dvojezičnika autorima na raspolaganju
stoje četiri vrste kodova: netransparentni nemnemotehnički kodovi, netransparentni
mnemotehnički kodovi, transparentni kodovi i eksplicitni indikatori. (HERBST/KLOTZ
2003: 78-81)
Podaci o sintaksičkoj kombinatorici mogu se formulisati u skladu sa različitim
teorijskim modelima. Dvojezičnici su u ovom pogledu uglavnom verni gramatičkoj i
leksikografskoj tradiciji. Ovo je sasvim razumljivo, budući da su najnoviji lingvistički

28
modeli poznati samo (pojedinim) stručnjacima za datu oblast, a često ne donose osobito
velika poboljšanja i relativno brzo gube na aktuelnosti.
Interesantno je da rečnici često naznačavaju da li je određeni glagol prelazan ili
neprelazan, premda ova podela slabo šta kazuje o odgovarajućim leksemama i njihovoj
upotrebi. Heterogenost grupe prelaznih glagola često se pri tom ostavlja po strani, iako je
od neuporedivo većeg praktičnog značaja. Valentnost je, s druge strane, u dvojezičnim
rečnicima slabije zastupljena no u jednojezičnicima, mada ni to nimalo nije u skladu sa
interesima korisnika. (HERBST/KLOTZ 2003: 133-136)
Poput jednojezičnih, i dvojezični rečnici treba da sadrže i primere, probabeme,
kolokacije i frazeologizme višeg stepena idiomatizacije. To barem kod onih obimnijih i
jeste slučaj, ali je problem neadekvatnog obeležavanja, tj. neobeležavanja, još prisutniji
nego u jednojezičnicima. Dokle god se korisniku jasno ne stavi do znanja kakvog je
karaktera određeni izraz ili konstrukcija, ova će mu biti od slabe koristi. Primeri izvesne
nedoslednosti i nepreciznosti u ovom pogledu s lakoćom se mogu naći čak i u inače
izrazito kvalitetnom nemačko-engleskom rečniku Duden Oxford Großwörterbuch
Englisch:

Feind der; Feind[e]s, Feinde a) enemy; er ist ein Feind des Alkohols he is opposed
to alcohol; sich (Dat.) Feinde machen make enemies; sich (Dat.) jmdn. zum Feind
machen make an enemy of sb.; liebet eure Feinde (bibl.) love thine enemy; "Feind
hört mit" 'careless talk costs lives'; b) o. Pl. (feindliche Truppen) enemy constr. as pl.;
[nichts wie] ran an den Feind (fig. ugs.) get/let's get going or (sl.) stuck in

Lunge die; Lunge, Lungen lungs pl.; (Lungenflügel) lung; er hat es auf der Lunge
(ugs.) he has got lung trouble (coll.); auf Lunge od. über die Lunge rauchen inhale;
die grüne Lunge einer Großstadt (fig.) the lungs pl. of a city; sich (Dat.) die Lunge
aus dem Hals od. Leib schreien (ugs.) yell one's head off (coll.)

(DUDEN OXFORD 1994)

29
3.4. Dvojezični rečnici - mogućnosti za unapređenje leksikografske prakse
Iako mnogi problemi skopčani sa upotrebom dvojezičnih rečnika proizilaze iz
same njihove prirode, niz maknjkavosti ipak se da ispraviti, između ostalog i uz pomoć
razvijenije štamparske tehnike od one kakvom se raspolagalo do pre koju deceniju. Reč je
pre svega o sledećim aspektima:
- veća preglednost
- jasno razgraničenje ekvivalenata i značenjskih informacija
- jasno i konsekventno razgraničenje primera, probabema, kolokacija i
visokoidiomatizovanih frazeologizama
- korišćenje elektronskog korpusa
- prilagođavanje izvornim govornicima jednog od zastupljenih jezika
(HERBST/KLOTZ 2003: 156-157)
U određenim pitanjima jednojezični će rečnici, međutim, uvek moći da pruže preciznije i
potpunije informacije. To u osobitoj meri važi za izdvajanje pojedinačnih značenja,
njihovo detaljno objašnjavanje i kombinatoriku.

4. Stavovi korisnika prema jednojezičnim i dvojezičnim rečnicima

Većina onih koji uopšte poseduju i koriste rečnike upotrebljava upravo
dvojezičnike. Kada su u pitanju informacije vezane za strani jezik, oni imaju dve osnovne
prednosti u odnosu na jednojezične rečnike. Dvojezičnike je, naime, moguće koristiti od
prvog dana učenja nekog jezika, dok korišćenje jednojezičnika zahteva priličnu jezičku
kompetenciju. Dvojezični rečnici uz to jedini i nude informacije o tome koja leksema
stranog jezika odgovara određenoj leksema korisnikovog maternjeg jezika i obrnuto.
Drugim rečima, samo se u njima može naći odgovor na pitanje, kako se na portugalskom
/ italijanskom / norveškom kaže...?
Jednojezični rečnici ne nude ekvivalente, ali zato opisuju mnoge karakteristike
leksema jednog jezika, a pre svega njihovo značenje. Tu su, međutim, i mnoge druge
korisne informacije poput primera, gramatičkih osobina, pragmatičkih komentara,
frazeologizama itd.
Imajući u vidu činjenicu da jednojezični i dvojezični rečnici nude potpuno
različite tipove informacija, jasno je da nema nikakvog mesta dilemi koji su od njih

30
„bolji“, tj. koje od njih bi trebalo koristiti. Odgovor naravno glasi da treba koristiti i jedne
i druge u zavisnosti od toga koja se informacija u datom slučaju traži. Kada treba pronaći
ekvivalent određene lekseme u nekom drugom jeziku, odgovor može ponuditi jedino
dvojezični rečnik. S druge strane, dovoljno informacija o značenju leksema i njihovim
gramatičkim, pragmatičkim i stilskim osobinama, kao i o njihovoj kombinatorici, nude
isključivo jednojezični rečnici.
Korisnici, međutim, većinom nisu ni najmanje svesni težine zadatka koji se
postavlja pred dvojezične rečnike, pa tako prema njima gaje gotovo neograničeno
poverenje. Ovaj potpno nekritički odnos dodatno pogoršava posledice problema koji
neizbežno proističu iz upotrebe svakog, pa i najboljeg dvojezičnika. (HERBST/KLOTZ
2003: 103)
Stručna javnost neuporedivo je skeptičnija. Jezički stručnjaci jednojezične rečnike
po pravilu vrednuju neuporedivo više od onih dvojezičnih na koje se čak i gleda sa
izvesnim nipodaštavanjem. Herbst i Kloc sugerišu kako bi ove razlike u vrednovanju
mogle proisticati iz činjenice da su profesionalci, za razliku od šire javnosti, potpuno
svesni problema koji se kriju iza svakog, pa i najbolje odabranog leksikografskog
ekvivalenta. Njima ne ostaje skrivena diskrepanca između pristupačnosti informacija u
dvojezičnim rečnicima s jedne i njihove nedovoljne preciznosti sa druge strane.
(HERBST/KLOTZ 2003: 109)
U ovim razmišljanjima svakako ima mnogo istine, ali bi razloge za relativno nizak
ugled dvojezičnika i relativno veliko poštovanje prema jednojezičnicima u profesionalnoj
javnosti možda trebalo tražiti i na nekoj drugoj strani. Kvalitet jednojezičnih rečnika u
proseku verovatno jednostavno i jeste bolji. Izrada ovakvih priručnika danas gotovo bez
izuzetka predstavlja „ozbiljan“ projekat, na kome se angažuju zaista najeminentniji
stručnjaci, pa i čitave institucije, u njih se investira srazmerno mnogo vremena i
materijalnih sredstava, a uz to, bez obzira na kasniji potencijalni komercijalni uspeh,
najčešće nisu u potpunosti prepušteni na milost i nemilost zakonima tržišta. Jednojezični
(opšti) rečnici po pravilu su koncipirani kao srazmerno obimni priručnici tako da nisu
izloženi opasnosti skraćivanja i uopštavanja u istoj meri kao džepni i njima slični
dvojezičnici. Ako se izuzmu jednojezični rečnici za usvajanje L2, svima koji učestvuju u
projektu izrade jednojezičnog rečnika potpuno je jasno da će se njihovi budući korisnici

31
regrutovati isključivo iz redova obrazovane elite i stručne javnosti, tako da će svaki
potencijalni propust u kratkom roku biti primećen i osuđen. Ova neizbežna stroga
kontrola sigurno podstiče na neuporedivo veću obazrivost od one koja se može očekivati
recimo pri izradi jednog putnog ili „standardnog“ rečnika i drugih rečnika "sumnjive
leskikografske obrade" koji se "izdaju u ogromnim tiražima, imaju nisku cijenu i
sljedstveno tome dobro se prodaju, a time mnogo koriste", stvarajući tako "circulus
vitiosus između rječnika i njegovog korisnika, koji je veoma teško raskinuti". (ŠIPKA
1998: 160-161) Tako se uz svo uviđanje izuzetne koncepcijske složenosti dvojezičnih
rečnika ipak može reći da oni jednojezični (za sada?) realno jesu kvalitetniji zato što im
to omogućavaju uslovi izrade, distribucije i recepcije.

Zusammenfassung
Der Artikel Wörterbuchklassifikation und Informationstypologie besteht aus drei in sich
geschlossenen Segmenten. Im ersten wird in Anlehnung an T. Herbst und M. Klotz
(HERBST/KLOTZ 2003) eine Wörterbuchtypologie vorgeschlagen, die auf den folgenden
vier Kriterien basiert: Informationstyp, Zahl der Sprachen, Darstellungsprinzip und
Zweck. Anhand von angeführten Kriterien lassen sich auf übesichtliche und leicht
nachvollziehbare Art und Weise mehrere Wörterbuchtypen unterscheiden. Nach dem
Informationstyp werden so alle Lexika in zwei große Gruppen unterteilt:
Sachwörterbücher und Sprachwörterbücher, und die letzteren dann in einem nächsten
Schritt nach der Zahl der Sprachen in einsprachige, zweisprachige und mehrsprachige.
Nach dem Darstellungsprinzip sind alphabetische (semasiologische) und nicht-
alphabetische (onomasiologische) Wörterbücher zu unterscheiden, wobei die beiden
angeführten Gruppen weiter unterteilt werden können. Beim Basistyp von
semasiologischen Wörterbüchern haben sich zwei große Subklassen etabliert: allgemeine
Wörterbücher und Spezialwörterbücher. Zu dieser zweiten Gruppe gehören u. a.:
historisch-philologische, etymologische und historische Wörterbücher, Rechtschreib- und
Aussprachewörterbücher, fraseologische und kombinatorische Wörterbücher, Framd-,
Lerner-, Varietäten- und Valenzwörterbücher, Wörterbücher der sprachlichen
Zweifelsfälle usw. Das zweite Segment des Artikels ist den Informationstypen in
einsprachigen Wörterbüchern gewidmet. Diskutiert wird dabei Folgendes:
Bedeutungsidentifikation -differenzierung und –erklärung, Besipiele, Orthografie,
Ausspracheangaben, paradigmatische Beziehungen, grammatische Eigenschaften,
Phraseologismen und etymologische Angaben. Besonderer Augenmerk liegt aber auf den
unterschiedlichen Möglichkeiten zur Bedeutungserklärung (Paraphrasen, Synonyme,
pragmatische und enzyklopädische Informationen), auf dem Versuch einer
Beispieltypologie (konstruierte Beispiele, Korpus- und Belegbeispiele), sowie auf der
lexikographischen Darstellung von Phraseologismen. Das dritte und letzte Segment ist
den wichtigsten Informationstypen in zweisprachigen Wörterbüchern gewidmet. Dazu

32
zählen in erster Linie Äquivalente, aber auch Ausspracheangaben, morphologische und
syntaktische Angaben und Phraseologismen. Zum Schluss werden noch einige
Verbesserungsvorschläge angeführt, wie z. B. klare Trennung zwischen Äquivalenten
und Bedeutungserklärungen sowie zwischen Kollokationen, Probabemen und Beispielen,
Arbeit mit elektronischen Textkorpora, klare Zielgruppenbestimmung usw.
Abschließende Bemerkungen bzw. die letzten Absätze sind der Einstellung von
unterschiedlichen Benutzergruppen den ein- und zweisprachigen Wörterbüchern
gegenüber gewidmet. In diesem Zusammenhang wird festgestellt, dass man, obwohl die
einsprachigen Wörterbücher im Durchnitt immer noch eine höhere Qualität aufweisen,
auf keinen von diesen bieden großen Wörterbuchtypen verzichten sollte bzw. dürfte.

Bibliografija

HAß-ZUMKEHR, ULRIKE (2001): Deutsche Wörterbücher – Brennpunkt von Sprach- und

Kulturgeschichte. Berlin / New York: Walter de Gruyter.

HERBST, THOMAS / MICHAEL KLOTZ (2003): Lexikografie. Paderborn: Verlag

Ferdinand Schöningh GmbH.

KOSTIĆ, JELENA (2006): Imenice nastale konverzijom u savremenom nemačkom

književnom jeziku i njihovi ekvivalenti u srpskom. Neobjavljena doktorska disertacija.
Beograd: Filološki fakultet.

KOSTIĆ-TOMOVIĆ, JELENA (2009): Jezička ekvivalencija i njeni tipovi. U: Prevodilac

61. str. 21-41.

SAMARDŽIĆ, TANJA (2004): Osnovne teorijsko-metodološke karakteristike korpusne

lingvistike. U: Philologia 2. str. 15-19.

SCHIPPAN, THEA (1992): Lexikologie der deutschen Gegenwartssprache. Tübingen: Max

Niemeyer Verlag.

SCHLAEFER, MICHAEL (2002): Lexikologie und Lexikographie. Eine Einführung am

Beispiel deutscher Wörterbücher. Berlin: Erich Schmidt Verlag GmbH & Co.

ŠIPKA, DANKO (1998): Osnovi leksikologije i srodnih disciplina. Novi Sad: Matica
srpska.

Rečnici
ANČIĆ, VLADIMIR (1998): Rječnik hrvatskog jezika. Treće, prošireno izdanje. Zagreb.

CORBEIL, JEAN-CLAUDE/ARIANE ARCHAMBAULT (1992): PONS-Bildwörterbuch:

Deutsch-Englisch-Französisch-Spanisch. Stuttgart et al.: Ernst Klett Verlag für Wissen
und Bildung.

33
Deutsches Wörterbuch herausgegeben von Jacob Grimm und Wilhelm Grimm (1854-
1960): Leipzig: Hirzel. Nachdruck: München: DTV (1984).

DORNSEIFF, FRANZ (2000): Der deutsche Wortschatz nach Sachgruppen. Lizenzausgabe

der 5. Auflage 1959. Leicht gekürzte Sonderausgabe. Wiesbaden: Walter de Gruyter &
Co.

DUDEN (1992): Bildwörterbuch der deutschen Sprache. 4., neu bearbeitete und
aktualisierte Auflage. Bearbeitet von Meyers Lexikonredaktion in Zusammenarbeit mit
der Dudenredaktion. Mannheim et al.: Dudenverlag.

DUDEN OXFORD (1994): Duden Oxford Bildwörterbuch Deutsch und Englisch.

Mannheim et al.: Dudenverlag.

DUDEN OXFORD (1994)2: Duden Deutsches Universalwörterbuch A-Z und Duden Oxford
Großwörterbuch Englisch. Englisch-Deutch / Deutsch-Englisch. CD-ROM. Mannheim:
Bibliographisches Institut/F.A. Brockhaus AG. / Oxford: Oxford University Press.

DUDEN (2000): Duden: Das große Wörterbuch der deutschen Sprache in zehn Bänden.
CD-ROM Mannheim et al.: Dudenverlag.

DUDEN (2002): Duden. Deutsch als Fremdsprache. Standardwörterbuch. Herausgegeben

von der Dudenredaktion. Mannheim et al.: Dudenverlag.

DUDEN (2003): Duden. Wörterbuch Deutsch als Fremdsprache. Herausgegeben von der
Dudenredaktion in Zusammenarbeit mit dem Max Hueber Verlag. Mannheim et al.:
Dudenverlag.

DUDEN (2006): Duden. Deutsches Universalwörterbuch. 6., überarbeitete und erweiterte

Auflage. Manheim et al.: Dudenverlag.

HUEBER (2003): Hueber. Wörterbuch Deutsch als Fremdsprache. Das einsprachige

Wörterbuch für Kurse der Grund- und Mittelstufe. Ismaning: Max Hueber Verlag /
Mannheim: Dudenverlag.

GÖTZ, DIETER/GÜNTHER HAENSCH/HANS WELLMANN (HRSG.) (2001): Langenscheidts

Großwörterbuch Deutsch als Fremdsprache. Das einsprachige Wörterbuch für alle, die
Deutsch lernen. In der neuen deutschen Rechtschreibung. 5. Auflage. Berlin et al.:
Langenscheidt.

GÖTZ, DIETER/HANS WELLMANN (HRSG.) (2003): Langenscheidt Taschenwörterbuch

Deutsch als Fremdsprache. Das einsprachige Lernerwörterbuch für Einsteiger. Völlige
Neuentwicklung. Berlin et al.: Langenscheidt.

34
GÖTZ, DIETER/HANS WELLMANN (HRSG.) (2009): Langenscheidt Power Wörterbuch
Deutsch als Fremdsprache. Berlin et al.: Langenscheidt.

IMBS, PAUL/BERNARD QUEMADA (1971-1996): Trésor de la Langue Francaise.

Dictionaire de la Langue du XIXe et du XXe siècle (1789-1960). Paris: Centre National
de la Recherche Scientifique.

JAKIĆ, BLANKA/ANTUN HURM (1999): Hrvatsko-njemački rječnik s gramatičkim

podacima i frazeologijom. Osmo, neizmijenjeno izdanje. Zagreb: Školska knjiga.

KEMPCKE, GÜNTER (2000): Wörterbuch Deutsch als Fremdsprache. Berlin / New York:
Walter de Gruyter.

KLAPPENBACH, RUTH/WOLFGANG STEINIZ (1977): Wörterbuch der deutschen

Gegenwartssprache. 8., bearbeitete Auflage. Berlin: Akademieverlag.

LEHNERT, MARTIN (HRSG.) (1971): Reverse Dictionary of Present Day English –

Rückläufiges Wörterbuch der englischen Gegenwartssprache. Leipzig: Verlag
Enzyklopädie.

MATER, ERICH (1965): Rückläufiges Wörterbuch der deutschen Gegenwartssprache.

Leipzig: VEB Bibliographisches Institut.

MATEŠIĆ, JOSIP (PRIR.) (2005): Njemačko-hrvatski univerzalni rječnik. Zagreb: Nakladni

zavod Globus / Insitut za hrvatski jezik i jezikoslovlje.

MOSKOVLJEVIĆ, MILOŠ (1990): Rečnik savremenog srpskohrvatskog književnog jezika.

Beograd: Apolon.

MUTHMANN, GUSTAV (1991): Rückläufiges deutsches Wörterbuch. Tübingen: Max

Niemeyer Verlag.

MUTHMANN, GUSTAV (1999): Reverse English Dictionary. Berlin/New York: de

Gruyter.

NIKOLIĆ, MIROSLAV (2000): Obratni rečnik srpskoga jezika. Beograd: Institut za srpski
jezik SANU. Palčić / Novi Sad: Matica srpska.

NIKOLIĆ, MIROSLAV (UR.) (2007): Rečnik srpskog jezika. Novi Sad: Matica srpska.

PAUL, HERMANN (1966): Deutsches Wörterbuch. Bearbeitet von Werner Betz. 6.

Auflage. Unveränderte Studienausgabe nach der 5., völlig neu bearbeiteten und
erweiterten Auflage. Tübingen: Max Niemeyer Verlag.

Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika. (1959-) Beograd: SANU.

35
Rečnik srpskoghrvatskoga književnog jezika. (1967-1976): I-VI. Novi Sad: Matica srpska.

RISTIĆ, SVETOMIR/JOVAN KANGRGA (1928): Rečnik srpskohrvatskog i nemačkog jezika,

II deo - srpskohrvatski-nemački. Beograd.

RISTIĆ, SVETOMIR/JOVAN KANGRGA (1963): Enciklopedijski nemačko-srpskohrvatski

rečnik. Sa srpskohrvatskom fonetskom oznakom izgovora književnoga nemačkog jezika.
2. izdanje, znatno prošireno i prepravljeno. Beograd: Prosveta / München: Max Hueber
Verlag.

ROGET, PETER MARK (2002): Roget´s Thesaurus of English Words and Phrases. Georg
Edison (ed.). 150th Anniversary Edition. Harmondsworth: Penguin.

SIMPSON, JOHN/E.S.C. WEINER (1989): The Oxford English Dictionary. Oxford:

Claredon.

ŠAMŠALOVIĆ, GUSTAV (1986): Njemačko-hrvatski ili sprski rječnik. 10. izdanje. Zagreb:
Grafički zavod Hrvatske.

UROIĆ, MRIJA/ANTUN HURM (2002): Njemačko-hrvatski rječnik s gramatičkim

podacima i frazeologijom. 3. izdanje. Zagreb: Školska knjiga.

VLADOVIĆ, VOJISLAV ET AL. (2008): NSSN nemačko-srpski i srpsko-nemački rečnik sa

gramatikom. Beograd: Institut za strane jezike.

WAHRIG, GERHARD (2006): Deutsches Wörterbuch. 8., grundlegen bearbeitete und

erweiterte Auflage. Nachdruck München: Bertelsmann Lexikon Verlag.

WAHRIG-BURFEIND, RENATE (2004): Wahrig. Illustriertes Wörterbuch. Neuausgabe

2004. Gütersloh / München: Bertelsmann Lexikon Verlag.

WAHRIG DIGITAL (2007): Wahrig digital Deutsches Wörterbuch CD-ROM. München:

Bertelsmann Lexikon Verlag.

WEHRLE, HUGO/HANS EGGERS (1967): Deutscher Wortschatz. Ein Wegweiser zum

treffenden Ausdruck. 12. Auflage - völlig neu bearbeitet von Professor Dr. Hans Eggers.
Stutgart: Klett.

Izvori s interneta
http://www.aurint.de
http://www.dwds.de
http://germazope.uni-trier.de/Projects/WBB/woerterbuecher/woerterbuecher/dwb/wbgui

36