Matematički fakultet Univerziteta u Beogradu

SEMINARSKI RAD
iz predmeta Istorija i filozofija matematike

Pierre de Fermat

David Aksović
profesor: Zoran Petrović
18. Maj 2017.
SADRŽAJ SADRŽAJ

Sadržaj
1 Biografija 2

2 Put od antičke Grčke do renesansne Francuske 6

3 Marginalne zabeleške i ostavština ”princa svih amatera” 9

4 Velika Fermaova teorema 11

5 Čovek koga je svet čekao više od tri ipo veka 16

6 Zaključak 19

7 Literatura 20

1 David Aksović
 1 BIOGRAFIJA

1 Biografija
Pjer de Ferma je roden 20. Avgusta 1601. godine u gradu Bomon de Lomanj na ju-
gozapadu Francuske. Fermaov otac, Dominik Ferma, bio je bogati trgovac kožom
tako da je Pjer imao sreću da uživa privilegije i obrazuje se pri franjevačkom ma-
nastiru u Grandselvu, a zatim da provede jedan kraći period na univerzitetu u Tu-
luzu. Ne postoje nikakvi dokazi o tome da je u to vreme mladi Ferma pokazivao
bilo kakvu posebnu nadarenost za matematiku.
Pritisak od strane porodice okrenuo je Fermaa prema karijeri u državnoj službi, a
1631. godine bio je izabran za namesnika u gradskoj skupštini Tuluza, u odeljenju
za peticije. Tada su kraljevski namesnici obezbedivali vitalnu vezu izmedu lokal-
nog stanovništva i Pariza. Njegove dodatne obaveze podrazumevale su rad u sudu
i imao je dovoljno iskustva da se bavi i najtežim slučajevima. Ferma je veoma
brzo napredovao u državnoj službi, pa je postao član društvene elite i dobio ”de”
kao deo svog imena. Tome svedoči pismo engleskog matematičara, ser Kenelma
Digbija, njihovom zajedničkom prijatelju Džonu Volisu, gde kao opravdanje za
nemogućnost susreta sa Fermaom navodi :
”Istina je da sam baš pogodio dan premeštanja sudija iz Kastra za Tuluz gde
je on [Ferma] vrhovni sudija Najvišeg suda parlamenta; od tada je okupiran veli-
kim i veoma važnim slučajevima, koje je završio izričući presudu, a koja je jako
uzburkala mnjenje; ticala se sveštenika koji je zloupotrebljavao svoje funkcije te
je osuden na spaljivanje na lomači. Ova afera je upravo završena i presuda je
izvršena”.
Ferma se redovno dopisivao sa Digbijem i Volisom. Naime, njegov napredak
često nije bio rezultat njegovih ambicija vec kuge koja je tada harala Evropom. Čak
je i on sam u jednom dužem periodu 1652. godine bio toliko bolestan da je njegov
prijatelj Bernar Medon objavio njegovu smrt nekolicini ljudi. Zatim se ispravio u
pismu holandaninu Nikolasu Hajnsiusu:
”Informisao sam vas o Fermaovoj smrti. On je još uvek živ i više se ne plašimo za
njegovo zdravlje iako smo ga računali u mrtve pre izvesnog vremena. Kuga više
nije medu nama.”
Na početku 17. veka matematika se još uvek oporavljala od perioda sred-
njeg veka i nije bila visokokotirana tema. Shodno tome, matematičari nisu toliko
poštovani i mnogi od njih su morali sami sebi da plaćaju svoje studije, a oni koji to
nisu mogli da prijušte radili su matematiku iz hobija. A Pjer, iako je završio pravo,
bio je toliko dobar matematičar da ga je A.T. Bel nazvao ”princem svih amatera” a
Džulijan Kulidž isključio iz svoje knjige ”Matematika velikih amatera” smatrajući
da bi ga trebalo ubrojati u profesionalce.
Kako je izabran za člana Tuluškog parlamenta samo tri godine nakon postavlja-
nja kardinala Rišeljea za prvog ministra Francuske, Fermaova strategija je bila da

2 David Aksović
 1 BIOGRAFIJA

izvršava svoje obaveze efikasno, bez skretanja pažnje na sebe. Nije imao velikih
političkih ambicija i radio je sve kako bi izbegao previranja u parlamentu. Umesto
toga, posvetio je svu svoju slobodnu energiju matematici, i kada nije bio zauzet
izricanjem presuda, posvećivao je sebe svom hobiju.
Živeći daleko od Pariza, Ferma je bio izolovan od i onako malog kruga mate-
matičara koji je egzistirao, a koji je obuhvatao takve figure kao što su Paskal, Ta-
sendi, Roberval, i posebno otac Marin Mersen. Otac Mersen je pokušao da ohrabri
matematičare da razmjenjuju svoje ideje i da se koriste radom dugih. Medutim,
uprkos stalnim ohrabrenjima od strane oca Mersena, Ferma je uporno odbijao da
objavi svoje radove. Publikovanje i priznanja mu nisu značila ništa i bio je zado-
voljan samo time što je u mogućnosti da, bez spoljnih uznemiravanja, kreira nove
teorije.
Stidljivi i uzdržani genije je imao i lošu crtu. Kombinovano sa njegovom tajans-
tvenom prirodom vodila ga je ka zadirkivanju kolega matematičara u retkim tre-
nutcima komunikacije sa njima. Napisao bi pismo koje bi sadržavalo njegovu naj-
noviju teoremu bez pratećeg dokaza. Činjenica da nikad nije hteo da objavi svoje
dokaze izazvala je veliki bes u drugima. Rene Dekart ga je nazvao ”hvalisavcem”,
a Džon Volis je za njega govorio ”taj prokleti Francuz”. Osim što je uživao u ner-
viranju svojih kolega, Fermaova navika da postavi problem, ili da sakrije rešenje,
imala je više praktičnu motivaciju. Prvo, to je značilo da nije morao da gubi vri-
jeme dopunjavajući do detalja svoje radove, umesto toga vrlo brzo je prelazio na
sledeća osvajanja. Nije morao da pati zbog zavidnog sitničarenja ostalih. Jednom
objavljen, dokaz bi bio pregledan i komentarisan od strane svakoga ko je znao bilo
šta o temi. Kada ga je Blez Paskal prisilio da objavi neke od svojih radova, Ferma
je odgovorio:
”Na bilo kojem od mojih radova vrijednih objavljivanja, ne želim da vidim potpi-
sano svoje ime”.
Ferma je bio tajanstveni genije, koji je žrtvovao slavu da mu pažnju ne bi od-
vlačila trivijalna pitanja njegovih kritičara.

3 David Aksović
 1 BIOGRAFIJA

Razmena pisama sa Paskalom, jedina prilika kada je Ferma diskutovao o svo-

jim idejama sa bilo kim osim sa Mersenom, ticala se kreacije jedne potpuno nove
grane matematike – teorije verovatnoće. Paskal je upoznao matematičkog pusti-
njaka sa ovom temom i tako, bez obzira na svoju želju za izolovanošću , Ferma se
osećao dužnim da održava dijalog.
Paskalov interes za ovu temu pobudio je jedan profesionalni kockar iz Pariza, An-
toan Gombo, koji mu je postavio problem sa igrom na sreću. U igri postoji po-
bednički broj poena koji se sakuplja bacanjem kockice i koji god igrač prvi sakupi
odgovarajući broj poena pobeduje i uzima novac.

4 David Aksović
 1 BIOGRAFIJA

Gombo je igrao ovu igru sa svojim prijateljima i u sred igre su bili primorani da
prekinu zbog neodložnog posla. I tu nastaje problem - šta uraditi sa uloženim nov-
cem, kako podeliti nagradu? Prosto rešenje bi bilo dati novac igraču sa najviše do
tada sakupljenih poena, ali je Gombo pitao Paskala da li postoji neki pravedniji
način da se podeli novac. Paskalu je zadato da izračunava kakve bi bi bile šanse
svakog igrača da pobedi, ako bi se igra nastavila, a podrazumevajući da svi igrači
imaju iste verovatnoće dobijanja narednih poena. Novac bi se tada mogao podeliti
prema izračunatim verovatnoćama.
Njih dvojica su analizirali Gomboovo pitanje i ubrzo shvatili da je to bio rela-
tivno trivijalan problem koji se mogao rešiti pomoću stroge definicije svih mogućih
završetaka igre i pridruživanja posebnih verovatnoća svakom od njih. I jedan i
drugi su bili u mogućnosti da nezavisno jedan od drugog reše Gomboov problem,
ali njihova saradnja je ubrzala proces dolaska do rešenja i povela ih u dublja is-
traživanja ostalih, još suptilnijih i kompleksnijih pitanja vezanih za verovatnoću.
Oni su radili na tome da uspostave neke matematičke pravilnosti koji preciznije
opisuju zakone verovatnoće, jer se verovatnoća u to vreme izračunavala uglavnom
preko intuicije i iskustva koja su imali kockari, što je u većini slučajeva bilo po-
grešno.
Bertrand Rasel je komentarisao ovu navodnu kontradiktornost:
”Kako se usudujemo govoriti o zakonima verovatnoće? Zar nije verovatnoća su-
protnost zakonu?”
Jedan od najkotraintuitivnih problema tiče se šanse da se imaju isti rodendani.
Zamislite jedan fudbalski teren i na njemu igrače i sudiju. Kolika je verovatnoća
da bilo koja dvojica od ova 23 čoveka imaju rodendan istog dana? Sa 23 čoveka
i 365 dana u godini izgledalo bi malo verovatno da će bilo koja dvojica imati iste
rodendane. Odgovor je preko 50%, što znači da je više verovatno da će dva čoveka
na terenu imati isti rodendan nego da neće imati. Objašnjenje za to je što se ne
gledaju pojedinci već broj načina na koji se ljudi mogu kombinovati u parove. Broj
mogućih parova u ovom slučaju 253 para(22 para za prvog + 21 za drugog + 20 za
trećeg +...+ 1 za poslednjeg).
Pored toga što je delio roditeljstvo nad teorijom verovatnoće, Ferma je takode
bio uključen i u stvaranje još jedne oblasti matematike, diferencijalnog i itegrabil-
nog računa(kalkulusa). Kalkulus pruža mogućnost izračunavanja količine promene
jedne veličine u odnosu na drugu, poznate kao izvod. To je bilo otkriće koje je u
potpunosti promenilo tok današnje nauke. Baš zbog svoje skromnosti i tendencije
da se ne proslavi svojim hobijem vekovima se mislilo da je Isak Njutn otkrio kal-
kulus nezavisno od Fermaovog rada i bez upoznavanja sa njim, ali 1934. godine
L. Tenčard Mur otkriva belešku, koja je ispravila ovo mišljenje i Fermau dodelila
zasluge koje mu pripadaju. Njutn je, naime, zapisao da je razvio svoj kalkulus na
osnovu ”Msje Fermaovog metoda crtanja tangenti”. Od 17. veka pa sve do danas,

5 David Aksović
 2 PUT OD ANTIČKE GRČKE DO RENESANSNE FRANCUSKE

kalkulus je korišćen za opisivanje Njutnovog zakona gravitacije i njegovaih zakona

mehanike, koji zavise od rastojanja, brzine i ubrzanja.
Pronalazak kalkulusa i otkriće teorije verovatnoće bili bi i više nego dovoljni da
osiguraju Fermau mesto medu slavnim matematičarima, ali njegovo najveće ot-
kriće je bilo u još jednoj grani matematike. Fermaova najveća ljubav ležala je u
oblasti koja je poprilično neupotrebljiva – u teoriji brojeva. Voden jakom željom
da razume osobine brojeva i relacije koje važe medu njima a pritom se oslanjajući
na znanje antičke Grčke slobodno vreme je provodio sa najčistijom i najstarijom
formom matematike. Najveći uticaj na njega imala je Diofantova ”Aritmetika”,
matematički dragulj koja je ubrzo postala njegov nerazdvojni prijatelj.

2 Put od antičke Grčke do renesansne Francuske

Posle Pitagorine smrti koncept matematičkog dokaza se brzo sirio po celom civi-
lizovanom svetu i dva veka pošto je njegova škola potpuno spaljena, centar stu-
diranja matematike se pomerio iz Krotona u grad Aleksandriju. Pošto je pokorio
Grčku, Malu Aziju i Egipat, Aleksandar Veliki je 332. godine p.n.e. odlučio da
osnuje glavni grad koji bi bio najgrandiozniji grad na svetu. Spektakularna metro-
pola nije bila odmah i centar učenosti. Tek od 323. godine p.n.e. kada je Aleksan-
dar umro i kada je tron Egipta nasledio njegov polubrat Ptolomej I, Aleksandrija
postaje središte prvog svetskog univerziteta. Ideju da se sagradi aleksandrijska
biblioteka dao je Denetrius Falaerus. On je nagovorio Ptolomeja da prikupe sve
značajne knjige, uveravajući ga da će veliki umovi dolaziti za njima. I tako je
počela potraga za dragocenim spisima i knjigama širom tadašnje Evrope i Male
Azije. Sve što bi se donelo u grad davalo bi se službi za kopiranje koji bi materijal
prepisali, zatim bi se original smeštao u biblioteku, a duplikat bi bio velikodušno
vraćen vlasniku. I dok se posle prvog još nekoliko Ptolomeja nasledivao, hram
znanja je narastao na preko 600.000 knjiga.
Matematičari su , studirajući u Aleksandriji mogli da nauče sve što se tada znalo,
ne samo zbog neiscrpnog izvora znanja koje je biblioteka posedovala, nego i zbog
najpoznatijih učitelja koji u predavali na aleksandrijskom univerzitetu. Prvi medu
njima bio je niko drugi nego Euklid. Pored predavanja matematike, on je dobar
deo svog života posvetio pisanju ”Elemenata”, najuspešnijeg udžbenika u istoriji.
Sve do ovog veka to je bila najprodavanija knjiga na svetu, odmah posle ”Biblije”.
Delo se sastojalo iz 13 tomova od čega su 2 toma u potpunosti posvećena radu
Pitagorejskog bratstva. Euklid je poznat i po tome što je prvi koristio reducio ad
absurdum tj. dokaz kontradikcijom. Služeći se ovakvim metodom uspeo je da
dokaže postojanje iracionalnih brojeva.

6 David Aksović
 2 PUT OD ANTIČKE GRČKE DO RENESANSNE FRANCUSKE

√
Dokaz: Predpostavimo suprotno, recimo da se 2 može napisati u obliku ne-
kog razlomka, i nazovimo ga hipotetički razlomak qp , gde su p i q celi brojevi i q
nije nula.
√ p
2=
q
Kada kvadriramo jednačinu i sa jedne i sa druge strane važi:

p2
2=
q2
tj. imamo:
2q2 = p2
Iz ovog izraza sledi da p2 mora biti parno, jer je q2 ceo broj.
A ako je kvadrat nekog broja paran onda i sam taj broj mora biti paran. (#)
Kako je p paran broj, može zapisati i kao 2m, gde je m neki drugi ceo broj. Pa je:

2q2 = (2m)2 = 4m2

Podelimo obe strane sa 2 i dobijamo:

q2 = 2m2

Odavde q2 mora biti parno pa po (#) i q mora biti parno. Pa ćemo q napisati kao
2n, gde je n opet neki ceo broj.Pa naša jednačina postaje:
√ p 2m m
2= = =
q 2n n

Primećujemo da isti postupak možemo primeniti i za brojeve m i n. I razlomak mn

će postati ef gde su e i f neki novi celi brojevi. A ponavljajući postupak dobijamo
g
f = h za neke g i h i tako redom...
e

Zakljucak: Ovo nam govori da se hiperbolički razlomak qp može beskonačno

mnogo puta podeliti sa 2, što je nemoguće jer su p i q celi brojevi i naš razlomak
bi se kad tad sveo na najprostiji razlomak ab gde a i b nemaju zajedničkih delilaca.
Dolazimo do kontradikcije, dakle iracionalni brojevi postoje.

Sadržaj Euklidovih ”Elemenata” sačinjavao je program geometrije u školama i

na univerzitetima narednih dve hiljade godina. Matematičar koji je napravio ekvi-
valentan tekst u oblasti teorije brojeva bio je Diofant iz Aleksandrije. Zahvaljujući
mnogobrojnim ratovima kroz istoriju, i uništavanja većine pisanih tragova, danas
se veoma malo zna o ovom matematičaru. Jedan detalj njegovog života je preživeo

7 David Aksović
 2 PUT OD ANTIČKE GRČKE DO RENESANSNE FRANCUSKE

u obliku zagonetke za koju se spekuliše da je bila urezana na njegovom nadgrob-

nom spomeniku: ”Bog mu je poklonio da bude dečak jednu šestinu svog života, a
dodavši dvanaesti deo na ovo, On je obložio njegove obraze maljama; zapalio mu je
vatru braka posle sedmog dela, a pet godina posle venčanja On mu je dodelio sina.
Ali, avaj! Kasno rodeno nesrećno dete; kada je dostiglo polovinu očevog punog
života, ledena Sudbina ga je uzela. Pošto je sebi ublažavao bol pomoću ove nauke
o brojevima četiri godine, svršio je svoj život.” Ako je ovo stvarno istina, postav-
lja se pitanje koliko je diofant stvarno živeo? Neka je broj godina koliko je živeo X:

1 1 1 1
X= X+ X+ X+5+ X+4
6 12 7 2
75
X− X=9
84
8
X=9
84
X = 84
Dakle, Diofant je navodno živeo 84 godine.

Svoj radni vek proveo je u Aleksandriji prikupljajuci već rešene probleme, ali i
smišljajući nove, a zatim ih je sve obuhvatio u njegovom glavnom delu pod nazi-
vom ”Aritmetika”.
Aleksandrijska biblioteka je gorela tri puta. Prvi put u napadu Julija Cezara
47. godine p.n.e, kada se požar proširio napadom na luku. Četiri veka nakon toga,
premeštena u hram u Sirapisu, biblioteka se polako obnavljala. Sve dok 389. go-
dine hrišćanski Car Teodosius nije naredio da se unište svi paganski spomenici u
Aleksandriskoj biskupiji. Onda je usledio napad Turaka 642. gde je kalif Omar,
osvojivši Aleksandriju naredio da se spale sve knjige koje nisu u skladu sa Kura-
nom, a i one koje jesu, bile bi spaljene iz razloga što su bile suvišne. Godinama
nakon toga knjige koje nisu bile spaljene gomilale su se u Konstantinopolju kada
su 1453. godine po udaru Turaka ponovo bile pred uništenjem. Učeni vizantijski
ljudi povlačeći se na zapad, spasili su šta se spasiti može.
Nije iznenadujuće što je veliki deo Diofantovog rada uništen; u stvari, pravo
je čudo što je šest tomova ”Aritmetike” uspelo da preživi tragediju Aleksandrije
i srednji vek kao mračno doba matematike i uopšte nauke, i uputi se na zapad.
Jednostavno Diofantu je bilo predodredeno da se nade na radnom stolu Pjera de
Fermaa.

8 David Aksović
 3 MARGINALNE ZABELEŠKE I OSTAVŠTINA ”PRINCA SVIH
AMATERA”

3 Marginalne zabeleške i ostavština ”princa svih amatera”

”Aritmetiku” koju je Ferma posedovao, 1621. godine preveo je na latinski je-
zik čuveni Klod Gaspar Baše, po opšteprihvaćenom mišljenju najučeniji čovek
cele tadašnje Francuske. Ona je sadrzala preko stotinu problema i za svaki pro-
blem Diofant je imao detaljno rešenje. Ovaj nivo savešnosti u rešavanju zadataka i
završetku dokaza je nešto što Ferma nikada nije usvojio. Dok bi proučavao Diofan-
tove probleme i rešenja dobijao je inspiraciju da razmišlja o drugim kompleksnijim
problemima i počinjao bi da ih rešava. Na sreću po nas, Bašeovo izdanje ”Aritme-
tike” imalo je prilično široke margine na svakoj stranici, tako da je Ferma većinu
svojih ideja i logiku razmišljanja zapisivao odmah pored ištampanog teksta.
Jedno od Fermaovih odkrića ticalo se takozvanih prijateljskih ili harmoničnih bro-
jeva. Prijateljski brojevi su parovi brojeva kod kojih svaki broj predstavlja zbir
delilaca onog drugog broja. Pitagorejci su otkrili 220 i 284, Dekart je otkrio
9363584 i 9437056 a Ferma je 1636. godine pronašao brojeve 17296 i 18416.
Šesnaestogodišnji Italijan, Nikolo Paganini, otkrio je 1866. godine par 1184 i 1210.
Iako je otkriće para prijateljskih brojeva učinilo Fermaa poznatim, njegova reputa-
cija je istinski potvrdena seriji matematičkih izazova.
Na primer, Ferma je zapazio da je 26 izmedu 25 i 27, od kojih je jedan kvadrat
nekog broja (25 = 52 ), a drugi je kub broja (27 = 33 ). On je tražio i druge brojeve
koji bi bili izmedu kvadrata i kuba, ali nije uspeo da pronade nijedan, te je posum-
njao da je 26 jedini takav broj. Posle mnogo dana napornog rada, uspeo je izvede
dokaz koji je bez sumnje potvrdivao da je 26 zaista jedini broj izmedu kvadrata i
kuba i da nijedan drugi broj ne može zadovoljiti ovaj kriterijum. Ovaj problem je
objavio matematičkoj javnosti, a zatim ju je izazvao da dokaže da je to zaista tako.
Otvoreno je priznao da poseduje dokaz; pitanje je bilo, da li i drugi imaju dovoljno
genijalnosti da ga dobiju? Ispostavilo se da niko nije mogao da izvede dokaz za
ovako jednostavnu tvrdnju, jer je on, zaista bio davolski komplikovan.
Još jedna od njegovih poznatih tvrdnji je dobila naziv kao ”Mala Fermaova te-
orema”. Mala Fermaova teorema kaže da ako je p prost broj, i a je bilo koji ceo
broj koji nije deljiv sa p, onda a na stepen p-1 daje ostatak 1 kada se podeli sa p.
a p−1 ≡ 1(mod p)
Ferma je objasnio ovu teoremu bez dokaza. Prvi koji je dao dokaz je Gotfrid Laj-
bnic, u rukopisu bez datuma, gde je napisao da je znao dokaz pre 1683. godine.

Proučavajući drugu knjigu ”Aritmetike”, Ferma je bio iznenaden vrstama i

količinom pitagorejskih trojki. Začudeno je gledao Diofantovu listu trojki za koje
zbir kvadrata dva broja daje upravo kvadrat trećeg. Pitao se šta bi još tu mogao da
doda što je moglo promaći Grcima. I iznenada, zaigran Pitagorinom jednačinom,

9 David Aksović
 3 MARGINALNE ZABELEŠKE I OSTAVŠTINA ”PRINCA SVIH
AMATERA”

u jednom trenutku svoje genijalnosti, koja će ga učiniti besmrtnim, kreirao je

jednačinu koja je iako veoma slična Pitagorinom nije imala rešenja. Umesto da
razmatra jednačinu x2 +y2 = z2 , Ferma je osmišljavao varijantu Pitagorine kreacije:
x3 + y3 = z3 , ali njegova jednačina, navodno, uopšte nije imala celih rešenja. Da
li bi to zaista moglo značiti da ovakva Fermaova modifikacija može preokrenuti
Pitagorinu jednačinu koja dokazano ima beskonačno mnogo rešenja u jednačinu
bez rešenja.
Na margini svoje ”Aritmetike”, pored problema broj osam, zabeležio je zapažanje
koje će kasnije biti nazvano ”Poslednja Fermaova teorema”:
”Cubum autem in duos cubos, aut quadratoquadratorum in duos quadratoqu-
adratos, et generaliter nullam in infinitum ultra quadratum patestatem in duos
euisdem nominis fas est dividere cuius rei demonstrationem mirabilem sane de-
texi.”
”Ne moguće je napisati kub broja kao zbir kubova dva broja ili četvrti stepen
broja kao zbir četvrtih stepena dva broja, ili, uopšteno, bilo koji broj podignut na
stepen veći od 2 kao zbir neka dva broja podignutih na taj isti stepen.”
xn + yn = zn gde je i n pozitivan ceo broj veći od 2.
Mada Ferma nikada nije zapisao dokaz ovog problema, on je, gotovo u šiframa,
opisao dokaz za specifičan slučaj n=4 na jednom mestu u svojoj knjizi, gde ga je
uvrstio u dokaz potpuno drugog problema. Uprkos nedostatku detalja za ovaj po-
seban slučaj, on ipak daje ilustraciju posebne forme dokaza kontradikcijom, zvanu
metoda beskonačnog opadajućeg niza. Mada ispod zapažanja u problemu broj 8,
Ferma baš u svom stilu navodi još jednu rečenicu koja će izazvati i razbesneti
mnoge matematičare:
”Cuius rei demonstrationem mirabilem sane detexi hanc marginis exiguitas
non caperet.”
”Otkrio sam zaista neverovatan dokaz ove teoreme koji ne može da stane na
marginu ove strane.”

Devetog januara 1665. godine, Ferma teško bolestan potpisuje svoju poslednju
sudsku presudu i tri dana kasnije umire. Fermaov najstariji sin, Samjuel Kleman,
ceneći značaj očevog hobija, proveo je pet godina u sakupljanju očevih beleški i pi-
sama. Objavljuje ih 1670. godine u Tuluzu pod naslovom ”Diofantova Aritmetika
za zapažanjima P. de Fermaa”.

10 David Aksović
 4 VELIKA FERMAOVA TEOREMA

4 Velika Fermaova teorema

Poslednja Fermaova teorema je značajna jer su sve druge Fermaove teoreme bile
utemeljene, bilo pomoću dokaza koje je on dao, bilo pomoću dokaza koji su pronadeni
kasnije. Ona nije poslednja koju je Ferma dao, nego poslednja koja treba biti do-
kazana. Teorema se uopšteno smatra matematičkom postavkom koja je isprovoci-
rala najveći broj netačnih matematičkih dokaza. Njena slava dolazi samo iz čiste
teškoće da se ona dokaze, i tvrdnje da je ”princ svih amatera” zaista izveo ovaj
dokaz.
Iako su najveći svetski umovi bezuspešno tragali za rešenjem ove zagonetke, njen
status se prosirio i izvan kruga matematičara i naučnika. Teorema se probila 1958.
godine čak i do jedne faustovske priče. Antologija pod naslovom ”Sporazumi sa

11 David Aksović
 4 VELIKA FERMAOVA TEOREMA

davolom” sadrži kratku priču autora Artura Pogesa. U priči ”Davo i Sajmon Flag”,
davo moli Sajmona da mu postavi pitanje. Ako davo odgovori tačno u roku od
24 časa, onda on uzima njegovu dusu, ali ako ne uspe mora dati Sajmonu 100000
dolara. Sajmon mu postavlja pitanje:
”Da li je Fermaova poslednja teorema tačna?”
Davo nestaje, i žuri da prikupi svaki delić matematike na svetu koji je ikada bio
kreiran. Sledećeg dana on se vraća i priznaje poraz:
”Čak ni ja ne mogu naučiti dovoljno matematike za tako kratko vreme za tako težak
problem. Što se više udubljujem u problem postaje sve gore.”
”Da li znaš?”, poverio se davo, ”da ni najbolji matematičari sa drugih, mnogo na-
prednijih planeta nisu rešili taj problem? Da, postoji momak na Saturnu - izgleda
nešto kao pečurka na štulama - koji rešava parcijalne diferencijalne jednačine na-
pamet; čak je i on odustao”.

Ipak, mali iskorak, napravio je Leonard Ojler koristeći se otkrićem imaginarnih

brojeva iz 16. veka. Četvrtog avgusta 1753. godine Ojler je javio u pismu pruskom
matematičaru Kristijanu Goldbahu da je usvojio Fermaovu metodu opadajućeg be-
skonačnog niza i da je uspešno dokazao slučaj za n=3.
Bilo je to fantastično dostignuće, ali se nije moglo ponoviti za ostale slučajeve
ove teoreme. Sto godina posle Fermaove smrti postojali su samo dokazi za dva
specifična slučaja. Posle Ojlerovog proboja, još uvek je bilo potrebno dokazivati
da ne postoje pozitivna celobrojna rešenja za beskonačan broj jedančina:

x5 + y5 = z5

x6 + y6 = z6
x7 + y7 = z7
x8 + y8 = z8
x9 + y9 = z9
...
Mada situacija nije bila toliko poražavajuća na prvi pogled. Dokaz za slučaj
n = 4 takode dokazuje slučajeve za n = 8, 12, 16, 20... To je zbog toga sto se
bilo koji ceo broj na osmi stepen može zapisati i kao taj broj na kvadrat pa sve to
na četvrti stepen. Po istom principu, Ojelrov dokaz za slučaj n = 3, automatski
dokazuje slučajeve n = 6, 9, 12, 15...
Odjednom, brojevi su počeli da se osipaju i Ferma više nije izgledao nepovrediv.
Dokaz za n = 3 je posebno značajan zato što je broj 3 primer prostog broja.
Prost broj ima tu osobinu da nije umnožak nijednog celog broja osim jedinice i

12 David Aksović
 4 VELIKA FERMAOVA TEOREMA

samog sebe. Svi ostali brojevi su umnošci preostalih brojeva i nazivaju se ne-prosti
ili složeni brojevi. Teoretičari brojeva smatraju proste brojeve za najvažnije od svih
brojeva, jer su oni atomi matematike. Prosti brojevi su numeričke slagalice zato
što se svi ostali brojevi mogu napisati kao neka kombinacija pomnoženih prostih
brojeva. Ovo izgleda kao da vodi ka veoma značajnom napretku. Da bi se dokazala
Fermaova Velika teorema za sve vrednosti n, potrebno ju je, jednostavno, dokazati
za sve proste brojeve. Svi ostali slučajevi su samo umnošci slučajeva sa prostim
brojevima i mogu biti dokazani iz njih.

x5 + y5 = z5

x7 + y7 = z7
x 1 1 + y1 1 = z1 1
x 1 3 + y1 3 = z1 3
x 1 7 + y1 7 = z1 7
x 1 9 + y1 9 = z1 9
...
Ako bi neko mogao da dokaže Fermaovu Veliku teoremu samo za proste vred-
nosti n, onda je teorema dokazana za sve vrednosti n. Ako se posmatraju svi
celi brojevi, očigledno je da ih ima beskonačno mnogo. Ako se posmatraju prosti
brojevi, koji predstavljaju samo mali deo celih brojeva, onda je problem svakako
mnogo jednostavniji.
Intuicija vam sugeriše da kada počnete sa beskonačnom količinom, a zatim
uklonite dobar deo nje, očekujete da će vam ostati konačna vrednost. Nažalost,
matematičari se ne vode intuicijom, već logikom. U stvari, moguće je dokazati
da je lista prostih brojeva beskonačna. Prema tome, uprkos mogućnosti ignorisa-
nja velikog broja jednačina koji se odnose na ne-proste vrednosti broja n, ostatak
jednačina koji se odnose na proste brojeve, još uvek je beskonačan. Negde do
početka 19. veka Fermaova Velika teorema se već bila utvrdila kao najskandaloz-
niji problem u teoriji brojeva.
Od Ojlerovog dokaza nije bilo daljeg pomaka, ali dramatična objava jedne mlade
Francuskinje davala je nadu da će traganje za Fermaovim dokazom biti obnovljeno.
Ta devojka bila je Sofi Žermen. Sofi je primenila novu strategiju u rešavanju pro-
blema. Njen cilj je bio da kaže nešto o mnogim slučajevima odjednom. U svom
pismu Gausu, skicirala je proračun koji se odnosi na specifičan tip prostog broja p
takvog da je 2p + 1 takode prost broj.

13 David Aksović
 4 VELIKA FERMAOVA TEOREMA

Njen metod je postigao svoj prvi kompetan uspeh 1825. godine zahvaljujući
Gustavu Dirihleu i Adrienu Mari Ležandru. Obojica su dokazali nezavisno jedan
od drugog da slučaj n = 5 nema rešenje ali su bazirali svoje dokaze na radu Sofi
Žermen. Ako bi se posmatrala Femaova jednačina za n = 5 tada jedan od brojeva
x, y, z je paran i jedan od njih je deljiv sa 5. Postoje dva slučaja: prvi slučaj je kada
broj koji je deljiv sa 5 je paran, a drugi slučaj je kada su paran broj i onaj koji je
deljiv sa 5 različiti. Dirihle je dokazao prvi slučaj. Ležandr je dokazao drugi slučaj
i time kompletirao dokaz.
Četrnaest godina kasnije Francuzi su napravili još jedan proboj. Gabrijel Lame
je unapredio metod Žermenove i dao dokaz za slučaj n = 7.
U isto vreme i Ogisten Luj Koši i Lame su objavili da imaju dokaze Velike Ferma-
ove teoreme, ali se ubrzo pokazalo da su njihovi dokazi pogrešni.
To je pokazao nemački matematičar Kumer koji je tvrdio da je fundamentalni pro-
blem u tome što se dokazi, Košija i Lamea, oslanjaju na osobinu brojeva poznatu
pod imenom jedinstvena faktorizacija. I mada je jedinstvena faktorizacija istinita
za cele brojeve, Kumer je primetio da ne mora biti istinita kada su uključeni ima-
ginarni koreni iz jedinice.
Nade da će se pronaći lak dokaz Velike Fermaove teoreme posle rada Ernsta
Kumera bile su blede nego ikada. Kumer je uspeo da dokaže Veliku Fermaovu
teoremu za sve proste izložioce manje od 100. Izgledalo je kao da će mladi mate-
matičari zaboraviti na ovaj problem. Ali 1908. godine, nemački matematičar Paul
Volfskel, dao je problemu nadu za opstanak.
Zahvaljujući njegovoj zanimljivoj anegdoti i poduhvatu koji je usledio, on će
zauvek biti povezivan sa Fermaovim problemom i biće inspiracija hiljadama drugih
da se uhvate u koštac sa ovim izazovom. Priča počinje Volfskelovom opsednutošću
jednom prelepom ženom čiji identitet nikada nije otkriven. Misteriozna žena ga je
odbila i Volfskel je u stanju depresije i unutrašnjeg očaja odlučio da izvrši samo-
ubistvo. Bio je strastven čovek, ali ne i impulsivan, pa je isplanirao svoju smrt do
najsitnijeg detalja. Odredio je dan samoubistva i isplanirao da puca sebi u glavu
kada sat otkuca ponoć. U preostalim danima pozavršavao je sav zaostali posao, a
poslednjeg dana je napisao testament i pisma svojim bliskim prijateljima i poro-
dici. Volfskel je bio toliko efikasan da je sve bilo završeno nešto pre ponoći koju je
odredio za samoubistvo, tako da je, da bi utrošio vreme, otišao do biblioteke i uzeo
da prelista matematičke publikacije.
Nije prošlo mnogo vremena, a on je naišao na Kumerov rad koji je objašnjavao
gde su pogrešili Koši i Lame. Bio je to jedan od najvažnijih radova tog doba i vrlo
podesan za čitanje u poslednjim trenucima života suicidnog matematičara. Volf-
skel je analizirao kalkulacije red po red. Odjednom, bio je zaustavljen nečim što je
izgledalo kao propust u logičkom razmišljanju – Kumer je načinio jednu pretpos-
tavku i nije uspeo da opravda korak u svom dokazu. Volfskel se pitao da li je to on

14 David Aksović
 4 VELIKA FERMAOVA TEOREMA

uspeo da otkrije ozbiljan nedostatak ili je Kumerova pretpostavka bila opravdana.

Ako je ovo prethodno bilo tačno, onda bi dokaz Velike Fermaove teoreme mogao
biti mnogo lakši nego što su mnogi pretpostavljali. Zatim je istražio neadekvatan
segment dokaza i počeo da razvija neku vrstu mini-dokaza, koji bi ili učvstio Ku-
merov rad ili pokazao da je njegova pretpostavka pogrešna, u tom slučaju bi ceo
Kumerov rad bio doveden u pitanje. Do zore je njegov rad bio završen. Loše vesti,
što se matematike ticalo, bile su te da je Kumerov dokaz bio popravljen i da je
Velika Fermaova teorema i dalje ostala u nedodirljivom carstvu. Dobre vesti su
bile te što je vreme odredeno sa samoubistvo prošlo i što je Volfskel postao toliko
ponosan što je ispravio grešku u radu velikog Ernesta Kumera da su njegov očaj i
tuga nestali. Matematika mu je vratila želju za životom.
Volfskel je pocepao oproštajna pisma i ispravio svoj testament prema onome što se
te noći desilo. Posle njegove smrti 1908. godine, njegov testament je bio pročitan
i porodica Volfskel je bila šokirana kada je otkrila da je Paul ostavio veliki deo
svog bogatstva kao nagradu onome ko može dokazati Fermaovu Veliku teoremu.
Nagrada od 100000 nemačkih maraka, vredela je više od 1000000 evra današnjeg
novca, bio je njegov način da se oduži teoremi koja mu je spasila život. Medutim,
inflacija 1929. godine je drastično smanjila ovaj iznos tako da se svela na 10000
nemačkih maraka.
Još jedan matematičar pokušao je da pomuti slavu dokaza Velike Fermaove te-
oreme. To je austrijsko- nemački matematičar - logičar Kurt Gedel. On je pokazao
da Velika Fermaova teorema može biti istinita, ali ne mora postojati način da se ona
dokaže. Uprkos vekovima neuspeha i Gedelovim upozorenjima, neki matematičari
su i dalje bili privučeni problemom.
Ali mnogo kasnije 1954. godine jedan slučaj susreta, preko knjige iz bibli-
oteke, dvojice matematičara, dovešće do saradnje koja će promeniti kurs istorije
matematike ali i Velike Fermaove teoreme. To je bio susret Gora Šimure i Jutake
Tanijame , dva mlada matematičara sa Univerziteta u Tokiju. Zajedno su radili na
jednom problemu – vezi eliptičkih krivih i modularnih formi. Tvrdili su da svaka
eliptička kriva ima jedinstvenu pridruženu modularnu formu. Ta tvrdnja nazvana
je hipoteza Tanijame-Šimure. Medutim, oni sami, a ni veliki broj drugih mate-
matičara nije uspeo da je dokaže.
U jesen 1984. godine, izabrana grupa teoretičara brojeva, okupila se na simpo-
zijumu u Obervolfahu, malom gradu u srcu nemačkog Švarcvalda. Okupili su se
da diskutuju različite pomake u proučavanju eliptičkih krivih i neki od učesnika bi
povremeno izveštavao o minornom progresu koji su načinili na rešavanju hipoteze
Tanijame-Šimure. Jedan od predavača, Gerhard Fraj, matematičar iz Sarbrikena,
nije imao nikakvu novu ideju kako prići hipotezi, ali je tvrdio neverovatnu stvar da,
ako bi neko uspeo da dokaže hipotezu Tanijame-Šimure, onda bi uspeo da dokaže
i Veliku Fermaovu teoremu. Kada je Fraj ustao da govori, započeo je ispisujući

15 David Aksović
 5 ČOVEK KOGA JE SVET ČEKAO VIŠE OD TRI IPO VEKA

Fermaovu jednačinu:
xn + yn = zn gde je n > 2
Velika Fermaova teorema je tvrdila da ne postoje pozitivna celobrojna rešenja
za ovu jednačinu, ali je Fraj pokušavao da vidi šta bi se desilo ako bi Velika Fer-
maova teorema bila neistinita, tj.kada bi postojalo najmanje jedno rešenje. Fraj
nije imao ideju kakvo bi njegovo hipotetičko i jeretičko rešenje moglo biti, pa ga
je označio slovima A, B i C:
A N + BN = C N
Fraj je tada nastavio tako što je ” preuredio” jednačinu. Ovo je rigorozna mate-
matička procedura koja menja izgled jednačine bez promene njegovog integriteta.
Serijom brzih poteza, Fraj je promenio Fermaovu originalnu jednačinu sa hipo-
tetičkim rešenjem u:
y2 = x3 + (AN − BN )x2 –AN BN .
Mada ovako preuredena jednačina izgleda veoma različito od početne, ona je
direktna posledica hipotetičkog rešenja, što će reći da ako, i to sa jednim velikim
”ako”, postoji rešenje za Fermaovu jednačinu i ako je, prema tome, Velika Ferma-
ova teorema neistinita, onda ova preuredena jednačina takode mora postojati. U
početku, Frajeva publika nije bila posebno impresionirana ovakvim preuredenjem,
ali je on tada pokazao da je, u stvari, ova nova jednačina eliptička kriva, mada
prilično komplikovana i neobična. Eliptičke krive imaju oblik

y2 = x3 + ax2 + bx + c

ali ako imamo a = AN − BN , b = 0, c = −AN BN , onda je lakše prepoznati eliptičku

prirodu Frajeve jednačine. Preokrećujući Fermaovu jednačinu u eliptičnu, Fraj je
povezao Veliku Fermaovu teoremu sa hipotezom Tanijame-Šimure.

5 Čovek koga je svet čekao više od tri ipo veka

Kada je imao deset godina 1963. godine, Endru Vajls je već bio fasciniran mate-
matikom.
”Obožavao sam da rešavamprobleme u školi; poneo bih ih kući i pravio sop-
stvene probleme. Ali najbolji problem koji sam ikada našao, otkrio sam u svojoj
lokalnoj biblioteci”.
Jednog dana, dok se vraćao kući iz škole, mladi Vajls je odlučio da poseti bibli-
oteku u ulici Milton. Bila je siromašnija od biblioteke na koledžu, ali je uprkos
tome imala sjajnu kolekciju knjiga sa zagonetkama i problemima, a to je upravo
bilo ono što je često privlačio Endruovu pažnju. Knjige su bile prepune svakojakih
naučnih problema i matematičkih zagonetki i za svako pitanje rešenje bi postojalo

16 David Aksović
 5 ČOVEK KOGA JE SVET ČEKAO VIŠE OD TRI IPO VEKA

negde na nekoliko poslednjih stanica knjige. Ali, ovog puta, Endru je bio privučen
knjigom koja je u sebi imala samo jedan problem, ali ne i rešenje. Bila je to knjiga
”Poslednji problem Erika Templa Bela”, istorija matematičkog problema koji ima
svoj koren u antičkoj Grčkoj, ali koji je dostigao svoju ”zrelost” u 17. veku. Bilo
je to tada kada je veliki francuski matematičar Pjer de Ferma nenamerno posta-
vio problem kao izazov ostatku sveta. Jedan za drugim, veliki matematičari bi-
vali su osramoćeni Fermaovom zaostavštinom i za trista godina niko nije uspeo da
reši problem. Postoji još nerešenih pitanja u matematici, ali ono što čini Fermaov
problem izuzetnim je njegova jednostavnost koja zavarava. Trideset godina posle
prvog čitanja Belove knjige, Vajls je ispričao kako se osećao u trenutku kada se
upoznavao sa Velikom Fermaovom teoremom:
”Izgledala je tako jednostavna, pa ipak svi veliki matematičari u istoriji nisu
mogli da je dokažu. Tu je stajao problem koji i ja, desetogodišnjak, mogu da razu-
mem i znao sam da ga od tog trenutka neću pustiti. Morao sam da ga rešim”

Endru nije bio zastrašen saznanjem da najbriljantniji umovi na planeti nisu

uspeli da pronadu dokaz. Odmah se bacio na posao, koristeći sve svoje udžbenike
znanja, da pokuša da ponovo izvede dokaz. Možda bi mogao pronaći nešto što su
svi, izuzev Fermaa, prevideli. Sanjao je da može uzdrmati svet. Medutim, uprkos
velikom broju pokušaja nije uspeo, ali mu je uvek stajao žar u srcu na pomen Velike
Fermaove teoreme.
A onda: ”Bilo je to jedne večeri krajem leta 1986. godine, kada sam u kući
svoga prijatelja sedeo i pijuckao ledeni čaj. Onako slučajno, usred konverzacije,
on mi je rekao da je Ken Ribet dokazao vezu izmedu pretpostvke Tanijama-Šimura
i Velike Fermaove teoreme. Bio sam veoma uzbuden. Tog trenutka sam shvatio
da moj život počinje da menja svoj kurs zato što je ovo značilo da je sve što je
potrebno da uradim da bih dokazao Fermaovu poslednju teoremu bilo da dokažem
hipotezu Tanijama-Šimura. Izgledalo je kao da je moj san iz detinjstva sada postao
stvar vredna truda. Prosto sam znao da to više ne želim da ispustim. Znao sam da
ću otići kući i raditi na hipotezi Tanijama-Šimura”.
Vajls objašnjava kako se njegov odnos prema Tanijama-Šimura promenio preko
noći:
”Setio sam se nekog matematičara koji je pisao o hipotezi Tanijama-Šimura
i koji ju je, onako zadirkujući, predložio kao vežbu za nekog zainteresovanog
čitaoca. Čini mi se da sam ja postao taj zainteresovani!”.
Pošto je završio doktorat kod profesora Džona Koutsa na Kembridžu, Vajls se
bio preselio preko Atlantika na Univerzitet Prinston gde je i sam postao profesor.
Zahvaljujući Koutsovom usmerenju, Vajls je verovatno više znao o eliptičkim kri-
vim od bilo koga u svetu, ali je bio potpuno svestan da je, čak i sa ovako ogromnim
predznanjem i matematičkim umećem, rizik koji ga je očekivao bio veliki.

17 David Aksović
 5 ČOVEK KOGA JE SVET ČEKAO VIŠE OD TRI IPO VEKA

Mnogi drugi matematičari, uključujući i Džona Koutsa, verovali su da bi otisnuti

se u dokazivanje bila beskorisna avantura:
”I sam sam sumnjao u to da bi ova divna veza izmedu Fermaove Velike teoreme
i hipoteze Tanijama-Šimura odvela bilo kuda, zato što, moram priznati, nisam mis-
lio da je hipoteza Tanijama-Šimura pogodna za dokazivanje. Moram da priznam
da sam mislio da je verovatno neću videti dokazanom u svom životnom veku”.
Vajls je bio svestan toga da su prilike bile protiv njega, ali ako na kraju i ne bi
dokazao Fermaovu Veliku teoremu, osećao je da njegovi napori ne bi bili uzaludni:
”Naravno da je hipoteza Tanijama-Šimura stajala nerešena godinama. Niko
nije imao nikakvu ideju o tome kako joj prići, ali je, u najmanju ruku, bila na glav-
nim tokovima matematike. Mogao sam da pokušam i dokažem neke rezultate koji
bi, iako ne predstavljaju celu stvar, bili vredna matematika sami za sebe. Nisam
osećao da bi gubio vreme. Tako je Fermaova romansa, koja me je držala celog
života, sada bila kombinovana sa problemom koji je bio profesionalno prihvatljiv”.

Posle sedam godina napornog i usamljeničkog rada 23. juna 1993. godine
u Kembridžu Endru Vajls je objavio svoj dokaz Velike Fermaove teoreme. Za
mnoge profesionalne matematičare dokaz hipoteze Tanijama-Šimura je bio mnogo
značajnije dostignuće od rešenja Fermaove Velike teoreme, zato što je ta hipoteza
imala uticaja na mnogo drugih matematičkih teorema. Svet je bio zapanjen ovim
dokazom a Endru Vajls punio je naslovne stranice svih časopisa. Odmah pošto
je predavanje u Kembridžu završeno Volfskelov komitet za dodelu nagrada je bio
obavešten o Vajlsovom dokazu. Ali rad je morao biti proveren od strane recezenata.
Jedan od delova je dat na proveru Niku Kacu, koji je 23. avgusta pronašao
grešku u dokazu. Greška nije značila da je Vajlsov rad bio bez spasa, ali jeste
značila da će morati da ojača svoj dokaz. Medutim, to nije bilo lako jer je greška
bila velika. Na ispravci te greške pomagao mu je Ričard Tejlo, jedan od recezenata
i Endruov bivši student.
Posle veoma naporne godine i velikih pritisaka u jednom trenutku svoje ge-
nijalnosti Endru Vajls je uspeo da ispravi svoju grešku i sada sa sigurnošću kaže
da je dokazao Veliku Fermaovu teoremu. Ovog puta nije bilo sumnje oko dokaza.
Dva rada, koja su se sastojala od ukupno 130 stranica, bila su najstrože pregledani
matematički radovi u istoriji i najzad su bili objavljeni u časopisu Annals of mat-
hematics u maju 1995 godine.

18 David Aksović
 6 ZAKLJUČAK

6 Zaključak
”Sa matematičkog gledišta, finalni dokaz predstavlja ekvivalent otkriću cepanja
atoma ili strukture DNK” objavio je Džon Kouts. Dokaz Fermaove Velike teoreme
je veliki intelektualni trijumf i ne bi trebalo izgubiti iz vida činjenicu da su se
mnoge oblasti matematike revolucionarno razvijale pod uticajem ovog problema.

19 David Aksović
 7 LITERATURA

7 Literatura
Sajtovi:
http://www-history.mcs.st-andrews.ac.uk/HistTopics/Fermat’s_last_
theorem.html
http://www-history.mcs.st-andrews.ac.uk/Biographies/Fermat.html
https://www.wikimedia.org/
https://www.wikipedia.org/

Knjige:
”Fermaova poslednja teorema” Sajmon Sing 1997

20 David Aksović