Džodžo Mojes-Dok nisam srela tebe

Kada bih trebala da napišem jednu lepu književnu recenziju o nekoj knjizi iz tkzv.“trivijalne
književnosti“ nikada to ne bih učinila.Baš,baš,nikada...A onda sam jednog dana u poštanskom
sandučetu na fejsbuku pročitala preporuku moje učenice Miljane Marković i poslušala njen savet,ne
nisam se pokajala.

Ovo nije klasičan ljubavni roman,prepun srceparajućih reči i poruka.Ni nalik na ono što stoji u
njegovoj najavi „Pravi trijumf koji će vas istinski raznežititi“-Elle

Ova preporuka modnog časopisa ne znači baš ništa.Ama baš ništa!

Radnja romana dešava se u Engleskoj.U predgrađu Londona,Stortfoldu prepunom zamkova.Počinje

jednom surovom retrospekcijom mladića Vila i njegove devojke Alisije.Jednom malecnom ljubavlju
među bogatom klasom,koja se završava teškom povredom pršljena C5-C6 i pojavom stečene
kvadriplegije.

Ceo tok romana tu biva zaustavljen.Bez ikakvih osnova stare književne kompozicije.Korišćen je
prekinut tok radnje.Priča koja naizgled počinje ljubavnim uvodom u prvom momentu dobija svoj
književni zaplet.

Govori o devojci Lujzi Klark i njenoj siromašnoj porodici.Ona ima 26 godina,posao u restoranu iza
sebe,u kome je provela 7 godina svog života.Majka joj je nezaposlena,otac pred tehnološkim
viškom.U kući živi sestra Katrina sa sedmogodišnjim vanbračnim sinom Tomasom.Porodična priča
ravna katastrofi-opisuje recesiju u Engleskoj 2009 godine.

Lujza kreće u potragu za poslom uz pomoć tadašnjeg momka Patrika.Njena i Patrikova veza simbol je
neke socijalne simbioze u kojoj Patrika sve više zanima,sem Lujzine egzistencije.Ma,koliko patrijarhat
zvučao primitivno,njega interesuje sve zabava,sport i zajedničke priče,a najmanje kako će da
pomogne Lujzi.To čini priču veoma labavom,a što je labavije opisan njihov odnos u delu,to se i
njihova ljubav smanjuje.

Interesantno je opisan odlazak na razgovor Lujze i Kamile Trejnor.Kamila je majka Vila Trejnora.

Ona organizuje privatni odabir ženskog pomagača za svog sina invalida.Traži nekoga ko će mu pružiti
emotivnu podršku.Ostalo je još minimalno šest meseci do okončanja njegovog života.

U početku će odnos Lujze i Vila biti loš.Obeležen njegovim emotivnim krahovima i željom da se
ubije.Doživećemo ličnu istoriju kvadriplegičara na jedan veoma iskren i neposredan način.Videćemo
kako je teško kretati se u električnim kolicima,hraniti se uz pomoć personalnog asistenta Nejtana.

Ne izlaziti po ceo dan iz kuće.Živeti u izobilju koje se računalo ogromnim ličnim bogatstvom koje je
Lujza opisivala ovako:“Vilov bankovni račun bio je dovoljan da isplati celu nepokretnu imovinu moje
porodice.Samo jedan bankovni račun.“

Spisateljica dobro pliva u svojim opisima.Vidimo kako radnja napreduje i kako glavni likovi Lujza i Vil
dobijaju na bliskosti.Osećamo kontrast prošlo/sadašnje koji se ogleda u Vilovom kretanju i
nekretanju.Vidimo da je nekada bio dobar ronilac,planinar,filmofil,da je voleo lepe žene.Sada posle
nesreće nema ništa.Sestra Džordžina mu se odselila u Australiju,a svi prijatelji i devojka pobegli su od
njega kada mu se dogodila nesreća.

Meni kao čitaocu pomalo se učinila poznata ova književna tema o kojoj je u srpskoj književnosti
pisala Gordana Ćirjanić.Pisali su o tome i Vladan Desnica i Laza Lazarević.Čini se uvek isto i umetnička
i trivijalna književnost imaju jednake teme,ista je njihova potka,ali je drugačije njihovo tkanje.

Ipak,ono što roman čini zamornim su neka neprekidna ponavljanja.Vidi se da autorka ima saznanja
o temi ali ta saznanja nisu autentična.Ona jako dobro opisuje robne marke,džet set na
hipodromu,recesiju u Britaniji,građevine i duhovna stanja na psihološkoj bazi.

Ali ono u čemu je loša je poznavanje osoba sa invaliditetom.Ne poznaje teškoću bavljenja njima i
svu dubinu duhovnog bola koji preživljavaju vozeći se kolicima.Objašnjava dobro tehničke probleme
savladavanja prepreka,činjenicu da malo ko i iz sažaljenja želi da pomogne,ali ne i duhovnu bol osobe
koja je od društva izolovana.

Iako se između Lujze i Vila na kraju događa romansa,ona zaboravlja da ljubav ima i druge puteve
sem sažaljenja i materijalnog blagostanja.U celoj knjizi prednost je data novcu,bankovnim
menicama,skupim svadbama sa besmislenim poklonima i poniženju invalida.Vila savremeno društvo
koje se diči ljudskim pravima svodi na „vanzemaljca u kolicima“,a vanzemaljac je i svako ko nema
novca.

Svet kojim smo okruženi na pijedestal stavlja mržnju i osvetu i prezire svaku volju za
životom.Autorka se dobro snalazi u korišćenju epistolarne forme sa interneta,kada u književnost
unosi fragmente dopisivanja Lujze sa društvom kvadriplegičara ili pri bukiranju skupog apartmana na
Mauricijusu.

Jedan od najdirljivijih momenata je i prizor igre Lujze i Vila na svadbi njegove bivše devojke Alisije i
njenog novog izabranika Ruperta.Tada on shvata da mora da ode,ali da nije više uticajna ličnost,da od
njegovog upravljanja kompanijom nije ostalo ništa.

Na kraju kao u filmu „Vanila skaj“glavni lik želi da završi u „Dignitasu“specijalnoj bolnici u kojoj
zahvaljujući pozamašnoj sumi novca ljudi koji nemaju više snage da se bore sa galopirajućim upalama
pluća i padom telesne temperature ili menjanjem katetara,pristaju na izvršenje prinudnog
samoubistva.

Tako Švajcarska iz doba velikih pisaca Voltera i Tomasa Mana kao mesto „bega“ za politički azil ili
sanatorijuma za lečenje tuberkuloze,postaje mesto u kojem se u 21.veku vrše književna samoubistva.

A naša glavna junakinja,odlazi u Pariz,sa oproštajnim Vilovim pismom,da troši nasledstvo koje joj je
testamentom namenio.I da se dobro naparfemiše.

Možda bi bilo dobro da moja književna uverenja nisu tradicionalna.Da mi ispred svega nije
osećajnost u književnom tekstu.I to pre svega ženska,emotivna i duboka osećajnost i sažaljivost.Ali
toga u ovoj knjizi nema.Glavna junakinja Lujza opisana je kao krhko biće u bezosećajnom
okruženju.Ona nema snage da preokrene tok radnje i spase glavnog junaka.Nemamo više roman
glavnog junaka.Nemamo ljubavni roman u kome dominira happy end.
 Imamo jednu književnost u kojoj dominaciju ima samo tržište.Lep omot knjige u izdanju
„Alnarija“koji je lepše dizajniran nego englesko izdanje.Imamo divne oznake da je knjiga štampana na
recikliranom papiru,ali od dubine emocija ni traga ni glasa.

Književnost u kojoj preovladavaju teme sažaljenja,a u kojoj nema više ljubavi nije više književnost.

Književnost u kojoj novinarstvo uzima prevagu svojim senzacionalizmom nema svoju

literarnost.Kniževnost u kojoj ima više triatlona,fudbala i seksualnosti više liči na sportski program.

Kada književnost ostane bez emotivnosti ona gubi svoju vrednost.Jer kao što jednom reče Despot
Stefan Lazarević „Ljubav sve prevashodi!“

I tu stavljam tačku na svaku književnu recenziju.