Professional Documents
Culture Documents
Rad Slavisa Bisevac PDF
Rad Slavisa Bisevac PDF
ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
Департман за историју
Мастер студије
Ментор: Кандидат:
***
Аbstract: In this paper, I tried on the basis of available sources and literature to give
a clear and somewhat different picture of the past, Kosovska Mitrovica, one of the most beautiful
towns of Kosovo and Metohija, at the beginning of the twentieth century. New research and
contemporary perspectives on the events gave us a different view of political and historical
circumstances that make up the central part of the work, and present the appearance of the city at
this time, educational and economic opportunities for the Serbian population whose number is
often significantly diminished. Many local and foreign historians have given us different
information on which they were aligned in Arbanasi, thus creating a distorted picture of a
demographic that did not dare not allow.
Key words: Kosovska Mitrovica, Kosovo and Metohija, the town on the Ibar, XX
century
2
Косовска Митровица почетком XX века
САДРЖАЈ
1. ПРЕДГОВОР.............................................................................................................................5
2. УВОД
2.3. Становништво............................................................................................................26
3
Косовска Митровица почетком XX века
6. 1. Привреда...................................................................................................................96
6. 2. Просвета у Митровици..........................................................................................103
7. ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................109
8. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
8.1. Извори.......................................................................................................................114
4
Косовска Митровица почетком XX века
1. ПРЕДГОВОР
5
Косовска Митровица почетком XX века
1
Евлија Челеби, Путопис, превео Хазим Шабановић, Сарајево 1967.
2
Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика, Београд 1961.
3
Александар Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Београд 1996.
4
Григорије Николајевич Трубецки, Рат на Балкану 1914-1917, Београд 1984.
5
Бранислав Нушић, Косово (опис земље и народа), књ. I, Београд 1986.
6
Милош С. Милојевић, Дела праве Старе Србије, св. II, Београд 1998.
7
Јован Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912.
8
Писма српских конзула из Приштине (1890-1901), приредио Бранко Перуничић, Београд 1985.
9
Иван Иванић, На Косову: Са Шаре, по Косову, на Звечан, Београд 1903.
10
Тодор Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1878 - 1898, Београд 1910.
11
Милан Ракић, Конзулска писма 1906-1911, приредио А. Митровић, Београд 1985.
6
Косовска Митровица почетком XX века
12
Писма српских конзула из Приштине (1890 1901), приредио Бранко Перуничић, Београд 1985;
Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету 1878-1913, приредио Бранко Перуничић, Београд 1989.
13
Задужбине Косова – споменици и знамења српског народа, приредио Атанасије Јевтић, Призрен-
Београд 1987.
14
Савременици о Косову и Метохији (1852-1912) приредио Душан Т. Батаковић, Београд 1988.
15
Душан Т. Батаковић, Косовске хронике, Београд 1992.
16
Д. Т. Батаковић, Косово и Метохија Историја и идеологија, Београд 2007.
7
Косовска Митровица почетком XX века
17
Богумил Храбак, Арбанашке студије књ. I, II , III, Београд 2005.
18
Богумил Храбак, Османлијско царствоМладотурака и Србија, Пријепоље 1975.
19
Драги Маликовић, Избор рашко-призренског митрополита 1912. године, Београд 2000.
8
Косовска Митровица почетком XX века
20
Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903- 1914, књ. V , св. 1 и 2, приредио Михаило
Војводић, Београд 1984; Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903-1914, књ. VI , св. 1,
приредио Душан Лукач, Београд 1985.
9
Косовска Митровица почетком XX века
војска је у свом победоносном лету постигла сјајане успехе, који су ретки у историји
ратовања. Ослобођени су Приштина, Косовска Митровица, Призрен, Феризовић21,
Ђаковица, Скопље, Битољ и многи други градови и вароши Старе Србије.
21
Стари назив за данашњи Урошевац
22
Михаило Војводић, Србија и Балканско питање (1875-1914), Нови Сад 2000.
23
Јован Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912.
24
Владимир Стојанчевић, Срби и Арбанаси 1804-1912, Нови Сад 1994.
25
Јаша Томић, Рат на Косову и Старој Србији, Нови Сад 2006.
26
Весна Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, Баштина, бр. 17,
Приштина – Лепосавић 2004, 151-172.
10
Косовска Митровица почетком XX века
овим просторима бавио се Јагош Ђилас који је своја истраживања изложио у монографији
Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912.27 Српски конзули Иван Иванић
и Бранислав Нушић нам дају кратке описе изгледа и функционисања тада познатих школа
у Старој Србији, међу њима помињу и рад школе у Митровици. Први који су се детаљније
бавили просветно-културним приликама на територији Косовске Митровице од оснивања
првих школа до половине XX века су Зоран Вукадиновић и Милован Богавац. Користећи
се многобројним објављеним и необјављеним изворима, они су у монографији Српска
просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, дали једну потпуну слику о отварању
и развоју првих школа, проблемима са којима су биле суочене, њиховом функционисању,
првим учитељима и значају школства за очување свога језика, традиције, културе и вере, а
истовремено у кратким цртама приказују историјске и економске прилике. 28
27
Јагош Ђилас, Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912, Приштина 2000.
28
Зоран З. Вукадиновић - Милован Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици
1836-1941, Призрен - Лепосавић, 2001.
29
Ђорђе Микић, Друштвене и економске прилике косовских Срба у XIX крајем и почетком XX века,
САНУ, Београд 1988.
11
Косовска Митровица почетком XX века
30
Б. Нушић, Косово (опис земље и народа), књ. I и II, Београд 1986.
31
Српске новине, Београд 1912.
32
Политика, Београд 1912.
33
Цариградски гласник, Цариград 1898.
34
Д. Батаковић, Велике силе, Србија и Албанско питање, Баштина бр. 7, Приштина - Лепосавић,
1996, 185-203; Божица Младеновић, Војска Краљевине Србије за време Балканских ратова - у огледалу
немачке штампе, Баштина бр. 22, Приштина - Лепосавић 2007, 161-172; Весна Секулић, Отварање руског
конзулата у Косовској Митровици, Баштина бр.19, Приштина- Лепосавић, 2005, 139-153;
12
Косовска Митровица почетком XX века
13
Косовска Митровица почетком XX века
2. УВОД
северном делу косовске области, тамо где Ибар прави велику окуку пред улазак у Ибарску
клисуру и испред које, с десне стране, прима своју највећу притоку. Смештена је у
котлини, коју са истока ограђују огранци Копаоника, са југа огранци Чичавице а са
северозапада огранци Рогозне. Кроз овај град пролази река Ибар и његова притока
Љушта35 чије је ушће у самом граду.36
35
Ова река извире на северним огранцима Чичавице код села Љуште. У Ибар утиче одмах више
вароши Митровице. У јесен и у пролеће, после великих киша, бесно је придолазила и правила велику штету
вароши. „Цариградски Гласник“, бр. 1, 1. 1. 1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.
36
А. Поповић, О постанку Косовске Митровице, Скопље 1922, 170; Ј. К. Ђилас, Српске школе на
Косову и Метохији од Немањића до 1912, Приштина 2000, 114.
37
Б. Нушић, Косово I, 17.
14
Косовска Митровица почетком XX века
Митровица има јединствено леп положај. Сва је у планинама, а под њеним ногама
почиње недогледно Косово. Крајеви око вароши су на два брежуљка, а средина иде
долином између њих, којом протиче река Ибар. Сви, који су је икада посетили, били су
одушевљени овим призором. Овако добар географски положај био је од велике важности
за брзи успон ове вароши.
Митровица је у средњем веку била саставни део државе Немањића у оквиру нахије
Звечан,39 а Дмитрово поље,40 између Ибра и Ситнице, спомиње се у једном летопису као
поприште сукоба Стефана Дечанског и брата му Константина.41 Била је насељена
искључиво српским становништвом све до турског заузимања Косова и Метохије, а то
потврђује попис Крајишта Иса-бега Исхаковића из 1455. године, када се и Митровица
38
„Цариградски Гласник“, бр. 1, 1. 1. 1898, „Од Митровице низ Ибра“, 3.
39
Остаци средњовековног града Звечана налази се одмах изнад Митровице. Некада су ту биле две
цркве. По предању, у једној од њих, Стефан Немања је причестио своју војску пре него што је кренуо у рат
са Византинцима. Затим, у близини је и црква Св. Димитрија по коме је Митровица највероватније добила
име. Ту је и Трепча, која је била велика варош у средњем веку, а Стари Трг се помиње као посед краља
Милутина. „Политика“, бр. 6133, 22. 5. 1925, „На утоку Ситнице у Ибар“, 1.
40
Према предању, равница на којој је подигнута Косовска Митровица, звала се Димитрово поље,
по неком Димитрију, који је на ивици тог поља, испод Звечана подигао стару цркву Св. Димитрија. Б.
Нушић, Косово (опис земље и народа), књ. II , Београд, 1986, 287.
41
А. Поповић, О постанку Косовске Митровице, 170.
15
Косовска Митровица почетком XX века
42
Бранислав Нушић, чувени српски писац и конзул у Приштини, каже да Митровица лежи ,,на
лакту Ибровом, где овај савија да пође у сусрет Ситници, у делу Косова”, да je ,,најлепша варош косовска,
коју наша народна песма назива Шехер-Митровицом”. Он претпоставља да се Митровица простирала на
месту где је некад била варош (подграђе) Звечан. Разлози за ову претпоставку су трагови из ранијих времена
који су уочљиви на неколико места. Једно од њих је на Сандић-пољу на Ситници, до саме Митровице, где
је ,,изоран један стари подрум”. Трагова је било и на месту старог гробља, а тамо је нађен ,,један саркофаг
али без икаквих украса”. На истом месту познају се и трагови неке цркве. Међутим, Нушић даје и другу
теорију на основу забележених казивања и каже да је у селу Жабарима, један сат југозападно од Митровице
,,била стара Митровица”. Б. Нушић, Косово II, 104.
43
Арнолд Харгф први пут помиње Митровицу као ,,град Матрихх” који је ,,подједнак и велик као
Вучитрн и Приштина”, а Пуквиљ путујући из Бањске за Вучитрн, наводи да за собом оставља ,,велики и
стари град” за који каже да се зове Mitrovisca. Б. Нушић, Косово, 284; З. Ч. Вукадиновић, Косовска
Митровица у историјским документима 1455-1957, Баштина, бр. 14, Приштина - Лепосавић, 2002, 265-277.
Пролазећи овим крајевима Евлија Челеби у свом Путопису за Митровицу написао је следеће: ,,Овај
град лежи на западној страни Косова поља. Око њега нема узвишица, он је округлог облика кaо јаје, а
саграђен је од клесаног камена. То је јака тврђава и чврст бедем који се не да поткопати ни минирати. Међу
њеним зградама нема ниједне добре грађевине”.
Исти путописац је запазио да је и околина Митровице врло лепа ,,те има и излаза, ближих и даљих,
као ретко где”. У самој Митровици на Ибру, запазио је лепе баште а преко Ибра Звечан са којега је тако леп
поглед на Косово. Он помиње Бањску у коју је ,,свет радо ходио ради бање” а изнад Митровице пажњу
му је привукао манастир Соколица у чијој непосредној близини су се налазила села Жаже, Влахиње, Рахова
и Болетина, позната по мајдану из ког се вадило воденичко камење које се односило у Србију. Е. Челеби,
Путопис, превео Хазим Шабановић, Сарајево 1967, 267
44
Путујући Старом Србијом средином XIX века, А. Гиљфердинг је боравио у Митровици и
забележио да је ,,Митровица омање место попут Вучитрна са нешто више од 300 породица, међу њима 100
16
Косовска Митровица почетком XX века
сигурно, нису били равнодушни и сви су сагласни у томе да је Митровица била најлепша у
читавом Косовском вилајету, лепша и од Пазара,46 и да је град будућности.47
православних”. Он пише и о митровачкој цркви за коју каже да је ,,зидана недавно и врло је сиромашна”, a
помиње и постојање једног хана. А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији,
Београд 1996, 189.
45
Бенедикт Курипешић каже да је Митровицу ,,трговиште на Косову”. З. Ч. Вукадиновић, Косовска
Митровица у историјским документима 1455-1957, 267.
46
Филип Дифрен- Кане, бележи за Митровицу да је ,,лепа варошица у равници, где има невероватно
обиље воћа”. Р. Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика, Београд 1961, 129; Св.
Милосављевић, С Венчаца кроз освећено Косово, Крагујевац 1913, 20.
47
Б. Нушић, Косово (опис земље и народа), књ. I , Београд 1986, 106.
48
Б. Нушић, Косово I, 94.
49
С. Милосављевић, С Венчаца кроз освећено Косово, Крагујевац 1913, 22.
50
Управа у вароши звала се беледија (општина), која је била састављена од председника (реиза) и
шест чланова (азаје), од којих су две трећине чинили Турци, а једну становници друге националности или
вере, најчешће хришћани. Свака махала имала је свог старешину, који се звао муктар махале, чија је главна
брига било прикупљање пореза, али имо је и других дужности. Б. Нушић, Косово I, 47.
51
Крај који су населили исељеници из Србије.
52
У тој махали постојала је једна џамија и једна турска основна школа. Била је везана за осталу
варош мостом преко Ибра. Насељавали су је становници који су долазили из Босне. „Цариградски Гласник“,
бр. 1, 1. 1.1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.
17
Косовска Митровица почетком XX века
велике подвојености хришћана и Турака, јер је и у махалама где су становали Срби, имало
турских кућа, као и обратно. Куће су биле грађене, обично од слабог материјала, зидане од
ћерпича и блата, а готово сви кровови су били покривени ћерамидом и далеко изван
зидова. Мало је било кућа на два спрата, ако се негде и могла приметити која, онда је на
првом најчешће био дућан. Углавном се ,,повлаче у баште, а оне које су ближе улици
лицем су биле окренуте авлији”. Испред сваке куће постојао је бунар или чесма. 53
Чаршија митровачка 54
Mитровaчка чаршија је увек била врло жива, нарочито када је долазио воз из
Скопља55 или када је био пијачни дан56. Како се Митровица све брже развијала, постепено
53
Б. Нушић, Косово I, 47.
54
Слика преузета са сајта www.politikin-zabavnik.rs (увид у сајта 22. 9. 2011.)
55
Код Митровице се завршавала железничка пруга, која је из Скопља пролазила кроз Косово.
Железничка станица налазила се на 15 минута јужно од вароши до саме Ситнице. То што се ту завршавала
железничка пруга, давало је овој вароши врло велику живост, какве није било ни у једној вароши у ближој
околини. Посебно су били „живи“ дани понедељак, среда и петак, јер ја тада стизао воз из Скопља са
путницима за Пећ, Нови Пазар, Сјеницу, Нову Варош, Пријепоље, Бијело Поље и Пљевља, али су истих дана
долазили из поменутих вароши и путници, који су путовали у Скопље и Солун. Ово нас доводи до закључка
да је Митровица била највећа раскрсница (осим Скопља) у целом Косовском вилајету. „Цариградски
Гласник“, бр. 1, 1. јануар 1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.
56
Б. Нушић пише да је пазарни дан у Митровици био понедељак, док у својим успоменама
приликом посете Митровици 1912. године, С. Милосављевић наводи да је пазарни дан субота. Б. Нушић,
Косово I, 69; „Политика“, бр. 3191, 3. 12. 1912, ,,Писма с југа, Субота у Митровици”, 1.
18
Косовска Митровица почетком XX века
је добијала све већу трговачку,57 али и војничку важност. Као последња станица на линији
према српској граници из које се ,,разашиље или у коју се збира војска из босанских
страна“ у њој је било смештено седиште дивизијске команде и команда једне бригаде.
Тога ради била је подигнута у Митровици велика и јака касарна, највероватније 1884.
године.58
Касарна у Митровици 59
19
Косовска Митровица почетком XX века
Ова црквица носила је име ,,храм св. Саве”, па према томе то име је било планирано и за
нову цркву у Митровици. Зидање нове цркве Митровчани су одавно намеравали да
отпочну, али није било услова ни средстава. Ипак, нису чекали узалуд, јер су дочекали
срећан час, да 1891. године у народу омиљени архипастир Дионисије постави камен
темељац новој цркви - храму Св. Саве, првог архиепископа и просветитеља српског.63
20
Косовска Митровица почетком XX века
пристизала из Србије и црква је негде 1909. године била стављена под кров. После
ослобођења Косова и целе јужне Србије 1912. године у њој је вршена служба Божија иако
је била незавршена.67
бољом радном снагом у школи и довршењем започете цркве”. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска
просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 129.
67
Коначно је црква завршена тек две и по године после ослобођења и уједињења земље и стварања
прве Југославије 1918. године, односно половином 1921. године. З.Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска
просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 130.
68
Слика преузета са сајта www.youtube.com (увид у сајт дана 12. 9. 2011. године)
69
„Цариградски Гласник“, бр. 1, 1. 1. 1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.
70
Полугимназија
21
Косовска Митровица почетком XX века
У даљем тексту својих успомена, царски дипломата наводи детаље друге посете
Митровици. Приликом уласка у град запазио је да се „архитектура града није много
променила и да је била нова само огромна камена касарна, коју су подигли младотурци
уочи балканских ратова“. Исте су биле и „оне старе турске куће са дрвеним решеткама у
прозорима и трбушастим првим спратом, исти они уски, прашњави сокаци са отвореним
ћепенцима“. Као и раније, пред њима су спокојно седели стари Турци са белим чалмама. И
тако, „непомућени у својој лењој важности, испијали су кафу и пушили на муштикле,
слабо се занимајући за купце и за продају своје робе, и једнако тако одважно гледали на
71
Б. Нушић, Косово II, 117.
72
Трубецки овде погрешно користи назива Албанија, вероватно због тога што су Арбанаси имали
потпуну контролу над Митровицом и многим другим варошима на Косову. Треба поменути да Митровица
никада није била део Албаније.
22
Косовска Митровица почетком XX века
сву буку и вреву која их је окруживала“. Али ту се завршавала сличност нове са старом
Митровицом”. 73
73
Г. Н. Трубецки, Рат на Балкану 1914-1917, Београд 1984, 174-175.
23
Косовска Митровица почетком XX века
После Берлинског конгреса 1878. године, због измењених прилика на Балкану, био
је створен од делова Босанског и Призренског вилајета нови, Косовски вилајет. Описујући
Косово, Нушић наводи да је овај вилајет обухватао цео северни део Старе Србије од
граница Кнежевине Бугарске до граница Босне и Црне Горе, ослањајући се на целу јужну
и југозападну границу Краљевине Србије. Косовски вилајет чинило је шест санџака:
Скопски, Приштевачки, Призренски, Новопазарски, Пећки и Пљеваљски. За средиште
вилајета била је одређена Приштина, а 1887. године средиште је пренесено у Скопље, али
су границе и име вилајета остали исти.76
Приштевски санџак делио се на срезове или казе: Митровичку, Вучитрнску,
Дреничку, Гњиланску и Прешевску. Последња је била планинама одвојена од осталих
74
,,Митровица на Ибру убраја се у босански пашалук. Поред града налази се велики усамљени храст.
Под њим Босанци, по древном обичају, дочекују паше које им долазе за управитеље. Овде чине курбан,тј.
приносе жртву, кољу овна и проливају његову крв на земљу. А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини,
Босни и Старој Србији, 189.
75
Б. Нушић, Косово II, 106.
76
Б. Нушић, Косово I, 39.
24
Косовска Митровица почетком XX века
77
,,Митровица је толико отимала маха својим напредовањем, да се помишљало у Цариграду да се
тамо, као важнијем месту, пренесе и мутесарифлук (окружно начелство) из Приштине. Митровчани још увек
верују да ће то и бити, а Приштевци чине све и сва да то осујете“. Б. Нушић, Косово II, 106.
78
З.Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941,
34-35.
25
Косовска Митровица почетком XX века
2.3. Становништво
Док су путописци почетком XIX века у њој бројали 200 - 300 домаћинстава81,
седамдесетих година помиње се податак од 400, 450 и 600 кућа,82 а током последње
79
Процес демографског развоја Косова и Метохије у новије доба је текао у правцу јачања
муслиманског и слабљења српског (хришћанског) становништва. Од 1878. године па до краја XIX века у
Србију се са Косова доселило 22. 000 Срба. Миграције су настављене и почетком XX века, а 1910. Србија је
била једина област у којој се становништво усељавало, највише из Старе Србије. Милорад Екмечић, Дуго
кретање између клања и орања, Београд 2008, 309-310.
80
Бавећи се истраживањима на територији Старе Србије Ј. Дедијер наводи да је у Митровачком
крају с вароши Митровицом, почетком XX века било 755 српских кућа, а да сразмера с Арбанасима није
испитана. Јефто Дедијер, Стара Србија Географска и етнографска слика (1912), Београд, 1986, 12.
81
А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, 206.
82
М. С. Милојевић, Дела праве Старе Србије II, 52.
26
Косовска Митровица почетком XX века
деценије истог века у њој је имало 1.100 кућа83, односно 1.300 кућа и близу 7.000
становника84, или 1500 кућа и 8-9.000 хиљада становника.85 У време ослобођења 1912.
године, наводи се, да је у Митровици живело преко 20.000 људи.86
83
Од поменутог броја домаћинстава 160 су биле куће православних Срба, а остало муслиманске. Т.
Станковић, Путне белешке по Старој Србији, 164.
84
Б. Нушић, Косово I, 106 .
85
„Цариградски Гласник“, бр. 1, 1. 1. 1898, „Од Митровице низ Ибар“, 3.
86
Ратне слике са Балкана, св. VIII, Нови Сад 1913, 12.
87
Бројност Јевреја у Косовској Митровици је почетком XX века полако расла, што даљим
насељавањем, што формирањем породица и стварањем потомства. Тако се јеврејска заједница полако
стабилизовала и увећала па је за нешто мање од једне деценије била довољно бројна да је 1910. године
утемељено јеврејско гробље и верски храм - синагога. Те године у Косовској Митровици је живело 93
Јевреја, 1913. године 50, а 1917. године било их је 70. Најпознатији су били родови Рубен, Бивас, Коен и
Адижес. Може се претпоставити да је узрок прилично значајног смањења бројности митровачких Јевреја у
раздобљу од 1910. до 1917. године, промена државног оквира настала након Балканских ратова 1912. године,
али и недаће Првог светског рата. Поред ових стално насељених Јевреја у Косовској Митровици, било је и
оних који су ту привремено боравили из трговинских разлога или због служења војног рока, јер је у
Митровици до 1912. године, као стратешком пограничном месту, био стациониран значајан војни гарнизон.
Павле Џелетовић Иванов, Јевреји Кососва и Метохије, Београд 1988, 35; Списак рођених Јевреја у Косовској
Митровици у периоду од 1912. године налази се у: Краљево, Општина Краљево, Матична служба за
Косовску Митровицу, посебна матична књига Косовска Митровица, 1912-1925.
88
Б. Нушић, Косово II , 106.
89
Т. Станковић, Путне белешке по Старој Србији,, 164.
27
Косовска Митровица почетком XX века
самих Бошњака. Све су те куће биле лепе и угледне, судећи по томе, претпостављало се да
ће и та страна вароши ускоро бити лепа.90
90
Б. Нушић, Косово I , 106.
91
Б. Нушић, Косово I, 107.
92
Т. Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871-1898, 163.
93
Б. Нушић, Косово I, 107.
94
Исто.
28
Косовска Митровица почетком XX века
ни момцима није био забрањен приступ. Али, све је то почело у толико више да опада,
како се број Арбанаса повећавао у Митровици. 95
95
Западно од Митровице целокупно становништво је говорило српски језик, а разлика између
муслимана и православних се најлакше могла уочити по томе што су први носили оружје, а други нису. Т.
Станковић, Путне белешке по Старој Србији 1871-1898, 177.
29
Косовска Митровица почетком XX века
биле су много теже него пре коју деценију. Овај крај је дуго био у драстичној заосталости
у сваком погледу. Турци са Арнаутима настојали су да то одрже, спречавајући све оно што
је могло да води напретку, који се био осетио у граду, нарочито после изградње пруге
Солун – Митровица 1874. године. И у самој Митровици људима се стално претило и били
су изложени свакодневним зулумима арбанашких зулумћара. Хватали су и робили виђене
људе, тражили откуп у злату, пљачкали, убијали...96 Многи људи су, бежећи од
свакодневног насиља, напуштали Косово и Метохију и спас тражили у пограничним
територијама. Велики број њих се иселио током 1901. године у топлички крај.97
96
Весна Секулић, Убиство Ђорђа Стерђевића, Баштина, бр. 18, Приштина - Лепосавић 2005, 259-
272.
97
Спискови оних који су били изложени свакојаким свакодневним зулумима Арбанашких првака и
њихових сарадника налазе се у: Писма српских конзула из Приштине (1890-1901), приредио Б. Перуничић,
Београд 1985; Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету 1878 - 1913, приредио Б. Перуничић, Београд 1989.
98
И. Иванић, По Косову: Са Шаре, по Косову, на Звечан, Београд 1903; као и З.Ч. Вукадиновић - М.
Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 19.
30
Косовска Митровица почетком XX века
конзула записано је: ,,У свим селима, свим варошима и свим варошицама у којима су
Турци и Арбанаси, као и у мешовитим насељима било је много насилника који су се по
својим злочинствима и разним прљавим делима истицали и били по томе широко познати.
Такви су у Митровици били Шабан Коприва, Елез-ага Мустафић, Шефик Кучица, Исаија
Фератовић, Иса Бољетинац и остале крвопије који плаћени туђим (не турским новцем)
господаре Митровицом”.99 Од даље каже да је по причи Митровчана ,,њихова варош црња
и гора и од Приштине, па чак и од Вучитрна и Ђаковице”.100
99
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941,
19.
100
Б. Перуничић, Сведочанство о Косову 1901-1913, Београд 1988, 123.
101
Д. Батаковић, Велике силе, Србија и Албанско питање, Баштина, Приштина - Лепосавић, бр. 7.
1996, 190.
102
Весна Зарковић, Афера у Ибарском Колашину 1901-1902. године, Приштина - Лепосавић 2008.
31
Косовска Митровица почетком XX века
У првим месецима 1902. године број насиља се из дана у дан увећавао, а поред већ
познатих, појавиле су се и нове групе качака и наоружаних банди које су харале по
српским селима.104
103
Задужбине Косова – споменици и знамења српског народа, приредио А. Јевтић, Призрен -
Београд 1987, 658.
104
По селима Косовско-митровачког краја, Рогозне и Колашина првих месеци највише зулума
починила је дружина Шерифа Грбовића и Ивза Муриновића. Поред више пљачки и пресретања људи на
путевима, они су у селу Смилов Лаз од својих чифчија украли две српске девојке, превели их у ислам, а онда
узели за своје жене. Иако се знало код кога се налазе, на захтев родитеља и читавог села да се девојке врате
турска власт није ништа учинила. Задужбине Косова, 653.
105
У Аустро-Угарској догађаји из Колашинске афере, иако нису имали никакав антиаустријски
карактер, били су посматрани и оцењени као саставни део „великосрпске пропаганде“, односно део оног
плана који је турску власт у косовском вилајету, једног тренутка, требало да замени српском, односно
обновом српске државе и власти у овом крају. Стога, и као покушај и као део једног ширег плана, они су
били против аустроугарских тежњи за слободан пролаз у друге делове косовског вилајета, а утолико пре што
се Колашин налазио у новопазарском санџаку, који је Аустро-Угарска, на основу члана XXV Берлинског
уговора, сматрала за своју непосредну утицајну сферу, па чак и за административно подручје. Владимир
Стојанчевић, Аустроугарско-српски сукоб у косовском вилајету, 861.
32
Косовска Митровица почетком XX века
коју је Србија примењивала све до ослобођења крајева који су били под турском влашћу.
Русија је званично отворила свој конзулат у Митровици 7. маја 1902. године, а за свог
првог конзула именовала Григорија Степановича Шчербину. 106
Питање конзула није било решено јер конзул Шчербина није могао да дође и да га
отвори. Томе су се противили Арбанаси и нарочито Иса Бољетинац. Он је претио да ће
казнити сваког ко се усуди да изнајми кућу руском конзулу, кога ће он, уколико дође у
Митровицу, силом протерати. У својој кули у Бољетину, пред многим арбанашким
првацима, он је изјавио да ће радије погинути него дозволити да дође до отварања
конзулата. 108
На вест да руски конзул ипак стиже у Митровицу, Иса Бољетинац је наредо телалу
106
Руска дипломатија одлучила се за Шчербину због његовог дипломатског искуства и превасходно
због познавања политичких прилика на Балкану. Био је дугогодишњи чиновник у цариградској амбасади,
посланик на Цетињу и вицеконзул у Скадру. У Скадру је одлично научио арбанашки језик, тако да је без
проблема преводио арбанашке епске песме. Ч. Ј. Тодоровић, Григорије Степанович Шчербина, Јужни
преглед, бр. 8, Скопље 1928. године
107
,,Колашинска афера” је био дипломатски назив истраге оружја у Колашину 1901-1902. године.
Овај догађај био је од великог значаја за Србе на Косову и Метохији јер је јавност коначно почела да добија
праве информације о свакодневном терору који је трпео српски народ. Дoгађај је означио крај мирољубиве
спољне политике према Порти. Зато многи овај догађај сматрају прекретницом у историји српског
становништва на Косову и Метохији као и уводом у ратове за ослобођење који су уследили. В. Зарковић,
Афера у Ибарском Колашину 1901-1902. године, 8.
108
Б. Перуничић, Зулуми ага и бегова у Косовском вилајету, Београд 1989, 276.
33
Косовска Митровица почетком XX века
да обзнани да ће запалити кућу ономе ко се усуди да изнајми стан руском конзулу109, али и
да ће га снаћи и друге невоље.110 Претња је имала ефекта. Први долазак гаваза и слуга
конзула Шчербине 30. августа 1902. године111 срамно је прошао. Ствари су остављене у
железничком магацину, конзулови пратиоци отерани из Митровице (побегли у Скопље
код руског конзула Машкова), а конзулов долазак је одложен.112
109
Са његовим намерама били су упознати митровачки кајмакан и Шемси паша и тајно су га
подржавали. Иса је у о случају за Турску радио оно што је иначе био један од задатака Албанаца - пружао
јој је алиби за дезавуисање преузетих непријатних међународних обавеза. Истовремено, он је, у случају
потребе лако могао да буде искориштен као жртвено јагње. То се, у крајњој линији, и десило. Пошто је
приоритете Русије био одржавање пријатељских односа са Турском, она је пристала да одложи отварање
конзулата, али је због протеривања свог службеника захтевала да се Иса Бољетинац уклони из Митровице.
Како тај захтев, међутим, није био ни ултимативан, ни сувише енергичан, султан је мирнио могао да позове
Ису у ''госте'', па још и месецима да преговара са њиме о одласку у Цариград. За све то време Иса је уз
сагласност Шемси паше, настављао да подстиче главаре из Митровачке, Новопазарске, Сјеничке и
Вучитрнске казе на отпор отварању руског конзулата. У Цариград је отишао тек почетком децембра 1902, и
то пошто га је султан претходно иродом помиловао за све раније учињене злочине. Иса је у престоници био
раскошно смештен и свакодневно је могао да ужива у избору од дванаест сервираних јела. И то није могао
да зна, ово је био почетак његовог трогодишњег златног изгнанства. Милош Јагодић, Српско - албански
односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), Београд 2009, 70.
110
H. Brailsford, Macedonia, Its Races and their Future, London 1906, 271.
111
М. Јагодић, Српско - албански односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), 70.
112
В. Секулић, Отварање руског конзулата у Косовској Митровици, Баштина бр. 19, Приштина-
Лепосавић, 2005, 150.
113
У Митровачком крају, Иса Бољетинац је дуже време важио за огорченог противника било каквог
аустроугарског утицаја у том делу Косова. Он је сарадњу са Србијом сматрао неопходоном да би се
спречила аустроугарска окупација новопазарског санџака. Али, Аустро-Угарска је успела да догађаје
Колашинске афере искористи за нову, противсрпску оријентацију Исе Бољетинца, предочавајући његовим
људима „словенску опсност“ од Србије и Црне Горе и српског становништва у Турској. И мада, после 1901.
године, није успела да овог угледног и енергичног арбанашког првака везе за своју политику, ипак јој је
пошло за руком да га, за дуже време, одвуче од његове дотадашње политичке сарадње са Србима. Иса
Бољетинац ће, се тек касније, поново вратити на политику сарадње са Србијом и Црном Гором, увиђајући и
сам далекосежне аустроугарске планове у Турској, посебно према Арбанасима. В. Стојанчевић,
Аустроугарско-српски сукоб у косовском вилајету, 865.
34
Косовска Митровица почетком XX века
пропагандом подстицала Арбанасе против Срба.114 Кад већ није могла да оспори одлуку
Порте о отварању руског конзулата желела је да одложи долазак руског конзула и да и она
добије дозволу за отварање аустријског конзулата у Митровици. 115
Шчербина је 26. јануара 1903. године, након више одлагања пошао из Скопља за
Митровицу. На митровачкој железничкој станици Шчербина је свечано дочекан уз
одговарајуће војне почасти. Његов долазак наишао је на отпор муслиманског
114
Ису су храбриле и аустријске присталице којих је било међу виђенијим људима турског порекла
у Митровици. Један од најватренијих аустрофила био је добар Исин пријатељ и угледни трговац Ибрахим
Деба. Ђоко Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време,
Химелстир 1983, 230.
115
Арбанаси су подржавали идеју о отварању аустријског конзулата у Митровици. Уколико би
дошло до тога, они се не би противили доласку руског конзула, јер су мислили да би он био против Срба, и
на страни Арбанаса и муслимана. На тај начин био би паралисан утицај и рад Русије у одбрани хришћанског
становништва. То се убрзо и десило па је и Аустро-Угарска отворила свој конзулат у Митровици. Ђ.
Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, 231; В. Секулић,
Отварање руског конзулата у Косовској Митровици, 150.
116
www.youtube.com (увид у сајт дана 12. 9. 2011. године)
35
Косовска Митровица почетком XX века
Чим је дошао, као искусан човек, конзул се одмах прихватио посла и почео да
шаље извештаје. На лицу места могао се конзул уверити шта Срби доживљавају. Без
насиља не могу да прођу ни погребне поворке. Опасност је висила у ваздуху. Припреме
Шиптара за напад на град биле су очигледне.
117
Долазак Шчербине је временски коинцидирао са најавама реформских програма, што је додатно
раздражило Албанце и муслимане уопште у Приштинском санџаку. У Новом Пазару је почетком фебруара
био одржан збор муслиманских главара у организацији Ивзе Мујчиновића, на коме је покушано да се
организује координирана демонстрација у осамнаест вароши Косовског вилајета против Шчербине, но
сагласност није била постигнута. На мартовском збору Албанаца у Дреници Шчербина је апострофиран као
носилац мрских реформи и решено је да он буде силом протеран. М. Јагодић, Српско-албански односи у
Косовском вилајету (1878 - 1912), 75.
118
Арбанаси су по писању српског конзула Симе Аврамовића, Шчербину кривили за „ову несрећу“
(реформе) па „муслимани треба да се склањају пред ћаурима“. Ако би конзул пристао да се реформе повуку,
они га не би „гонили да одлази“, а у противном , сви ће изгинути, али ни њега у Митровици оставити неће.
Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, 231.
119
М. Маликовић, Горњи Ибар у ратовима 1876-1918, Краљево 1975, 93.
120
Када се било прочуло да руски конзул треба да дође у Митровицу, настала је узбуна међу
Арбанасима, јер су они били убеђени да он долази да би контролисао рад арбанашко-турске управе и
36
Косовска Митровица почетком XX века
године, Мухамед Мустафагић, син митровачког главара Мустафа аге, Исаија Фератагић,
познат из ,,митровачких догађаја” 1899. године121 и још два Албанца су покушали да
силују и потурче једну Српкињу у њеној кући у Митровици. На њено запомагање су се
окупиле комшије, а убрзо је стигла и заптијска патрола, са којом су се нападачи сукобили.
Том приликом је погинуо Мехмед Мустафагић, а остали су побегли. Његов отац
оптужујући власт да су му убили сина окупио је са Шабаном Копривом око 1000
наоружаних Албанаца и претио да ће напасти варош. Против њих је послат Шемси - паша
са војском и дошло је до мањег окршаја у околини Митровице, после чега су се Албанци
разбежали. 122
злоупотребе њихове власти над српским становништвом, пошо су се турске власти у митровачком крају
после Колашинске афере показивали врло осионим и крутим. Ђ. Слијепчевић, Српско-арбанашки односи
кроз векове са посебним освртом на новије време, 230.
121
Стари Митровчани дуго су памтили турски празник Рамазан 1899. године. Чаршија је ноћу била
јако осветљена и дућани отворени. Четири младића, који су правили некакав карневал, били су маскирани,
па су кренули сокаком код комшије. У томе тренутку их је срела турска патрола, коју је водио каплар
Мехмед Омбаша, па иако их је познавао, одвео их је код кајмакама (управитеља града). Истог часа Омбаша
је изашао и почео бунити Турке по чаршији лажним речима, да је нашао преобучене људе из Србије, који су
донели бомбе да баце у неку џамију и варош спале. Другима је говорио, да је ухватио Србе обучене у женске
фереџе, па да су улазили у хареме и плашили буле. Турци су одмах узели пушке и кренули према
кајмакамату. Тројица од оних младића побегла су на спрат, а четврти - Глигорије Костић, сакрио се под
канабе. Кад су Турци упали, зликовац Исија Ферат-Агић приметио је Глигорија и убио га, затим наставио да
тражи и осталу тројицу. Али њих је кајмакам заштитио, преобукао у друго одело и склонио код војске.
Било је то крајем месеца јануара. Сутрадан у варош је дошло око 4.000 наоружаних Арбанаса. Србима је
претио покољ. У међувремену хитно је из Скопља дошао валија са два батаљона војске. Он је позвао
арбанашке старешине и рекао им да они ту немају посла, јер ако буде доказано да су младићи били криви,
одговараће пред судом. Након два дана валија се вратио у Скопље, а Србе у Митровици оставио у аманет
(бесу) Арбанасу Иси Бољетинцу. Вест о могућем покољу Срба у Митровици и погибији једног доброг и
поштеног Србина из села Чаглавице, муњевито се пронела Косовом. Извештена је српска влада и њен
посланик у Цариграду Стојан Новаковић. Завладала је тешка атмосфера. Срби нису излазили из кућа. У
Приштини, Гњилану, Митровици припремани су телеграми турском цару - султану.
122
М. Јагодић, Српско - албански односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), 71.
37
Косовска Митровица почетком XX века
123
М. Јагодић, Српско - албански односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), 92.
124
Преузето са сајта www.nacionalnarevija.com (увид у сајт 26.10. 2011. године)
38
Косовска Митровица почетком XX века
За време напада на Митровицу, који су Арбанаси предузели 17. марта 1903. године,
Шчербина је био у првим редовима и чак командовао артиљеријском ватром. Одбраном је
командовао Саит-беј, командант Митровице, по чијој наредби се топовима пуцало у
ваздух. У једном тренутку када је настала опасност да ће Арбанаси заузети град, топовима
је пуцано у масу и том приликом је погинуло много нападача. Арбанаси и Турци нису
могли да прежале велики број мртвих и говорили су да је на захтев Шчербине артиљерија
пуцала у масу. Чак се говорило да је Шчербина сам подесио топове јер су се турски
војници изговарали да они то не знају.126
Следећег дана, 18. марта 1903. године, на вест да ће уследити нови напад на
Митровицу, конзул креће да извиди ситуацију. Током обиласка положаја на Шчербину је
пуцао један турски каплар, Ибрахим Халит Арбанас из Гњиланске казе. Он се правдао да
је то урадио из освете за раније погинулим рођаком. Тешко рањен, Шчербина је поживео
још десетак дана. Лекари који су послати из Београда, Солуна и Цариграда нису га могли
излечити. Смрт првог руског конзула, Григорија Степановича Шчербине примљена је у
Старој Србији као национална жалост. 127
Ни после овог догађаја, турске власти нису успеле да смире Арбанасе. У народу је
почео да се шири још већи страх од онога што би могло уследити. Атентатор је ухваћен.
Најпре је био осуђен на доживотну робију, а касније, када је Шчербина преминуо казна је
била преименована у смртну. Српски конзул Аврамовић јављао је да су „страх и општа
неизвесност завладали међу муслиманским становништвом“. Он је имао информације да
неколико виђенијих Турака распродаје своја имања и уступају радње с намером да се селе
125
М. Јагодић, Српско - албански односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), 77.
126
В. Секулић, Отварање руског конзулата у Косовској Митровици, 152.
127
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941,
28.
39
Косовска Митровица почетком XX века
128
Ђ. Слијепчевић,Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на новије време, 233.
129
Британски путописац и новинар Brailsford, забележио је своје утиске о стању у Старој Србији у
овом периоду у делу Macedonia, Its Races and their Future, које је изашло у Лондону 1906. године. У
поглављу Стара Србија између осталог записао је следеће: ,,Од остатака српског хришћанског
становништва у Старој Србији, од девет који су остали, један је у безнађу, током последњих година,
пребегао у Србију. Преостали, ненаоружани и незаштићени, преживњавају само тако што су ушли у врсту
феудалног односа са неким арбанашким силником. Арбанас је еуфемистички описан као њихов
„заштитник“. Он живи у толерантно пријатељским односима са својим српским вазалом. Он је обично
спреман да га заштити од других Арбанаса, али заузврат поставља бескрајне уцене у неограниченом
мноштву облика. Они могу бити приморани на кулук на неодређен број дана. Али чак и тако систем је
неефикасан, и заштитник не долази кад је потребан. Само је неколико српских села која нису у повременим
пљачкама изгубили своје овце и осталу стоку - могу да наведем имена типичних случајева ако би то имало
сврху. За две или три године село остаје у мочвари крајње беде, а онда је тежак посао поново обновити
стадо, само да би поново било изгубљено. Покушавао сам да установим какав је систем земљишног поседа,
моје питање по правилу, дочекивано је с осмехом. Систем земљишног поседа у земљи где су Куран и пушка
једини закон, оно је што арбанашки главар области изабере да уради. Српски сељаци, деца земље, кметови
су по вољи, изложени сваком каприцу њихових домаћих освајача. Годину за годином арбанашки брђани
спуштају се у равницу, и из године у годину, српски сељаци нестају пред њима.“ H. Brailsford, Macedonia, Its
Races and their Future, London 1906, 275 - 277.
130
Виђенији људи из Косовске Митровице и других већих вароши Косова и Метохије, не могавши
да издрже свакојаке зулуме, често су упућивали молбе за помоћ српској влади и министрима. Одговоре
углавном нису добијали. Председник и намесник Анђелко Нешић 21. јуна 1905. године, свештеник из
Косовске Митровице, писао је краљу Петру Карађорђевићу следеће: "... Нема дана када не оде са лице
земље по који Србин, а често и по много њих. Арнаути убијају, краду, отимају жене и девојке па их срамоте
и на очиглед њихових сродника. Ако овакво стање потраје дуже, онда слободно можемо рећи: с Богом
Србине, јер га за кратко време неће бити овамо. „Глас Јавности“, 29. 3. 2003, Записи о арбанашким
злочинима над Србима, 5.
40
Косовска Митровица почетком XX века
пролеће 1904. године били су учестали захтеви, посебно из редова опозиције, за једну
озбиљнију војну или дипломатску акцију, да влада нешто учини у Старој Србији. Никола
Пашић је у својству министра иностраних дела, на такве предлоге одговарао да неповољне
међународне околности не отварају простор за једну озбиљнију војну или дипломатску
акцију, којом би се учинио одлучни корак у разрешавању ,,источног питања“. Премда је
српска држава била дужна да спречи нове таласе исељавања Срба са Косова и Метохије,
постојећа равнотежа међу великим силама - наглашавао је Пашић - искључивала је, до
даљњег, сваки облик војне интервенције у којој би учествовала Србија. 131
131
Д. Батаковић, Косово и Метохија историја и идеологија, Београд 2007, 80.
41
Косовска Митровица почетком XX века
видео овако велике несреће, а мање могућности за помоћ и поправку стања”, а Кутјепов
из Призрена допуњавао да ,,само Бог може помоћи”. „Иако је слаба нада у дипломатску
интервенцију”, која до сада готово да није дала никаквог резултата, Ракић, је даље
говорио: „мени је част ипак молити Вас, Господине Министре, да учините потребне
кораке за заштиту овог у истини несрећног народа, и да бар данашњи малени остатак
његов не прсне без трага и не пропадне за свагда”. 132
132
Милан Ракић, Конзулска писма 1906-1911, приредио Андреј Митровић, Београд 1985; Димитрије
Богдановић, Књига о Косову, Београд 1986, 127.
42
Косовска Митровица почетком XX века
3. 2. Младотурска револуција
133
Д. Батаковић, Косово и Метохија историја и идеологија, 78.
134
Под утицајем револуционарног врења, султан Абдул Хамид II објавио је јула 1908. године
ступање на снагу Устава из 1876. године. Одмах пошто је обнародован устав, „у Скопљу је од 26 - 28.
августа одржана конференција највиђенијих Срба из свих крајева трију вилајета, у циљу да се поставе
основи за организацију једне српске демократске лиге. Конференција је сазвана споразумно са
митрополитима, Скопским и Рашко-призренским. Укупно двадесет шест представника узело је учешће у њој
и донело озбиљне и свестране измене мисли, решења, којима је био циљ да се српски народ ових крајева
уједини у једну целину и да као такав припомогне задовољењу уставног и парламентарног живота у нашој
отаџбини”.
На овој конференцији учествовали су: из Гњилана Коста Поповић, прота, Давид Димитријевић, Јосиф
Поповић; из Призрена Петар Костић и Милан Чемерикић; из Косовске Митровице Богдан Раденковић,
Арсеније Ћирковић и Милутин Стерђевић, из Приштине Стојан Зафировић и Саво Стојановић; из Вучитрна
43
Косовска Митровица почетком XX века
Глиша Елезовић и Живко Фртунић из Пећи-Јован Шантрић и Живко Рајевић. Изабран је централни одбор са
седиштем у Скопљу, где су донета правила о привременој организацији. Поред тога, одлучено је да српска
скупштина у Скопљу има 60 народних представника. Конференција је завршила рад доношењем манифеста
који је био упућен Србима у Турској. В. Добрић, Просветитељство у Старом Колашину, Зубин Поток 2010,
190.
135
Политика истребљења Срба исто као и раније, имала је у Младотурцима заштитнике, арбанашки
зулуми су се систематски настављали, а власт је мирно гледала. Ђ. Слијепчевић,Српско-арбанашки односи
кроз векове са посебним освртом на новије време, 235.
136
Арбанашки захтеви да добију самосталност својих цркава, школе и унутрашње управе не само да
се нису остварили, него се држање режима према њима још више погоршало, тако што су биле забрањене
арбанашке школе и листови. Ђ. Слијепчевић,Српско-арбанашки односи кроз векове са посебним освртом на
новије време, 235.
137
Арбанаси, који су били повлашћени за време Абдул Хамида, нису могли да се помире са
режимом младотурака, који нису трпели никакве изузетке племенских повластица и који су и од Арбанаса
хтели да направе послушне поданике какви су морали бити и сви други. Д. Батаковић, Косово и Метохија
историја и идеологија, 79.
44
Косовска Митровица почетком XX века
После избора 1909. године била је одржана у Скопљу и прва седница изабране
скупштине. Поред осталог, на овој седници су донете три резолуције: о политичким,
црквено-школским и економским приликама. На изборима за турску скупштину, Срби су
са Косова и Метохије изабрали за свог представника у централном парламенту Саву
Стојановића из Приштине.
138
Драги Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, Приштина- Лепосавић 2000, 31.
45
Косовска Митровица почетком XX века
државе смеле с њом заратити ради ослобађања свог народа. Стога су Србија, Бугарска,
Грчка и Црна Гора похитале с пролећа 1912. године и склопиле савез против Турске с
намером да што пре зарате и свој народ ослободе од турског јарма.139
139
Ј. Поповић, Живот Срба на Косову 1812-1912. године, Београд 1987, 102.
140
Арбанашке побуне су по проценама из Београда и Цетиња, претиле да из темеља подрију већ
видно ослабљене позиције српског становништва у Старој Србији. Побуне су истовремено слабиле турски
режим, али и указивале до које мере су Арбанаси заокупљени само својим посебним интересима. Побуне су
праћене, с помном пажњом и великом зебњом, у српској штампи која је излазила у Турској царевини.
Српски лист из Скопља, Вардар, арбанашке устанке је (колико је то допуштала турска цензура) оштро
критиковао, а посебно његово настојање да у европским вилајетима оружаном побуном задрже повлашћен
статус само за своју народност; захтев неспојив са стандардима модерних држава у којима се поштују
закони, подједнаки за све њене грађане: ,,Када је требало применити неки закон на Арнауте, они су увек
показивали отпор и увек су одржавали победе. Закони који су били највиша воља за све остале грађане, за
Арбанасе су били мртва реч. У ово доба учвршћивања уставности, мира и законитости, Арбанаси
представљају ону црну масу нереда и побуна које непријатељи државе и садaшњег режима могу у своју
корист употребити. Арбанаси потресају из основа нашу државу и уместо да сви напори буду утрошени за
унутрашње уређење наше земље, они се разбијају и некорисно ,пропадају на савлађивање Арбанаса“. Д.
Батаковић, Косово и Метохија историја и идеологија, 84.
141
Богдан Раденковић, заслужни национални радник, књижевни преводилац, правни писац и
дипломата, рођен је 1874. године у Бугарићу код Косовске Митровице, у једној од најугледнијих српских
породица у овом крају. По завршетку основне школе у у Косовској Митровици и Новом Пазару, као питомац
Фонда Симе Андрејевића Игуманова наставља школовање у Богословско-учитељској школи у Призрену, а
потом, као даровитог ученика влада Краљевине Србије га упућује у Цариград где похађа веома познату
турску гимназију ,,Галатасарај” у којој се настава изводила на турском и француском језику. Пошто је
гимназију завршио са одличним успехом, 1896. године се уписује у мулкми шахане (нека врста факултета из
ког су излазили службеници правно-административне струке). Одмах по дипломирању ради у српском
46
Косовска Митровица почетком XX века
посланству. Током 1900. био је наставник Српске гимназије у Цариграду. Међу Србима у Турској био је
један од најбољих познавалаца турског и француског језика. Почетком 1901. постављен је за наставника
француског језика Српске гимназије у Скопљу где је радио до 1905. године.
На тражење српског митрополита у Скопљу постављен је за главног секретара Митрополије и од
тада ступа у јавни и политички живот. Како је испољавао организаторске способности, Срби су у њему
видели снажну личност, па уз митрополита Раденковић је убрзо постао истакнути борац за права српског
народа. Када су бугарска унутрашња организација и турски и арбанашки зулуми били довели у питање сам
опстанак српског народа приступило се организовању Српске националне организације у јужној Србији у
чијем је Главном одбору Богдан Раденковић био водећа личност. Као заговорник четничких акција и
каснији члан Народне одбране израстао је у вођу национално-ослободилачог покрета српског народа у
читавој јужној Србији. Од почетка четничке борбе 1904. године коју су предводили Војин Поповић и Воја
Танкосић, Богдан Раденковић је неколико пута био осућиван на тешке казне заточеништва од стране турских
власти, које је избегавао привременим склањањем у Србију. После младотурске револуције, када су били
амнестирани сви дотадашњи осуђеници, Раденковић се враћа у Скопље да у новим условима настави борбу
за истинска права свога народа. Његова популарност је била огромна у тим годинама у свим крајевима јужне
Србије.
На оснивачкој скупштини Српске демократске лиге у Скопљу 1908. године изабран за председника
Главног одбора организације Срба у Турској и имао је затадак да припреми одржавање скупштине и
текстове резолуција. Таквим својим радом Раденковић је био познат у целој балканској Турској, како код
Срба тако и код Турака, Бугара и Грка. Срби су га, по казивању Ј. Поповића, знали као ,,вештог политичара и
неустрашивог патриоту”. Међутим, догађаји који су уследили, после одржане конференције српских првака
1909. године, убрзо су показали да од обећања младотурака неће бити ништа. Арнаутски зулуми и убиства
српских првака поново су почели, а због лажних оптужби да је учествовао у тзв. поречкој афери, да не би
допао затвора, Раденковић се поново склања у Србију. Нешто касније одлази у Цариград где ће радити у
Српској народној канцеларији, али се због смрти супруге опет враћа у Београд. У ово време пада и његово
пријатељство са Милованом Миловановићем, тадашњим министром спољних послова Србије и поборником
зближавања и сарадње с балканским народима, посебно Бугарима. Заговорник овакве политике био је и сам
Раденковић. Тада дошло и до његовог дружења са Драгутином Димитријевићем Аписом, а вероватно и
приступање организацији ,, Уједињење или смрт“. Крајем 1911. и почетком 1912. године било је предлога и
озбиљних настојања да се Раденковић доведе на упражњено место призренског митрополита. Иако је велики
број српског становништва био за његов избора, вероватно због изостанка пуне подршке црквених кругова
од тога одустало па се Раденковић враћа у Скопље настављајући претходне активности. Пред Балкански рат
је био међу преговарачима с арнаутским првацима да би се приволели да учествују у предстојећем рату на
страни Срба, али до постизања споразума није дошло.
У Балканском рату Богдан Раденковић је био добровољац у јединици капетана Никодима Рацића, и
у друштву конзула Милана Ракића и других интелектуалаца који су били у овом одреду, улази у Приштину
октобра 1912. године. После ослобођења, долази до раскида сарадње са радикалима па одлази у Скопље где
47
Косовска Митровица почетком XX века
Исом следеће: Србија да Иси да 5.000 брзометки са ватреном муницијом и нешто пара у
злату, а Иса да одмах у лето подигне на устанак све Арнауте, да младотурке свргне с
власти и старог Абдул Хамида поново постави за султана.143
обнавља рад листа „Вардар“ који ће бити угашен после 23. броја. После тога уследило је постављење за
вицеконзула српског посланства у Атини, где ће остати до почетка Првог светског рата. Враћа се у Србију, а
1915. године повлачи се са српском војском преко Косова и Албаније, поделивши тако са својим народом
све невоље и тегобе албанске голготе.
Одмах по сређивању прилика после повлачења биће именован за конзула у Корчи одакле је требао
да одржава везе са поробљеним народом. Погоршаног здравља, враћа се у Атину како би покушао са лечење.
Међутим, фебруара 1917. године ухапшен је избог сарадње са организацијом ,,Уједињење или смрт“. У тзв.
Солунском процесу био је осуђен на смрт, али је помилован . Умро је у затвору 30. јула 1917. године и
сахрањен је на српском гробљу у Солуну. Ј. Поповић, Живот Срба на Косову 1812-1912, Београд 1987, 369;
Д. Маликовић, Избор рашко-призренског митрополита 1912, 19. Биљана Вучетић, Богдан Раденковић и
Милан Ракић, Историјски часопис, књ. LVII , Историјски институт, Београд 2008, 413-426; Документи о
спољној политици Краљевине Србије, V/2, приредио М. Војводић, Београд 1985, док. 1. З. Ч. Вукадиновић -
М. Ј. Богавац, Просвета и култура у Косовској Митровици (1836-1941), 252-256;
142
Анђелко Нешић, рођен је у Вучитрну 1871. године у сиромашном, али честитом српском дому.
Школовао се и одрастао у свом родном месту и Косовској Митровици. После завршене богословије службује
као свештеник у Вучитрну и Косовској Митровици. Од ране младости своје постао је неустрашиви борац за
национлану ствар српску. Нико није умео са толико вештине и окретности спроводити нашу националну
политику у овим крајевима као он. Умешност његова често је имала више успеха, него што би се то постигло
батањонима бораца и реком крви. По природи тих и разборит, као угледни свештеник и народна личност,
ишао је у многе политичке националне мисије. У деценијама пред ослободилачке ратове учинио је много на
заштити српског живља од осионе турске власти и разуларених арбанашких силника, пљачкаша и убица. Као
дугогодишњи председник Црквено-школске општине много је радио на сакупљању прилога за грађење и
довршавање храма Светог Саве. Као узорног човека прихватили су га и верници других националности. Као
човека и свештеника красиле су га многе врлине, изнад свих племенитост и доброчинство, па је тако уживао
велики углед не само народа и свештенства у свом непосредном окружењу и већ и највишим врховима
православне цркве и политичког и националног живота Србије.
Овај угледни свештеник истакао се и у време Балканских ратова, као и у току Првог светског рата
када је био хапшен и одведен у логор. После краће болести преминуо је у 1941. године у Косовској
Митровици. Сахрањен је на начин и уз учешће народа какво заслужују само највећи родољуби. З. Ч.
Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 143.
143
Д. Батаковић, Косово и Метохија историја и идеологија, 84.
48
Косовска Митровица почетком XX века
неизбрисив траг у историји српског народа на овим просторима. Период пред почетак
Балканског рата и ослобођења Митровице обиловао је многобројним догађајима у којима
је учествовало и српско становништао. У неке догађаје Срби су ушли својом вољом, а у
друге су и не желећи били укључени. Арбанашки устанци који су почели још 1909. године
оставили су по страни српско становништво Митровице и околине, али су ипак утицали на
сигурност на путевима, коју нико није могао да гарантује, нарочито на путу Пећ -
Митровица.144 Побуњеничких маса у почетку у Митровици није било много, међутим,
временом су се толико намножили да их почетком 1912. године младотурске власти нису
могле сузбити. Чак је Митровица постајала све јаче упориште Арбанаса против
младотурака.
144
Када је турска влада покушала да направи нови друм на релацији Приштина - Митровица и да
железничком линију повеже богату Метохију, Арбанаси су побили један број раднике који су били задужени
да раде на припремама за изградњу пута, а други су се разбежали. Јаша Томић, Политички списи, књ. 6,
Нови Сад 2007, 220.
49
Косовска Митровица почетком XX века
Арбанашки прваци у митровачком крају, поред Исе Бољетинца, који је стајао иза
готово сваке арбанашке побуне у периоду 1908-1912. године, били су и Неџип Драга и
Хасан Приштина који су били посланици у претходном сазиву парламента и кандидати за
нови сазив. Због тога су митровачки Срби били у посебно тешкој дилеми, а на то је
утицао и ток арбанашке побуне која се све више ширила и било је питање када ће
захватити и Митровицу. Да би решили питање наступа на изборима сазвана је
конференција отоманских Срба, која је одржана 28. и 29. фебруара и 1. марта у Скопљу.
Косовску Митровицу је на њој представљао Јован Даниловић.146
145
Пред парламентарне изборе младотурци су слабо стајали у Косовском вилајету, па су били
принуђени да Србе вежу за себе са два посланичка мандата. Б. Храбак, Арбанашке студије, књ. II, Београд
2005, 277.
146
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, Баштина, бр. 17,
Приштина - Лепосавић 2004, 153.
50
Косовска Митровица почетком XX века
51
Косовска Митровица почетком XX века
свог човека. Под утицајем српске дипломатије Порта је оклевала са издавањем берата
Дожићу. То oклевање је продубљивало већ постојећу поделу јер је становништво Рашко -
призренске митрополије у великој мери било за Раденковића. Он је имао подршку свих
црквено-школских општина осим беранске и дела општине Приштине. Тамо је чак дошло
и до туче приликом једне литургије. 150
Настојања српске владе ипак нису уродила плодом и Дожић je добиo берат којим се
потврђује његов избор и са турске стране. Ова вест је нарочито радовала поједине
представнике српске опозиције који су све време агитовали за избор Дожића.151
Незадовољан бератом Раденковић је скинуо мантију и вратио се у Скопље настављајући
претходне активности. 152
150
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 155.
151
Опозиција се обраћала и комисији која је дошла из Цариграда због решавања проблема у вези са
Арбанашким устанком, да потврди бератом Дожићев избор. ДСПС, V /2, док. 137.
52
Косовска Митровица почетком XX века
53
Косовска Митровица почетком XX века
Многима од њих било је обећано оружје али им није дато, а та неиспуњена обећања,
сматра конзул, доприносе да ,,ми губимо све више у очима Арнаута“.153
Да су арбанашка недела попримила шире размере и да турска власт више није била
у стању да контролише прилике како у Митровици тако и у осталим деловима Косовског
вилајета, говоре и жалбе које су у Цариград стизале од стране аустроугарске амбасаде, а на
основу извештаја конзула у Митровици. Аустроугарски представници се жале на
арнаутске чете које крстаре у Митровици и њеној околини. Они кажу да су ове чете
чиниле велика зла у овом крају па су у последње време уцењивале чак и стране, нарочито
аустроугарске поданике. Посебно су се жалили да им је отежана слобода кретања што је
ометало њихов рад. Да ли су ови догађаји били случајни или последица негативног
одговора аустроугарске владе на захтев Арбанаса, тешко је рећи, али се њихова
хронологија поклапа. О овим дешавањима имали су информације и представници српског
конзулата у Приштини који извештавају о томе Министарство иностраних дела фебруара
1912. године.154
Постојање поменуте арбанашке чете као и многих других било је сигурно, али на
основу ових преписака тешко је утврдити у којој мери су оне стварно ометале
аустроугарсе поданике. Међутим, веома је значајна вест да се аустроугарска амбасада
жалила на несигурност у рејону од како га је аустроугарска војска напустила.155
153
ДСПС, V/1, док. 202.
154
ДСПС, V/1, док. 103.
155
Исто.
54
Косовска Митровица почетком XX века
156
Турска влада и њени војни кругови, свесни чињенице да се Албанци припремају за нови устанак,
у настојању да избегну изненађење, спроводили су у строгој тајности исто, доста интензивне војне
припреме. Без велике помпе, оружје и муниција стизали су у све центре Косова и Метохије и у њима је
вршен попис добровољацаа, а настављена је и акција раздавања оружја муслиманима верним држави. Тако је
команда косовско-митровачке дивизије током месеца априла била поделила муслиманима ''горњих крајева'',
Санџака и северног дела Косова и Метохије преко 50.000 пушака са неопходном муницијом. У магацинима
оружја у Гњилану и Приштини налазило се најмање 6.000 брзометки, а слични магацини постојали су и у
Косовској Митровици, Феризовићу, Призрену, Пећи, као и касабама у непосредној околини Црне Горе.
Крајем марта и почетком априла у свим крајевима Косова и Метохије осећало се и померање турске
војске, која је непрестано у те крајеве пристизала. Турска војска је, на устаљени начин, пристизала до
Скопља и одатле је долазила на Косово и Метохију, тј. у Феризовић и Косовску Митровицу, а затим је била
распоређивана по косовско-метохијским центрима. Нагомилавање војске плашило је и Арнауте па су се
многи од њих питали ,,шта им се спрема“. ДСПС, V /1 док. 213.
157
Устанак Албанаца у Косовском вилајету 1912. године био је припреман од стране националиста и
спроведен у дело под вођством истакнутих главара, присталица старог режима. Главни обједињујући
чинилац целог покрета је било непријатељство према младотурцима. Поред тога, и једни и други су делили
иста схватања о односу између Албанаца и Срба, тј. о њиховој међусобној неравноправности. М. Јагодић,
Српско-албански односи у Косовском вилајету 1878 - 1912, 134.
158
ДСПС, V /1, док. 377.
55
Косовска Митровица почетком XX века
пограничних српских власти, првенствено оних из топличког округа. Зато је начелник тог
округа током месеца јуна консултовао српску владу ,,шта да ради са онима који долазе да
купе оружје, а шта са онима који овамо беже”.159 Добио је одговор да оним Србима који
који су тражили оружје, ако се у њих могло имати поверења, оно и да.
159
ДСПС, V /1, док. 377.
160
Арбанашки првак из Ђаковице и турски жандармеријски виши официр, фебруара и почетком
марта 1912. године боравио је у Цариграду, позван од надлежних функционера да би се установиле додирне
тачке за споразум са Арбанасима. Било је каратеристично да у повратку није дошао на Косово заједно са
министром хаџи-Алил бејом, чији је задатак на Косову био у томе да приволи Арбанасе за младотурке. Б.
Храбак, Арбанашке студије, књ. II, 276-277.
161
Иса Бољетинац је у то време био заштитник манастира Соколица и важио је за пријатеља Срба. У
тражењу политичких савезника против Турака, Србија ће се доста ослањати на њега и вероватно га је
снадбевала оружјем. Иса који је у то време радио и за аустроугарску обавештајну службу, поред добре
сарадње са Портом и владом Црне Горе, јављао је Порти где и код кога се оружје налази. Овај политички
маневар лукавог политичара Бољетинца, урађен је због оптужби да је он српски шпијун, и да ради за Србију.
Тако, Иса преко ноћи постаје миљеник Порте и вођа Арбанаса на овим просторима. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј.
Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-1941, 21.
162
Конзул је сматрао да, ако се мисли на стварање неких веза са Арнаутима, то треба чинити управо
у време (крај марта 1912. године) када су били изборили споразум с Младотурцима, и да би на овај начин
бар донекле умањили арнаутска насиља над српским становништвом. Он у свом извештају, као
карактеристичан, наводи случај пљачке Огњана Раденковића, истакнутог митровачког Србина, побратима
Исе Бољетинца. Конзул је мислио да је ово није урађено без Исиног знања, што је сигурно било тачно. Иса је
чувао српска села у близини и јако је добро знао за сва дешавања. Ниједна акција Арбанаса у митровачком
крају није била започета без претходног његовог одобрења. ДСПС, V /1, док. 222.
163
У косовско-митровачком крају српска влада је средином месеца априла изразила спремност да
Иси Бољетинцу „стави на расположење услуге које је он од ње желео“ у замену за заштиту тамошњег
српског живља. Мислило се на оружје које је Бољетинцу од стране српске власти раније било обећано, а које
56
Косовска Митровица почетком XX века
57
Косовска Митровица почетком XX века
против ње”.168 Иса је био решен да се освети младотурцима и то наводи ако главни разлог
због ког се устанак не може одложити. По његовом мишљењу учешће у устанку узеће око
четири стотина устаника. Добивши примедбу да је то претерано и да нема толико пушака
он каже да ,,ко нема пушку бориће се секиром“. 169
168
ДСПС, V /1, док. 243
169
ДСПС, V /1, док. 344.
170
ДСПС, V /1, док. 345.
171
ДСПС, V /1, док. 345.
172
ДСПС, V /1, док. 345.
58
Косовска Митровица почетком XX века
устаничког вођства. Зато за тамошњи српски живаљ и даље нису биле предвиђене ни
најосновније људске слободе нити минимална грађанска права.173
Српске власти су почетком јуна испуниле раније дато обећање у вези са доделом
оружја албанским устаницима. То је Иса Бољетинац отворено рекао косовскомитровачком
Србину Огњену Раденковићу. Истовремено се на албанско митингу у селу Јунику појавио
и говорник краља Николе Петровића са понудама албанским устаничким вођама да се у
случају потребе поново склоне у Црну Гору.174 Албански прваци Иса Бољетинац и Бајрам
Цури су на овакву понуду црногорског суверена одговорили да ће се за помоћ радије
обратити Србији, јер је она у бољој могућности да их помогне. Истовремено је Исa позвао
Србе из Митровице, Грабовца и Рудара да му се придруже. Срби су остали храбри према
том позиву. Само је Огњен Раденковић Бољетинцу одговорио да ће се одазвати његовом
позиву. Иса је Раденковића ускоро послао у Стари (Ибарски) Колашин да се договори са
тамошњим српским вођама око послате им понуде. Бољетинац је од косовско-метохијских
Срба тражио да му се придруже у борби за стари режим, уз претњу да ће их у супротном
протерати у Србију. Зато је Раденковић од владе у Београду тражио савет да ли да
наговара Србе да се придруже Ису или не. Саветовано му је да се придружи албанским
устаницима и да се по две пушке доделе и колашинским Србима. 175
173
ДСПС, V /1 , док. 345.
174
Према писању министра војног Степе Степановића, министру инострaних дела Краљевине
Србије почетком фебруара 1912. Црна Гора и ,,даље раздаје оружје Србима и Арнаутима“, међутим,
оружјем су се, за новац, снадбевали и становници у крајевима око Митровице. Оружје је углавном било
допремано уз помоћ трговаца ,,који га довлаче преко Ђаковице и Скадра“. Министар бележи да је Иса
Бољетинац био спреман да преговара са Србијом ради заједничке акције у Старој Србији. Овај закључак
доноси на основу следећих Исиних речи : ,,Или нека Србија наоружа овај српски народ, или ћу га ја
наоружати оружјем из Црне Горе “. ДСПС, V /1, док. 161.
175
ДСПС, V/1, док. 164.
59
Косовска Митровица почетком XX века
може Србија, као пријатељска држава тако очито подржавати Албанце. Нерасположење
турских власти према Србији није много ублажило ни образложење српске дипломатије да
поменуте информације нису истините, као и то да се додељеним оружјем штити тамошњи
српски живаљ. А њему су средином 1912. године видне неприлике могли донети учестали
позиви појединих албанских првака да им се придруже. Са таквим позивима нарочито је
био учестао Иса Бољетинац.176 Зато је приштевски конзул Милојевић био приморан да га
упозори да, ако жели успеха ,,нашем заједничком послу”, остави српски живаљ по
страни.177
Месеца јула знатно су учвршћени односи између дела албанских устаничких вођа и
српске владе. Оружје и муниција су и даље стизали до устаника. У главном граду Србије
су боравили многи угледни Албанци, на пример синови Иса Бољетинца, Неџип Драга и
други, а очекивао се и долазак Исмаила Ћемалија. Поред личних поклона и новчане
помоћи, у Београду је био отворен и посебан устанички фонд из којег је албански првак
176
Да би придобио Србе за арбанашки устанак Иса је узјављивао да би једна тачка међу арбанашким
захтевима требала да буде посвећена српским захтевима, међутим, није добио подршку осталих арбанашких
вођа кеје су се жестоко томе противиле. Најгласнији у том протовљењу био је Хасан Приштина. Д.
Маликовић, Косово 1908-1912, 342.
177
Да су српски погранични официри и средином 1912. године делили албанским устаницима
оружје, знао је и кумановски лекар Душан Челић. То је он у једном разговору пренео и Орхану Мемуру и
неопрезно му саопштио да том акцијом у косовско-митровачком крају руководи лично Иса Бољетинац, који
је за пушку од сто метака од Албанаца наплаћивао по две турске лире. Како се радило о акцији тајног
карактера, генерални конзул Србије у Скопљу Гавриловић је тражио од српских званичних власти у
Београду предузимање неопходних мера ,,да се спрече последице овог откривеног тајног рада”. Д.
Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, 372.
178
Б. Храбак, Османлијско царствоМладотурака и Србија, Пријепоље 1975, 336.
60
Косовска Митровица почетком XX века
Бајрам Цури тражио нових 5.000 пушака. Влада у Београду је настојала у свим сусретима
да усмерава спољнополитички правац албанско-српске сарадње, јер је боље познавала
политичке прилике у Европи. Она је, у ствари, настојала да албански устанак подреди
својим интересима, тј. да албанске устанике што чвршће усмери против Турака у правцу
Солуна. Истовремено су српски дипломатски кругови били против било каквог вида
албанске аутономије, јер би она за собом повукла и аутономију Македоније, а и једна и
друга су директно биле супротне интресима Србије на југу. Албански устанички прваци
нису били убеђени у искрено пријатељство Београда, али су настојали да Србију
искористе у борби против Турака. Поједини, као Бајрам Цури, чак су се надали да би се
Србија и војнички могла ангажовати против Турака. Друга већина албанских представника
веровала је да би се Србија задовољила да са Црном Гором подели Санџак и да добије
гаранције да ће се са српским живљем на Косову и Метохији исто поступати.179
179
Б. Храбак, Османлијско царствоМладотурака и Србија, 337.
180
Д. Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, 374.
181
Оваквом исходу догађаја претходио је пређашњи састанак Иса Бољетинца и митровачког
кајмакана изван вароши. Ту су утврдили да се војска повуче што је и учињено у току ноћи. Пут ка граду био
је отворен. ДСПС, V/2, док. 1.
61
Косовска Митровица почетком XX века
свечано ушао у Митровицу.182 Међу њима је било и неколико Срба, а помиње се и један
свештеник кога је Иса довео из Новог Пазара. У Митровици је Ису посетио поново
кајмакан, неки грађани, чланови општине, представници народа, официри и маса војника.
Том приликом, кроз разговор са њима, он је више пута понављао да ће све бити добро
,,само да су здраво и Срби и Арбанаси“. 183
62
Косовска Митровица почетком XX века
187
Арбанашка побуна против младотурака завршила се када је влада распустила парламент и
расписала нове изборе. Ови избори, међутим, нису одржани јер је у међувремену дошло до Првог балканског
рата, којим је Турска протерана са ових простора.В. Секулић, Ослобођење Митровице у Првом Балканском
рату, 154.
188
Владимир Ћоровић, Наше победе 1912-1918, 25.
63
Косовска Митровица почетком XX века
снагом.189 У Бечу се свим средствима радило да се арнаутски елеменат ојача и што више
рашири. Велика Албанија би била најбоља брана према Србији.190
189
Сукоб између Срба и Арбанаса око простора Старе Србије, био је само једно од средстава којим
је Аустро-Угарска водила необјављени рат против Србије. Сузбијање Србије се, по плановима из Беча,
водило на три упоредна плана: на привредном плану Србији је био наметнут исцрпљујући царински рат
(1906-1911); на плану саобраћаја - пројекат новопазарске железнице имао је за циљ да изолује Србију од
транспортних веза са остатком Европе и тако елиминише њену стратешку важност као простора који
најкраћим путем повезује средњу Европу са Малом Азијом; на трећем плану биле су добро синхронизоване
две политичке акције: најпре је анексијом Босне и Херцеговине (1908) најављена нова етапа угрожавања
српских интереса, да би, у следећој фази, тежиште било постепено пренето на активнију подршку -
усмеравање и практичну координацију свих албанских планова који су, због ривалства око територија, по
правилу били уперени пре свега против Србије и Срба у Старој Србији. Д. Батаковић, Косово и Метохија
историја и идеологија, 90.
190
В. Ћоровић, Наше победе 1912-1918, 26.
64
Косовска Митровица почетком XX века
Припреме Србије за рат против Турске почеле су још у јесен 1911. године када се
почело говорити о стварању балканског савеза између Србије, Грчке, Црне Горе и
Бугарске. На основу уговора и тајног додатка склопљена је марта месеца 1912. године
Војна конвенција између Србије и Бугарске.191 После Војне конвенције закључен је и
војни споразум између генералштабова српске и бугарске војске.192 Србија је признала
Бугарској право на територије источно од Родопа и реке Струме, Бугарска њој територије
северно и западно од Шар-планине. За Македонију се предвиђала аутономија или подела
191
ДСПС, V/1, док. 168.
192
ДСПС, V/2, док. 466.
65
Косовска Митровица почетком XX века
између две земље.193 У том случају, руски цар би имао последњу реч у одређивању
граница у тој области.194 Рад на склапању савеза између Бугарске и Грчке започет је,
такође, 1911. године, а завршен потписивањем Војне конвенције 5. октобра 1912.
године.195 Савез између Црне Горе и Бугарске потписан је у јулу, а између Србије и Црне
Горе 23. септембра 1912. године.196 Разговори по питању савеза између Србије и Грчке
започети су с пролећа 1912. године. После дужих припрема преговори су коначно
отпочели у Атини 28. септембра, али нису били завршени јер је у међувремену дошло до
објаве рата Турској.197 У току ових преговора, Србија је 30. септембра је објавила
мобилизацију војске и чекала погодан тренутак за почетак напада,198 а први дан
мобилизације био је четвртак, 3. октобар 1912. године.199 У складу са уговором, рат је
Турској прва објавила Црна Гора 8. октобра,200 док су Србија, Бугарска и Грчка то урадиле
17. и 18. октобра 1912. године.
193
Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, књ. II, Београд 2003, 491.
194
Ако би евентуално дошло до спора, који не би могле да реше две земље потписнице, а тиче се
Тајног додатка овог уговора, такође је требало да се упути на разматрање руском цару, а његова одлука била
би обавезујућа и за Бугарску и за Србију. Затим, ниједна одредба Тајног уговора није смела бити објављена у
јавности без претходног одобрења Русије. ДСПС, V/1, док. 168.
195
ДСПС, V/2, док. 205. и док. 501.
196
Србија и Црна Гора, уверене да су интереси њихових држава и судбине народа једнаки, потписале
су Војну и Политичку конвенцију и обавезале се на узајамну помоћ целокупном својом снагом кад би једну
од њих напала једна и више других држава. ДСПС, V/2, док.573.
197
М. Војводић, Србија и Балканско питање (1875-1914), Нови Сад 2000, 45.
198
Заступник руског министра иностраних дела, преко српског посланства у Петрограду, молио је да
Србија не чини ,,први корак“ како не би дала повода Аустро-Угарској да се умеша, а сматрао је да би Србија
начинила и ,,политичку грешку“ ако би ушла у Новопазарски санџак. По његовим речима, ако би Аустро-
Угарска напала и окупирала Србију, Русија ни у том случају не би војнички ништа урадила ,,јер нико неће
рат“. ДСПС, V/2, док.576.
199
ДСПС, V/2, док. 491; С. Станојевић, Српско - турски рат 1912. године, Београд 1928, 85.
200
Црногорски отправник у Цариграду, по наређењу председника Владе своје државе, предао је
Порти ноту о Старој Србији, којом се објављује прекид односа и ,,да Црна Гора предаје заштиту својих
интереса оружју својих војника“. ДСПС, V/2, док. 581; П. Јовићевић, Б. Гарић, Дневник из балканских
ратова, Београд 1996, 13.
66
Косовска Митровица почетком XX века
Србија и Црна Гора, као и њихове савезнице су имале јасно дефинисане циљеве
у рату који је уследио. Неке од њих су те циљеве изложиле у својим споразумима или
тајним одредбама, док су друге то вешто криле. О ратним циљевима Србије 1912. године
пише Јован Цвијић у свом делу „Балкански рат и Србија“.201 Он најпре утврђује
географску област за које се везују интереси Србије у том рату: то је „Стара Србија”, у
коју спада Новопазарски санџак, Косово поље, Метохија и неке области јужно од Шар-
планине, са границом која је, како он каже, одређена споразумом између Србије и
Бугарске (Охрид-Велес-Крива Паланка, тако да ови градови припадну Бугарској), додаје
да Стара Србија „излази узаним појасом на Јадранско море око Скадра, Љеша и вероватно
Драча” - имајући у виду, очигледно, средњовековну ситуацију. Стање ових области и
њихову вредност за Србију, Цвијић описује према својим личним научним
истраживањима у раздобљу од 1900. до 1912. године. По његовим запажањима то је
„земља највеће анархије и насиља, не само на Балканском Полуострву, можда јединствена
у свету”.202
Пошто је тако представио стање српског народа и етничке односе у Старој Србији,
201
Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, Београд 1912, 16.
202
Жртва тог стања су били Срби, а главни узрок свих српских невоља - Албанци; албански
колонисти су били насилно настањени, а Срби протерани. У Србији је имало само од 1876. године око
150.000 Срба „који су имали тапије од својих земаља”, а живели су знатним делом на терет српске владе и
„чекајући тренутак да заузму опет своју имовину”. Они који су остали у Старој Србији били су подвргнути
читлучком систему, свакојаким насиљима и осиромашењу, исламизацији и однарођавању; били су им
угрожени и црква и школа, никаква им се права, ни она по султанским ферманима ни по законима
младотурских власти, у стварности нису признавала. Планским насељавањем муслиманских досељеника и
протеривањем српских чифчија разбијале су се компактне српске масе и правиле оазе мешовитог
хришћанско-мухамеданског становништва. Цвијић констатује да „оваква насиља и злочини над Србима у
Старој Србији трају вековима”, те да „нигде на Балканском Полуострву турска управа није унела већу
пустош но овде”. 202 Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, 16.
67
Косовска Митровица почетком XX века
203
„Србија и Црна Гора имају дакле јаких хуманих и националних разлога и права да зауставе ове
злочине и насиља који се врше над њиховим саплеменицима”. Колико год су „турска управа и арнаутски
злочини и насиља” чак и за најхуманије људе Западне Европе само апстрактни и „бледи појмови”, толико је
ово за Србе сурова стварност: „уништавање нашег народа”. Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија,17.
204
Ј. Цвијић, Балкански рат и Србија, 17.
205
Пре почетка рата Србија је дефинисала свој програм реформе за Стару Србију, чиме је јавно
документовала своју интересну сферу у Европској Турској. ДСПС, V/2, док. 467.
206
Драгољуб Живојиновић, Краљ Петар I Карађорђевић, 495.
207
Прва армија – прикупљена у Врањском Поморављу под командом престолонаследника
Александра, у јачини: 1 коњичка дивизија под командом кнеза Арсена (бранио краља Петра I), 3 дивизије
првог позива и 2 дивизије II позива (Д и Тимочка) укупно око 126.000 људи, од којих око 90.000 бораца са
68
Косовска Митровица почетком XX века
као најјача , води операције у правцу Врање - Куманово - Овче Поље против главне турске
снаге, а Друга208 и Трећа армија209 морале су да садејствују Првој у њеном кретању према
Скопљу делујући на њеном десном и левом крилу. Поред тога, снаге које су имале
210 211
помоћни карактер, Ибарска војска и Јаворска бригада имале су да обезбеде бок
212
главних снага.
184 топа. Правац дејства био је Врање - Куманово - Скопље. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у
Првом балканском рату, 157.
208
Друга армија – прикупљена на простору Ћустендил - Дуплица под командом ђенерала Степе
Степановића, у јачини: 1 српска дивизија (Тимочка дивизија I позива), и 1 бугарска дивизија: укупно око
60.000 људи од којих 45.000 бораца и 84 топа. Ова армија је требало да дејствује једним делом против десног
бока непријатељске армије у Македонији, а једним делом долином Струме. В. Секулић, Ослобођење
Косовске Митровице у Првом балканском рату, 157.
209
Трећа армија – прикупљена у две групе око Куршумлије (45.000) и око Медвеђе (22.000) имала је
да овлада Косовским пољем, затим да наступа у садејству са Првом армијом на Скопље. Армијом је
командовао ђенерал Божидар Јанковић у јачини: 1 дивизија I позива (Шумадијска дивизија I позива), 2
дивизије II позива (Моравска дивизија II позива), и 2 бригаде: укупно око 67.000 људи од којих 50.000
бораца са 94 топа. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 157.
210
Ибарска војска, прикупљена на простору Рашка - Баљевац, под командом ђенерала Михаила
Живковића, у јачини, 1 дивизија II позива (Шумадијска дивизија II позива), и 1 пешадијског пука I позива; у
укупној јачини око 22.000 људи, од којих око 17.000 бораца са 30 топова. Циљ ове војске био је да овладају
Новим Пазаром, а затим садејствовањем са Црногорцима у освајању северне Албаније. В. Секулић,
Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 158.
211
Јаворска бригада – прикупљена на Јавору, под командом пуковника Миливоја Анђелковића у
укупној јачини око 12.000 људи, од којих око 8.500 бораца и 18 топова. Циљ ове бригаде био је освајање
западне половине Новопазарског санџака. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом
балканском рату, 158.
212
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 157.
213
Српске трупе биле су за овај рат добро опремљене, а мобилизација је била извршена по
предвиђеном плану уз велико одушевљење војске. Србија је планирала да ангажује 164 пешадијска
69
Косовска Митровица почетком XX века
моравско - вардарско ратише, а била су подељена Копаоником. 214 Груписањем јаке армије
код Преполца и Мердара у првом моменту тежило се освајању Косова, затим
садејствовању главној снази ка Скопљу - евентуално ка Овчем пољу. Мање групе у долини
Рашке и код Јавора биле су планиране за окупирање Новопазарског санџака, увођење реда
и за садејствовање са делом црногорске на том земљишту. 215
Турски оперативни план био је: повући Прву српску најважнију и најјачу армију и
одбацити је у теснац Мораве, северно од Врања, повући Другу српску и бугарску армију,
потом Трећу српску армију па наступати или ка Нишу, или ка Софији, да би се Бугари
приморали на повлачење са маричког бојишта. За овај велики задатак турска армија
(вардарска) није била способна.
Давно није било рата који се тако дубоко усекао у људске осећаје и од чијег се
исхода толико очекивало као што је то био овај, вођен у знаку коначног ослобођења
хришћанског Балкана од вишевековног ропства Османског царства. За непуна два месеца,
балканске државе разбиле су турску силу пред којом је некада дрхтала читава Европа.
Прва армија водила је 22. октобра 1912. године главну битку за Куманово216 где је потпуно
разбијена турска Вардарска армија, да би после неколико недеља била у потпуности
уништена код Битоља. На опште изненађење Европе, рат је показао способност и војничку
спремност балканских држава, посебно српске војске која је великом брзином ослободила
батаљона, 44 коњичка ескадрона I и II позива и 348 артиљеријских оруђа. В. Секулић, Ослобођење Косовске
Митровице у Првом балканском рату, 159.
214
Ибарско - лимско ратиште простирало се од Торника до врха Копаоника и било је дугачко 120
километара. Моравско - вардарско ратиште протезало се од врха Копаоника до Царевог села и износило је
330 километара. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату,157.
215
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 157.
216
Ј. Томић, Рат на Косову и Старој Србији, Нови Сад 2006, 138.
70
Косовска Митровица почетком XX века
Стару Србију, а затим продирала у Македонију и према јадранској обали. Колевка српске
средњовековне државе, Стара Србија, постала је врло брзо ,,нова Србија”.217
219
Ратни дописник берлинског листа, капетан Перзијус, у једном од многобројних чланака у којима
описује храброст и јунаштво српских војника, забележио је и неколико података о Ибарској војсци са којом
се сусрео средином октобра 1912. године. Одмах му је упала у очи ,,јака” артиљерија ове војске, коју је
детаљно описао. Транспорт материјала брдске артиљерије ове војске обављао се на ,,малим снажним
брдским коњима”. По пет коња носило је делове једног топа: цев, труп лафета, точкове и сандуке са
прибором. Топови су били уредно одржавани и у добром стању. Дописник је тада први пут видео опсадне
топове калибра 12.5 cm. По осам волова вукло је један топ, а на многим карама и колима био је натоварен
прибор и муниција. На крају извештаја резервни капетан Перијус забележио је врло илустративан утисак:
,,Та Ибарска војска иде опет у сусрет тешким борбама. /…/ Али свакоме се са лица читало поуздање да ће и
убудуће односити победу за победом.” Б. Младеновић, Војска Краљевине Србије за време Балканских
ратова - у огледалу немачке штампе, Баштина бр. 22, Приштина - Лепосавић 2007, 164.
71
Косовска Митровица почетком XX века
рејон Рашка стигли после четири дана. Остали делови стигли су на мобилизацијско место
до 14. октобра, а позадинске јединице до 20. октобра.220 Овако концентрисана армија
очекивала је наредбу Врховне команде за покрет и напад на непријатеља.221
220
Размештај по доласку у рејон Рашка био је следећи: Штаб Ибарске војске, хаубичка,
градска и позицијска батерија у селу Баљевац, 12. пук, с једном пољском и две брдске батерије на
линији село Власово - караула Мислопоље, ради обезбеђења концентрације, 10. пук у селу
Шумарци, 11. у селу Беоце, 5. прекобројни пук, пољски артиљеријски дивизион Шумадијске
дивизије II позива, брдски артиљеријски дивизион и пионирски полубатаљон у селу Павлица,
дивизијски мостови у селу Бела Стена, позадински делови у селима Павлица, Жижовац и Ушће. В.
Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 158.
221
Ибарску војску сачињавале су следеће јединице: Шумадијска дивизија II позива, мобилисана у
Крагујевцу (11. пук), Горњем Милановцу (10. пук) и Крушевцу (12. пук), Пети прекобројни пешадијски пук
Шумадијске дивизије I позива, мобилисан у Чачку (штаб и 1. батаљон), Крушевцу (2. и 3. батаљон) и
Крагујевцу (4. батаљон), брдски артиљеријски дивизион II позива, мобилисан у Ужицу, једна (пета) батерија
Хаубичког пука и једна градска батерија 120 mm, мобилисане у Нишу, и део Главног интендантског воза из
Параћина. Командни састав Ибарске војске био је следећи:
ађутант: коњ. мајор Сотир Радојичић и пеш. кап; II кл. Радоје Пантић;
ордонантски официр: артиљер. пор. Војислав Петровић коњич. пор. Петар Јуришић;
топографи: пеш. кап. I кл. Петар Маџаревић и пеш. кап. II кл. Константин Стојиновић;
на служби: пеш. пуковник Мих. Јанковић, ген. штабни п. пуковник Милисав Ј. Николајевић, рез.
пеш. пор. Тих. Шарковић.
Командант артиљерије артиљ. п. пуковник Чед. Марковић, командант инжињерије инж. п. пуковник
Андра Јовановић, референт санитета санитет. п. пуковник др. Нег. Велизарић, начелник интендантуре виши
интендант Чедељ Тошић, референт в. судства рез. в. суд. кап. I кл. Пет. Одавић, војни свештеник прота Тод.
72
Косовска Митровица почетком XX века
Сходно овој наредби, српске јединице Ибарске војске кренуле су у рану зору 20.
октобра 1912. године у напад на Нови Пазар. На граници се није очекивао јачи отпор
турске војске, већ у у долини реке Рашке, па је због тога војска била подељена у три групе,
с циљем да са три стране нападну град. Због лоших временских услова, опреза, лоших
путева и уопште терена, ова војска није у временски предвиђеном року извршила свој
задатак. Тек после упозорења Врховне команде и вести да све три армије српске војске
бележе успех, било је издато наређење за напад. До офанзиве, међутим, није дошло јер је
Прокић, командант стана жанд. пор. Љуб. Видојевић. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом
балканском рату, 159.
222
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 160.
73
Косовска Митровица почетком XX века
изасланство грађана Новог Пазара дошло да замоли за обуставу акција и предају града.
Генерал Живковић је наредио да се од напада одустане, а српске трупе ушле су свечано у
град 21. октобра 1912. године у 15 часова.223
223
Гласови у овој армији врло су ретки, али кад стигну, фантастични су. Њено наступање је било
споро, али херојско и за дивљење. Њена једна стопа вредела је корака других армија. Кад пролазите оне
страховите позиције и кукавне карикатуре путева и друмова, који воде кроз клисуре и планине, изгледа вам
невероватно да се та земља уопште могла и освојити. „Два наша пука бранили би Пазар десет година“,
говоре готово сви наши официри. А на Пазару је била битка таква да је и сам ђенерал Живковић, коме је ово
четврти рат, рекао: „Нисам могао ни појмити, да рат овако крвава може бити“. Ратне слике са Балкана, св.
VIII, Освојење Новог – Пазара, Ратне слике и прилике, 10.
224
У састав Митровачког одреда су ушле следеће јединице: V пешадијски прекобројни пук I првог
позива, два батаљона са штабом XII пешадијског пука првог позива, две батерије са штабом пољске
артиљеријске дивизије, једна брдска батерија, два вода коњице, два вода пионира, два вода болничара, две
хелиографске и једна телеграфска станица, једна пољска болница. В. Секулић, Ослобођење Косовске
Митровице у Првом балканском рату, 160.
225
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 162.
74
Косовска Митровица почетком XX века
226
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 162.
227
Према сазнањима који су имали команданти Ибарске војске и Митровачког одреда, у Митровици
није било много војника, али се у правцу ње повлачио део војске из Ново Пазара па се очекивало да на путу
дође до сукоба. Нека сазнања говорила су да ће у Митровици доћи одред из Пећи да је брани. Због ових
информација командант Митровачког одреда потпуковник Миливоје Николајевић је наступао веома
обазриво. Због тога је одред у маршу поделио у три групе: претходница - оба вода коњице, два батаљона XII
пешадијског пука II позива, једна брдска батерија, један вод болничара и оба вода пионира, и главнину у
чијем су се саставу налазила два батаљона V прекобројног пука I позива, затим две пољске батерије, две
батерије V прекобројног пука, један вод болничара и пољска болница. На зачељу су ишли возови. Овакав
распоред војске, где је претходница била доста јака, условљен је непознавањем терена и очекивањем
непријатељских снага. В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 163.
75
Косовска Митровица почетком XX века
228
Српска војска под Звечаном
228
Слика преузета са сајта www.politikin-zabavnik.rs (увид у сајта 22. 9. 2011.)
76
Косовска Митровица почетком XX века
Митровачког одреда дошла до овог положаја, непријатељ се већ био повукао у правцу
Митровице, па је она наставила напредовање према Звечану. Главнина колоне дошла је до
села Бањска и наставила наступање у правцу коте Шарен Камен. Код села Јошевика
затекла их је ноћ и ту су законачили. Исте вечери коњица је дошла до Митровице у циљу
прикупљања информација. Око пола десет увече известила је команданта једним доста
нејасним ,,извешћем”. По њему, ,,Митровачки одред је синоћ заузео Митровицу”.
Потпуковник Николајевић је схватио да се ради о Вучитрнском одреду, за чије садејство
није знао, па је желео да провери ту вест. Послао је двојицу четника, који су га изујутра
око четири часа известили да је Митровицу заиста заузела наша војска која је дошла из
правца Приштине. 229
229
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 164.
77
Косовска Митровица почетком XX века
78
Косовска Митровица почетком XX века
232
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 166.
233
Прота Вукајло Божовић (1860-1927), последњи обер кнез колашински. Рођен је 24. априла 1860.
године у Придворици од мајке Анице (рођене Соврлић), из Бурлата и оца Недељка Божовића. Учио је
писменост код неког учитеља у Митровици, а основну школу је завршио у манастиру Девичу 1872. године.
Врло рано је почео оцу - кнезу да помаже у свим пословима. Често је као дете с оцем био у „кириџилуку“ на
путу до Сарајева, Пљеваља, Скопља, Битоља и Солуна. У брак је ступио са Стојанком Краговић из Кобиље
Главе 1879. године. За ђакона је рукоположен 14. а за свештеника 15. марта 1880. године. Исте године, 16.
марта постао је и парох придворички. Рукоположен је у Вучитрну од стране митрополита Мелентија (Грка),
када је променио име Вук у Вукајло, јер име Вук не могу носити свештена лица. Као страсни и
непоколебљиви борац за ослобођење од турског ропства често је са њима долазио у сукоб. Године 1900. на
сабору Св. Јован (7. јул) у Варагама извршен је атентат над њиме од стране башибозука, а по наговору
турских власти. Био је принуђен да у јесен исте године емигрира у Србију. И у емиграцији он је стално
мислио на свој Kолашин. Организује наоружавање Колашинаца. Свакодневно ради на припремању ратника
за коначно ослобођење. Провео је у емиграцији са малим прекидима од 1900. до 1912. године када на челу
добровољаца ратује против Турака и њихових помагача на борбеној линији Преполац – Мердаре - Подујево.
На челу српске војске се враћа у К. Митровицу и свој Колашин. По доласку у Колашин, са великим жаром
ради на на организацији српске власти. Враћа се својој парохији и ту остаје све до 1916. године, када је био
79
Косовска Митровица почетком XX века
заробљен и одведен у ропство у Мађарску (Нежидер) са неколико виђенијих Колашинаца. Крајем 1918.
године прота Вукајло и многи Колашинци су због туберкулозе пуштени из логора. Пошто се својом
мудрошћу, залагање и храброшћу истакао не само као борац за ослобођење Колашина, већ и целе Србије,
после очеве смрти постаје обер кнез за цео Колашин, односно за све четири кнежине (Радич-пољску,
Брњачку, Бупску и Црепуљску) . Знатно је помагао и на одржавању телеграфске линије Београд-Ниш–
Софија-Цариград. Ометао је свим средствима тежњу Аустро-Угарске да ова линија иде преко Босне-
Санџака-Скопља до Солуна. И у свом политичком опредељењу странкама прота Вукајло Божовић се
прилагођавао потребама и интересима свога Колашина. За време емиграције је припадао либералима. До
1919. године био је члан партије Стојана Новаковића. Затим се прикључио демократама Љубе Давидовића, и
најзад самосталцима Светозара Прибићевића. Колики је углед и какве је све заслуге имао прота Вукајло
Божовић за свој Колашин и за „српску ствар“ сведочи и податак да је „Политика“ пожурила да међу првима
објави његову смрт 1927. године. Приказана је протина биографија и величина једног „Христовог војника и
народног првака“. Упоређен је чак са попом Луком Лазаревићем, протом Матијом Ненадовићем и другим
знаменитим личностима из српске историје. Благоје Божовић, Живот и обичаји народни у Ибарском
Колашину, Зубин Поток 2005; Слободан Јакшић, Просвета и школе у Старом Колашину, З. Поток 1996. 178;
Миленко Јевтовић, Личност и књижевно дело Григорија Божовића, књ. 1, Зубин Поток - Приштина 1996,
18.
234
Слика преузета са сајта www.wikipedia.org (увид у сајт 23. 10. 2011.)
80
Косовска Митровица почетком XX века
235
Ратне слике са Балкана, св. VIII, Освојење Новог – Пазара, Ратне слике и прилике, 11.
236
Ј. Томић, Рат на Косову и Старој Србији, 108-109.
81
Косовска Митровица почетком XX века
благодарење коме је, поред српске војске и становишта Митровице, присуствовао и руски
вицеконзул. По завршетку благодарења, у 11:30 пре подне, у Митровицу је ушао
Митровачки одред под командом потпуковника Миливоја Николајевића, коме је мајор
Митровић предао управу града. Овај одред је из Јошевика кренуо опрезно, заузевши
претходно Звечан, док је други батаљон заузео вис Лисицу, западно од града. И остали
висови око града били су запоседнути јединицима Митровачког одреда, да би се
предупредио евентуални напад. Потпуковник Николајевић је сматрао, с обзиром на
близину села Бољетина из кога је потицао чувени зликовац Иса Бољетинац, да је ово
неопходно. Главнина трупа је била стационирана изнад железничке станице, на узвишењу
југозападно од града. Овај положај доминирао је градом, а истовремено и затварао пут из
правца Дренице. Према неким сазнањима, у њој се било окупило око 5.000 Арбанаса
спремних да крену на Митровицу.
82
Косовска Митровица почетком XX века
83
Косовска Митровица почетком XX века
238
Оружје добијено од Србије и Црне Горе, Бољетинац је као вођа одбране „свете муслиманске
земље” употребио против њих. Слаб одзив на мобилизацију и боља спрема српских војника и официра брзо
84
Косовска Митровица почетком XX века
су решили исход првог Балканског рата. Бољетинац је са својом војском побегао у Албанију тако да су
Вучитрн, Митровица и Српски Колашин ослобођени без веће борбе. Косовска Митровица је ослобођена 26.
октобра 1912. године, а ослободили су је делови Дринске дивизије другог позива генерала Михајла
Живковића. Илустрована ратна хроника, Нови Сад, св. 1, 25. X 1912, 13.
239
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 170.
85
Косовска Митровица почетком XX века
240
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, 170.
241
Исто, 171.
86
Косовска Митровица почетком XX века
,,Прекјуче је на Косову, крај самог тулбета, где је погинуо турски цар Мурат,
извршена једна војничка свечаност.
Освећена је застава петог пешачког пука коју је пуку подарио краљ Петра 29. пр.
месеца. Пук је заставу примио у Митровици, па је одмах сутрадан кренуо у Приштину а
оданде на Косово где је свршена свечаност.
Тај чин изазвао је необичну раздраганост у пуку а још већу радост код народа, који
се био окупио са целе околине”.243
242
В. Секулић, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату,171.
243
„Политика“, бр. 3164, 6. 11. 1912, ,,Застава V пука”, 1.
87
Косовска Митровица почетком XX века
244
Б. Младеновић, Војска Краљевине Србије за време Балканских ратова - у огледалу немачке
штампе, 165-166.
88
Косовска Митровица почетком XX века
трудила у неколико првих дана после заузимања ове вароши, да одржи ред и мир док нису
стигле конкретне инструкције од владе из Београда. Политика је у свом фељтону ,,Писма
са југа”, новембра 1912. године у неколико бројева, објавила најзанимљивије детаље
свакодневног живота на ослобођеном простору које је забележио С. Милосављевић,
учитељ у Копљарима. Део својих доживљаја на Косову и Метохији, он је у облику
успомена забележио и у књижици С Венчаца кроз освећено Косово. Описујући путовање
кроз косовске вароши, свакако, пише и о томе шта је видео у тек ослобођеној Митровици,
октобра 1912. године.
245
С. Милосављевић, С Венчаца кроз освећено Косово, 22.
89
Косовска Митровица почетком XX века
Учитељ пише о свом одласку у војну касарну. Испред касарне је било српских
војника, а пред самим вратима дочекао га је висок Пожаревљанин са огромном шубаром
на глави и пушком о рамену. Оваква је стража била постављена и пред свима осталим
надлештвима у ослобођеном граду. Негде место Пожаревљана стражари су били
Пироћанци,246 препознатљиви по своји дугачким белим џокама. Због њих, а нарочито због
Пожаревљана и Крајинаца с великим шубарама, Турци и Арнаути су говорили: ,,Ово нису
сами Срби пошли у рат. С њима су дошли и Москови”.247
Била је субота, пазарни дан у Митровици, и улице су биле пуне сељака и војника.
Овде је учитељ запазио само Турке и Арнауте. Али убрзо је, распутујући се, сазнао да
људи у арнаутском оделу нису сви Арнаути, него да има и много Срба. Али по ношњи се
246
Борислава Лилић, Пироћанци у Првом балканском рату 1912. године, Баштина, бр. 12, Приштина
- Лепосавић, 2001, 149-163.
247
С. Милосављевић, С Венчаца кроз освећено Косово, 22.
90
Косовска Митровица почетком XX века
Посебну пажњу овде су изазивали дућани, отворени са обе стране. У њима је било
„сто некаквих дрангулија“. Дуван се „продавао као алва“. Најскупљи је био шест динара
ока, и српски војници су са задовољством пунили своје кутије и кесе, па су „пушили као
димњаци“.
У даљем тексту својих успомена описана је посета кафанама. Тамо је било препуно,
једва да се могло добити место. Слушао је приче, како је било добро и јело и пиће и да је
све било јефтиније него у Србији, међутим он је „нашао да је све и лоше и прескупо“.
Али, како је свуда било тако, морао је човек да се задовољи оним што је имало. Ту су били
и војници који су славили победу. Саставили столове, па су уз пиће причали о
доживљајима из рата. 249
248
„Отуда ја чујем највише српски говор; отуд сам видео, да иде пред колима Арнаутин, а поред
кола жена у српској ношњи, одбрађена лица“. „Политика“, бр. 3191, 3. 3. 1912, ,,Писма с југа, Субота у
Митровици”, 1.
249
У малој митровачкој кафани, седећи у друштву наших војника који су учествовали у борбама око
Новог Пазара, слушао је Милосављевић приче о храбрости и пожртвовању наших јунака. Док је улазио у
кафану, најгласнији је био један високи артиљеријски поднаредник, у дугачком, сивом шињелу, који је
машући живо руком, доказивао нешто онима за столом. Део његове приче забележен је у следећем тексту:
- ,,Ама није мени, брате, до одликовања, већ ми је криво што се протура неистина у новине”!
После сам чуо зашто протествује. У неком београдском листу изашла је слика једног топџије који је
назван ,,новим Танаском Рајићем”. Поднаредник тврди, да помнути топџија није заслужио ту част, већ он,
поднаредник, и позива се на неколико очевидаца, који су били ту, за столом. Догађај је, по његовом
казиавњу овако текао:
- Трећег дана борбе на Ђурђевим Ступовима, 7. октобра, Турци су били заузели изврстан положај
код једне куле на Глушцима, и отуд су тако жестоко дејствовали, да је нашој артиљерији било наређено да се
повуче са свог положаја. Мени се учинило да такав поступак није оправдан и ја, на своју одговорност
91
Косовска Митровица почетком XX века
задржим први топ, који је био под мојом командом и наставим пуцати са још већом жестином. Од послуге
ми није остао нико.
Турци су, ваљда, приметили, да сам остао сам и сву су ватру окренули против мог топа. Њихове су
се гранате заривале у земљу око мене, али ми не нашкодише ништа. Одједном приметим, како ми се
приближује гомила Арнаута. Брзо променим муницију и оспем картечом а они се растурише и опет се
стадоше примицати, пуцајући. Куршуми су лупали у штит на моме топу а ја сам једнако пуцао. Онда се они
поделише и пођоше да ме нападну с бока. Ја сам видео, да ми нема спаса, али сам што скупље да продам
своју главу.
У тај мах дође ми у помоћ једна наша чета и пред њеним плутонима Арнаути прснуше куд који. Ја
сам успео да задржим наступање Турака и зато сам добио поднареднички чин. Ја сам, дакле, награђен, али
ми је криво што се у јавности другоме приписује моја заслуга. „Политика“, бр. 3193, 5. 12. 1912, ,,Писма с
југа, После борбе”, стр. 1.
250
www.youtube.com (увид у сајт дана 12.9.2011. године)
251
За успомену на тај догађај прва железничка станица на прузи Скопље - Митровица, која се до
тада звала Елешхан, назвата је станица ђенерала Јанковића по имену јуначког команданта треће армије.
„Српске новине“, бр. 240, 23. 10. 1912, 3.
92
Косовска Митровица почетком XX века
учитељ Милосављевић је планирао да крене у рану зору из Митровице. Ситна јесења киша
још је више била раскаљала и онако „до зла Бога рђав пут“, а до станице се пешачило
читав километар. Напуштајући варош, изнад касарне окренуо се последњи пут ка
Митровици. С овог места варош је имала врло леп изглед, сад још лепши, јер су све куће
биле окићене српским тробојкама. Величанствен призор је допуњавао Ибар, који је
правећи велики лук, пролазио кроз варош и савијао испод Звечана, где су се поносно
показивале тамне зидине куле.
У наставку се описује пут ка станици, који је водио поред саме Ситнице. Она је
изгледала сада као велика река, надошла од последњег истопљеног снега и кише. Исто је,
претпоставља Милосављевић, ваљда овако текла мутна на дан косовске битке, али тада
,,мутна и крвава, ваљајући коње и јунаке”.
Пред станицом је запазио доста путника, необичних путника. Пре свега, ту је био
одред војника с пушкама. Они су спроводили једну групу заробљеника који су још увек
били у турском војничком оделу. Неки су имали крстове на капама, хришћани. Једни су
наслоњени на ограду гледали тупо преда се, док су други седели на својим бошчама и
разговарали, а неки су јели „парче хлеба“. Иако су варвари изазивали су сажаљење својим
бедним изгледом. Недалеко од њих, седело је десетак четника са оним страшним
патронатима и реденицима. Сваки је имао брзометку, револвер и нож. Један се разликовао
од других због дугачке косу, увезане у пунђу. Касније је сазнао да је он завршио
призренску богословију, али не наводи његово име. На другом крају била је група Турака,
грађана у шареном оделу, као и две, три жене које су на чудан начин све то посматрале.
252
О овој родољубивој старици писало се раније у ,,Календару Народних Новина”. Била је објављена
и фотографија на којој је бака са пушком у руци, стојала поред сина свештеника, а испод слике је писало
93
Косовска Митровица почетком XX века
Убрзо, воз је био спреман за полазак, а учитељ је нашао себи место у једном
теретном вагону, јер других није било. Једини спутници били су му неколико војника
рањеника и два „четника“. Иако је вагон био отворен са обе стране, никоме од њих није ни
падало напамет да га затвори, већ су брзо заузели места, да посматрају крајеве кроз које ће
пролазити. Сви су желели да виде Косово!253
„мати и син, добровољци“. Она се звала Плана, а њен син Михаило Јаковљевић, свештеник из Крагујевца
Њена прича је била јако интересантна. Имала је четири сина и сви су били војни обвезници. Кад су они
отишли у рат, зашто би она седела кући. Тако је кренула за војском и помагала рањеницима. Причала је како
је била у болницама на Рашкој, у Новом Пазару у Митровици и да се упутила у Скопље. „Политика“, бр.
3192, 4. 12. 1912, ,,Писма с југа, На митровачкој железничкој станици”, 1.
253
С. Милосављевић, С Венчаца кроз освећено Косово, 24.
94
Косовска Митровица почетком XX века
254
„Политика“, бр. 3193, 5. 12. 1912, ,,Писма с југа, После борбе”, стр. 1.
95
Косовска Митровица почетком XX века
6.1. Привреда
255
Б. Нушић, Косово I, 53.
96
Косовска Митровица почетком XX века
256
Повртарство у Косовској Митровици на крају османлијске владавине није било развијено, иако је
кроз варош протицала река. Услед тога је поврће на митровачкој пијаци претежно стизало са стране,
најчешће из Скопља. Д. Маликовић, Косово и Метохија 1908-1912, 31.
97
Косовска Митровица почетком XX века
Међутим, иако је овај еснаф био пред распадом, Гласник је јављао радостне вести
које ће „сваког родољуба истински обрадовати“, а то је обнављање рада еснафа. На дан
славе еснафских удружења Св.Трифуна њиховог заштитиника, 1/14. фебруара 1898.
године, дошло је до састанка чланова овог еснафа у митровачкој основној школи. На
еснафском збору било је доста трговаца и занаталија, старих чланова и оних који су то
желели да постану. Они су одмах уложили свој добровољни прилог да на тај начин оживе
рад овог еснафа. Убрзо му је било промењено име у „Механџијско-трговачко-занатлијски“
еснаф који је имао 47 својих чланова и у наредном периоду јако успешно функционисао.258
Пазарни дани су у свакој вароши били једном у недељи, а били су распоређени тако
да су продавци или купци могли са једног пазара да стигну на други. Пазарни дан у
Митровици био је понедељак, међутим касније је то била субота. Како се Митровица
257
''Цариградски Гласник'', бр. 10, 5. 3. 1898, Механџијско-трговачко-занатлијски еснаф, 3.
258
Исто.
259
Поред српског и муслиманског становништва, дућане су у Митровици отварали и Цинцари. Они
су, као и Јевреји били препозантљиви по ниским ценама па су често примамљивали купце и на тај начин
имали већу зараду од мештана. Ђорђе Микић, Социјалне и економске прилике на Косову и Метохији, у:
Србија и Албанци у XIX и почетком XX века, Београд 1990, 213.
260
Б. Нушић, Косово I, 47.
98
Косовска Митровица почетком XX века
налазила на граници трију нахија, она је представљала један од најживљих пазара, поред
Приштине и Феризовића (Урошевац). Тада је град био пун свих производа из околине.
261
www.youtube.com (увид у сајт дана 12. 9. 2011. године)
262
Један од главних узрока непостојања фабричке индустрије је тај што је она уопште у читавом
царству била у зачетку па су се тражили само јачи потрошачки центри, затим недостатак капитала,
непредузимљивост код становништва, недовољна безбедност, како лична тако и имовинска и др. Међутим,
постојали су и добри услови који би погодовали развоју фабрика, а то су пре свега биле сировине, јефтина
радна снага, довољно воде као покретне снаге и велика удаљеност пијаца од страних произвођача. Б. Нушић,
Косово I , 61.
263
Ђорђе Микић пише о раду још два парна млина у Пећи и Феризовићу, радионици микс-сапуна у
Приштини и поизводњи воденичког камења у близини Митровице и неколико циглана. Ђ. Микић, Социјалне
и економске прилике на Косову и Метохији, 212.
264
Ђ. Микић, Социјалне и економске прилике на Косову и Метохији, 212.
99
Косовска Митровица почетком XX века
власништво Али-бег Драге и тамо су стругани трупци и даске од чамовог дрвета, који су
сплавовима спуштани до Митровице, а одатле железницом прослеђиване даље.265
265
Д. Маликовић, Косово и Метохија, 31.
266
Јако важан друм повезивао је Сарајево са Солуном, преко Вишеграда, Сјенице, Новог Пазара,
Митровице, Вучитрна, Приштине и Качаника. Б. Нушић, Косово I, 41-42. Т. Станковић помиње следеће
путеве који су повезивали Митровицу са околином: Митровица – Нови Пазар; Митровица – Пећ; Митровица
– Вучитрн – Приштина. Треба поменути и пут који је спајао Митровицу и Нови Пазар, али преко Старог
Колашина. Тај пут је водио уз Ибар на село Чабру, Угљаре, поред манастира Дубоки Поток, па на села
Доброшевину, Придворицу, Вељи Бријег, Бање, преко Струмца низ Јошаничку реку у Нови Пазар. Т.
Станковић, Путне белешке по Старој Србији, 167.
267
Ђ. Микић, Социјалне и економске прилике на Косову и Метохији, 209.
268
Б. Нушић, Косово I, 46.
100
Косовска Митровица почетком XX века
Када би изашла из кланца она више није кривудала и све до више Приштине ишла је
десном обалом Ситнице, а затим, код ушћа Лаба у Ситницу, прелазила на леву обалу. На
Косову није ова линија имала никаквих тешкоћа осим многих „ћупријица над речицама“,
које су протицале испод железничког друма. Дужина железнице на самом Косову Пољу од
Качаника до Митровице износила је 81. 22 km. Качаник је био прва станица која је
припадала Косову. Од Скопља до ње било је 24 km. Између Скопља и Качаника постојала
је само још једна станица, Елез-хан, на уласку у Качанички кланац. Међутим, Нушић
бележи да је то била безначајна станица, без икакавог саобраћаја, а то најбоље потврђује
податак да није имала ни свога шефа. 269
269
Б. Нушић, Косово I, 46-47.
101
Косовска Митровица почетком XX века
нарочито у време зиме. Унутрашњи телеграфски саобраћај био је могућ само на турском
језику, а спољашњи на француском или другом језику уколико се као писмо користила
латиница. За спољашњи саобраћај постојали су посебни чиновници, али не у свим
варошима. Никаква депеша за Европу није се могла послати из Призрена (иако је имао
два конзулата), Пећи, Митровице и Вучитрна, већ се слала у Приштину, где је постојао
посебан чиновник за међународни саобраћај. Из Приштине су ишле телеграфске линије за
Скопље, Ниш, Призрен, Гњилане, Митровицу и даље. А телеграфске станице постојале су
у Вучитрну, Митровици и Феризовићу, одакле се веза продужавала за Призрен.270
270
Б. Нушић, Косово I, 50-51.
102
Косовска Митровица почетком XX века
У Митровици није било основних школа све до прве деценије XIX века. До тада у
овој вароши писменост су могли стећи само ретки мушкарци у манастирским и црквеним
школама. Прва основна школа започела је свој рад 1836. године. Основали су је и
издржавали и учитеље плаћали трговци, еснафи, црквено-школска општина. То је једна од
272
најстаријих школа на Косову и Метохији, која је одиграла значајну улогу у ширењу
писмености и чувању националних обележја код српског становништва. Први учитељ ове
школе био је Милутин Божовић, родом из Придворице у Старом Колашину. Ова школа је
била смештена у једној старој, ниској, сламом покривеној кућици у Варош - махали. Ђаци
ове школе били су углавном синови трговаца, занатлија, еснафа.У школи се стицала
271
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици 1836-
1941, 55.
272
З. Вукадиновић и М. Богавац наводе на је ово највероватније најстарија световна школа на
Косову и Метохији и да су се за њено отварање највише залагали српски становници Митровице који су се
неколико пута обраћали цариградском патријарху и рашко - призренском митрополиту да се заложе код
султана да им одобри оснивање школе, наглашавајући да ће трошкове оснивања и рада сносити сами . Они
затим наводе да ће ова школа касније постати центар просветног рада за овај крај и подстицаће отварање
школа по селима у ближој и даљој околини. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у
Косовској Митровици 1836-1941, 56.
103
Косовска Митровица почетком XX века
273
Ј. Ђилас, Српске школе на Косову и Метохији од Немањића до 1912, 115;
274
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 56.
275
Поред наведених учитеља Т. Станковић пише да су у митровачкој школи радили и Спира
Радивојевић и Радован Николић, као и њихове супруге Јелена и Лепосава, не наводећи тачно време њиховог
службовања. Т. Станковић, Путне белешке по Старој Србији, 164.
276
Приликом посете Митровици 1897. године српски конзул Станковић је забележио да Срби имају
мушку, али и женску основну школу у којима раде два учитеља и једна учитељица. Т. Станковић, Путне
белешке по Старој Србији, 164.
277
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици,56.
278
Б. Нушић, Косово I, 117.
104
Косовска Митровица почетком XX века
279
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 59
280
Оснивањем школских књижница маја 1900. године учињен је велики корак у корист омладине и
целог грађанства. Поред књига, школска књижница је добила и одређен број часописа и листова, који су
излазили у то време, посебно годишњи календари. Књижевни фонд чинили су и поклони Владе Краљевине
Србије, која је поред уџбеника, школама слала и одређен број других књига. За све време постојања и рада у
школи је егзистирао фонд за помоћ сиромашним ученицима. Дародавци су били не само грађани Митровице
већ и гости, случајни путници мећу којима је било и виђенијих људи. Што се тиче културних активности,
прве приредбе за грађанство, народ, даване су поводом прославе школске славе ,,Свети Сава” , када су људи
могли по први пут да чују на свом језику хорско певање, музичке тачке на народним инструментима и на
крају да сами учествују у општем весељу и забави.
281
Школске 1895/96. у школи је био укупно 97 ученика, од тога 74 дечака и 23 девојчице. Б. Нушић,
Косово I, 118.
282
У овој школи често је долазило до промене учитеља, чије је постављање било у надлештву
Министарства просвете или Министарства иностраних дела Србије, а реализовало се преко митрополита
105
Косовска Митровица почетком XX века
епархији школске 1906/07. године учитељи у Митровици су били: Андра Кујунџић, Живко
Поповић, Младен Максић и Даринка Кујунџић. Исти број одељења и учитеља задржао се и
школске 1909/10. године, а управитељ школе био је Јосиф Поповић, учитељи Милан
Никшић, Марија Поповић, Лазар Васић и Доста Кујунџић. 283
Рашко - призренске епархије сходно специјалном упуству српске владе. Извештај о раду школа подносили
су ревизори који су се трудили да дају што вернију слику рада сваке школе и учитеља. На основу њихових
предлога, могао је да се врши и премештај учитеља што је често и чињено. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац,
Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 63.
283
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 61.
284
У првом разреду било је 60 ученика, у другом 30, у трећем 11 и у четвртом 11 ученика. На крају
године на завршном испиту сви су положили разред. З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и
култура у Косовској Митровици, 62.
106
Косовска Митровица почетком XX века
унапређење школства у овим крајевима. Зато је одмах обезбеђено да се обнови рад у већ
постојећим школама, а онда се приступило отварању нових. На свим ослобођеним
територијама постављају се просветни инспектори. За Косовску област са седиштем у
Приштини, постављен је београдски професор Светозар Томић. Школски надзорник среза
звечанског са седиштем у Косовској Митровици, који је обухватао Вучитрн и Нови Пазар,
био је Славољуб Панић, познати културни и просветни радник и публициста.
У јесен 1913. године, обновљен је рад основне школе у Митровици, али етничка
структура становништва у граду, захтевала је посебну организацију рада. Због великог
прилива деце, посебно женске, школство се нашло у тешким материјалним приликама,
што се одразило на недостатак намештаја, уџбеника, књига, најосновнијих наставних
средстава. Захваљујући државним властима и школском надзорнику рад је убрзо
нормализован. Школа је имала једну управу, и одвојена одељења за мушку и женску децу.
Новина за ученице била је увођење наставе домаћинства и женског ручног рада.285
Већ у првој години рад школе, број ученика се готово утростручио. Недостају
тачни подаци, али се процењује да је у школској 1913/14. години било око 280 ученика.
Наставу у два женска одељења првог разреда изводиле су учитељице Илинка Панић и
Доста Васић, а у пет мушких одељења учитељи су били Јосиф Поповић, Тодор
Михајловић, Антоније Димитријевић, Сава Клинић и Василије Орловић. Мешовито
одељење другог разреда водила је Јаника Булатовић, а трећег и четвртог разреда Лазар
Васић. Јосиф Поповић је био управитељ школе. Припремно одељење за мушку
муслиманску децу водио је Хамдија Мустафић, који је имао завршену турску учитељску
школу у Скопљу. У току школске године за учитеље су још дошли Радисав Миџовић и
његова супруга Василија. 286
285
Атанасије Урошевић, О Косову, антропогеографске студије и други списи, Приштина 2001, 320.
286
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 67.
107
Косовска Митровица почетком XX века
условима школа је радила у школској 1914/15,287 а њен рад биће у потпуности прекинут
почетком школске 1915/16. године када је пред налетима непријатеља српска војска била
принуђена на повлачење преко Косова и Метохије. Многе њене делове при одступању
водио је пут преко Косовске Митровице. Кад су у касну јесен град напустиле и последње
јединице српске војске, народ се у страху повукао у своје куће. Град су 26. новембра 1915.
године заузеле аустријске трупе. 288
287
У току ове школске године за учитеље су школе у Митровици били су упућени још и Зорка
Пантелић, Данило Божанић, који је после неколико месеци премештен у Девич, и Станко Протић из
Призрена. При школи је било организовано забавиште које је водила учитељица Јаника Булатовић. З. Ч.
Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 68.
288
З. Ч. Вукадиновић - М. Ј. Богавац, Српска просвета и култура у Косовској Митровици, 68.
108
Косовска Митровица почетком XX века
7. ЗАКЉУЧАК
Косовска Митровица, град на Ибру, има дугу и богату прошлост која многе не
оставља равнодушним. Пут развоја није био нимало лак и било је потребно доста времена
да мало насеље на северном делу Косова и Метохије, са јако повољним географским
положајем израсте у центар једне велике области. У новом веку Митровица je постала
раскрсница многих путева из Србије за Босну и важно трговачко средиште које је многе
средњовековне центре оставило у сенци, са свим потенцијалима да напредује и даље.
109
Косовска Митровица почетком XX века
110
Косовска Митровица почетком XX века
Лоше стање у Османском царству крајем прве и почетком друге деценије XX века
довело је до низа догађаја који су постали озбиљна претња његовом опстанку.
Младотурском револуцијом 1908. године група официра збацила је са власти султана и
покушала реформама да спречи даље пропадање царства. Младотурци су пропагирали
више слободе и већа права за све становнике царства, али сва та обећања спровести у дело
било је готово немогуће. Арбанашко становништво пружило је пуну подршку
младотурском режиму који ће јако брзо изневерити њихова очекивања. Као последица
тога уследио је талас устанака и побуна који су трајали у периоду од 1909. до 1912.
године. Митровачки кајмакан и представници турске власти у другим косовским
варошима, без успеха су покушавали да зауставе Арбанасе који су оружјем почели да се
боре за своја права. Овакав след догађаја ишао је на руку српској влади која је успоставила
везе са арбанашким првацима покушавајући да их искористи за своје интересе. Они су
незаустављивом брзином заузимали један за другим, косовске градове и вароши, а после
заузимања Митровице, где им није пружен очекивани отпор, они су чак стигли до Скопљу.
Власти нису биле у стању да сузбију ширење устанка, па као директна последица ових
111
Косовска Митровица почетком XX века
догађаја било је расписивање избора за турски парламент почетком 1912. године. Ови
избори су представљали битан моменат и за митровачке Србе који су покушавали да
донесу исправну одлуку и на изборној листи се прикључе правој страни.
Арбанашким устанком, који је ушао у завршну фазу 1912. године, био је отворен
низ других проблема, за које Османско царство није имало конкретна решења. За реформе
је било прекасно. Анархију која је владала било је немогуће сузбити. Дуго очекивани
тренутак да српска војска крене у рат за ослобођење своје браће у Старој Србији је дошао.
Балканске земље су 1912. године после многобројних дипломатских акција постигле
споразум о заједничкој борби против Турске. Вођене мишљу да Балкан припада
балканским земљама, Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка су започеле заједничку борбу
за остварење својих циљева и потискивање Османског царства са Балкана. Добро
опремљена српска војска, чијом храброшћу су били одушевљени страни извештачи, за
неколико дана однела је неколико великих победа и ослободила читаву Стару Србију.
Митровица, која је представљала јако важан стратешки циљ ослобођена је 26. октобра
1912. године. Највеће заслуге за ослобођење имали су делови Митровачког и Вучитрнског
одреда, који су без неких великих борби заузели овај град. Долазак српске војске изазвао
је одушевљење српског становништва Митровице, а слављу које је било приређено у част
ослободилаца присуствовао је и руски конзул. Ослобођењем Митровице почела је и једна
нова етапа њене историје, а значај овог догађаја је непроцењив. После вишевековног
ропства дочекали су митровачки Срби тренутак слободе и прикључење својој матици
Србији. Убрзо је била успостављена нова власт а српска застава виорила се овим градом.
112
Косовска Митровица почетком XX века
Када се данас, са једне временске дистанце, сагледа улога појединих људи и значај
свих догађаја који су се збили у Митровици почетком XX века, са сигурношћу можемо
рећи да у нашој историографији нису добили заслужено место. Много тога још увек није
проучено и јавности на прави начин саопштено. Отворена су многа питања, а праве
одговоре на њих, надамо се, даће нове генерације, којима борба за очување својих
националних обележја и историје треба да буде животни циљ.
113
Косовска Митровица почетком XX века
8. ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
8.1. ИЗВОРИ
Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 - 1914, књ. V, св. I, приредио, М.
Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 - 1914, књ. V, св. II, приредио, М.
114
Косовска Митровица почетком XX века
Документи о спољној политици Краљевине Србије 1903 - 1914, књ. VI, св. I , приредио Д.
Београд 1987.
1988.
115
Косовска Митровица почетком XX века
www.nacionalnarevija.com
www.politikin-zabavnik.rs
www.youtube.com
www.nb.rs
116
Косовска Митровица почетком XX века
8.3. ЛИТЕРАТУРА
Јагодић М, Српско - албански односи у Косовском вилајету (1878 - 1912), Београд 2009.
117
Косовска Митровица почетком XX века
Приштина 1996.
Лалић Б, Пироћанци у Првом балканском рату 1912. године, Баштина, бр. 12, Приштина -
Секулић В, Ослобођење Косовске Митровице у Првом балканском рату, Баштина, бр. 17,
Секулић В, Убиство Ђорђа Стерђевића, Баштина, бр. 18, Приштина – Лепосавић, 2005,
259-272.
118
Косовска Митровица почетком XX века
119
Косовска Митровица почетком XX века
120