Andric o umetnosti

Svoje shvatanje smisla i sustine umetnosti Andric je izlagao, bilo u posebnim

napisima bilo implicitno, u pojedinim pasazima svog umetnickog dela. U tom
pogledu posebno se istice njegov esej Razgovor sa Gojom i pripovetka Aska i vuk.
Umetnicko stvaranje je po Andricu slozen i naporan cin koji se vrsi po diktatu
covekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, covekova potreba za
lepotom je odabrana od umiranja i zaborava; ona je dijalekticka suprotnost zakonima
prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simblozovan je
umetnicki nagon covekov kao instiktivan otpor protiv smrti i nestajanjakoji u svojim
najvisim oblicima i dometima poprima oblik samog zivota. Umetnost i volja za
otporom, kazuje Andric na kraju ove pripovetke, pobedjuje sve, pa i samu smrt, a
svako pravo umetnicko delo je covekova pobeda nad prolaznoscu i trosnoscu zivota.
Zivot je Andricevom delu divno cudo koje se neprestano trosi i osipa, dok umetnicka
dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje.
Stvaralacki akt, po Andricevom shvatanju, nije prost reproduktivan cin kojim se gola
fotografije unosi u umetnicko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa
zivotom, ali umetnik od materijala koji mu pruza zivot stvara nova dela, koja imaju
trajnu lepotu i neprolazan znacaj. Fenomen stvaralastva ogleda se u tome sto
umetnici izdvajaju iz zivota samo one pojave koje imaju opstije i dublje znacenje.
Dajuci takvim pojavama umetnicki oblik, umetnici ih pojacavaju jedva primetno za
jednu liniju ili jednu nijansku u boji, stvarajuci umetnicku lepotu koja otada sama
nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve sto u zivotu posotoji kao lepota delo je
covekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo zivota i autentican oblik ljudskog
ispoljavanja, stvoren za jedan lepsi i trajniji zivot.
Mostovi i arhitektonske gradjevine najbolje ilustruju Andricevo shvatanje trajnosti
lepote koju covek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Zepi spasava se od zaborava
time sto svoju stvaralacku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad
obalama pod kojima, kao prolaznost proticu hucne vode Zepe. Funkcija umetnosti je
i u naporu umetnika da svoje delo ukljuci u trajne tokove zivota da coveka izvede iz
uskog kruga... samoce i uvede ga u prostran i velicanstven cvet ljudske zajednice.
Postojanje zla u coveku i zivotu ne sme da zaplasi umetnika niti da ga odvede u
beznadje. I zlo i dobro, kao dijalekticke autonomne sile, samo su latentnost zivota i
ljudske prirode. Duznost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da
svojim delom utire put spoznaji da je moguce pobediti zlo i stvoriti zivot zasnovan na
dobroti i pravdi.
Umetnost je duzna da coveku otkriva lepotu napora podviznika koji koracaju ispred
savremenika i predosecaju buduce tokove zivota. Tako umetnostt stalno otvara
perspektive zivotu pojedinaca, naroda i covecanstva, u podvizima i porazima onih
koji su predhodili umetnost nalazi natalozena iskustva covecanstva. Prohujala
stoleca sublimisu svoja iskustva oko nekolikih svojih legendi, koje potom inspirisu
umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralackom prenosenju iskustva proslosti u
one vrednosti savremenog stvaranja koje ce nadzivljavajuci nas, korisno posluziti

potomcima.
Samo neuki nerazumni ljudi kaze Andric mogu da smatraju i da je proslost mrtva i
neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadasnice. Istina je, naprotiv, da je sve ono
sto je covek mislio i osecao i radio neraskidivo utkao u ono sto mi danas mislimo,
osecamo i radimo. Unositi svetlost naucne istine u dogadjaje proslosti, znaci sluziti
sadaznjosti. Svrha umetnosti je u povezivanju proslosti, sadasnjosti i buducnosti, u
povezivanjusuprotnih obala zivota, u prostoru, u vremenu, u duhu.
Po Andricevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se
iskazuje slozena stvarnost ljudske istorije. On je jeedan od bezbrojnih neimara koji
rade na slozenom zadatku zivljenja, otkrivanja i izgradjivanja zivota. Opisujuci svoje
stvaralacke trenutke, Andric kazuje: Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao
surovo drvo i studen metal, u sluzbi ljudske slabosti i velicine, u zvuk da se
pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene
melodije zivota...
Govoreci o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andric posebno upozorava na
formalizam reci i dela: Beskrajno nagomilavanje velikih reci sve nam manje kazuje
sto se vise ponavlja i pod njim izdisu istina i lepota kao robinje. Najdublji poraz
dozvljuje onaj umetnik koji smatra da prasak reci i vitlanje slika" mogu biti
umetnicka lepota. Istina, svakom pravom umetnickom delu potreban je i estetski
sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. Savrsenstvo izrazavanja forme kaze
Andric sluzba je sadrzini.
Pruzajuci b_ zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla, umetnicko delo ce pruziti
coveku najvisi vid zivota cesta je poruka Andricevog dela. Andriceva vizija
harmonicnog zivota buduceg covecanstva zasnovana je upravo na uverenju da ce
umetnicka lepota unistiti zlo i izmiriti protivurecnosti covekovog bitisanja.