Professional Documents
Culture Documents
Poetika Vojislava Ilića
Poetika Vojislava Ilića
1. Увод .....................................................................................................................3
5. Закључак.............................................................................................................17
6. Литература..........................................................................................................18
2
Увод
1
Д. Живковић, ,,Симболизам Војислава Илића'', Токови српске књижевности, 1991, стр. 185.
3
О ПОЕЗИЈИ
(Природа и функција. Проблем мимезиса.)
4
свом песништву и износи ставове и погледе на стваралаштво уопште, пронаћи
ћемо и разлоге интересовања за различите садржаје, технике, приступе, као и
разлоге за наизглед опоречне ставове на које наилазимо у Илићевим текстовима.
На крају, у прилог оваквог закључка иде запажање Јована Скерлића: ,,Војислав
Илић био је далеко од тенденциозне, >>примењене<< поезије омладинске, али исто
тако он није ни представник чисте уметности, >>уметности ради уметности<<, као
што су узимали многи његови критичари, неупознати са целим његовим песничким
радом.”7
У песми ,,Клеон и његов ученик'' Илић износи две тезе: ,,да се царство поезије
налази само у божанственим сферама митолошких симбола и у идиличним
пределима заљубљених пастира”, и друга, ,,да се царство поезије налази свуда
око нас, у свакој стварчици и свакој појави које се указују нашем оку и које скривају
у себи тајну живота и света”8. Д. Живковић сматра да се Илић нашао пред
дилемом: којим путем кренути даље, у уметничком смислу, и налази да је
Клеонов ученик у ствари ,,Војислав Илић до 1892. године”9, песник идиличних
мотива, а да је Клеон ,,песник-мудрац, који позива на мучан и тескобан пут
тражења суштине”10, који се у многоме разликује од дотадашњег песничког пута
Војислава Илића. Као закључак, Живковић изводи да ће песник, пошто је задњу
реч у дијалогу између ове двојице дао ученику, наставити путем којим је кренуо
7
Исто, стр. 188.
8
Д. Живковић, нав. дело, стр. 202.
9
Исто.
10
Исто.
10
5
и ,,да ће мимоићи овај тегобан пут на раскрсници свога певања 1892 године.” 11
Треба нагласити да се Живковић у свом раду ,,Симболизам Војислава Илића”
бави стилом песника, разматра његов песнички пут, утицаје и околности које су
важни за развој и обликовање Илићевог рада, а мање поетичким питањима
имплицитно исказаним у стиховима. Ипак, наведени ставови овог Илићевог
критичара упућују на извесне закључке: Живковић сматра да је Илић ипак
заузимао одређени став по питању стваралаштва, односно да се изјаснио и
определио за једну од наведених теза, али из овога се закључује даље, да је
Илић имао један критички став према извесним гледиштима на уметничко
стварање, што значи да је приступао са одређеном дозом сумње и некако увек
остављао простор за читаочев избор, без песникових сугестија. То доказују
аргументи које, са подједнаком уверљивошћу и спретношћу, износе и Клеон и
његов ученик:
,,Клеон
Све је само симбол што ти види око,
све што душу тоју и ведри и мрачи.
Симбол је и земља, и небо високо,
а суштина оно што он собом значи.
Тавни вео ноћи или светост Феба,
звук који се хори из празне даљине,
одсев је истине, којој наћи треба
правога имена, потпуне целине.
Ученик
Каква мрачна мисо: спавати у ноћи,
и знати да неко поред одра стоји,
кога не познајем. И дух, у самоћи,
ко плашљиво лане да се вечно боји,
да слути и чека. Само једну мисо,
само слутњу своју налазити свуда,
зато да би онде где си вером дисо,
под теретом сумње пролазио туда!
Каква страшна мисо: све што видим, чујем-
сматрати за симбол који друго значи,
нагонити разум да вечно тумачи,
11
Исто.
6
те да кратки живот загонетком трујем...''
12
Ј. Скерлић, нав. дело, стр. 194.
13
исто, стр. 191-192.
7
потпуну независност, час се постављао као будни песник истине који има обавезу
према друштву на које је упућен и од кога у многоме зависи не само он као јединка
која је део тог друштва, већ и његова песничка личност и пут. То указује и на
исправност Скерлићевог запажања да је Илић један део песама писао из осећања
дужности према свом друштву и времену, а други, онај у коме преовладава
естетско осећање, је резултат његових личних уверења и осећања.
8
Али већ у следећим стиховима песник функцију поезије измешта из поља
имгинације, као начина за ,,ослобађање” властитих песникових емоција, у један
шири план који се односи на релацију уметник—дело—прималац/читалац. Тај
прелаз је метафорично наглашен стиховима:
9
који су у своје описе природе уносили читаве букете цвећа јарких боја и
интензивног мириса: руже и љубичице, јасмине и шебоје, босиљак и милодув,
смиље и девесиље, поезија В. Илића, сем књишки употребљених ,,мајских ружа”,
преплављена је биљем загасито зелене или мрке боје без икаквог мириса:
бршљан, маховина и павит, ладолеж и вињага, стрњика и коров, ковиље (али
без смиља) и дивља ружа- то је декоративни вегетациони оквир његових слика
рушевина, замкова, пропланака и предела.”15 И у песмама с античким мотивима
Илић је доста близак модерној теорији подражавања: он не сматра да треба
подражавати слике и појаве које су лепе, у изворном платоновском значењу
идеално лепо које обавезно стоји са истинитим и добрим, већ се служио
различитим естетским категоријама као средствима за изржавање емоција и
идеја, и на тај начин креирао нову стварност која не мора увек доследно да се
подудара са нашом стварношћу. Амбијенти у које су смештени прогнани песник
Овидије, статуа Ниобе, вајар Силвије готово да су идентични са амбијентом у
Запуштеном источнику; преовлађују епитети: хладно, жалосно, беспомоћно,
клонуло, суморно, мрачно, страшно, пусто... али који су у сврси исказивања
нечег племенитог и узвишеног. Тако да за Илића подражавање није пука
имитација природе и ствари, већ оно представља стварање нове стварности, а
уметник је стваралац који располаже естетиком лепог исто као и ружног, и има
слободу да то обликује како жели, чиме се често удаљава од истинитог
стварајући одређену илузију. То свакако не значи и да песник ,,лаже'' и обмањује,
како је према Платону. Међутим, то се односи на подражавање слика и предмета
из природе, али не треба заборавити да се у Илићевој поезији, као што је већ
поменуто, све одвија и приказује кроз симбол; све наизглед статичне слике и
предели су у функцији неке више идеје, истине коју он саопштава читаоцу, и у том
смислу, Илић и овде успешно спаја две орјентације: аристотеловску и
платоновску. Описи и рефлексије у његовим песмама не остају ,,само то'', него
изржавају ,,интимну и тајну везу између наших душа и мртвих ствари''16,
релистичност у Илићевој поезији је само,,узгредна'', ,,само предсобље песме''17.
О ПЕСНИКУ
(Природа песника. Друштвена улога.)
15
Д. Живковић, нав. дело, стр. 197.
16
Љ. Симовић, ,,О релистичким песмама В. Илића'', Дупло дно, 1991, стр. 178.
17
исто, стр. 185.
10
представља и песника љубави и лепоте, романтичара који пева о најинтимнијим
осећањима, који лута по просторима имагинарног и ониричког.
У песми ,,Два песника'' приказана су оба песника. У заслугама првог песника се
очитава модел ангажованог песника, укљученог у сва друштвена дешавања, који
добро познаје народ и говори у његово име, он је представљен као духовни вођа
који громогласно пева песму о слободи, чији такт подсећа на ,,звекет из даљине и
топовску страшну паљбу и шкрипање гилотине”. У песми другог песника
преовладавају епитети: тужно, болно, плачно... Нема оне дрскости и жустрине
којом су изнешене идеје првог песника, ово је песник тананих емоција, са
изузетном моћи саосећања са туђом патњом и болом, његова песма не надахњује
већ ,,ублажава” и ,,умекшава”. Али обојица песника желе признање и потврду о
прихвћености у друштву, обојица дају себи за право да кажу да су важан део свог
друштва. Оваквог песника препознајемо у сатиричним и родољубивим песмама
В. Илића, пуних полета, често идеолошки обојених са јасном тенденцијом.
Иако је овај други песник, песник лепоте и љубави, ,,блажи'' и можда не тако
експлицитно окренут друштву и социјалним проблемима, јер у први план истиче
емоцију коју изазива његова песма, он је ипак представник колектива, он преноси
осећања своје заједнице, не своја лична.
Лепо добија једну ширу димензију, оно није само субјективни осећај, већ има и
своју друштвену улогу, естетско је магично оружје исто толико моћно колико и
декларативно позивање на борбу против немилосрдних тиранина:
11
издвојити Илићеве погледе који су јасно исказани кроз речи Камеонса, славног
песника. Те речи готово да се претварају у апотеозу лепоти, а песник је описан као
,,путник нежни'' који се креће по ,,мучној стази'', он је отуђен и сам на свом путу,
,,слуша само глас свога срца и пева само себе ради''19, али у исто време горд и
помало пркосан:
Занимљиво је да Илић више пажње поклонио описивању песника друге врсте, који
је контраст првоме, а кога Камеонс приказује Хуану као лош пример- он је
ласкавац, лажљив и превртљив, ,,...пуста маса прописује њему: кад ће да пева,
зашто и о чему...''. ,,Прави'' песник је баш онакав како Љ.Недић описује самог
Илића: у свему тражи лепо, а уметничко и естетско у његовим стиховима долазе
до свог пуног израза. Ако само погледамо почетак спева у коме са великим
усхићењем и дивљењем Камеонс пева о заласку сунца, или завршне стихове у
којима Хуан говори о свом надахнућу и износи своје схватање дара који му је дат,
уочићемо ту осетљивост песникову према утисцима спољњег света20, на коју Илић
алудира, али и способност песника да се окрене себи, својим унутрашњим
осећајима, способност сагледавања себе и своје душе. ,,Илић је имао те душевне
особине врло развијене,'', пише Скерлић, ,,и као ретко ко од наших песника он је
имао то битно, основно поетско расположење, које све силније осећа и у високом
тону казује.''21
19
Исто.
20
Исто, стр. 215.
21
Исто.
12
Овидијевим ,,Метаморфозама'' (Metamorphoses) и ,,Фастима'' (>>Календар<<), а
које Илић преузима. Познато је да се Илић ослања на целу античку поезију, не
само на Овидија, али оно што је посебна карактеристика, која директно повезује
двојицу песника, је однос према старини, разлог интересовања за прошлост. ,,Као
прави хуманист, одиста, он јe био веома склон да својим идејама и
расположењима налази подршку у славним примерима прошлости и није једна
прилика кад се може рећи да су за њега ,,имена мита добила чаробну и
натприродну вредност''. Али ипак старина је песнику само подршка, само средство
да изрази себе и своју епоху.''22 Исто би се могло рећи и за Војислава Илића,
поготово последња реченица. И Мерлеово запажање о Овидијевој поезији такође
може важити и за Илићеву: ,,гледа прошлост кроз садашње доба и намеће јој
његову боју. Он непрекидно модернизује примитивна времена, и то без напора...''23
У песми ,,Овидије'' тек последња строфа, која је и графички одељена од прве
четири, сугерише симболику песме. Дескрипција природе, која доминира у првом
делу песме, постаје само оквир расположења, а прича о прогнаном песнику из
Рима у последњим стиховима преноси се на актуелно доба, када настаје Илићева
песма, с интенцијом да укаже да друштвене и политичке околности често нису
наклоњене песнику и да његова песничка судбина и пут може зависити од њих.24
У неколико песама В. Илић песнички позив одређује као божји дар, а песника
назива изабраником. ,,Богомдани'' песник (медиј између људи и и неке више
натприродне силе) је у обавези да испуни своју ,,мисију'', која је по Илићу
поистовећена са свештеничком или чак апостолском. Кроз стихове В. Илића се
стално провлачи идеја о идеалном песнику, ,,правом'' песнику, који не сме да
испусти ,,ниједан лажан глас'', јер је он тај повлашћеник кога су изабрале музе
да ,,тамјан мирисан пали у храму чистоте чедне''. Овакво стално инсистирање на
истини, правди, моралу, дало је основа многим тумачима Илићевих песама да га
прогласе борцем за утилитаризам у поезији који ставља корисно/поучно изнад
забавног и естетског, односно истиче пре свега педагошку улогу песника. Али да
ли је то једина порука Војислава Илића? Не подразумева ли он под тим ,,ниједан
22
В. Ђурић, ,,Увод у римску лирику'', Римска лирика, 1961, стр. 45.
23
Исто.
24
Занимљиво је да Овидије готово идентичан поступак (опис природе-присећање на неправду која
му је учињена (прогонство)- молбе Августу за повратак, односно слика актуелног стања у Риму)
користи у песми ,,Пролеће у Томима'' (Epistulae).
13
лажан глас'', ,,чиста небесна правда'' искреност и преданост песника у позиву за
који је предодређен од виших и светих? Не упозорава ли песника да баш треба
да се чува служења друштвеним и политичким идеалима и режимима? ,,Небесна
правда'' није исто што и земаљска, нити је песничка истина исто што и истина у
уметности. Чини се да Илић опомиње и саветује песнике да треба да слушају
своје срце и да ту и такву ,,чисту'' истину изнесу пред читаоце, јер је песникова
искреност једини пут до његово дело допре до читаоца. ,,Ако хоћеш да ја плачем,
треба да си тужан најпре сам'', Илић као да се водио овим Хорацијевим начелом.
Али песник треба да остане доследан на том путу правде и истине и да пази да га
не укаља разумом који се скоро увек супротставља емоцији, који може да је
спутава и ограничава, песник треба да остане привржен песничкој истини и да њој
служи, иако је цена за то велика.
О УМЕТНИЧКОМ ДЕЛУ
(Процес настајања уметничког дела. Ремек-дело. Оригиналност.)
14
добија одмах по свом ,,рађању'' и од којих свакако највише зависи његова
судбина, односно да ли ће се оно допасти или не читалачкој публици, оно је
суочено са духом и потребама извесног времена и друштва. Познато је да су нека
дела била популарна у друштву и времену кад су настала, а потом заборављена и
одбачена, док су друга пак чекала вековима како би се откриле његове праве
вредности и одлике. Рецепција одређеног дела у некој епоси не зависи само од
његових уметничких квалитета, његово тумачење зависи у многоме и од
друштвеног уређења, политичких, културних и других околности у неком друштву
које га прихвата или га не прихвата. Ипак, она дела која имају универзалну
димензију, лепоту и поруке општеважеће за сва друштва и светове, успевају да
превазиђу историјске и социјалне препреке и живе као узори и модели. О таквим
делима нам говори Илић када каже да ће Римљани сутра гледати с дивљењем
ову статуу. Овим ,,сутра'' Илић наговештава и прориче дуговечност Силвијеве
статуе. Да ли је овде реч о ремек-делу, или В. Илић само жели да укаже на
непоновљивост сваког дела? На тренутак се може чинити да нас и овде песник
оставља без одговора, али се он ипак може наслутити пажљивијом анализом
текста. Већ из прве реченице мраморне статуе сазнајемо да је Силвије вајар у
позним годинама— ,,Од прве младости твоје ја живљах у души твојој...'', у
сваком случају песник упућује на то да вајар није млад. Потом његово дело,
називајући себе вечитим идеалом коме је целог живота уметник тежио, прислања
своје ледене усне на његове ,,младе'' усне и ,,убија'' свог ствараоца тако што
му ,,испије душу''. Илић нам малом загонетком указује на свој циљ— на почетку
песме даје се слика вајара који већ дуго покушава да пронађе инспирацију (од
прве младости своје), док у другом делу песме после оваплођења дела/идеала
метафорично умире испунивши свој циљ. Дакле, симболика епитета ,,младе''
наговештава нови почетак, стварање новог дела на основу новог идеала тј. идеје.
Тако да се цела песничка слика може односити и на ремек-дело, које свакако носи
особину оригиналности и непоновљивости, али се може односити и на свако дело
које је јединствено само по себи, јер је резултат тренутка који се не може
поновити. Илић, при том, изоставља питање уметничке вредности самог дела,
већ ставља акценат на чин стварања који се одвија као један процес. Са једне
стране песник нам предочава процес стварања односно идејне припреме
уметничког дела, чија је реализација питање једног тренутка, насупрот првој фази
која је постепена и сложенија. Тај процес је налик Сократовој ,,бабичкој'' методи-
постепено ,,порађање'' истине, односно у овом случају, уметничке истине, идеје и
емоције.
У песми ,,Ниоба'' поставља и питање односа дела и ствараоца, али и дела и
реципијента. Први део, четири дескрпитивне строфе, бави се односом посматрача
( у песми лирског субјекта) и статуе Ниобе којој се он диви— Илић се дотиче
важног и сложеног проблема естетике: да ли дело само по себи носи естетски слој
који ће препознати сваки посматрач независно од његових афинитета и укуса, или
мора да постоји ,,комуникација'' између субјекта и објекта (дела) да би се открио
тај слој чиме се релативизује допадљивост дела? Друго важно питање које се
немеће јесте питање ,,познавања'' уметника за разумевање и тумачење његовог
дела, односно да ли је потребно укључити и биографизам као метод приликом
тумачења дела? Као што је поменуто Илић се само површно дотиче ових питања
15
и без намере да их проблематизује, тако да је бесмислено тражити његов лични
став и одговор, јер он говори субјективно као песник, а не као неко ко трага за
објективним расуђивањем. Он се диви лепоти Ниобе и ужива у њој, на исти начин
на који ужива и његов Тибуло пред Венусовим кипом, субјективно и пристрасно и
свакако не размишљајући о томе да ли и други примећују Лепо колико и он и да ли
је дело стварно толико лепо колико се њему чини. Ј. Дучић карактерише ту лепоту
као независну од времена и околине, који су пролазни, насупрот лепоти која је
,,ведра, лака, опћа... свагда млада и лијепа: слична каквој статуи Венуса коју нађу
под земљом с осмејком, са оним истим осмејком којим се насмијала прије
хиљадама година.''25
25
Ј. Дучић, нав. дело, стр. 320-321.
16
ЗАКЉУЧАК
Поетичке теме заузимају битно место у Илићевом стваралаштву. Осим што песник
проговара сам о својој поетици што је свакако драгоцено тумачима за боље
разумевање и познавање бића његове поезије, Војислав Илић пишући о овим
темама потпуно субјективно, пристрасно, чак понекад и наивно, из перспективе
онога који ствара поезију а не онога који је посматра и доноси суд о њој, помаже
нам да боље разумемо биће поезије и уметности уопште. Ослобођен
,,научничких'' предрасуда и жеље за објективним критичким сагледавањем
Војислав Илић успева да нам непосредније и лепшим језиком поезије приближи
њену поетику. Атмосфера присности између песника и његовог дела коју он
остварује у стиховима покушавајући да што боље разуме тај однос, преноси се и
на читаоца и потврђује његову неопходност— јер је то и циљ сваке уметности. То
је и једна од главних идеја Илићевих песама: уметност је најлепши вид
комуникације међу људима. Зато је и Илићева песма позив у свет Лепог и
нестварног, тај свет можда понекад изгледа утопистички, али свакако да не
доноси безвољу и безнадежје, већ напротив охрабрује, или бар на трен ублажава
или надограђује реалност. Самим тим Илићеве поруке добијају један шири смисао
који се не односи само на природу песника или уметника и онога са чим је он
суочен, већ и на сваког човека, јер су машта и лепота оно што их повезује. Сукоб
реалног и иреалног, разума и срца, деловања због користи и одређеног циља и
оног из љубави које је само себи сврха и циљ су део сваке и свакодневне
егзистенције, не само песничке. Узимајући примере из далеке прошлости и
културе која овом поднебљу није тако блиска, Илић црпи и подвлачи све оно
универзално и општељудско, тако да се разматрање смисла и суштине уметности
претвара у потрагу за смислом и суштином живота, а Илићев одговор је јасан-
Лепота је смисао. Доза објективности која се проналази у његовим ставовима
односи се на чињеницу да је Војислав Илић свестан могућности другачијег
рационалнијег гледишта које не оспорава нити потцењује, али га лично ни не
подржава.
17
ЛИТЕРАТУРА:
18