Professional Documents
Culture Documents
Оноре де Балзак predgovor
Оноре де Балзак predgovor
Дајући наслов Људска комедија делу започетом пре близу тринаест година, потребно је
да кажем како сам га замислио, да испричам како је постало, да укратко објасним његов
план, трудећи се да о свему томе говорим као да нисам ја у питању. То није тако тешко
као што може изгледати публици. Они који су написали мало дела, веома су самољубиви,
док су они који много раде веома скромни. Ова опаска објашњава испитивања којима су
Корнеј, Молијер и други велики писци подвргавали своја дела; ако их не можемо достићи
у њиховим дивним замислима, треба пожелети да им личимо у том осећању. Прва
замисао Људске комедије била је испрва у мени као какав сан, као какав неостварљив
план којим се заносимо а који нам се изјалови: химера која се насмеши, покаже своје
женско лице, па одмах затим рашири крила и одлети у фантастична небеса. Али химера,
као многе химере, постаје стварност; она има своје законе и своју тиранију, којима се
морамо покоравати. Ова је замисао постала из поређења људског рода и животињског
света. Било би погрешно веровати да се велика препирка која се недавно водила између
Кивјеа и Жофроа Сент-Илера тицала неке нове научне идеје. Јединством материје
бавили су се и раније, називајући га другим именом, највећи умови последња два века.
Читајући наново необична дела мистичних писаца који су се бавили науком у њеном
односу према бесконачности, као што су Сведенборг, Сен-Мартен и други, и списе
најгенијалнијих природњака, као што су Лајбниц, Бифон, Шарл-Боне, итд., налазимо у
Лајбницовим монадама, у Бифоновим органским молекулима, у биљној сили Нидемовој,
у уметању сличних делова једниху друге код Шарла Бонеа, који је имао смелости да 1760.
напише: Животиња живи као биљка; - налазимо, кажем, клице дивног закона о ономе
што постоји само по себи, на ком се заснива јединство материје. Постоји само једна
животиња. Творац је створио сва органска бића по једном истом узору. Животиња је
основ који добија свој спољни облик, или, да се тачније изразим, своје разне облике у
срединама у којима јој је одређено да се развија. Зоолошке врсте настају из тих разлика.
Служиће вечно на част Жофроа Сент-Илеру, који је победио Кивјеа у том крупном
научном питању, што је истакао и бранио ту теорију, која је, уосталом, у складу с нашим
схватањем божанске моћи. Његову је победу поздравио велики Гете у последњем чланку
који је написао. Дубоко убеђен у истинитост тог учења много пре расправа које су
настале поводом њега, увиђао сам да у том погледу друштво личи на природу. Зар
друштво не ствара од човека, према средини у којој он развија своју делатност, толико
различитих људи колико има подврста у зоологији? Иако их је теже уочити, разлике
између војника, радника, управитеља, адвоката, беспосличара, научника, државника,
трговца, морнара, песника, сиромаха, свештеника, исто су тако велике као разлике
између вука, лава, магарца, гаврана, ајкуле, морског пса, овце, итд. Према томе, било је
и увек ће бити друштвених врста, као што има и зоолошких врста. Кад је Бифон написао
величанствено дело, покушавши да у једној књизи изложи целу зоологију, зар
такво дело не би требало написати и о друштву? Али природа је поставила животињским
подврстама границе које не могу важити за друштво. Кад је Бифон приказао лава, за
лавицу му је било довољно само неколико реченица, док у друштву, жена није увек само
женка свог мушкарца. Један брак може се састојати из два потпуно различита бића.
Понекад би жена каквог трговца могла бити кнегиња, док често кнегиња не вреди колико
жена каквог уметника. У друштвеном животу има случајности које природа себи не
допушта, јер он је истовремено и природа и друштво. Зато је описивање друштвених
врста, ако имамо у виду само два пола, бар двапут обимније од описивања животињских
врста. Најзад, код животиња мало се драма одиграва, међу њима нема пометње; оне се
међу собом нападају и то је све. И људи насрћу једни
на друге, али њихов виши или нижи ступањ интелигенције чини ту борбу много
сложенијом. Иако неки научници још не признају да се у огромној животној бујици
животињска природа прелива у људску, неоспорно је да бакалин може да постане
француски пер а да се племић спушта на последњи друштвени степен. Бифон је уз то
нашао да је живот у животиња претерано прост. Животиња има мало покућанства, не зна
ни за уметност ни за науке, док човек, по неком закону који још није разјашњен, тежи да
испољи своје нарави, своју мисао и свој живот у свему ономе што прилагођава својим
потребама. Мада су Левенхок, Свамердам, Спаланцани, Реомир, Шарл-Боне, Милер,
Халер и други истрајни зоолози показали колико су занимљиве нарави у животиња,
навике сваке животиње, бар по нашем мишљењу, увек су исте, док навике, ношње, речи,
обиталишта каквог кнеза, банкара, уметника, грађанина, свештеника и сиромаха потпуно
се разликују и мењају се са цивилизацијама. Зато је будуће дело требало да има троструки
облик: људе, жене и ствари, то јест личности и материјалну слику њихове мисли; речју,
човека и живот, јер живот је наша одећа.
Ко није запазио читајући сувопарна и досадна набрајања чињеница које су назване
историјом, да су писци свих времена, у Египту, Персији, Грчкој и Риму, заборавили да
нам напишу историју нарави. Петронијев одломак о приватном животу Римљана више
нас једи но што задовољава нашу радозналост. Кад је запазио ту велику празнину у
области историје, опат Бартелеми посветио је свој живот описивању грчких нарави у
свом Анахарзису. Али како да се учини занимљивом драма са три до четири хиљаде
личности које представљају једно друштво? Како да се угоди истовремено песнику,
филозофу и масама које траже поезију и филозофију у виду потресних слика? Ако сам и
раније схватао значај и поезију ове историје људског срца, нисам знао како је треба
написати; јер, до нашег доба, најславнији приповедачи прошлости трошили су своје
способности на стварању једне или две типичне личности, на сликању једне стране
живота. О томе сам мислио кад сам читао дела Валтера Скота. Валтер Скот, тај савремени
песник, давао је тада исполинску снагу једном књижевном роду који су неправедно
назвали споредним. Зар збиља није теже бити такмац животној стварности с Дафнисом
и Хлое, Роландом, Амадисом, Паниржом, Дон Кихотом, Маноном
Леско, Кларисом, Ловеласом, Робинсоном Крусо, Жил Блазом, Осијаном, с Жили
д'Етанж, Ујаком Тобием, Вертером, Ренеом, Корином, Адолфом, Павлом и Виргинијом,
Џени Дином, Клеверхаузом, Ајванхом, Манфредом, Мињоном, него сређивати оне
чињенице које су готово исте код свих народа, проучавати дух застарелих закона,
измишљати теорије које обмањују народе, или као неки метафизичари, објашњавати
суштаство? Пре свега, готово увек, те личности чији је живот дужи, истинитији него
живот поколења у ком су саздане, живе само ако су снажан одраз садашњице. Пошто су
зачете у утроби свог столећа, истинско људско срце куца под њиховим оклопом, а често
се у њима скрива и читава филозофија. Тако је Валтер Скот уздигао до филозофског
значаја историје роман, ту врсту књижевности која из века у век украшује бесмртним
дијамантима песнички венац земаља у којима цвета књижевност. Он је
унео у роман дух старих времена, он је у њему истовремено сјединио драму, дијалог,
покрет, пејзаж, опис; он је увео у њега натприродно и стварно, те састојке епопеје, он је
дочарао поезију непосредношћу најпростијих речи. Али, пошто је он нашао свој правац
у усијаности рада или у логици тога рада, не измишљајући неки систем, то он није ни
мислио да повеже своја дела једно с другим тако да чине потпуну историју у којој би
свака глава била роман, а сваки роман једно доба. Уочивши овај недостатак повезаности,
што уосталом не умањује величину шкотског писца, ја сам пронашао истовремено
систем подесан за остварење свог дела и могућност да га изведем. Иако сам, тако рећи,
био опсењен необичном плодношћу Валтера Скота, увек истог а увек оригиналног, нисам
пао у очајање, јер сам нашао разјашњење његовог дара у бесконачној разноликости
људске природе. Случај је највећи романсијер на свету: ко хоће да буде плодан, нека га
само изучи. Пошто је француско друштво требало да буде историчар, ја сам могао бити
само његов секретар. Пописујући пороке и врлине, скупљајући најглавније случаје
страсти, сликајући карактере, одабирајући најважније друштвене догађаје, правећи
типове спајањем већег броја ознака истородних карактера, можда сам могао успети да
напишем историју коју су заборавили толики историчари, историју нарави. С много
стрпљења и храбрости, надао сам се саставити о Француској XIX века ону књигу коју
нам, на несрећу и на општу жалост, нису оставили о својим цивилизацијама ни Рим, ни
Атина, ни Тир, ни Мемфис, ни Персија, ни Индија, а коју је, по угледу на опата
Бартелемиа, храбри и стрпљиви Монтеј покушао да напише о средњем веку, али у мало
привлачном облику. Тај рад још не би значио ништа. Држећи се овог тачног сликања,
писац би могао постати сликар људских типова, с више или мање истинитости, с више
или мање успеха, истрајан или одважан, могао би постати приповедач драма унутрашњег
живота, археолог друштвеног покућанства, набрајач занимања, бележник добра и зла;
али да бих заслужио хвале које мора прижељкивати сваки уметник, било ми је потребно
да изучим узроке или узрок тих друштвених појава, да докучим скривени смисао у том
огромном скупу лица, страсти и догађаја. Најзад,
пошто сам тражио, не кажем нашао, тај узрок, тај друштвени погон, зар није требало
размислити о природним начелима и видети чиме се друштво удаљава или приближава
вечном закону, оном што је истинито и лепо? И поред обимности премиса, које саме могу
испунити једно дело, мој рад, да би био потпун, морао је имати и свој закључак. Тако
насликано, друштво би морало носити у себи и узрок свог кретања. Пишчев закон, оно
чиме се он одликује, оно што га, не бојим се да то кажем, чини равним државнику, можда
и вишим од њега, јесте известан поглед на проблеме људског живота, потпуна
посвећеност начелима. Макијавели, Хобс, Босије, Лајбниц, Кант, Монтескије, јесу
наука коју државници примењују. „Писац”, рекао је Боналд, „мора имати утврђена
мишљења у моралу и политици; он мора себе сматрати за васпитача људи; јер, да бисмо
сумњали, нису нам потребни учитељи.” Ја сам одавно узео за правило ове значајне речи
које представљају закон и за монархистичког и за демократског писца. Тако, кад неко
буде хтео да ме туче мојим мислима, то ће значити да је погрешно разумео понеку
иронију, или ће без разлога окретати против мене речи мојих личности, чиме се нарочито
служе клеветници. Што се тиче унутрашњег значења или душе овог дела, ево закона на
којима се оно заснива.
Драма (грч.) – један од три основна књижевна рода, поред лирике и епике, и означава све
врсте драмске књижевности. Драма је, најчешће, намењена за извођење у позоришту (изузетак
је lesedrama, тј. драма за читање). За драму је карактеристичан дијалог, односно разговор који
воде ликови у драми и монолог у којем се драмско лице обраћа само себи или публици. Радњу
драме, коју одликује згуснутост, обично чини низ конфликата, односа и ситуација насталих међу
карактерима или код монодраме, у којој је текст написан за једно лице, сукоб који настаје у
самом јунаку. Често, поред драмског текста, ту су и делови као што су сценографија, расвета,
костими, који чине да се повећа уверљивост и постигне одређени ефекат. Структуру класичне
драме чини експозиција, тј. увод у којем се гледалац или читалац уводе у проблематику, заплет
у којем долази до покретања радње, кулминација у којој је напетост на врхунцу и где се очекује
разрешење, перипетија, тј. обрт и расплет, када се настали конфликти разрешавају. Основне
драмске врсте су трагедија, комедија и драма у ужем смислу (садржи елементе прве две), али
постоји и низ различитих подврста као што су мелодрама, маскерата, драма зачитање,
историјска драма. Порекло драме, као и сам њен назив, долази из античке Грчке, у којој је из
поштовања култа бога Диониса настала трагедија, најпре као дијалог солисте и хора из којег се
касније издвојио други, а онда и трећи глумац. Такође, у старој Грчкој се развија и комедија.
Касније, у средњем веку, појављују се различити драмски облици који су пре свега црквеног
карактера. За време ренесансе обнавља се античко наслеђе, те велики утицај добија
Аристотелова Поетика у којој се Аристотел, пре свега, бави трагедијом. У ренесанси долази до
њеног погрешног тумачења, и тако настаје правило о три јединства – јединству места, времена
и радње. Ова три јединства ће нарочито бити поштована у време класицизма. За време
романтизма ће пак, ово јединство бити нарушено, док ће у време авангарде настати антидрама
која нарушава традиционална правила.
Епика – један од три основна књижевна рода поред лирике и драме. Књижевна дела
епике одликују се мешавином подражавања и приповедања (о чему је писао Платон), она увек
приказују одређену радњу, заплет и расплет, и имају своју тему. Епика обично обухвата дужа
прозна дела, али и краћа као што су једноставни облици. Насложенији облик епике је еп, прозно
дело у стиху које приказује стварност у њеном тоталитету, а његови корени сежу још у доба
сумерско-вавилонске цивилизације (Еп о Гилгамешу). У најзначајније епове убрајају се
Хомерови јуначки епови Илијада и Одисеја и Хесиодови епови о настанку света (Теогонија) и о
раду (Послови и дани), и касније Вергилијев јуначки еп Енеида, који је настао по узору на
Илијаду и Одисеју. Упоредо настају и пародије епа (Бој мишева и жаба), али и киклички епови
који описују настанак грчких држава или говоре о митским јунацима. У средњем веку нарочито
је популаран витешки еп (Беовулф, Еп о Нибелунзима, Слово о походу Игоревом, Песма о
Роланду), али и француски chansone de geste. Једна од значајних врсти епа је и религиозни еп
(Дантеова Божанствена комедија, Милтонов Изгубљени рај, Његошева Луча микрокозма).
Поновну афирмацију доживљава у романтизму, након чега водећу улогу презима роман. Кроз
развој приповедачких техника, мења се и сама епика, шта она представља и шта могу бити њене
теме, те тако настају дела која се више не баве приповедањем догађаја (Прустово Трагање за
изгубљеним временом, Џојсов Уликс)
Пејзаж (фр.) – опис или слика природе у књижевном делу. Пејзаж може бити
аналитички и синтетички. За аналитички пејзаж карактеристичан је детаљан и пластичан опис,
а тон је објективан и суздржан. Као посебне врсте аналитичког пејзажа издвајају се просторни,
који у средиште приказивања ставља неки карактеристичан предео (пустињски, планински,
морски), и временски, који је условљен протоком времена и променама које настају (летњи,
зимски, ноћни). Аналитички пејзаж чест је у описној поезији, прози, путописима. Синтетички
пејзаж одликује се сведеним описом и субјективним тоном, а његови најчешћи облици су
симболички, фантастични и иреални пејзаж. Значење симболичког пејзажа је увек пренесено,
фантастични пејзаж приказује необичне појаве (нпр. морски вртлог), а иреални је створен у
машти аутора и приказује измишљене пределе. Симболички пејзаж карактеристичан је за идилу
и пасторалу. Обе врсте, и синтетички и аналитички пејзаж, могу приказивати и стварне и
имагинарне пределе. Пејзаж се најчешће среће у књижевности романтизма
Роман – дуже прозно дело, садржи радњу, више јунака, а одвија се кроз простор и време.
Један је од доминантних жанрова у књижевности и његова популарност се може поредити са
популарношћу коју је у антици уживао еп. Основне особине романа које су често предмети
истраживања су језик и стил, технике приповедања, карактеризација ликова и мотивација,
композиција, типологија, време и простор, стварност и фикција. Роман који је писан у антици у
II и I веку, био је нижа књижевна врста и бавио се углавном љубавном тематиком. У средњем
веку били су популарни витешки, авантуристички романи. За време ренесансе, најпознатији
романи настају као пародија других жанрова, као што је нпр. Сервантесов Дон Кихот, који се са
пуним правом може сматрати првим модерним романом. У овом роману први пут наилазимо
на низ модерних поступака: метафикција, аутореференцијални коментари, нов тип јунака. Роман
праву афирмацију доживљава у XVIII веку, а његова тематика постаје уобичајена свакодневица.
Са реализмом појављују се писци који ће оставити снажан утицај на жанр романа (Флобер,
Стендал, Балзак, Достојевски, Толстој), појављују се нове технике приповедања, као што су
фокализација, доживљени говор, свезнајући приповедач. Роман XIX века тежи да постане
свеобухватан, жели да замени филозофију, психологију, док XX век доноси антироман, роман
тока свести, научнофантастични роман, антиутопијски роман. У српској књижевности роман
добија водећу улогу у XX веку када се појављују писци као што су Растко Петровић, Иво
Андрић, Милош Црњански, Милорад Павић.
Тип (грч.) – књижевни лик чији је карактер скуп особина одређене групе људи или
нарави. Типичан јунак је репрезентант једне средине, времена, друштвеног слоја, психологије,
он је продукт маште, збир особина и црта које су у стварности разбацане по већем броју појава.
У епохи реализма писци теже да прикажу типичне ликове.