Сунчев или Соларни систем чини Сунце и сва небеска тела која су гравитационо везана

за њега. Сунчев систем је подручје у васиони где је његова гравитациона сила доминантна,
тј. већа од гравитационих сила других звезда и Галаксије. Небеска тела која припадају
Сунчевом систему су: планете, њихови природни сателити и мала тела Сунчевог система.
У мала тела Сунчевог система спадају: астероиди, објекти у Којперовом
појасу, комете, метеориди и међупланетарна прашина. Систем садржи 8 планета,
3 патуљасте планете,[1] више од 150 њихових природних сателита,[2] те мноштво ситних
тела: комета, планетоида, тела Којперовог појаса, метеороида и међупланетна прашина.
Сунчева плазма испуњава хелиосферу,[3][4] а гравитацијски се утицај шири до
подручја Ортовог кометског облака (Јан Хендрик Орт), који се налази ближе од суседних
звезда. Осам планета разврстано је у две групе, унутарњу или терестричку, где се
налазе Земља и њој сличне 3 планете (Меркур, Венера и Марс), те у спољашњу
или јовијанску, с Јупитером и њему сличним дивовским
планетима Сатурном, Ураном и Нептуном. Унутарња је група стеновита, с
танким атмосферским слојем (без њега је једино Меркур). Јовијанске су планете гасовите с
малом стеновитом језгром, и њихов састав је сличан саставу протопланетног облака из
којега су планете настале. Хемијски састав Јупитера готово је идентичан Сунчевом.
Разлика између те две групе планета последица је развоја у којем је зрачење младог
Сунца загрејало језгре ближих планета и очистило их од лако испаривих елемената.
Добивши тако чврсту површину, на њој се геолошким процесима развила секундарна
атмосфера од претежно угљен-диоксида (Венера и Марс) и терцијарна атмосфера Земље
од азота и кисеоника. Све планете осим Земље прозване су по грчким и римским
божанствима.
Патуљасте планете су према одређењу Међународног астрономског савеза из
2006, Церес, који је највеће тело главнога планетоиднога појаса, као и Плутон и Ерида, који
су највећа транснептунска тела.[5] Ерис је откривен 2003. године и има пречника у опсегу од
2 400 до 3 000 km, већи је од Плутона и заједно с пратиоцем Дисномијом међу најдаљим је
познатим члановима Сунчева система (средња удаљеност од Сунца 67,7 астрономских
јединица или АЈ). Главни планетоидни појас је смештен у подручју између Марса и
Јупитера, садржи мала чврста тела грађена од стена и метала. Та се тела развијају
сударима, а крећу се око Сунца истим смером као и планете, али су им стазе издуженије,
због чега неки одлазе даље од Сатурна или се приближавају Сунцу ближе од Меркура.
Због интензивног праћења и побољшања мерних метода, у новије је доба откривен знатан
број планетоида који пролазе покрај Земље.
Ближа транснептунска тела крећу се у близини еклиптичке равнини, док су даља више
распршена па се деле у Којперов појас (Џерард Кајпер) и у распршени диск. Грађена су
од стена и леда. Претежно залеђена тела, с уделом прашине, су комете, мањи део којих се
налази у подручју дивовских планета (краткопериодне комете), док већина пристиже из
Ортовог облака и има периоде од више хиљада година (дугопериодне комете). Изграђене
су од залеђене материје, комете воде порекло из простора иза Нептуна. Комете у пролазу
близу Сунца развијају кому и реп те се поступно распадају. Остареле комете без
испарљиве материје наликују планетоидима.
Настанак и развој Сунчевог система објашњаван је посљедњих неколико векова
низом козмогонијских хипотеза и теорија. Постојећи подаци доказују да су планете
формиране од материје присутне у међузвезданом облаку од којега је настало и Сунце пре
4,65 милијарди година.[6] Тела мање масе и она удаљенија од Сунца брже су се хладила,
због чега је старост најстаријих стена појединих тела различиа (на пример на Месецу 4,45
милијарди година, а на Земљи 3,7 милијарди година). Удаљене планете и њихови сателити
брже су постигли садашњу ниску температуру па су гравитацијском силом привукли гас
из маглине.[7] Да се избегла забуна, други систами називају се планетарним системима. У
већини других језика назив је изведен из лат. Sol, што је латинско име за Сунце.