NOVA SERIJA

1. Jun 1964. godine

S v e s k a 96.

Milorad Janković

Apisova obaveštajka
 DEO PRVI

Kroz širom otvorene prozore žute oronule zgrade u Kragujevcu – gde

se po napuštanju Beograda smestila srpska Vrhovna komanda – prodrla je
slaba svetlost gasnih lampi. Topla i sparna septembarska noć nosila je sa
sobom neizvesnost i stravu. Po neravnoj kaldrmi kragujevačkih ulica
tandrkali su i škripali točkovi pretovarenih volovskih kola i širio se žamor
premorenih, navrat-nanos odevenih izbeglica – žena, dece i oronulih
staraca – koje nisu hteli da prime ni u treći poziv.
Izmršaveli konji upalih bokova s mukom su teglili bateriju
Šnajderovih brzometnih topova; baterija se s mukom probijala niz
zakrčenu ulicu i hitala prema ugroženom položaju. Isplakane oči žena su
nemo, sa bljeskom nade ispraćale bronzirana oruđa, u čijim se karama
ljubomorno krilo nekoliko granata. A tu negde, neki dežmekast i brkat
komordžijski podnarednik kao da nije osećao olovnu moru povlačenja na
nove položaje, praskao je i sočno psovao svoje vozare što su bili slepi kod
očiju i dopustili da im oni, naizgled pogruženi, artiljerci pokradu u prolazu
novu novcijatu ćebad – državnu spremu, kako je podnarednik važno
nazvao propisno uvaljanu u naftalin i čitko zavedenu u spisku gospodina
intendanta tog i tog pešadijskog puka.
Dok se sve to događalo napolju, u jednoj sobi zgrade Vrhovne
komande, za stolom prekrivenim topografskim kartama, dremao je stari
general sede kose i kratke, zašiljene brade. Oslonjen, na dlanove, trgao bi s
vremena na vreme ramena, ukrašena pletenicama od potamnele srme. Taj
starac u čijim se rukama nalazila sudbina Srbije, pritisnute austrougarskim
armijama, izgledao je u tom trenutku jadan i nemoćan.
U neko vreme, vrata su se nečujno odškrinula. Brkat, krepak podoficir
drugopozivac ulazio je na prstima.
– Gospodine vojvodo, vaš lek...
 Vojvoda Radomir Putnik, načelnik štaba Vrhovne komande umorno
diže glavu i sipljivo se zakašlja. Narednik mu prinese kašičicu i čašu vode.
– Vreme je da legnete, ponoć je prošla! Niste spavali ni sinoć, ni
preksinoć, ni naksinoć...
Nežno, ali odlučno, podoficir podiže starca sa stolice i privede ga
vojničkom krevetu, zastrtom grubim ćebetom. Sem tog kreveta, stola,
stolice, poljskog telefona i karte Srbije na zidu, nije bilo drugog nameštaja
u kabinetu čoveka od čijeg je znanja i umešnosti zavisilo da li će do zuba
naoružane horde obesne soldateske preći Savu i Dunav ili ne.
– Kuvaj kafu – šapnu vojvoda oslanjajući se o postelju.
– E, ne može! Tridesetak ste ih danas popili! Ih, šta je pikavaca!
Narednik istrese veliku limenu pepeljaru kroz prozor i kleknu da
Putniku svuče čizme. Išlo je teško – noge su vojvodi otekle jer danima nije
skidao obuću. Podoficir obrisa rukavom koporana znoj sa čela i predahnu
za časak, pre nego što će započeti s napornim skidanjem druge čizme.
Vojvoda je za to vreme zamišljeno bludeo pogledom iza naočara kroz
otvoren prozor u plavičastu tamu.
Idu, idu... a kud će nesrećnici?
– Osilio se Švabo ka’ zver, pa kolje i veša narod gde poganom čizmom
zagazi! – prihvati narednik vojvodinu misao.
Onda započe svlačenje i druge čizme, ali se uto iza vrata začu
zveckanje mamuza i težak hod krupnog čoveka. U sobu je ulazio plećat
pot pukovnik gustih crnih brkova. Putnik namah živnu, istrže nogu iz
narednikove ruke i siđe s kreveta.
– Stigao si. Apise! Sedi, golube, sedi... Daj kafu...
Posilni izađe gunđajući nezadovoljno, jer ga je vojvodino zdravlje
bacilo u veliku brigu. Potpukovnik Dragutin Dimitrijević Apis, načelnik
Obaveštajnog odeljenja Vrhovne komande, zapali vojvodinu i svoju
cigaretu.
– Pa jesi li nešto saznao, Apise? – zapita nestrpljivo Putnik. – Tako se
više ne može, jer Austrijanci znaju mnoge naše planove. Njihovi špijuni,
čini mi se, sede tu negde, pored nas, a mi smo nemoćni da im dohakamo.
Čudim se da sve to izmiče tvom pogledu?
Rekavši to, vojvoda se zagrcnu od kašlja i gadljivo ugasi nedopušenu
cigaretu. Pušio je po stotinak komada dnevno, pa su se svi čudili kako ga
duvan ne ubije.
– Tragovi vode u Solun – primeti Apis. – Odavde se malo može otkriti.
– U Solun? Hajde, ne sprdaj se! Možda u Ameriku!
Starčeve oči su se nezadovoljno skupljale i širile. Da je šef
kontraobaveštajne i obaveštajne službe potpukovnik Apis bio strah i trepet
za neprijateljske špijune, bilo mu je dobro poznato. ali u svom radu je uvek
polazio od realnih činjenica. Sad, najednom, spominje Solun, dok špijuni
vršljaju po Srbiji.
Apisa kao da je zabavljala vojvodina nedoumica. Pustio ga je da mu se
blago naruga, a onda ozbiljno reče:
– Stvari sa špijunažom su uvek zamršene. Uspeo sam da uhvatim kraj
konca čitave mreže, razapete iz Soluna. Njihovi špijuni odavde krijumčare
tamo svoje izveštaje i odande dolaze instrukcije za dalji rad.
Putnik nervozno odmahnu rukom:
– Pa neka je i tako, šta mi tu možemo? Njih treba onemogućiti ovde,
kod nas. Vreme je vrlo dragoceno, ne smemo gubiti ni trenutka. Posle će
sve biti kasno...
Apis se naže prema stolu, glas mu je prelazio u šapat:
– Preuzimam na sebe svu odgovornost, gospodine vojvodo. Znate li
ko je komandant Prve brandenburške divizije? Pukovnik Ulrih fon
Osterode!
Načelnik štaba Vrhovne komande se iznenađeno trže:
– On!
– Da, on! Diviziji i njenom štabu je od strane Evidenc-biroa dodeljen
specijalan zadatak da se dočepa lično vas i celog našeg štaba. Uzgred,
Osterode rukovodi i obaveštajnom službom u našoj neposrednoj pozadini.
Bilo je razumljivo vojvodino iznenađenje. Pukovnik, baron fon
Osterode je smatran za jednog od najboljih obaveštajaca Evidenc-biroa,
obaveštajnog odeljenja austrougarskog Generalkvartirmajster štaba.1 Kao
odličan generalštabni oficir završio je specijalizaciju za špijunsko ratovanje
protiv Srbije i Crne Gore. Taj opasni špijun, kome Apis nije nikako mogao
ući u trag, putovao je, preodeven, pre izbijanja rata, punih pet godina, od
1909. do 1914, po Srbiji i Crnoj Gori, i organizovao niz špijunskih punktova.
Potpukovnik Dimitrijević izvuče iz džepa presavijenu hartiju i stavi je
pred Putnika. Bio je to poverljiv izveštaj jednog od srpskih obaveštajaca,
ubačenih u Glavni štab Poćorekove Balkanske vojske. Putnik natače cviker
i nagnu se prema petrolejci.
– Hm, njegov plan! – progunđa vojvoda i nastavi da zainteresovano
čita. – Dakle, tog gada su odredili da me uhvati i uništi čitav štab Vrhovne
komande?
– Odlučio sam da ga izbrišem iz spiska živih – reče Apis kroz osmeh.
Putnik ga pogleda ispod naočara.
– I ja bih to voleo. Ali kako?
– Prepustite to meni, gospodine vojvodo.

1 Glavnog generalštaba.
 Starac ga potapša po ramenu i namignu:
– A Solun, zaboravio si, to nam je najhitnije?
Narednik je uneo kafu i mašio se za flašicu s lekom.
– Ostavi sad to! – ljutnu se Putnik.
– Morate uzeti, ili kafu ne dam! – uzjoguni se podoficir.
Apis se smejao pokazujući ispod brkova jake, bele zube. Čovek koji je
komandovao čitavom vojskom poslušno se pokoravao jednom naredniku.
Brrr... prokleti lekari, šta još neće izmisliti!
– Osterodea ću uništiti u njegovom gnezdu – reče Apis, pošto je
podoficir izašao. – To će olakšati našu protivofanzivu.
Vojvoda uzdahnu:
– Ah protivofanzivu! Da nam je te proklete topovske municije, ne bi
nam se šepurili po zemlji.
– Opet nam prave smetnje – reče Apis značajnim glasom. –
Razmeštaju nam najbolje ljude na nevažne položaje. I to u ovom kritičnom
času. Ja ipak mislim da sav vetar otud duva.
Gledali su se netremice. Dobro su razumeli jedan drugog.
– Nešto mi govori da čovek koji nas izdaje, možda i više njih, stoji u
nekoj vezi sa Živkovićem? – dodade Apis. – Posle onih nepobitnih dokaza
koje smo prikupili o njegovoj homoseksualnosti može se od njega svašta
očekivati. Njihova imena ćemo sigurno saznati u Solunu. Hoflener je tamo
organizovao vrlo jak centar. On o Živkoviću vrlo mnogo zna. Čak su, dok
je Hoflener bio generalni konzul u Nišu, imali i jedan tajni sastanak.
– Svakako – nasmeši se Putnik. – Pričuvaj dobro onaj dokumenat što
smo pribavili pod Jedrenom, bez njega nećeš ništa učiniti kada za to dođe
vreme.
Apis se dotače sivomaslinastog mundira.
– Nosim ga uvek uz sebe, i danju i noću...
Obojica su malo poćutali. Apis se vrpoljio na stolici. Nije više mogao
da odloži saopštenje jedne tragične vesti.
– Kapetan Kosta Todorović – rekao je sasvim tiho – morao je da se
ubije!
Radomir Putnik ga grčevito ščepa prstima za mišicu:
– Šta mi to govoriš? Siromah momak! Kako se to desilo?
– Bili su dobro obavešteni o njegovom kretanju. Imao je jedva toliko
vremena da ispali sebi metak u glavu. Nažalost, nije mogao da uništi svoj
lični dnevnik i spisak naših agenata s kojima je bio povezan na njihovoj
teritoriji. Tim je žalosnije što većina njih nisu plaćenici već rodoljubi. Neke
ćemo uspeti da obavestimo da se uklone na vreme, ali, dobar deo će
pohvatati.
 – Šteta, šteta... – uzdisao je Putnik. – Zna li majka za njegovu
pogibiju?
– Još ne...
Vojvoda odgurnu šoljicu, punu taloga jake kafe, i nastavi da razgleda
sledeći izveštaj. Podvlačio je tekst plavom olovkom i upitno upravio oči u
Apisa:
– Da se taj Taušanović ne šali? Nudi nam na prodaju strogo poverljivu
austrijsku šifru?
– Ubacili su ga preko Dunava, iz Pančeva – objasni Apis. – Tamošnji
špijunski centar ga je snabdeo tom šifrom da bi im slao podatke s naše
teritorije. Ali on se uplašio i prijavio prvoj našoj komandi. Smatrao je da će
prodajom šifre više zaraditi nego da po cenu glave prikuplja podatke. Traži
deset hiljada a srebru.
– Oho, taj ume da trguje! – nasmeja se Putnik. – Vredi li toliko ta
stvar?
Apis klimnu glavom:
– Desetostruko više!
– Gle, gle, šta je ovo? – zabezeknu se vojvoda zadržavajući olovku na
jednom mestu. – Tajna stanica kojom se hvataju depeše naše bežične
stanice! Na Drini?... Znaju i našu šifru. Hvataju sve depeše upućene
bežičnim stanicama komandi naših armija? E, neka im je na čast kada su
uspeli da nam tu doskoče.
– Mi ćemo im još bolje doskočiti – reče mirno Apis. – Rukovalac te
stanice je čovek, musliman iz Bosne, koji nas je i obavestio o njenom
zadatku i postojanju. Ugovorili smo da ubuduće šaljemo lažne podatke o
koncentracijama i pokretima naših trupa.
– Onda moramo i dalje zadržati staru šifru? – upita zabrinuto Putnik.
– Kako ćemo slati stvarna naređenja komandama armija?
– Moramo se odreći, za izvesno vreme, korišćenja bežičnih stanica u
druge svrhe. Pošto su nam, zbog sadašnje defanzivne odbrane, skraćeni
unutrašnji komunikacijski pravci, lakše je osloniti se na telefon i
ordonanse.
– Ti zaista brzo misliš – oraspoloži se vojvoda. – A sada mi reci šta ćeš
s onim Hoflenerom u Solunu?
Potpukovnik Apis ugasi opušak, izvuče iz mundira fotografiju i pruži
je Putniku.
– Ovo je ona žena koju smo pre dve godine ubacili u stan austrijskog
vojnog izaslanika kapetana fon Helineka.
Putnik je posmatrao fotografiju s odstojanja, zatim šeretski namignu
svom sagovorniku:
 – Kakve krupne oči, to lice, zaista je divna! Tvoja slabost je da suknje
podmećeš na najvažnija mesta.
– One su često spretnije od muškaraca – branio se Apis. – Ne
zaboravite, gospodine vojvodo, da nam je ona donela onaj podatak koji je
odlučio kumanovsku bitku.
– Koliko joj je godina?
– Dvadeset i šest. Njen verenik kapetan Stojanović poginuo je kao
komandir čete prvog dana kumanovske bitke. Pored nemačkog,
besprekorno govori francuski i italijanski. Studirala je u Minhenu, na
slikarskoj akademiji. Izvesno vreme je provela, pre studija, u Parizu i
Rimu, gde joj je otac bio činovnik pri našim poslanstvima. A rođena je u
Atini, od majke Grkinje, pa joj je grčki, u neku ruku, maternji jezik. Znanje
grčkog jezika je od posebne važnosti.
– Neobične li devojke – mrmljao je zadivljeno vojvoda nastavljajući da
razgleda fotografiju.
– Drska je i neustrašiva – primeti Apis. – Odlično rukuje oružjem.
Vojvoda mu vrati fotografiju, uz umoran osmeh:
– Šta mi sve napriča, momče! Kada misliš da je šalješ tamo?
– Ona je već krenula, sinoćnim vozom, gospodine vojvodo.
Načelnik štaba Vrhovne komande tromo ustade. Izgledao je smešno
sa jednom nogom u čarapi, a drugom u mekoj čizmi sa prignječenom
sarom. Uto jako zazvoni telefon Javljao se komandant prve armije žustri
general Živojin Mišić.
– Ovako se više ne može, gospodine vojvodo – krčao je ljutit glas u
slušalici. – Gde god krenemo, nailazimo na Austrijance! Hoće li jednom ta
naša obaveštenja biti tačna?
– Živojine, voliš li slikarstvo? – upita ga Putnik namigujući Apisu.
– Gospodine vojvodo, vama je do šale?
– Ko to kaže? Znaj da voz putuje za Solun, možda će se odatle vratiti s
topovskom municijom i ko zna još čime?
– Ništa vas ne razumem! – ljutio se Mišić.
– Razumećeš uskoro, a sada ti najozbiljnije naređujem da prekineš
korišćenje bežične stanice do daljeg naređenja.
– Razumem, gospodine vojvodo!
– Tako, voz putuje za Solun! Laku noć Živojine!
– Nije noć, već jutro, gospodine vojvodo! – javi se jetki glas podoficira
koji je ulazio u sobu.
Putnik se nasmeja i podiže ruke.
– Predajem se! Hajd’ svuci i tu drugu čizmu.
Apis zvecnu mamuzama i iziđe iz sobe.
 II

Točkovi ekspresa Beograd–Solun koji je polazio iz Niša, pošto su tih

dana, početkom septembra 1914. godine, Austrijanci ugrozili Beograd,
tandrkali su kroz sparnu noć. U kupeu prve klase sedela je, zavaljena na
sedištu od crvenog somota, crnomanjasta žena krupnih očiju i zadubljeno
zurila u nevidljiv pejsaž.
Na suprotnom sedištu su sedela njena tri saputnika, gojazan, stariji
muškarac u polucilindru, sa uvis svinutim brkovima „a la kajzer Viljem“,
zatim njegova, supruga, koščata i mršava žena čiji je šešir bio krcat
raznobojnim perjem i mlad, plavokos čovek u odelu konfekcijske izrade, sa
sportskim kačketom na glavi. Sve troje su dremali njišući glave na naslonu
sedišta.
Neosetno se razdanjivalo kada je prodoran pisak lokomotive najavio
ulazak u skopsku železničku stanicu. Ekspres se probijao između tovarnih
kompozicija oko kojih su se vrzmali do zuba naoružani oficiri i vojnici.
Bilo je očigledno da te tovarne kompozicije stoje pod strogom prismotrom
srpskih vojnih vlasti.
Uzvici prodavaca novina koji su nudili jutarnje solunske listove
nadjačavali su graju putnika na peronu. Ljudi su se dozivali tragajući za
mestima u kupeima vagona.
Čovek u konfekcijskom odelu je sa izrazom ganutosti posmatrao
teretne kompozicije.
– Bože moj, već je krajnje vreme! uzviknu on na francuskom. – Srbima
pristiže municija!
– Vi ste, svakako, novinar, poštovani gospodine? – obrati mu se
saputnik sa brkovima „a la kajzer Viljem".
– Na službi monsieur,1 dopisnik „Journal de matin.“2
Pretvarajući se da razgleda jutarnje novine koje joj je prodavac
doturio kroz prozor, krupnooka žena je pažljivo slušala njihov razgovor.
Šteta, nisam uspeo da stignem do Beograda – požali se putnik u
polucilindru. – Znate, imao sam izvesna potraživanja od tamošnjih
trgovaca za limun i pomorandže. Pokušao sam da ih pronađem u Nišu,
avaj, uzalud, tamo je čitav haos, vlada se izgleda priprema za bekstvo u
Solun.

1 Gospodine.
2 Jutrarnje novine.
 – Jadni ljudi, teško je gledati toliku nejač, naprosto su preplavili
drumove i beže kao bez glave – umeša se sa saučešćem u glasu trgovčeva
supruga.
Trgovac zanjiha šiljate brkove i uzdahnu zabrinuto:
– Da, da, Austrijanci nezadrživo nadiru!
– Samo dokle? – usprotivi se podrugljivo novinar. – Naši junački
saveznici bi ih brzo prebacili preko Save i Dunava i Drine, da su imali
topovsku municiju. Ovako, pešadija, ma koliko bila hrabra, ostaje
nemoćna pred austrijskom, artiljerijom. Jednostavno ih potiskuje
uraganskom baražnom vatrom. Ja sam bio na samom frontu, dragi moj
gospodine, i video sam kako jedna srpska četa zadržava po čitav puk
Austrijanaca! Pričekajte samo dok ovi prvi transporti naše municije
pristignu, ja jamčim da će Austrijanci bežati bez glave, pošto dobiju teške
batine kao što su ih dobili na Ceru.
Dok su nastavljali svoj razgovor o ratnim grozotama koje su počinili
austrougarski vojnici na osvojenom delu Srbije, razmakla su se vrata i u
kupe je ušao nov putnik. Izvinjavao se na dobrom francuskom jeziku i
spretnim gipkim pokretima postavljao svoj mali kofer od krokodilske kože
u mrežu za prtljag. Zatim je, stojeći, popravio prstima zalizanu kosu,
namazanu uljem, i s čitavim nizom izveštačenih, skoro komičnih pokreta,
zauzeo mesto kraj vrata, do novinara.
Mlada žena je ispod oka, preko ivice Solunskog „L'opiniona"1 motrila
pridošlicu. Na njegovom glatko izbrijanom licu, ukrašenom tankim
brčićima, nazirao se trag istančane lukavosti. Oči su mu nemirno lutale po
susednoj kompoziciji teretnih vagona. Činilo se da ga ti vagom zabavljaju,
kao što decu zabavlja nešto novo što dotle nisu videla.
Pošto se razgovor između ranijih sabesednika preneo na Solun,
pridošlica se živo umeša:
– I ja putujem tamo, pa se koristim prilikom da gospodinu žurnalisti
preporučim hotel „Telegraf". Dosad sam radio u ovdašnjem hotelu Rusija,
ali morao sam da napustim mesto jer su počeli da proteruju strane
državljane. U solunskom „Telegrafu“ će mi biti mnogo bolje, mada se ni
ovde nisam mogao požaliti jer je posao dobro napredovao, zbog rata.
Trgovac se jedva primetno mrštio i značajno pogledao svoju ženu koja
se premestila na sedište kraj njihove lepe saputnice. Po trgovčevom
mišljenju solunski „Telegraf" nije spadao u hotele kojima bi se trebalo
toliko hvalisati. Hajd’ da je rekao „Roma“ ili „Olimpos“.
– U redu, pogledaćemo vaš „Тelegraf“ – složi se dopisnik „Žurnal d’
matena“ da bi se otarasio calkelnerovog upornog navaljivanja.

1 Mnenja.
 Calkelner se pravdao:
– Oprostite ako sam bio dosadan, na osoblju je da preporuči svoju
kuću u svakoj prilici. Da vam ne bih više dosađivao, samo potražite
Cepelina i ja ću se potruditi da budete ugošćeni kao kakav marokanski
kediv.
Novinar se smeškao. Razvijen instinkt njegove profesije omogućavao
mu je da u calkelneru nazre zanimljivog, lukavog i opasnog čoveka. Ali
trenutno ga je više zanimala njihova lepa saputnica. On je pre toga, još iz
Niša, uporno pokušavao da s njom zapodene duži razgovor, ali ga je ona
odbijala kratkim, lakonskim odgovorima.
Pritisnut dosadom, veletrgovac iz Soluna je, hteo-ne hteo, započeo
razgovor s Cepelinom o ratu i svemu što je bilo vezano za rat. Iz
pristojnosti, da bi ih razumeli mlada žena i novinar razgovarali su na
francuskom, ubacujući po neku grčku reč.
Niko od njih nije slutio da Ana N., kako se zvala njihova lepa
saputnica, odlično govori grčki jezik. Nju je Cepelin mnogo više
zainteresovao nego novinar.
Već punih šest godina Ana N. se nalazila u kontraobaveštajnoj službi
srpskog Glavnog generalštaba. Njena izuzetna inteligencija, visoko
obrazovanje, besprekorno znanje stranih jezika, osvedočeni patriotizam i
vanredna lepota odlučili su da joj Apis poveri najteže zadatke, koje je
izvršavala s potpunim uspehom i time pridobila njegovo neograničeno
poverenje.
Dve godine pre izbijanja prvog svetskog rata, avgusta 1912. godine,
izvršila je, po Apisovoj želji, zadatak od neocenjive važnosti. Srbija je
mobilisala pripremajući se za rat s Turskom, ali je Austro-Ugarska u
međuvremenu započela velike, preteće manevre prema srpskim
granicama. Srpska vlada i Generalštab su bili u nedoumici kakav će stav
zauzeti njihov moćni severozapadni sused u slučaju izbijanja rata između
balkanskih saveznika i Turske. Jer Austro-Ugarska bi pre progutala samu
sebe nego što bi dozvolila teritorijalno proširenje svog malog suseda i
njegovog bratskog saveznika Crne Gore. Te dve državice bile su privlačan
magnet za Jugoslovene pod austrougarskom vlašću i svaki njihov
pobednički uspeh urodio bi teškim posledicama za Dvojnu Monarhiju. Ali
od rata s Turskom se nije moglo odstupiti, pa je na Ani N. ostalo da sazna
prave namere Austro-Ugarske i njeno stvarno držanje u eventualnom
sukobu.
Kako je Apis i očekivao, kapetan Oto fon Helinek, austrougarski vojni
izaslanik u Beogradu, hitno je pozvan na referisanje u Beč kod načelnika
carskog Glavnog generalštaba Konrada fon Hecendorfa. Dan kasnije, na
ulazu izaslanikovog stana pojavila se elegantna, lepa dama s trogodišnjom
devojčicom i malim koferom u ruci. Ana N. je predala kuvarici, koja joj je
otvorila vrata, pismo vojnog izaslanika. Kuvarica je i suviše dobro
poznavala Helinekov rukopis i potpis. Ana joj se predstavila kao
kapetanova intimna prijateljica iz Beča gde su se, tobož, prethodnog jutra
našli na železničkoj stanici. Lažno pismo je preporučivalo Anu pažnji sve
posluge. Njen besprekorni bečki akcenat i devojčica koja je čavrljala na
nemačkom razbijali su svaku sumnju. One će tu ostati do izaslanikovog
povratka iz Beča. Iste noći u jednoj od fioka izaslanikovog radnog stola
Ana je pronašla strogo uputstvo načelnika Glavnog generalštaba
feldmaršala fon Hecendorfa kojim se fon Helinek obaveštava da Austro-
Ugarska neće napasti Srbiju u slučaju njenog rata s Turskom. Jednostavno
zato što je fon Hecendorf bio uveren u neminovni poraz Srbije. Tada će na
teritoriju poražene državice umarširati austrougarske trupe pod
izgovorom zaštite od Turske i zauvek priključiti Srbiju Dvojnoj Monarhiji,
čime bi, po fon Hecendorfovom mišljenju, bolno „jugoslovensko pitanje“
bilo »rešeno". Srpska Vrhovna komanda je odahnula s olakšanjem: sve
njene snage mogle su biti bačene na jug, a granice prema Austro-Ugarskoj
biti zaštićene samo slabijim delovima. To je odlučilo turski poraz na
Kumanovu i kod Bitolja. Uzalud je posle toga fon Hecendorf besneo što
mu je Evidenc-biro dostavio lažne podatke o stvarnoj jačini srpske vojske,
koje je podmetnuo Apis.
Novi zadatak koji je dobila Ana N. bio je teži i opasniji od svih
dotadašnjih, jer je poslata u borbu protiv jednog od najiskusnijih
obaveštajaca Evidenc-biroa, generalštabnog potpukovnika Henriha fon
Hoflenera, bivšeg austrougarskog generalnog konzula u Nišu. Hoflener je
proveo oko osamnaest godina, prerušen kao diplomatski činovnik, na
službi u Srbiji i odlično je poznavao sve što se odnosilo na srpski narod,
njegovu vojsku i državnu organizaciju. Bežeći u Solun, ostavio je na
teritoriji Srbije jaku špijunsku mrežu kojom je nastavio da rukovodi iz
neutralnog grada.
Pre nego što će je poslati na neizvestan put, Apis je predočio, Ani N.
da je Hoflener vrlo iskusan obaveštajac koji se neće libiti da je likvidira po
kratkom postupku u slučaju da bude otkrivena. Ostavljao joj je da
slobodno odbije zadatak od čijeg je uspeha zavisio dalji otpor srpske
vojske. Ali ni sam Apis nije dobro znao kakve je teškoće i opasnosti
očekuju u Solunu.
Šestogodišnje iskustvo njenog kontraobaveštajnog rada nagonilo ju je
da u tom naizgled beznačajnom Cepelinu, čije su je prodorne oči
povremeno merile, nazre čoveka kome je njegovo javno zanimanje
sporedna profesija. Osećala je da Cepelinovi lukavi pogledi više ispituju
njenu ličnost nego što se interesuju za njenu lepotu. Ili joj se možda sve to
samo činilo. Shvatila je i da bi odbijanje razgovora s njim štetilo uspehu
njenog zadatka. Kako i zašto, to još ni sama nije znala.
– Gospođa je takođe iz Soluna? – upita je iznenada Cepelin na
grčkom.
Bio je to prepad, jer je calkelner unapred stavljao do znanja da je u
njoj prepoznao Grkinju. Ona odmahnu glavom, na veliki novinarov jed i
čuđenje trgovca i njegove supruge, i pokazujući belinu svojih lepih zuba,
odgovori na grčkom:
– Iz Atine...
Trgovac je uvređeno podizao vrhove brkova i značajno pogledao svoju
koščatu ženu. Ta ona s njima putuje još od Niša i nije našla za shodno da
progovori grčki, a sada ukazuje pažnju jednom beznačajnom kelneru.
Ana je požurila da ispravi svoju grešku i postala je ljubaznija prema
novinaru. Pošto je utvrdio da je jedno vreme živela u Parizu, dopisnik
„Žurnal d’ matena" poče sa galskom duhovitošću da priča o Francuskoj i
Francuzima. Cepelin je naglo ućutao, jer je konverzacija primala oblik
razgovora kome on nije dorastao.
Voz je uz povremene piskove lokomotive nastavljao svoj put
živopisnom dolinom Vardara iz Skoplja prema Solunu. Sunce je sve više
palilo krovove vagona i u kupeu je postajalo nepodnošljivo toplo. Trgovac
se žalio na vrućinu, dok je njegova uvažena supruga dremala. Cepelin je
izašao u hodnik i dugo stajao kraj otvorenog prozora, prepuštajući
novinaru da pretresa sa Anom svoje uspomene iz Francuske.
Kada je ekspres počeo da ulazi u Ðevđelijsku graničnu stanicu na
kojoj su srpske vojne vlasti vršile strogu kontrolu putnika, Ani nije izmaklo
da se Cepelin uznemirio. Na mahove, pipao je u hodniku svoje rukave kao
da pokušava da ih produži.
Čim se ekspres zaustavio uz šištanje lokomotivine pare, na vratima
njihovog kupea su se ukazala dva oficira srpske kontraobaveštajne službe,
u civilu. Cepelin im je uslužno pokazivao svoj pasoš. Jedva su ga pogledali.
Jedan oficir mu je strogo naredio:
– Molim vas, pođite za mnom...
Sav zbunjen, Cepelin je drhtavim rukama uzimao svoj kofer od
krokodilske kože. Drugi oficir je nastavljao sa pregledom pasoša. Trgovac i
njegova supruga su prezrivo slegli ramenima. Da su n j ih pitali, taj
calkelner bi bio uhapšen još u Skoplju. Ta zar nije čitava njegova pojava
odavala prevejanog krijumčara zlata, ili možda, još gore, opojnih droga.
Ana izađe u hodnik. Cepelina nisu smeli uhapsiti, jer se tako kidala
nit koja je, možda, vodila prema njenom cilju. Verovala je da su ga uhapsili
po telegrafskom naređenju iz Skoplja čim su tako direktno došli u njihov
kupe. Ona ga je morala osloboditi neprimetno i nečujno. Drugi oficir se
vraćao iz susednog kupea. Ana mu dodirnu rukav i šapnu:
– Posle pobede, u osam kod „Тakova“!
On zastade kraj susednog prozora, pretvarajući se da posmatra gužvu
na peronu. Ana je krišom gledala iza sebe proveravajući da li ih neko
posmatra i nastavljala šapatom:
– Ma šta našli kod njega, pustite ga. Izvinite se da je posredi
nesporazum. Pođite odmah tamo... On nam je vrlo dragocen za dalje...
Oficir se neopaženo udaljavao iz hodnika. Ana je kroz prozor kupila
najnoviji primerak „L’opiniona“ i vratila se u kupe. Novinar i njegovi
saputnici su raspravljali o Cepelinovom hapšenju:
– Nitkov, kako vas je samo uporno zvao u "Telegraf" – gunđao je
trgovac. – Pa naravno, želeo je da vam poturi kakvu krijumčarenu stvar!
Da. da, čim započne kakav rat, prestaje poštena trgovina i crna berza
uzima maha. Oduvek je tako bilo, dragi moj gospodine. Verujte, Solun je u
poslednje vreme postao stecište svih mogućih probisveta, koji svojim
krijumčarenjem nanose veliku štetu njegovoj uglednoj trgovini. A policija
je prosto nemoćna da sa takvima izađe na kraj...
Trgovac odjednom prestade. On i njegova supruga su zaprepašćeno
buljili u kelnera koji je stajao na vratima kupea. Cepelin je bio raspoložen i
govorljiv:
– Zamislite, draga gospodo i moje uvažene dame, u meni su greškom
prepoznali nekog drugog! Prosto su me ugnjavili svojim izvinjenjima! Čak
mi nisu dozvolili da im otvorim kofer!
– Da, to se često događa – gunđao je nezadovoljno trgovac.
Ali tek što je Cepelin zauzeo svoje staro mesto, u kupe su banuli
carinici i policijski agenti. Kelner im prvi uslužno rastvori svoj koferčić,
natrpan vešom. Trgovac bi do maločas bio spreman da se kladi s
dopisnikom „Žurnal d’ matena“ da taj kofer od krokodilske kože ima duplo
dno u kome se kriju opojne droge ili tako nešto.
Na veliko iznenađenje ostalih putnika, carinici su učtivo zatražili da
pregledaju kićeni šešir trgovčeve dostojanstvene supruge.
– Molim vas, kakav je to odnos prema jednoj dami? – zgrozi se
novinar, dok je trgovac bledeo.
Cepelin se podrugljivo smeškao, a Ana se zabavljala komičnom
scenom.
– Izvolite poći s nama, gospođo – naređivao je policijski agent.
– Ja ću se za ovo žaliti lično gospodinu ministru unutrašnjih poslova –
protestovao je trgovac. – Pa to je skandal! Zar se tako postupa sa
državljanima jedne prijateljske zemlje?
Koščata trgovkinja je uvređeno pućila tanke usne, dok je njen muž
ljutito popravljao svoj redengot preteći i dalje, ovog puta da će se žaliti
lično predsedniku srpske vlade zbog neučtivog postupka graničnih organa.
– Šta mislite, zašto su gospođu odveli na pregled? – cerekao se
Cepelin za njima. – Verujte, takva gospoda često iz Srbije krijumčare
dragocenosti koje trgovci preko njih prebacuju u inostranstvo.
Supruzi su se vratili sa licima upropašćenih ljudi. Trgovac je uprazno
iskaljivao svoj bes:
– Nečuveno, to je divljačka pljačka! Zamislite, oduzeli su nam nakit u
vrednosti sto dvadeset hiljada franaka! Sto dvadeset hiljada! O, bože moj,
ko će nam to sutra verovati! Ljudi su nam, kao čestitim građanima, ukazali
poverenje da im to sklonimo do kraja rata, a oni nam oduzimaju! Ko će
nas opravdati?
Pa valjda su vam izručili priznanicu? – podseti ih calkelner zajedljivo.
Trgovčeva supruga šiknu kroz nos:
– Vaš bezobrazluk prelazi sve granice, gospodine!
Novinar je jedva zadržavao smeh gledajući Anu kao da od nje traži
potvrdu da je događaj s njihovim saputnicima ispao preko očekivanja
zabavan. Ali to nije bio samo poziv da zajednički podele vedrinu komične
scene. On je u njenim očima tražio najmanju iskru simpatije prema njemu,
jer je već bio beznadežno zaljubljen u nju.
 III

Jedne večeri, dok je Kragujevac nastavljao da živi u uzbuđenju grada u

koji su se slivale izbeglice sa severa, na kapiji lepe, male vile, okružene
bujnim vrtom, blizu knez–Miloševog konaka, zazvonio je neki oficir.
Gvozdena, rešetkasta vrata vrta polako su se odškrinula. Mesečina je
osvetljavala plavokosu ženu, odevenu u svileni penjoar. Oficir je umesto
pozdrava ćutke privuče sebi i žudno joj utisnu na usne dug poljubac.
Zatim ;je zagrli oko vitkog struka i pođe uz nju prema ulazu u kuću.
Povremeno bi zastajali u senci drveća i strasno se ljubili.
Na stočiću u malom holu vile porcelanska petrolejka sa šarenim
abažurom bacala je slabu svetlost. Oficir na čijim su se ramenima blistale
zlatne kapetanske epolete nemarno odloži šapku i opet privuče plavokosu
ženu. Gledali su se zaljubljeno, samo što su iskre u muškarčevim očima
svetlucale mnogo plamenije.
On je dolazio u kuću udate žene, čiji je muž, takođe oficir. provodio
besane noći na napornom radu u Vrhovnoj komandi. Ta mila plavokosa
žena, poreklom Nemica, s kojom se njen muž upoznao u Beču na desetak
godina pre izbijanja rata, bacala je svojom pojavom u zanos sve mlađe i
njena kuća je uvek bila puna vatrenih obožavalaca dok su živeli u
Beogradu, u Ulici kralja Milana. Muž, inače rezervni oficir prilično velikog
čina – major, spadao je među najuglednije beogradske industrijalce imao
je i široko razgranate veze u Beču i Budimpešti. Punih šesnaest godina
stariji od svoje lepe žene, odrasle u jednoj od uglednih bečkih buržoaskih
porodica, svestrano obrazovane dame, on se nije mešao u njen lični život.
Zajedno sa vrhovnom komandom, u čijoj je intendanturi industrijalac
zauzimao važno mesto, prešli su u Kragujevac.
Kapetan Živan V., takođe na službi u Vrhovnoj komandi, na jednom
vrlo važnom i odgovornom mestu, spadao je u red onih vrednih,
ambicioznih i inteligentnih aktivnih oficira, kojima su njihove starešine
proricale sjajnu karijeru. Prvi put je sreo Ernu, kako se zvala
industrijalčeva supruga, po svom povratku sa školovanja u Francuskoj.
Ona je tada dominirala beogradskim salonima i bacala u zanos sve svoje
obožavaoce. Njeno belo čelo, tamnozelene oči posute mrkim pegama,
duboke i nedokučivo kao dubine kakvog gorskog jezera iz alpskih predela
njene otadžbine, njena meka, plava kosa uvijena u raskošnu punđu, njeni
otmeni i očaravajući pokreti, gipko telo čiji su se raskošni obrisi uvek jasno
nazirali ispod tesno pripijenih, dugih haljina, sve je to u očima kapetana V.
kao i drugih ljudi koji su s Ernom dolazili u dodir izazivalo
najsladostrasnije želje.
Prvi, zatim drugi balkanski rat, u kojima je Živan V. dokazao svojim
starešinama visoke sposobnosti štabnog oficira, onemogućili su mu da
viđa Ernu. Ponovo su se sreli u Kragujevcu za vreme njenih večernjih
izlazaka s mužem u oficirski dom. Zbog rata i dramatične situacije u kojoj
se nalazila zemlja, ona je po želji svog muža, da ne bi izazivala sablazan i
revolt, živela tiho i povučeno u maloj, raskošno nameštenoj vili. Ali to joj
nije smetalo da kapetanu V. pokaže pogledima, osmesima i drugim sitnim
lukavstvima, svojstvenim ženama otmenih manira, kako ga izdvaja iz
sredine ostalih oficira.
Konačno, popustila je njegovim polustidiljivim, polusmelim
udvaranjima i zakazala mu ove večeri sastanak u svojoj kući. Kada su se
odškrinula vrata, njemu se učinilo da su se otvorila jedna od onih zlatnih
vrata kroz koja prolaze lepi snovi da bi mu poklonili neslućene ljubavne
radosti. On je bio spreman da tu zanosnu i podatljivu damu obožava na
kolenima.
– Hodite ovamo – reče ona izgovarajući srpske reči sa ljupkim stranim
akcentom.
Držeći je za meku, toplu ruku, išao je za njom kao u polusnu.
Izgledalo mu je neverovatno da ga je ona za kojom je žudio više od dve
godine, kojoj su se bezuspešno udvarali toliki privlačni muškarci po
Beogradu i Kragujevcu primila ove večeri sama, uzbuđena i očigledno
spremna da mu se vatreno poda. Mada je već zašao u trideset i prvu
godinu, on je dao sebi reč da se neće nikada oženiti još onog dana kada je
prvi put ugledao Ernu na balu u beogradskom oficirskom domu. Ta sve su
devojke izgledale prema njoj kao bledi izdanci ženskog sveta. On je bio
zaslepljen, opčinjen od tog lepog priviđenja koje je pripadalo jednom
ružnom čoveku samo zato jer mu je to omogućavalo njegovo veliko
bogatstvo.
Ona ga uvede u poluosvetljenu sobu punu mirisa. Svilene zavese sa
šarama koje su predstavljale cveće i prostirke divnih boja ukrašavale su
mali salon, neku vrstu budoara. Dok je on ispod bluze otpasao široki
opasač sa pištoljem i stavio ga na divan od zelene kadife, prišla je ormanu,
zastrtom biljurnim staklom, uzela iz njega bocu likera i nekoliko tanjirića,
slatkog od voća i kolača, postavila sve to na stočić i sela kraj njega na usku
fotelju.
 On je sedeo pored nje držeći je za ruku i zanosno i oduševljeno počeo
đa joj govori o svojoj ljubavi. Ona mu je stalno gledala u oči. On nije slutio
da je sve to večeras igra, hladno proračunata, ali vešto odglumljena. Njena
lepa plava glava bila je obasjana svetlom porcelanske lampe i činila se još
privlačnijom i tajanstvenijom.
Posle treće ili četvrte čašice jakog apsenta. Živan je opet privuče sebi
ljubeći je požudno u vrat i oči. Ona se gipko izvijala kao mačka koja
dopušta da je miluju, ali ne i da je gnjave. Dodir njenog tela raspaljivao je u
njemu oganj i on se sav rastapao u požudi žednoj uživanja.
Posle nekog vremena, Erna ga blago, ali odlučno odgurnu i šapnu
pritvornim, pokajničkim glasom:
– Nismo ovo smeli činiti, siromah moj muž, kako sam nevaljala prema
njemu.
Živan brzo kleknu na jedno koleno ispred nje i zasu joj ruke
sumanutim poljupcima.
– Mi pripadamo jedno drugom...
Tek što je to izrekao, u holu, ispred vrata, začu se zveckanje mamuza.
Ona ga odgurnu popravljajući brzo kosu.
– Gospode bože moj muž, vratio se!
Zaljubljeni kapetan je jedva imao vremena da se vrati na svoju stolicu.
Kresnuo je upaljač i nervozno povukao dim iz cigarete, dok je Erna pošla
da otvori vrata na kojima se čulo tiho kucanje. U salon je ušao visok,
dežmenkast major gustih, prosedih, potkresanih brkova. Kapetan ga
zbunjeno pozdravi lakim poklonom. Industrijalac mu pruži ruku uz
srdačan, širok, ljubazan osmeh kao dragom znancu čije ga prisustvo pod
tako neobičnim okolnostima mnogo ne iznenađuje.
Erna se pretvarala da je uplašena. Po dogovoru između nje i muža,
trebalo je da se on vrati kući u trenutku kada Živan V. bude uveren da mu
je pobeda sigurna. Taj bračni par od velikog ugleda spadao je među
oprobane špijune Henriha Hoflenera. Zahvaljujući svom položaju u
Vrhovnoj komandi, industrijalac Milan Z. je preko Hoflenera obaveštavao
austrougarsku Vrhovnu komandu o snabdevanju srpskih trupa do
poslednjeg eksera i puščanog metka. Erna je, s druge strane, neupadljivo
prikupljala sve što je mogla saznati u nevezanom ćaskanju od žena oficira
na položajima. Ali, Hoflener je zahtevao uvid u same operativne planove
srpske Vrhovne komande, a za to je bio potreban čovek koji je do njih
imao pristupa.
Svojim instinktom zavodnice i iskustvom dugogodišnje špijunke
Eviđenc–biroa, Erna je u kapetanu Živanu prepoznala neiskusnog
muškarca koji će najlakše podleći njenim čarima. Mada je bio na
školovanju u Parizu, kapetan V. je, kao i svaki ambiciozan, prilježan oficir,
gledao, za razliku od mnogih svojih drugova, da što više vremena provede
u učenju, a ne da se sa velikim državnim dnevnicama provodi po kafe–
šantanima. I dok su se drugi dičili svojim pariskim ljubavnim
pustolovinama, on je mogao da se pohvali briljantnim ocenama. Ali u dnu
duše je zavideo onima koji su život shvatali manje ozbiljno nego on. To
nepoznavanje žena uticalo je da spoljne ženske draži pobrka sa najvećim
ženskim vrlinama.
– Neka nam devojka skuva kafu – reče major pošto je galantno
poljubio ruku svoje lepe žene.
Bacivši prema Živanu jedan od onih zavodničkih pogleda u kojima se
krila omča zamamnih obećanja, Erna ih ostavi same. Živan je premeštao
noge u tesno pripijenim čakširama, vrpoljio se na stolici poput lopova koga
očekuje razgovor sa islednikom. Ali industrijalcu nije bilo ni na kraj
pameti da učini i najmanju aluziju na njegovo prisustvo. Uostalom, Živanu
je bilo poznato da major Milan ne spada u red naročito ljubomornih
muževa, kako se i sada videlo iz čitavog njegovog držanja.
– Ta prokleta topovska municija nikako da stigne – reče Milan više za
sebe. – Idite, molim vas, gurnuli su nas u sukob sa jednom carevinom, pa
ih sada mnogo briga što mi krvarimo. Pa i da ta municija jednom stigne,
biće sve kasno. Zima se bliži, hrane nema, narod udario u bežaniju, a
gospoda ministri, kako čujem, već se spremaju da kidnu iz Niša u Solun.
Živan je ćutao. On nije delio mišljenje da je sve baš tako crno, ali je,
osećajući se kao dužnik prema mužu, kome je naticao rogove, smatrao da
treba izbeći prepirku. U to uđe Erna noseći na posrebrenom poslužavniku
kafu. Živan joj uslužno priskoči, nagrađen zbog toga dražesnim osmehom.
Samo što su popili kafu, vodeći nevezan razgovor za vreme kojeg je
Erna upućivala Živanu poglede pune mazne prisnosti, industrijalac ustade.
Izvinjavao se umorom i potrebom da rano ustane.
– Ali molim vas, Erni je i ovako dosadno samoj – navaljivao je Milan Z.
hrabreći Živana da ostane.
Uveren da ima posla sa jednim od onih zvekana koji prosto uživaju da
im neko zabavlja mladu i lepu ženu, kapetan V. se nije mnogo nećkao.
Ostavili su ga neko vreme samog.
– Zaljubljen je do ušiju u mene – smeškala se Erna pomažući mužu u
spavaćoj sobi da se svuče.
– Vodi računa – opomenu je muž. – Izgleda mi jako odan i novac ga ni
u kom slučaju neće primamiti da radi za nas. Ali ako ga dovedeš do
ludila...
– Prepusti to meni.
 On je nežno poljubi u čelo, izmače se malo u stranu i zagleda je
zadovoljno.
– Bude li sve išlo kako treba, s proleća ćeš možda već biti supruga
bana Srbije.
Ona za trenutak zatvori oči. Zamišljala je sebe sa kneževskom
dijademom na glavi i zvezdom visokog ordena na levoj strani svojih jakih,
divno izvajanih grudi. Više nije bilo sumnje da će Srbija biti osvojena i
pretvorena u austrijsku banovinu, na čije će čelo doći njen muž. Ona, kći
bogatih buržuja koji nisu imali pristupa u aristokratske salone Beča, videla
je već sebe među onim malim brojem uglednih dama na carskom dvoru.
Živan V. je most preko koga se može najbrže stići do svih tih počasti. Samo
takva zamamna mogućnost, pored njene odanosti Dvojnoj Monarhiji, a ne
novac, mogli su učiniti od nje i njenog muža Hoflenerove špijune.
Vratila se u salon, njišući se koketno u kukovima. Živan je gutao
očima. Ta žena je zaista odgovarala njegovoj najsmelijoj viziji i on je
osećao silnu želju da opet padne pred njene noge i zaspe je poljupcima.
Sav je ustreptao kada mu je prišla i brzo sela na kolena, obavila mu ruke
oko vrata i ludo pritisnula svoje užarene usne na njegove. Osećao je njene
prkosne i polunage dojke na svojim grudima, dok su njeni tanki prsti
vršljali po njegovoj kosi.
– Ja sam tvoj rob, reci, skinuću zvezde s neba ako zaželiš!
Ona mu zatvori usta novim poljupcima. Bio je uveren da je konačno
njegova. Podigao ju je na ruke i poneo prema divanu. Dopustila je da je
razgoliti i da upije usne u mirisnu kožu njenog tela. Zubi su im se sudarali,
a vatreni dah mešao. Omamljena snažnim muškim milovanjem, koje joj
nije mogao pružiti muž, zamalo da se zaboravi. Nedostajao je trenutak pa
da mu se sasvim prepusti. Ali je razum ambiciozne žene brzo vrati u
stvarnost. Sva zajapurena, odgurnula ga je od sebe, uspravila se i krijući
lice, briznula u tihi plač.
On je uplašeno ustuknuo, ne znajući šta je to učinio da se tako
ponaša. Nežno joj je ljubio kosu i preklinjao da se umiri. Naslonila je obraz
na njegovo rame.
– Ah, kako te volim, volim te od onog trenutka kada sam te prvi put
ugledala...
Živan je pomilova po licu:
– Zašto plačeš?
Ona pokaza glavom prema vratima:
– Tako je dobar. Prosto se stidim što smo zloupotrebili njegovu
dobrodušnost. Ne mogu da ti pripadnem kada je on pod istim krovom.
Molim te, ako me imalo voliš, idi sada...
 Kada se našao napolju, zapalio je cigaretu i neko vreme šetao ulicom
pored knez-Miloševog konaka. Kao i svaki mlad čovek, uveren da je
konačno našao svoju veliku ljubav, bio je ponosan sam na sebe i beskrajno
srećan. O spavanju nije bilo ni govora, umesto da ode u svoj stan na desnoj
obali Lepenice, uputio se prema zgradi Vrhovne komande.
 IV

U otmenoj kafani hotela „Olimpos Palas“, na glavnom solunskom

Trgu La Liberte1, tiho je svirala muzika. Ukrućeni konobari su
dostojanstvenim pokretima otvarali flaše sa šampanjcem, izvijali se na
prstima između stolova i duboko se klanjali gostima koji su svaki čas
nailazili. Ali nisu svi kelneri bili zauzeti samo svojim monotonim poslom.
Bila su među njima dvojica koji su široko otvorenih očiju i ušiju pratili sve
što ih je interesovalo u kafani gde su se iskupljali srpski oficiri, izaslani u
Solun za vojne nabavke svoje zaraćene zemlje ili koordinaciju sa raznim
savezničkim misijama. Jedan od tih kelnera bio je Cepelin. On je po
dolasku u Solun promenio svoju odluku da se zaposli u hotelu „Telegraf",
jer je šef austrougarske špijunske mreže potpukovnik Henrih fon Hoflener
smatrao da će u „Olimpos Palasu" biti korisniji.
Cepelin je negde posle devet časova, na svoje veliko iznenađenje,
ugledao krupnooku lepoticu s kojom je putovao u istom kupeu od Skoplja
do Soluna. Pojavila se u pratnji majora Markaucija, otmenog lepotana,
jednog od brojnih obaveštajaca koje je Evidenc-biro poslao u Solun kao
pojačanje fon Hofleneru. To poznanstvo se nikako nije sviđalo Cepelinu.
Njegov špijunski instinkt je u toj nežnoj i čarobnoj ženi nazirao opasnog
protivnika koga se treba kloniti. A sada, ni manje ni više, ona se odjednom
pojavljuje u „Olimpos Palasu" u pratnji prvog Hoflenerovog pomoćnika.
Kako se samo s njim upoznala? – pitao se Cepelin dok je elegantan par
zauzimao mesta u jednoj od improvizovanih loža, ispod velikog kristalnog
ogledala sa pozlaćenim ramom.
Ana N. je kroz spuštene trepavice posmatrala Cepelina. Nije bila
nikakva slučajnost za nju što je taj Hoflenerov špijun dobio zaposlenje u
ovom ekskluzivnom hotelu. Ali pretvarala se da ga nije primetila. Major
Markauci, Italijan poreklom, galantno joj je prihvatio svileni ogrtač i
dodavao ga kelneru. Mada obaveštajac pre svega, on se ponosio svojim
zavodničkim sposobnostima i večeras je uživao što su oči svih gostiju bile
uperene u njegovu damu.
Anino poznanstvo sa majorom Markaucijem nije bilo slučajno. Među

1 Trg Slobode
instrukcijama koje je dobila u Kragujevcu od potpukovnika Apisa, nalazila
se i ta da se po svaku cenu zbliži sa Markaucijem. Italijanova slabost
prema lepšem polu mogla je da bude vrlo korisna stvar. Sa tačnim
obaveštenjima gde se Markauci sve kreće. Ani nije bilo teško da dođe u
dodir s njim. Njena izuzetna i uočljiva lepota je zapažana svuda i na
svakom koraku. Pošto se, po preporuci, zaposlila kao nastavnica crtanja u
jednoj od mesnih, privatnih francuskih škola koje su Jevreji, kao
najbrojnije solunsko stanovništvo, izdržavali, krenula je u potragu za
Markaucijem. Bila je dovoljna samo jedna predvečernja šetnja na
promenadi pored morske obale Solunskog zaliva po da joj Markauci sam
priđe.
Markauci je blistao od sreće i zadovoljstva što je upoznao tu divnu
ženu. Bio je vrlo zaljubljive prirode, ali se još brže hladio posle svake lake
pobede. Međutim ova žena koja je govorila njegov maternji jezik sa
ljupkim rimskim izgovorom toliko ga je od prvog njihovog susreta opila i
očarala da je u njoj možda i nazirao najveću ljubav svog nemirnog i burnog
života. Mada Italijan, rođen na teritoriji koja je pripadala Austro-Ugarskoj,
on je kao i svi oficiri Dvojne Monarhije, pogotovu generalštabni, bio
kosmopolita bez određene ideje i ikakvog osećaja patriotizma prema bilo
kojoj zemlji – Italiji ili Austro-Ugarskoj. Nepokolebljiva odanost caru i
pojam apstraktne oficirske časti bili su ona motorna snaga koja ga je
gonila da savesno obavlja svoju odgovornu službu.
Ogroman bokor orhideja, stavljen u kristalnu vaznu na njihovom
stolu, širio je opojan miris. Anine oči su zavodnički blistale, kao šampanjac
u polunapunjenim čašama. Violine su tiho svirale staru italijansko–
venecijansku pesmu „Razvijte uvojke, gospođo“. Ta pesma je bila vrlo
omiljena u Solunu u kome su se, još za vreme kasnog srednjeg veka,
naselile mnoge ugledne trgovačke mletačke porodice, čiji su potomci
uspešno konkurisali sadašnjim jevrejskim trgovcima.
Melodija se završila finalnom kadencom i orkestar se rasturio zbog
pauze; žamor glasova ispunio je kafanu. Markauci je zaljubljeno blenuo u
sitne malje koje su se gubile po Aninom vratu i od prigušene svetlosti
kristalnih lustera sa mlečnim staklima dobijale svilastu sjajnost. Njegov
vatreni temperamenat mu nije dao da se uzdrži. Diskretno se sagnuo i
utisnuo vreo poljubac u mirišljavu kožu njenog vrata.
Ana se uvređeno trže:
– Budete li to još jednom učinili, biću primorana da vas napustim.
Taj lepi pokret i ljupka pretnja su ga još više ošamutili i opili.
Molećivo ju je uhvatio za ruku:
– Verujte, osećam se pored vas kao nemiran dečak.
 Ona mu se ohrabrujuće nasmeši:
– Opraštam vam, ali naređujem da budete mirni. Gledaju nas.
Major podiže oči i spazi Cepelina. To ga je prosto razbesnelo. Taj
plaćeni nitkov, kome je stavljeno u dužnost da špijunira srpske oficire i
oficire njihovih saveznika, postao je toliko drzak da i njega, oficira
Evidenc-biroa stavlja pod prismotru. Nehotice, Markauci oseti veliko
neprijateljstvo prema toj ljigavoj njušci koja mu je kvarila večerašnje
raspoloženje.
U to je prikupljeni orkestar počeo da svira tango. Parovi su ustajali i
odlazili na igru. Duge ženske suknje su primamljivo šuštale. Setna
melodija je još više podsticala Markaucijevu privrženost ženi na kojoj su
mu večeras svi muškarci zavideli. On se oholo šepurio njenom lepotom
kao bogataš draguljem koji niko drugi nije u slanju da ima.
Naslanjala mu je obraz na rame i raspaljivala ga dodirom svog obraza.
Njega su obuzimala snažna osećanja koja dotle nije poznavao. Dodir
njenih jakih, divno zaobljenih butina koje je pri svakom pokretu igre
isticaia njena pripijena haljina oduzimao mu je dah.
Vratili su se za svoj sto. Cepelin ih je i dalje motrio ali iza zaklona
jedne zavese. Besan pogled majora Markaucija ga je zbunio. On je to počeo
da tumači sasvim pogrešno: možda i major, koji svakako više zna od njega,
nazire u toj lepotici špijunku koju treba otkriti. Uostalom, Cepelin je bio
čvrsto uveren u to da ona i ne sluti da je Markauci obaveštajni oficir, već
veruje da je trgovac – izvoznik južnog voća, kako se zvanično predstavljao.
Markauci nije ni u snu sanjao kakvi se zaključci stvaraju u
Cepelinovom mozgu. Za njega je Ana bila čarobno stvorenje i ništa više.
Na kraju krajeva. Evidenc-biro mu nije mogao zabraniti da u ovom Solunu,
bučnom južnom gradu, izlije svoj italijanski temperamenat. Čak i kad bi
mu podmetnuli neku špijunku, kakva korist od toga za njene
naredbodavce, kada je on i suviše oprezan da bi govorio o ma čemu
drugom, sem o svojim tobožnjim trgovačkim poslovima. Istina, delovao je
suviše otmeno za jednog trgovca, ali on je taj svoj nedostatak ublažavao
primedbama da je on samo sin bogatog oca, inače svršeni arheolog koji je
iz svog tobožnjeg rodnog grada Ðenove pristao da ode u Grčku više iz
ljubavi prema njenim starinama nego prema trgovini. Njegovo veliko
obrazovanje i zaista velika kultura omogućavali su mu da uspešno igra
ulogu arheologa koga je otac učinio nabeđenim trgovcem.
Pošto se Ana iskreno interesovala za antičke, posebno za vizantijske
starine Soluna, lako su pronašli temu koja ih je, na izgled, vezivala.
Slušajući njeno briljantno obrazlaganje umetničkih kvaliteta Rotunde sv.
Ðorđa, jednog od najstarijih spomenika hrišćanske kulture, pretvorene u
Hortač džamiju, ili solunske Svete Sofije, slične carigradskoj, ali triput
manje, takođe pretvorene u džamiju istog imena, Markauci joj se još više
divio. Jer kada je ženska lepota udružena sa blistavim umom i
obrazovanjem, ona dobija vrednost dijamanta kome je virtuozno brušenje
podiglo bljesak do krajnje mogućih granica.
Omamljen šampanjcem i njenom blizinom, Markauci joj u neko doba,
ne znajući ni sam otkud je samo smogao toliku drskost, predloži da svrate
u njegov stan na čašicu apsenta. Na njegovo veliko iznenađenje i još veću
radost, ona mirno reče:
– Ako vam je toliko stalo, učiniću vam po volji.
Jedva je savladao drhtavicu. Neka ona samo dođe, on je spreman da se
opkladi da će s njim dočekati jutro u istoj postelji, Pomisao na tako što
ispunjavala ga je nebeskim blaženstvom. Došlo mu je da sam sebi čestita
što je uspeo da očara i takvu jednu ženu. Iskoristio je trenutak da
neopaženo iziđu, kada su skoro svi gosti bili zauzeti igrom.
Cepelin se nije pojavljivao trudeći se da ih izbegne. Izašli su u toplu,
zvezdanu noć. Ulicama su svaki čas promicali čuveni, elegantni solunski
fijakeri, uz meko truckanje gibnjeva i sitan topot – konjskih kopita. Nije
imala ništa protiv da idu peške Držala ga je ispod ruke i nestašno mahala
svojom svilenom torbicom. On iznenada započe da joj govori o svojoj
ljubavi. Činilo mu se da kroz njenu ruku, koja je lako počivala na njegovoj
dok su koračali, krv struji u njega i vraća mu prvu, dečačku mladost.
Ćutke, zamišljeno je slušala njegove izlive, što je on tumačio njenim
setnim raspoloženjem. Dopustila mu je da je u jednoj od sporednih ulica
privuče sebi i žudno upije svoje usne u njene. Kao i svaka žena u
obaveštajnoj službi, ona je dobro znala da će doći i u takvu situaciju da
ljudi koji su joj čak i odvratni iskaljuju svoju požudu na njenim usnama.
Čak, ako to bude u krajnjem slučaju zatrebalo, ona je bila spremna da i
svoje telo izloži čoveku koji joj je odvratan. U slučaju Markaucija, prijatnog
i privlačnog muškarca, bar nije morala da oseća gađenje.
Na kraju horizonta se tamno plavio snežni Olimp, stanište bogova.
Njih dvoje su se sve više bližili Markaucijevoj vili, smeštenoj u Kalamariju,
modernom delu grada sa lepim građevinama i bujnim parkovima gde su
živeli isključivo stranci i bogataši. Za tobožnjeg sina jednog bogatog
đenovljanskog uvoznika i izvoznika nije bilo ništa neobično da stanuje u
ovom ekskluzivnom kvartu.
Prošli su kroz vrt, ispod krošnji čempresa i ušli u vilu. Markauci nije
hteo da budi poslugu, već je sam palio električno svetlo i uzdrhtalo je
vodio Anu u salon. Činila mu se kao mazno mače. Poslušno je sela na
divan i podavila noge u dugoj suknji gledajući ga neodređenim izrazom
koji je on tumačio strahom što tako brzo podleže svim njegovim
dotadašnjim zahtevima.
– Za našu ljubav, Atenaida.
Nazvao ju je tim starim grčkim imenom pod kojim je došla u Solun i
koje je čudesno pristajalo njenoj klasičnoj lepoti. Polako su pili liker iz
čašica koje je ona napunila. On je sam želeo da ona to učini i još je
zahtevao da prethodno umoči u liker svoj prst. Tako joj je olakšao da mu u
čašicu ubaci sitnu granulu jakog sredstva za spavanje koje se trenutno
rastvaralo.
Dozvolila mu je da joj ljubi razgolićena ramena i dojke, Markauci je
sav obamirao od strasti i ludački je stezao uz sebe polažući je na divan.
Ona se slabo branila dok su joj njegovi prsti raskopčavali haljinu. Na tome
se i završilo. Klonuo je preko nje držeći je čvrsto u zagrljaju. Oprezno se
oslobodila njegovih ruku, smestila ga udobno, čak mu je skinula cipele i
crni, elegantni sako i onda uzbuđeno krenula u potragu po vili.
Jedna vrata su vodila u spavaću, a druga u njegovu radnu sobu.
Navukla je zavese i upalila stonu lampu sa abažurom od zelenog stakla.
Sve je to radila ne skidajući rukavice da bi zaturila svaki trag. U fiokama se
nije nalazilo ništa od onoga što joj je moglo trenutno koristiti. Pogled joj
na kraju pade na fasciklu koja je stajala na stolu u senci lampe.
Sela je i počela da razgleda hartije. Ono što je prvo ugledala, bilo je
zaprepašćujuće: bili su to detaljni planovi o grčkim utvrđenjima prema
bugarskoj granici. Pomislila je s gorčinom da kontraobaveštajna služba
jedne Srbiji prijateljske zemlje naprosto spava kada je dozvolila da nešto
tako dođe u ruke majoru Markauciju. Pažnju joj je privukla ceduljica koja
je nosila jučerašnji datum. Neki advokat Nešet prekorevao je Markaucija
da je slabo plaćen za isporuku podataka o grčkim utvrđenjima. Bio je
toliko drzak, da se čak nije potpisao lažnim imenom.
Poslednja rečenica je učinila da Ana zadrhti. Taj njoj nepoznati
solunski advokat, očigledno turskog po rekla, pretio je potpukovniku fon
Hofleneru da će izdati imena važnih austrougarskih špijuna u Srbiji ako
mu se ne bude platilo po pravoj zasluzi.
Dugo je buljila u taj kratak francuski tekst pored koga je Markauci
napisao crvenom olovkom: „Vrlo ozbiljno! Odakle taj advokat može znati
spisak Hoflenerovuh špijuna u Srbiji? Zar je lukavi Hoflener toliko naivan
da jednom od svojih špijuna saopštava, ni manje ni više, imena onih koji
čine glavne konce njegove špijunske mreže u Srbiji? Pa ipak advokatova
pretnja i Markaucijeva primedba crvenom olovkom su nepobitno
potvrđivali da se drski i beskrupulozni advokat nije šalio.
Grozničavo je ispisala najvažnije podatke o grčkim utvrđenjima. Ime
tog advokata je i suviše dobro zapamtila. Njega je lako pronaći, ali to nije
značilo da se on može nagnati da isporuči imena austrougarskih špijuna u
Srbiji. Austrijanci će se svakako potruditi da mu što bolje začepe usta
novcem ili, možda, pretnjom. Takav se čovek, obično, vrlo oprezno čuva
da uđe u dvostruku špijunsku igru, koja je mač sa dve oštrice.
Vratila se u salon i legla na divan pored Markaucija. Samo ako je bude
zatekao kraj sebe kada se probudi ujutru može učvrstiti njegovo poverenje.
Drugo joj nije preostajalo.
 V

Lepa vila bogate porodice Alatini na periferiji Soluna bila je čuvena po

tome što su u njoj mladoturski revolucionari zatočili zbačenog, krvavog
sultana Abdul Hamida. U neposrednoj blizini te vile nalazila se usamljena
kuća okružena vrtom koja je kao neposrednog suseda imala samo jednu
pekaru, vlasništvo nekog makedonskog pečalbara iz Tetova.
Pekara je imala malo mušterija, ali se njen vlasnik nije mnogo brinuo
za to, jer mu je glavni zadatak bio nadzor usamljene kuće. Uostalom, zar
bi neko u brkatom čoveku, odevenom u sukneno odelo, sa belom kapom i
keceljom prepoznao agenta srpske špijunaže. Interesovanje za usamljenu
kuću, čiji su prozori i danju i noću bili zastrveni spuštenim zavesama,
dolazilo je otuda što je u njoj stanovao šef austrougarske špijunaže za
Balkan potpukovnik Henrih fon Hoflener...
Danju je malo ko ulazio u tu kuću ili izlazio iz nje, ali je zato noću,
poput kuće duhova, ona primala mnoge tajanstvene posetioce. Ispod
spuštenih ćepenaka pekare mogla se lepo motriti ulica osvetljena plinskim
fenjerima. Bilo je potrebno veliko pamćenje i kontrašpijunsko iskustvo da
bi se u polumraku upamtila lica tajanstvenih posetilaca.
Što su snage Poćorekovih armija na srpskom frontu vršile sve snažniji
ofanzivni pritisak, broj noćnih posetilaca usamljene kuće se povećavao.
Posebno je upadala u oči vitka ženska prilika za koju se nije tačno znalo da
li je Hoflenerova ljubavnica ili samo špijun.
Veza između špijuna koji su dolazili iz Srbije i Hoflenera održavana je
preko kelnera Cepelina. Špijuni bi obično dolazili u kobasičarsku radnju
blizu hotela „Telegraf", pa bi kobasičar, takođe austrougarski špijun,
obaveštavao Cepelina, a kelner „Olimpos Palasa" bi ih noću vodio u
usamljenu kuću blizu Alatinijeve vile. Dan posle Aninog doživljaja sa
majorom Markaucijem, Cepelin je doveo Hofleneru jednog Srbina iz
Leskovca, predratnog člana austrougarske špijunaže u Srbiji, koji je
doputovao u Solun tobož po trgovačkom poslu.
Hoflenerove izrazito plave oči netremice su prelazile čas po Cepelinu,
čas po Leskovčaninu.
– Veoma su pojačali kontrolu na granici – reče Leskovčanin kroz
prezriv osmeh kao da pokazuje da za njega ta kontrola nije naročiti
problem. Izvukao je tabakeru i iz gomilice cigareta, pružio jednu
Hofleneru.
– Operativni planovi srpske Vrhovne komande!
Šef špijunaže ga ščepa za rukav:
– Šališ se?
– Ne, gospodine. To je od gospođe Erne.
Potpukovnik je prineo cigaretu stonoj lampi. U njoj je bio, naizgled,
samo duvan. Oprezno je razvio papir i iz duvana izvukao majušnu,
presavijenu hartijicu. Razvio ju je drhtavim prstima i uzeo veliku lupu.
Sitne, jedva vidljive tačkice, pretvorile su se u niz nerazumljivih brojki.
Šifru je znao napamet i lako je čitao. „Imamo svog čoveka u operativnom
odeljenju – sledi nov izveštaj. Psi (Srbi) nisu još dovoljno nahranjeni
(nema municije). Tata (Putnik) želi da izvede decu (armije) do Valjeva, u
uverenju da će im dotle stići ujakovi (saveznički) pokloni (municija i
oprema). U špajzu su sve tegle prazne (srpska Vrhovna komanda nema
nikakvih rezervi u trupama). Između tate (Putnika) i najmlađeg sina
(generala Mišića, komandanta treće armije) izbila je pre neki dan svađa da
li da se zadrže u Valjevu ili da se vrate nazad. Još ništa nije rešeno.
Javićemo za nove događaje u porodici (srpskoj Vrhovnoj komandi).
Hoflener ih je za trenutak ostavio same. U susednoj sobi je
nevidljivim mastilom ispisao kratku instrukciju za Ernu i njenog muža.
Kad se vratio, Cepelin reče:
– Onaj Giljanac je spreman da pođe u Srbiju. Da ga pošljem s njim?
Pokazao je na ćutljivog Leskovčanina. Hoflener klimnu glavom.
Instrukcije za novog špijuna su već bile date Cepelinu. Ali kelner je želeo
da porazgovaraju u četiri oka. Šef špijunaže je očekivao izveštaj o Ani i
majoru Markauciju. Kada ga je Cepelin obavestio da je major proveo s
njom noć u svojoj vili. Hoflener se primetno namrštio On je jedne večeri,
za vreme Markaucijeve šetnje po esplanadi sa Anom, video tu ženu i u
njemu se pojavila zavist. Okoreli neženja i sladostrasnik, on je prema
ženama i pored sve svoje opreznosti bio uvek slab. Ljubomorna zavist, a ne
obaveštajni razlozi, nagonila ga je da se za nju zainteresuje. Smišljao je na
koji način da je preotme Markauciju. Njegova ljubavnica, kći jednog
mesnog bogatog trgovca, koja je imala sestru bliznakinju, mada mu je
ujedno bila odani špijun kao i njena sestra, već mu je dosadila.
Pošto je završio o Ani i Markauciju, Cepelin dodade:
– Imamo novog gosta u hotelu „Roma“. Ispremetali smo njegove
stvari. U jednom koferu je bilo dosta šifrovanih hartija, ali nije bilo
vremena da se prepišu. Uglavnom, doputovao je iz Srbije. Sinoć je otišao u
srpski generalni konzulat i ušao na sporedna vrata.
 Hoflener ga pogleda razrogačeno:
– Što mi to odmah nisi kazao? Gledaj da se hartije što pre prepišu.
Njegov instinkt dugogodišnjeg obaveštajca je osetio da prava borba sa
srpskom kontraobaveštajnom službom tek počinje. Taj novi gost u hotelu
„Roma“ je svakako izaslani šef kontrašpijunaže zemlje s kojom se Austro-
Ugarska rvala na život i smrt.
Tek što su Cepelin i Leskovčanin napustili njegovu kuću, pojavio se
major Markauci. Izgledao je umorno, ali je i pored toga bio raspoložen.
– Pa čestitam – reče Hoflener skrivajući zavist u glasu. – Čujem da si s
njom proveo noć.
Markauci sa osmehom prihvati ruku. Polovinu noći je zaista proveo
kao u snu, ali se posle ničeg nije sećao. Jednostavno je zaspao kraj lepe
žene, što mu se dotle nikada nije desilo. Ujutru više nije bio siguran da li
mu je pripadala ili ne. Napustila ga je, dozvolivši mu na rastanku da joj
otme svega jedan poljubac i obećala mu da će se opet naći s njim kroz tri
dana. On se stideo sam sebe što se tako pokazao prema njoj. Tumačio je to
svojom preteranom žudnjom da mu pripadne; bilo je dobro poznato da u
takvim slučajevima muškarca izdaje snaga. Ali ni za živu glavu ne bi
zajedljivom Hofleneru priznao svoj poraz.
– Šta ćemo sa Nešetom? – upita Markauci paleći na velikom stonom
upaljaču cigaretu. – Taj nitkov nam postaje opasan.
– Imam nov plan s njim – reče Hoflener. – Izgleda da je ovamo stigao
šef srpske kontrašpijunaže. Mogli bismo mu poturiti Nešeta. Ta hulja je
spremna na sve kada je u pitanju novac.
– Zanimljivo – reče Markauci više za sebe, jer je u tom trenutku opet
mislio na Anu. Zatim, kao da se nečeg prisetio, dodade razdraženo: Slušaj,
naredi Cepelinu da ne zuri u mene kad god se pojavim s nekom damom.
Kunem se da ću ga izlupati!
– On nije kriv nesrećnik što mu je tvoja dama zapela za oči – nasmeja
se kiselo Hoflener. – Čujem da je ceo „Olimpos“ bio iznenađen njenom
lepotom?
– Divna je! – reče Markauci odbijajući kolutove dima.
– Pazi, Cepelin je poznaje iz voza – opomenu ga šef, ali je u toj
opomeni više bilo želje da ga nekako odvrati od nje nego da ga podseti na
opreznost.
– Ona je Grkinja. Studirala je slikarstvo u Minhenu i prosto obožava
sve što je nemačko. Budi bez brige.
– Kada ćeš me upoznati s njom? – upita ga tobože nemarno Hoflener.
– Dođi prekosutra uveče u „Angleter“. Ali potrudi se da nas na vreme
ostaviš same. Naravno, nadam se da ćeš doći sa svojom bliznakinjom.
 – Doći ću sam – reče Hoflener odlučno. – Dosadila mi je.
– Gle? Opominjem te da se pričuvaš te male ludice. Ljubomorne žene
su uvek opasne.
Fon Hoflener se prezrivo nasmeja:
– Ta guska!
Posle su opet prešli na razgovor o Nešetu i njegovoj pretnji da će
predati spisak špijuna srpskoj kontrašpijunaži.
 VI

General–feldmaršal Liborijus fon Frank, komandant pete

austrougarske armije, u čiji saslav su ulazila dva kompletna korpusa, ćutke
je slušao prekor komandanta grupe armije generalfeldzengmeistera
Oskara fon Poćoreka.
– Pre nedelju dana ste preuranili sa svojom izjavom štampi da ćemo
zauzeti Beograd u roku tri dana. Međutim, kako vidim, vi još nemate
izgleda ni da forsirate Savu.
Frank je ljutito gladio prosede, svinute brkove. Taj glupi Poćorek koji
ga sada na sva usta grdi zaboravlja da je sam svemu kriv. Zar mu nije
saopštio da je prva srpska armija, koja se povukla preko Save iz Srema,
dobila radidgram od svoje Vrhovne komande da bez borbe napusti
Beograd?
– Ekselenc, držao sam se vašeg radiograma...
Poćorek na to besno zakoluta očima.
– Mein lieber1 general–feldmaršale, čini mi se da dobro znate da je taj
radiogram uhvatila naša tajna stanica na Drini. Ako je srpska komanda
lagala Komandu svoje Prve armije, onda sam vas i ja slagao! Međutim, sve
to nije značilo da se treba hvalisati pred novinarima. Jer Srbi su, svakako,
izmenili svoju odluku, pošto su jasno osetili da ih vi dovoljno ne
pritiskujete.
Komandant pete armije pocrveni kao kuvani rak. Kako se god uzme,
on je svemu kriv! Već mu se smučilo od tih Poćorekovih špijunskih
obaveštenja koja su uvek ispadala pogrešna. Zato su korpusi i divizije
njegove Pete armije već petnaest dana cunjale tamo–amo kao po gustom
mraku, nailazeći svuda na neprobojnu neprijateljsku odbranu.
– Also,2 što je bilo, bilo je! – reče Poćorek pomirijivim glasom. – Sada
imam tačna obaveštenja iz same srpske Vrhovne komande da će sve svoje
snage koncentrisati na odbranu Valjeva kako bi nam preprečili put ka
jugu. Na vama je da odlučno forsirate Savu u širokom frontu uz podršku
artiljerije i da obuhvatite Beograd i sa juga i sa severozapada. Tako ćemo
im preseći svako povlačenje i pohvatati ih kao miševe!

1 Dragi moj.
2 Dakle.
 – Jawol,1 učiniću kako naređuje vaša ekselencija – promrmlja Fon
Frank, ali u sebi ni najmanje nije verovao da je i to važno saopštenje tačno.
Ispadalo je, maltene, da sam vojvoda Putnik direktno telefonira Poćoreku i
obaveštava ga o svojim najvažnijim zamislima i odlukama.
U to iskrsnu gizdavi kapetan, ađutant Poćorekov, zvecnu mamuzama
i najavi pukovnika barona Ulriha fon Osterodea. Zatim uđe krupan, visok,
brkat četrdesetogodišinjak – pukovnik Fon Osterode, komandant prve
Brandenburške divizije. Poćorek se srdačno rukova s njim i naredi mu da
sedne.
– No, mein lieber oberst,2 izvolite referisati...
Baron prelete buljavim očima po Fon Franku i poče:
– Moram odmah reći da je grupa koju smo uspeli da ubacimo u
Kragujevac sva uništena...
Poćorek ga ljutito preseče:
– To sam već jednom čuo!
Fon Frank se krišom cerio. Ma koliko taj Fon Osterode bio stručnjak
za diverzije i piratske prepade na štabove, njegov plan da se dočepa ili
uništi Putnika bio je velika ludost. Uostalom, sami su krivi što lupaju glavu
s tim starcem! Zar se nije taj vojvoda Putnik uoči objave rata zatekao na
lečenju u austrijskoj banji Glajhenbergu. Umesto da ga deportuju, oni su
mu dozvolili da preko Rumunije otputuje u Srbiju. Svemu je bio kriv onaj
šupljoglavi načelnik Vrhovne komande Konrad fon Hecendorf „Pustimo
ga, on je neobrazovan, bez viših vojnih škola. Bolje da on komanduje
Srbima nego neki od mlađih generala, obrazovanih na francuskoj Ratnoj
školi“. Eto im sada neobrazovanog Putnika!
– Sumnjam da se u našim štabovima nalaze njihovi špijuni – reče Fon
Osterode odsečno. – Nijedna naša priprema ne ostaje u tajnosti.
Poćorek, odobravajući, klimnu glavom:
– Svakako. Već sam tražio od Vrhovne komande da se iz naših
štabova povuku svi oficiri srpskog ili hrvatskog porekla i zamene odanim
Nemcima. I Čehe takođe treba ukloniti.
– Ja sam već odabrao ljude za novu grupu – primeti Fon Osterode. –
Moji agenti će ih prihvatiti iza srpskih linija i neopaženo dovesti u
Kragujevac. Zgrada njihove Vrhovne komande je čuvana svega od jednog
voda. Ali ne obećavam da će general Putnik biti uhvaćen živ.
– Živ ili mrtav, svejedno! – uzviknu Poćorek. – Sada nam je najvažnije
da ga uklonimo.
Prekide ih ponovni ulazak komandantovog ađutanta koji je

1 Razumem.
2 Dragi moj pukovniče.
prijavljivao jednog od generalštabnih oficira. Suvonjav, crnoput oficir sa
dve srebrne potpukovničke zvezdice na pozlaćenom okovratniku, šef
Obaveštajnog odeljenja Balkanske vojske uzbuđeno je pokazivao tabak
hartije.
– Užička vojska i odredi crnogorskih trupa upali su preko Drine od
Višegrada i napreduju ka Vlasenici i Sarajevu, u pozadinu naših korpusa...
Fon Frank se opet podrugljivo smeškao. Poćorekova špijunaža ne
vredi ni pola lule duvana kada nije mogla da predvidi jednu takvu krupnu
stvar. Zaboravljajući na sve drugo, komandant Balkanske vojske, kako se
nazivala njegova grupa armija, priskočio je telefonu, nervozno okrenuo
ručicu i zatražio vezu sa nadležnom komandom korpusa.
– Vi spavate, mein herr feldmarshalleutnant!1 Kako, niste znali da vam
Srbi i Crnogorci upadaju u pozadinu? Pa to je skandal. Znate li da dovodile
u pitanje ishod čitavog rata? Bacite odmah obe svoje divizije i proterajte ih
natrag, preko Drine.
Vratio se sav zadihan i podbočio lice dlanovima. Zatim se prenuo,
poskočio kao oparen i uneo pukovniku Fon Osterodeu u lice:
– Putnika, razumete li, Putnika mi likvidirajte!
– Razumem, exzellenz! – rekao je pribrano baron.
Fon Osterode se u sebi zgražavao nad tom Poćorekovom
malodušnošću i čudio kako su mogli da generala, koji je jednom žestoko
potučen, ostave i dalje na položaju glavnog komandanta trupa koje su
napadale Srbiju.
General fon Frank je i dalje ćutao. Mada ne mnogo sposobniji od
Poćoreka, on je osećao duboki prezir prema svom glavnokomandujućem
koji se, umesto da razložno procenjuje situaciju, neprestano povodio za
svojim tobožnjim tačnim obaveštenjima i gurao svoje potčinjene armije iz
neuspeha u neuspeh. Istina, Srbi su se posteneno povlačili, ali to
povlačenje je iznuđeno uz teške austrougarske gubitke.
Poćorek pođe sa Fon Osterodeom do vrata svog kabineta.
– Za koliko mi obećavate, mein lieber Oberst?
– Najviše dve nedelje, exzellenz.
Dajem vam toliko – reče Poćorek velikodušnim tonom.
Posle toga je bezvoljno seo za sto i počeo sa Fon Frankom da
organizuje prelaz njegove Pete armije preko Save. Obećao mu je
najsnažniju artiljerijsku podršku koja je dotle upotrebljena na srpskom
frontu.

1 Gospodine podmaršale!
 VII

Sav u grozničavom uzbuđenju, kapetan Živan je brzo, kao provalnik

koji strepi da ga ne uhvate na delu prepisivao najnoviji operativni plan
srpske Vrhovne komande. Podaci što su stajali razastrti pred njegovim
očima bili su od epohalnog značaja za neprijatelja. Zbog velike
zamorenosti trupa, znatnih gubitaka, nedostatka artiljerijske municije
koju saveznici i pored štedrih obećanja nisu isporučili u dovoljnim
količinama, srpske armije će se povući sa položaja kod Uba i Valjeva, gde
su nameravale da prime odsudnu bitku sa Austrijancima. Povlačenje se
ima izvršiti na nove položaje, iza Kolubare i Ljiga, gde će doći do nove
bitke.
Živanov put od eminentnog generalštapca do najcrnjeg izdajnika bio
je vrlo kratak. Ema ga je potpuno saplela u svoje omče, mnogo mu
obećavala i nije mu se nikako dopuštala. To ga je još više raspaljivalo i
činilo njegovu žarku žudnju bezgraničnom.
Uverena da ima posrnulog oficira potpuno u svojoj vlasti, Erna ga je
neprimetno i lukavo uveravala iz dana u dan da je Srbija kao nezavisna
država nepovratno propala i da je samo razumna kapitulacija može spasti
od žestoke kazne pobedničkih carskih trupa. Zatim je neosetno prelazila
na to da će Srbija, kao autonomna zemlja u sastavu jedne velike evropske
carevine kakva je bila Habzburška Monarhija, procvetati i doživeti neviđen
prosperitet. Na kraju je upotrebila i svoj najjači adut: bude li joj nesebično
pomagao, ona će ostaviti ostarelog muža i udati se za njega. Nesumnjivo je
da će ga Austrijanci za njegove vanredne zasluge učiniti svojim generalom.
Biće to divna slika, on mlad general, a ona njegova supruga. Živeće u Beču,
kretaće se u najvišem društvu... Zašto bi to bilo nemoguće kad i sada u
carskoj vojsci ima Srba generala, pa čak i feldmaršala...
Ako je zaista voli, on će joj to dokazati kakvim krupnim poduhvatom.
Tako je put ka izdaji bio pripremljen. Pristao je da bude špijun Evidenc-
biroa, braneći se pred svojom savešću da će time najbolje pomoći svom
napaćenom narodu, koji su njegovi vlastodršci, potplaćeni francuskim i
ruskim zlatom, kako mu je vatreno dokazivala Erna, gurnuli na rub
propasti.
U to vreme je iz Soluna potpukovnik Hoflener, povezan direktno sa
austrougarskom Vrhovnom komandom kojoj je dostavljao izveštaje svoje
špijunske mreže u Srbiji, tražio od Erne i njenog muža da budu što
aktivniji. Ali Erna nije slutila čime će je ove večeri obradovati Živan.
Kad se našao pred zgradom Vrhovne komande, grad je zavijao sumrak
i rominjala je sitna, hladna kiša. Brzim koracima, uputio se prema
Erninom domu. Kod mosta, naspram Vojnotehničkog zavoda, sudari se
skoro lice u lime sa gorostasnim, brkatim oficirom. Živan ga bolje zagleda i
sav pretrnu... Bio je to Apis. Potpukovnikove vedre oči su mu se prijateljski
smešile.
– Živane, ti si, kanda, zaista zaljubljen! Gospođi Erni, a... kao i uvek...
Lepa žena, nema šta!
Mladi kapetan se s mukom savlađivao da ne promeni boju lica.
Užasnuo se od pomisli da Apis nešto sumnja. Ali brzo se umirio. Ko bi se
još usudio da sumnja u jednog generalštabnog oficira, osvedočenog
patriotu čiji je otac bio junak u ranijim srpsko-turskim ratovima. Kad bi
Apis znao šta se krije u džepu njegove bluze, ispod šinjela...
Ipak, neočekivani susret sa Apisom i to u trenutku kad je nosio Erni
obaveštenja koja su mogla začas upropastiti Srbiju, pokvario mu je sve
raspoloženje. Zaustavio se ispod Miloševog konaka i počeo da šeta tamo-
amo po kiši. Ono drugo „ja“ počelo je da ga muči. Vrati se natrag, još nije
kasno, u svoj momački stan i spali ono što si prepisao. Onda mu pred oči
iskrsnu Ernin lik. Ne, zbog nje će počiniti i najveći zločin, pa šta bude. Ali
doneo je čvrstu odluku da ove noći bude njegova. Sada joj neće pomoći
izgovori...
Ohrabren svojom odlučnošću da je još večeras, ima, ili joj u
protivnom neće predati obaveštenje koje se nije moglo proceniti novcem,
skoro drsko zazvoni. Ne gledajući devojku koja mu je otvorila, jedva se
savlađivao da ne pretrči kratku stazu kroz vrt do ulaza u kuću.
Te večeri mu se Erna učini lepšom i zamamnijom no ikad pre toga.
Ona izvuče svoje tople, meke ruke iz njegovih, upali dve sveće i metnu ih
na sto. Svetlost titravih plamenova je igrala po njenoj svilastoj kosi, a oči
su joj se po običaju iskrile.
Živan je naglo privuče na ovlaženi šinjel i tražeći njene usne, procedi
kroz stisnute zube:
– Zbog tebe sam prodao otadžbinu, sebe, svu svoju prošlost... ja je više
nemam, ja sam nitkov, kao i ti...
Ona duboko i divlje ustrepta. Osetila je po njegovom neočekivanom
nastupu da je doneo nešto vrlo važno. Ali i pored svega toga ona je znala
da ni u kom slučaju ne bi mogla da mu pruži iskrenu ljubav. Ona nikoga
nije volela pravom ljubavlju.
 – Mon cher ami,1 vi kanda zaboravljate na kavaljerski postupak prema
jednoj dami – reče ona prekornim glasom, prelazeći na francuski.
On se zbunjeno trže i pusti je od sebe.
– Oprosti... isuviše te volim.. .
Počela je da mu raskopčava šinjel i to mu je godilo. Čak ga je sama
ponela u predsoblje povijajući se pod njegovom težinom. Živan baci šapku
na sto i otpasa sablju. Sada više nije mislio ni na šta drugo, sem na nju.
Erna je bila prisutna sa svojim parfemom kojim je bio natopljen vazduh
salona, mirisom svoje puti koji mu je dražio čula...
Čim je ušla, on skoči sa stolice i obujmi je oko struka. Ona malo
okrenu glavu; njene plave oči skliznuše prema njemu nagore, umekšane i
upitne. Izvijala se gipko i mazno:
– Mili, želiš li da me večeras ugušiš?
– Poješću te... – šapnu on, doveden van sebe od strasti.
Erna rasklopi usne pored njegovih usta i obavi ruke oko njegovog
vrata. Nikad nije osetio takvu milinu.
– Ti, nestašni dečače! Ponekad me uplašiš svojom grubošću.
Živan je uhvati za ruku, dok ga je ona posmatrala sa strogom
ljupkošću.
– Čini mi se da malo misliš na našu budućnost?
On se ljutito trže, maši se slobodnom rukom za džep i izvuče
presavijene listove hartije.
– Pogledaj... To vredi jedne kraljevine! Koliko košta jedna država, šta
misliš? Ali ja to ne procenjujem novcem, već tobom.
Trudila se da prikrije svoju nestrpljivu radoznalost i činila se
nemarnom.
– Ako je to nekakvo obaveštenje, onda znaj da još nije bilo takvog koje
bi omogućilo da se brzo završi stvar.
– Možda ti misliš – osmehnu se on podrugljivo. – Inteligentna i
obrazovana žena kao ti lako će moći da shvati šta tu ima.
Poslednje reči su toliko zagolicale njenu urođenu žensku radoznalost,
da je mahinalno pružila ruku.
– Daj da pogledam...
On odmače hartije i zamaha glavom:
– Ne! Prvo ćeš biti moja, pa onda...
– Zaista si detinjast, Živane!
– Deca se ne igraju ovakvim stvarima, Erna – odbrusi on ozbiljno.
Ton njegovog glasa je svedočio da govori istinu. Najzad su počeli da se
prepiru:

1 Dragi prijatelju.
 – Zašto me tako mučiš? Zar nećeš dozvoliti da to vidim?
– Neću!
Ona se osmehivala nervozno, dok je izgledalo kao da razmišlja šta joj
valja činiti. Bila je daleko od toga da čuva svoju supružansku čast. ali od
njene uzdržljivosti je zavisilo da li će vladati po volji tim čovekom koji je
gubio glavu zbog nje.
Naglo se odvojila od njega i umornim korakom pošla prema divanu.
Živan je brzo sustiže.
– Erna?
Podigla je ruke i obuhvatila čelo kao da se brani od jake glavobolje.
Skupoceno kamenje je svetlucalo na njenim tankim prstima.
– Bože moj, kako si grub i nevaljao!
On kleče na jedno koleno pored nje i nasloni dlanove na njena bedra.
– Preklinjem te, mila, ne shvataj me pogrešno. Baš zato što te
bezumno volim, donosim ti neprocenjive podatke. Sama znaš da bi mi
odrali kožu kad bi im slučajno pao šaka. Na primer, Apisu... Taj prevejani
lisac... Nikad nisi načisto s njim šta misli kad govori...
Slušala ga je na izgled nezainteresovano kako joj priča o svom
nenadanom susretu sa Apisom i strahu koji je pretrpeo. I to sve samo zbog
nje. Erna posle nekog vremena podiže glavu. Jedva je prikrivala svoju
zabrinutost.
– Mi se više ne smemo sastajati ovako otvoreno, da ceo Kragujevac
bude svedok tih naših sastanaka.
Uplašen da će ga odbiti od sebe, Živan sav ustrepta.
– Da se ne viđamo, šališ se draga?
Pomilovala ga je po obrazu, šapućući:
– Zar bih mogla bez tebe?
On dohvati njenu ruku i zahvalno je prinese usnama. Ljubio joj je
ruke, doticao telo, lice, kosu...
Ona se neko vreme prepuštala njegovim nežnim doticanjima, zatim
se naglo izvi, ustade i dohvati sa stola hartije koje je tu ostavio. Razgledala
ih je pri plamenu sveća ne obazirući se da li mu to godi ili ne. Čim js
preletela prve retke, obrazi joj buknuše rumenilom.
– Isuse i Marija! – promucala je jedva čujno.
Kad se okrenula, on je stajao nepomičan pred njom.
– No, sad si videla...
Spustila je razvijene hartije niz bedro posmatrajući ga kroz
poluzatvorene kapke. Misli su joj munjevito prolazile glavom. Ako je htela
uspeh, nije više smela da njegovo nestrpljenje dovodi do krajnjih granica.
Već kad se nađe sam na ulici, postojala je bojazan da se iz straha, ili griže
savesti, predomisli. Njeno iskustvo zavodnice, bar kad se radilo o
muškarcima takvog kova koji su malo poznavali ženske ćudi, govorilo joj
je da ipak treba popustiti. Ali samo ove večeri i onda ga nanovo držati na
pristojnom odstojanju.
Koraknula je prema njemu i unela mu se u lice tako blizu da ga je
vrelina njenog daha opekla po usnama.
– Oprosti, mili, tvoja žrtva svedoči da me zaista iskreno voliš. Moja
čežnja za tobom nije manja, ali moj muž...
Nije joj dozvolio da završi, već je snažno zagrli. Iz njenog otpuštenog
dlana su ispadale hartije i rasipale se po ćilimu.
 VIII

Tek u predvečerje sa zalaskom sunca Solun, lepotica Egejskog mora,

počinje da rasipa svoje draži. Kao da je malo mario što se u njegovim
nedrima vode zakulisne intrige i nevidljive špijunske borbe, prastari grad
nastavljao je da živi svojim hučnim i šarolikim mediteranskim životom.
Naizgled veseo, zadovoljan i lakomislen, grad je živeo lažnim sjajem
bogatstva koje prikriva nečuvenu bedu.
Nebo i more, varoš i obale Solunskog zaliva, sve je to nosilo one
dugine boje kojih na drugom mestu nema, sem daleko odatle, u Napulju.
Razliveno more zaliva ponegde se presijavalo kao suvo zlato, a negde
blještalo kao staro srebro. Prilikom zalaska sunca dobijalo je plamenu
bakarnu boju, dok su se nad krovovima, ispod ljubičastog neba, razlivale
tajanstvene magline, a opojan miris širio od tamnozelenih krošnji kiparisa,
palmi i cveća.
Tramvaji su zvonili... prolazili pokraj raskošnih palata i vila utonulih u
bujne vrtove – mimo vile Mon Plaiser i Mon Bonheur1 i mimo carskih
parkova. Kod „Olimpos Palasa“, na Trgu slobode, iskrcavali su se i
ukrcavali putnici...
Svuda kroz gvozdene, niske filarete videli su se vrtovi, jer je Solun
odvajkada bio grad egzotičnog rastinja, a oko otvorenih prozora
ekskluzivnih kafana obletala su deca u ritama i molećivo pružala svoje
prljave ručice. Pljuštao je sitan novac, deca su se grabila, grebla i čupala, a
gospoda u belim letnjim smokinzima su se izvrsno zabavljala takvom
igrom.
Čamdžija, stari Jevrejin biblijske brade, u anteriji od ćitajke, nemo i
ponizno se klanjao Ani i njenom pratiocu fon Hofleneru, skoro
unapređenom u čin pukovnika. U belim cipelama, letnjem odelu i žirado
šeširu, Hoflener je ličio na vedrog mladića. Za razliku od govorljivog i
veselog Markaucija, on je ipak bio uzdržan, sa večnim, malo podrugljivim
osmehom na usnama. Taj vrlo obrazovan i natprosečno inteligentan oficir
Evidenc-biroa, besprekorno uglađen, sa svim manirima jednog
profesionalnog diplomate za kakvog se predstavio Ani, imao je sve one

1 Moje uživanje i Moja sreća.

osobine muškarca koji već pri prvom susretu ostavljaju jak utisak na žene.
Hoflener galantno pruži ruku Ani da je uvede u čamac, pomože joj da
se udobno smesti na jastucima pod malim krovom od kadife izbledele boje
i sede prema njoj. Ove večeri nije mislio ni na šta drugo, sem na čarobnu
ženu koju je uspeo da preotme uobraženo Markauciju. Kao stari neženja,
kome su ukusi bili izoštreni, Hoflener je bio veliki probirač i iskusni
poznavalac ženske lepote. Ali, mada to sebi nije hteo da prizna, prvi put je
počeo da gubi glavu. Bilo je dovoljno da jednom vidi neobičnu
Markaucijevu poznanicu, pa da mu zastane dah od divljenja. Međutim nije
izgubio hrabrost, već je uporno nastojao da joj dokaže kakva je razlika
između njega i Markaucija, na štetu poslednjeg.
Ne krijući da joj se Hoflener dopada, Ana je uporno odbijala sve
njegove predloge da jednom izađe negde s njim. Pretvarajući se da joj je
lepi Italijan prirastao za srce, glatko je držala opasnog obaveštajca na
odstojanju, ali su poslednje vesti iz Srbije ubrzale njenu promišljenu igru.
Apis je javljao da su Austrijanci, po svemu sudeći, upoznati sa najnovijim
planovima srpske Vrhovne komande i da je Hoflener na putu da primi
važna obaveštenja. Treba proveriti da li je to tačno, a ako je tako, Ana
mora, kako zna i ume, da uveri Austrijance da su to lažna i podmetnuta
obaveštenja.
Dok je sedela prema Hofleneru i obarala pogled pred njegovim sivo–
plavim očima, razmišljala je kako doskočiti tom prepredenom čoveku. Sve
je stavila na jednu kartu: na Markaucijcvu ljubomoru. Nije bilo nikakve
sumnje da je major, tobožnji arheolog, ludo zaljubljen u nju i da se iz tih
njegovih osećanja može izvući velika korist. Kad je prethodne večeri
zatražio sastanak s njom, prenerazila ga je vešću da je obećala izlazak
Hofleneru koji joj je ponudio večernji izlet do Malog Kara–Buruna. Nije joj
izmaklo da su Italiianove oči osvetnički zasvetlucale.
– Taj plavokosi Švaba, šta ste našli u njemu... – procedio je prezrivo,
jedva prikrivajući svoj bes.
– Oh, on je tako mio čovek – rekla je mirno, čineći gest velike
namiguše kojoj je jedva stalo do onog s kim razgovara.
Markauci molećivo uhvati njen pogled i bojažljivo je uhvati za ruku.
Osetila je kako drhti.
Budite moja žena – reče on zadihano.
Ana odmahnu glavom gledajući ga prijatnim, nebeskim očima.
– Vaši bogati roditelji ne bi nikad dozvolili da se oženite jednom
siromašnom nastavnicom crtanja.
– Ja vas volim i niko me u tome neće sprečiti! – uzviknu on vatreno.
– Dozvolite mi da o svemu razmislim...
 – Ali gospodin fon Hoflener – podseti je Markauci. ustreptalim
glasom.
– Nisam naučila da me muškarci prisvajaju, gospodine – reče Ana
oporo. – Gospodin fon Нoflener je tako mio i prijatan čovek...
Ostavila ga je utučenog, uverena da je zabeležila uspeh u velikoj igri.
A kad se našla sa Hoflenerom ove večeri, potrudila se da mu tobož
nemarno spomene Markaucijevu prosidbu. Šef špijuna je tu primedbu
popratio ironičnim osmehom, koji je imao da pokaže i njegovu osvajačku
samouverenost.
Čamac je uskoro dodirnuo tlo Malog Kara-Buruna. Na obali je
sedeo čovek podvijenih nogavica i gvozdenom čakljom vadio školjke
iz mora. Ana se saže, uze jednu i s ljupkom kretnjom glave reče:
– Možda u njoj ima bisera?
Obaveštajac se toliko naže da je osetila njegov vreli dah na svom
razgolićenom vratu.
– Vi ste najlepši biser ovog mora. Atenaida.
Povetarac koji je ćarlijao zalivom raznosio je pramenove njene
kose ispod širokog šešira i igrao se svilenim trakama. U tom trenutku
bila je tako zanosno lepa da zadivljeni Hoflener prihvati njenu ruku u
dugoj, mrežastoj rukavici i stade da je zasipa poljupcima. Čovek je i dalje
zavlačio čaklju u vodu ne obraćajući pažnju na njih, jer je navikao da vidi
stotine sličnih zaljubljenih parova.
Uto naiđe veliki čamac pun mladeži. Klizio je duž obale, dok se sa
njega raznosila setna grčka ljubavna pesma, praćena zvucima gitara.
– Ovo su najdivniji časovi mog života! – šapnu Hoflener iskreno, pun
unutrašnjeg strasnog nemira.
Pošli su lagano prema čađavoj kafanici, okruženoj lovorom. Vetar se i
dalje igrao trakama Aninog šešira dok je ona nestašno mahala
suncobranom. Seli su za sto ispod kiparisa čije je lišće šumilo iznad
njihovih glava. Ana je pila „gazos“ kroz slamku, slušajući Hoflenera kako
govori o sebi. Istinito se mešalo sa izmišljenim jer se šef špijuna dobro
čuva da u njenim očima ne bude ništa drugo, već nonšalantni aristokrata i
kosmopolita, pravi bonvivan kome je rat odvratan i čije su simpatije,
uprkos tome čijem taboru pripada njegova carevina, na strani Francuza.
On je živeo u Parizu i Londonu, sklapao intimna prijateljstva i sad mu je
prosto neshvatljivo kako su ti ljudi prekonoć mogli da postanu njegovi
neprijatelji. Što se tiče Srbije, trudio se da nijednom ne spomene koliko je
godina proveo u toj zemlji.
Kao što je on nastojao da Ana poveruje njegovim pričama, tako je i
ona, sa mnogo manje nametljivosti, izmišljala svoj životni roman.
Unaokolo je sumrak sve više osvajao i na nebu su zažmirkale zvezde.
Hoflener je držao Aninu ruku u svojoj ruci, gledao joj pravo u oči i tiho
izjavljivao ljubav. Ona se posle nekog vremena trže.
– Treba ići, zahladnelo je...
Vratili su se u svoj čamac i krenuli natrag, prema gradu. Na bregu se
su crvenile svetiljke stare varoši, raspoređene u obliku amfiteatra, a nova
varoš se širila dole, u prostranoj dolini pored zaliva. Kejom su promicali
crno lakirani fijakeri i topot konjskih kopita mešao se sa mekim udaranjem
zakošenih, velikih i tankih gumenih točkova.
U bašti Bejaz-kule svirala je muzika, trotoarima su promicali otmeni
parovi. Oficiri u društvu dama zveckali su sabljama... Pored grčkih, bilo je
mnogo i srpskih... Ani se činilo da ih Hoflener meri mrsko i podrugljivo,
kao da je hteo reći da će uskoro prestati sa svojim nadmenim šepurenjem
po Solunu.
Kad su seli za sto pred „Olimpos Palasom“, priđe im Markauci. Bio je
bled i vilica mu je primetno podrhtavala.
– No, kako vam se sviđa Kara-Burun, madam?
– O, bilo je lepo! – reče Ana i mazno pogleda Hoflenera.
Markauciju ne izmače taj pogled koji je on protumačio kao znak svog
potpunog poraza.
– Otkud vi znate da smo bili na Kara-Burunu? – priseti se
Hoflener mereći nepoverljivo i svog saradnika.
– Pa, pogodio sam... zbuni se major. – Uostalom, gde se obično odlazi
u šetnju? – dodade on odlučnije.
U to iskrsnu Cepelin, odeven kao i obično u svoj beli calkelnerski
smoking. Duboko se klanjao držeći preko ruke salvetu, ali Ani nije izmaklo
da je očima dao znak Hofleneru.
– Večeru a la-kart...
– Molim pokorno, vaša milosti...
Posle nekog vremena. Hoflener ih za trenutak ostavi same.
– Dokle ćete me tako mučiti, Atenaida? – upita Markauci
prekorno.
Ona se lako hladila lepezom i ćutala gledajući nekud mimo
njegove glave. Njegov brzi govor postajao je sve uporniji i umiljatiji
Plameno ju je uveravao u svoju ljubav i dokazivao joj da više ne može
živeti bez nje. U međuvremenu se Hoflener zaustavio kraj velikih
biljurnih ogledala i tobož uređivao kosu i kravatu. Cepelin naiđe sa
bocom šampanjca na ledu. Pretvarao se da popravlja salvete i šaputao:
Leskovčanina su noćas kidnapovali... Nestao je bez traga... Plašim se
da im je pao u ruke...
 Hoflener se jedva primetno namršti, klimnu glavom i pođe natrag za
svoj sto. Putem su ga morile misli jer se dolazak onog neznanca iz hotela
„Roma“ već osećao. Cepelin je uspeo da mu dostavi prepise njegovih
šifrovanih hartija, ali je posle toga usledilo razočaranje: u njima se samo
govorilo o trgovačkim nabavkama za srpsku vojsku prema čemu je
Hoflener ostajao ravnodušan. To je posao za sitne špijune. Pa ipak, možda
su te hartije namerno podmetnute...
Čim se susreo sa Aninim očima, Hoflener je opet zaboravljao na sve.
Dođavola, valjda i on može živeti koji minut kao privatan čovek.
Markauci je već počeo da mu ide na živce sa svojim tvrdoglavim
ulagivanjem oko nje.
– Čujem da ste zaprosili gospođicu Atenaidu? – reče Hoflener
nemilosrdno želeći da Markaucija učini smešnim.
– To je pravo svakog muškarca – umeša se Ana ljupko, nagrađena
jednim Markaucijevim zahvalnim pogledom.
Svojim grubim ophođenjem. Hoflener je davao na znanje svom
saradniku da je suvišan. Markauci se uskoro kiselo oprosti i napusti
ih primetno utučen. Ali u sebi je kipteo od besa. Njegova plaha krv
nije podnosila takva poniženja kojima ga je izložio Hoflener. Stezao
je zube i opipavao prstima mali broving u džepu. Zakletva caru,
oficirska čast, sve je to izbledelo. Sad ga je nosilo samo jedno da još
ove noći ubije Hoflenera, da mu se osveti... Posle, kad njega ne bude,
više neće imati rivala. Saveznici će ga dočekati oberučke, srećni što ih
je oslobodio opasnog protivnika. Uostalom on je Italijan i njemu nije
mesto na austro–nemačkoj strani. Strast prema jednoj ženi budila je u
njemu učmalu nacionalnu svest.
Dugo je sedeo na klupi, zaklonjen senkama drveća i pušio cigaretu
za cigaretom. Svaki trenutak mu je proticao kao večnost. Onda je zadrhtao
ugledavši ih kako dolaze trotoarom. Ana se poigravala svojim majušnim
suncobranom, dok joj je Hoflener nešto tiho govorio. Sigurno je nagovara
da pođu njemu u vilu, zaključi sa gorčinom major i još više učvrsti svoju
odluku da ga jos noćas ubije.
Neprimetno ih je pratio, nastojeći da uguši šum svojih koraka. Pri
svetlosti električnih svetiljki, ulični čistači sa ukrašenim sandučićima
lupali su četkama ispod njegovih nogu. Markauci je pritajena daha gledao
kako Ana i njen pratilac ulaze u otvoreni fijaker. On pozva drugi i naredi
kočijašu da ih neprimetno prati. To nikom nije moglo upasti u oči jer je u
jednom i drugom pravcu promicalo na stotine takvih lakiranih kola,
pogotovu duž morske obale gde su mnogi uživali u laganoj vožnji.
Ali umesto da skrene prema Alatinijevoj vili, kako je Markauci
očekivao, Hoflenerov fijaker je krenuo prema staroj varoši. Tamo je
stanovala Ana. Dakle vodi ga u svoj stan, zaključi Markauci gnevno. Još
bolje, jer će mu u tom kraju biti pogodnije da ga ubije.
Kola su se zaustavila u polumračnoj uličici, blizu crkve Ajija-Trijade.
Markauci žurno isplati svoj fijaker pružajući zabezeknutom kočijašu
novčanicu od pedeset drahmi, pa ne obazirući se na njegova zahvaljivanja,
pođe brzim koracima.
Na majorovo čuđenje, Hoflenerov fijaker je čekao i dalje u senci zida
susedne kuće. Srce mu je tuklo kao da će iskočiti. Eto, Hoflener se saginje i
ljubi Aninu ruku, a zatim odlazi prema svojim kolima. Markauci je
odahnuo sa olakšanjem. Više nije mislio na Hoflenera, već se prikradao
duž ograda vrtova. Dok je Ana tražila ključ od male gvozdene kapije u
svojoj torbici, on neočekivano iskrsnu pred njom.
— Vi! iznenadi se ona. ali u njenom glasu nije bilo ljutnje.
– Oprostite što sam vas pratio...
Mesečina joj je osvetljavala lice koje je odavalo lak prezir.
– Zar je dostojno jednog kavaljera da tako nešto čini?
– Molim vas, saslušajte me... zavapi on prigušeno.
Glas mu se gubio u tandrkanju fijakera koji se udaljavao iz ulice.
– Imao je sreću taj Švaba – nastavi Markauci. – Da ste ga primili
večeras kod vas, bez predomišljanja bih ga ubio.
Ona podiže obrve.
– Oho, zaista? Smatrate li me kurtizanom, koja dovlači gospodu u svoj
dom. Vi ste nepristojni, gospodine.
Glumila je ljutinu i okrenula se od njega. Markauci joj molećivo
dodirnu ruku.
– Shvatite da vas volim – ludo, i zbog vas bih sve učinio.
– Sve? – podrugnu se ona.
On pokaza okrugao, crvenkast mesec.
– Skinuo bih i njega s neba!
Počela je da se smeje.
– Vrlo banalno! Drugi kažu zvezde, ali vi ste kao po malo realista, jer
je mesec bliže zemlji, zar ne?
– Mučite me, ali ja se ne ljutim – šapnu on strasno, unoseći joj se u
lice. – Ne znam zbog čega sam vam odvratniji od gospodina fon
Hoflenera?
Ona ga lako dodirnu prstima po licu.
– Naprotiv, vi ste vrlo mio čovek, gospodine Markauci. Zar sam nekad
rekla nešto suprotno od toga?
– Ali, al i. . . zašto ste onda večeras išli s njim? – promuca on.
 – Vi se ponašate kao dete – ljutnu se Ana. – Da li sam vam ikad
obećala da ću svoju ličnost staviti pod vašu kontrolu?
– Ma šta vi govorili, ja znam samo to da vas volim.
Ona je u međuvremenu okrenula ključ i odškrinula vratanca vrta.
No, uđite...
Drhteći od uzbuđenja Markauci je išao kao senka za njom. Kad su se
našli u polumračnom hodniku, hteo je da je zagrli, ali ga ona blago
odgurnu.
Budite pristojni, zar u mojoj kući.
Okrenula je prekidač i blago svetlo lustera, ukrašenog staklenim
perlama raznih boja, obasja salon. Zatim je prišla vratima koja su vodila na
balkon i otvorila ih širom. Markauci je i dalje stajao na sredini sobe, usred
starinskog nameštaja. Motrio je kako pred ogledalom skida svoj šešir i
popravlja kosu. Tek sad je primetio da su joj nozdrve tanke, nepomične i
skoro providne.
Kad se obrnula prema njemu, na usnama joj je lebdeo čudan osmeh i
gledala ga je pravo u oči svojim krupnim crnim očima.
– Gospodine Markauci, dobro znam ko ste vi, kao što znam ko je i
Fon Hoflener. No, sedite...
Glas joj je metalno zvučao, pun opomene i pretnje. Kao opčinjen, on
se polako spuštao na pokazanu stolicu držeći neprestano svoj panama–
šešir u ruci. Ana sede prema njemu i pruži mu sa stola srebrnu kutiju punu
cigareta. On drhtavo izabra jednu, pripali je upaljačem i odbivši dim,
pogleda je iščekujući.
– Vi me zaista volite? – dodade ona iznenada.
Njen pogled se neposredno i izazivački zaustavljao na njegovom licu
kao da ispituje promene koje su nastale.
– Ne znam kako da vas uverim u svoju ljubav? – promuca Markauci
zbunjen više no ikad.
Hteli ste da ubijete Hoflenera zbog mene? Zaista velika besmislica! To
ne bi bio za mene nikakav dokaz vaših pravih osećanja. Jer čovek koji
iskreno voli ženu ne vrši zbog nje zločine koji ničemu ne vode. Za mene bi
mnogo više značilo da svoju energiju upotrebite u službi pravednije
stvari...
On se iznenađeno trže.
– Nisam vas razumeo?
– Gospodine majore, budimo otvoreni... Znam da ste u službi
Evidenc-biroa, a to me prilično čudi. – Jednom Italijanu nije tamo mesto.
– Ana, šta to govorite, kakav major... Evidenc-biro?
Ona iznenada ustade i zaustavi se neposredno pred njim. On ju je
posmatrao žarko i ustreptalo. Rešen da od te žene bude voljen, pun
neuslišene ljubavne gladi za njom, dospeo je do one užarene
napregnutosti osećaja kad se gubi razum.
– Upamtite, mogu voleti samo čoveka koji je spreman na korisne
žrtve.
Markauci dohvati njene ruke, ispuštajući šešir na pod, i zasu ih
poljupcima.
– Samo recite, sve ću učiniti za vas, mila...
Pogledao je u nju brzo i ispitivački, pun ustreptale radoznalosti da što
pre sazna njenu cenu. Ana uze cigaretu iz kutije na stočiću i sačeka da joj
Markauci pripali, zatim odbi dim svojim lepo skrojenim usnama i reče:
– Obaveštenje koje ćete mi sutra uveče doneti, vi ćete sami izabrati
kakvo, potvrdiće vaše iskrene namere prema meni. Upamtite, interesuje
me sve važno što se odnosi na Srbiju.
– Samo to! – uzviknu on odahnuvši s olakšanjem, jer mu je mogla
zatražiti i mnogo više, za sve saveznike.
– Da, samo to... – potvrdi ona svojim dubokim altom, krijući
podrugljiv smešak,
Za nju je bilo dovoljno da on jednom prekrši svoju vernost Evidenc-
birou, pa da ga čvrsto ima u rukama. Ali zaljubljeni major je u tom
trenutku najmanje mislio na posledice svojih obećanja. Još jednom joj je
izljubio ruke i sav smućen, pošao pored nje da ga isprati.
 IX

Potpukovnik Apis je zamišljeno čitao dešifrovani izveštaj iz Soluna.

Dakle, kapetan Živan je postao najcrnji izdajnik jer je izneo Austrijancima
čitav plan odbrane na novoj liniji. Uhapsiti ga i izvesti pred preki sud bilo
bi najjednostavnije, ali time se ne bi mogla izmeniti sadržina predanih
obaveštenja. Ana je u poslednjem trenutku uspela da sazna tu sudbonosnu
stvar i on joj je bio beskrajno zahvalan. Što se tiče Erne i njenog muža,
stvar je bila mnogo komplikovanija, jer su za njih radili i drugi špijuni koje
nije lako otkriti.
Apis se zamišljeno zagleda kroz prozorsko okno, zamagljeno od
novembarske susnežice. Zatim kao da se nečeg seti, brzo izvuče iz džepa
posrebreni časovnik. Prošlo je tri, a Živan obično odlazi kod Erne oko pet,
to mu je već palo u oči. Dohvatio je zvonce sa stola. Uđe podnarednik.
– Stojane, pozovi mi gospodina kapetana Živana...
Zavijajući se oblacima duvanskog dima, Apis je ispod oka posmatrao
promene na Živanovom licu. Očigledno se primećivao nemir kao kod svih
ljudi kojima savest nije čista.
– Živane, pređimo odmah na stvar – reče Apis muklo, bez ikakvog
uvoda – meni je odlično poznato da izdaješ otadžbinu. Ko bi to rekao,
srpski oficir! Dao bih da mi se ruka odseče, kladeći se da se među nama
takvi ne mogu naći. Ali, eto, nađe se po koji izrod...
Kao da ga je grom pogodio iz vedra neba, Živan nije mogao da dođe
sebi. Počeo je da drhti i da muca nerazumljive reči. Apis mu naredi da
sedne i ponudi ga cigaretom. Rukama koje su se tresle kao u groznici jedva
je uspeo da pripali.
– Mislim da ti ne treba naglašavati kakva te kazna očekuje – nastavi
Apis neumoljivo. – Ali da imaš i sto života, pa da ti ih sve oduzmemo,
strašno zlo koje si počinio ne bi se moglo ispraviti. Postoji samo jedan
način...
– Recite, preklinjem vas – upade Živan bez daha, gledajući ga mutnim
očima.
– Tvojoj drolji, koju si platio krvlju celog našeg naroda, moraš još ove
večeri dokazati da je plan koji si onomad predao sav izmenjen, navodno
što se očekuje iskrcavanje saveznika u Solunu. A noćas će biti izrađena
lažna varijanta koju ćeš odneti sutra. Pazi, odaš li se bilo čime, ili je
navedeš da posumnja... Uostalom, to je tvoja stvar...
– Sve ću učiniti – promuca Živan drhtavo.
– Verujem – podsmehnu se Apis. – Kamo sreće da si sve učinio za
zemlju koja te se odriče kao gnusnog izroda.
– Hoće li me pomilovati? – zapita bez daha izdajnik.
Šef kontraobaveštajne službe ga odmeri prezrivim pogledom.
– Ne znam, to neće zavisiti samo od mene. Sada je najvažnije
popraviti zlo.
Živan slomljeno ustade, zvecnu mamuzama i iziđe. Glavom su mu se
vrzmale svakojake misli. Da se ubije nije imao snage. Hteo je da živi, pa
makar prezren i ispljuvan. Dolazilo mu je da ode i zadavi golim rukama
ženu koja ga je uvukla u zločin. Ali tada se seti Apisove opomene da od
njegovog opreznog držanja sve zavisi. Trebalo je da se dobro pribere pre
nego što iziđe pred Ernu. Ta lukava i prevejana žena je spodoba u
đavolskom obliku.
Pušio je u svojoj kancelariji jednu cigaretu za drugom i ispijao kafu za
kafom. Na mahove mu se činilo da neće umeti da se pretvara pred njom
kao da se ništa nije desilo. Pa ipak, pri pomisli da će ga po staviti uza zid,
donosio je odluku da se čvrsto drži. Pokušavao je da zamisli kako to
izgleda onom koji se nađe ispred puščanih cevi voda za streljanje. Zašto ta
sitna, naizgled beznačajna olovna zrna oduzimaju čoveku život? Na frontu
je drukčije, neočekivano te udari, a ovde gledaš i čekaš. Udaraju u telo i
onda nastaje mrak, večni mrak. Kako to, zašto? Zatvarao je oči i trzao se.
Čak i ako uspe da podmetne Erni lažni plan za istinit, može sve biti kasno.
Dovoljno je da Austrijanci preduzmu ofanzivu. S njim je onda stopostotno
svršeno. U tom trenutku je žarko želeo pobedu svojih, ali ne zato što će od
toga imati koristi njegov narod, već što ga to može spasiti.
Oko šest časova se uputio Erni ulicama ispunjenim tišinom. Nigde se
nisu videli prolaznici, sem što je negde odjekivao po kaldrmi bat cokula
vojne patrole. Pred ofanzivom koja se očekivala, sve što je u Kragujevcu
bilo sposobno za oružje poslato je na front. Ljudi su bez roptanja odlazili u
mokre i hladne rovove, spremni da se bore do poslednjeg metka, a on je,
eto, počastvovan službom u toplim prostorijama Vrhovne komande, hteo
sve da ih unapred žrtvuje neprijatelju. Nešto kao griža savesti i kajanje
mučili su ga celim putem do kuće njegove skupe ljubavnice – opasnog
neprijateljskog špijuna, maskiranog u otmenu damu.
Ove večeri ga Erna nije očekivala, ali je on, po Apisovom savetu, imao
dobar izgovor: navodnu promenu operativnog plana. U ulici pored
Miloševog konaka vladala je već gusta pomrčina, samo je čkiljavi gasni
fenjer na obližnjem uglu bacao slabe svetlosne senke. Dve ljudske prilike
koje su se u taj mah provlačile kroz kapiju na vrtu Eminog doma naterale
su ga da se pritaji uz obližnji zid. Ko su ti ljudi, možda špijuni, prodane
duše kao i on? Želja da se izvuče iz očajnog stanja u kome se našao, gonila
ga je da nešto dobro učini.
Podigao je peševe šinjela i uspentrao se na nizak zid, a zatim nečujno
skočio na blatnjavu zemlju vrta. Ako ga Erna bude pre vremena primetila,
imao je lak izgovor: pravdaće se ljubomorom. Pričekao je da neznanci uđu
u kuću i kad je zapazio kako Erna pažljivo navlači zavese na osvetljen
prozor, ušunjao se u mračan hodnik. Hodao je na prstima bez zveketa, jer
je skinuo mamuze i stavio ih u džep. Sablju je grčevito pridržavao plašeći
se da ne udari u pod ili o zid.
Iza vrata se vodio razgovor na nemačkom. Kao odličan znalac tog
jezika, mogao je da razume i šapat.
– Uniforme srpskih oficira su već pripremljene ovde, gospodo.
Najbolje je da pođete pred zoru, kad njihov vojvoda obično završava rad i
odlazi da prilegne. Stražar na ulazu Komande se neće usuditi da vas
zadrži... Podoficir koji je uz njega je jedino osiguranje, ali on nema pri sebi
oružje. Sve mora biti bez šuma i buke jer ste u protivnom izgubljeni.
– Ne brinite, noževi su nam oštri kao britve – čuo se mukli glas. –
Preklaćemo ih obojicu i mirno izići. Dok oni utvrde, bićemo na periferiji
grada gde nas očekuje pouzdana veza.
– Onda, gospodo, na počinak, probudiću vas kad bude vreme, negde
oko tri izjutra.
– Her Oberst fon Osterode će biti zadovoljan – javi se glas drugog
muškarca.
Živan požuri da se izvuče iz kuće. Nanovo se prebacio preko zida na
ulicu i tek onda zazvonio. Znao je da mu Erna neće odmah otvoriti, ali se
pretvarao da je nestrpljiv, pritiskujući dugme zvonca. Tek posle nekog
vremena na popločanoj stazi se začuo lak ženski hod. Kad se Živan tiho
odazva, ona odškrinu kapijicu ne krijući svoje iznenađenje.
– Ti, otkud večeras?
– Imam da ti saopštim važne stvari – reče on uvlačeći se kroz otvor
mada ga nije pozvala unutra.
– Ne osećam se dobro – požali se ona. – Možeš li doći sutra?
– Sutra će, možda, biti kasno, radi se o onom planu...
Nemajući kud, povela ga je u kuću. Jedva je prikrivala, žaleći se na
glavobolju, koliko joj je neprijatan njegov večerašnji dolazak. On se
napravi da je uvređen i ona odmah poče da se uvija mazno. Pribrano,
čudeći se sam svojoj staloženosti, pričao je da u Vrhovnoj komandi
očekuju savezničko iskrcavanje u Solunu i dopremanje trupa na sever
Srbije, zbog čega se iz osnove menja zamišljeni pan. Primetio je kako su joj
oči zažagrile.
– Hoćemo li to novo imati? – upitala je sedajući mu u krilo.
– Nadam se, sutra uveče.
– Šališ se, mili?
– Zar sam se prethodnog puta šalio?
– Oprosti, znam da ćeš za mene sve učiniti.
Poljubila ga je u usta i iznela kolače sa likerom. On je žudno
posmatrao njene obline. Za trenutak kao da je zaboravljao svoj položaj.
Bila je dovoljna njena blizina, pa da ga sveg obuzme strast. Kad je počela
da ga odbija, on je silovito zagrli i odnese na divan. Životinjski, kao da joj
se sveti, uzimao je njeno telo.
Neko vreme su ležali jedno pored drugog iscrpljeni i malaksali. Negde
pred ponoć on se odenu i ode, obećavajući joj novi plan. Ali umesto u svoj
stan, uputio se u Vrhovnu komandu i potražio Apisa. Bio je zadovoljan što
mu može učiniti takvu uslugu. Sad, kad zahvaljujući njemu vojvoda Putnik
izmiče sigurnoj pogibiji od mučkih ubica, sigurno će mu podariti bedan
život.
Apisu nije bilo ni na kraj pameti da pošalje svoje ljude u Ernin dom i
pohvata Osterodeove agente. Erna i njen muž su mu još bili potrebni u
zamršenoj špijunskoj igri. Umesto toga, u zgradi su počele pripreme da ih
dočekaju. Putnik je i dalje radio u svojoj sobi, ne sluteći šta se sve
unaokolo zbiva i kakva mu je sudbina namenjena pred zoru.
Kako je bilo dogovoreno sa Ernom, dva nepoznata čoveka u oficirskoj
uniformi pojavila su se oko četiri časa izjutra pred ulazom Vrhovne
komande. Brkati trećepozivac na straži ukočio se odajući im počast.
Tobožnji srpski oficiri su se nemo zgledali. Prosto neverovatno da se ovde
tako lako ulazi. Vrhovne komande drugih vojski pružaju sasvim drukčiju
sliku. Ovo čak nije ličilo ni na običnu vojnu ustanovu, već na neku
provincijsku opštinu čuvanu od pandura. Srbi su zaista u teškom škripcu,
kad su sve što je mlađe od pedeset godina morali da pošalju na front, čak i
posilne. A baš taj nedostatak ljudi u pozadini za razna obezbeđenja
omogućavao je da se austrougarski špijuni, koji su svi odlično govorili
srpski, uvlače i u Kragujevac.
Do detalja upoznati sa rasporedom zgrade Vrhovne komande koji su
danima proučavali na maketi, dva špijuna Evidenc-biroa su se kretala
dugim hodnikom kao da su se tu nalazili na dugogodišnjoj službi. Stariji
vojnik na kojeg su naišli, pribio se uz zid da ih propusti. Ogromna razlika
koja je delila prostog redova od oficira sprečavala je da se taj vojnik, ili bilo
koji drugi, usudi da ih zapita ko su i šta su.
Kada su došli do sredine hodnika, osvetljenog jednom jedinom
svetiljkom, pogled im je pao na sivo obojena vrata. Dakle, odatle su
polazila mudra naređenja koja su jednu vojsku deset puta slabiju od
austrougarske, golu i bosu, činili nepobedivom. Prosto neverovatno! Samo
jedan udarac nožem i svi konci će biti presečeni...
Špijuni su nanovo izmenjali poglede i opipali kame u džepovima
šinjela. Sad je Putnik na svom bednom vojničkom krevetu, onako odeven
u punoj generalskoj uniformi. Drukčije nije moglo biti pošto se on držao
svojih radnih navika tačno kao sat. Preklaće ga kao od šale i njegovog
posilnog ako se tu bude zatekao i sve će biti u najlepšem redu. Nemačka
tačnost i pedanterija će se sad odlično pokazati dopunjene tuđom
tačnošću.
Tek što je jedan od dvojice uhvatio za kvaku vrata, prenuo ih je
krupan glas od kojeg im se sledila krv u žilama. I to na besprekornom
nemačkom jeziku:
– Izvolite ovamo, poštovana gospođo, već vas očekujemo.
Okrenuli su se kao munjom ošinuti i ugledali na suprotnim vratima
gorostasnog, brkatog oficira. Odmah su poznali Apisa, čije su im
fotografije bezbroj puta pokazivane.
– Gore ruke i da niste maknuli! – javio se još jedan preteći glas. S
jedne i druge strane hodnika stajali su oficiri sa uperenim naganima –
velikim ruskim pištoljima, od čijih kuršuma nije bilo leka.
– Pretresite im džepove – naredi Apis mirnim glasom.
Dok su ih ostali držali na oku, jedan od oficira ih je oslobodio pištolja
i nabrušenih noževa. Kad su ih uveli u Apisovu kancelariju, iskrsnu
Putnikov narednik.
– Gospodine potpukovniče, gospodin vojvoda se ljuti zbog galame u
hodniku. Pita kakav je to vašar u ovo doba?
– Reci da su nam došla u posetu važna gospoda.
Narednik tek sada ugleda da okupljeni oficiri drže u spuštenim
rukama pištolje. Sleže ramenima, po zdravi i ode.
 X

Raskopčane košulje, sa cigaretom prilepljenom u uglu usana, Fon

Hoflener je razgledao telegrafski prispele izveštaje iz Srbije. Erna i njen
muž su javljali razne važne stvari, od kojih je bila najvažnija da Srbi
neočekivano menjaju svoj ratni plan. To da su saveznici, Francuzi i
Englezi, bacili oko na Solun kao najpogodnije mesto odakle se najbrže
može priteći u pomoć srpskoj vojsci, nije bilo ništa neobično, Hoflener je
dobro znao koliko se njihovih preodevenih oficira, poslatih da pripreme
iskrcavanje, vrzma po Solunu. Ali iskrcavanje se nije moglo očekivati pre
iduće, 1915. godine... Sada se to menjalo, verovatno što su Srbi u velikom
škripcu zbog nedostatka težeg naoružanja, hrane i municije, pa bogorade
za neposrednu podršku u trupama dok se ne srede. Ta Erna i onaj njen
šmokljan zaista zlata vrede, zaključi Hoflener zadovoljno. Izveštaj je bio
toliko važan, da ga nije smeo slati telegrafskim putem za Beč. Zato mu je
dolazio kao poručen čovek kojeg mu je preporučio major Markauci.
Tek što je Hoflener završio sa čitanjem izveštaja, začu se kucanje i u
sobu uđe Markauci.
– Doveo sam onog tipa. Taj bi rođenu majku prevario za novac.
Poreklom je Srbin iz Gnjilana, ali je dugo živeo u Solunu kao bankarski
činovnik. Proneverio je grdne pare i pošto nema kud, spas mu je u nama
– Uvedi ga...
Trenutak kasnije Markauci se pojavio sa sredovečnim čovekom
otmenog izgleda i uglađenih manira.
– Dobro došli, izvolite – ponudi ga Hoflener na srpskom. – Ako
budete pošteno radili za nas, garantujem vam da ćete otvoriti svoju ličnu
banku.
Nepoznati se uslužno nakloni.
– Gospodine pukovniče, ja sam po ubeđenju kosmopolita i zato malo
marim ko protiv koga ratuje. Cenim samo ljude od vrednosti, bez obzira
na njihovu narodnost. Moja je otadžbina ceo svet, a zavičaj svuda gde se
osećam udobno.
– Poznajete li Srbiju?
– Kao svoj džep, gospodine. Putovao sam mnogo po njoj dok sam bio
agent ovdašnjih trgovačkih firmi. Imam tamo dosta poznanika među
trgovcima i uglednijom gospodom.
– Nama su potrebni neposredni podaci sa terena oko Valjeva, znači,
neposredno sa fronta. Razgovarajte što više sa oficirima i vojnicima. U
Valjevu ćete dobiti vezu sa određenom osobom kojoj treba predavati sve
izveštaje. Sutra ujutru ćete krenuti na put sa izvesnom pošiljkom pisanom
nevidljivim mastilom. Na izgled, to će biti obična pisma adresovana na
stvarno postojeće ličnosti.
– Bićete najlepše usluženi, gospodine pukovniče.
– Sviđate mi se – reče Hoflener ljubazno, opraštajući se s njim.
Markauci ga doprati do vrata i šapnu:
– Ana će vas čekati večeras u šest kod džamije Kusumije.
Kad je Markauci opet bio u sobi, fon Hoflener ga kratko osmotri kroz
oblak plavičastog duvanskog dima, zatim otegnuto reče:
– Čudno nam nekako posao ide... Erna dobro radi, ali drugi
podbacuju. Pohvatali su nam desetak agenata i napravili rupe u mreži. Ali
taj Apis se vara ako misli da će nam doskočiti. Kakav mu samo udarac
pripremam! Znaš li koga sam uspeo da pridobijem za nas? Mustafu. Ličnog
Pašićevog agenta! Preko njega ćemo proturiti lažna obaveštenja njihovoj
vladi, a samim tim i Vrhovnoj komandi. Za uzvrat ćemo dobijati
neprocenjiva obaveštenja iz prve ruke.
– To je onaj suvonjav, koščat? – zapita Markauci tobož nemarno.
Hoflener klimnu glavom.
Cepelin ga je vrbovao, a koga taj uhvati, znaj da vredi. Sad imam
jedan drugi, sjajan plan: da Irenu podmetnemo njihovom šefu iz hotela
„Roma“. Ta sjajna droljica je vrlo skupa i za njom su pogubili glave
najbogatiji industrijalci. Nećemo štedeti da joj odlično platimo. Takve
žene su najpogodnije za špijunažu, jer ne znaju za prava osećanja. Ali
nameravam da sa ženama započnem široku ofanzivu... Veliki broj srpskih
oficira koji se iskupljaju u „Olimposu" može što-šta da izbrblja u naručju
neke drolje. Naravno i tu treba računati na Cepelinovu snalažljivost oko
nabavljanja prikladne robe.
– Jesi li nešto saznao o smernom pastoru u crnom redengotu koji
dolazi u hotel „Roma?“
– Ili o džentlmenu sa belim kamašnama! – reče Hoflener uz osmeh. –
A znaš li šta je ustvari to jedno te isto lice koje dolazi srpskom šefu?
Engleski pomorski oficir! To je poseban dokaz da je Ernino obaveštenje
tačno. Iskrcavanje se može očekivati svakog dana, jer su anglo–francuski
brodovi blokirali Dardanele da bi sprečili izlazak nemačkih bojnih krstaša
„Gebena“ i „Breslaua“. Uskoro, kako sam saznao preko nemačke veze,
možemo očekivati i pomoć turske službe koja će ovde započeti svoju
delatnost.
I mi lično ćemo dobiti pojačanja... Iz Sofije će nam doći pomoćnik
vojnog izaslanika i grupa oficira koji izvrsno vladaju francuskim i
engleskim jezikom. Dobićemo i jednog kapetana korvete, tvog zemljaka,
stručnjaka za mornaričke poslove i uz njega još petoricu nižih
vojnopomorskih oficira.
– Ko bi rekao da će u Solunu biti toliko zabavno – primeti Markauci
koji nije prestajao da misli na Anu celo to vreme. – Nažalost, saradnja sa
nemačkom službom nikako da se uskladi.
– Ti prokleti, naduveni Prusi! – prasnu Hoflener, padajući najednom u
ljutnju. – Nespretni su do zla boga i samo mi kvare poslove. U tajnoj službi
se ništa ne može prelamati preko kolena, već je potrebna gipkost.
Potcenjuju srpske obaveštajce, koji su za sada najopasniji ovde, jer
saveznici nemaju svoje mreže pa se oslanjaju isključivo na njih. Videćeš da
će im Prusi jednom dobro nasesti. Kad sam ih opomenuo da „Geben“ i
„Breslau" mogu biti blokirani, nasmejali su mi se u brk. Evo im sada!
Markauci je ispod oka primećivao da Hoflener svaki čas pogleda svoj
džepni časovnik, postavljen na stolu. Mada mu se Ana klela da prema
Hofleneru ne gaji nikakve lične simpatije, ipak ga je nagrizao crv sumnje.
Ponekad mu je padalo na um da je to dobro promišljena igra koju je,
možda, izmislio Hoflener da bi proverio njegovu vernost. Od takvog
prevejanog čoveka se svašta moglo očekivati. Ali to nije umanjivalo
njegovu strast koja se iz dana u dan povećavala goneći ga da se povinuje
Aninim zahtevima.
– Onog tobožnjeg pastora treba fizički ukloniti – reče iznenada
Hoflener. – To prepuštam tebi... Namesti mu klopku jedne noći sa našim
ljudima. Kamen o noge, pa u more... Tako ćemo bar privremeno preseći
vezu koju su uspostavili Englezi sa srpskom službom.
– Takvih se stvari ne prihvatam – planu iznenada Markauci, pokajavši
se odmah za svoju nesmotrenost.
Hoflener ga odmeri oštro svojim sivim očima.
– Upamti, u tajnoj službi se ne radi samo u glaze rukavicama. Otrov,
bodež... sva sredstva su dozvoljena da se postigne cilj. Ako se baš toliko
gadiš, poveriću to Zlatkovskom.
Zlatkovski, mlad i ambiciozan generalštabni oficir, o kome je Evidenc-
biro u Beču imao izvrsno mišljenje, smatrajući ga briljantnim
obaveštajcem, bio je Hoflenerov najbliži pomoćnik. Hoflener mu je
neograničeno verovao, za razliku od Markaucija, čija mu odanost
monarhiji nije izgledala mnogo čvrsta.
Vođen instinktom iskusnog i oprobanog obaveštajca, Hoflener je
svakoj stvari pristupao sa određenom rezervom. To se odnosilo i na
njegove veze sa ženama. Mada ga je Ana magnetski privlačila, i u njemu se
začela iskra sumnje da mu je ta izuzetna žena podmetnuta. Zato je odlučio
da bude vrlo oprezan i da budno prati njeno ponašanje preko svojih
nebrojenih agenata u Solunu. On je već znao da Markauci krišom dolazi u
njen stan, ali nije bio načisto da li je to obična ljubavna veza ili nešto
drugo. Međutim, Ana je već bila obaveštena preko šefa srpske službe, za
koga su radili agenti podmetnuti Hofleneru, da je njena kuća pod
prismotrom.
– Dakle, hoćeš li pastora? – upita Hoflener posle kratke stanke.
– U redu... – reče Markauci paleći novu cigaretu..
– Ja idem malo kod Prusa – reče Hoflener ustajući i nanovo pogleda
časovnik. Za nekoliko minuta biće šest, a on je u osam imao sastanak sa
Anom pred „Olimposom“.
 XI

Prema kapetanu Velimiru, šefu srpske kontrašpijunaže u Solunu,

sedeo je glatko izbrijani protestantski pastor, odeven u crni redengot.
– Nemačke podmornice u Egejskom moru znaju tačno u minut kad
neki naš brod isplovi iz solunskog pristaništa. Gubici koje trpimo su prosto
katastrofalni! Dok se ta opasnost ne otkloni, ne može biti ni govora o
nekoj efikasnijoj pomoći vašoj vojsci preko ove luke. Ko obaveštava
podmornice i kako? To je nerazmrsiva tajna.
Velimir ga je slušao, smeškajući se. Zatim reče:
– Tajna je vrlo prosta! U samoj zgradi austrougarskog generalnog
konzulata, koja se nalazi blizu obale zaliva, smeštena je radio–stanica
velikog dometa, tipa Telefunken. Takve dve stanice nabavila je i naša
Vrhovna komanda iz Nemačke pred samo izbijanje rata pa su mi njihovi
uređaji poznati. Nemci su izabrali konzulat svojih prijatelja jer je zgrada
zaštićena od radoznalih pogleda, a sa njene mansarde se može pratiti
pokret svakog broda u luci ili primati tajni signali sa obale. Ali to nije sve...
Mogu vam još nešto reći... Nemačke podmornice pristaju noću uz
solunsku obalu i popunjavaju svoje zalihe goriva i hrane, posebno torpeda
i municije.
Englez se pridiže sa stolice.
– Šalite se! To mi sve liči na priče za decu!
– Na žalost, ispričao sam vam gorku istinu, gospodine poručniče
bojnog broda. Žalim što vam moram nadometnuti svoj prekor: da su naši
saveznici bili malo budniji i više zainteresovani, to ih ne bi moglo sprečiti
da iskrcaju nekoliko svojih divizija sa teškom artiljerijom. Jer upamtite,
ako mi podlegnemo, Solun će postati glavna austro-nemačka baza iz koje
ćete trpeti udarce kakve ne možete zamisliti.
– Treba još malo izdržati – hrabrio ga je tobožnji pastor. – Mi već
uveliko prikupljamo brodove i trupe za iskrcavanje...
– Na Galipoljsko poluostrvo! – preseče ga Velimir. – Nemojte, molim
vas, da me uveravate da je drukčije. Vama je stalo da izbacite Tursku iz
borbe, a zapostavljate front koji može biti odlučujući po sudbinu
evropskog rata. Pitam vas šta će biti ako i Bugari udare na nas?
Njegov sagovornik odbi dim iz svoje prave lule i odmahnu rukom.
 – Niste dobro obavešteni o ovoj stvari, jer Bugari jedva čekaju da
stupe s nama u savez. Tako ćemo na Balkanu uspostaviti jedinstveni front.
Pridružiće nam se i Rumunija... Turska će onda biti zbrisana. Prema tome,
nema potrebe da je napadamo u Dardanelima, kako vi mislite.
– Žao mi je što vidim da se moramo osloniti sami na sebe. Ali ma kako
stajale stvari po nas, mi ćemo sve učiniti da vam pomognemo. Želite li
nemačku šifru?
– Zar je to moguće? – zbuni se Englez. – Kad bismo to dobili, mogli
bismo da otkrivamo položaj nemačkih podmornica! Posebno nas
interesuje koje ličnosti, svakako za novac, pomažu njihovo potajno
snabdevanje u luci.
– Učiniću sve što mogu. A sad nešto lično za vas... Hoflener, kome
smetate, sprema se da vas likvidira. Moramo ih uveriti da ste likvidirani na
taj način što ćete odmah napustiti Solun.
– Nemoguće! Od mene se mnogo očekuje.
– Nismo se razumeli... Skloniću vas na skrovito mesto, ali se ne smete
pojavljivati za neko vreme bez obzira da li je vaša veština u prerušavanju
manje ili više uspešna.
Rekavši to, kapetan Velimir kucnu nekoliko puta o zid iza sebe.
Trenutak kasnije uđe čovek bezbojnog izgleda, odeven poluseljački,
polugrađanski, kakvih se moglo sresti na hiljade u Solunu među
siromašnim pečalbarima.
Marko, to je gospodin koga ćeš još večeras skloniti u onu našu
zakupljenu kuću blizu Alatinijeve vile. Vezu s njim ću održavati kako smo
se dogovorili.
– Došla je ona „ličnost“ – reče Marko dajući svom šefu neprimetan
znak očima. – Ostavio sam ga u salonu...
– Dobro... Onda svaku sreću, gospodine Džordž...
Oprostivši se sa tobožnjim pastorom koga je Marko vodio na sigurno
mesto, Velimir pođe u salon. Otmeno odeven mlad čovek sa besprekorno
vezanom leptir–mašnom žurno ustade i predstavi se:
– Advokat Nešet...
Ponudivši ga cigaretom, Velimir se pretvarao:
– Čemu imam da zahvalim za čast vaše posete?
Posetiočeve šarenkaste oči su nemirno igrale po salonu. Krio je pogled
kao i svi ljudi slabog karaktera.
Znate, ja bih mogao da učinim velike usluge vašoj zemlji – poče
advokat zbunjeno. – Moj rođeni brat radi u austrijskom generalnom
konzulatu kao prevodilac za turski jezik... prevodi sa nemačkog i
francuskog na turski...
 – To znam... – preseče ga Velimir.
Advokat se još više zbuni, dok je šef srpske kontrašpijunaže
neumoljivo nastavljao:
– Poznato nam je i to da vi špijunirate u korist naših neprijatelja.
Prema tome, ko nas može uveriti da ste iskreni?
– Ja vam to mogu dokazati, gospodine! – reče živo Nešet. – Verujte,
mene ne rukovode nikakve simpatije prema Nemcima, a još manje
Bugarima. Mada sam poreklom Turčin, ja sam francuski đak, rođen i
odrastao u Solunu, kome je do sultana stalo koliko do lanjske kiše. Gledam
samo svoje koristi i lične poslove. Kad bi gospodin bio ljubazan da mi
ponudi dve stotine drahmi mesečne potpore?... No ostavimo to za sad na
stranu... Da bih vam dokazao koliko vam mogu biti koristan, izneću vam
samo jednu zanimljivu sitnicu, kao, na primer, da su oba sina starog
Mustafe, ličnog poverenika gospodina Pašića, tajni austrijski špijuni –
Velimir se jedva uzdrža da i dalje ostane hladan.
– Ta dvojica nam nisu tako važni. Sad govorimo o vama. gospodine
Nešete... Što se tiče potpore koju tražite, o njoj ćemo porazmisliti. A sad
porazmislite vi o ovome: mi imamo nepobitnih dokaza da ste prodavali
Bugarima obaveštenja o grčkim utvrđenjima i grčkoj vojsci. Ako bismo to,
kojim slučajem pokazali, na primer, gospodinu pukovniku Papanikoli, šefu
solunske policije, stvar bi se po vas vrlo rđavo svršila, jer su tu Grci jako
osetljivi, pa bi vas bez mnogo razmišljanja postavili uza zid...
Dok je govorio, njegov sagovornik je postajao sve bleđi i bleđi. Kao
čovek bez ikakvih određenih ideja i ideala, advokat Nešet je bio spreman
da beskrupulozno proda svakome ko dobro plati sve što mu dopadne šaka;
saradnja sa njegovim bratom je išla glatko i trgovina špijunskim podacima
je cvetala. A sad se sve najednom rušilo jer ga je ovaj opasan čovek ščepao
u svoje ruke. Bilo je nerazumljivo kako je mogao da zna za tu prodaju
planova grčkih utvrđenja.
– Nadam se da me nećete prijaviti Grcima? – zapita advokat drhtavim
glasom, hvatajući nesigurno novu cigaretu.
– Rekao sam da sve zavisi od vas... Budete li nam dostavljali izveštaje
iz austrijskog konzulata, a vama će to biti lako, biće u redu.
Posetilac je neko vreme ćutao, žudno uvlačio dim cigarete kao da
premišlja o neočekivanom položaju u kojem se našao. Onda se poverljivo
naže prema kapetanu.
– Hoflener vam priprema klopku sa jednom svojom zamamnom
prijateljicom...
– Znam... – prekide ga Velimir klimajući glavom.
– Ali možda ne znate da ima sestru bliznakinju koja na nju liči kao
jaje jajetu?
– To ne...
– One se i jednako oblače, pa ih je na prvi pogled vrlo teško
razlikovati – nastavi Nešet – Ova druga se zove Sofija i to je jedina razlika
između njih dve. Saopštio sam vam ovo, ukoliko bi vam moglo poslužiti.
– Obećavate da budete naš dobar saradnik – reče Velimir ustajući. –
Pa onda izvolite kod mene u četvrtak oko pet popodne, gospodine Nešete.
Potrudite se da mi dostavite detaljnije podatke o špijuniranju Mustafinih
sinova. Svako dobro...
Nešet se ponizno klanjao sve do izlaza iz hotelskog salona. Dva časa
kasnije, glatko izbrijan, u besprekornom tamnom. večernjem odelu,
kapetan Velimir se obreo u „Olimposu“. Jedva je seo za svoj stalni sto, a
Cepelin se već vrzmao oko njega uz neprestano klanjanje.
Pošto mu je špijun preodeven u kelnera doneo piće, Velimir ugleda
kako u susednu poluložu, uglasto uokvirenu velikim ogledalima, ulazi
mlada žena praćena od dostojanstvenog, sredovečnog čoveka u
polucilindru i uskim prugastim pantalonama. Bio je to očigledno kakav
mesni bogataš sa svojom metresom.
Dok je pridošlica lično punio kristalne čaše, njegova dama je pušila
cigaretu na tanku muštiklu. Odavala je mladu ženu koja se dosađuje pored
starog kavaljera i bludela je pogledom nekud u prazno. Velimir je ispod
oka pažljivo posmatrao to retko čudo od lepote, čitav skup zamamnih
draži i prefinjene otmenosti. Zaboravljajući trenutno na Hoflenerove
namere sa lepom Irenom, iskreno se divio njenom skladnom licu sa
izvanrednom puti na kojoj se tu i tamo naziralo rumenilo ružičastih
tonova. Izraz njenog lica, sa melanholičnim i čulnim profilom, bio je
uman, kao pomalo začuđen i zamišljen i privlačio je kao što slika kakvog
starog slikara osvaja gledaoca. Njene sivozelene i sjajne oči blistale su i
iskrile se na svetlosti ispod dugih, tamnih trepavica.
U njenim rečima kojima je retko uzvraćala svom uslužnom i
brbljivom obožavaocu, u njenim pogledima, osmesima i u svim pokretima
njenog vrlo vitkog tela, sapetog uskom haljinom, bilo je toliko
neizveštačene, ljupke otmenosti, da je Velimir, posmatrajući je kratko
vreme, već uveliko bio osvojen.
Kafana se uskoro ispunila otmenim gostima i muzika je počela da
svira. Velimiru nije izmaklo kako je u očima lepe neznanke jasno sevnulo
kad su se njihovi pogledi susreli. Ona tada malo okrenu glavu, ali uskoro
su joj oči opet tražile njegove. Osmehnula mu se jedva primetno, kao žena
koja je svesna da je očarala pažnju muškarca koji joj se dopadao.
Kad mu je Cepelin doneo novo piće. Velimir stade da se raspituje za
neznanku. Zadovoljan što je riba zagrizla mamac, kelner se pretvarao da je
upola upućen.
– To je jedna mlada dama za kojom luduje sav Solun. Kažu da je jako
nepristupačna za gospodu sa manje od sto hiljada franaka godišnjeg
prihoda. Toliko vam mogu reći, uvaženi gospodine.
Velimir nije mogao da primeti kad je Cepelin u prolazu lako klimnuo
glavom prema poluloži. Lepotica mu odgovori mahanjem muštikle u znak
da su se razumeli i da je Velimir onaj koga treba uloviti u Hoflenerove
mreže.
Vraćajući se sa svojim obaveštajcem, ona prođe skoro tik pored
Velimirovog stola i kao slučajno ispusti svoju crnu lepezu.
– Ah, vi ste tako pažljivi, gospodine! – zahvaljivala je toplim, prijatnim
glasom milujući Velimira pogledima.
Ta žena je zaista odgovarala njegovoj najsmelijoj viziji. On se učtivo
nakloni, a ona mu se toplo nasmeši i pruži mu ruku na poljubac.
Grudi su joj se dizale od uzbuđenja, a mala ruka koju je držao
podrhtavala je u njegovoj šaci.
– Mislim da gospodin Peponis neće imati ništa protiv da nam večeras
pravite društvo – obrati se ona svom kavaljeru tonom kojem nije bilo
pogovora.
Njen pratilac, jedan od poznatih solunskih bankara, bio je prisiljen da
se kiselo osmehne uprkos svoje nelagodnosti.
– Da, biće nam vrlo milo, ako je to prijatno gospodinu, gospodinu...
– . . . Petroviću – podseti ga Velimir na svoje lažno prezime kojim se
maločas predstavio.
Sada su je obojica dopratila do polulože i zauzela mesta prema njoj.
Cepelin se brzo stvorio kraj njih i počeo da toči šampanjac žmirkajući
svojim duboko usađenim očima u kojima je Irena čitala da je pošlo sve
kako treba.
Pošto Velimir nije krio da se nalazi u diplomatskoj službi tobožnjeg
sekretara Srpskog generalnog konzulata, bankar odmah povede razgovor o
ratu. Bio je veliki frankofil i uporno je dokazivao raznim poređenjem da će
Nemci i njihovi saveznici na kraju izgubiti rat. Velimir ga je rasejano
slušao povlađujući mu dok mu je pogled svaki čas tražio Irenine oči. Kad je
muzika zasvirala valcer, on zamoli bankara za dopuštenje da pođe sa
njegovom damom, što mu ovaj odmah odobri, jer i ovako nije igrao.
Strasno zabačenih glava koje su se naginjale u taktu melodije, njih
dvoje su leteli po glatkom parketu između parova među kojima su igrali i
Ana i fon Hoflener. Od lakih radosnih podrhtavanja i sladostrasnih koraka
uvijala se oko Ireninih gipkih bedara tkanina njene haljine. Opijena igrom
i blizinom tog muškarca koji je počeo da deluje na nju sasvim je smetnula
s uma da se upoznala s njim po Hoflenerovoj želji.
Posle igre izišla je u garderobu da popravi haljinu, a Velimir je pošao
za njom. Posmatrali su se u ogledalu. On je gledao u nju zažagrenim očima
i nežno se smešio. Zatim se naže i paleći je toplim dahom po razgolićenom
vratu, šapnu:
– Vi ste čaroban stvor!
Ona nije znala šta da odgovori i okrete glavu u stranu, kao da nije
čula ono što joj je kazao. Nisu imali vremena da se vrate za sto, jer je
muzika opet zasvirala igru, ovog puta lagani argentinski tango. Dok su
igrali, Velimir joj, stežući je oko struka i milujući ruku, reče:
– Hteo bih da vas vidim... nasamo.
Podigla je oči pune izazivačkog bljeska, a onda, prisećajući se svoje
dužnosti, upita tonom fine ironije:
– Zaista? Zar vam je toliko stalo da se vidimo?
– Mnogo!
– Zaboravljate da sam zauzeta?
Njeno ga je odbijanje još više raspaljivalo i činilo je u njegovim očima
još poželjnijom.
– Irena, čekaću vas u šest na šetalištu ispred Bejazkule – šapnu on
stežući joj sad nežno ruku.
Zbog toga dodira i njenog imena koje je prvi put izgovorio, njene oči
opet potražiše utočište iza očnih kapaka. Kad je ponovio svoj predlog, ona
brzo podiže pogled: izraz njenog lica bio je skoro uplašen, a sjajne zenice
joj se raširiše kad su joj se oči susrele sa njegovima. Učinilo mu se kao da je
iznenadni strah, protkan neizvesnošću i sumnjom, sinuo u njenom
pogledu.
– Možda sam vam neprijatan? – upita Velimir mada nije mislio tako.
– Oh, ne, ni najmanje... zbuni se ona;
Osmehivala se nervozno dok je izgledalo kao da razmišlja o njegovom
predlogu. Kad je fon Hoflener zatražio od nje da obrlati jednog muškarca,
prihvatila je to kao nešto obično uzdajući se u svoje ženske draži i iskustvo
vešte kokete. Ali posle ovog kratkog vremena provedenog nasamo s njim,
posle tih igara u kojima su dospeli tako blizu jedno uz drugo, počela je da
gubi glavu i da se zaljubljuje. Zato je dočekala sa strahom njegov predlog
da se nađu. Nije više bila sigurna da ćn vladati sobom i učiniti od tog
muškarca poslušnu igračku, kako je njen poslodavac želeo.
Dok su se vraćali za sto, nisu progovorili nijednu reč, ali se po njenim
zajapurenim obrazima jasno videlo da je uzbuđena. Nastojala je da prikrije
svoje pravo raspoloženje dimom cigarete. gledajući nekud neodređeno
zamagljenim očima. Kad ih bankar za trenutak ostavi same, Velimir
prihvati vrhove njenih prstiju, prinese ih ustima i ljubeći ih, ponovi:
– Makar vi i ne došli, ja ću sutra biti kod Bejaz-kule.
– Neću doći... – šapnu ona prkosno stegnuvši čvrsto svoje
tamnorumene usne.
– Čekaću vas!
Čim se njen bankar vratio, Velimir se oprosti od njih. Irena ga je
ispratila jednim dugim, setnim pogledom. Napolju, blizu „Ustavne
kafane“, pred njim neočekivano iskrsnu ljudska prilika u kojoj je
prepoznao jednog od svojih agenata, određenih da održavaju vezu sa
Anom.
– Maločas, u „Olimposu“, bili ste sa „onom osobom“ – šapnu
nepoznati u prolazu zadržavajući se jedva toliko da ga Velimir čuje.
Velimir zastade da zapali cigaretu, a onda potraži klupu u senci
drveća obližnjeg parka. Dakle, to je ona koja je kao amater pozvana da
pomogne profesionalcima. Zar je Hoflener toliko naivan kad veruje da će
Irena odigrati krupnu ulogu u njegovim namerama.
 XII

Smeđ mladić sa veselim plavim očima i nežnim ženskim osmehom

sedeo je u fon Hoflenerovom kabinetu.
– Dakle, vi ste stavljeni na raspolaganje od vojnopomorske
obaveštajne službe? – pitao je Hoflener. – Iz Trsta ste upućeni u Sofiju
odakle ste stigli ovamo po našem zahtevu. Ko je vaša dosadašnja veza?
– Poručnik fregate Červenka iz Vija de Verdeta u Rijeci. Od njega sam
dobio uputstva i tajno mastilo za izveštaje.
Hoflener je neko vreme ćutao, zatim reče:
Pomorskih oficira imamo dovoljno i zato bih vam poverio jedan
zadatak kopnene prirode. Taj zadatak je vrlo opasan, ali ako ga izvršimo s
uspehom, zadužićemo našu službu. Radi se o šefu srpske kontrašpijunaže
koga treba ukloniti pre nego što on pomogne Francuzima da uspostave i
svoju mrežu. Major Saru iz Deuxieme bureaua1 tajno je stigao u Solun sa
takvom namerom. To je Francuz rođen u Carigradu koji odlično zna grčki
i turski jezik, a kao komandant međunarodne žandarmerije u Makedoniji
za vreme sultana Abdul Hamida poznaje ove krajeve i Solun kao svoj džep.
Kad se oslobodimo srpskog šefa, onda će i Saru doći na red.
– Ne znam kako ću to izvesti, gospodine pukovniče? – upita mladić
smeteno, jer je svoj špijunski zadatak zamišljao mnogo lakšim i
romantičnijim.
– Predstavljaćete se za studenta koji je prebegao ovamo jer nije želeo
da služi u austrougarskoj vojsci. Takvih ima mnogo po Solunu, odakle ih
obično upućuju kao dobrovoljce na srpski front. Naravno, vama se neće
dogodili takva ludost Vrzmaćete se po raznim kafanama, posebno po
„Olimposu", i sklapati poznanstva sa Srbima. Tu će vam, uzgred, biti
pokazan čovek koga moramo uloviti i odvesti na sigurno mesto gde će
ostati do kraja rata.
– Učiniću kako želite.
– Jedna lepa žena, koju smo mu podmetnuli, dovešće ga u kuću gde
ćete vi sa još nekoliko naoružanih ljudi čekati na njega. Ostalo je vaše.
Vodite računa da je to prepredeni lisac, koji je uvek naoružan i nepogrešiv

1 Drugog biroa.
strelac. Kad to izvršite, dočepaćemo se Sarua koga naši ljudi već prate u
„Imperijalu", gde se smestio pod imenom turskog trgovca iz Carigrada.
Naravno kad se nađete u društvu blagoglagoljivih Srba sipaćete drvlje i
kamenje na Austriju izdajući sebe za Jugoslovena iz Dubrovnika odakle,
uostalom, i jeste rodom.
Pošto je objasnio još neke stvari, Hoflener se oprosti od njega i poče
da pregleda prispele izveštaje. Trenutak kasnije uđe momak i prijavi mu
nemačkog pomorskog oficira na službi u Generalnom konzulatu Viljemove
Nemačke. Ušao je krupan čovek sa monoklom na oku i kratko ošišanom,
svetlom kosom.
– O, servus, Oto! – pozdravi ga Hoflener stežući mu srdačno vlažan
dlan.
Ali Nemac nije izgledao mnogo raspoložen. Čim je izvukao svoju
srebrnu tabakeru i pripalio cigaretu, počeo je bez ikakvog uvoda, ljutitim
glasom:
– Henriče, stvari sa našim podmornicama loše stoje. Utvrdili smo da
neprijatelj zna za postojanje tajne radio-stanice u tvojoj zgradi i da je
njegovi ratni brodovi prisluškuju. Po svemu izgleda da raspolažu i našom
šifrom. Za ovu nedelju dana potopili su nam četiri podmornice koje su,
umesto na trgovačke, naišle na njihove ratne brodove.
Hoflener ga je posmatrao začuđenog lica, zatim reče:
– Nemoguće! Šifre se čuvaju u čeličnoj kasi i, sem nas nekolicine
oficira, niko ne zna šta se nalazi u sobi gore na mansardi. Stanicama inače
rukuju vaši radiotelegrafisti koji nose ključeve sobe sa sobom.
Oto fon Kerner, kapetan bojnog broda nemačke carske mornarice,
začkilji kroz staklo svog monokla.
– A zar se među tvojim oficirima ne nalazi neko ko može da je u vezi
sa neprijateljem.
– Ti si lud, Oto! – prasnu Hoflener, skoči sa stolice i poče da korača
unaokolo. – Po toj logici takav bi se mogao nalaziti i među vašim ljudima.
– Naši su svi od reda čistokrvni Nemci, Henriče – reče sa prizvukom
ponosa u glasu mornarički kapetan koji je ujedno bio i šef nemačke
špijunaže u Solunu. – Koliko samo raznih Italijana, Poljaka, Hrvata i šta ja
znam sve kakvih narodnosti služi u vašem oficirskom koru. – Ne može se
reći da su među njima svi odani našoj stvari.
To otvoreno ruganje šarenilu narodnonog sastava austrijske vojske i
mornarice od strane oholog Prusa duboko je uvredilo fon Hoflenera.
Njegov kolega se čak nije trudio da sakrije svoj prezir prema
Austrijancima.
– Slušaj, Oto – reče Hoflener zastajući pred njim – pošto se na nas
baca sumnja, ovako se ne može raditi. Obavestiću Beč i zatražiti da se vaša
radio-stanica iznese iz naše zgrade.
– Ne, mi moramo i dalje sarađivati – reče Nemac glasom koji je
zvučao kao naredba. Svestan da iza njega stoji car Viljem, koji je naturao
Beču sve što je hteo, Oto fon Kerner se postavljao prema svom kolegi kao
stariji brat koga mlađa braća moraju slušati. – Dozvolićeš da moji ljudi
stave pod prismotru neke od tvojih saradnika u koje mi s pravom
sumnjamo da nisu lojalni prema našoj zajedničkoj stvari.
– Tako što neću dozvoliti, Oto! – prasnu Hoflener, dok je u njemu
rastao gnev zbog tolikog potcenjivanja njegovih sposobnosti i nedostatka
vere u njegove ljude. On je do sad više puta pomogao nemačkoj tajnoj
službi dokazujući joj da raspolaže bolje organizovanom mrežom u
balkanskim zemljama. Baš tog dana primio je dragoceno obaveštenje da će
srpska tajna služba ubaciti jednog svog čoveka u nemačke redove s
namerom da se dočepa važnih dokumenata koji su se odnosili na buduću
nemačko–bugarsku saradnju, jer su Srbi čvrsto verovali, zasnivajući to na
svojim obaveštajnim podacima iz Sofije, da će Bugarska uskoro stupiti u
rat na strani Centralnih sila. Rasrđen i uvređen ponašanjem svog
nemačkog kolege, Hoflener je odlučio da ovo prećuti i da pusti Pruse neka
se kuvaju u sopstvenom sosu. Kad ih Srbi budu dobro povukli za nos, on
će im se slatko nasmejati.
– Dobro, Henriče, neka bude kako ti želiš – reče fon Kerner ustajući –
ali ja ti obećavam, ako dođem do nekih podataka, da ću ti ih smesta
dostaviti.
– Biću ti zahvalan, dragi moj Oto – prihvati Austrijanac
poluposprdno, poluozbijno.
Stegli su jedan drugom ruku i rastali se kao dva dobra prijatelja. Kao
što je fon Hoflener prećutao šta Srbi nameravaju da podmetnu Nemcima,
tako je i fon Kerner zadržao za sebe neka obaveštenja koja je u prvi mah
bio spreman da saopšti. Radilo se, naime, o tome da se nemačka tajna
služba, posle događaja sa nemačkim podmornicama, malo više
zainteresovala za majora Markaucija i njegovu lepu poznanicu – istu onu
koja se kretala i u Hoflenerovom društvu. Nemci su počeli da sumnjaju da
je Ana u francuskoj ili engleskoj špijunskoj službi i odlučili su da je budno
motre.
 XIII

Ujutro 1. decembra 1914. godine, u Topolu je stigla kolona automobila,

pokrivenih platnenim krovovima, i zaustavila se pred kućom u kojoj je bio
smešten štab Treće srpske armije. Velika grupa francuskih, engleskih i
ruskih novinara, sa toplim kapama i kačketima, umotanim u kapute,
uvedena je u prostranu sobu. Na nekoliko grubih, seoskih stolova bile su
rasprostrte topografske karte, a kroz niske, zamagljene prozore sobe
nazirala su se šumadijska brda, pokrivena tankim naslagama snega.
Okupljeni oko plehane peći u kojoj je bubnjala vatra, novinari su trljali
prozeble ruke, natezali drvene pljoske sa šljivovicom i nagađali zašto ih je
potpukovnik Apis pozvao u štab Treće armije.
Nestrpljenje novinara je dostiglo vrhunac kad su se otvorila vrata i
pojavio Apis. Pošto su se srdačno pozdravili, šef Srpske obaveštajne i
kontraobaveštajne službe poče da govori sa značajnim smeškom na
usnama:
– Gospodo, nadam se da ćete svojim listovima poslati još večeras
jednu vrlo interesantnu vest. Za sad vam ne mogu reći o čemu se radi, ali
čućete...
Rekavši to, Apis iziđe u hodnik i ubrzo se vrati sa osmoricom ljudi
odevenih u obična vojnička odela. Novinari su pažljivo motrili te ljude.
Trojica od njih su svojim produhovljenim fizionomijama odavali oficire, a
svi ostali, sem jednog sredovečnog seljaka, bili su vrlo mladi vojnici, skoro
dečaci.
Na očigled novinara, Apis priđe jednom velikom sanduku, podiže mu
poklopac i ćutke stade da izvlači oružje: prvo je svakom od vojnika pružio
po kratak karabin, zatim pištolj, onda po četiri kragujevačke bombe i na
kraju po kratak vojnički nož.
– Čekajte, to nije sve... – opomenu ih Apis, maši se za džep bluze i
izvuče kartonsku kutijicu.
Pružio je svakom po staklenu ampulu.
– Čim stignete do određene linije, stavite ampule u usta. U slučaju
potrebe zagrizite jer niko od vas ne sme pasti živ u ruke neprijatelju.
Dejstvo je trenutno! Izvadićete ih iz usta tek po uspešno izvršenom
zadatku.
 Plavokos novinar, onaj isti dopisnik „Žurnal d’ matena“. koji je tri
meseca ranije putovao sa Anom i kelnerom Cepelinom u istom kupeu
solunskog ekspresa, obrati se Apisu:
– Hoće li gospodin potpukovnik biti ljubazan da nam kaže šta se
nalazi u tim ampulama.
– Cijankalijum! – reče Apis kratko i dodade: – Gospodo, objavićete
svoje utiske o svemu čim izvršenje zadatka dozvoli. Napominjem vam da
je to vrlo opasan posao za koji su iz cele vojske probrani dobrovoljci. Ako
ga uspešno obavimo, zadaćemo Austrijancima strašan udarac pred našu
ofanzivu koja započinje prekosutra u zoru.
– Ofanzivu! – uzviknuli su novinari skoro u glas. Šta im on to priča.
Zar se tri iscrpljene srpske armije ne povlače već petnaest dana pred
snažnim pritiskom grupe austrougarskih armija, koje su se već raširile na
širokom frontu od Užičke Požege do Beograda. Još koliko jutros, srpske
trupe su napustile i Beograd.
– Moram zamolili gospodu da se bez izričitog odobrenja komandanta
Armije ne udaljuju iz štaba. Za vas su ovde pripremljene i postelje.
Novinari su zagrajali na svojim jezicima. Drukčije rečeno, Apis ih je
stavljao u dvodnevni pritvor, a sigurno je da im neće biti dozvoljeno
korišćenje međunarodne telegrafske veze sa Solunom i Sofijom, da svojim
redakcijama najave predstojeću srpsku ofanzivu.
Uzalud su pokušavali da iz Apisa iščupaju bar nešto od onoga čime je
toliko zagolicao njihovu profesionalnu radoznalost. On je podizao ruke i
odgovarao lakonski:
– Rekao sam, čućete... budite strpljivi do večeras, gospođo.
Nemajući kud, strani novinari su se pomirili sa sudbinom, verujući da
će njihovo strpljenje biti nagrađeno. Za to vreme počela je da se odvija
operacija, koja je trebala da dovede do uništenja jednog od najsposobnijih
austrougarskih obaveštajaca – šefa špijunaže Balkanske vojske, pukovnika
fon Osterodea.
Tri srpska oficira, jedan podoficir i četiri vojnika provlačili su se kroz
ničiju zemlju prema položajima Petnaestog korpusa Šeste austrougarske
armije kojom je iz svog Štaba u Valjevu komandovao Feldzengmeister1
Oskar Poćorek – ujedno i komandant Balkanske vojske u koju je, pored
Šeste, spadala i Peta armija feldmaršala fon Franka.
Pramenovi snega, koji je počeo da pada u sitnim pahuljicama,
brazdali su vazduh kosim prugama. Po brdima i brežuljcima na kojima su
zauzele položaje trupe Petnaestog korpusa, oko doline Kačera i Dragobulja
niko se nije primećivao. Postajalo je sve tamnije jer se kratak zimski dan

1 Maršal.
bližio svom kraju. Levo se uzdizala Dićka glavica, a ispod nje, dokle oko
seže, pružala se šuma koja je mestimično pokrivala zemlju gustim
čestarom, a mestimično je činila šumarke, između kojih su se širili pusti
prostori, zgodni za podizanje rovova i zemunica.
Poručnik Radoslav, voda grupe, zastade dajući ostalima znak da se
sakupe oko njega.
– Zemunica Štaba Prve divizije je pred nama, na stotinak metara,
pored ivice onog proplanka. Pripremite se...
Stavili su ampule u usta i jedan po jedan stali da se provlače kroz
šumu. Sneg koji je padao sve gušće išao im je na ruku jer je brzo pokrivao
tragove. Kroz nekoliko trenutaka naći će se lice u lice sa zloglasnim
pukovnikom Ulrihom fon Osterodeom, koji je smatrao da mu niko neće
doskočiti.
Stražar jedne od dveju štajerskih brdskih brigada, sa krinom na
zelenoj kapi, koračao je tamo–amo praveći oko sebe prtinu u snegu. Sa
podignutom jakom šinjela, opuštenom puškom i rukama zaglibljenim u
džepove, nije odavao vojnika koji se nada bilo kakvom prepadu. Kad mu je
nečiji dlan zapušio usta, pomislio je da se neko od njegovih drugova šali.
Zatim je sevnuo nož i stražarevo telo se sa jedva čujnim, tupim udarom
stropoštalo na meki sneg.
Apisovim momcima je bilo neshvatljivo da je zemunica komandanta
Prve brandenburške divizije – najbolje udarne divizije Šeste austrougarske
armije, tako loše čuvana. Oprezno, nečujnim mačijim hodom, stigli su do
ulaza. Kad su se svi iskupili, pojurili su za poručnikom Radoslavom unutra.
Desetak minuta kasnije obližnji stražari su primetili kako se iskradaju
sumnjive ljudske prilike.
– Halt! Halt! Halt!1
Niko se nije zaustavljao i puške su zapraštale. Uzbunjeni oficiri iz
štaba susedne brdske brigade su istrčali iz svojih toplih zemunica u kojima
su se dotle bezbrižno kartali uz kafu i rakiju.
– Šta se dogodilo?
Nisu umeli ništa da im objasne, sem da su se te prilike iskrale iz
zemunice komandanta divizije. Da su bili njihovi svakako bi stali na poziv.
Ispunjeni zlim slutnjama, oficiri su potrčali u zemunicu pukovnika fon
Osterodea. Petrolejski fenjer je čkiljio sa jednog stola i osvetljavao užasan
prizor: pukovnik, baron fon Osterode ležao je presamićen preko stola za
karte. Oba ađutanta i još nekoliko oficira ležali su preko kreveta, stolica ili
na zemljanom podu. Telefonista je još grčevito stezao slušalicu, dok mu se
u široko rastvorenim očima čitao ledeni strah.

1 Stoj!
 – Isuse i Marijo, recite mi, gospodo, da sanjam ružan san! – uzviknu
pukovnik, komandant Sedme brdske brigade.
Ali to nije bio san, već strašna java. Uto je pored mrtvog fon
Osterodea zazvonio telefon. Jedan od prispelih oficira gadljivo istrže
slušalicu iz ukočene ruke mrtvog telefoniste. Javljao se lično General-
feldzengmeister1 Oskar fon Poćorek.
Grom i pakao, kakva je to svinjarija? – praskao je u slušalici glas
komandanta Balkanske vojske. – Zašto mi se ne dostavlja izveštaj o
pripremama za napad koji treba da počne kroz dva časa?... Halo, halo,
jeste li vi to Osterode?... Gde je komandant kog đavola?
– Gospodine generale... vaša ekselencijo... on je, on je... – mucao je
oficir, ne znajući šta da odgovori.
Glas mu se izgubio u snažnoj eksploziji, za kojom je usledila druga,
treća...
– Napad! – čuli su se prestrašeni uzvici na ulazu zemunice. – Srbi
napadaju!...
Oficiri su jedan preko drugog pokuljali napolje, u jedva prozirnu
zimsku noć. Vojnici su trčali na sve strane, mitraljezi su štektali, praštale
su bombe, a vazduh se potresao od eksplozija topovskih granata.
– Neprijatelj nadire na celom frontu korpusa! – izveštavali su telefoni
štabova, glavnokomandujućeg grupe armija, generala Poćoreka. – Pedeseta
i Kombinovana divizija su pritisnute nadmoćnijim snagama i moraju se
odmah povući!
Oskar fon Poćorek se hvatao za glavu, pretio i psovao. Činilo mu se da
sanja ružan san jer su ga novi izveštaji obaveštavali da njegove divizije
beže u neredu i da to nije nikakav lokalni napad Srba, već njihova ofanziva
grandioznih razmera u koju niko pametan ne bi mogao poverovati.
Glavnokomandujući je posebno besneo protiv obaveštajne službe koja mu
je dostavljala sasvim suprotne podatke o snazi i namerama Srba. Da mu je
bar Osterode živ?
Za to vreme Apis je iskupio savezničke novinare i obavestio ih o
načinu na koji je likvidiran fon Osterode; zatim je dodao:
Kroz nekoliko dana bićete svedoci kako reka Kolubara postaje grob
grupe austrougarskih armija!

1 General–maršal
 DEO DRUGI

U salonu hotela Roma, gde je stanovao kapetan Velimir, sedeo je

mladić sa veselim plavim očima, tobožnji student i begunac iz
austrougarske vojske, poručnik korvete Srđan. Po planu koji je Fon
Hoflener izmenio, trebalo je da se Srđan prvo upozna lično sa tobožnjim
sekretarom srpskog konzulata – šefom srpske kontrašpijunaže, da zadobije
njegovo poverenje, pa tek onda da izvrši prepad na njega i odvede ga na
određeno mesto.
Pošto je poslao svoju vizitkartu kapetanu Velimiru s molbom za
odgovor da li može s njim govoriti, Srđan je došao na zakazani sastanak u
tri časa po podne. Ali prošlo je već celih pola časa od ugovorenog vremena,
a kapetan Velimir se nije pojavljivao. Konačno, na veliko olakšanje mladog
pomorskog oficira, šef srpske kontrašpijunaže uđe u salon.
Velimir je namerno pustio mladića da ga čeka više od pola časa,
omogućujući mu da to vreme provede u mučnom razmišljanju. Čim
ugleda kapetana, Srđan skoči i poče da se predstavlja:
– Ja sam...
– Austrijski špijun i poručnik korvete! – preseče ga šef
kontrašpijunaže ledenim glasom. – Izvolite sesti...
Srđan preblede; osećao je da mu se konfekcijsko odelo odjednom
ovlažilo od znoja, ruke mu drhtale, a kolena klecala. Sam je upao zveri u
čeljusti i sad ga ništa neće spasiti. Ko će sprečiti srpskog kontraobaveštajca
da ga uhapsi i prebaci u Srbiju, gde će ga svakako streljati.
Ne dozvoljavajući mladiću da se pribere, Velimir je neumoljivo
nastavljao:
Veoma me interesuje kako može jedan Jugosloven i to Dalmatinac da
vrši tako prljavu službu za korist Austro-Ugarske u vreme kad hiljade
njegovih sunarodnika dolaze čak preko okeana, iz Amerike, da se bore u
rovovima pred Beogradom za slobodu svoje Dalmacije, i ne samo
Dalmacije, već i za slobodu svih potlačenih Jugoslovena? Da se bore za
slobodu drevnog, slobodarskog Dubrovnika iz kojeg ste, koliko znam,
rodom... Hoćete li pomoći dželatima svog naroda da mu što više krvi
ispuste? Hoćete li pomoći prokletim Švabama da svojim topovima pobiju
što veći broj vaše braće u našoj uniformi, svrstan pod srpskim, hrvatskim i
slovenačkim trobojnicama? No recite?
Mladić je drhtao kao prut, a u njegovim veselim očima su zablistale
suze. Ali sad više nije drhtao od straha, već od sramnog stida i gorkog
kajanja. Usne su mu se jedva micale, reči zastajale u grlu i on nije mogao
ništa da odgovori.
– No, molim, da čujem! – pitao je podrugljivo Velimir. – Možda biste
mi mogli reći kakve ste instrukcije dobili od Hoflenera ili majora
Markaucija?
Markauci je namerno pomenut da bi se stekao utisak kako ga srpska
kontrašpijunaža smatra za najopasnijeg protivnika posle fon Hoflenera.
– Sedite!
Pošto se sručio u ponuđenu fotelju, Srđan promuca:
– Ah, kad biste znali moj položaj, gospodine Petroviću!
– Sve mi je odlično poznato! Vi ste proletos završili vojnopomorsku
akademiju. Onda ste se javili ministarstvu mornarice za specijalnu službu.
Ovamo ste stigli preko Trsta i Sofije zar ne? Hoflener i Markauci su vam
poverili da me likvidirate.
– Sve je taćno, gospodine, – zastenja mladić. – Ali ja se nikad ne bih
prihvatio te službe da nije moje majke koju izdržavam. Plata u
inostranstvu je četvorostruko veća...
– Posebno za špijune! – preseče ga nemilosrdno Velimir.
Tada mladić pokri lice dlanovima i briznu u gorak plač. Kapetan ga je
posmatrao sa saučešćem. Bilo mu je žao tog mladog čoveka u kome je
trenutna korist potisla ono što su stotine hiljada jugoslovenskih
omladinaca nosile u svom srcu.
Umirite se, nije sve tako strašno kako izgleda – reče Velimir
dodirujući mu rame. – Pruža vam se prilika da sa sebe sperete ljagu i
učinite mnogo za našu zajedničku stvar.
Srđan diže glavu. Lice mu se trzalo dok je isprekidano govorio:
– Oh, kako bih bio srećan da sve ispravim! Ali kako? Ako ih izdam,
Švabe će se osvetiti mojoj majci. Jednostavno će učiniti da presvisne od
gladi i maltretiranja.
 – To prepustite meni. O vašoj majci će se brinuti naši poverljivi ljudi u
Dubrovniku i umeće da je štite ako ustreba. Ali najvažnije je da vam
Austrijanci i dalje veruju. Vi ćete svojim šefovima prikazati stvari kao da
sam ja zagrizao mamac i čak vas vrbovao za našu tajnu službu, sa
namerom da vas pošaljem u Srbiju. Oni će se jako obradovati, uvereni da
ćete im dostavljati izveštaje od neprocenjive vrednosti po carsku i
kraljevsku vojsku. U Nišu ćete se javiti lično potpukovniku Apisu koji će
umeti da vas upotrebi. Naravno, Hoflener će dobijati izveštaje onakve
kakve bi želeo da ima. Pošto će vam on dati vezu za njegove špijune u
Srbiji, imamo šanse da otkrijemo čitavu jednu mrežu...
Lice neuspešnog Hoflenerovog špijuna se odjedanput zaplamte i na
njemu se ukaza slobodna i vesela odlučnost. Lepe, plave oči su opet
zasijale veselim sjajem.
– Kao da mi se težak kamen skinuo sa srca. Sada sam konačno našao
sebe, jer ću moći sve da ispravim. Bio bih srećan ako mi se pruži prilika da
se borim na frontu kao običan redov.
– Front na kojem se mi, obaveštajci, borimo, isto je tako važan i
opasan – reče Velimir za sebe. – Uostalom, kad pobedimo, a mi ćemo
pobediti jer je pravda na našoj strani i kad naš plavi Jadran bude slobodan,
vi ćete u novoj jugoslovenskoj mornarici, koja neće obilovati za prvo
vreme stručnim oficirima, naći svoje mesto.
Kad Srđan, sav uzbuđen, htede da mu poljubi ruku. Velimir je oštro
povuče i odmahnu glavom.
– Potrudite se da tu poniznost koju su vam usaditi vaspitači u
austrougarskoj akademiji odbacite od sebe. U Srbiji ćete videti naše
vojnike i oficire i uveriti se koliko su to prostosrdačni ljudi. A sad ćemo
zajedno otići u „Olimpos“ da nas vide zajedno, kako bi vam verovali da
sam zagrizao udicu. Ne sumnjam da će Hoflener, radostan što sam vam
ponudio odlazak u Srbiju, potražiti nekog drugog da me ukloni. Već sutra
ujutru putovaćete za N i š. . .
Dok su sedeli u „Olimposu" i pili kafu sa još dvojicom srpskih oficira u
uniformi, s kojima je Velimir upoznao Srđana, Cepelin ih nije ispuštao iz
vida. Desetak minuta kasnije kelner je nažvrljao ceduljicu za Fon
Hoflenera, kojom je obaveštavao šefa austrougarske špijunaže da se njegov
špijun ubacio u dobro društvo.
– Javite se u naš konzulat i recite neka vam odmah izdaju pasoš – reče
Velimir ispraćajući čas kasnije mladića do vrata hotela. – Dovoljno je da
kažete da sam vas ja uputio. Sutra u osam budite kod mene.
Čim se Srđan udaljio, Velimir pogleda na svoj časovnik. Imao je još
jedva toliko vremena da ode na šetalište kod Bejaz-kule gde je trebalo da
se nađe sa Irenom. Bio je to njihov drugi sastanak na istom mestu, posle
onog prvog kad je obećala da neće doći, ali je ipak došla. Mada je znao da
je ta žena opasna špijunka. On je osećao da ona ima prema njemu jasno
određenu naklonost koja ne slabi brzo. Ona ga je zanimala ne samo zato
što je bila lepa, sva sazdana od čulnih draži, već i zbog toga što se upuštao
u uzbudljivu igru, kojoj se još nije mogao sagledati kraj.
Već je bilo mračno i na šetališta duž keja, između okrugle, nazupčene
Bejaz-kule i morske obale palile su se električne svetiljke. Iz bašte oko
starodrevnog solunskog zdanja dopirali su zvuci muzike i čuo se prigušeni
žamor šetača. Otmene dame u dugim suknjama, utegnute korsetima,
šetale su sa svojim kavaljerima ili same po dve–tri u društvu.
Kad je raspoznao vitku Ireninu priliku kako mu se približava pored
ograde bašte, Velimira obuze prijatno uzbuđenje. Prihvativši je za levu
ruku, on je istovremeno uze i za desnu, prinese obe njene ruke usnama i
dugo ih tako zadrža. Ona se osmehivala u polutami obližnje svetiljke koja
joj je senčila lepo lice sa melanholičnim i čulnim profilom.
– Eto, bila sam slaba, pa sam opet došla – reče ona onim glasom kojim
ga je osvojila čim je prvi put progovorila.
Pošli su uporedo šetajući u krug oko bašte. Irena je njihala svoju
srebrnu torbicu i ćutke slušala izlive njegovih laskavih reči. Prethodnog
puta, kad su se sastali na ovom istom mestu, bila je toliko oprezna da ne
prihvati njegov predlog da odu u privatan stan. Plašila se da taj čovek
deluje na nju jače nego što je mislila i da će, ako ne obuzda svoje simpatije
prema njemu, sasvim izgubiti glavu.
Ove večeri je sa mora duvao svež solunski vetar briza i ona se
nehotice požali da joj je hladno.
– Zašto ne bismo pošli k meni? – reče Velimir mereći je iskosa da bi
utvrdio utisak svoje ponude.
– Ona se naglo okrenu, pogleda ga u oči i upita;
– Gde je to?
– Blizu vile Mon plaisir.1 Uzećemo fijaker.
Poćutala je kao da premišlja, a onda ga iznenadi novim, neočekivanim
pitanjem:
– Šta ćemo tamo raditi? Zar nije lepše sedeti i slušati muziku ili
plesati?
On zastade prema njoj i ponovo joj uze ruke.
Vi ste nemilosrdni, Irena. Mislim da za mene ne bi bilo većeg
blaženstva od tog da budem nasamo s vama, da vas na miru posmatram,
bez stotine svedoka, da uživam gledajući vas. Ta, već sam rekao da je vrlo

1 Moje uživanje.
prijatno kad vas čovek gleda.
– Kiša! – reče ona podižući lice i ostavljajući ga bez odgovora.
Ali on to shvati kao pristajanje, priđe odrpanom dečaku koji je prosio
kraj ulaza Bejaz–kule, tutnu mu groš na dlan i reče da pozove fijaker sa
obližnjeg stajališta. Uskoro kraj njih zastade sjajna, crno lakirana kočija sa
podignutim kožnim krovom.
U teskobi i polutami fijakera koji se meko ljuljao, sedeli su jedno uz
drugo i vozili se između nejasnih senki presecanih iznenadnim
svetiljkama. Već je uveliko dobovala kiša po krovu kola i duž trotoara se
nejasno videla množina kišobrana koji su kao crne kornjače promicali
ispred osvetljenih izloga.
Odjednom Velimir oseti da se ona odmače od njega kao da se tek
sada prenula iz nekog sna.
– Zaustavite... – doviknula je fijakeristi koji se osvrnu na svom
visokom sedištu.
– Vozi dalje, kuda sam rekao – dobaci mu kapetan i kočijaš nastavi sa
vožnjom jer su za njega uvek bili preči oni koji su ga plaćali.
– Želite li da me silom odvedete k vama?
On joj pomilova ruku u rukavici.
– Irena, ušli ste sami u kola, ali ako nastojite, vratićemo se . . .
Uzbuđivale su je reči koje je njegov glas nežno izgovarao i zavodnički
čikao da se odluči. Kad je pokušala da izvuče ruku iz njegove, on je privi uz
sebe i poče je ljubiti po ustima. Dodir njegovih ruku, žestina i žar trenutka,
bili su bolno slatki.
Pustite me... – molila je s čudnim drhtanjem u glasu. Da je mogla tog
trenutka da pobegne od njega, učinila bi to jer je pretilo da se njihovo
poznanstvo pretvori po nju, a ne po njega, u kobnu ljubavnu vezu.
– Stigli smo, gospodine – prenu ih glas fijakeriste, koji je strpljivo
čekao da se odvoje iz zagrljaja.
Velimir uze njenu srebrnu torbicu, podrža je malo na prstima kao da
je odmerava, jer mu se učinio da je teža nego što bi trebalo da bude, ali
odmah pomisli da je to možda od zlatne tabakere koju je već video kod
Irene; zatim joj pomože da siđe iz fijakera.
Kiša je jednako padala i dok su prolazili kroz vrt, Irena je naslanjala
glavu na njegova prsa, puštajući mu da je zakloni svojim raskopčanim
kaputom. Ušli su u malu, parternu vilu, zaklonjenu krošnjama palmi i
kiparisa, koja je služila Velimiru za tajne sastanke sa njegovim agentima.
Kad je skinula šešir i popravila kosu ispred ogledala, ona sede na
divan, a on kleče na jedno koleno, izu joj cipele i stade da joj miluje
dlanovima usku, lepo skrojenu nogu. Ona ga je posmatrala odozgo, ispod
polusklopljenih kapaka i on primeti kako iznenadni strah, neizvesnost i
sumnja blistaju u njenom pogledu.
– Molim vas, šolju čaja – reče ona iznenada, zaplašena i uznemirena,
ali privučena njemu magičnom snagom.
Ostavljajući je samu, u sobi osvetljenoj samo jednom lampom sa
abažurom od plave svile, Velimir ode u kuhinju i pristavi čaj na primusu
čiji je plavkasto-zelenkasti špiritusni plamen prijatno mirisao. Ali kad se
vratio sa šoljom čaja, vide da je soba prazna. Pojurio je u vrt i zatekao
Irenu kako po kiši nemoćno trza kvaku zaključanih gvozdenih vratašca.
Još ćete dobiti zapaljenje pluća – izgrdi je on blago i uprkos njenom
protivljenju, povede je silom u kuću. Sad je stajala pred njim mokra, sa
kapima kiše na licu. Ne obazirući se na njene proteste, stade da joj
raskopčava haljinu. Ona se otimala. ali je on čvrsto steže u naručju, izljubi
je po ustima i očima, skide joj sasvim haljinu i donese joj ženski kućni
ogrtač.
– Vi uvek tako što držite kod sebe – osmehnu se Irena pokazujući
ogrtač, i on oseti u njenim rečima neku nejasnu ljubomoru.
Pila je svoj čaj sa zamišljenim izrazom lica i u tom trenutku mu se
učini lepšom i zamamnijom nego obično. Zatim je prišla toaletnom
ogledalu, skinula šnale iz kose i potok svilenih vlasi joj je potekao po
ramenima. Velimir stade iza nje, posmatrajući je u ogledalu. Primetio je
kako joj je češalj podrhtavao u ruci. Sporo je zabacivala kosu sa lica
gledajući ga iza sebe sve dok je on nije obgrlio oko struka i počeo strasno
da joj ljubi usplamtele obraze.
Ruka mu se s kose koju joj je milovao spustila na njen meki vrat, pa
na oblo i glatko rame gladeći njene uzdrhtale obline. Telo joj se treslo i
treperilo, a ljubavna jeza obuzimala je celo njeno biće. Ona ga je sve više
grlila i sve više pripijala telo uz njega – grčevito mu pritiskivala svoje
zadihane polunage grudi, tako da je pri svakom vatrenom poljupcu
izgledalo da joj se usne rastapaju.
Velimir je u jedan mah podiže na ruke i odnese na divan. Milovao ju
je zanosno i strasno – ljubio joj grudi, ramena, vrat, usta, ruke, noge...
Želeo je jednim poljupcem da izljubi celo to lepo telo, koje se gotovo
stapalo s njegovim. On u tom času više nije mislio da je ta žena špijunka i
da je on kontraobaveštajac koji je može dovesti pred vod za streljanje.
Malaksali od pustošne, telesne ljubavi, ležali su jedno pored drugog u
polutami. Velimiru se činilo da ga obavija njena kosa mirišljava i laka kao
svila. Ona je široko otvorenih očiju zurila u tavanicu razmišljajući o njemu.
Dala mu se brže nego što je želela i umesto da ga učini svojom poslušnom
lutkom, ona ga je već volela do patnje. Nije joj bilo ni na kraj pameti da
Velimir dobro zna u čijoj je službi i kada se on u jedan mah podigao na
lakat i zagledao se u njeno lice, učini joj se da je posmatra sasvim drugim
očima.
– Ti si zaista milo stvorenje – reče on kroz osmeh dodirujući joj nežno
vrhom prsta liniju skladno skrojenog nosa. – Ko bi rekao da se u tebi krije
Hoflenerova špijunka?
Trgla se kao munjom ošinuta i pre nego što je mogao da je spreči,
skočila sa divana, dočepala torbicu sa stočića i onda se sa gnevnim izrazom
lica okrenula prema njemu. U ruci joj se sijao majušni, niklovani pištolj i
on tek sada shvati kakva se opasna stvarčica krila umesto zlatne tabakere u
srebrnoj torbici.
– Prevario si me, ali znaj da to nećeš preživeti! – uzviknula je glasom u
kojem su zadrhtale suze razočarane žene. – Tačno je da sam bila
Hoflenerova špijunka sve do trenutka kad sam te srela... ostalo sam znaš...
On nije prestajao da se smeška, mada mu je postalo hladno oko srca
jer bljesak njenih očiju nije obećavao nikakvo dobro. Mislio je da se
uplašila da je tu, u zabačenoj kući, gde ju je domamio ne ščepaju njegovi
agenti i ne prebace u Srbiju, gde je neminovno čeka smrtna kazna. Ali u
njoj su se burkala sasvim druga osećanja: ona ga je volela i za nju je bilo
teže od svake kazne saznanje da je sve glumio bez trunke osećanja prema
njoj, namamljujući je bezdušno u klopku.
– Mala ludice, da sam mislio zlo, mogao sam i da prećutim ovo što
sam ti rekao i da te na miru uhapsim.
Govorio je iskreno, sa puno tople simpatije u glasu, ali ona je bila i
suviše rezignirana i uzbuđena da bi to primetila i da bi mu verovala.
Stezala je grčevito pištolj, očigledno spremna, sudeći po izrazu njenog lica,
da pritisne obarač. Videći da je sve suviše ozbiljno, Velimir poče da ustaje
sa divana.
– Ne približavaj mi se, ili...
On je nije slušao, već pođe prema njoj. Ustuknula je natrag i podigla
pištolj. Primetio je kakva se teška duševna borba odigrava u njoj. Nije bilo
sumnje da će ga ubiti, a posle možda i sebe. Ona to odmah potvrdi svojom
pretnjom:
– Bar ćemo u smrti biti zauvek zajedno!
– Veruj mi da ti ja najmanje želim zla – pokuša on da je ubedi, dok je
u isti mah vrebao najpogodniji trenutak da joj otme smrtonosnu igračku.
Bio je svega dva-tri koraka od nje kad je pritisla obarač. Zaglušni
pucanj ispuni sobu. Velimir je jedva imao vremena da se malo nagne u
stranu. Osetio je rezak bol u ramenu, ali ga to nije sprečilo da joj priskoči.
Oteo joj je pištolj i žestoko je ošamario. Ona se tad baci na njega sa
ispruženim noktima, ali on ispusti oružje, steže joj ruke i stade da je
umiruje.
– Shvati, ludo, da sam ti više nego prijatelj.
Otimala se kao razbesnela tigrica sve dok nije ugledala da mu je
razdrljena košulja natopljena velikim mrljama crvenkaste sveže krvi.
– Ranjen si? Bože!...
Pokorna i tiha, naslonila je glavu na njegove grudi i prigušeno
zaplakala. On joj je milovao uzdrhtalu ruku i nežno je tešio. Prenula se,
primorala ga da sedne u obližnju fotelju, razderala mu košulju i ne
prestajući da plače, počela da mu briše krv vatom natopljenom u
kolonjskoj vodi.
– Nije strašno, samo me je okrznulo – reče Velimir paleći cigaretu na
upaljaču koji je ona kresnula. – Moglo je biti i gore, zar ne?
Sa puno krivice i privrženosti u očima, sela je na pod kraj njegovih
nogu, uzela mu ruku i zadržala je na svojim grudima.
– Osećaš li kako mi srce tuče? Za tebe, mili...
On se zavi oblakom duvanskog dima i zagleda negde u polumrak
sobe. Godilo mu je što je zadobio ljubav te izuzetne, lepe kokete, a još više
što mu se pružala prilika da je iskoristi kao retko oružje u borbi protiv
austrougarske špijunaže.
 II

Ana se pripremala da izađe na sastanak sa Markaucijem koji je obećao

da će joj predati jedno obaveštenje od ogromne važnosti po uspeh
savezničke akcije na Dardanelima. Da bi to dobila, morala jo ići u
majorovu privatnu vilu. Znala je da je Markaucijevo ljubavno nestrpljenje
dovela do vrhunca i da je već postalo opasno dražiti ga neispunjenim
obećanjima. Lomila se u sebi, pomišljajući sa bolom da svojim telom mora
platiti podatke koji su mogli da ubrzaju savezničku pobedu nad Turcima,
što bi jako uticalo na držanje Bugarske i omogućilo da oslobođene
savezničke trupe budu iskrcane u Solunu, kako su Srbi neprestano
zahtevali.
I njen odnos sa Hoflenerom postao je vrlo delikatan, jer se šef
austrijske špijunaže nije nikako odricao svoje strasti prema njoj i činio je
sve što je u njegovoj zavodničkoj moći da je učini svojom ljubavnicom. Ani
bi možda bilo lakše da bude tolerantnija prema svojim obožavaocima da u
sebi nije nosila ljubav prema čoveku koji to nije, možda, ni osećao. Od
svojih prvih tajnih susreta sa kapetanom Velimirom ona je osetila jaku
simpatiju prema svom šefu, koja se iz dana u dan sve više pretvarala u
ljubav. One večeri, kod „Olimposa", gledajući ga kako sa zanosom igra
valcer držeći u svom naručju lepu Irenu, srce joj se steglo od ljubomore.
Ona je ipak bila žena i to žena vrele krvi koja nije bila imuna ni na fizičke
sklonosti, ni na ljubav. Pod plaštom sposobne i na sve spremne
obaveštajke skrivala se najljupkija slabost žene koja je htela da voli i da
bude voljena. Mada se trudila da uguši u sebi osećanja koja su joj smetala,
nije imala snage da do kraja to učini.
Dovezla se u Kalamariju fijakerom i ušla u onu istu vilu gde je prošle
jeseni prevarila Markaucija. Čim je ugleda, otmeni Italijan joj strasno
izljubi ruke, ponudi je likerom i cigaretama, i sede prema njoj, a onda bez
ikakvog uvoda reče:
– Vi se vrlo svirepo igrate mojom slepom ljubavlju prema vama.
Ona umesto odgovora pogleda oko sebe po sobi koju je osvajao mrak i
upita:
– Zašlo ne upalite svetlo?
Primetila je kako preko Markaucijevog maslinastog lica prelazi senka
nervoznog grča. On se očigledno lomio da joj nešto otvoreno kaže. Upalio
je jednu sijalicu, a onda, sa stisnutim nozdrvama i pohlepnim sjajem u
očima stao da odmerava njene skladne oblike.
– Obaveštenje koje mislim da vam predam tiče se načina
krijumčarenja municije za turske topove teškog kalibra iz Nemačke i
Austrije preko Rumunije i Bugarske. Onda o načinu kako se ratni materijal
koji se iskrcava ovde, u Solunu, gubi u Bugarskoj i odatle odlazi za
Tursku...
Rekavši to, Markauci iznenada zastade, očekujući utisak. Ali mada je
takvo obaveštenje bilo od neobične važnosti za saveznike, Ana se
pretvarala kao da je to malo interesuje.
– Zvali ste me samo zbog toga?
– Pogledajte! planu on uvređeno, izazvan njenom ravnodušnošću,
dohvati neke hartije sa stola i tutnu joj u ruke. – Tu su i podaci o
preodevenim turskim oficirima koji se potajno sastaju sa članovima stalne
rumunske komisije u Solunu za prijem ratnog materijala. Onda o jednom
vašem špijunu koji je ustvari špijun ovdašnjeg bugarskog konzula
Njedkova...
– Dobro, kad je tako... – reče Ana mirno i htede da strpa dragocena
obaveštenja u svoju torbicu, ali joj Markauci zadrža ruku odlučnim
gestom.
Gledali su se jedno vreme oči u oči. Posle kratkog tajca, major reče:
– Mislim da ne sumnjate u to koliko vas volim. Atenaida. Žrtvujem se
zbog vas! Ne budete li me večeras uslišili, neću vam dati ovo!
– Ucenjujete me? – osmehnu se Ana, dok se u njoj vodila teška borba.
Zar je njeno telo vredelo onoliko krvi koliko će još proliti municija za
turske topove na Dardanelima. Svaki uspeh Turaka u borbi protiv
saveznika, bio je ujedno i uspeh Nemačke i Austro-Ugarske, a od toga je
zavisila i borba Srbije.
Markauci brzo primeti njeno kolebanje, kleknu na kolena, uze joj
ruku koja je mrtvo visila s ruba fotelje i utisnu na nju dug poljubac
šapnuvši:
– Od vas zavisi da li ću postati najsrećniji čovek na svetu!
– Možda i od nas, gospodine majore! – prenu ih nečija poruga na
nemačkom jeziku.
Kao munjom ošinut, Markauci skoči i upravi pogled u nepoznatog
čoveka koji je stajao skrštenih ruku na ulazu susedne sobe. Ana je takođe,
sva prestrašena, zurila u plećatog čoveka bikovskog vrata i kratko ošišane
riđoplavkaste kose.
– Oto fon Kerner! – promuca Markauci bled kao smrt.
 Nemac se podrugljivo nakloni držeći i dalje skrštene ruke.
– Na službi, gospodine! Oprostite, milostiva gospođo – obrati se šef
nemačke špijunaže Ani – što sam svojim prisustvom pokvario tako divnu
idilu. Ali ja neću biti svirep ni prema vama ni prema vašem lepom
obožavaocu... Prirediću vam jedno zanimljivo putovanje podmornicom od
Soluna do Kila...
– Prokleti Švabo! – opsova Markauci, priskoči jednom stočiću i htede
da otvori fioku.
– Ostavite se oružja! – opomenu ga Nemac strogo. – Učinite li još
pokret, vi ste mrtvi!
Tek sad su Ana i Markauci videli da su u sobu ušla još dva snažna
Nemca sa uperenim parabelumima. Dok je Hoflenerov pomoćnik poslušno
digao ruke, Oto fon Kerner uze hrpicu poverljivih obaveštenja, zadovoljno
ih zagleda, strpa u džep i reče:
– Imamo i suviše dokaza da ste izdajnik. Što se tiče ove čarobne dame,
još ćemo ispitati s kim je sve u vezi.
Ana je ćutala dok se oholi Nemac podrugljivo smeškao. Glavom su joj
prolazile svakojake misli. Proklinjala je svoju neopreznost sa Markaucijem,
ali ne iz straha za svoju ličnu sudbinu, već zato što su Nemci njenim
hvatanjem uspeli da zadaju težak udarac ne samo srpskoj nego i
savezničkoj stvari.
Kernerovi pomoćnici su se osorno izdirali na austrougarskog majora
goneći ga cevima pištolja da im otvara fioke i ormane. Za to vreme Oto fon
Kerner je ispitivao Anu postavljajući se prema njoj kao uglađen kavaljer
kome nije ni na kraj pameti da to lepo stvorenje preda u ruke nemačkim
dželatima.
– Vi ste vrlo mladi, gospođo, i ako nam pomognete da otkrijemo
neprijateljske špijune u Bugarskoj i Austriji, zaklinjem vam se čašću
nemačkog oficira da ćete biti ne samo oslobođeni, već i nagrađeni.
– Ja sam Srpkinja, gospodine, i to je sve što vam o sebi mogu reći.
Mislim da vam je to dovoljno. Radila sam za dobro svoje otadžbine, a ne za
novac. Moja smrt neće biti velika tragedija, kad se radi lično o meni.
Nemam roditelja, ni braće, ni sestara, ni verenika... ko će žaliti za mnom?
Šef nemačke kontrašpijunaže zaklima glavom sa puno saučešća.
– Meni bi prvom bilo vrlo žao da umrete. Ako pristanete da radite za
nas, bićete srećni i zadovoljni?
Njene tanke usne se razvukoše u prezriv osmeh.
– Srećna? Vi tvrdite da ste čovek od časti, a koliko znam, nemački
oficiri mnogo drže do toga. Mogu li da izdam svoj narod: onaj narod koji je
svojim besprimernim junaštvom zadivio i prijatelje i neprijatelje, narod
koji grca u krvi i suzama zbog divljačkih zločina koje su vojnici jedne
vojske nemačkog jezika počinili na njegovom tlu? Ne, gospodine, o tome
je besmisleno i razgovarati! Ponosim se što pripadam tom narodu i moja
žrtva će biti beznačajni delić prema stotinama hiljada onih koji su već pali
za slobodu.
– Vreme antičkih heroina je prošlo, gospođo – primeti Fon Kerner
paleći cigaretu. – Plašim se da će vas oni, kojima vas budemo predali,
podvrći vrio neprijatnim saslušanjima, koja mogu izobličiti vašu lepotu
kojoj se ja iskreno divim i klanjam. Na vama je da odlučite hoćete li
putovati podmornicom za Kil ili ostati ovde, u sunčanom Solunu koji
pruža toliko životnih radosti.
Ona umesto odgovora izvuče tabakeru iz torbice i kad joj Nemac
uslužno pripali cigaretu, stade zamišljeno da puši. Uto su se vratili Fon
Kernerovi pomoćnici sa Markaucijem i lupnuli petama.
– Sve smo pretražili, Herr Kapitan zur See.1 Ništa od naročitog
interesa.
– Neka, ovo, što imamo dovoljno je – reče Fon Kerner mereći
Markaucija krvničkim pogledom. – No, povedite tu italijansku svinju.
– Prestanite da me vređate, vi švapska džukelo! – prasnu Markauci, ali
ga istog časa jedan od njegovih čuvara udari pesnicom preko usta.
– Kuš, đubre izdajničko!
Grubo su ga gurnuli ne osvrćući se na krv koja mu je potekla iz usta i
izveli iz vile. Fon Kerner ponudi galantno Ani da pode. Napolju, iza ugla
vrta, sjajio se u mraku dugačak mercedes niklovanog, uglastog hladnjaka,
sa krovom na spuštanje. Motor je zabrektao i skladna, tamnosmeđe
obojena kola krenula su prema nemačkom Generalnom konzulatu.
Markauci je za sve vreme snuždeno ćutao, pomiren sa svojom sudbinom.
Dokazi koji su pali Nemcima u ruke bili su takve prirode da ga ništa nije
moglo spasti od streljanja. Kad su stigli u konzulat, Oto fon Kerner uze
telefonsku slušalicu i zamoli Fon Hoflenera da ga hitno poseti.

1 Gospodine kapetane bojnog broda.

 III

Solunska kafana „Drang nach Osten“1 bila je neka vrsta nemačkog

kluba, u kome su se sastajali Nemci i njihovi prijatelji. Bila je to prava
pravcata nemačka gostionica – delić Paterlanda,2 u kojoj se pilo
minhensko pivo iz visokih porcelanskih kupa, jele debele kobasice, a uveče
slušali pruski marševi koje su svirali bleh-muzikanti u zelenim bavarskim
šeširima i kratkim pantalonama od jelenske kože.
Pošto su solunski Nemci dobro voditi računa da se u njihovu
gostionicu ne uvuče kakav saveznički špijun koji bi se mogao naslušati
raznih vesti sa frontova, u nju se moglo doći samo po strogoj preporuci.
Ali jedne junske večeri 1915. godine to pravilo je slučajno prekršeno kad se
na ulazu kafane ukazao neobrijan nemački vojnik, odeven u pohabanu i
zakrpljenu zelenkastu uniformu.
Kao rukom presečen, žagor gostiju se najednom utišao, bleh-muzika
je prestala da svira i stotine pari očiju se netremice upravilo u odrpanog
vojnika. Nekoliko gostiju, koji su prvi došli sebi pritrčalo je došljaku.
– Mein Got,3 da li sam konačno među svojima? – zapitao je vojnik
slabim glasom, sa izrazitim bavarskim akcentom. – Ja sam zarobljenik...
uspeo sam da ovamo pobegnem iz Srbije...
Gosti su ga slušali zanemeli od čuđenja i divljenja, jer je to bio prvi
slučaj da je neko uspeo da pobegne iz srpskog zarobljeništva. Počeli su da
grle i ljube Bavarca, zatim su ga uz gromko klicanje poneli na rukama
kroz gostionicu i posadili za najbolji sto. Dok je muzika svirala pruski
„prezentir-marš“, koji se svirao na svim paradama nemačke vojske, gosti su
se takmičili u izlivima pažnje prema srećnom zarobljeniku.
Mnogim nemačkim patriotima su udarile suze na oči kad je vojnik
počeo da priča kako su srpski varvari postupali sa zarobljenicima slavne
kajzerove vojske. Pripadao je jednom od bavarskih pukova koji su iz
savezničke solidarnosti poslani da se bore na srpskom frontu rame uz
rame sa austrougarskim vojnicima. Taj čestiti mladić se sa nostalgijom
sećao svog Minhena, odakle je bio rodom, ali videlo se da dobro poznaje i

1 Prodor prema Istoku.

2 Otadžbine
3 Bože moj.
druge gradove Nemačke.
Dok je izgladneli halapljivo gutao kobasice sa senfom i ispijao
nadušak ogromnu kriglu piva, odlučeno je da se vojnik smesta odvede
pravo u nemački Generalni konzulat. Taj njegov put pretvorio se u pravo
nacionalno slavlje. Prolaznici na solunskim ulicama su začuđeno gledali
neobičnu povorku na čijem je čelu stupala bleh-muzika iz kafane „Drang
nach Oslen“; za muzikom su stupali oni koji su nosili na svojim ramenima
bivšeg zarobljenika, a onda stotine i stotine Nemaca koji su hrlili sa svih
strana da se pridruže jedinstvenom slavlju.
Pred ulazom u nemački konzulat muzika je opet zasvirala „prezentir-
marš“. Tu je zarobljenika lično dočekao generalni konzul, kratkovid i
rasejan, dežmekast čovek koji je više ličio na kakvog penzionisanog
profesora botanike nego na diplomatu.
– Dični predstavniče nepobedive kajzerove vojske, ponosni sine
Velike Nemačke, mi se klanjamo tvom podvigu, koji jedino može da izvrši
nemački soldat! – uzviknuo je generalni konzul ganutim glasom, zatim je
zaplakao i zagrlio vojnika.
Zaplakalo je mnogo drugih Nemaca, a muzika je zasvirala „Wacht am
Rhein“.1
– Dole srpski zlikovci! – razdrao se u jedan mah nečiji razdražen
patriotski glas za kojim se povelo mnogo drugih uzbuđenih glasova.
Bivšeg zarobljenika konzul je uveo za ruku u zgradu gde ga je srdačno
pozdravila gospođa generalnog konzula, mršava, dostojanstvena dama, a
onda su se lakeji bacili na vojnika, da ga obriju, okupaju i preobuku. Pošto
trenutno nije bilo drugih odela, navukli su mu jedno od konzulovih, a sam
gospodin generalni konzul mu je natakao na glavu svoj panama-šešir.
Magnezijum je bljeskao dok su dva fotografa snimala nezaboravni
trenutak – bivšeg zarobljenika kako se grli sa generalnim konzulom.
Odatle su hrpimice pošli u veliku trpezariju gde je Oto fon Kerner, odeven
za ovu priliku navrat–nanos u svoju elegantnu mornaričku uniformu
održao kratak pozdravni govor u ime nemačke vojske i mornarice.
Zdravice u slavu kajzera Viljema i nemačke vojske pljuštale su kao
kiša i tek negde pred ponoć bivši zarobljenik je dopraćen do svoje spavaće
sobe od celog osoblja konzulata, predvođen konzulom i gospođom
konzulicom. Ujutru su mu servirali pravi bavarski doručak u postelji, a
onda, kad se odenuo, pozvali u kabinet kapetana bojnog broda, Fon
Kernera.
Šef nemačke kontrašpijunaže i špijunaže je pronicljivo odmerio bivšeg
zarobljenika, ponudio ga da sedne i kad su zapalili cigarete, stupio njim u

1 Stražu na Rajni.
nevezan razgovor.
Vojnik je sa mnogo bavarske blagoglagoljivosti pričao o sebi, o svojoj
porodici, poznanicima i prijateljima, o puku, kameradima i starešinama.
Nije bilo nikakve sumnje da je on ono za šta se izdaje i gospodin generalni
konzul je mogao da zadrži vojnika kod sebe sve dok se ne odluči na koji
način će ga poslati u Nemačku, sa preporukom određenoj komandi da mu
se odobri dvomesečno odsustvo i predloži za odlikovanje.
Za Fon Kernera je posebno bilo važno obilje podataka koje mu je bivši
zarobljenik pružio o prilikama u Srbiji, stanju i moralu srpske vojske i
naroda. Prebegli vojnik mu je ispričao da su Srbi opijeni svojim pobedama
nad austrougarskim armijama i da čak nameravaju da se prebace preko
Save i Dunava i povedu borbu na austrijskoj teritoriji. Drugi izveštaji su
potvrđivali vojnikove podatke, koji su za Nemce bili od prvorazredne
važnosti, jer su krajem leta nameravali da sa grupom svojih armija, uz
podršku najteže artiljerije kakva je dotle upotrebljavana samo na
zapadnom i istočnom frontu, podrže Austrijance u jednoj grandioznoj
ofanzivi. Srbija se što pre morala izbaciti iz borbe kako bi se sprečilo
povezivanje srpskih armija sa saveznicima u slučaju njihovog iskrcavanja u
Solunu.
Jednog jutra Fon Kerner je ponovo pozvao mladog vojnika u svoj
kabinet i iznenada ga upitao:
– Da li bi pristao da putuješ u Nemačku podmornicom?
Vojnik je raširio oči i pogledao ga uplašeno.
– Herr Kapitan zur See, nisam nikada plovio morem!
– U podmornici je najbezbednije – požuri se da ga umiri kapetan
bojnog broda. – Drugo, nama je potreban siguran čovek koji će se brinuti
za dvoje zatvorenika. Mornari to ne mogu činiti jer je svakom od njih
strogo propisana dužnost i kao u svakoj podmornici, ima ih taman toliko
koliko ie najneophodnije.
– Moje je da slušam pokorno vaša naređenja, Herr Kapitan zur See –
reče bivši zarobljenik, ispravljajući se, mada mu se po licu videlo da nije
mnogo srećan što će putovati ispod morske površine.
– Onda ovako... – primeti Fon Kerner, mereći ga pažljivo. – Oni koje
ćeš čuvati su jedan muškarac i žena. U Kilu ćeš ih odvesti u mornaričku
komandu i predati ih kapetanu korvete Kanarisu.1 Ostalo je njegova briga.
Od tebe se traži da zauvek zaboraviš da si nekad sprovodio te ljude. Jesmo
li se razumeli?
– Jawohl, Herr Kapitan zur See!

1Za vreme drugog svetskog rata poznati šef Hitlerove vojne obaveštajne službe
– Abvera.
 Lupnuo je petama, okrenuo se nalevo krug i izišao iz kabineta šefa
nemačke špijunaže. Kad se našao sam u hodniku, izvadio je kutiju dobrih
bugarskih cigareta – poklon gospodina generalnog konzula, zapalio i
žudno povukao dim. Glavom su mu se kovitlale svakojake misli. Da će
Nemci tako halapljivo progutati mamac koji im je podmetnula u njegovoj
ličnosti srpska kontraobaveštajna služba, nije ni on sam verovao. Pre nego
što će prihvatiti opasnu igru, kapetan Velimir mu je predočio šta ga
očekuje ako ga Nemci otkriju. Ali do sad je išlo bolje nego što se moglo
zamisliti. Tako je lepo glumio svoju ulogu prebeglog zarobljenika da se već
i sam pomalo osećao pravim Bavarcem.
Tobožnji Bavarac i bivši srpski zarobljenik bio je čistokrvni Srbin,
rođen u Beogradu, Milenko Milojević. Davno pre izbijanja rata izučio je
zanat u beogradskom biciklističkom klubu, u radionici dobroćudnog i po
svem Beogradu poznatog čika Pere Selakovića. Onda se otisnuo, trbuhom
za kruhom, u Nemačku gde je proveo punih deset godina na radu po
raznim automobilskim fabrikama. Dugogodišnje bavljenje u Minhenu
učinilo je da poprimi bavarski naglasak i da dobro upozna običaje
Bavaraca. Ali čim je saznao da je u Srbiji objavljena opšta mobilizacija,
napustio je unosno i dobro plaćeno mesto i požurio da se sa desetinama
hiljada mladih ljudi svrsta pod svoju zastavu. Međutim nije bio te sreće da
ga upute na front, jer je u Srbiji bilo isuviše malo onih koji su znali da
šofiraju automobilima: odredili su ga za ličnog šofera vojvode Radomira
Putnika, Vojvoda se brinuo o njemu kao o rođenom sinu i teška srca je
pristao da ga ustupi Apisu za delikatan zadatak u Solunu, koji je samo
Milenko mogao da izvrši.
Kad je Milenko izišao iz nemačkog konzulata na ulicu, tobož da se
prošeta, napolju je već uveliko vladala zvezdana letnja noć. Pušeći, uputio
se prema hotelu „Angleterre“1 i zaustavio se ispred berbernice, koja se
nalazila između hotela i „Ustavne kafane". Pošto se uverio da ga niko ne
prati, ušao je u jarko osvetljen salon. Crnomanjasti berberin kovrdžave
kose i tankih, svinutih brkova dočeka ga sa značajnim pogledom i
klanjajući mu se, posadi ga na svoju stolicu.
– Elefterija!2 – šapnu Milenko na grčkom, dok mu je berberin
nameštao čaršav za brijanje.
Berberin ponovi lozinku i stade da oštri brijač na kožnom kaišu.
U četvrtak, pristanište Mikra, devet časova uveče, polazak
podmornice... – šaputao je Milenko naslanjajući glavu na stolicu.
Jedan čas kasnije kapetan Velimir je bio obavešten o vremenu

1 Engleska.
2 Sloboda.
pristajanja nemačke podmornice u pristaništu Mikra na poluostrvu
Halkidiku.
 IV

Kad se Erna onako lepa i elegantna iskrcala na solunskoj železničkoj

stanici zajedno sa svojim mužem, nekoliko srpskih oficira, njihovih
poznanika i prijatelja, već ih je čekalo. Izljubili su joj ruke i smestili je u
lakirani fijaker, a zatim svi zajedno krenuli u hotel Imperijal, gde je za njih
rezervisan apartman.
Dok se njen muž raspitivao o najnovijim nabavkama, zbog kojih je u
ime Intendantskog odeljenja Vrhovne komande poslan u Solun, Erna je sa
zavodničkim osmesima primala vatrena udvaranja mladog, gizdavog
poručnika Časlava. Poručnik se nalazio na službi pri srpskoj vojnoj misiji u
koju je određen na zauzimanje svog uticajnog oca, člana vlade. Pre rata je
studirao ekonomske nauke na visokoj komercijalnoj školi u Parizu, pa je
samo po sebi bilo logično da ga kao stručnjaka dodele nekoj misiji u
inostranstvu, umesto da ga pošalju na front.
Mada je kao svi oficiri na takvim dužnostima koje su zahtevale
reprezentaciju primao velike prinadležnosti, poručnik Časlav bi brzo
ostajao bez prebijene pare u džepu da nije bilo krupnog mita od strane
raznih solunskih liferanata preko kojih su vršene nabavke iz francuskih
fabrika. Naučen da živi na velikoj nozi još u Parizu od zamašne državne
stipendije, on se u Solunu ponašao kao pravi bonvivan. Rado su ga pozivali
u visoka društva jer je važio kao izvrstan kozer i otmen kavaljer. Po
salonima se šaputalo da će se uskoro oženiti vrlo bogatom devojkom iz
čuvene grčko-cincarske porodice Alatini i da će dobiti miraz dostojan
jednog kneza.
Šef austrougarske špijunaže za Srbiju, Henrik fon Hoflener je odavno
bacio oko na Časlava i čekao je pogodan trenutak da ga ulovi u svoje
mreže. Ernin dolazak u Solun pružao mu je mogućnost da tu svoju
zamisao što brže ostvari. Hoflener se, istina, nije nadao da će špijunski
bračni par moći i lično da vidi posle toliko vremena i njihov dolazak u
Solun nije bio njegova zasluga. Jednog dana, pre nego što će Nemci
uhapsiti Markaucija i Anu, dobio je tajno obaveštenje o njihovom dolasku.
Major Milan se obradovao kad su mu u Vrhovnoj komandi saopštili da se
pripremi za službeni put tamo gde su on i Erna želeli da što pre dođu.
Od kad je Živan otkomandovan na front, Erna i njen muž su morali
da se oslanjaju na podatke koje su posrednim putem izvlačili slušajući
razgovore oficira ili ranjenika. Naime, ubrzo posle Kolubarske bitke, Erna
je po Hoflenerovoan savetu postala dobrovoljna bolničarka, što nije bilo
ništa neobično, jer su se mnoge otmene gospođe prihvatile ovog posla, ali
tek onda kad su ih postidele ugledne Engleskinje, Francuskinje, Ruskinje i
Švajcarkinje koje se nisu libile da dođu u Srbiju i rade najprljavije poslove
po vojnim bolnicama.
Svako koji je imao pažljivo otvorene uši mogao je čuti po bolnicama
masu dragocenih podataka – od stanja na frontu do rasporeda jedinica;
pogotovu su se takvi podaci mogli lako prikupljati po oficirskim sobama,
gde je Erna bila rado viđena kao jedna od bolničarki sa najviše šarma.
Pošto joj je muž putovao u Solun, upravnik bolnice nije imao ništa
protiv da svojoj vrednoj bolničarki odobri kratko odsustvo. Tako su se njih
dvoje sad obreli u hotelu Imperijal. Apartman koji su im rezervisali
sastojao se od velike sobe čiji su široki kreveti bili sa konopijerima i jednog
salončića sa balkonom okrenutim prema moru.
– Nadam se da ćemo vas večeras videti u „Olimpos Palasu“ – reče
poručnik Časlav gutajući je očima, pošto joj je na oproštaju strasno
poljubio ruku.
Susret sa Ernom ga je uzbudio i uneo nemir u njegov dotadašnji
lagodan i bezbrižan život. Njena neodoljiva lepota imala je u sebi neke
severnjačke svežine kakva se nije mogla sresti u Solunu, prepunom
vatrenih, crnookih lepotica.
Erna ga nagradi značajnim, blistavim osmehom i obeća mu da će
svakako doći u „Olimpos". Ona je i ovako morala tamo otići da bi nju i
njenog muža prepoznao kelner Cepelin, njihova jedina neposredna veza u
gradu, obavestio Hoflenera i preneo im gde će se tajno sastati da bi svom
šefu predali najnovije podatke i primili uputstva za dalji rad.
Iste večeri pojavila se sa mužem u „Olimposu". Oko njihovog stola se
odmah iskupila hrpa srpskih oficira koji su se takmičili u udvaranjima.
Onako plavokosa, puna neusiljenog šarma, vižljasta i gipka, podsećala je
na kakvog večernjeg leptira. Mnogo muških očiju iz susednih loža je
pratilo svaki pokret te nordijski lepe žene kojoj je na čulnim usnama
lebdeo vedar osmeh. Jedan od onih koji su je pažljivo posmatrali bio je i
kapetan Velimir.
– Lepa je, Veljo, zar ne? – primeti Irena odbijajući dim svoje cigarete
na muštikli. On je pogleda iznenađeno; u očima joj je titrala senka. Osetio
je u tonu njenog glasa prizvuke ljubomore. Kako je on ćutao, ona dodade:
– Sviđa ti se... i tebe je šarmirala kao sve večeras.
On se prenu i pomilova je po ruci. Nije joj mogao reći zašto ga je ta
žena interesovala, mada je i sam bio iznenađen njenom velikom lepotom.
Od Apisa je primio obaveštenje da će Erna i njen muž doći u Solun i da im
treba pripremiti klopku koja će dokazati njihovu izdaju. Velimir nije znao
kako ona izgleda, mada je još ranije slušao da je čuvena lepotica i vrlo
otmena dama. Ali te večeri je sedeo kao na iglama ne zbog Erne, već zato
što je trebalo da se u devet časova odigra u pristaništu Mikra prepad koji je
on organizovao i od čijeg je uspeha zavisio spas najbolje srpske
obaveštajke.
Po dogovoru sa svojim ljudima, jedan od njih će se ove večeri pojaviti
u „Olimposu“, što će biti znak da je prepad uspeo. Ne bude li se niko
pojavio, znači da je sve propalo i da je nemačka podmornica isplovila sa
svojim žrtvama.
Cepelin, koji je obigravao oko gostiju sa svojim večitim calkelnerskim,
poniznim osmehom, shvatio je odmah da je plava dama ona koju Hoflener
očekuje u Solunu. Njen opis i opis njenog muža podudarali su se i Сepelin
se pripremao da im došapne lozinku koja će im staviti do znanja da se
mogu osloniti na njega u povezivanju sa Hoflenerom.
Poručnik Časlav je sedeo turoban u Erninom društvu i nije mnogo
govorio jer ga je vređalo i ljutilo što ona tako olako deli zavodljive osmehe
svim prisutnim udvaračima. On kao da ništa više nije video, ništa više nije
čuo, ništa više nije poznavao, sem tih lakih ženskih ruku koje su držale
kristalnu čašu šampanjca i dugu muštiklu, tih vatrenih usana, pohlepnih
sjajnih zuba, punih grudi i celog tela koje se izvijalo pri svakom svom
pokretu.
Kad je i na njega jednom došao red da igra sa Ernom, poručnik je zasu
vatrenim udvaranjem i izjavi joj ljubav. U svom ludom nadanju, Časlav je
verovao da ta mlada žena koja se dosađuje uz matorog muža jedva čeka da
stekne ljubavnika i da će je sa malo upornosti učiniti svojom ljubavnicom.
Erna je sa ljupkom veselošću primala izlive njegovih laskanja i
neprikrivenih ponuda. Nju je taj mladi oficir zabavljao, ali ona nikad nije
smetala s uma svoj cilj i cenu po kojoj se davala. U kratkotrajnom
razgovoru sa svojim mužem pre dolaska u „Olimpos" došla je do ubeđenja
da je Časlav, kao član srpske vojne misije, upućen u mnoge tajne stvari i da
bi vredelo učiniti ga Hoflenerovim špijunom. Šef austrougarske špijunaže
je razvio silnu aktivnost da što više sazna o savezničkim namerama za
iskrcavanje u Solunu, pa im je ministrov sin dolazio kao poručen.
Uvučena u vrtlog trenutnih zahteva špijunaže, Erna nije mnogo žalila
za Živanom, koji joj je jednog dana saopštio da odlazi na front. Taj njegov
premeštaj nije mogao izazvati nikakvu sumnju jer su svi generalštabni
oficiri povremeno upućivani na bojište; ali ona nije znala da je Živan lišen
čina i upućen u prve linije kao običan redov da tamo, ako ga sreća posluži,
iskupi svoje teške grehove. I sada, ovde u Solunu, pojavljuje se taj
razmaženi gospodičić Časlav koji predstavlja dragocenu lovinu.
– Niste mi odgovorili želite li da se sutra nađemo? – pitao je Časlav
prateći Ernu do stola.
Ona mu nestašno pripreti prstom.
– Ćutite! Zaboravljate da sam udata žena?
Ali za stolom, uzimajući čašu šampanjca, htela je da i on pije s njom.
Dok su pili, njene se oči iznenada zaustaviše na njegovim. Bio je to čudan
pogled, pikantan kao i vino koje su pili; Časlav oseti kako mu je krv počela
brže da struji. Nije bilo sumnje da je u njenim očima bljesnulo obećanje i
da ga ona izdvaja od ostalih muškaraca iz njihovog društva.
Pre nego što će započeti sa Časlavom neku ozbiljniju igru, Erna je
htela da se posavetuje sa Hoflenerom; njen šef će joj, svakako, dati korisne
savete i uputiti je podrobnije na podatke koje treba izvući od tog mladića
koji je, zahvaljujući svom položaju, i suviše mnogo znao.
U neko doba noći Cepelin je iskoristio priliku da Ireninom mužu
saopšti mesto na kojem će se sastati sa fon Hoflenerom.
 V

Dugačak mercedes-benc je u zakazano vreme stigao na pristanište

Mikru i zaustavio se kraj magacina pokrivenih mrakom. Farovi automobila
su ugašeni i upaljene džepne svetiljke, a onda su četiri plećata Nemca
povela Anu i majora Markaucija prema mestu gde ih je očekivala usidrena
podmornica. Šofer Milenko je koračao za njima noseći torbu sa važnim
dokumentima.
Na znak crvene i zelene svetlosti iz džepne lampe, u mraku, sa pučine
bljesnula je druga svetlost – odgovor da prikrivena podmornica šalje svoj
čamac. Dok je stajala između svojih grubih čuvara, Apisova obaveštajka
imala je vremena da poslednji put razmisli o onome što ju je snašlo. Sve
njene nade da će joj njeni pomoći bile su izgubljene i ona je sada znala da
putuje u sigurnu smrt. Markauci koji je stajao korak iza nje bio je takođe
uveren di je sve svršeno i da će ga Nemci streljati ili ga predati
Austrijancima posle završene istrage, da ga oni pogube.
Čovek koji je bio najviše uzbuđen ove večeri – tobožnji Bavarac i ratni
zarobljenik – šofer Milenko, stezao je u džepu svog kaputa mali pištolj,
dobijen na poklon od Ota fon Kernera. Još sedam-osam minuta i čamac sa
podmornice će pristati uz obalu, a Velimirovi ljudi, koje je nestrpljivo
iščekivao, nisu se pojavljivali. Pitao se uznemireno da ga nisu pogrešno
razumeli kad im je saopštio dan i čas dolaska podmornice, koju su na
određenom mestu imali da sačekaju britanski torpiljeri. Ta greška će ih sve
stajati života jer će zajedno sa nemačkim mornarima biti razneseni
dubinskim bombama savezničkih brodova.
Čamac sa nemačke podmornice, koji su gonili snažnim zaveslajima
njeni mornari, nalazio se nekoliko stotina metara od obale kad se iz
pomrčine začuo prigušen uzvik na nemačkom jeziku:
– Ruke u vis i da niste mrdnuli!
Preneraženi Nemci su se trudili da razaznaju ljudske prilike koje su
im sa svih strana prilazile i tek na novu, strožu opomenu, podigli su ruke,
sem jednoga. Uveren da je mrak isto tako dobra zaštita i njima kao i onima
koji su ih iznenadili, Nemac trže svoj parabelum i opali u majora
Markaucija; kad se major uhvatio za grudi i krkljajući počeo da pada, začu
se nov pucanj: ovog puta je opalio šofer Milenko.
 – Ne pucajte, dobio je on svoje! – doviknu Milenko u mrak na
srpskom, začas se stvori pored Ane i hvatajući je slobodnom rukom,
povuče je u stranu.
Svetlost džepnih svetiljki šarala je po licima trojice Nemaca koji su
poslušno držali podignute ruke, dok je kraj njihovih nogu ležalo telo
njihovog druga, oborenog Milenkovim metkom: nešto malo dalje ležao je
major Markauci i trzao se u samrtničkom ropcu.
Pucnji na obali pristaništa uplašili su mornare u čamcu sa
podmornice, zaustavili su čamac i dogovarali se, mučeni nedoumicom, da
li da se vrate ili produže. Na kraju su odlučili da sačekaju nov signal. U isto
vreme pucnji su uzbunili i obližnje grčke žandarme i već je kroz noć
odjekivao prodoran zov policijske pištaljke.
– Hvala bogu, stigli ste u pravi čas, Marko! – reče Milenko rukujući se
s jednim od Velimirovih ljudi, dok su ostali pretresali Nemce i oduzimali
im oružje.
– Požurimo u njihov automobil – reče Marko – jer svakog trenutka
može stići grčka policija, a onda ćemo se provesti zlo i mi i Švabe.
– Ne mrdajte s ovog mesta – opomenu Milenko na nemačkom Nemce
koji su se kidali od besa.
– Ti si izdajica – dobaci mu jedan od njih jer i posle ovog što se
dogodilo, niko ih nije mogao razuveriti da Milenko nije pravi Bavarac.
Nisu mogli drukčije da protumače njegovo držanje nego da je u Srbiji, kao
zarobljenik, zavrbovan za neprijateljsku tajnu službu.
Spotičući se o neravno kamenje, Ana je morala da trči sa njima
zajedno, jednako držana za ruku od Milenka koji je uz to nosio i torbu sa
dokumentima. Zadihani, sručili su se na sedišta mercedes-benca. Milenko
je, upalio motor, dao gas i dugačka kola su jurnula osvetljavajući svojim
farovima žandarme koji su im trčali u susret.
Tek kad su ušli u Solun i stigli blizu hotela „Roma“ napustili su
mercedes. Marko je krenuo u „Olimpos“ da izvesti Velimira o uspehu
prepada na Nemce, a Milenko je odveo Anu u hotel. Ana je tek sada, u
Velimirovom apartmanu, mogla na miru da porazmisli o svom hapšenju i
svemu ostalom što se odigralo oko toga. To joj je onemogućilo svaki dalji
rad u Solunu i zato je morala da se vrati u Srbiju i da tamo od Apisa dobije
nov zadatak.
Obavešten da je akcija uspela u prvom svom delu, 1 Velimir pođe sa
Irenom iz „Olimposa". Trebalo je da ona malo dalje uzme kola i ode u
njegovu vilu pre njega; obećao joj je da će doći za njom negde oko ponoći,
čim bude uredio neke svoje stvari.

1 U drugi deo je spadalo potapanje nemačke podmornice.

 Vladajući sobom, vrlo jednostavan, govorio joj je sa mirnoćom o
nekom svom sastanku u hotelu ,.Roma“. Ona ga je ćutke slušala navlačeći
rukavice, ali je u sebi osećala neku nelagodnost i uznemirenost. I suviše ga
je volela da ne bi osećala ljubomoru.
Pored njih je lagano prolazio prazan fijaker. Velimir dade znak
kočijašu koji zaslade. Ona sa zadrža još za jedan trenutak i upita, sa
blagom gorčinom:
– Zaista je to noćas važno?
Njega je po malo ljutilo to sumnjičenje. On se zabavljao s tom lepom
ženom, težio je da pogodi njene ukuse, ali nikad nije zaboravljao da je
dvostruka špijunka i da uvek treba biti na oprezu s njom. Posle Aninog
hapšenja nastala je velika breša u obaveštajnoj mreži i Irena mu je došla
kao poručena da uz njenu pomoć veže kraj prekinutog konca. Ona mu je
već donela dragocene podatke koji su bez sumnje biti tačni; pa ipak, ta
ludo zaljubljena žena se brzo mogla pretvoriti u ogorčenog neprijatelja
bude li ma u čemu razočarana njim.
On je stisnu u zagrljaj i poljubi u očne kapke, uvede je u fijaker i uputi
se ka hotelu „Roma“. Ana je sedela za stočićem u salonu i nešto pisala. Kad
joj priđe, ona ga pogleda sa detinjom radošću i pruži mu ruku koju on
poljubi. Gledajući je onako privlačnu, Velimir nehotice oseti žaljenje pri
pomisli da će se zauvek rastati.
– Kako vidim, sve je dobro? – zapita on, držeći joj još jednako ruku na
svom dlanu.
– Da, moglo je biti i gore – osmehnu se ona i porumene.
Svojom neusiljenom ljupkošću osvajala je čim je progovorila.
Rumenilo koje se rasulo po malo maslinastim bojama njenog lica i činilo je
divnom ubrzo iščeze, dok su u njenim zenicama i dalje svetlucale fine sive
boje.
– Pismo za Apisa... – dodade ona pokazujući mu hartiju. – Molila bih
da se još sutra uputi za Srbiju.
– Žao mi je što odlazite – reče Velimir sedajući prema njoj. – Nemci
su nam vešto podmetnuli nogu, ali će ih to skupo koštati... Još noćas će
potopiti podmornicu. Nestrpljiv sam da saznam šta će Hoflener reći na
mešanje Prusa u njegove poslove? Kud mislite na nov zadatak?
– Najverovatnije u Beč, preko Rumunije.
– Ali Evidenc-biro sad dobro zna za vas! – reče on sa strahom u glasu.
Ona se osmehnu usiljenim osmehom.
– Evidenc-biro je mnogo puta „dobro znao za mene", pa me njegovi
ljudi ipak nisu odmah prepoznavali. Naša služba je takva – kockanje sa
životom.
 Pogledaše se sa žaljenjem, jer je svako osećalo sažaljenje prema
samom sebi. Putevi kojima su išli gonili su ih na različite strane i ko zna da
li će se još ikad videti. Posle nekog vremena Ana se uspravi sa bolnom
ozbiljnošću.
– Oprostite mi, gospodine kapetane, ako se povučem u svoju sobu.
Jako sam umorna...
– O, svakako, svakako... – zbuni se Velimir. – Molim vas raspolažite
celim apartmanom dokle vam bude potrebno.
On joj zatim poljubi ruku. Kad je pošla prema sobi. Ana zastade; oči
joj se zamagliše. Velimir kao da nejasno oseti šta se događa u njoj. On je tu
ženu želeo celim svojim bićem od dana kad ju je prvi put ugledao, ali
njihov poziv nije dozvoljavao sentimentalnosti između dvoje obaveštajaca.
Ana ga još jednom pogleda i uđe u susednu sobu. Velimir zapali
cigaretu, odbi nekoliko dimova, pa se zamišljen uputi na ulicu.
 VI

Sa zalepljenim opuškom u uglu usana, pukovnik fon Hoflener je

pokazivao svom najbližem saradniku, oberlajtnantu Zlatkovskom,
solunsko–francuski list „L’ opinion“; na prvoj strani lista stajao je veliki
uvodnik pod naslovom „Špijunisana špijunaža“.
– Prokleti Prusi, sada im se ceo svet smeje – reče Fon Hoflener sa
zlobnom nasladom u glasu. – Vidi samo ovu budalu, gospodina konzula,
kako se grli i ljubi sa tobožnjim prebeglim zarobljenikom. Oto fon Kerner
je smatrao sebe za velikog pametnjakovića, ali se sada, kad je dobio po
nosu, uverio da Apis i njegovo društvo nisu mačji kašalj...
– Učinio nam je uslugu, jer što smo se oslobodili onog izdajnika,
Markaucija – primeti Zlatkovski, čitajući uvodnik preko pukovnikovih
ramena. – Ko bi rekao da će Srbi biti toliko drski? Što se tiče one
podmornice koju su potopili engleski torpiljeri i poverljivih dokumenata
koji su tako glupo utrapljeni srpskom špijunu u ruke, ta šupljoglava
gospoda će imati da polažu račune.
– Molim te, slušaj ovo – reče Hoflener obraćajući se poručniku
Zlatkovskom i stade na glas da čita pojedine delove uvodnika.
Drastičnim izrazima, sa mnogo podrugljivih rečenica, „Opinion“ je
ismejavao Nemce, počevši od njihovog dočeka tobožnjeg Bavarca u kafani
„Drang nach Osten“, pa sve do slavlja u nemačkom Generalnom
konzulatu. Na posebnom nišanu je bio nesrećni generalni konzul, a uz
njega naimenovani šefovi nemačke špijunaže.
– Ta, ovo je više nego poražavajuće! – uzviknu pukovnik približavajući
se kraju uvodnika. – Slušaj ovu bruku...
Tu Hoflener stade da čita pismo šofera Milenka upućeno na adresu
nemačkog generalnog konzula:
„Nisam ja, gospodine švapski konzule, Nemac, za kakvog me je vaša
diplomatska naivnost držala, već Srbin Šumadinac, kome je veoma milo
što vam je dokazao da i prosti srpski vojnici umeju da se tuku ne samo
oružjem, već i smelošću i duhom. Hvala vam na svim darovima i
počastima koji će mi ostati draža uspomena nego sva odličja koja ću još
zadobiti na bojnom polju tukući – Švabe!“
Hoflener posle toga odloži novine. Neko vreme je ćutao i pušio, dok
su mu različite misli prolazile kroz glavu. Mada se kiselo smejao Nemcima,
bilo mu je hladno oko srca zbog saznanja da je srpska kontrašpijunaža
uspela i njega da izigra i da mu podmetne svog obaveštajca u ličnosti jedne
lepe žene koja je i njega očarala. Ali tešio se mišlju da će preko Erne uvući
u svoje mreže novog špijuna od velike vrednosti i da je podmetnuo Irenu
svom protivniku – šefu srpske špijunaže.
Podaci, koje mu je dostavljala Irena oduševljavali su austrougarskog
pukovnika; međutim, kako je sa Anom i Markaucijem bio žestoko opečen,
on je postao nepoverljiv. Zato je smišljao nov plan kojim će isprobati
Ireninu odanost.
– Sofija treba da je već tu – reče Hoflener pogledajući u svoj časovnik.
– De vidi da li je stigla.
Zlatkovski iziđe i vrati se sa ženom za koju bi se svako zakleo da je
Irena. Odevanje, držanje, čak i boja očiju, način držanja torbice, osmeh...
sve je to do najmanjih sitnica bilo isto. Kad je došljakinja koketno sela,
Hoflener reče:
– Vi ćete večeras umesto vaše sestre izaći na sastanak s njim. Mislim
da ste dovoljno upoznati sa njegovim navikama i ljubavnim odnosima
između vaše sestre i njega. Upamtite. najmanja greška vas može odati.
Pošto su se njih dvoje veoma zbližili, nikakvog nećkanja... ponašajte se kao
njegova ljubavnica. Verovatmo vam to neće biti neprijatno, jer je on jako
privlačan muškarac. Ali čuvajte svoj ponos i vodite dobro računa da od vas
ne načini svoju lutku. To mu nije uspelo sa Irenom, pa možda neće ni sa
vama. Nažalost, mi nismo mogli sprečiti da on sazna da pored vaše sestre
postoji njena bliznakinja, slična kao jaje jajetu. Međutim, čik neka pogodi
s kim je danas, a s kim je sutra? Za nas je važno da nam saopštite da li je
on potpuno u Ireninim, odnosno vašim rukama, ili nije...
– Biće sve po vašoj želji, gospodine – reče Sofija, dok joj je Zlatkovski
pripaljivao cigaretu.
– Svi izveštaji, kao što smo ranije dogovorili, preko Cepelina. On će
uvek biti uz vas, da mu ih na zgodan način predate. Najpogodnije mesto je
ženski toalet „Olimposa“ – šupljina u zidu iza ogledala... A sad još jednom
razgledajte njegove fotografije koje smo krišom snimili za vreme šetnji sa
Irenom.
– Gde će za to vreme biti moja sestra?
– To je naša briga – preseče je pukovnik sa učtivom strogošću. – Onda
doviđenja i želimo vam svaki uspeh.
– Lepa je kao đavo! – reče Zlatkovski gledajući za njom dok je izlazila.
– Ipak se njih dve prilično razlikuju – promrmlja Hoflener više za
sebe. – Irena je mnogo inteligentnija, ali je ova zato pokvarenija i drskija.
 – Šta ćemo sa Francuzima? – zapita poručnik. – Major Saru, iz
Deuxieme bureaua, je već dobio izvestan broj agenata od Srba za svoju
mrežu. Sad se spremaju Englezi i Rusi da se ovde ugnezde. Bez čvrste
saradnje sa Nemcima nećemo sami moći da izađemo sa svima na kraj.
– Neka se Prusi kuvaju u svom sosu! – prasnu najednom Hoflener,
pogođen u živac. – S tim debelim glavama više neću sarađivati, pa makar
izgubili ovaj rat...
– Znam, ali zaboravljaš da će nam Nemci pomoći u Srbiji – podseti ga
Zlatkovski.
– Obaveštajne podatke će dostavljati samo naša služba i njihovim
štabovima – reče Hoflener odlučnim glasom. – Nego mene mori jedna
druga briga... Gde je ona krupnooka lepotica nestala iz Soluna? Osećam da
će se pojaviti na nekom mestu u sasvim drugoj ulozi. Evidenc-biro već
raspolaže njenim fotografijama i opisom, ali nevolja je u tome što se ona
vešto prerušava. Čas je plavuša, čas crnka, čas skromna nastavnica, čas
grofica. Jednom se izdaje za Italijanku, drugi put za Grkinju, treći put za
Francuskinju, Bečlijku... ko će ti znati za koga sve ne! A svaki jezik govori
besprekorno. Zaluđuje ljude i dok se osveste, sve je kasno.
– Kao što je i tebe pomalo zaludela – podsmehnu mu se Zlatkovski.
– Priznajem da je tako – odgovori pukovnik, bludeći zamišljenim
očima u dim svoje cigarete. – Žao mi je što sam u tako divnoj ženi sreo
špijunku. Već sam nameravao da joj ponudim brak, kad su je Prusi otkrili.
Zlatkovski je po ljutitom tonu Hoflenerovog glasa pogađao da je
njegov šef besan na Nemce i zbog Ane. U poručniku se začela sumnja da je
pukovnik čak ponešto znao o toj lepoj ženi, ali da je iz naklonosti prema
njoj igrao dvostruku igru. Možda je nameravao da joj baci u lice šta sve zna
o njoj i da je tako pridobije za sebe. Ali Nemci su mu sve pokvarili.
Poručnikove sumnje nisu bile bez osnova jer je Hoflener imao neke
dokaze da je Ana srpska obaveštajka; on je na izvestan način voleo tu
neobičnu ženu i mada je Zlatkovskom pokazivao njene fotografije, nije mu
bilo ni na kraj pameti da ih zaista uputi Evidenc-birou. Polazio je od toga
da jedna špijunka više ili manje neće naneti Austro-Ugarskoj mnogo zla i
da bi bila velika šteta izvesti takvu lepoticu pred vod za streljanje. Negde
na dnu svoje duše Hoflener je krio svoju nameru da posle rata, koji se
nikako nije mogao završiti drukčije sem austro-nemačkom pobedom,
potraži Anu i učini je svojom ženom.
Dok su on i Zlatkovski pretresali svoje stvari, Velimir je sedeo u
hotelu Roma sa advokatom Nešetom. Po kapetanovoj želji, advokat se
tobož slučajno našao tog jutra u nemačkom Generalnom konzulatu, gde je
uživao veliko poverenje Fon Kernera.
 – Gospoda konzulica je pala u nesvest – reče advokat kroz smeh – kad
joj je muž, sav smućem, pokazao uvodnik i fotografiju u »Opinionu".
Njeno uzbuđenje je razumljivo, jer mu sad ne gine penzionisanje i odlazak
u staro gvožđe. Što se tiče gospodina kapetana bojnog broda, za njega je
dovoljan udarac događaj u Mikri i potapanje njihove podmornice.
– Ima li još nečeg važnog kod Švaba?
– Premestili su bežične stanice iz austrougarskog u nemački konzulat.
– To im neće mnogo pomoći – podrugnu se Velimir i pošto je primio
pismeni izveštaj, oprostio se od Nešeta. Nekoliko minuta kasnije u sobu
uđe čovek guste, crne brade, sa tamnim naočarima i žirado šeširom na
glavi.
– Gle, major Saru! – uzviknu Velimir na francuskom. – Ko bi vas
poznao?
– Donosim vam novost.... – reče član Deuxieme bureaua, odlažući
štap i rukavice. – Putovaćete u Bukurešt da bi našem vojnom izaslaniku,
kapetanu Pišonu, pomogli u organizovanju mreže koja će priključiti
podatke o transportu topovske municije kroz Rumuniju i Bugarsku za
Tursku. Vaši su se odazvali molbi Vrhovnog štaba savezničkih
ekspedicionih snaga da nam u tome pomognete. Sve troškove preuzimamo
na sebe... Kad se vratite, čekamo novu pomoć za proširenje ovdašnje
mreže. Gospođa Baržeton i Risteleber će uskoro doputovati u Solun i javiti
se vama.
– Nažalost, mogu putovati tek za dvadesetak dana, jer ovde pratim
dve krupne zverke koje konačno treba uloviti – reče Velimir.
– Toliko vas možemo pričekati – primeti Saru. – Verujte da nam se
mnogo žuri, jer će Bugarska uskoro napasti Tursku i pomoći našoj floti da
se probije kroz Dardanele i uđe u Carigrad.
– Velike li gluposti! – uzviknu kapetan sa učtivim prezirom. – Ja ću
vašem Vrhovnom štabu ekspedicionih snaga dostaviti nepobitne dokaze
da će, čim započne udružena ofanziva austrougarskih i nemačkih armija
preko Save i Dunava, Bugari udariti na nas sa boka. Obveznici se već tajno,
po grupama pozivaju u svoje komande.
Major Saru se nezadovoljno namršti i reče:
– Mada cenim verodostojnost vaših obaveštenja, mislim da ste u
pogledu Bugarske nedovoljno informisani. Spreman sam da se s vama
kladim u hiljadu franaka da će Bugari, najkasnije za tri meseca, ratovati s
nama rame uz rame protiv Turaka i Nemaca.
Velimir mu steže dlan.
– Koliko bih želeo da dobijete opkladu, dragi majore. Nažalost, vi ćete
je sigurno izgubiti. Ali ostavimo to za sad na stranu i govorimo o
Bukureštu... Moja je namera da sa svojim saradnicima putujem pod grčkim
pasošima i čisto grčkim imenima. Izdavaću se za grčkog trgovca-liferanta.
Moji grčki prijatelji koji su nam potajno naklonjeni omogućiće mi takvu
maskaradu. Grčki jezik sam odlično savladao, pa neće biti nikakvih
problema u pogledu eventualne sumnje bugarskih ili rumunskih vlasti.
– Imam još jedan predlog za vas... – reče major Saru. krešući upaljač. –
Naš Vrhovni štab ekspedicionih snaga hteo bi da baci u vazduh tri mosta
na reci Marici, kod Jedrena. Tako bi se za izvesno vreme ukočilo
snabdevanje Turaka topovskom municijom. Stavili bismo vam na
raspolaganje potreban broj francuskih podoficira – specijalista za
diverzije...
– Dovoljna su samo dvojica – preseče ga kapetan. – Više njih bi upalo
u oči.
Saru klimnu glavom i produži:
– Ta dva čoveka, preodevena u civile, otvorila bi ovde jedan biro za
kupovinu namirnica i drugih potreba za naše trupe na Mudrosu. U blizini
će biti ukotvljen torpiljer do koga će oni dolaziti čamcem i odatle
dostavljati radiom vaša obaveštenja za ekspedicione snage.
– Imam svog čoveka u upravi orjentalnih železnica – primeti Velimir...
On će mi dostaviti planove ovih železničkih mostova na Marici i podatke o
jačini straža koje štite objekte. Što se tiče mojih ljudi, tražiću samo
dobrovoljce.
– Spremni smo da svakog nagradimo sa po dvadeset hiljada franaka u
zlatu – reče Saru gaseći opušak cigareta.
– Za takvu akciju se ne mogu osloniti na plaćenike, već na patriote
koji su svesni da rizikuju život za opšte dobro savezničke stvari. Plaćenici
bi se brzo uplašili i u poslednjem trenutku ostavili nas na cedilu. U blizini
Jedrena se nalaze kamenolomi, kuda ću poslati svoje ljude da se zaposle
kao radnici pečalbari. Izabraću sve same Makedonce, koji inače poznaju te
krajeve.
– Ali otkud znate da u blizini Jedrena postoje kamenolomi? –
zabezeknu se Saru.
– Rekao sam vam da su moja obaveštenja uvek tačna kad se radi o
Bugarskoj ili Turskoj. Sad je najvažnije nabaviti jak eksploziv.
– Dobićete melenit, stavljen u drvenu kutiju, zatim zaletovan limom,
pa opet u drvenu kutiju. Ovo za slučaj da bi se prilikom iskrcavanja ljudi iz
čamca, u slučaju da budu primećeni, mogao spustiti plovkom u more i
kasnije bio izvađen. Tridesetak kutija će biti sasvim dovoljno za tri mosta.
Do obale gde će čekati čamac, doneće ga torpiljer... naravno, noću... A sad
još jedna stvar... Štab naših ekspedicionih snaga ne raspolaže topografskim
kartama Soluna i južne Makedonije koje su nam potrebne u slučaju
eventualnog iskrcavanja...
– Ipak ćete iskrcati? – zadrhta Velimir, skoči i uhvati majora za ruku.
– Krajnje je vreme, krajnje je vreme!
Francuz se neodređeno osmehnu, pripali novu cigaretu i odgovori:
– Kao što znate, našima ne ide baš najbolje na Dardanelima. Radi
ohrabrenja Grčke, odlučeno je da se jedan deo naših snaga iskrca u
Solunu, ali to ne znači da Dardanelska ekspedicija neće biti nastavljena, jer
je na Dardanelima ključ rešenja jugoistočnog fronta.
– Žao mi je što su naši saveznici u zabludi – uzdahnu Velimir. – Ako
se ovde iskrcaju neznatne snage, to je samo polovično rešenje. No
svejedno, bolje ista nego ništa. Plašim se samo toga da će Srbija i Crna
Gora podleći pod udarcima austro– nemačkih armija i da će tek tada naši
prijatelji uvideti svoju kobnu grešku. Prepustićete nam da se goloruki
tučemo sa do zuba naoružanim Nemcima, koji vas, Engleze i Ruse,
potiskuju na svim frontovima! Dajte nam oružja i hranu, drugo ne
tražimo, pa ćete videti da Nemci nisu nepobedivi.
– Delim vaša saosećanja, prijatelju. ali od nas, sitnih točkića u ratnoj
mašini, ne zavisi mnogo. To odlučuju političari, a na vojnicima je da
slušaju i da čine sve što je u njihovoj moći da se zamisli ostvare. Od vas
tražimo, u slučaju iskrcavanja, pomoć u razbijanju ovdašnjih špijunskih
mreža.
Kapetan odmahnu rukom.
– Imam spisak austrougarskih, nemačkih, turskih i bugarskih agenata
i ako bude potrebno, možemo ih pohapsiti za ciglo jednu noć.
– Biće mi vrlo drago – reče Saru, ustajući. – Našem Deuxieme bureau,
koji će ovde biti organizovan, biće potrebna masa podataka. Očekujem
vaše skoro putovanje do lepog Bukurešta.
Stisli su jedan drugom ruke, a onda je major natakao svoj žirado i
crne naočari.
 VII

U šarenoj sobi hotela Imperijal čiji je balkon, preko mirte i tamarisa u

vrtu, dominirao morskim žalom, sedeli su Erna i poručnik Časlav.
Opaljena suncem, sa širokim slamnim šeširom koji je pri svetlosti sijalica
iz zelenkastih kugli lustera bacao na njeno lice prozračnu senku, ona je
izgledala zamamnije nego obično.
Dok je Erna sedela u ispletenoj stolici kraj širom otvorenih vrata
balkona, a drhtavi mir solunske letnje večeri ispunjavao nebo, zemlju i
vodu, Časlav joj je uzdrhtalo ljubio ruke. Malo strpljiv po prirodi, on je
jednako tražio dokaze njene naklonosti prema sebi. Prošlo je već blizu tri
nedelje kako su skoro svaki dan i svake večeri bili zajedno, a ona ga je
neprestano izazivala i mamila, mnogo obećavala i dozvoljavala mu da
čezne za njom kao što žedan u pustinji žudi za gutljajem hladne vode.
– Vi ste jako mili, mon cher ami – reče ona na francuskom – ali ja sam
vam jednom već pomenula da ću biti vaša tek kad se uverim da ste mi
zaista odani.
– Za vas bih dao život! – šapnu on sa iskrenom strašću.
– Ne budite banalni – osmehnu se ona.
On je umesto odgovora naglo zagrli i poljubi joj požudna,
primamljiva usta, ispunjen osećanjem da ga celog prožima prijatna jeza.
Ona mu je uzvraćala da bi ga trenutak kasnije odgurnula od sebe sa
proračunatom namerom velike namiguše.
– Hoćete li me večeras pratiti do čoveka koji vam može biti od koristi?
– upita ona tobož nemarno, ali sa prizvukom izazivanja u glasu.
Ministrov sin joj pomilova ruku i klimnu glavom. Ona mu je pre neki
dan natuknula da može lako zaraditi na desetine hiljada zlatnih franaka
bude li pristao da izvesnom čoveku pruža neka obaveštenja. Neuvijeno mu
je stavila do znanja da su joj dragi samo oni kavaljeri koji joj mogu pružiti
skupocene poklone u nakitu i čak mu je obećala da će napustiti muža i
ostati s njim u Solunu prihvati li ta sredstva od kojih mogu živeti na
visokoj nozi.
– Ja već imam nešto za njega – reče Časlav s tajanstvenim izrazom
lica, maši se za džep svog letnjeg sakoa i izvuče presavijenu hartiju. –
Poklon za vas! Procenite koliko vredi?
 – Oh, dragi, moram vas poljubiti za ovo! – uzviknu ona prijatno
iznenađena i odvi pruženu hartiju.
Na njoj su bili čitko ispisani podaci o poslednjim potrebama srpske
vojske u municiji, topovima i opremi.
– Hoće li to isporučiti?
– Teško do kraja godine – odgovori poručnik. – Pravdaju se hitnijim
potrebama za Dardanele i ostavljaju nas na cedilu. Ako nas napadnu,
Nemci će nas razneti svojom artiljerijom. Vidim da su nas naši vajni
saveznici unapred žrtvovati svojim interesima.
– Nemci su kulturni ljudi – primeti ona utešno. – Za Srbiju će biti
prava blagodat da je stave pod svoje okrilje.
On sleže ramenima i uze je u naručje.
– Sasvim mi je svejedno pod kim će biti ta seljačka zemlja. Ja sam
obrazovan čovek i kosmopolita po ubeđenju, i za mene će se svuda naći
mesta. Ko je jednom osetio ukus pariskog života, tome je život u
Beogradu, učmaloj palanci, prijatan isto toliko, koliko i u sibirskom
Irkucku.
– Vi ste pametan mladić – reče Erna uvijajući se mazno. – Molim vas,
telefonirajte portiru da dođe fijaker kojim ćemo se tamo odvesti.
Kad su se spremali da pođu, neočekivano iskrsnu major Z. On poljubi
Erni ruku i srdačno pozdravi Časlava.
– Mogao bi i ti s nama, dragi – pozva Erna mazno muža, bacajući mu
značajan pogled.
Te večeri ih je očekivao pukovnik fon Hoflener u svojoj privatnoj kući,
nadajući se da će mu dovesti i novozavrbovanog špijuna. Njih troje je ušlo
u zakupljeni fijaker i krenulo prema vili Alatini. U dnu kola, koristeći se
pomrčinom, Časlav je neprestano milovao Erninu ruku, sav ispunjen
slasnom nadom da će ove noći ta opojna žena konačno biti njegova.
Fijaker je uskoro stao da promiče pored ograda vrtova, dugačkom
avenijom na kojoj je topao južni vetar tresao grane drvoreda. Sve obasjano
mesečinom, usred ogromnog vrta se uzdizalo veličanstveno zdanje vile
Alatini, a ubrzo, na zavoju avenije, ukaza se i Hoflenerova usamljena kuća.
– Zaista lepa noć – reče major izlazeći prvi iz kola.
Stajali su neko vreme njih troje slušajući kako se u daljini gubi topot
konja njihovog fijakera. Negde, u žbunju vrtova, zrikali su zrikavci, a onda
opet sve utihnu.
Hvatajući Ernu pod ruku, Časlav je koračao uz njih; potpuno je
zaboravio zašto su došli u ovaj kraj i sad ga je prosto jedilo što im njen
muž smeta. Da je mogao, najradije bi krenuo sa Ernom prema obližnjoj
obali Solunskog zaliva i tu, u tami polumračnog keja, ljubio je do besvesti.
 Opreznost je nalagala da izađu iz kola nešto dalje od Hoflenerove
kuće koja se nalazila u susednoj ulici, koja je pod pravim uglom sekla
aveniju. Ovde je bilo mnogo mračnije, jer su bujne krošnje činile svod
zaklanjajući mesečinu.
Tek što je major hteo da priđe vratima Hoflenerovog vrta, neka tamna
prilika preseče mu put. – Šta ti hoćeš, bitango? – upita ga industrijalac
prigušeno na francuskom i maši se za džep, uveren da je to neko od
čuvenih solunskih secikesa, koji nisu prezali da noću napadaju usamljene
prolaznike.
– Budi miran – opomenu ga strogo glas nepoznatog i istog časa mu
steže ruku i prisloni pištolj uz bedro.
U isti mah su druga trojica prišla Erni i Časlavu.
– Ja sam major srpske vojske! – zapreti mu Ernin muž, još uveren da
ima posla sa secikesom.
– Ti si izdajničko đubre, a ne major – odbrusi mu nepoznati i vešto
mu zaklopi grivnu lisica na debelom zaglavku ruke.
– Ko ste vi? – bunio se Časlav osećajući kako ga probija ledeni znoj.
Kad mu jedan od njih nešto šapnu na uvo, poručnik prestade da se
otima, a pomisao da mu se u džepu nalaze važna obaveštenja ispuni ga
užasom. Sva njegova dotadašnja strast prema Erni naglo je splasnula i sad
ga je nosila samo misao kako će iz svega ovoga da se iščupa. Bilo mu je
dobro poznato da je Apis malo mario za ministarske sinove i da ni sam
predsednik vlade Pašić neće moći da ga izvuče iz klopke u koju je upao.
– Madam, opominjemo vas, bez skandala, inače ćemo vam vezati ruke
i zapušiti usta – zapreti onaj koji je hapsio Ernu.
– Ovo je nesporazum, gospodo – stade da ih uverava major Z. dok su
ga vodili prema fijakeru sa spuštenim krovom, koji je iskrsao odnekud iza
ugla.
Bilo je ukupno tri fijakera i svakog su smestili odvojeno motreći
budno da se neko od uhapšenih ne oslobodi dokumenata koje su nosili
Hofleneru. Pola časa kasnije uveli su ih u Velimirovu usamljenu vilu.
Velimir ih je posmatrao sa neodređenim izrazom lica, onda letimično
pređe očima po spisima koje su im oduzeli i hladno reče:
– Počinili ste tešku izdaju, majore i vi gospođo. Mi znamo da to traje
duže vreme i nadamo se da ćemo to i dokazati nadležnom prekom sudu.
Major Z. kome se donekle vratila hrabrost reče drsko:
– Mislim da niko ne može zabraniti jednom srpskom višem oficiru da
uz sebe nosi važna dokumenta?
– Ne pretvarajte se – prasnu Velimir, razbešnjen njegovim
bezobrazlukom. – Imamo i suviše dokaza da vas postave uza zid kao
izdajnika.
Za to vreme Erna je ćutke njihala svoju ispražnjenu torbicu od
lakovane kože, puna zebnje i nespokojstva. Bila je mnogo inteligentnija od
svog muža i shvatala je da je svaka prepirka sa ovim kontraobaveštajcima
uzaludna. Ali nagon za samoodržanjem i urođena koketerija žene iz
visokog društva gonili su je da upotrebi svoju privlačnost kojoj je malo
muškaraca odolelo. Možda će taj šef kontrašpijunaže zažmuriti i pustiti je
da pobegne ako mu se ponudi. Verovala je da će je on izdvojiti od ostalih,
kako se i dogodilo.
– Zatvorite ih u podrum i dobro čuvajte – naredi Velimir, a onda se
svojim svetlim i prodornim očima zagleda u Ernu. – Izvolite sesti,
gospođo.
Ona se osmehnu i sede; Velimir je i dalje stajao držeći ruke iza leđa i
gledao nadole u nju, zatim upita:
– Ne mogu da shvatim da je jedna tako lepa i otmena dama počinila
tako teške zločine? Jeste li svesni, gospođo, da je vaša prepiska sa
Hoflenerom stajala života hiljade naših vojnika? Vi ste, istina, Bečlijka i
možda u sebi nosite drukčije ubeđenje od naših, ali to vam nije opravdanje
da tako bezobzirno izdajete zemlju koja je postala vaša druga otadžbina.
– Moj muž me je uvukao u sve ovo – reče ona drhtavim glasom,
sračunatim da izazove sažaljenje, izvuče maramicu iz torbice i zaplaka.
– Voleo bih da vam to opravdanje pomogne pred prekim sudom, ali
na žalost, raspolažemo nepobitnim činjenicama da ste vi njega podstakli
na špijunažu u korist Austro-Ugarske, a ne on vas. Naravno, nema ni
govora da se jedan oficir može pravdati takvom besmislicom, jer on nije
dete, već zreo čovek.
– Hoće li nas zaista streljati? – upita Erna iznenada dižući oči, koje su
pune suza izgledale blistavije i lepše.
On je ćutao ne znajući šta da joj odgovori. Ma koliko se trudio, nije
mogao da nađe pogodnu reč utehe. Dok je posmatrao tako lepu, pred oči
mu izađe zamišljena slika njenog streljanja. Kako je sve to čudno? Jedan
plotun i ta divna, zlatna kosa truliće u hladnom grobu. Zašto je sve to tako,
zašto se ljudi i žene koje nikakva nužda i glad ne goni upuštaju u najcrnju
izdaju. Zar su toliko neosetljivi i iskvareni da ne mogu videti na čijoj je strani
pravda i da se niko, nikad, neće diviti onome radi čega su izgubili svoje
živote.
– Znam, streljaće nas! – ponovi ona i histerično se rasplaka. Mucala je
kroz plač kako će sve učiniti što se od nje bude zahtevalo, kako je na sve
gotova, da će im otkriti niz neprijateljskih špijuna o kojima oni i ne
sanjaju, samo neka je poštede.
 Dopuštajući joj da se isplače, Velimir je hodao po sobi gledajući pored
nje nekud u stranu. Onda naglo okrenu glavu prema njoj kao da je nešto
zaboravio i uhvati je kako setno gleda za njim.
– Mogu vam samo jedno obećati... – reče on sa prizvukom učtivosti u
glasu – ...da ćete do Niša, kuda vas upućujemo sa mužem, biti
najpristojnije tretirani. Savetujem vam da ništa ne krijete pred vojnim
islednicima i to će vam se, možda, uzeti kao olakšavajuću okolnost.
– Nema olakšavajuće okolnosti pred prekim ratnim sudom – reče ona
više za sebe i pogleda ga gnevna i očajna. Verovala je da su otkriveni
zahvaljujući nekom glupom potezu njenog muža i žestoko se kajala što ga
je uvukla da radi s njom.
Ona izbrisa suze maramicom i podižući se iz naslonjače, kao da je
razumela da će sve biti uzaludno, puna tihe malaksalosti, priđe obližnjem
ogledalu i stade da popravlja svoj široki slamni šešir sa istinskom
brižljivošću.
On je posmatrao iskosa njen čulni, zanimljivi profil dok je ona
ravnodušna i rasejana puderisala nos. Kad se naglo okrenula prema njemu,
Velimiru se učini da u toj njenoj lepoti ima mnogo samosvesti i sigurnosti
koje su uveliko uticale da joj se dive muškarci.
– Izvolite u svoju sobu – ponudi je on pokazujući joj susedna vrata –
Biće mi neprijatno ako nešto pokušate, jer će moji ljudi paziti na vas. Do
viđenja...
Ema dođe do vrata i tu zastade, uspravljene, blede glave. Gledajući je,
on u njenim očima pročita strah koji je osećala od onog što će doći. Htela
je nešto da mu kaže, ali oseti grč u grlu, naglo uđe, zatvori za sobom vrata
i baci se ničice na postelju. Velimir je neko vreme slušao njeno prigušeno
jecanje, zatim upali stonu lampu i stade da razgleda zaplenjene spise.
 VIII

Kad su Velimir i francuski vojni izaslanik kapetan Pišon ušli u ložu

bukureštanske opere, čuli su se prvi akordi uvertire iz „Rigoleta".
Dekoltovane žene u ložama i muškarci, kako oni u sjajnim uniformama,
tako i oni u frakovima, još su prigušeno žamorili. Pri poslednjim akordima
uvertire, dok je lupnula dirigentova palica, otvori se susedna, dotle prazna
loža. Uđe lepotica krupnih, crnih očiju, u pratnji kavaljera sa zvezdom
nekog ordena na fraku.
Nepoznata je nepomično slušala muziku, dok su njene crne oči
gledale nekud ne tražeći nikoga, a njena tanka ruka, gola do iznad lakta,
naslonjena na somotsku ogradu lože, stezala se i otvarala nesvesno, po
taktu uvertire i čupkala pozorišnu listu.
Velimir se nehotice zagleda u to lice, tanak vrat okićen bisernom
ogrlicom, visoko začešljanu frizuru i lepa, naga ramena. Zadrhtao je kad je
u njoj prepoznao Anu. Otkud ona u Bukureštu, usred tog napomađenog,
obesnog aristokratskog sveta, čiji su nakiti predstavljali čitavo malo
bogatstvo?
– Poznajete tu damu? – zapita on tiho Pišona dok se zavesa polako
dizala.
– Sav Bukurešt ludi za njom i među njene vatrene obožavaoce možete
ubrojati i mene. Njen kavaljer je knez Jonesku, veliki germanofil, skoro
otvoreni agent Berlina i Beča. Ona ima vodeću ulogu u ovdašnjem
mondenskom društvu i rado je viđena na samom dvoru, gde ju je uveo
knez. Nemački vojni izaslanik je stalni gost u njenoj raskošnoj kući na
obali Dambovice. Tu se iskuplja sve ono što nemački misli u Bukureštu.
– Hm, zanimljivo...
– Mislim da je to ovejana nemačka špijunka – primeti Francuz
obraćajući pažnju na pozornicu. – Vredelo bi joj se približiti na neki
način... više zbog njene lepote nego čega drugog.
Posle prvog čina, knez Jonesku doprati svoju damu u foaje gde ih
odmah okružiše muškarci. Velimir i Pišon su posmatrali iz prikrajka kako
ona neusiljeno sa zavodljivom ljupkošću, prima otvorena udvaranja.
Zaklanjala je oči lepezom kao da motri ljude oko sebe. U jedan mah njen
pogled skrenu i skliznu po Velimirovom licu; nije bilo sumnje da ga je
primetila. Za nekoliko trenutaka gledali su se u rumenkastoj svetlosti
kristalnih lustera. Osmehnula se krajičkom usana, dok su joj se oči
zaiskrile i postale još sjajnije.
– Grom i pakao, vi ste srećan čovek! – šapnu francuski kapetan. –
Kako vas je samo pogledala!
– Učinilo vam se – reče Velimir.
Ali Pišon je ostajao pri svome; u njemu su se najednom probudila sva
čula starog obaveštajca i on je već video mogućnost da tobožnju
neprijateljevu špijunku uhvate u svoje mreže.
– Zašto joj ne biste poslali svoju vizitkartu – predloži Francuz. – To
vam je žena koja se može uloviti velikim novcem. Makar nas stajala milion
franaka u zlatu, mi ćemo vam ići na ruku. Postane li naš, dvostruki špijun,
korist će biti ogromna.
– Pa, pokušaću – reče šef srpske kontrašpijunaže neodređeno. Njega je
u tom času zanimalo nešto sasvim drugo: da preko Ane uđe u probrano
germanofilsko društvo.
Obrijte brkove i niko neće znati da ste onaj koji je večeras sa mnom
bio u operi – predloži mu Pišon. – Pošto odlično vladate italijanskim, a i
služili ste neko vreme u Rimu, dobro bi bilo kad biste se izdavali za kakvog
italijanskog konta – bonvivana, kakvih, pravih i lažnih, ima na stotine ovde
u Bukureštu. Mi ćemo vam izraditi savršene falsifikate pasoša koje ćemo
dobiti od naših ljudi ovde.
– Hm, zanimljiva ideja...
– Vozićete se luksuznim kočijama, plaćati sve široke ruke –
oduševljavao se vojni izaslanik dok su se, na drugi zvuk zvonceta, vraćali u
svoju ložu. – To će vam pomoći da upoznate i koju od dama čiji muževi
mnogo znaju. Kao, na primer, gospođu Filipesku...
– Gospođu Filipesku?
– Da, nju... To vam je grande maîtresse de la Cour...
– Šta vam je to?
– Takvu titulu ovde nose dame koje igraju vodeću ulogu u dvorskom
ceremonijalu i u mondenskom društvu. Kad budete videli tu čarobnicu,
shvatićete da nam je naš dragi gospod bog stvorio nešto izuzetno.
Prefinjena je do krajnosti, ali ume da bude svirepa. Već je nekolicina
njenih odbačenih ljubavnika izvršilo samoubistvo. Ako joj se neko sviđa,
biće njen, jer njena lakomost ne zna za granice. No brzo ih se zasićuje...
– Kako mogu uspeti kod takve žene?
Pišon ga odmeri pažljivo i reče za dovoljan.
– Vrlo ste privlačan muškarac i ako se još okrunite titulom kakvog
romantičnog konta koji razočaran luta po svetu, uspeh vam je siguran. U
prvi mah se morate pretvarati da je i ne primećujete. To će pogoditi njenu
sujetu, jer je navikla da joj se svi dive.
– Ali ja imam najviše tri meseca na raspolaganju.
– Sasvim dovoljno da saznamo mnoge tajne Berlina i Beča. I upamtite,
ubuduće se nećemo poznavati.
– Tražiću odobrenje od svojih – šapnu Velimir dok se dizala zavesa za
drugi čin.
On je slušao operu, ali pogled mu se nije odvajao od Anine lože.
 IX

Kad zasja prvo bledo svetlo avgustovske zore, neko dvaput zakuca na
vratima Ernine ćelije u niškoj tvrđavi.
– Odmah ću – odazva se ona prigušenim glasom i stade da se oblači
drhteći celim telom.
Konačno je kucnulo jutro Erninog pogubljenja. Njenu molbu za
pomilovanje odbili su i ona više nije imala iluzija. Popravila je poslednji
put kosu i izašla. Napolju je padala sitna, hladna kiša i dan nije bio ni nalik
na letnji. Brkati narednik trećepozivac ogrnu joj ramena kratkom, čojanom
pelerinem. Učinio je to skoro nežno i u bistrim, tvrdokornim očima starog
vojnika se ogledala iskrena žalost što će ta lepa i mlada žena kroz koji
trenutak ležati izrešetana pored tvrđavskog bedema.
Katolički sveštenik, koji je dotle stajao po strani, smerno uvučenih
ruku u široke rukave svoje braonkaste abe, priđe Erni i stade da joj govori
nešto što ona nije razumela. Bila je rezignirana i rastresena, lutala je
pogledom oko sebe. Svuda unaokolo su se uzdizali bedemi i bastioni
zidani opekom, potamnelom od kiše i izglodanom zubom vremena, a
samo gore, iznad njene glave, prostirao se komad tmurnog, kišnog neba.
– Kakvo rđavo vreme! – ote joj se uzdah. Zaljuljala se i sigurno bi pala
da je nije pridržao stari narednik.
– Uzmite, okrepiće vas...
Prenula se i ugledala čašicu rakije koju joj je pružao zatvorski lekar,
mlad i vitak đak–narednik. Mladić je celo vreme netremice posmatrao
njenu nežnu, otmenu glavu i plavkastosvetlu kosu razdeljenu u sredini,
priljubljenu uz lice i podignutu na potiljak. Bila je to brižljivo odnegovana
glava madone.
Pođimo, gospođo... – reče trećepozivac.
– Neka, sama ću... – reče ona taho, odbijajući njegov blag pokušaj da
je povede.
Koračala je kao u snu preko neravnih opeka, mokrih od kiše, kojima je
bilo popločano tvrđavsko dvorište. Za njom su išli sveštenik i mladi lekar.
Ovog jutra, suočena oči u oči sa neumoljivom smrću, prvi put se iskreno i
gorko kajala za svoj špijunski rad. Da nije toga bilo, sada bi uživala slasti
života. Posle stupanja Italije u rat na strani saveznika, nepuna tri meseca
ranije, trebalo je da njen muž bude dodeljen stalnoj srpskoj vojnoj misiji u
Rimu; očekivalo ga je i unapređenje u čin potpukovnika. Sve je to bilo
izgubljeno, zajedno sa njihovim životima, zahvaljujući nestvarnim
ambicijama koje joj nisu davale mira. Kako su raskošni rimski saloni i
sunčano podneblje Italije nešto daleko i nedokučivo. Oko nje je sada samo
siva tvrđava, čiji zidovi zaudaraju na plesan.
Zastala je i uplašeno kriknula kad je pogledala u stranu. Vod vojnika u
punoj ratnoj spremi stajao je oslonjen na puške. Ispod širokih šajkača
nazirala su se tvrda, suncem i burama išibana vojnička lica. To nisu bili
trećepozivci, već, očigledno, vojnici iz nekog puka sa fronta. Kao da su
njima odredili da kazne špijunku zbog koje su mnogi njihovi drugovi
platili životom. Nasuprot vojnika okupila se grupica oficira, među kojima
se jasno isticala krupna Apisova figura.
– Budite hrabri, dete moje, jer je milost svevišnjeg velika – reče
sveštenik prinoseći joj krst.
Ona stade da se moli tiho, klečeći pred sveštenikom; zatim, kad se
umirila, još je dugo klečala nepomična, pognute glave. Najzad se diže i
jedva čujno reče:
– Molim da pažljivo gađaju...
Uto joj priđe podoficir, stade mirno uz nju sa puškom na kojoj se
ljeskao bajonet k nozi i na nečiji znak, povede je do praznine između dva
bastiona. Bleda kao smrt, bez kapi krvi u licu, Erna je zamućenih očiju
posmatrala nejasne senke ispred sebe, jedva shvatajući da su to vojnici koji
se postrojavaju za streljanje.
Mirno je dozvolila da joj svežu ruke pozadi, za kolac, ali kad joj mlad
potporučnik ponudi crnu povesku za oči, ona odlučno odmahnu glavom i
bolno se osmehnu.
– Više nije ništa strašno...
Kako je taj potporučnik bio bled. Njegov smućeni pogled se zadržavao
na njenom pobledelom licu. Hoće li on ikad zaboraviti da su njegovi
vojnici ubili jednu nežnu, plavokosu lepoticu. U drugoj prilici takav bi joj
mladić ushićeno ljubio ruku. Ona je bila stvorena da joj se muškarci dive i
da je obožavaju, a sad će čitav taj skup zamamnih draži, Ovaploćen u njoj,
nestati u nedokučivom mraku večnosti.
Erna u tom trenutku nije mislila ni na koga, sem na sebe; ponajmanje
je mislila na muža, za kojeg nije znala da će ga tek posle nje streljati –
zajedno sa poručnikom Časlavom.
Da je bar na nekom od tih grubih vojničkih lica primetila izraz
samilosti prema njoj. Ali ne, oni su je očigledno mrzeli i jedva čekaju da
potegnu obarače svojih brzometki. Ona nije znala ili možda nije htela da
zna kakve su zločine i zverstva počinili austrougarski vojnici nad milima i
dragima tih naizgled okorelih, bezosećajnih ratnika. Ona nije videla decu
izbodenu bajonetima i nedogledne redove telegrafskih stubova u ravnoj
Mačvi, okićene telima povešanih srpskih žena čije su se bele marame
stravično vijorile na vetru.
Tada potporučnik diže sablju s koje su se cedile kapi kiše, a vojnici
čvršće pritegoše kundake uz obraze. Prasak i Erninim telom prođe drhtaj.
Zlatokosa glava klonu na jed nu stranu i tako osta viseći. Ogrtač je bio
umrljan krvlju i prorešetan mecima. Ðak–narednik, lekar, uzrujano se naže
nad presamićenim telom i kad se uveri da je Erna mrtva zbunjeno priđe
oficirima.
– Neka dovedu onu dvojicu – reče Apis, paleći cigaretu.
Žurilo mu se da što pre izvrši presudu prekog suda, jer je znao koliko
su Pašić i drugi ministri zapeli da Erninom mužu i poručniku Časlavu
izdejstvuju pomilovanje prikazujući ih žrtvama zablude.
Dva–tri minuta kasnije čuo se bat potkovanih cokula; između četiri
vojnika stupala su dva oficira u sivim bluzama sa kojih su bile strgnute
epolete. Major Z. se trudio da sačuva kakvo-takvo dostojanstvo, pun nade
da će ga njegovi uticajni prijatelji, među njima regentov ljubimac,
pukovnik Živković spasti smrti u poslednjem času. Ali kad ugleda zgrčeno
žensko telo u podnožju koca, major stade kao ukopan i baci prestrašen
pogled na Apisa i njegovo društvo.
– Erna, Erna... – mucale su njegove pobelele usne. – Šta su ti učinili?
Zveri, divljaci!
Časlav se tresao uz majora kao u groznici i jedva je shvatao da su Ernu
zaista streljali. Njegove iskolačene oči su buljile u pogubljenu lepoticu, dok
mu je pred očima titrala slika one letnje večeri na balkonu solunskog
hotela „Imperijal". Umesto onog gipkog tela i zamamnog osmeha ispod
širokog slamnog šešira, sada je u barici mutne vode ležala gomila praha,
prekrivena okrvavljenom pelerinom.
U jedan mah, major stade da se otima iz ruku vojnika i tek kad ga
njihov podoficir surovo udari kundakom u leđa, umiri se i dopusti da ga
dovedu do mesta za streljanje. Stao je uz Časlava raskrečenih nogu,
između neprobojnog zida postrojenog voda i tvrđavskih bedema. Kad im
bradati pravoslavni sveštenik ponudi krst i pozva ih da se pokaju, Časlav
skrušeno stade da mrmlja molitvu, a major se izdera svešteniku u lice:
– Hulim na tvog boga i poričem ga! Hulim i...
– Ne dalje, sotono! – zaprepasti se sveštenik i pobeže nekud u stranu,
sipajući sebi u bradu razna prokletstva.
Poveske za oči su oba osuđenika primila i ni jedan ni drugi nisu više
smogli da nešto kažu oficiru koji ih je pripremao za smrt. Vojnici su ih
tupo posmatrali, ali tu i tamo poneko od njih bi krišom bacio pogled na
streljanu ženu; videlo se da im je to teško padalo, ma kakva ona bila po
rečima njihovih starešina. Što se tiče ove dvojice muškaraca, nije ih morila
ni najmanja sentimentalnost, jer su osuđeni bili do skora zakleti oficiri koji
su, umesto da prednjače primerom ljubavi prema otadžbini, pošli putem
njenog izdavanja neprijatelju.
Potporučnikova sablja se po drugi put podigla i plotun je zatresao
vazduh ispunjen kišom. Snaga naleta bila je tako jaka, da je dvojicu
osuđenika koji nisu bili vezani za kočeve ponela unatrag. Izvalivši se na
bok, major Z. teško pade na lice, a Časlav nešto u stranu. Iz majorove
donje usne curio je tanak mlaz krvi, jer se od bola ugrizao za usnu.
Unaokolo su se barice vode bojile crveno.
Lekar ih je netremice posmatrao. Poručnikovo lice je bilo zgrčeno i
nije imalo izraz smrtne smirenosti kao kod majora. Bilo je mokro od kiše,
a glava zabačena unazad. U zgrčenoj šaci Časlavu se lelujao rukovet trave,
kao da je u poslednjem trenutku hteo da se zadrži.
Dok su vojnici stupali ukorak odlazeći prema prednjem delu tvrđave
kiša je naglo prestala i ubrzo su prvi zraci letnjeg sunca obasjali mokro
žbunje, bedeme i tri mrtva tela. Crveni potočići krvi su se sušili i polako
sahnuli. Uto pred Apisa i članove komisije dotrča zadihani podnarednik.
– Gospodine potpukovniče, stigao je izaslanik njegovog visočanstva
regenta, pukovnik Živković! Sa pomilovanjem za sve streljane!
Tek što je to saopštio, pod visokim svodom kapije tvrđavskog dvorišta
iskrsnu konjanik – gizdavo i brižljivo odeven vrlo krupan konjički
pukovnik na lepo negovanom vrancu. Za njim je jahao ne manje gizdav
ađutant,
Sav sijajući na suncu od pozlate svoje elegantne uniforme, što je bilo
neobično videti u teškim ratnim uslovima, pukovnik Petar Živković žurno
sjaha i ljutito dobaci uzde seizu. Prilazio je oficirima pazeći da ne uprlja
vrhove lakovanih čizama u baricama.
– Ha, streljali ste ih, u materinu! – izdra se pukovnik gledajući u Apisa
nakostrešenih brkova.
Apis hladno odmeri ljubimca regenta Aleksandra, koji je, zahvaljujući
milosti svog zaštitnika, postao najmlađi pukovnik u istoriji srpske vojske.
– Učinili smo ono što nam je bila dužnost, Pero – reče Apis
odvraćajući mu izazivačkim očima. – Ako misliš da smo nešto pogrešili,
daćemo ti presude prekog suda, u kojima jasno, crno na belo, stoje dokazi
da su te hulje zaslužile ne jednu već deset smrti.
Živković mu se na to još više približi, naže se i procedi kroz stisnute
zube?
– Navikao si da ubijaš, kao dželat! Ali znaj, nećeš još dugo...
Za časak su se posmatrali, puni divlje mržnje. Onda mu Apis odbrusi:
– Ne plaši mečku rešetom, Pero. Bolje bi bilo da malo porazmisliš o
sebi, kao, na primer, o onome pod Jedrenom.
Pukovnik poblede i zbuni se za časak. Ma koliko mrzeo tog ovejanog
kontraobaveštajca, on ga se i plašio kao i sam regent Aleksandar. Aluzija
na Živkovićeve bahanalije pod Jedrenom sa dva mlada đaka-narednika, o
čemu je Apis imao neoborive dokaze bila je dovoljna da ljubimca razoruža.
– U redu, obavestiću njegovo visočanstvo o izvršenoj presudi.
– Molim, izvolite – reče Apis smeškajući se podrugljivo.
– Pošto su se suvo pozdravili, Živković vinu svoju telesinu u sedlo i
odjaha sa svojim ađutantom. Putem se kidao od nemoćnog gneva što ga
Apis ima u rukama zbog njegove sramotne naklonosti prema mladim
ljudima. Ne bude li u pogodnom času smrsio konce tom prepredenom
vođi crnorukaca, njemu i Aleksandru se zlo piše.
Uzjahavši konje, oficiri su na čelu sa Apisom otkasali za pukovnikom.
Tvrđavsko dvorište je skoro sasvim opustelo. Nekoliko trećepozivaca je
sporim pokretima smeštalo tela streljanih u mrtvačke sanduke od
nebojadisanih čamovih dasaka.
 X

Muzička dvorana palate Filipesku blistala je u sjaju lustera svojim

belocrvenkastim ukrasima od mramora i teškom pozlatom. Sve što su
luksuz i moda vremena mogli da izmisle, našlo je svoje mesto u starom
bojarskom domu.
Dok su zvanice prigušeno žamorile, a lakeji u crvenim pozlaćenim
livrejama i dugačkim belim čarapama raznosili šampanjac i slatkiše,
domaćica je stajala pored nekog generala. Lupkajući ovlaš po mišici
ozbiljnog starca, pričala my je jednu od onih poverljivih anegdota sa dvora.
Ali nešto kasnije njenu pažnju privuče ulazak nepoznatog gosta koga je
dovodio jedan od njenih prijatelja.
Gospođa Filipesku nije volela da viđa nova lica u svojoj kući, sem onih
koje je sama upoznala i pozvala... Kad joj prijatelj priđe i, ljubeći joj ruku,
zamoli za oproštaj što joj dovodi novog gosta, ona se primetno namršti.
Međutim, čim je čula da je nepoznati konte da Laurano, o kome se uveliko
pričalo po prestonici, njeno držanje se odmah izmeni.
– Oh, šarmirali ste sav Bukurešt, gospodine grofe! – reče ona na
francuskom i pogleda ga prvi put ne neljubazno.
Tobožnji konte, kome je frak besprekorno stajao, posmatrao je sa
neskrivenim divljenjem domaćicu o kojoj mu je kapetan Pišon toliko
napričao. Gospođa Filipesku je sa zadovoljstvom primetila utisak koji je
izazvala. U njenim krupnim tamnozelenim očima se opažao izraz
prezrivog ponosa; ali u živom razgovoru sa Velimirom, zenice su joj se
brzo uvećale i raširile kao u mačke; pogled joj je postajao vatren i bilo je
teško izdržati njegovo čarobno dejstvo.
– Uverićete se, grofe, da naš Bukurešt ni najmanje ne zaostaje za
Parizom ili Rimom – reče gospođa Filipesku vodeći Velimira ispod ruke da
ga predstavi užem krugu svojih poznanika.
On na to izreče puno laskavih reči na račun bukureštanskog visokog
društva, što njegova sagovornica proguta sa velikim zadovoljstvom. Njegov
razgovor, začinjen duhovitim humorom i oštrim dosetkama, povodio se za
pokretima njegovog tela kojim je naučio da vlada i gospođa Filipesku nađe
da je kavaljer kakav se samo može poželeti.
Prolazili su kroz dvoranu, praćeni pogledima muškaraca i žena.
Posmatrajući zvanice ispod oka, Velimir je video mnogo nemačkih i
austrougarskih uniformi. Očigledno su se Nemci i Austrijanci osećali kao
kod kuće u domu čiji je jedan član, još mnogo godina ranije, kao
predsednik bukureštanske opštine, stekao žalosnu slavu ubijajući u
dvoboju novinara Žorža Lahovarija, protivnika vezivanja Rumunije za
Berlin i Beč.
U jednom uglu stajali su knez Jonesku i Ana, a kraj njih nemački vojni
izaslanik – oficir sa monoklom na oku, pletenim gajtanima, s belim krstom
najvišeg pruskog ordena „Pour le Merite"1 oko vrata i sa dva gvozdena krsta
na grudima.
Domaćica je nastavljala da se raspituje o Rimu i da pretresa sa
Velimirom uspomene na svoj predratni boravak – uzvraćajući mu
pohvalama italijanskoj aristokratiji. Ali, ubrzo gospođa Filipesku otvoreno
ispolji svoje negodovanje što je Italija ušla u rat na strani saveznika.
Iznenađuje me nedostatak dalekovidosti kod italijanskih državnika –
reče mu ona s blagim prekorom dobro vaspitane dame. – Nemačka je
nepobediva i niko je neće sprečiti da zavlada ne samo Evropom već i
Azijom. Gde će onda biti mesto Italije?
On stavi ruku na srce.
– Mogu vam iskreno reći, madam, da me je oduvek impresionirala
nemačka snaga. Nažalost, ja sam bez ikakvog uticaja na politiku svoje
zemlje.
Njoj se svide njegov odgovor i ona ga za nagradu pogleda prijatnim,
nebeskim očima. Ona mu posle toga, s onim oštroumnim i ispitivačkim
duhom, kojim se odlikuju besposlene žene, koje moraju nečim ispuniti
dan, stade pričati o bukureštanskim prilikama, o raspoloženju u prestonici
i o izgledu da Rumunija stupi u rat na strani Nemačke i Austrougarske.
Mada ga je razgovor jako zanimao. Velimir se trudio da mu na licu
bude ispisana ona učtiva dosada kojom jedan svetski čovek sluša damu
samo radi toga što je ona lepa i duhovita, a ne zato što mu se sviđa
predmet o kojem sluša.
Iza zida malog, ljupkog salona gde su sedeli i pili kafu sa likerom čula
se muzika i šušanj haljina. Gosti su već igrali i gospođa Filipesku pozva
svog novog poznanika da uđu u dvoranu. Igrački parovi su klizeći
promicali pored njih i Velimir ugleda Anu u naručju nemačkog vojnog
izaslanika. Nemac je očevidno bio jako zaljubljen u svoju damu, jer se
njegove užagrene oči nisu odvajale od njenog lica.
– Veoma je lepa – reće Velimir. – Ima zanimljivu, antičku glavu.
– Ah, mislite na groficu Hunjadi – reče ona uz tanak smešak s nešto

1 Za zasluge.
prezira. – Grofica je iz osiromašene porodice, ali mora se priznati da njena
lepota predstavlja bogatstvo. Knez Jonesku je ludo zaljubljen u nju i samo
od nje zavisi da li će mu postati žena. Međutim, mon cher ami, čini mi se
da nju više zabavlja položaj kneževe prijateljice.
Velimir se načini da ne primećuje zlobu u rečima gospođe Filipesku.
Videlo se da domaćica ne trpi u svojoj blizini nijednu ženu koja je takmac
njenoj lepoti. Mada ga je ovamo doveo čisto obaveštajni zadatak, gospođa
Filipesku ga je dražila i uzbuđivala od časa kad se sreo s njom. Svojom
ohološću ga je izazivala na otpor i dražila je u njemu sve – sve što je u
njemu bilo prigušeno, skriveno i opako. Sad je osećao želju da tu hladnu i
oholu ženu ponizi, da je baci pred svoje noge i da je vidi kako u suzama
puzi pred njim.
U njemu se sve napelo. Opsednut mišlju da je osvoji i učini svojim
poslušnim oruđem, od tog trenutka je gledao njeno golo telo kroz tesno
pripijenu večernju haljinu. Dok su igrali lagani argentinski tango, čija ih je
odsečna melodija čas razdvajala, čas pripajala jedno uz drugo, činio je
smele, gotovo neuljudne pokrete. Njoj kao da se to nije svidelo, jer ga je u
jedan mah prodorno pogledala visoko izvijajući obrve iznad svojih zelenih
očiju.
Posmatrao ju je pažljivo kao lovac koji motri divljač, ali ona mu je
uzvraćala pogled za gvozdenom neustrašivošću, što ga je još više dražilo.
Hteo je da je poseduje, da tu oholu ženu oseti u grču pohote, samo što se
ovog puta kod njega nije radilo o požudi ili strasti. već samo o pohlepi da
kao muškarac savlada tu njenu oholost.
Vratili su se posle igre u mali salon. Gospođa Filipesku je želela
sladoled, čašu šampanjca... htela je da i on pije s njom. Dok su pili, njene
zelene oći se iznenada zaustaviše na njegovim. Bio je to čudan pogled,
smeo i pikantan kao i vino koje su pili.
– Ah, tako mi je prijalo! – reće ona spuštajući kristalnu čašu na stočić.
– Možete mi nasuti još jednu. Večeras sam dobro raspoložena.
Kucnuli su čaše i ona opet zadrža pogled na njegovim očima. Opazivši
da je zaokupljen ispitivanjem njenog gipkog stasa, skladno savijenog na
dnu naslonjače, ona se osmehnu krajičkom usana i upita:
– Nalazite li da su Rimljanke lepše i koketnije od nas Bukureštanki?
On je nehotice uze za ruku i gledajući je strasno, odgovori:
– U svetu ima isto toliko najlepših žena koliko i najlepših knjiga.
Svaka lepa žena je roman za sebe.
Ona izvi obrve i reče sa prijatnom podrugljivošću:
– Ima i dosadnih romana, uvezanih u divne korice sa zlatotiskom. Zar
ne? Spoljašnjost nekad vara.
 Umesto odgovora, Velimir donese njenu toplu i namirisanu ruku do
svojih usana i utisnu na nju dug poljubac. Ona zadrža ruku, ali se onda
trže i reče ozbiljnim glasom:
– Vi brzo napredujete u prijateljstvu, gospodine grofe! Ali ja vam
opraštam, jer znam da su Italijani veoma neposredni u trenutnim izlivima.
– Volim vas od prvog trenutka kad smo se sreli – šapnu on gledajući je
vatrenim očima.
Ona mu stavi dlan na usta.
– Ćutite ili ću se zaista naljutiti na vas.
Ustala je naglo i okrenula mu bledo i oholo lice. Sa puno dostojanstva
i gracije pružila mu je ruku i on je povede u dvoranu.
 XI

Ana je u svom raskošno nameštenom bukureštanskom stanu

grozničavo sređivala podatke koje će dostaviti Apisu; bili su to podaci
kakve dotle srpska kontraobaveštajna služba i nijedna saveznička tajna
služba, nije imala u svojim rukama. Od toga je zavisila sudbina Srbije koja
je uskoro, pored Austro-Mađara, imala da se nađe oči u oči sa još dva
snažna protivnika: Nemcima i Bugarima.
Trgla se na zvuk zvonceta, žurno sklonila hartije i mirno sačekala
služavku. Gizdava devojka sa belom čipkanom keceljom predade joj na
posrebrenom poslužavniku nečiju vizitkartu. Jedva je uspela da prikrije
radostan osmeh kad je pročitala ime tobožnjeg italijanskog konta. Preko
kneza Joneskua, kome je zvanično bio predstavljen, Velimir se upoznao sa
tobožnjom groficom Hunjadi; ona ga je pred celim društvom pozvala da je
poseti u sredu pre podne, što je izazvalo ljubomoru gospođe Filipesku koja
se jedva savlađivala da ne pokaže svoje negodovanje.
– Kakvo zadovoljstvo da vas ponovo vidim, ma contesse – reče Velimir
na francuskom, pred devojkom, ljubeći Ani ruku.
– Morala sam vas što pre videti – šapnu ona na srpskom, kad je
služavka izišla. – Nemačka služba sumnja u vas da ste špijun.
Njemu nešto zastade u grlu. Da li su on i Pišon bili toliko neoprezni
kad su smislili njegovu ulogu. Nije se plašio za sebe, već za planove koje je
nameravao da ostvari pre nego što se bude vratio u Solun. Obuzelo ga je
neko njemu dotle nepoznato osećanje strepnje i straha. Osećao se
potpuno slomljen kao čovek koji je prvi put, i pored svih pažljivih
proračuna, promašio cilj.
Dok je sedao u fotelju sa primetnim neraspoloženjem na licu, Ana ga
je krišom posmatrala. Već je suviše volela tog čoveka da bi mogla olako
podneti pred svojim očima njegov flert sa drugom ženom i to zavodnicom
kakva je bila gospođa Filipesku. Smatrajući da je njoj mnogo lakše da
dolazi do obaveštajnih podataka od velike vrednosti, nije videla svrhu da
se i on bavi u Bukureštu. Nemcima je Velimir ponajmanje bio sumnjiv kao
špijun savezničkih sila i čak su računali da će tog bonvivana, kome sigurno
novac nije bio na odmet, zavrbovati da radi za njih u Italiji. Ali zar se
moglo preći preko onog što je tvrdila jedna oprobana kontraobaveštajka?
 Sav obuzet onim što mu je Ana rekla, Velimir je ćutke odbijao
duvanske dimove. Činio se sam sebi smešan u očima te žene koju je u
svoje vreme spasao sigurne smrti i koja je sada, kako je pogrešno mislio,
želela da mu pomogne. Uostalom, ona je to činila, svakako, ne samo zbog
toga što su se kao patrioti borili za dobro svoje zemlje, već i zbog
naklonosti koju mu je otvoreno pokazivala.
– Nekad precenjujemo sebe – reče on sa gorčinom u glasu, gledajući
zamišljeno nekud u ugao njenog budoara. – Pored toga zabranjeno mi je
da dignem u vazduh mostove na Marici, jer saveznici tvrdoglavo očekuju
da će Bugari, ipak, preći na našu stranu. Plašim se da ljudi koje sam poslao
tamo zbog odugovlačenja ne klonu duhom. Još će ih Bugari pohvatati.
Ona se na to diže sa stolice na kojoj je sedela prema njemu, izvuče
neke spise i reče jednostavno:
– Nažalost, naši dragi saveznici će lupati glave o zid kad čuju ovo...
pre tri dana, 74. avgusta. bugarski potpukovnik Gančev, lični
opunomoćenik predsednika vlade Radoslavova i šefa Generalštaba
generala Žekova, potpisao je u nemačkoj Vrhovnoj komandi dva ugovora:
jedan o vojnom savezu između Bugarske, Nemačke i Austrougarske, a
drugi, poseban, između Bugarske i Nemačke. Po tim ugovorima, Bugarska
se obavezala da najdalje u roku od mesec dana udari na nas sa dve armije.
Za ovo će kao nagradu dobiti dve stotine miliona zlatnih franaka pomoći i
Makedoniju sa delovima Južne Srbije.
Kad je završila, Velimir poblede i poskoči.
– Šalite se? Otkud vam ti podaci? I kako ste tako brzo došli do
sadržine tih veoma tajnih ugovora?
– Pričekajte, to još nije sve... – reče Ana uzimajući iz zlatne kutije na
stolu cigaretu. – Neka nam bog pomogne u onome što nam se sprema!
On ju je posmatrao široko otvorenih očiju, sav ispunjen divljenjem
prema toj nežnoj ženi, koja je, možda, žrtvujući svoju čast i svoje žensko
dostojanstvo, postigla više nego sve savezničke obaveštajne službe uzete
zajedno. U tom trenutku zaboravio je na sve ono što su on i Pišon
nameravali da učine.
– Slušajte ovo... – nastavi ona sa izrazom lica koji je najednom postao
tvrd i hladno ozbiljan. – Nemci već prebacuju svoje trupe sa ruskog fronta
dole prema Dunavu. U času napada na nas, nemačko-austro-bugarske
trupe kojima će komandovati jedan od najboljih nemačkih komandanata –
feldmaršal Fon Mekenzen, iznosiće... tri nemačka armijska korpusa, tri
austrougarska armijska korpusa – svaki korpus dvostruko brojniji i jači od
jedne naše armije i... dve bugarske armije. Tim nemačkim i austrijskim
korpusima. koji će napasti sa zapada i severa, biće pridodata najteža
artiljerija na šinama koja se već transportuje sa ruskog fronta. Među njima
su i četiri baterije, i po dva oruđa od četiri stotine i dvadeset milimetara,
koje će tući Beograd i Smederevo...
– Pa to su najteže nemačke haubice, „debele berte"! – uzviknu Velimir
zaprepašćeno i oseti da mu drhti ruka u kojoj je držao cigaretu. Nemci
nam, zaista, ukazuju veliku čast kad protiv nas dovlače četiri od osam
baterija „berti“ kojima uopšte raspolažu!
– Što se tiče ovih baterija „berti“ koje Nemci šalju protiv nas, biću, ako
želite, tačnija... to su one koje su upotrebljene protiv ruskih tvrđava
Kovno1 i Novogeorgijevsk. 2 One dolaze sa nemačkim korpusima koje
izvlače na ruskom frontu.
– Nerazumljivo mi je da Nemci koncentrišu tolike snage protiv nas?
upita Velimir u nedoumici.
Ana pripali novu cigaretu i odgovori:
– Žuri im se da nas što pre zbrišu sa karte, jer žele da otvore direktnu
vezu Berlin-Beč-Beograd-Niš-Sofija, koja će ih vezati sa Turskom i
omogućiti im da šalju pojačanje.
Čim je to rekla, Velimir ustade, uze joj obe ruke i prinese ih usnama.
Osetila je kako podrhtava. U očima su mu blistale suze, šaputao je
potreseno:
– Ako se neko posle ovog strašnog rata, iz kojeg ćemo, ma šta bilo,
izići kao pobednici, bude setio da podigne spomenik onom našem malom,
odrpanom pešaku, ispod, njegovih nogu bi trebalo zlatnim slovima ispisati
vaše ime. Znate li vi šta znače ovi podaci kojima raspolažete za našu
Vrhovnu komandu!
Ona klimnu glavom gledajući ga zaljubljeno. Ali on uporno nastavi;
– Ne, vi, ipak, ne znate mnogo o strategiji... To će omogućiti da naše
trupe odmah zauzmu najpovoljnije položaje i da spreče katastrofu. Mi
ćemo upasti u Bugarsku pre nego što oni izvrše mobilizaciju i
koncentraciju svojih trupa na našoj istočnoj granici.
– Tu grešite – dočeka ga Ana. – Podaci kojima raspolažem u
ugovorima između Bugara, Nemaca i Austro-Mađara su takvi da nam
saveznici neće poverovati, misliće da smo ih izmislili zbog svoje koristi.
Zato moramo do poslednjeg trenutka mirno čekati na bugarski napad i tek
tada dokazati Francuzima i Englezima da smo bili u pravu. Oni nam,
možda, neće verovati ni to da Nemci izvlače sa ruskog fronta tri armijska
korpusa i „debele berte". Kad saveznici misle da se iskrcaju U Solunu?
On je dotle nije slušao, utišan samo nežnošću njenoga glasa i kod

1 Kaunas.
2 Modlin.
poslednjeg pitanja se trže.
– Neće se iskrcati pre oktobra.
– Tada će sve biti kasno – reče ona sa gorkim umorom. – Našima
ostaje da se pouzdaju samo u sebe.
Velimir na to ustade, poče da hoda po budoaru i najednom se
zaustavi ispred nje.
– Ma šta se dogodilo, vaši podaci će omogućiti da dostojno dočekamo
neprijatelja i da mu pružimo otpor kakav on ne očekuje. Pošto mislim da
se uskoro vratim u Solun, gde se već, svakako, povećava aktivnost i
bugarske špijunaže koja će se tesno povezati sa nemačkom i
austrougarskom, računam na vas: pokušajte da mi preko Apisa dostavite
imena glavnih bugarskih špijuna. Rumuni sigurno imaju takve podatke jer
je njihova tajna služba vrlo spretna, pogotovu kad se radi o Bugarskoj.
– To mi neće zadati velike teškoće – osmehnu se Ana takvim
osmehom, da nehotice izazva ljubomoru u njemu.
Pred očima mu iznenada iskrsnu slika iz opere i sa prijema kod
gospođe Filipesku; nije bilo nikakve sumnje, taj njen nadmoćni osmeh je
potvrđivao da je ljubavnica kneza Joneskua. Taj otmeni aristokrata je
očigledno bio smrtno zaljubljen u nju i ona se spretno koristila njegovim
osećanjima. I da li samo njegovim?... U ovom trenutku Velimir nije mislio
kako je Ani bilo teško kad je saznala za njegovu ljubavnu vezu sa Irenom.
Ona ga je volela pre nego što je on to naslutio ali mirila se s tim da
obaveštajci ne mogu imati svoj lični život. Sada je prekršila to pravilo,
pokušavajući sitnim ženskim lukavstvom da ga odvoji od žene, koja je bila
nešto sasvim drugo u odnosu na malu Grkinju; bila je ljubomorna na
gospođu Filipesku jer je osećala da je to izuzetna žena, kakve muškarci
retko sreću u svom životu.
– Moram vas videti negde na skrovitom mestu – reče Velimir
poluglasno, uzimajući šešir i rukavice.
Očekivao je da će odmah pristati, ali ona je ćutala, bleda i zamišljena.
On joj na to priđe i uze je za ruku. Osetio je kako joj ruka podrhtava u
njegovoj šaci. U divnim očima su se zaiskrile suze.
– Nemojte, biće mi teže posle toga...
– Zašto.
Iznenada ju je uzeo u naručje i privukao sebi. Dah im se mešao. Ana
je otvorila sklopljene oči i pogledala ga izgubljeno. Zatim je ponovo
sklopila oči i okrenula glavu. On joj nežno okrete lice prema sebi.
– Niste mi odgovorili jer vam nije stalo do mene. Činite da budem
ljubomoran? Možda je i tako... Vi žene ne možete biti ljubomorne na isti
način kao i čovek, niti osetiti ono što muškarcima zadaje najviše pitanje...
 – Nepravedni ste prema meni – reče ona tiho. – Ja vas volim, volim
više nego što mislite. Ako je do ljubomore, pre bih ja imala razloga da
budem ljubomorna.
To nehotično priznanje ga utrže i osvesti. Čelo mu se naboralo, a oči
prodorno upile u nju.
– Vama je, čini mi se, veoma stalo da što pre odem iz Bukurešta?
Ona mu umesto odgovora grčevito steže mišice. Gledajući je onako
tužnu i privlačnu, Velimir je osećao pravo mučenje pri pomisli da će se,
možda, zauvek rastati. Puna tihe malaksalosti, naslanjala je lice na njegovo
rame. Na mah on oseti duboko sažaljenje prema toj mudroj i očajnoj ženi
u kojoj je, činilo mu se, otkrio tragove svih naslada i patnji.
Poljubio joj je ruku i, ne čekajući da mu nešto kaže, napustio njen
budoar. Ona je još dugo stajala na istom mestu, zatim se bacila na divan i
gorko zaplakala.
 ХII

Suncem okupan kej solunskog pristaništa bio je preplavljen gomilama

uzbuđenih ljudi i žena koji su tog oktobarskog dana 1915. godine
posmatrali iskrcavanje prvih kontingenata francuskih i britanskih trupa.
Savezničke muzike su neumorno svirale marševe, dok je razdragano
mnoštvo radosno klicalo vojnicima u prolazu; solunski građani su se
radovali, jer je dolazak saveznika bio dokaz da u njihov grad neće ući
nemačke i austrougarske trupe. Ali na keju nije bilo ni jednog jedinog
zvaničnog predstavnika grčkog kralja Konstantina koji je, za razliku od
svog naroda, i dušom i telom bio naklonjen Nemcima.
Među okupljenom svetinom, poklopljen svojim žirado šeširom, sa
večno zalepljenom cigaretom u uglu usana, stajao je i pukovnik Henrih fon
Hoflener. Njegovi agenti, raštrkani svuda po pristaništu, neumorno su
brojali čete i bataljone, artiljerijska oruđa, automobile i kamione... brojani
su i ogromni drveni sanduci, koje su istovarivale dizalice sa transportnih
brodova, oko kojih su kao psi čuvari krstarili torpiljeri i lake krstarice; u
tim sanducima su se nalazili rasklopljeni avioni.
Jedan čas kasnije, pukovnik fon Hoflener sedeo je u svom generalnom
konzulatu, okružen tucetom oficira Evidenc-biroa.
– Prusi su uvek debele glave – besneo je pukovnik – prelazeći očima
po potčinjenima – zar ih nismo na vreme opomenuli da će se saveznici
iskrcati ovde? Naše i nemačke trupe uveliko forsiraju Dunav uz podršku
najteže artiljerije, ali se Srbi đavolski žilavo brane. Bugari im još nisu
objavili rat i saveznici će imati vremena da prebace nekoliko divizija
železnicom do Skoplja...
Tek što je to izgovorio, uđe kapetan Fon Gurkevič i predade mu neki
telegram. Hoflener ga prelete očima, a onda radosno uzviknu:
– Gospodo, Srbi su u klopci! Jutros su dve bugarske armije prešle na
nekoliko mesta granicu sa Srbijom i Makedonijom. Saveznici izgleda
spavaju! Uostalom njihov general Saraj je potpuno nesposoban vojnik, čiju
vrednost osporavaju ne samo Englezi nego i mnogi Francuski oficiri. Znate
li šta je taj vajni general izjavio jednom svom prijatelju neutralcu kad je
ovaj polazio za Sofiju, a Saraj ovamo za Solun... ’Doviđenja u Sofiji, gde ću
svakako, stići... kao zarobljenik! Drugo, on je slep kod očiju jer ne
raspolaže svojom obaveštajnom službom. Ali... – tu Hoflener malo zastade
i opet pogleda svoje saradnike – ...mi ne smemo zaboraviti da srpska
obaveštajna služba raspolaže odlično organizovanom mrežom i velikim
brojem agenata i da će Francuzi i Englezi dobiti od nje svaku pomoć za
stvaranje svoje tajne službe. S druge strane, niz naših odličnih agenata je
uhvaćen zahvaljujući kapetanu Velimiru koji je jedno vreme neznano kuda
iščezao iz Soluna...
Pukovnikovo izlaganje prekide zvonjava telefona. Javljao se kapetan
bojnog broda Oto fon Kerner.
– Moram te smesta videti, Henriče...
– Izvoli, Oto, čekam te – odgovori Hoflener mirno.
– Dolazim za desetak minuta...
Spuštajući slušalicu, pukovnik se obrati svojim ljudima:
– Gde smo ono stali? Aha... kod šefa srpske špijunaže... On mora biti
likvidiran, razumete li. Sofija će nam pomoći da ga uhvatimo u klopku.
Taman smo bili s njom nešto započeli, a on je nestao. Sad je opet tu!
Posle toga Hoflener stade da sluša izlaganja svojih oficira koji su
predlagali način ubacivanja špijuna u saveznički invazioni štab.
– Na Grke se ne možemo osloniti – primeti kapetan fon Gurkevič – jer
su oni svi od reda venizelosisti. Njihova srca kucaju za Srbe i zato je srpska
obaveštajna služba tako efikasna. Onaj lisac, pukovnik Papanikola,
komandant okružne bezbednosti, otvoreno im pomaže u hapšenju naših
istaknutih agenata. Naša vlada je zbog toga protestovala kod samog kralja
i tražila da se svi kompromitovani simpatizeri Srba uklone sa položaja.
Nadam se da će to biti rešeno, pogotovu sada, jer je za novog predsednika
vlade postavljen naš prijatelj, Konstantinov čovek Skulidis. Ali to ne znači
da se možemo uspavati...
– Bugarska služba nam je obećala najtešnju saradnju – primeti
Hoflener. – Kad sve sredimo, vajni saveznici će se uplesti u naše mreže kao
pilad u kučine.
U to sluga prijavi Ota Kernera.
– No, gospodo, videćemo se večeras u šest – otpusti pukovnik svoje
ljude.
Čim uđe i pozdravi se sa Нoflenerom, šef nemačke špijunaže baci
pred njega na sto nekoliko fotografija.
Poznaješ li ovu ženu?
Hoflener se zagleda i klimnu glavom.
– Čini mi se da je to ona dražesna lepotica, koja ti se izmigoljila iz
ruku, Oto?
Razdražen ironijom u glasu svog kolege, Nemac planu:
 – Izmigoljila? Na koga sam ja stavio šapu taj neće daleko izmaći. Znaš
li gde se nalazi?
– Otkud bih znao? – upita Hoflener nemarno paleći ko zna koju po
redu cigaretu.
Fon Kerner ga pogleda sa likovanjem u očima i reče otegnuto:
– U Bukureštu! Tamo se dobro ugnezdila kao tobožnja grofica
Hunjadi i uspela da se uvuče u naše krugove.
– Naše?
Hoflener ga je začuđeno merio; zatim reče:
– Koliko stoji u mojim podacima, izvesna grofica Hunjadi, metresa
kneza Joneskua, je rado viđen gost u stanu vašeg vojnog izaslanika.
– Hm, ti ipak znaš za nju, Henriče? – reče Fon Kerner gušeći se od
ljutine. – Što me nisi obavestio?
– Nije moje da se brinem koja će žena spavati sa vašim vojnim
izaslanicima u ovoj ili onoj evropskoj prestonici. Ali budimo iskreni, nisam
slutio da je to ona ista za koju ste vi ovde utvrdili da je srpska špijunka.
– Mi utvrdili da je špijunka? – zgrozi se Nemac drskim licemerjem
svog kolege. – Zaboravio si da su ona i major Markauci bili vrlo bliski
prijatelji.
Austrijanac podrugljivo podiže obrve.
– Teško je nekad biti vrač-pogađač. Ja nisam mogao zabraniti
Markauciju da se zabavlja sa lepim ženama, jer im nije pisalo na čelu da su
špijunke. Kao što, na primer, ni jednom „Bavarcu“, koga ste vi sjajno
ugostili, nije pisalo na čelu da je srpski agent.
– Dobro, Henriče, ostavimo se zajedanja – reče Fon Kerner, dirnut u
živac podsećanjem na neslavnu pustolovinu sa tobožnjim Bavarcem. – Ta
žena je vrlo opasna špijunka, možda najopasniji špijun koga saveznici
uopšte imaju. Naša služba je budno prati i uskoro ćemo je imati u rukama.
Obavešten sam da je juče krenula za Sofiju sa knezom Joneskuom, koji
tamo odlazi u diplomatskoj misiji. Očigledno je kakve su njene namere, jer
je sigurno znala da će Bugarska ući u rat na našoj strani. Čim im pošaljemo
podatke, Bugari će je uhapsiti i predati nama.
Na Hoflenerovom licu se ukaza jedva primetno bledilo, ali je to Fon
Kerner protumačio kao zavist što su Nemci uspeli da joj uđu u trag;
požurio je da uspokoji Hoflenera:
– Ta đavolska lepotica je isto toliko zla nanela vama koliko i nama.
Prema tome, nije važno ko će je prvi dočepati. A sad još jedna prijatna
vest... Maločas sam dobio telegram sa podmornice U-15 da je na
otvorenom moru, ispred Solunskog zaliva, potopila veliki brod sa oko dve
hiljade francuskih vojnika.
 – Čestitam na uspehu – reče pukovnik rasejano stežući mu ruku.
Ali dok je drmao Nemčevu šaku, Hoflenera su morile sasvim druge
misli; za trenutak se obradovao kad je saznao da se iza lepe grofice
Hunjadi krije Ana. Bio je spreman da otputuje u Bukurešt da joj otvoreno
predoči da zna da je neprijateljeva špijunka i da je milom ili silom priveže
za sebe. Vest da je otputovala za Sofiju i da će je Nemci uhvatiti pogodila
ga je kao grom iz vedra neba. Sada ga je morila grozničava misao kako da
je spasi. Jedva je shvatio ono što mu Oto fon Kerner govori:
– Naša nova šifra se pokazala kao nerešiva... Obaveštenja koja
dostavljamo iz tornja tvog konzulata o kretanju savezničkih brodova nisu
nijednom provaljena i podmornice sa uspehom dejstvuju...
– Da, da Oto... sjajno ide...
Nemac mu prijateljski položi ruku na rame i zagleda mu se u lice.
– Izvini, možda te je povredilo ono s Markaucijem. Ali neka ti bude
uteha da taj izdajnik nije bio čovek naše krvi, već Italijan.
– To je prošlost – reče Hoflener više za sebe. – U onim uslovima je bila
prava šala raditi. Sad smo usred neprijateljskog osinjaka. Verujem da će
saveznici zatražiti da nas proteraju i zato se treba pripremiti za prelazak u
ilegalu. Ja ću i dalje ostati u Solunu.
– Za to se ne brinem, jer ćemo i mi naći tajna skloništa – odgovori Fon
Kerner. – Saveznici će još dugo morati da lupaju glavu dok uspeju da ovde
uspostave kakvu-takvu tajnu službu.
Na tu primedbu, Hoflener najednom živnu. Pružala mu se prilika da
Nemcima dokaže koliko su u zabludi.
– Oficiri francuske i britanske službe koji su još pre iskrcavanja stigli
ovde, već su stupili u vezu sa šefom srpske špijunaže. Srbi će im staviti
veliki broj svojih agenata na raspolaganje i preneti svoja iskustva. Major
Saru je najagilniji od njih i ovejani obaveštajac koji je postavio prve temelje
Deuxieme bureaua u Solunu.
– Turska i bugarska služba će raditi u savezu sa nama i ja se nadam da
ćemo ih sve nadmudriti.
– Videćemo... – primeti Hoflener neodređenim glasom. – Što se mene
tiče, računaj na svaku pomoć, Oto.
Srdačno su se oprostili. Kad je Nemac izašao, pukovnik uze Aninu
fotografiju i stade pažljivo da je posmatra. Prenulo ga je jedva čujno
otvaranje vrata. Ulazio je advokat Nešet sa svojim večnim ljubaznim
osmehom. Hoflener brzo ugura fotografiju pod spise i ponudi advokata da
sedne.
 ХIII

Hladna kiša je udara o prozorska okna dok su kapetan Velimir i major

Saru razgledali spiskove neprijateljskih agenata koje je trebalo pohapsiti.
Bilo je to krajem novembra 1915. godine, kada su srpske trupe, potiskivane
austro-nemačkim i bugarskim armijama, napustile poslednju stopu svoje
zemlje i započele tragično povlačenje preko albanskih zasneženih planina
prema moru.
– Sve je to lepo – uzdahnu Saru – ali mi tu ništa ne možemo učiniti.
– Kako ništa? – zaprepasti se Velimir.
– Generalu Saraju je naređeno da se sila ne primenjuje ni prema kome
jer bi to, navodno, povredilo grčku neutralnost.
– Ali nemačke podmornice su uvek tačno obaveštene o kretanju
brodova, a mi se, zasad, ne možemo dočepati njihove nove šifre. Shvataju
li oni da grad vrvi od neprijateljskih špijuna i da je svaki pokret
savezničkih jedinica pažljivo praćen. Konzulati Centralnih sila se moraju
zatvoriti i posesti trupama. Onda ćemo njihove špijune hvatati kao miševe.
– Moramo čekati na bolje dane – reče šef Deuxieme bureaua, ustajući
– Doviđenja, dragi prijatelju.
Maskiran kao i uvek, Saru iščeze iz usamljene vile. Velimir pogleda na
sat; trebalo je da uskoro dođe Irena, od koje je očekivao važne podatke. Ali
morao je da bude oprezan s njom. Još pre njegovog odlaska za Bukurešt
primetio je da se njegova lepa prijateljica u nečemu izmenila. Kao da je
najednom postala izveštačena, a i u njihov ljubavni odnos nije unosila onu
raniju toplinu. Posle povratka iz Rumunije, duboko razočaran Aninim
odnosom prema njemu, čeznuo je za Ireninim zagrljajima. I našao ju je
skoro istu kao što je i ostavio: izveštačenu i čudnu, što je u njemu budilo
nepoverenje.
Ono što je posebno budilo sumnju kod Velimira prema njegovoj
ljubavnici i dvostrukom špijunu, bilo je njeno izvrdavanje sa nemačkom
šifrom. Tajna radio-stanica u Austrougarskom generalnom konzulatu je
neumorno slala podatke neprijateljskim podmornicama – saveznički
brodovi su tonuli sa stotinama i hiljadama vojnika invazionih trupa, a
vreme napada nikako nije moglo da se utvrdi.
Prosto mu je bilo neshvatljivo da je ona njemu ropski odana žena,
koja mu je ranije donosila vanredne podatke, zatajila. Šef srpske
kontrašpijunaže je morao imati tu šifru po svaku cenu ne samo zbog
savezničkih vojnika već i zbog srpskih trupa, koje su morale da stignu na
albansku obalu da odatle budu prebačene na Krf i posle u Solun. Užasavao
se od pomisli da će mnogi od tih srpskih vojnika, koji su učinili
besprimerne podvige, da bi posle toga bili bačeni u strašno iskušenje
neviđenog povlačenja, naći smrt na dnu Jadranskog ili Egejskog mora. A
šifru nije mogao da mu nabavi niko sem Irene.
Lanac Hoflenerove špijunske mreže se protezao od albanskih obala
preko grčkih ostrva i o svakom brodu su stizali, iscrpni podaci, tako da su
podmornice, opomenute i spremne, halapljivo čekale svoje žrtve. Nije bilo
sumnje da će se i o svakom brodu sa srpskim trupama saznati
blagovremeno i da će radio-stanica sa tornja Austrougarskog generalnog
konzulata poslati u eter najtačnije podatke o kursu plovidbe.
Na jedva čujni zvuk zvonceta on skoro potrča u hodnik i otvori ulazna
vrata. Tobožnja Irena, u stvari njena sestra bliznakinja Sofija, uđe unoseći
svežinu kišne večeri i zagrli svog ljubavnika.
– Oh, mili tako sam te se zaželela!
Taj glas se ipak u nečemu, po svojim nijansama, razlikovao od
Ireninog.
– Šifru, jesi li donela? – upita Velimir grozničavo i odmah se pokaja
što je to naglo zatražio.
Tada mu je prvi put palo na um da mu je Hoflener, možda,
podmetnuo sestru bliznakinju, za čije je postojanje znao. Ali kako i zašto?
Hoflener bi to učinio samo u slučaju da ga je Irena obavestila o svojoj
dvostrukoj ulozi. Međutim Velimir bi dao glavu da ga ta žena, čiju je
ljubav primao kao najiskreniju, nije obmanula. Kako utvrditi da je to druga
sestra? Verovatno joj je Irena do najmanjih detalja pričala o njihovom
odnosu, što se vešto moglo iskoristiti. Pa ipak, možda ne sve.
– Ukrala bih za tebe sve šifre sveta, mili – reče ona patetično
ostavljajući svoj kišobran, koji se jedva nešto nakvasio, jer je došla
fijakerom.
On je odmeri iskosa. Govorila je kao glumica koja je svoju ulogu
naučila napamet. Zar bi Irena upotrebila ovakvo banalno opravdanje?
– No, skini pelerinu...
Uveo ju je u sobu i kad se zavalila na divan, pripali joj cigaretu. Pogled
mu je počivao na srebrnoj torbici. Kako se toga nije setio?
– Nećeš me ponuditi likerom, mili?
– Oprosti, odmah ću...
Dok joj je pružao liker, on reče tobož nemarno:
 – Sećaš li se one večeri kad si prvi put došla ovamo, isto je ovako
padala kiša? Nisam slutio šta se tada krilo u tvojoj torbici.
Ona brzo podiže od i pogleda ga u nedoumici, zadržavajući kristalnu
čašu na usnama.
– Krilo? Oh, već sam zaboravila! Žene uvek nose stotinu sitnica...
Jedva se savladao da mu lice ostane mirno. Zaboravila? Zar se može
zaboraviti događaj sa malim pištoljem? Ta, tada se radilo o njegovom i
njenom životu ili smrti!
– Ne sećaš se pištolja? – upita on upravljajući stroge oči u nju. – De,
molim te, ispričaj mi pošto smo se tako zbližili.
Nije mu izmaklo kako joj se boja lica naglo promenila. U njemu je
rasla razdražljivost, dok su njoj misli tekle munjevitom brzinom.
Proklinjala je sestru što joj je izostavila taj toliko važan detalj iz njihovog
odnosa, o čemu nije imala pojma.
– Aha, da, sad se sećam... – promuca ona zbunjeno, krijući pogled
nekud prema torbici.
– No, reci, čega se sećaš? – zapita Velimir nemilosrdno.
– Ti si zaista strašan – ljutnu se Sofija, pogledavši ga začas uplašeno. –
Nisam došla da razgovaramo pištoljima.
Tek što je to rekla, on je iznenada ščepa za ruku.
– Pusti me! – jeknu ona kriveći lice cd bola.
– Lažljivice! – izdra se on, – Misliš li da nisam upoznat s tim da Irena
ima sestru bliznakinju. Hajde ispričaj kako te je Hoflener uputio ovamo.
Pazi, sve znam! Meni ništa ne smeta da te zadavim i bacim na pustu
ulicu... U našem poslu nema sentimentalnosti ni za koga – bio on lep ili
ružan.
Drhtala je kao prut, dok joj je Velimir i dalje stezao ruku.
– Prvo me pusti, pa ću onda govoriti...
Kad se oslobodila stiska, ona briznu u plač krijući lice u maramicu.
On je seo prema njoj, zapalio cigaretu i odbijajući dimove, čekao da se
isplače. U neko vreme podigla je glavu i rekla isprekidano:
– Pukovnik je sumnjao da sa Irenom možda ne ide kako treba. U
svakom slučaju hteo je da proveri njen rad.
– I ti si ga obavestila da sam tražio šifru? – ciknu on podižući se sa
stolice.
Uverena da će je udariti, Sofija se izmače u stranu. Onako preplašena
izgledala je bedno i dostojna sažaljenja, ali Velimir je znao da će ga svaka
sentimentalnost skupo koštati. Ščepao ju je prstima za gušu i besno
zapretio:
– Govori... Jesi li mu rekla da sam tražio šifru?
 – Je... sam... – zakrklja ona gušeći se.
On je na to pusti. Čuo je širenje svojih vena i kucanje srca. Stajao je
kao ukočen ispred nje, zgrčene na divanu, ne znajući šta da čini sam sa
sobom i sa njom. Vredi li ubiti tu bednicu i ukaljati ruke zločinom? U
krajnjem slučaju bio je sam kriv što je postao toliko neoprezan i što se
prepustio ljubavnim uživanjima. Kao i uvek, takve stvari su se svetile
obaveštajcu i ona je bila u pravu što svom srcu nije puštala na volju. Kako
sad uzvratiti udarac koji mu je zadao lukavi Hoflener?
– Pričaj mi sve po redu – dreknu on, sedajući ponovo u fotelju.
Osećao je kako ga obuzima tihi mir, a disanje mu je postalo
jednomernije i dublje. U njemu se opet vraćao prekaljeni obaveštajac, koji
je samo za trenutak izgubio kontrolu nad sobom. Zahvaćen novom mišlju
kako da popravi posledice Hoflenerovog podmetanja, trudio se da bude
strpljiv. Pošto je Sofija i dalje sedela zgrčena i uplašena, on joj priđe i
pomilova je po kosi.
– Hajde ne plaši se... budeš li mi pomogla, neće ti se ništa desiti.
Kunem se...
Njegova neočekivana nežnost nije ostala bez posledica; ona se
slomljeno pridiže, očiju punih suza, nasloni glavu na njegovu ruku i stade
da jeca. Morao je da sačeka njene izlive i da je opet zaspe nežnostima.
– Tebe će noćas napasti – reče ona jedva čujno.
– Kad? Ko?
– Njegovi ljudi. Posle ponoći, kad ti zaspiš, ja bih im otključaia vrata...
– Hm, tako!
Motreći jednako na nju da mu ne pobegne, on uze slušalicu i zatraži
vezu sa Srpskim generalnim konzulatom.
– Marko, jesi ii ti?
– Da, gospodine Petroviću.
– Uzmi još petoricu sa sobom i dovedi ih pola časa kasnije ovamo.
Ponesite oružje...
– Doći ćemo...
On se posle toga vrati Sofiji i reče blago:
– Eto vidiš, već sam tvoj dužnik, jer si mi spasila život. To ti Hoflener
sigurno neće oprostili. A sad mi lepo ispričaj o Ireni...
Zatražila je da se umije i uredi. Još nije završila sa svojim uređivanjem
u kupatilu, a na vratima odjeknu jaka zvonjava. Jedan za drugim, ulazili su
njegovi ljudi.
– Biće neke gužve, a, gospodine kapetane? – zapita Marko, otirući
kapi kiše sa lica.
– Pruža nam se prilika da upecamo dvojicu-trojicu Hoflenerovih
poverenika – objasni im Velimir. – Idite u krajnju sobu i tamo čekajte sve
dok vas ne pozovem. Za to vreme možete igrati karte, ali da mi niste
galamili.
Nestali su nečujno hodajući na prstima, ne znajući da će još dugo
potrajati dok se susretnu oči u oči sa Hoflenerovim ljudima. Uto se vratila i
Sofija, nešto osvežena, ali sa očima još podbulim od plača.
– Tvoju sestru sam pomalo voleo – dočeka je on tihim glasom. – Žao
mi je što nisi kao ona i u duši, a ne samo po spoljnom izgledu.
Taj prekor je dirnu u živac. Ona još nije bila svesna da je stupajući u
ljubavnu vezu s tim čovekom po Hoflenerovoj želji počela da prema njemu
oseća jaku naklonost; to nije bila ljubav kao u Irene, ali kad je već jednom
stupila na klizavo tle odnosa s čovekom koji je uzimao za drugu, ona se
strasno predavala varljivoj iluziji raznih doživljaja kakve dotle nije
poznavala.
Dok je Velimir govorio, ona je okrenula lice nagore, ali oči su joj bile
sklopljene kao da pokušava da slepo pređe preko svega što ju je iznenada
snašlo. Neočekivano, ona otvori oči i sva bleda ustade sa divana.
– Nju si voleo?
Glas joj je zadrhtao od zavisti i mržnje prema sestri, a pobledelo lice
joj se čudno belasalo u žutoj svetlosti abažurne lampe. Činilo se da će
kidisati na Velimira, koji je mirno sedeo i pažljivo posmatrao. Ona se
nagnu prema njemu i dodade sa pakosnim likovanjem;
– Ti me možeš ubiti, ali Нoflener dobro zna da sam kod tebe. Ne
zaboravi da je Irena u njegovim rukama, zatvorena u vili. Želiš li da se on
na njoj osveti?
U Velimiru opet iskrsnu jarost. Zgrabio ju je za ruku i bacio natrag na
divan.
– Ne precenjuj sebe... Zaloga za koju ću dobiti tvoju sestru nisi ti...
To novo priznanje da mu je njena sestra prirasla za srce sasvim je
dotuče. Ponestalo joj je snage da se s njim raspravlja; klonula i iznemogla,
okrenula se u stranu i pokrivajući dlanom oči, dugo je tako ostala. U sobi
je zavladala otelovljena tišina i kucanje porcelanskog časovnika ispred
ogledala najednom je dobilo neobične razmere.
Velimir pozva Marka da im skuva kafu na špiritusnom primusu u
kuhinji, a zatim poče oprezno da uverava Sofiju kako je za nju najbolje da
mu ispriča kakve mu je sve podatke podmetnuo Hoflener. Ona je skrušeno
počela da odgovara zastajući s vremena na vreme kao da se odlučuje da li
da mu to ili ovo kaže. Njeno muklo, otegnuto pričanje prekide zvonjava
telefona. Javljao se advokat Nešet po ugovorenoj lozinci, negde iz grada.
– Moram vas smesta videti jer se radi o životu jedne vaše prijateljice.
 – Dobro, dođite, već znate gde...
Advokatov nagoveštaj ga je uznemirio: bio je uveren da se radi o Ireni,
koja mu je bila jedina prijateljica u Solunu. Očekujući Nešeta s prikrivenim
nestrpljenjem, pušio je cigaretu za cigaretom i nastavljao svoj mučni
razgovor sa Sofijom. Ona je već primetila njegovu očiglednu nervozu i
rasejanost s kojom joj se obraćao.
Nešet uskoro upade sav zaduvan i zatraži da se povuku u drugu sobu.
Tamo izvuče is svog portmonea žensku fotografiju. – Uhvatili su je
Nemci... u Sofiji...
Otkud to znate i odakle vam njena fotografija? – upita Velimir mereći
ga nepoverljivim očima. – Opominjem vas da se ne igrate dvostrukog
špijuna na našu štetu.
– Prvo me saslušajte – reče advokat uvređenim glasom. – Hofleneru
nije nimalo prijatno što su je Nemci ščepali...
– Jer su se pokazali bolji majstori od njega – preseče ga kapetan
podrugljivo.
– Ne, nije to... On tu ženu voli, ili je bar do ušiju zaljubljen u nju.
Saznao je da su joj Prusi ušli u trag i uputio joj opomenu...
– Kako, opomenu?
– Lepo, preko mene! Putovao sam u Sofiju tobož trgovačkim poslom...
jedva sam uspeo da joj se nekako nasamo približim kad je izlazila
fijakerom u šetnju. Hladno je saslušala i ostavila me bez odgovora. Tek što
sam jutros doputovao i otišao da se ispavam, zove me Hoflener. Bio je
uzbuđen preko svake mere. Psovao je i grdio Nemce ne može biti gore, jer
mu je Oto fon Kremer malo pre toga pokazao telegram da je njihova
kontraobaveštajna služba u Sofiji „konačno ščepala tu krupnu divljač“.
– Nemoguće... – šapnu Velimir, osećajući kako mu krv nestaje iz
obraza. Zatim reče glasno: Zašto vas nije poslušala?
– Možda nije imala vremena da se izvuče, jer su joj Nemci bili za
petama.
Neko vreme su se ćutke gledali. Velimiru se činilo da mu je srce
otežalo kao kamen. Irena. Sofija, Hoflener... sve je to začas iščezlo iz
njegove glave i postalo beznačajno. Sad ga je morila samo jedna misao:
kako spasiti Anu? Ljubav prema njoj mešala se sa osećanjem dužnosti da je
ta žena zaslužila svako požrtvovanje za svoj spas, pa makar palo stotinu
glava. Otadžbina joj je neizmerno dugovala i niko se nije smeo oglušiti o
njenu dalju sudbinu.
– Moram u Sofiju – reče on tiho gledajući nekud mimo Nešeta.
Tamo nećete mnogo učiniti – odazva se advokat. – Bolje bi bilo nešto
pokušati u Nišu.
 – Nišu? Ne razumem?
– Orijent-ekspires iz Carigrada ide preko Sofije i Niša, zar ne?
– Dobro, pa?
– Nemci će je preko Beograda i Budimpešte sprovesti za Berlin. Kada
će to biti nije teško saznati. Teškoća je jedino u tome kako se prebaciti u
okupiranu Srbiju. Voz se zadržava na niškoj stanici oko jedan čas, jer se tu
sada ukrcavaju i iskrcavaju Nemci i Bugari. Ako se organizuje prepad...
– Nemoguće je doći u Niš kad svaki solunski voz strogo kontrolišu
bugarske trupe.
Nešet se osmehnu.
– Nabaviću vam pasoše za vas i još dvojicu-trojicu. Možete proći kao
austrougarski državljani, kojih ima tušta i tma u Solunu; ništa vam neće
smetati ako govorite i srpski. Možete se izdavati za vaše Bosance, kakvih
ovde ima na pečalbi. Moj brat će sve urediti; žigovi su mu uvek pri ruci.
– Sigurno?
– Najsigurnije!
Velimir mu na to steže ruku.
– To vam nikada neću zaboraviti. Samo da je spasimo...
– Gospodine Petroviću, ja sam vam jednom pomenuo da ništa ne
činim iz ideala, jer ih nemam. Nadam se da mi vaši mogu izraziti
zahvalnost sa pet-šest hiljada zlatnih franaka.
Dobićete i dvadeset! Njena vrednost se ne može proceniti novcem.
– Moliću se alahu da je sačuva od svakog zla. Kako mi se čini, još ću
zaista otvoriti svoju banku!
Kad su izlazili, advokat ponovo natuče svoj crni šešir duboko na oči
Ali ta opreznost je bila izlišna, jer se Sofija nije nalazila u salonu. Velimir
se namah uzbudi.
– Marko, Milenko!...
Ljudi su prestravljeno dotrčali sa pištoljima u rukama, uvereni da je
kucnuo čas obračuna. Možda tog čoveka u crnom šeširu treba ščepati?
Marko ga je čak uhvatio za mišicu, dok je Nemet začuđeno buljio u njega.
Umesto da im objasni, Velimir pređe dlanom preko čela i odmahnu
rukom.
– Dođavola, ona više nije važna! Ni Irena... Idite vi svi kući i dobro se
ispavajte. Hoflener se neće usuditi da mi nekog šalje kad čuje od Sofije da
ste ovde...
 XIV

Ana je sedela u kupeu prve klase naspram dva nemačka tajna agenta
bikovskog izgleda, dok se Orijent-ekspres približavao Nišu. Mada je znala
kakav je strašan završetak očekuje, na njenom mirnom, lepom licu se nisu
mogli primetiti tragovi očajanja, samo su joj obrazi bili preko mere bledi.
Na tako što ona je bila spremna još od onog dana kad je pred Apisom
položila zakletvu uprkos njegovih predočavanja da je služba obaveštajke
najopasniji poziv koji postoji. Jednom je već prežalila sebe u Solunu i
kratko vreme koje joj je preostalo posle toga da popravi upotrebila je da
neprijatelju zada nove udarce.
Pogled joj je lutao kroz prozor pregrejanog kupea i ona je sa oštrim
bolom posmatrala okupatorske vojnike na straži kod železničkih mostova i
oko stanica. U dva–tri maha ekspres se mimoišao sa kompozicijama
furgona prepunih ljudi i žena; nije trebalo mnogo domišljanja da se shvati
da su to internirci koje odvode u logore. Sanjala je o onom danu posle
pobede, a doživela je da poslednji put vidi svoju otadžbinu sputanu
lancima najcrnjeg ropstva koje je dotle istorija poznavala. Sve to nije ubilo
u njoj onu čvrstu i vatrenu veru da će doći dan slobode, ali u duši joj je bilo
teško što to neće dočekati.
Od onog dana kada su nemački agenti upali u luksuzni apartman
sofiijskog hotela gde je smestio knez Jonesku i grubo je uhapsili baš u
trenutku kad je pakovala svoje stvari – hitajući da se skloni u rumunsko
poslanstvo – živela je kao u letargiji; na sva pitanja u nemačkom
poslanstvu, koja su joj uporno postavljali, odgovarala je još upornijim
ćutanjem. To ih je razbesnelo do krvi i nisu se libili da joj predoče kako će
u Berlinu imati dovoljno vremena da iz nje iščupaju sva priznanja koja
žele. Ispraćajući je na stanicu u zatvorenom automobilu, preporučili su joj
da dugo putovanje do Berlina upotrebi za prisećanje imena svih srpskih i
savezničkih agenata koji su s njom stajali u vezi bilo gde.
Kad je ekspres uleteo sa prodornim zviždukom u nišku železničku
stanicu, napolju je uveliko vladala kišna noć. Stanični peron, osvetljen
zamagljenim sijalicama, bio je prepun vojske; vojnici u zelenkastim,
plavkastim i uniformama zemljane boje vrzmali su se, gurali i žagorili. Na
suprotnom koloseku je stajao teretni voz u koji se ukrcavala neka nemačka
jedinica. Duboki šlemovi tevtonskog oblika davali su licima Nemaca
neljudski, odbojan izraz.
Neki kicoški odeveni austrougarski oficir ispraćao je otmenu damu
pod kišobranom. Ušli su u prazan kupe do onog u kojem je sedela Ana i
veselo brbljali o Beču. Njoj se učini glas tog oficira dobro poznat; bio je to
nekadašnji generalštabni kapetan, sada pukovnik Oto fon Helinek, bivši
austrougarski vojni izaslanik u Beogradu za vreme balkanskih ratova.
Upoznala se s njim po Apisovom nalogu, što joj je omogućilo da posle – za
vreme njegovog izbivanja u Beču – upadne u njegov stan. Zar je Fon
Helinek, zabavljen svojom, očigledno nekom bečkom prijateljicom koja je
došla za njim čak u Niš, mogao da nasluti da ga samo tanka drvena
pregrada deli od žene kojoj se nekad strasno divio i koja mu se izmigoljila
iz ruku kad je bio siguran u svoju ljubavnu pobedu.
Dok je jedan od Aninih pratilaca skoknuo da nešto kupi na peronu,
drugi je, pretvarajući se da čita neki ilustrovani časopis, budno motrio na
svaki njen pokret. Prenuo se tek kada je na vratima ugledao dva
austrougarska podoficira. Jedan od njih se predstavi agentu koji ih je
začuđeno posmatrao, pogleda svoj notes i reče Anino ime.
– Naređeno je da nam gospođu ovde predate.
– Nisam vas razumeo, majn Feldvebel? — zapita agent.
Jedan od njih, vitak, sa crnim brkovima, ponovi mu svoj zahtev. Boja
tog glasa! Ana tek tada podiže oči i njen pogled se susrete sa Velimirovim
pogledom. Trebalo joj je mnogo da se savlada. Ali oči su joj preklinjuće
opominjale da što pre odu, jer čine besmislenu ludost koja će i njih stajati
života.
Umesto odgovora, Nemac ispravi svoju telesinu i izdra se tobožnjim
Austrijancima u lice:
– Marš napolje!
Tog istog časa Velimir mu gurnu pištolj u rebra i primora ga da sedne.
– Da nisi pisnuo! Mi smo sebe odavno prežalili. Marko, pođi s njom...
Marko dohvati sleđenu Anu za ruku i povuče je napolje. Tek kad se
uverio da su izmakli do mesta iza stanice, gde ih je čekao najmljeni fijaker,
Velimir se diže sa sedišta, držeći jednako pištolj. Nemac učini pokret da i
on ustane, ali ga snažan udarac drške po glavi baci natrag. Drugi agent ga
je našao onesvešćenog u polumračnom kupeu i shvativši da je Ana nestala,
istrčao u hodnik.
Na njegovu dreku i dozivanje, sa perona su pojurili žandarmi. Agent
im je isprekidano objašnjavao da su nepoznati ljudi oteli od njih opasnu
neprijateljsku špijunku. Istrčao je i Fon Helinek iz susednog kupea. Kad
ugleda fotografiju koju je Nemac pokazivao žandarmima, pukovnik mu je
naglo istrže i zablenu se u nju.
– Mein Gott!...
– Molim vas, Herr Oberst... – preklinjao je agent, pokušavajući da mu
otrgne fotografiju. Bože, streljaće nas zbog ovoga!
– Pođimo u komandanturu – predloži mu brkati žandarmerijski
cuksfirer.
Nemac je bio očajan zbog birokratske krutosti glupavih Austrijanaca
koji nikako nisu mogli da shvate da je svaki minut dragocen. Uto je došao i
drugi agent, pa su obojica krenula sa austrougarskim žandarmima, dok se
pukovnik Fon Helinek vratio sav uzbuđen u kupe svoje dame.
Desetak minuta kasnije, ekspres je uz zvižduk i pištanje pare krenuo
ka Budimpešti.
 XV

Mećava je postajala sve jača i jača, a po opustelim niškim ulicama

padao je suv i sitan sneg. U gradu, blokiranom od okupatorskih vojnika,
kao da je sve zamrlo. Ta i tamo promicale su patrole, odredi žandarma i
tajni policijski agenti u civilu. Obruč oko ljudi koje je trebalo uhvatiti po
svaku cenu se sve više i više stezao.
U kućici na zasneženim padinama Gorice, iznad gradskog groblja,
užarena plehana peć širila je prijatnu toplotu. Velimir je sedeo na starom,
pohabanom otomanu, a Ana je ležala kraj njega sklopljenih očiju. Položio
joj je glavu na jastuk i udobno namestio noge; belo lice bilo joj je okruženo
crnom, raspuštenom kosom. Ležeći tako, izgledala je sitna, tanka, i lomna
poput deteta.
Bili su srećni iako su dobro znali da su progonjene zveri, prema
kojima se neće imati milosti kad ih uhvate; okupatorske vlasti su
raspolagale njihovim i suviše tačnim ličnim opisima. Stotine pohapšenih
ljudi i žena, prebijanih i mučenih, u koje se sumnjalo da su gonjenima
ukazali pomoć ili znali gde se kriju, bili su zaloga da će im se uhvatiti trag;
četvoro gonjenih, tri muškarca i jedna žena, nisu ni u kojem slučaju mogli
izaći iz Niša.
– Osećam da ovo neće dugo trajati... bilo bi suviše lepo – šaputala je
Ana priljubljujući se uz njega i ne otvarajući oči.
On se naže i lagano je poljubi u obraz.
– Bićemo večno zajedno! Ako ne drugačije, bar u smrti.
Ona podiže lice nagore i pogleda ga kroz polusklopljene kapke.
– Htela sam da ti živiš... zbog mene... da nekog bude, koga sam volela,
koji će mi položiti kiticu cveća na grob.
– Nemoj o tome...
Zatvorio joj je nežnim poljupcem usta. Onda je dugo gledao u nju.
Njena uska, lepo skrojena glava ležala je sada na njegovim kolenima,
zabačena malo unazad, a u očima su joj se iskrile suze. Velimir stade da je
miluje po kosi.
– Možda ćemo uspeti da se prebacimo u Toplicu? Kosta Vojinović,
koji dobro zna gde sam, sve će učiniti da nas izvuče odavde.1 Nema sumnje
da se Marko sa svojim vodičem već probio do njega.
Ana na to široko rastvori oči i gorko se osmehnu.
– Znam da je čista iluzija ono o čemu govoriš. Ni ptica se ne može
provući u grad. Video si jutros kroz prozor, kad je cela kolona promakla
putem uz groblje, pored vinograda. Poseli su sve moguće prolaze... Da si
me poslušao, mogao si se izvući sa Markom. Jadni Milenko... ko zna nisu li
ga već otkrili u manastiru Svetog Panteleja?
– Ma šta se dogodilo, neću požaliti, jer sam s tobom.
– Čekaj, zaboravila sam da ti skuvam čaj...
Učinila je pokret da ustane, ali je Velimir snažno stisnu u zagrljaj.
Grčevito su se milovali, kao da su osećali da je to oproštaj. Živeli su u
grozničavoj radosti i zaboravljali na svet oko sebe, na svu tragediju
njihovog života. Upoznali su jedno drugo tek u tih nekoliko nedelja koje
su zajedno proveli u ovoj usamljenoj, prijatnoj kućici. Nekad je vrlo malo
potrebno da se bude i suviše srećan, ali oni su taj majušni komadić sreće,
stečen u časovima najteže agonije svog naroda, plaćali neprocenjivom
vrednošću – svojim sudbinama.
Osećajući kako se izvlači iz njegovih ruku, Velimir se trže. Ali ona se
ljupko otimala, uporno želeći da mu pripremi čaj. Pušio je ležeći i
posmatrao kako posluje sa onim blagim umorom na licu, koji žene imaju
posle milovanja. S vremena na vreme prilazila mu je, ljubila ga u usta i
vraćala se rasklimatanom stolu na kojem se crnio komad ječmenog hleba
uz komadić sira. Kako je sve to bilo daleko od luksuznih bukureštanskih i
solunskih salona!
Hteo je da uzme emajliranu šolju, ali ona je nije ispuštala iz ruke, već
mu je kašičicom, kao malom detetu, sipala gutljaj po gutljaj čaja u usta.
Kao da se plašila da će se sve to vrlo brzo završiti i da će na ovaj način
nekako produžiti vreme.
– Zima!... – reče ona zamišljeno, pogledajući na prozor iza čijih
zamagljenih stakala su kovitlale snežne pahuljice. – Sneg mi je donosio
najlepše snove... Sećam se, bilo mi je petnaest godina kad nas je tata
jednom, pred samu novu godinu, vodio na zakupljenim četvoroprežnim
saonicama u Topčider. Ispred i iza nas je jurilo na desetine drugih dižući
svojim saonicama oblake snežne prašine. Mnogi su se utrkivali... Od
vremena do vremena naše saonice bi truknule o go, zaleđen čagalj s kojeg

1Kosta Vojinović, rezervni oficir srpske vojske, koji je prilikom povlačenja 1915.
zaostao kao ranjenik u Kosovskoj Mitrovici, pripremio je i podigao narodni ustanak
u Toplici. Opkoljen od Bugara, u topličkom selu Grgure, 1917. godine, poslednjim
metkom je izvršio samoubistvo.
je vetar smeo sneg. To je bilo uzbudljivo, jer mi se činilo da ćemo se
prevrnuti... Bila sam devojčica u kojoj se polako budila žena i maštala sam
u tim trenucima, gledajući kako pokraj nas munjevito promiču zagrljeni
parovi, da ću i ja jednom imati svog dragana s kojim ću tako juriti po
snežnim belinama...
– Mala moja, nesrećna jadnice! – šapnu Velimir, ljubeći joj ruku.
Ana prisloni svoj obraz uz njegovo lice i dodade jedva čujno:
– Sneg je, i onaj o kojem sam maštala tu je... samo saonica nema!
Osetio je kako ga peku njene vrele suze. Plakala je tiho, upijajući se u
njega kao da je htela da u svemu budu jedno.
– Biće i saonica... i svega...
Ona se naglo odmaknu i zagleda mu se u oči, zatim odmahnu glavom.
– Nikad mi nećemo videti Beograd... Topčider... zasnežene jelke na
Kalemegdanu... Znam to... Možeš li zamisliti onaj dan kad naše
prorešetane, trobojne zastave budu prošle njegovim ulicama... Tog dana će
biti mnogo sunca... ne znam zašto, ali biće sunca... i cveća... hrizantema...
njih najviše volim... bele, ljubičaste hrizanteme će prekriti ulice... i mnogo
ruku će se pružati na zagrljaj... Hoće li se tada neko setiti i nas?... Htela bih
na, svom grobu bele hrizanteme... No niko neće znati gde počivam... Ipak,
to će biti u svojoj, a ne u tuđoj zemlji... A ti?...
On joj obrisa maramicom suzu sa obraza.
– U životu ili smrti, svejedno, bićemo ovako kao sad.
Grčevito ga je zagrlila oko vrata i počela da ga ljubi.
– Poslušaj me, možda još nije kasno? Sam se možeš nekako provući i
probiti uz Gabrovačku reku gore, do planine... Na Seličevici su guste šume,
sam si mi to rekao... Bolje idi... Kasnije ćeš mi pomoći...
– Ne, nećemo se rastajati...
Otvorila je oči i pogledala ga izgubljeno. Oživljene bolom i čistoćom
njenih osećanja, oči joj zasijaše kroz suze lepše nego ikada. Velimir je
privinu uza se, umirujući je kao da je stvarno onakvo dete kakvim je
izgledala u tom trenutku i milujući joj kosu prstima.
– Naši su uspeli da se probiju do mora – razmišljala je poluglasno – Ti
bi im sada tamo dole u Solunu bio mnogo potreban...
On se umirujuće osmehnu.
– Zaboravljaš da će Apis lično rukovoditi službom? S njim će razni
Hofleneri i Fon Kerneri loše proći, jer će uhvatiti bika za rogove.1

1 Igra reči, jer je »Apis« ime mitološkog bika; drugovi su još u Vojnoj akademiji
dali taj nadimak Dragoljubu Dimitrijeviću Apisu zbog njegove neobične fizičke
snage. Apis je rođen u Beogradu 1876. godine u siromašnoj zanatlijskoj porodici.
Lažno optužen na montiranom Solunskom procesu, osuđen na smrt i streljan kod
 Ta njegova primedba kao da je podseti na nešto. Odmakla se i
povukla ruku.
– Plašim se za njega... Osećam da i on neće dugo živeti. Oni koji ga
mrze iz naše su sredine... U Bukureštu sam saznala kako se Aleksandar
izrazio pred jednim neutralnim diplomatom da su „Apis i njegova banda“
jedina prepreka za separatni mir sa Austrijancima i Nemcima. „Kad tu rak-
ranu uklonimo, sve će biti dobro".
Velimir dohvati cigaretu sa stolice kraj otomana i paleći je,
promrmlja:
– Mogu da ga mrze i ništa više... Bolje da Aleksandar i njegovi lakeji
vežu jezik za zube.
Ana mu uze cigaretu, povuče dim, vrati mu je u usta i reče zabrinuto:
Solun nije isto što i otadžbina. „Oni“ će se tamo osloniti na savezničke
trupe i ukloniti koga god žele.
– Znaće stari vuk da im pokaže zube... Ostavimo se toga i mislimo o
sebi...
Ležali su zagrljeni; Ana je uskoro zaspala naslanjajući glavu na
njegove grudi. Velimir je nastojao da se ne pomakne da je ne bi probudio.
Odjednom ona oseti da se on odmače od nje. Pridigao se na lakat i napeto
osluškivao.
– Ništa... samo ti spavaj...
Ali i njeno izvežbano uvo je uhvatilo uznemiravajuće šumove. Vetar je
donosio prigušene ljudske glasove.
Neko dolazi? – upita ona, uspravljajući se pored njega.
On oprezno priđe prozoru i poče da posmatra. Kroz zavesu
uskovitlanih snežnih pahuljica nazirale su se nejasne prilike. Išli su ka kući
sa strane, od vinograda i odozdo, od pruge. Ana je stajala iza Velimira i
nadnosila mu se nad rame.
– Vojnici! – šapnu on. – Pogledaj, nekoga vode ispred sebe, ili bolje...
taj vodi njih... Posrće... udaraju ga kundacima.
– Prokazao nas je... – zadrhta ona, stežući mu mišicu.
– Ko zna koliko su ga mučili? Prepoznajem ga, to je onaj što je
Milenka odveo u manastir... Milenka su sigurno već uhvatili...
Rekavši to, Velimir je blago odvoji od sebe. Ali ona ga snažno zagrli,
pekući ga vrelim dahom po licu. Gledala ga je molećivo, široko rastvorenih
očiju.
– Želim da umrem od tvoje ruke... Nemoj dozvoliti da me mrcvare...
Mogla bih sama... no uči ni ti, preklinjem te!
– Ostaviću dva metka za nas – reče on kratko, izvi se iz njenih ruku i

Soluna 1917. godine. Rehabilitovan je kao nevin 1953. u Beogradu.

stade grozničavo da pregleda i puni dva pištolja; zatim joj pruži jedan. Tek
što je to učinio, spolja se začu poziv:
– Predajte se, obećavamo vam život!
Umesto odgovora, Velimir udari pištoljem staklo i proturi cev kroz
otvor. Na desetinu koračaji stajao je oficir raskrečenih nogu, u šinjelu sa
krznenim okovratnikom. Dva vojnika su držala pod miške klonulog
čoveka bez kape, raščupane kose; jasno se videla krv na njegovoj bradi.
Odjeknuo je pucanj. Oficir se povede malo napred, pa nazad i pade
licem u sneg. Neko u taj čas poče vikati izdajući naređenja, dok su se
dvojica zajedno sa nepoznatim civilom bacila na tlo.
– Neka nijedan ne ode u prazno... – reče Velimir, gledajući u Anu koja
je stajala s druge strane prozora. – Bombu ću sačuvati za one što navale na
vrata... Imamo šezdeset metaka.
Dve–tri prilike su počele pognuto da prilaze palom oficiru. Pokušali
su da ga uhvate za noge i odvuku.
– Sad!
Pucnji iz oba pištolja su se slili skoro u jedan i još dvojica su se
zacrnela na snegu. Glas koji je izdavao naređenja postao je još bešnji.
– Mitraljez, mitraljez!...
Vazduh se zatresao od brzog, uzastopnog praska i po vratima kućice
kao da je zadobovao grad. Pripijeni uza zid, Ana i Velimir su jasno mogli
videti kako je kiša olovnih zrna raznela iverje po podu.
– Ukazuju nam veliku čast – reče on muklo, naže se i ponovo opali.
Ovog puta metak je odleteo u prazno, jer su se napadači zaklonili iza
retkog drveća i malih neravnina na padini brega.
Trenutak kasnije osetio je topli dodir njene ruke.
– Čemu ovo? Završimo što pre... Posle neće biti vremena.
– Ne još... neka nas se gadovi sećaju...
Ona ga poljubi u obraz i zauze svoje mesto. On je napeto zurio tražeći
cilj. U taj mah su se podizali vojnici zajedno sa onim koji im je pokazao
put do kućice. Činilo se da u njemu jedva ima života, jer je podsećao na
komad velike krpe.
– Nesrećnik, oni će ga i ovako zverski ubiti – reče Velimir više za sebe
i potrže obarač.
– Olakšao si im savest – osmehnu se Ana. – Bar mogu reći da za
njegovu smrt nisu krivi.
Mitraljez je ponovo zapucao u vrata, dok su pojedinačni pucnji
pušaka bili upravljeni na prozor. Staklo se rasprsnulo u sitne komadiće i
na Aninom licu se ukaza krupna tačkica krvi. Velimir izvadi maramicu i
obrisa tanak, vijugav potočić što joj se slivao niz obraz.
 – Hoću da mi budeš lepa i u smrti!
Nejasne prilike su svaki čas pretrčavale po zasneženoj padini.
Okupatorski vojnici su lako mogli baciti bombe na krov i brzo završiti sa
jednim muškarcem i krhkom ženom, ali očigledno su želeli da ih uhvate
žive.
– Jako im je stalo do nas... misle da bi ko zna šta saznali ako nas
dočepaju.
– Hajde... – navaljivala je Ana ponovo. – Još će nas zaista uhvati ti. –
Bar to učini sa mnom... lakše ćeš kad ostaneš sam... Bojim se da nam neće
ostaviti vremena za oproštaj.
On umesto odgovora opali nekoliko puta, a zatim se okrete njoj. Bio
je bled, bez kapi krvi u licu. Ugledala je kako su mu u očima zablistale
suze.
– Mili, mili moj!
Stajao je nepomično, dok ga je ona sumanuto stezala, prislanjajući
usplamteli obraz uz njegovo pobledelo lice. Ruka u kojoj je stezao nemački
parabelum nemoćno se otpustila. Ana mu polako podiže tu ruku i prisloni
cev njegovog pištolja na svoju slepoočnicu.
– Preklinjem te!...
Velimir se trže.
– Da te unakazim? Ne!
Žudno je utisnuo svoje usne u njene i dok mu je ona grozničavo
uzvraćala poljubac, prislonio pištolj na njene grudi. Ona za časak
predahnu:
– Zbogom, zauvek!
On je celiva u čelo, pređe prstima po njenoj raspuštenoj kosi, poigra
se za časak svilastim vlasima i grleći je slobodnom rukom oko vrata,
napipa obarač. Zanela se malo u stranu i klonula na njegovoj ruci. Na
usnama joj je i dalje lebdeo osmeh pun bolne radosti.
Dugo nije mogao da odvoji pogled sa njenog lica, onda je podiže na
ruke, donese do otomana i pažljivo položi. Popravljao joj je čuperak kose i
milovao po nepomičnom još toplom čelu. Tada mu pade na um da je
želela bele hrizanteme i oštar bol ga prostreli celim telom. Pao je na
kolena kraj postelje i sumanuto počeo da joj ljubi ruke. Prenuo ga je
snažan tresak. Kad se okrenuo, ugledao je izvaljena vrata i vojnike sa
uperenim puškama, na kojima su se mutno bljeskali bajoneti.
– Nazad, gadovi!
Ščepao je bombu, udario je o pod i pre nego što su mogli da se
uklone, bacio ka vratima. Eksplozija je zatresla vazduh, da bi se zatim sve
utišalo. Povodeći se. Velimir priđe otomanu, prisloni pištolj o slepoočnicu
i opali. Usamljeni pucanj u kućici bio je znak da vojnici pohrle preko
poginulih unutra. Tu su se zanemelo zagledali u dva nepomična tela;
presamićen uz postelju, sa kolenom na zemlji, muškarac je jednom rukom
grlio mrtvu ženu.

KRAJ