Doba ruke

Rad jedne beogradske primenjene umetnice daleko je iznad većine

toga u današnjoj srpskoj pa i svetskoj modnoj industriji. Kritički sud,
objektivno i subjektivno stanje današnje mode, između estetskog i
upotrebnog, nalažu takvo mišljenje. S jedne strane u svetsku, a posebno u
srpsku modnu industriju, odozgo i odozdo uveden je kič najgore vrste,
kao što domaći modni kreatori postali sumnjivi nedaroviti tipovi. Moda
sada počinje i završava se silnim prekradanjem i reciklažom tuđih ideja, a
tome doprinosi i aktuelno postmoderno stanje, bez preovlađujućeg stila ili
pravca, scena na kojoj je sve, od pedesetih do devedesetih godina prošlog
veka dozvoljeno.
Protiv te „nepodnošljive lakoće postojanja” ustala je Branka Janda-
Marković smelim zahvatom u dve estetske oblasti. Umesto
industrijalizacije, kompjuterizacije i robotizacije mode i umetnosti, ona se
bavi njome na najteži način, manuelno, sa svim složenim procedurama
visokog zanatskog umeća. Taj momenat je u likovnoj teoriji nazvan „doba
ruke”. Klasično slikarstvo i vajarstvo, keramika i grafika (po)ostaju na
paradoksalan način aktuelni i sve dragoceniji, mada su prevaziđeni sa
novim medijima. Tašne i torbe, večernje i dnevne, marke „Janda” sinonim
su za kod nas neviđeni kvalitet izrade, superiorno zanatstvo i pojavnu
lepotu. Ona je ključ svega, kao u stara dobra vremena, ali na veoma
savremen način „Janda” ukazuje na prednosti ručnog rada, onog sa
plemenitom ljudskom (ne)savršenošću. Umetnica to čini samo zato da bi
obnovila aristokratsku lepotu unikatnih predmeta od kože, na taj način
vajanih skulptura, za koje je bila zainteresovana i belgijska kraljevska
kuća. Dejan Đorić