NESTANAK ARALSKOG JEZERA

Aralsko more ili Aralsko jezero bilo je četvrto najveće jezero na svetu, ali
sada ga čine dve obične “barice”. Nestanak Aralskog mora u srednjoj Aziji
jedna je od najvećih prirodnih katastrofa. Aralsko jezero nalazi se između
Kazahstana na severu i Uzbekistana, na jugu. Od 1960-ih je područje Aralskog
mora počelo naglo da se smanjuje zbog toga su što su sovjetske vlasti
zbog navodnjavanja polja pamuka preusmerile tok reka Amu Darje i Sir Darje.
Pošto nema kuda da otiče, voda je održavala svoj nivo pomoću prirodne
ravnoteže između priliva i isparavanja. Nestajanjem vode povećala se
koncentracija soli i ubrzo je zatrovala sve u moru. Nekada površine Irske,
područje Aralskog mora smanjilo se na samo 10 posto svoje prvobitne veličine.

Po nekim tvrdnjama navodnjavanje polja pamuka je samo ubrzalo

neizbežno. Veruje se da se Aralsko jezero smanjuje vec 5000 godina, i to bez
ikakvog ljudskog uticaja. Nekada su i Aralsko i Kaspijsko jezero bili znatno
veći i povezani, čak se veruje da je postojala rećno-močvarna veza sve do Crnog
mora. Takodje veruje se da priča o zlatnom runu nije vezana za Potkavkaz kako
se dugo verovalo već za putovanje brodovima sve do centralne Azije. Jezera su
bila veća usled velike količine vode od topljenja leda od poslednjeg ledenog
doba. Kako je nestajao led, nestajala je i voda i nivo jezera je padao. Problem je
mala količina vode koja se sliva u jezero, isključivo sa Himalaja, dok sa severa
nema pritoka za razliku od Kaspijskog kome Volga i Ural obezbedjuju dovoljno
vode.
 Tek posle raspada Sovjetskog saveza vlasti su priznale nestanak Aralskog
mora i pokušale da pronađu rešenje za koje se nadaju da će u bitnom smislu
promeniti kvalitet života ljudi koji tamo žive. Moraće da umanje uticaj isušenog
mora na zdravlje ljudi i zato planiraju da sade pustinjsko drveće saksaul.

Seje se seme ovog drveća koje je slično onima koja rastu u pustinjama
srednje Azije i trebalo bi da bude prva linija odbrane od klimatskih promena u
Uzbekistanu. Jedno potpuno odgajeno drvo može 'popraviti' gotovo 10 tona tla
oko njegovih korena.
Stabla bi trebalo da zaustave vetar koji zagađeni pesak iz isušenog morskog tla
širi po atmosferi. Plan je da se celo dno prekrije šumom. Reč je o dugotrajnom
procesu sadnje započetom pre pet godina. Drveća se sade u redovima, na
udaljenosti od 10 metara kako bi mogla u trenutku sazrevanja svoje seme da
otpuste u prostor između. Mašine marljivo rade na morskom dnu koje je pre 40
godina bilo 25 metara ispod vode. Do sada je oko pola miliona hektara pustinje
prekriveno tim stablima, ali još je puno posla pred njima, budući da bi stabla
trebalo da budu zasađena na više od tri miliona hektara. Tim tempom, do
razvoja prave šume trebaće da prođe 150 godina.
More se možda nikad više neće vratiti, polja pamuka zauvek su uništila
dugogodišnju tradiciju ovog kraja. Ribolov više nije posao koji će se prenositi s
kolena na koleno.