Naslov originala: Anne McCaffrey, The White Dragon

Copyright © 1968 by Anne McCafrey

Dragondex copyright © 1978 by Wendy Glasser
Copyright za SiCG © Alnari d.o.o.
Prevod sa engleskog jezika:
Vesna Milić
 En Mekafri

BELI ZMAJ
Treći deo Zmajevi - jahači Perna

ALNARI
 Ova knjiga je drsko posvećena mojoj braći Hjuu i Kevinu, njihovom bratskom rivalstvu i
zrelim osećanjima ljubavi i odanosti koja su se razvila iz ranih čarki!
 Prolog
Rukbat, u sektoru Strelca, beše zlatna zvezda tipa G. Imala je pet planeta, dva pojasa asteroida i
zalutalu planetu koju je privukla i zadržala pored sebe u nekoliko proteklih milenijuma. Kad su se
ljudi prvi put naselili na treći Rukbatov svet i nazvali ga Pern, nisu se mnogo obazirali na stranu
planetu, koja se u divljoj, nepravilnoj eliptičnoj orbiti okretala oko svoje zvezde. Tokom dva
naraštaja, kolonisti nisu poklanjali naročitu pažnju sjajnoj crvenoj tački na nebu - sve dok je putanja
lutalice nije dovela bliže njenoj sestri po perihelu.
Kad su se stekli harmonični uslovi, neometeni poklapanjima ostalih planeta u sistemu, živa
materija s lutajuće planete je tragala za tim da premosti prazan prostor koji ju je delio od
gostoljubive planete s blagom klimom.
Početni gubici koje su pretrpeli kolonisti bili su zapanjujuće veliki. A tokom duge borbe za
opstanak i pobedu nad tom strahotom koja je poput srebrnih niti padala s neba nad Pernom, prekinut
je i onaj poslednji kontakt novonaseljene planete sa matičnom.
Da bi kontrolisali nalete strašnih niti (jer, Pernjani su gotovo odmah po dolasku rastavili svoje
transportne brodove, kako bi njihove delove upotrebili u druge svrhe i odustali od svake težnje ka
tehnološkom napretku, smaratajući ga nevažnim na ovoj planeti sa netaknutom prirodom), dovitljivi
ljudi su sačinili dugoročan plan. Prva faza je podrazumevala gajenje veoma posebne vrste života koju
su zatekli u svom novom svetu. Muškarci i žene s istančanim sluhom za osećanja drugih i izvesnim
urođenim telepatskim sposobnostima, obučavani su da koriste i očuvaju ove nesvakidašnje životinje.
„Zmajevi“ (koji su ime dobili po mitskim zverima sa Zemlje, na koje su izgledom podsećali),
posedovali su dva izuzetno korisna svojstva: mogli su u trenu da se prebace s jednog mesta na drugo
i, pošto bi sažvakali kamen-plamenac, mogli su da bljuju vatru. Budući da su zmajevi umeli i da lete,
bili su u stanju da ugljenišu niti dok su još u vazduhu, a da pri tom ne stradaju. Bilo je potrebno
mnogo naraštaja da bi se u potpunosti usavršila primena ove prve faze. Druga faza predložene
odbrane protiv napada spora je nešto duže sazrevala. Naime, niti, te mikorizoidne spore sposobne za
putovanje kroz vasionu, satirale su organsku materiju s bezumnom proždrljivošću, a kad bi se
prizemljile, ukopavale su se i razmnožavale strahovitom brzinom. Tako je razvijen simbitički
organizam od iste vrste da parira ovom parazitu, i dobijena larva je ubačena u zemljište Južnog
kontinenta. Prvobitni plan je bio da zmajevi budu vidljiva zaštita, dok pale niti u vazduhu i da štite
naselja i marvu kolonista. Simbionata larvi je trebalo da štiti biljke proždiranjem bilo koje niti koja
bi uspela da izbegne zmajevu vatru.
Začetnici tog dvostepenog programa odbrane nisu uzeli u obzir promene ili ozbiljnu geološku
situaciju. Južni kontinent, mnogo privlačniji od surovije severne zemlje, pokazao se kao nestabilan i
celokupna kolonija je na kraju bila prisiljena da pređe na Sever, da bi potražila sklonište od niti u
prirodnim pećinama kontinentalnog stenovitog masiva.
Prvobitna Utvrda, podignuta na istočnoj strani velikog Zapadnog planinskog masiva, ubrzo je
postala skučena za sve koloniste. Nešto severnije, započeta je gradnja druge naseobine, pored
velikog jezera, zgodno smeštene u blizini litice načičkane pećinama. No, utvrda Ruata, kako je
naseobina nazvana, postala je prenaseljena za samo nekoliko naraštaja.
Kad se na istoku pojavila Crvena zvezda, odlučeno je da se počne s izgradnjom utvrde u
planinama na istoku, pod uslovom da tamo postoji pogodan smeštaj. Taj pogodan smeštaj je sada
podrazumevao pećine, zato što su samo tvrde stene i metal (kojih je na Pernu bilo u uznemiravajuće
malim količinama) bili neprobojni za žareće mase niti.
Krilati i repati zmajevi koji su rigali vatru sada su se gajili u veličini koja je zahtevala više
prostora no što su ga pružale utvrde na litici. Drevne, pećinama izbušene kupe ugašenih vulkana, od
kojih se jedna dizala visoko iznad prve utvrde, a druga u Bendenskim planinama, pokazale su se kao
vrlo pogodne i bilo je potrebno samo malo poboljšanja da bi postale pogodne za stanovanje.
Međutim, takvi projekti odneli su i poslednje gorivo potrebno za velike sekače kamena (koji su bili
programirani samo za rudarske operacije malih razmera, a ne za obimna iskopavanja litice), tako da
su naredne utvrde i vejrovi bili klesani rukama.
Zmajevi i njihovi jahači na svojim uzvisinama, i ljudi u svojim pećinama, bavili su se svojim
zasebnim zaduženjima i pri tom stekli navike koje su se uvrežile i pretočile u tradicije, neosporne kao
zakon.
Zatim je došao interval - od dve hiljade obrtaja planete Pern oko njene zvezde - tokom koga se
Crvena zvezda, taj ledeni, usamljeni zarobljenik, nalazila na suprotnom kraju svoje nepravilne
putanje. Nijedna nit nije pala na tie Perna. Njegovi stanovnici su počeli da uživaju u životu kakav su i
zamišljali da će imati onda kad su se tek spustili na tu divnu planetu. Izbrisali su pustoš koju su za
sobom ostavile niti, zasejali useve izasadili voćnjake, pomišljajući da pošume padine ogoljene
delovanjem niti. Uspeli su čak i da zaborave da im je pretila ozbiljna opasnost od izumiranja. Potom
su se niti vratile da obiđu još jedan krug oko raskošne zelene planete - pedeset obrtaja opasnosti s
neba - a Pernjani su ponovo zahvaljivali svojim precima, sada udaljenim za mnogo naraštaja, što su
ih snabdeli zmajevima koji su svojim plamenim dahom u vazduhu spaljivali padajuće niti.
Zmajska vrsta je takođe napredovala za vreme tog intervala; naselila se na još četiri mesta,
pridržavajući se plana odbrane koji je važio u vremenima padavina.
Značaj južne hemisfere - i larvi - izgubio se tokom neposrednih napora da se ustanove nove
naseobine. Uspomene na Zemlju su sve više nestajale iz pernske istorije sa svakom sledećom
generacijom, sve dok se sećanje na njihove korene nije svelo na legende i mitove, i otišlo u zaborav.
Kad je Crvena zvezda naišla treći put, razvijeno je složeno društveno-političko-ekonomsko
ustrojstvo za borbu protiv tog zla koje se stalno vraćalo. Šest vejrova, kako su se zvala stara
vulkanska prebivališta zmajeva, zavetovali su se da će štititi čitav Pern, i svaki vejr je doslovce imao
pod svojim krilima određeni geografski deo Severnog kontinenta. Ostatak stanovništva je imao da
davanjem desetine doprinosi izdržavanju vejrova, budući da ovi borci, jahači zmajeva, nisu imali
obradive zemlje u svojim vulkanskim naseobinama, kao ni vremena da se u mirnim intervalima uče
drugim zanatima na uštrb staranja o zmajevima, a nisu imali ni vremena za druge stvari, dok su štitili
planetu za vreme prolazaka.
Naselja, zvana utvrde, nikla su svugde gde je bilo prirodnih pećina; neka od njih, naravno,
prostranija i strategijski bolje smeštena od ostalih. Bili su potrebni snažni ljudi da bi se moglo
upravljati uspaničenim, užasnutim ljudima za vreme napada niti; da bi se sačuvale zalihe hrane onda
kad ništa nije moglo da se bezbedno gaji, bila je potrebna mudra uprava, jednako kao i vanredne
mere za kontrolisanje stanovništva i njegovog održavanja u životu i zdravlju, dok opasnost ne prođe.
Ljudi vični naročitim znanjima, kao što su prerada metala, uzgoj životinja, zemljoradnja, ribolov,
rudarstvo (takvo kakvo je bilo), tkanje, oformili su zanatske esnafe u svim velikim utvrdama,
zavetujući se pri tom onom majstorskom esnafu koji je podučavao pravilima njihovog zanata, čuvao
zanatske veštine i prenosio ih s kolena na koleno. Esnafi su bili proglašeni nezavisnima u odnosu na
pripadnost utvrdi i svaki zanatlija pojedinog esnafa dugovao je vernost velemajstoru esnafa (izborno
zvanje, koje se zasnivalo na iskustvu, znanju i pisarskoj sposobnosti), kako se ne bi desilo da
gospodar utvrde uskrati proizvode esnafa smeštenog u njegovoj utvrdi ostalima na planeti.
Velemajstor zanata je bio odgovoran za produktivnost svog esnafa, kao i za distribuciju, pravednu i
lišenu predrasuda, svih zanatskih proizvoda na planetarnoj, a ne lokalnoj bazi.
 Određena prava i privilegije padali su u deo raznim vođama utvrda i velemajstorima zanata i,
prirodno, zmaj-jahačima u čiju zaštitu se za vreme padanja niti uzdao ceo Pern.
Povremeno bi poklapanje pet prirodnih Rukbatovih satelita sprečilo Crvenu zvezdu da priđe
Pernu i ispusti na njega svoje strašne spore. Za Prenjane to beše znano kao Dugi intervali. Tokom
jednog od takvih intervala, blagodaran narod je napredovao i množio se, šireći se preko zemlje,
klešući nove utvrde od čvrstih stena, samo za slučaj da se vrate niti. Ali, postali su toliko obuzeti
dnevnim poslovima, da su više voleli da veruju da im Crvena zvezda zaista više neće naškoditi.
Niko nije primetio da je ostalo samo nekolicina zmajeva da se podigne u nebo i da je samo
jedan vejr zmaj-jahača ostao na Pernu. Pošto Crvena zvezda nije trebalo da se vrati još dugo, dugo
vremena, ako se ikada i bude vratila, zašto je onda i bilo potrebe za brigu? Tokom pet generacija,
potomci odvažnih zmaj-jahača su pali u nemilost; legende o prošlim junačkim delima i sami razlog
njihovog postojanja su postali slabo poštovani.
Prvi deo „Zmaj-jahača Perna“: „Let zmajeva“ počinje kada Crvena zvezda počne, nošena
prirodnim silama, da se u svom kruženju primiče Pernu, namigujući svojim kobnim crvenim okom na
svoju davnašnju žrtvu, na koju se odavno namerila. Jedan čovek, F'lar, jahač bronzanog zmaja po
imenu Mnement, poverovao je da ima istine u drevnim pričama. Njegov polubrat, F'nor, jahač
smeđeg Kanta, saslušao je njegove tvrdnje i zaključio da je uzbudljivije verovati u njih, nego živeti
učmalim životom samotnog pernskog vejra. Kad je i poslednje zlatno jaje zmajske kraljice na samrti
očvrsnulo na zemljištu za izleganje, F'lar i F'nor su u tome videli priliku da zadobiju upravu nad
vejrom. Tragajući za ženom snažnog uma koja bi jahala uskoro izleglu kraljicu, dva brata su otkrila
Lesu, jedinog preživelog člana ponosite ruatanske krvne linije. Ona je utisnula mladu Ramot, novu
kraljicu, i postala vejranka Bendena. Potom je F'larov bronzani Mnement obleteo mladu kraljicu
tokom njenog prvog parenja i on je postao vejr-vođa preostalih zmaj-jahača Perna. Potom su ovo
troje - Lesa, F'lar i F'nor - primorali gospodare utvrda i zanatlije da uvide predstojeću pošast i da
pripreme svoju skoro nemoćnu planetu protiv niti. Bilo je očigledno da grupica od dvesta zmajeva
vejra Benden neće biti u stanju da odbrani naselja koja su se raširila. U starijim danima je bilo
potrebno punih šest vejrova, kada je naseljena zemlja bila u mnogo manjim granicama nego što je
sad. Čak se u jednom nedovršenom poduhvatu pokušalo razvijanje, sada skoro zaboravljenog, Južnog
kontinenta. No, to nije uspelo.
Međutim, tokom učenja da upravi svoju zmajsku kraljicu međuprostorom od jednog mesta do
drugog, Lesa je otkrila da se zmajevi takođe mogu kretati njime od jednog do drugog vremena.
Dovodeći u opasnost i svoj i život jedine zmajske kraljice Perna, Lesa i Ramot su se vratile kroz
vreme, kroz četiri stotine obrtaja, pre tajanstvenog nestanka ostalih pet vejrova, tik posle poslednjeg
prolaska Crvene zvezde. Pet vejrova iz drevnih vremena, videvši samo propadanje svog ugleda i
smoreni dokolicom posle čitavog životnog veka uzbudljive borbe, složilo se da pomognu Lešinom
vejru. Ovi ljudi iz prošlosti su pošli napred u njeno vreme i spasili Pern.
Drugi deo „Zmaj-jahača Perna“: „Potraga zmajeva“ sustiže priču sedam obrtaja kasnije, kada su
prvobitni zahvalnost i olakšanje utvrda i esnafa izbledeli i iskvarili se. Starovremcima se takođe nije
svideo Pern budućnosti u kome su sada živeli. Četiri stotine obrtaja je donelo suviše suptilnih
promena. Naviknuti na mnogo podređenije i zahvalnije stanovništvo, našli su se u neuobičajenim
odnosima sa gospodarima utvrda, esnafima i pogotovo sa vejrom Benden i njegovim slobodoumnim
vođama.
Napetost između dve strane je došla do usijanja tokom neznatnog koškanja u koje su bili
uključeni F'nor i starovremac fortovskih zmaj-jahača. F'nor je poslat na Južni kontinent da bi se
oporavio od ranjavanja. U međuvremenu, F'lar se sukobio sa starovremcem T'ronom od vejra Fort
tokom sastanka kome su prisustvovali svi sem dvojice vejr-vođa. Malo je odlučeno tu, ali je postalo
jasno da se starovremci nisu odnosili onoliko odgovorno koliko su zahtevale njihove dužnosti.
F'larovi argumenti su naveli starovremce D'rama, vejr-vođu Iste, i G'nariša, vejr-vođu Igena, da
dobro sagledaju svoje savremenike. Niti su počele da padaju nepredvidljivo i karte, pažljivo urađene
od F'lara po starim zapisima su nekako izgubile svoju tačnost. U tom trenutku su se Robinton,
majstor-harfista Perna i majstor-kovač Fandarel udružili sa bendenskim vođama u pokušaju da se
nose sa novom opasnošću. Da bi potpomogao stvari Fandarel je razvio spravu za koju se nadao da će
obezbediti komunikaciju između utvrda i esnafskih dvorana.
U međuvremenu, u Južnom vejru, F'nora je negovala mlada jahačica kraljice, Breke, kada je
nehotično otkrio plamene guštere, do tada smatrane za legende i izmišljotine, da zaista postoje i da se
na njih takođe može izvršiti utisak na izleganju, na isti način kao i kod njihovih genetskih rođaka,
zmajeva. Kilara, strastvena i nezadovoljna vejranka Južnog vejra, pronašla je leglo sa jajima
plamenih guštera koja je odnela Meronu, gospodaru Nabola, jednom od najnezgodnijih gospodara
utvrda.
Pošto je bio pozvan od strane F'nora u vezi sa plamenim gušterima, F'lar se zaputio u Južni vejr
gde je primetio da T'bor, mladi vejr-vođa, ima problema sa vejrankom, putenom Kilarom. Kada su
niti počele da padaju na jugu, F'lar se priključio borbi. Videvši veoma čudnu pojavu u u gustom bilju,
otkrio je veoma zanimljivog i veoma živog insekta u zemljištu i doneo je nekoliko uzoraka majstor-
stočaru Sogranu tvrdoglavom čoveku za koga su larve bile pošast. Sećajući se onoga što je video,
F'lar se zakačio sa njim i nastavio je svoje ispitivanje larvi uz pomoć F'nora, koji se tada vratio u
vejr i N'tona, zmaj-jahača Liota, sa korenima iz esnafa.
Uskoro je gospodar Litol, staratelj mladog Džeksoma kome je Lesa ustupila svoje krvno pravo
na utvrdu Ruata, posetio vejr Benden da bi razgovarao o napetoj situaciji sa F'larom, Lesom,
Robintonom i Fandarelom. Sa sobom je poveo i Džeksoma, pošto je njegov štićenik bio prijatelj sa
F'lesanom, jedinim sinom F'lara i Lese. Dok su odrasli razgovarali, dva dečaka su se ušunjala kroz
nekorišćene prolaze vejra Benden da bi bacili pogled na zemljište za izleganje. Dečaci su se
prestravili zbog neočekivanog povratka kraljice i u brzini su se izgubili u mračnim hodnicima
nehotično otkrivši neke davno zaboravljene odaje. Grupa koja ih je tražila, našla ih je bez svesti i
otkrila je zagušljive odaje u kojima je pronašla nekoliko čudnih predmeta, uključujući i instrument
koji je uvećavao male stvari i koji je ubrzo postao posebna dragocenost za majstor-kovača. F'lar je
predložio da se u tajnosti istraže starije utvrde i vejrovi, ne bi li se i u njima pojavilo nešto
zanimljivo što bi popunilo rupe u izgubljenom znanju.
Ubrzo potom, Kilara i gospodar Meron su se pojavili na venčanju gospodara Asgenara i
Telgarove sestre u utvrdi Telgar sa plamenim gušterima na rukama, time prilično uzburkavši ljude.
Iznenada se pojavio zmaj-jahač, prekidajući svadbenu gozbu vestima da bezbroj niti pada po Igenu.
F'lar je zatražio pomoć od ostalih vejr-vođa i T'ron je u tome video svoju priliku da izazove
bendenskog vejr-vođu na dvoboj iz kojeg je F'lar, iako ranjen, izašao kao pobednik iproterao T'rona i
ostale starovremce koji ga nisu hteli priznati za glavnog vejr-vođu. Gospodari utvrde i gospodari
esnafa su ga jednoglasno podržali. Starovremnske vejr-vođe: D'ram od Iste, G'nariš od Igena i R'mart
od Telgara su takođe stali uz njega. T'kul od Visokih prostora se pridružio T'ronu u izgnanstvu sa
sedamdesetak drugih starovremaca i zmaj-ljudi. Uprkos svojoj rani, F'lar je bio uporan u tome da leti
protiv niti u Igenu, tako što je išao međuprostorom do vremena početka njihovog padanja.
Bivši zmaj-jahači od Južnog vejra behu izbačeni od strane T'rona, tako da su se naselili u vejru
Visoki prostori koji je bio ostavljen u strašnom stanju. Breke, nesvesna da je njena kraljica blizu
svog prvog ljubavnog leta, počela je da vraća red u vejr, dok se Kilara zabavljala sa gospodarem
Meronom. Na nesreću, Kilarina kraljica Pridet je bila takođe blizu vremena parenja i kada se Virent
podigla, u istom vremenu je i Pridet. Zapodenuta je borba između dve kraljice u kojoj su ostale
pokušale da ih razdvoje. Kant je očajnički pokušao da spase Virent. No, obe kraljice behu smrtno
ranjene i otišle su u međuprostor, ostavivši za sobom Kilaru kao bezumnog idiota i Breke koja je
visila na ivici razuma. Samo su je F'norova ljubav, Kantova posvećenost i stalna pratnja plamenih
guštera održali u životu.
U međuvremenu, vođeni načelima bendenske naprave, Fandarel i Vansor su sačinili moćan
dalekozor koji je omogućio da se vide i nemirna površina Crvene zvezde i još neke od planeta u
sistemu. Lesa, Robinton i otpadnički gospodar Meron između ostalih su stigli u vejr Fort sa namerom
da isprobaju novi dalekozor. No, gospodar Meron je bio uporan u tome da pošto se sada može videti
površina Crvene zvezde, da bi zmaj-jahači trebalo nekako da budu u mogućnosti da stignu tamo. Tako
je pokušao da pošalje svog malog plamenog guštera na putovanje. Malo stvorenje ne samo da je
nestalo u strahu, već je nekako uspelo da prestraši i ostale plamene guštere.
Kada je Ramotino leglo napokon bilo spremno za izleganje, među gostima su se našli i gospodar
Litol i mladi Džeksom. Pokušaj da se Breke izvuče iz njene obamrlosti tako što bi je predstavili kao
kandidatkinju za novu kraljicu je propao, ali je zato njen bronzani plameni gušter Berd uspeo da je
trgne iz tugovanja. Kada je Džeksom primetio da se najmanje jaje - baš ono koje ga je privuklo tokom
sudbonosnog upada u leglo - ljulja, ali da ne puca, on je pritekao u pomoć stvorenju u njemu i načinio
je utisak na malog belog zmaja kojeg je spasao. Bez obzira na to što je trebalo da postane gospodar
utvrde, Džeksom je postao i vejranin. Tako je odlučeno da mu se dozvoli da povede Ruta sa sobom u
utvrdu, jer su postojali veliki izgledi da mali zmaj neće preživeti ni svoj prvi obrtaj. Oporavivši se
od ranjavanja, F'lar je iskoristio priliku izleganja da bi dokazao različitim velemajstorima zanata i
gospodarima utvrda da larve napadaju i proždiru niti. Izgledalo je takođe da oni obnavljaju i štite
biljke od štete koju bi načinile niti. Tada se majstor-poljodelac Andemon setio drevnog upozorenja:
„Vodite računa o larvama“, i shvatio je da je pogrešno protumačena izreka i da su sistematski larve
uništavane u zemlji, a ustvari ih je sve vreme trebalo razmnožavati.
Tako je, posle vekova, druga faza zaštite, započeta od strane kolonista, napokon priznata kao
takva. Pošto je to bilo slučaj, F'lar je započeo dva poduhvata uz F'norovu i N'tonovu pomoć: prvi, da
zaseje Severni kontinet larvama; drugi, da se prošire posebna znanja, da se više ne bi dogodilo da
bitni podaci budu izgubljeni ili iskrivljeni.
No, gospodari utvrda, podbodani od strane Merona, nastavili su da vrše pritisak na zmaj-jahače
da odu na Crvenu zvezdu i da uklone pretnju od niti na samom njihovom izvoru. Da bi preduhitrio
F’lara da učini tako nešto opasno, F'nor je upravio Kanta ka skupini oblaka na površini Crvene
zvezde. Bese to ogroman skok međuprostorom i skoro su izgubili živote u burnoj atmosferi Crvene
zvezde, ali su nekako povučeni iz sigurne smrti zahvaljujući Brekinoj potrebi za njima. F'norov
poduhvat je razjasnio svakom zmaj-jahaču i svakome ko je posedovao plamene guštere da je
nemoguće direktno napasti Crvenu zvezdu. Bilo je suviše opasno.
Sagledavši stvarno stanje stvari, F'lar se sav dao na širenje larvi i tajno osmatranje Juga, koji je
za sada morao ostati naseobina otpadničkih starovremaca, čija je situacija zbog odsustva mlade
kraljice koja bi se parila, ubrzano postajala teška. Bilo je tu i drugih nevolja, koje su se osećale i za
koje je Robinton verovao da su podjednako teške.
I sada započinjemo „Belog zmaja“, treći deo „Zmaj-jahača Perna“...
 Prvo poglavlje
U utvrdi Ruata, XII obrtaja tekućeg prolaska

,,E, ako sada nije dovoljno čist“, reče Džeksom N'tonu dok je nauljenom krpom poslednji put
pljusnuo Rutov vratni hrbat, „onda zaista ne znam šta je čisto!“ Rukavom tunike je obrisao svoje
oznojano čelo. „Šta mislite, N'tone?“, upitao je učtivo, najednom svestan da je govorio bez potrebnog
poštovanja prema položaju svog pratioca, koji je bio vejr-vođa Forta.
N'ton se naceri i pokaza prema travnatoj obali jezera. Oni progacaše kroz blato od ispranog
sapun-peska koje je za sobom ostavio mali zmaj i kao jedan, okrenuše se da bi u celini videli Ruta
kako se mokar cakli na jutarnjem suncu.
„Nisam ga video čistijeg“, primeti N'ton posle dužeg razmišljanja, dodajući brzo, „time ne
govorim da ga nisi oduvek održavao čistim, Džeksome. No, ako ga ne budeš zamolio da izađe iz tog
blata, neće ti još dugo ostati čist.“
Džeksom je brzo preneo zahtev. ,,I dok ne dođeš do trave, drži podignut rep, Rute.“
Krajičkom oka Džeksom primeti da su se Dors i njegovi pajtaši izmigoljili, čisto za slučaj ako
N'tonu padne na pamet još neki težak posao za njih. Nekako mu je pošlo za rukom da prikrije
samozadovoljstvo koje je osetio tokom celog Rutovog kupanja. Dors i ostali se nisu usudili da ne
poslušaju zmaj-jahača kada ih je ovaj bez po muke naterao da pomognu. Džeksomu je značajno
podiglo raspoloženje to što ih je video kako se znoje zbog „kržljavka“, „preraslog plamenog
guštera“, onemogućene da zadirkuju i da se podsmevaju, što im beše u planu ovog jutra. Nije se
zanosio nadanjima da će ovo stanje trajati dugo. Ali, ako danas vejr-vođe Bendena odluče da je Rut
dovoljno snažan da ga nosi u letu, onda će biti slobodan da odleti od podrugivanja koje je morao da
istrpi od svog brata po mleku i njegovih pajtosa.
„Znaš“, započe N'ton, blago se namrštivši, kada je prekrstio ruke preko isprskane tunike, „Rut
nije stvarno beo.“
Džeksom je sumnjičavo zurio u zmaja. „Nije?“
„Nije. Vidi kako kako mu koža ima tonove smeđeg i zlatnog, i prelive plavog ili zelenog na
levom boku.“
,,U pravu ste!“, Džeksom žmirnu, iznenađen otkrivanjem nečega potpuno novog o svom
prijatelju. „Pretpostavljam da se te boje mnogo bolje primećuju zato što je toliko čist i zato što je
sunce toliko svetio danas!“ Osećao je takvo zadovoljstvo što je u mogućnosti da razgovara o svojoj
omiljenoj temi sa nekim ko razume.
„Kod njega su... više... prisutne sve boje zmajeva, nego, što bi se reklo, da mu nedostaju“,
nastavio je N'ton. On je naslonio ruku na špic Rutovog mišićavog ramena, a potom je isturio glavu
dok je pregledao snažne stražnje udove. „Prelepo je građen, takođe. On može biti mali, Džeksome, ali
on je jedan lepotan!“
Džeksom ponovo uzdahnu, nesvesno ispravljajući svoja ramena i nadimajući grudi od ponosa.
„Ni previše, ni premalo sala, a, Džeksome?“ N'ton izbaci lakat da bi munuo ga po vrhu ramena,
lukavo se cereći u ime svih vremena kada ga je dečko morao zvati da bi mu pomogao da se izbori sa
Rutovim varenjem. Džeksom je došao do pogrešnog zaključka da će mali zmaj porasti do veličine
svojih parnjaka iz legla, ako bi mu pošlo za rukom da ga nakljuka dovoljnom količinom hrane. Ono
što je usledilo nije bilo valjano.
„Mislite li da je dovoljno snažan da me ponese?“
N'ton ga brižno pogleda. „Hajde da vidimo, ti si ga utisnuo u proleće prošlog obrtaja, a sada
smo u hladnom vremenu. Većina zmajeva dostigne puni rast tokom svog prvog obrtaja. Mislim da Rut
nije porastao za pola šake u poslednjih šest meseci, tako da moramo zaključiti da je dostigao svoj
puni stas. De, sada“, on nadoda na njegov uzdah, „veći je od bilo koje trkaće zveri za pola glave, zar
ne? One mogu biti jahane satima bez da se zamore, je l' tako? A ni ti nisi baš neka teška kategorija
kao onaj Dors.“
„Letenje je drugačija vrsta napora, zar ne?“
„Istina, ali Rutova krila su srazmerno velika prema njegovom telu da ga održe u letu... „
„Dakle, on je pravi pravcijati zmaj, je li?“
N'ton je zurio u Džeksoma. Potom je ruke spustio na dečakova ramena. „Jeste, Džeksome, Rut je
pravi pravcijati zmaj, iako je upola od stasa svojih drugova! I danas će to dokazati kada te bude
nosio! Zato hajdemo da tebe i njega vratimo u utvrdu. Moraš se nalickati da bi odgovarao njegovoj
lepoti!“
„'Ajde, Rut!“
Radije bih se baškario ovde na suncu, odgovori mu on, krećući se Džeksomu s leva, koračajući
ljupko, dok je išao ukorak sa svojim prijateljem i sa vejr-vođom Forta.
„Ima sunca i u našem dvorištu, Rute“, uveravao ga je Džeksom, blago mu se oslanjajući na kvrgu
na glavi, svestan srećne plave nijanse njegovih lagano kolutajućih, poput brušenih dragulja, očiju.
Dok su hodali u tišini, Džeksom je podigao oči ka veličanstvenoj strani litice koja beše utvrda
Ruata, po starosti druga ljudska naseobina na Pernu. Na njemu će biti da njome upravlja kada bude
imao dovoljno godina ili dok njegov staratelj, gospodar Litol, bivši kalfa-kalfa, nekadašnji zmaj-
jahač, ne oceni da je dovoljno mudar - to jest, ako ostali gospodari utvrda napokon budu prevazišli
svoje nezadovoljstvo zbog njegovog nehotičnog utiska na upola manjeg zmaja, Ruta. On uzdahnu,
pomiren sa činjenicom da mu se nikada neće dozvoliti da zaboravi taj trenutak.
Nije se radilo o tome da je to želeo, ali utiskom na Ruta je izazvao svakakve nevolje za
bendenske vejr-vođe, F'lara i Lesu, za gospodare utvrda, a i za sebe pošto mu nije bilo dozvoljeno da
bude pravi zmaj-jahač i da živi u vejru. Morao je da ostane gospodar utvrde Ruata ili bi se svaki
mlađi gospodarski sin bez utvrde borio do smrti za to mesto. Najgoru nevolju je stavio na pleća
čoveku koga je najviše želeo da zadovolji, svom staratelju, gospodaru Litolu. Da je samo za tren
zastao da razmisli, pre no što je skočio u bendensko leglo da bi pomogao malom belom zmaju da se
probije kroz ljusku, shvatio bi kakvo će mučenje doneti gospodaru Litolu stalnim podsećanjem na to
šta je izgubio smrću svog smeđeg zmaja Larta. Ništa nije značilo što je Lart uginuo obrtajima pre
njegovog rođenja, nesreća je bila živa, okrutno sveza u Litolovom umu, ili su tako iznova i iznova
govorili Džeksomu. No, ako je to zaista bilo tako, Džeksom se često pitao zašto se onda gospodar
Litol nije pobunio kada su se vejr-vođe i gospodari utvrda složili da bi trebalo da pokuša da podigne
malog zmaja u Ruati?
Gledajući ka plamen-visijama, Džeksom je primetio da je N'tonov smeđi Liot, obraz uz obraz sa
Viltom, starijim smeđim zmajem stražarom. Pitao se o čemu razgovaraju njih dvojica. O njegovom
Rutu? O današnjem ispitu? Primetio je plamene guštere, majušne srodnike velikih zmajeva, kako
lenjo vrludaju iznad ove dvojice. Ljudi su terali verije i trkaće zveri iz glavne staje na pašnjake, koji
su se nalazili na severu utvrde. Dim se podizao od zanatlijskih kućica koje su strminu okruživale sve
do velikog dvorišta i duž ivice glavnog istočnog puta. Na levoj strani strmine su se izgrađivale nove
kućice, pošto je unutrašnja uvala utvrde Ruata smatrana nesigurnom.
„Koliko štićenika Litol ima ovde u Ruati, Džeksome?“, iznenada upita N'ton.
„Štićenika? Nijednog, gospodine.“ Džeksom se namršti. Sigurno je da je N'ton bio upoznat sa
tim.
 ,,A što ih nema? Trebalo bi da upoznaš i druge od tvog položaja.“
,,Oh, vrlo često pratim gospodara Litola u druge utvrde.“ „Nisam mislio toliko na upoznavanje
sa društvenim okruženjem, koliko o tome da imaš drugare svojih godina.“
„Tu je moj brat po mleku, Dors i njegovo društvo iz kućica.“ „Pravo zboriš.“
Nešto u načinu govora vejr-vođe natera Džeksoma da ga pogleda krajičkom oka, ali njegov izraz
lica mu ništa ne reče.
„Viđaš li FTesana ovih dana? Znam da ste vas dvojica često umeli da zakuvate neku papazjaniju
u vejru Benden.“
Džeksom nije mogao da zaustavi crvenilo na licu. Je li moguće da je N'ton nekako otkrio da su
se on i F'lesan ušunjali kroz rupu do bendenskog Legla, da bi zirnuli u Ramotina jaja? Nije verovao
da bi se F'lesan izlanuo! Nikome! No, često se pitao da li je dodirivanje tog malog jajeta presudilo
da biće u njemu bude njegovo!
„Ne viđam mnogo FTesana ovih dana. Nemam mnogo vremena, s obzirom na to da se staram o
Rutu i svemu ostalom.“
„Da, naravno da nemaš“, reče N'ton. Izgledalo je kao da bi još nešto nadodao, ali da se
predomislio.
Dok su koračali u tišini, pitao se nije li rekao nešto što nije trebalo. No, nije mogao dugo da se
time bakće. Baš tada N'tonov plameni gušter, smeđi Tris, poče da kruži u nameri da sleti na
postavljeno rame vejr-vođe, cvrkućući uzbuđeno.
„Šta nije u redu?“, upita Džeksom.
„Previše je uzbuđen da bi bio jasan“, smejući se odgovori N'ton, a potom pomazi stvorenjce po
vratu, pevušeći niz smirijućih zvukova sve dok Tris, uz poslednji cvrkut upravljen ka Rutu, ne skupi
krila.
Sviđam mu se, primeti Rut.
„Sviđaš se svim plamenim gušterima“, odgovori mu Džeksom.
„Tačno, takođe sam to primetio, i to ne samo danas kada su nam pomagali da ga operemo“, reče
N'ton.
,,A zašto?“, oduvek je želeo da pita N'tona, ali nije smogao hrabrosti. Nije hteo da vejr-vođu
zamajava takvim tričarijama. No, danas, to baš i nije izgledalo kao tričarija.
N'ton okrenu glavu prema plamenom gušteru i, za samo časak, Tris brzo otcvrkuta, a potom
revnosno očisti svoju prednju nožicu. N'ton se zakikota. „Rut mu se sviđa. To je jedino što mogu
izvući od njega. Usudiću se da kažem da je to zbog toga što im je Rut stasom bliži. Mogu ga sagledati
bez toga da se moraju udaljiti od njega za nekoliko zmajskih dužina.“
„Pretpostavljam“, Džeksom je još uvek imao sumnji. „Šta god da je u pitanju, plameni gušteri sa
raznih strana dolaze da ga vide. Pričaju mu najneverovatnije priče, ali ga to čini srećnim, naročito
kada ja ne mogu da budem sa njim.“
Stigli su do prilaza i zaputili su se ka strmini u veliko dvorište.
„Nemoj se dugo spremati, a, Džeksome? Lesa i F’lar bi trebalo da pristignu uskoro“, N'ton reče,
dok je išao dalje kroz velike kapije prema teškim dverima utvrde. „Je l’ Fajnder u svojim
prostorijama u ovo doba?“
„Trebalo bi.“
Potom, kada su Džeksom i Rut skrenuli ka kuhinji i starim stajama, mladić poče da se brine zbog
današnjeg ispita. N'ton mu ne bi ulivao lažnu nadu za dobijanje dozvole da leti sa Rutom, da nije bio
prilično siguran da će bendenske vejr-vođe na to blagonaklono gledati.
Biće tako divno leteti sa Rutom. Pored toga, to će pokazati jednom zauvek da je Rut pravi zmaj,
a ne samo prerasli plameni gušter, kako mu se Dors često rugao. I takođe, napokon će biti u stanju da
pobegne od Dorsa. Danas je bilo prvi put u toku svih obrtaja da nije morao da se nosi sa Dorsovim
zadirkivanjem dok je prao Ruta. Nije se radilo samo o tome da je on bio ljubomoran na to što
Džeksom ima Ruta. Dokle god da mu je pamćenje sezalo, Dors ga je oduvek dirao. Pre no što je Rut
došao, uspevalo mu je da nestane u mračnim ćoškovima mnogih Ruatinih nivoa. Dorsu se nisu sviđali
mračni, zagušljivi hodnici, tako da ih se klonio. Ali sa Rutovim dolaskom, više nije bio u stanju da
nestane i da izbegne Dorsovoj pažnji. Često je želeo da mu toliko ne duguje. No, on je bio gospodar
Ruate i Dors je bio njegov brat po mleku, tako da mu je dugovao svoj život. Jer da Dilana nije rodila
Dorsa dva dana pre njegovog neočekivanog rođenja, umro bi u svojim prvim satima. Zato je učen od
strane Litola i harfiste utvrde da mora da deli sve sa svojim bratom po mleku. No, sa koje god strane
da je pogledao, Dors je mnogo bolje prolazio od njega samog. Dečak, za punu šaku viši od Džeksoma
i stamenije građe, sigurno nije ni osetio zbog deljenja majčinog mleka. A bogami, i postarao se za to
da dobije najbolje od svega što je Džeksom posedovao.
Džeksom je veselo mahnuo kuvarima, zauzetim spremanjem dobrog ručka za slavlje, za koje se
žarko nadao da će biti u ime njegovog prvog leta na Rutu. On i beli zmaj nastaviše pored kapija ka
starim stajama koje su bile preuređene u njihove odaje. Iako je Rut bio mali kada je prvi put stigao u
Ruatu pre jednog i po obrtaja, postalo je očito da će brzo porasti i da neće moći da uđe u
tradicionalni smeštaj gospodara utvrde unutar samog imanja.
Tako je Litol odlučio da bi stare staje, sa zasvođenom tavanicom mogle biti prerađene u
odgovarajuće odaje za spavanje i radnu prostoriju za Džeksoma, a takođe da mogu biti i prigodan
prostrani vejr za malog zmaja. Nova vrata su bila posebno osmišljena od strane majstor-kovača
Fandarela i behu okačena toliko domišljato, da su sitni momčić i nesvakidašnji zmaj mogli proći kroz
njih.
Ovde ću sedeti na suncu, reče Rut Džeksomu, proturivši glavu kroz ulaz u njihove odaje. Moj
ležaj nije očišćen.
„Svi su bili zauzeti spremanjem zbog Lešine posete“, odgovori Džeksom, smejuljeći se dok se
podsećao užasa na Dilaninom licu kada joj je Litol saopštio da vejranka dolazi. U očima njegove
majke po mleku Lesa je još uvek bila jedini punokrvni Ruatanac preživeo posle Faksovog podmuklog
napada na utvrdu pre dvadeset obrtaja.
Skinuo je svoju mokru tuniku kada je ušao u svoju prostoriju. Voda u krčagu pored umivaonika
je bila mlaka i on se namrštio. Zaista je trebalo da bude čist poput svog zmaja, ali nije verovao da će
imati dovoljno vremena da stigne do toplih kupatila utvrde pre no što budu došle vejr-vođe. Ne bi
bilo dobro da bude odsutan kada oni stignu. Oprao se sapun-peskom i mlakom vodom.
Dolaze. Rut ga obavesti u glavi, baš pre nego što stari Vilt i Liot objaviše dolazak posetilaca uz
odgovarajuću riku.
Džeksom požuri ka prozoru i proviri, uhvativši odsjaj ogromnih krila kada su se pridošlice
spustile na veliko dvorište. Nije čekao dovoljno dugo da vidi bendenske zmajeve kako odlaze ka
plamen-visijama, praćeni uzbuđenom bulumentom plamenih guštera. Brišući se brzo, on se izvuče iz
svojih mokrih čakšira. Nije mu trebalo dugo da obuče svoju dobru novu opremu i da uskoči u svoje
čizme posebno napravljene za ovu priliku, koje behu opšivene mekom kožom verija da bi održale
toplotu tokom leta. Skorašnja vežba mu je omogućila da lako navuče jahačke poveze na nestrpljivog
malog zmaja.
Kada su njih dvojica pojurili iz svojih odaja, Džeksom je ponovo bio obuzet strahom. Šta ako
N'ton nije bio u pravu? Šta ako Lesa i F'lar odluče da čekaju još nekoliko meseci da vide hoće li Rut
porasti? Šta ako Rut, budući tako mali zmaj, ne bude imao dovoljno snage da ga nosi u letu? A šta ako
povredi Ruta?
Rut zapevuši ohrabrujuće. Ne možeš me povrediti. Ti si mi prijatelj. I on ga glavom potera sa
puno ljubavi, duvajući mu u lice toplim slatkim dahom.
Džeksom duboko udahnu, u pokušaju da smiri svoj uznemireni stomak. A tada, postade svestan
okupljanja na stepeništu utvrde. Zašto je moralo biti toliko ljudi ovde danas?
Nema ih mnogo, rekao mu je Rut, glasom punim iznenađenja kada je podigao glavu da vidi
okupljanje. Takođe, nema ni mnogo plamenik guštera da me gleda. Poznajem sve ove prisutne
danas. Poznaješ ih i ti.
Video je da ih zaista sve zna. Ohrabrivši se zmajevim prihvatanjem tako velikog broja
posmatrača, on ispravi ramena i krenu napred.
F'lar i Lesa, kao glavni zmaj-jahači, bili su najvažniji gosti. F'nor, jahač smeđeg Kanta i
supružnik tužne Breke, takođe je bio prisutan, ali on je bio dobar prijatelj Džeksomu. Naravno, N'ton
je bio tu, pošto je bio vejr-vođa Forta i Ruata je potpadala pod zaštitu tog vejra. Majstor Robinton
kao harfista Perna je bio tu i Džeksomu je bilo drago što vidi Menoli pored njega, harfistkinju koja je
1
vrlo česta bila njegov branilac. Nevoljno je priznao pravo gospodara Sangela od Južnog čaurišta i
gospodara Grogea od Forta da budu prisutni kao predstavnici utvrdara.
U početku nije mogao videti gospodara Litola. Potom se Fajnder pomerio da bi nešto rekao
Menoli i Džeksom je primetio svog staratelja. Nadao se da će Litol zaista ovog puta pogledati u
Ruta, makar da se i to nikada više ne dogodi.
Prešli su preko dvorišta i stali pred stepenište, dok je držao svoju desnu ruku na Rutovom
snažnom, vitko izvijenom vratu i gledao pravo u oči sudije.
Ispruživši ruku u pozdrav prema Rutu, Lesa se smeškala Džeksomu dok je silazila da bi ga
pozdravila. „Rut se dosta popunio od prošlog proleća, Džeksome“, rekla je, umirujuće i
blagonaklono. „Ali ti bi trebalo da jedeš više. Litole, zar Dilana nikada ne hrani ovo dete? Od njega
su samo kosti.“
Džeksom je bio šokiran kada je shvatio da je sada viši od Lese i da se ona propinje da bi ga
pogledala u lice. Uvek ju je smatrao velikom. Bilo je neprijatno gledati dole u vejranku Bendena.
„Rekla bih da si još uvek viši od FTesana, a on se izdužuje svaki put kad ga pogledam“, nadoda
ona.
On promuca izvinjenje.
„Koješta, Džeksome, ponašaj se shodno svom stasu“, reče F'lar pristavši uz svoju vejranku.
Njegova pažnja beše upravljena na Ruta i beli zmaj malčice podiže svoju glavu u nivou očiju visokog
vejr-vođe. „Izrastao si za više šaka, Rute, nego što sam ti dao pri izleganju! Dobro si se pokazao uz
svog prijatelja, gospodara Džeksoma.“ Bendenski vejr-vođa je blago naglasio titulu kada je skrenuo
pogled od zmaja ka jahaču.
Džeksom se trgnu, jer mu se nije sviđalo podsećanje na njegov neodređeni položaj.
„Međutim, ne mogu reći da ćeš ikada dostići stas našeg dobrog majstor-kovača, tako da ne
verujem da ćeš preopteretiti Ruta u letu.“ F'lar ovlaš pogleda ostale na stepeništu. „Rut je za celu
glavu viši u ramenima od trkaćih zveri. Takođe je i stameniji.“
„Kakav je sada raspon njegovih krila?“, upita Lesa zamišljeno. „Džeksome, hoćeš li ga zamoliti
da ih raširi?“
Lesa je mogla lako da sama zamoli Ruta pošto je bila u stanju da razgovara sa svakim zmajem.
Džeksom je značajno bio ohrabren pruženom mu takvom pažnjom i preneo je zahtev Rutu. Beli zmaj
se propeo na zadnje noge i raširio je krila, dok su mu oči kolutale od uzbuđenja, a mišići su se
prelivali u zamagljenim tonovima svih zmajevskih boja preko grudi i ramena.
 „Potpuno je srazmerno građen“, reče F'lar, zagnjurivši se ispod krila da bi ispitao gornju stranu
široke, providne opne. ,,Oh, hvala ti, Rut“, nadoda kada je beli zmaj dragovoljno podigao krilo.
„Mislim da je poput tebe i on željan da te nosi!“
„Da, gospodine, zato, gospodine, što je on zmaj, a svi zmajevi lete!“
Zbog načina na koji ga je F'lar pogledao on proguta knedlu, pitajući se nije li njegov brzi
odgovor bio previše drzak. Kada je začuo Lesu kako se smeje pogledao je ka njoj. Ali ona se nije
smejala ni njemu ni Rutu. Oči su joj počivale na njenom vejraninu. F'lar izvi desnu obrvu nacerivši
joj se. Džeksom je osetio da nisu uopšte pomislili ni na njega ni na Ruta.
„Tašta, zmajevi lete, zar ne, Lesa?“, reče nežno vejr-vođa i Džeksom shvati da je u pitanju šala
koja je samo njima poznata.
Tada F'lar podiže glavu ka plamen-visijama gde su zlatna Ramot, bronzani Mnement i još
dvojica smeđih, Kant i Vilt, s velikim interesovanjem posmatrali dešavanja u dvorištu ispod.
„Lesa, šta kaže Ramot?“
Lesa nakrivi lice. „Znaš da je oduvek pričala da će se Rut dobro pokazati.“
F'lar prvo baci pogled na N'tona, koji se cerio, a potom na F'nora koji slegnu ramena prećutno
se složivši. „Dakle svi se slažemo, Džeksome. Mnement ne razume zašto svi od ovoga pravimo toliku
zbrku. Uzjaši ga onda, momče.“ F'lar iskorači kao da će Džeksomu dati lopovske lestve da bi se
popeo na vrat belog zmaja.
Džeksom se kidao između osećanja zadovoljstva što mu vejr-vođa celokupnog Perna pomaže i
ogorčenja što ga F’lar smatra nesposobnim da jaše bez pomoći.
Rut se umešao ispruživši krila i kleknuvši levim kolenom. Džeksom lagano stupi na ponuđeni ud
i ukliznu u ispravni položaj između dva vratna izraštaja. Ta ispupčenja kod odraslog zmaja su bila
dovoljna da održe čoveka čvrsto u običnom letu, ali Litol je bio uporan na tome da Džeksom koristi
jahačke poveze kao meru predostrožnosti. Dok je pričvršćivao spone poveza za alkice od svog
opasača, bacao je plašljive poglede po gomili. Ali niko nije pokazao ni traga iznenađenja ili prezira
zbog ove predostrožnosti. Kada je bio spreman, još jednom mu se u stomaku podiže osećanje užasne
hladnoće sumnje. A šta ako Rut ne bude mogao...
On uhvati samouvereni kez na N'tonovom licu i vide majstor-Robintona i Menoli podignutih
ruku u znak pozdrava. Tada F’lar podiže pesnicu iznad glave u tradicionalnom znaku da se podigne.
Džeksom duboko udahnu. „Poletimo, Rut!“
On oseti ugibanje mišića dok je Rut zauzimao položaj polučučnja, oseti napetost kroz kičmu,
pomeranja muskulature pod njegovim listovima kada su se ogromna krila podigla za najznačajniji
prvi zamah. Rut neznatno još više čučnu baš kada se odbaci od zemlje svojim moćnim zadnjim
nogama. Džeksom glavom udari u njegov vrat. Nagonski on posegnu za sigurnošću poveza, a potom se
čvrsto držao dok su ih udari moćnih krila malog belog zmaja podizali, pored prvog nivoa prozora i
zatečenih lica utvrdara, toliko brzo prema plamen-visijama da su mu ostali nivoi prozora bili
zamagljeni. Tada veliki zmajevi raširiše svoja krila riknuvši u ohrabrenje Rutu. Plameni gušteri su
vrludali oko njih, nadodajući svoje čiste glasove. Džeksom se samo nadao da neće prepasti Ruta ili
mu se naći na putu.
Drago im je što nas vide zajedno u vazduhu. Ramot i Mnement su veoma srećni što te vide na
mojim leđima napokon. Mnogo sam srećan. Jesi li ti srećan sada?
Na ovo skoro žalobno pitanje, Džeksomu se steže grlo. On otvori usta da odgovori, samo da bi
mu zvuk sa usana bio iščupan naletom vetra u lice.
„Naravno da sam srećan. Uvek sam srećan sa tobom“, reče radosno. „Letim sa tobom kao što
sam i želeo. Ovo će svima pokazati da si pravi zmaj!“
 Ti vičeš!
„Srećan sam. Zašto ne bih vikao?“
Jedino te ja čujem, a zaista te dobro čujem.
„Ti bi i trebalo. Zbog tebe sam najsrećniji.“
Oni sada započeše da se klizeći okreću i Džeksom se nasloni unazad dalje od vratnog nagiba,
zadržavajući dah. Nije da nije leteo i pre nebrojeno puta na zmaju. Ali tada je bio putnik, obično
strpan između dva tela odraslih. Lični doživljaj ovog leta je bio nešto sasvim drugo, podsticajno,
prijatno zastrašujuće i potpuno predivno.
Ramot kaže da se moraš čvršće uhvatiti nogama kao što to činiš na trkačima.
„Nisam želeo da ti zasmetam pri disanju.“ Džeksom pritisnu noge čvršće uz toplinu svilenog
vrata okuražen sigurnošću koju mu je pružio taj stisak.
Tako je bolje. Ne možeš mi povrediti vrat. Ne možeš me povrediti. Ti si moj jahač. Ramot kaže
da se moramo spustiti. Rut je zvučao buntovno.
„Spustiti? Tek što smo poleteli!“
Ramot kaže da se ne smem naprezati. Nositi tebe nije naprezanje. To je nešto što želim da
radim. Ona kaže da možemo leteti svakoga dana malo dalje. Sviđa mi se ta pomisao.
Rut ispravi svoju putanju sletanja tako da su prišli dvorištu sa jugoistoka. Ljudi na putu su stali
da gledaju, a potom da mašu. Džeksom je pomislio da je čuo usklike, ali vetar je projurio pored
učinivši mu teškim da raspozna. Oni u dvoruštu su se okrenuli da bi pratili njegovu putanju. Svaki
prozor na drugom i prvom nivou utvrde je na sebi imao posmatrača.
„Svi će morati da priznaju da si pravi leteći zmaj sada, Rut!“
Jedino zbog čega je žalio je to što je ovaj let bio tako kratak. Malo duže svakog dana, a? Ni niti,
ni vatra, ni magla ga neće sprečiti od letenja svakog bogovetnog dana, dalje i duže od Ruate.
Naglo on bi odbačen unapred, izgrebavši grudi na vratnom hrbatu kada je Rut skupio krila, da bi
se zgodno spustio na tačku koju je skoro napustio.
Izvini zbog toga, reče Rut skrušeno. Vidim da ima stvari koje sada moram naučiti.
Uživajući u uspehu iskustva u vazduhu, Džeksom je sedeo na trenutak, trljajući grudi i smirujući
Ruta. A potom je bio svestan kako F’lar, F'nor i N'ton dolaze prema njemu sa izrazima odobravanja.
Ali zašto je harfista izgledao toliko zamišljeno? I zašto se gospodar Sangel mrštio?
Zmaj-jahači kažu da možemo leteti. Oni su ti koji se važe, reče mu Rut.
Nije mogao otkriti nikakav izraz na licu gospodara Litola. To otupi njegovponos zbog njihovog
dostignuća. Kako se uopšte i mogao nadati da će baš danas od svih dana moći da dobije neki
nagoveštaj odobravanja, neki ljubazan odgovor od svog staratelja.
Nikada ne zaboravlja Larta, kaza Rut svojim najnežnijim tonom.
„Je P vidiš, Džeksome? Rekoh ti ja“, N'ton povika kada su se tri zmaj-jahača poredala oko
Rutovog ramena. „Prosto da prostije ne može biti.“
„Džeksome, vrlo dobar prvi let“, odvrati F’lar, šetajući očima preko Ruta u potrazi za bilo
kakvim znakom napora. „Nikakvog zamora na njemu.“
„Ovaj momak će se okretati iz mesta u vazduhu. Budi siguran da su ti povezi uvek tu dok ne
naviknete jedan na drugoga“, F'nor nadoda, posegnuvši da stegne Džeksomovu podlakticu. Beše to
pozdrav jednakih i Džeksom je bio ogromno zahvalan.
„Gospodaru Sangele, bio si u krivu“, Lesin glas čisto zazvoni ka Džeksomu. „Nikada nije bilo
nijedne sumnje u to da će beli zmaj moći da leti. Samo smo malo odložili događaj dok nismo bili
sigurni da je Rut dostigao svoju punu visinu.“
F'nor namignu Džeksomu i N'ton se nakrevelji, kada je F'lar podigao svoje oči na gore, time
pokazujući da je potrebno strpljenje. Ta bliskost natera Džeksoma da shvati da je on, Džeksom od
Ruate, zaista prihvaćen u srodnost sa tri najsnažnija zmaj-jahača Perna.
„Sada si zmaj-jahač, momče“, reče N'ton.
„Da.“ F’lar se namršti dok je lagano izvijao tu reč. „Da, ali ti ne smeš leteti preko celog sveta
sutra, niti smeš pokušati da odeš u međuprostor. Još uvek ne. Verujem da to shvataš. Odlično! Na
tebi je da svakog dana sa Rutom vežbaš letenje. Imaš li listu tih vežbi, N'tone?“ F’lar je predao
N'tonovu listu Džeksomu. „Ti mišići krila moraju biti ojačani lagano, pažljivo ili ćeš ih preopteretiti.
U tome leži opasnost. Može doći vreme kada će ti biti potrebna brzina ili pokretljivost i ti mišići
jednostavno neće odgovoriti! Čuo si za nesreću u Visokim prostorima?“, F’larovo lice je bilo tvrdo.
„Jesam, gospodine. Ispričao mi je Fajnder.“ Džeksom nije ni pokušao da spomene da mu Dors i
njegovi prijatelji, pošto su čuli za taj događaj, nisu dozvoljavali da zaboravi vejranina koji beše
bačen u smrt na planinskim kosinama zato što je preopteretio letenjem svog mladog zmaja.
„Ti imaš dvostruku odgovornost sve vreme, Džeksome, i prema Rutu i prema svojoj utvrdi.“
,,Oh, da gospodine. Znam.“
N'ton se nasmeja i pljesnu Džeksoma po kolenu. „Kladim se u život da znaš, mladi gospodaru
Džeksome!“
F’lar se osvrnu prema vejr-vođi Forta, iznenađen tonom njegovog odgovora. Džeksom zadrža
dah. Jesu li to vejr-vođe govorile nepromišljeno? Gospodar Litol ga je uvek gonio da prvo razmisli
pre nego što će otvoriti usta.
„Ja ću se pobrinuti za Džeksomovu početnu obuku, F’lare, nema potrebe brinuti za njegovo
osećanje odgovornosti što se toga tiče. Dobro mu je usađeno u glavu“, nastavi N'ton. ,,I uz tvoju
dozvolu uputiću ga u letenje međuprostorom, kada budem osetio da je spreman. Mislim“, on pokaza
prema dvojici gospodara utvrda koji su se raspravljali sa Lesom, „što se manje bude znalo o tom
delu obuke, to će biti bolje.“
Džeksom je mogao osetiti tananu napetost u vazduhu dok su se N'ton i F’lar međusobno
posmatrali. Iznenada Mnement, a potom i Ramot riknuše sa visina.
„Oni se slažu“, N'ton reče tihim glasom.
F’lar zavrte malo glavom i otkloni pramen kose koji mu je pao u oči.
„Očigledno je, F'lare, da Džeksom zaslužuje da bude zmaj-jahač“, F'nor kaza istim ubedljivim
tonom. „To je pitanje odgovornosti vejra kada na kraju sve sagledamo. No, to nije na ovim
gospodarima utvrda da odluče. Pored toga, Rutjesfe bendenski zmaj.“
„Odgovornost je najpresudniji činilac“, na to izusti F’lar, mršteći se na dva jahača. On kosnu
pogledom Džeksoma koji nije bio baš siguran o čemu oni zapravo govore, sem što je znao da se
govori o njemu i Rutu. ,,Oh, u redu onda. On će biti obučen da leti međuprostorom. Drugačije,
pretpostavljam da bi pokušao to na svoju ruku, zar ne, mladi Džeksome, budući da si od ruatanske
krvi?“
„Gospodine?“, Džeksom zaista nije mogao u potpunosti da poveruje u ovaj za njega srećan obrt
stvari.
„Ne, F’lare, Džeksom neće pokušati takvu stvar na svoju ruku“, odgovori N'ton čudnim tonom.
,,U tom grmu leži zec. Mislim da je Litol i previše dobro obavio svoj posao.“
„Pojasni“, reče F’lar.
F'nor podiže svoju ruku. „Evo i Litola lično“, reče on brzo upozoravajući.
„Gospodaru Džeksome, bi li smestio svog prijatelja u njegove odaje, a potom nam se pridružio
u dvorani?“ Gospodar Čuvar se pristojno nakloni svima. Mišići njegovog lica počeše da se grče,
kada se brzo okrenuo i pošao nazad ka stepenicama.
 Mogao je reći nešto tada... da je hteo, razmišljao je Džeksom, tužno zureći u starateljeva široka
pleća.
N'ton ga ponovo šljepi po kolenu i, kada je Džeksom pogledao ka fortskom vejr-vođi, ovaj mu
je namignuo.
„Džeksome, dobar si ti momak i valjan jahač.“ Potom odtumara za ostalim zmaj-jahačima.
„Da nećete kojim slučajem služiti bendensko vino na ovoj srećnoj prilici, je li, Litole?“, glas
majstor-harfiste zazveča preko dvorišta.
„A da li bi se iko usudio da ti nešto drugo posluži, Robintone?“, smejući se upita Lesa.
Džeksom ih je posmatrao dok su išli stepeništem i kroz vrata dvorane. Jednoglasno kriknuvši
plameni gušteri napustiše svoju igru u vazduhu i obrušiše se prema ulazu jedva promašivši harfistinu
visoko obličje, dok su se rojili da uđu u utvrdu.
To dešavanje ga je oraspoložilo i on uputi Ruta ka njihovim odajama. Kada je pogledom prešao
preko prozora, video je ljude koji se udaljavaju. Iskreno se nadao da su Dors i njegovi pajtosi
prisustvovali svakom trenutku, da su primetili F'norov stisak ruke i da su videli kako je razgovarao sa
tri najvažnija zmaj-jahača celokupnog Perna. Dors bi trebalo da sada bude pažljiviji, pošto će mu biti
dozvoljeno da povede Ruta u međuprostor. Dors se nikada nije toga dosetio, zar ne? A nije ni on
sam, razmišljao je Džeksom. Ne beše li kolosalno od N'tona da to predloži? I kada je Dors čuo,
jednostavno je morao da popije tu čašu grči!
Rut odgovori na njegove misli zadovoljnim pevušenjem, kada je išao u dvorište starih staja i
spustio je svoje levo rame da bi Džeksom sjahao.
„Sada možemo leteti i pobeći odavde, Rute. I moći ćemo, takođe, da idemo u međuprostor, i da
putujemo gdegod nam se prohte na Pernu. Leteo si prelepo i žao mi je što sam bio tako loš jahač, kao
onda kada sam te udario po hrbatu. Naučiću. Videćeš!“
Rutove oči su kolutale s ljubavlju sjajno plavom, dok je pratio Džeksoma ka vejru. A Džeksom
je nastavio da mu priča koliko je bio divan, okrećući se iz mesta i u svemu ostalom, dok je čistio
najveće naslage prljavštine sa hrbata i dlačica koje su se skupile na njegovom ležaju preko noći. Rut
se namesti, nagnuvši glavu ka Džeksomu, i time nežno zatraživši da ga pomazi. On mu ispuni želju,
nekako nevoljan da ode na proslave na kojima pravi počasni gost mora biti odsutan.
Upozoren povicima plamenih guštera Robinton se brzo pribio uz desno krilo velikih metalnih
dveri, a potom je rukom zaštitio lice. Prečesto mu se dešavalo da bude uhvaćen u mahnitoj bulumenti
plamenih guštera, da se sad ne bi pripazio. Uopšteno govoreći, ipak plameni gušteri Dvorane harfista
su se pristojno ponašali zahvaljujući Menolinoj poduči. Nasmešio se kada je čuo Lesin povik
iznenađenja i straha. Pošto je osetio strujanje vazduha nastalog od njihovog prolaska, ostao je na
mestu i bulumenta je protutnjala nazad kroz dveri. Čuo je gospodara Grogea da zove svoju malu
kraljicu, Mergu, da se smiri. Tada ga je pronašao njegov sopstveni gušter Zair ćućoreći ljutito kao da
je Robinton namerno pokušao da se sakrije od njega, da bi se maleni bronzani plameni gušter smestio
na njegovom levom postavljenom ramenu.
,,U redu je! Sve je u redu, momče!“, reče Robinton blago pomazivši prstom uznemirenog
bronzanog i za to od njega dobivši blagi dodir glavom po obrazu za uzvrat. „Ne bih te napustio,
trebalo bi da znaš to. Jesi li takođe leteo i sa Džeksomom?“
Zair prestade da ga grdi i ćurliknu srećno. Potom ispruži vrat da bi zirnuo dole u dvorište.
Radoznao, Robinton se naže napred da bi video šta je Zairu privuklo pažnju i vide Ruta kako korača
prema starim stajama. Robinton uzdahnu. Skoro da je poželeo da Džeksomu nije bilo dozvoljeno da
leti sa Rutom. Kao što je i predvideo gospodar Sangel je i dalje žestoko bio protiv toga da mladić
uživa prava zmaj-jahača. A Sangel neće biti jedini od starije generacije gospodara utvrda koji će
osporavati tu slobodu. Robinton je osećao da je valjano uticao na Grogea u pogledu dečaka, ali opet
ovaj je bio pametniji od Sangela. Pored toga, on je posedovao plamenog guštera i to ga je činilo
mnogo prijemčivijim prema Džeksomu i Rutu. Robinton se nije mogao setiti da li Sangel nije hteo ili
nije mogao da utisne plamenog guštera. Moraće da upita Menoli. Njena kraljica, Lepotica, trebalo bi
uskoro da izlegne jaja. Bilo je dobro što je njegova kalfa-harfista imala kraljicu plamenih guštera,
tako da je mogao ostaviti jaja tamo gde je smatrao da će doneti najviše dobra.
Posmatrao je još koji trenutak dirnut ovim prizorom. Između Džeksoma i Ruta je postojalo
zračenje nevinosti i ranjivosti, međusobne zavisnosti i potrebe da se zaštite.
Džeksom je došao na svet u tada već određenim nepovoljnim prilikama, otrgnut iz tela svoje
mrtve majke, sa ocem smrtno ranjenim u dvoboju koji se odigrao pola sata kasnije. Svestan onoga što
su mu N'ton i Fajnder otkrili baš pred Džeksomov let, Robinton je bio strašno nezadovoljan sobom
što nije bolje pazio na dečaka. Litol nije bio toliko krut da ne primi nagoveštaj, pogotovo ako se
radilo o Džeksomovom dobru. Ali imao je previše problema da se njima pozabavi, čak i sa Menoli i
Sebelom kao svojim poverenicima i svojim odanim pomoćnicima. Zair je pisnuo i očešao se glavom
o harfistin obraz.
Robinton se zakikota i pomilova Zaira. Nisu bili duži od čovečije ruke, ovi plameni gušteri.
Nisu bili pametni kao zmajevi, ali su bili potpuno prijatni kao pratioci, a povremeno i od koristi.
Sada bi mu bilo bolje da se pridruži ostalima i da vidi kako će nagovestiti svoj predlog Litolu.
Mladi Džeksom će biti savršeni dodatak njegovom planu.
„Robintone!“, pozva ga F'lar sa dovratka manje prijemne dvorane utvrde. „Požuri ovamo. Tvoj
ugled je u pitanju.“
„Moje šta? Dolazim...“ Njegove duge noge ga brzo donese u prostoriju do kraja rečenice. Iz
osmeha onih koji su stajali sa buklijama pretočenog vina, harfista je mogao pogoditi šta sledi.
,,A! Mislite da ste me uhvatili nespremnog!“, on povika živo pokazujući prema vinu. ,,E pa,
siguran sam da mogu sačuvati svoj ugled ovde! Sve dok su ti buklije dobro obeležene, Litole.“
Lesa se nasmeja i podiže jednu, pokazujući svoj izbor okupljenima. Ona nasu čašu tamnog
crvenog vina i podiže je ka Robintonu. Svestan da su sve oči uprte u njega, on priđe stolu izvodeći
lagan hod pun šepurenja. U jednom trenutku oči mu se susretoše sa Menolinim i ona mu neprimetno
namignu, sada potpuno opuštena u ovakvom uglednom društvu. Poput malog belog zmaja i ona je bila
spremna da samostalno leti. Prešla je dug put od nesigurne i neugledne devojčice iz jedne usamljene
primorske utvrde. Zaista je sada mora izvući iz Dvorane harfista i pustiti je da ide sama.
Robinton je izveo pravu predstavu kusanja vina, pošto se to očigledno očekivalo od njega.
Ispitao je njegovu boju na svetlosti sunca koja je uticala u prostoriju, duboko je udahnuo njegov
miris, a potom gucnuo toliko pažljivo praveći se da mućka vino u ustima.
„Mmm, da, odlično. Nikakva muka prepoznati koja je berba u pitanju“, reče on, malčice s
visine.
„Pa?“, gospodar Groge je zahtevao, dok su se njegovi masivni prsti grčili pomalo na širokom
pojasu za koji je zakačio palčeve. Nestrpljivo se njihao na svojim teškim nogama.
„Sa vinom se ne brza!“
„Ili znaš, ili ne znaš“, nadoveza Sangel sumnjičavo frknuvši.
„Naravno da mi je znano. U pitanju je bendensko grožđe muljano pre jedanaest obrtaja, je l’
tako, Litole?“
Svestan tišine u dvorani, Robinton beše zatečen Litolovim izrazom lica. Siguno je da nije mogao
još uvek biti uznemiren zbog Džeksomovog leta sa malim zmajem, ili jeste? Nije, trzanje mišića na
obrazu je prestalo.
 ,,U pravu sam“, reče Robinton, otežući dok je upirao prstom prema gospodar-Čuvaru. ,,I to znaš,
Litole. Da budemo određeniji, ovo je kasnije muljano grožđe, pošto se u vinu oseća voće. Dalje, ovo
je iz prve bendenske pošiljke koju si uspeo da izmamiš od starog gospodara Rejda, na račun Lešine
ruatanske krvi.“ On promeni glas da bi oponašao Litolov teški bariton. „Vejranka Perna mora imati
bendensko vino kada posećuje svoju bivšu utvrdu. Jesam li u pravu, Litole?“
„Oh, u pravu si po svim tačkama“, priznao je Litol sa nečim što je sumnjivo ličilo na kikot.
„Kada se radi o vinima, majstor-harfisto, nepogrešiv si.“
„Kakvo olakšanje!“, reče F’lar, pljesnuvši harfistu po ramenu. „Nikada ne bih mogao podneti
gubitak tvog ugleda, Robintone.“
„To je pravo vino da bi se proslavila ova prilika. U zdravlje tebi Džeksome, mladi gospodaru
utvrde Ruata i ponosni Rutov jahaču.“ Robinton je znao da je umetnuo zmaja između verija u svojim
recima, ali nije bilo svrhe u skrivanju od činjenice da iako je Džeksom bio izabrani gospodar utvrde
Ruata, da je takođe i neoborivo zmaj-jahač. Gospodar Sangel naglo pročisti grlo pre no što je srknuo
vino. Lesin mrki pogled je nagovestio da bi joj bilo draže da je bilo koju drugu zdravicu izrekao tada.
Tada, pošto je drugi put pročistio grlo, Sangel se ubacio, baš kako se Robinton i nadao da hoće.
„Da, u vezi s tim, mora postojati neki sporazum o tome do koje mere će mladi Džeksom biti zmaj-
jahač. Ono što mi je rečeno na izleganju“, Sangel je mahnuo rukom blago u pravcu staja, „beše da
stvorenjce najverovatnije neće preživeti. To beše jedini razlog zašto se tada nisam pobunio.“
„Nismo te s namerom naveli na pogrešan put, gospodaru Sangele“, Lesa započe razdraženim
glasom.
„Neće biti problema, Sangele“, reče F’lar diplomatski. „Nismo u manjku sa velikim zmajevima
u vejru. Tako da nije potreban u borbi.“
„Nismo ni mi u manjku obučenih, čistokrvnih ljudi koji bi se prihvatili upravljanja utvrdama
ovde“, odgovori Sangel izbacivši ratoborno vilicu. Žacni starog Sangela da bi izašao na čistac,
pomisli Robinton očarano.
„Ne od ruatanske krvi“, reče Lesa sevajući sivim očima. „Suština odricanja od mog krvnog
prava na ovu utvrdu kada sam postala vejranka bila je u tome da je predam jedinom preostalom
muškarcu sa delićem ruatanske krvi u svojim venama - Džeksomu! Dok god budem živa neću
dozvoliti da Ruata, od svih utvrda na Pernu, bude dobitak dvobojima mlađih sinova širom kontinenta.
Džeksom ostaje izabrani gospodar utvrde Ruata. On nikada neće biti borbeni zmaj-jahač.“
„Baš kako valja i trebuje“, reče Sangel stanuvši u stranu da bi izbegao Lesin ledeni pogled. „Ali
moraš priznati, vejranko, da je jahanje zmajeva, bez obzira na to koliko ograničeno bilo, može biti
opasno. Ču li za vejranina iz Visokih prostora...“
„Džeksomovo jahanje će biti kontrolisano stalno“, obeća F’lar. On uputi upozoravajući pogled
ka N'tonu. „Nikada neće leteti da bi se borio protiv niti. Opasnost bi bila prevelika.“
„Džeksom je sam po sebi oprezno momče“, Litol se pridruži raspravi, ,,i pošteno sam ga načinio
svesnim svojih odgovornosti.“ Robinton je video N'tonovu grimasu.
„Previše oprezan, N'tone?“, upita F’lar koji je takođe primetio izraz lica vejr-vođe Forta.
„Možda“, odgovori N'ton sa puno takta uz izvinjavajuće klimanje glavom prema Litolu. „Ili je,
možda, zatvoren bolji opis. Ne mislim ništa loše, Litole, ali primetio sam danas da se momak oseća...
odvojenim od ostalih. Siguran sam da se u to računa i to što ima sopstvenog zmaja. Pošto nijednom
od momčića njegovog doba nije dozvoljeno da utisnu plamene guštere, dečaci iz utvrde nemaju
razumevanja za njegove probleme.“
„Opet ga je Dors gnjavio?“, upita Litol, spustivši donju usnu dok je gledao u N'tona.
„Onda si svestan situacije?“, N'ton je izgledao kao da mu je laknulo.
 „Naravno da jesam, to je razlog zbog kog sam te pritisnuo, F'lare, da se dozvoli dečaku da leti.
Tada bi mogao da posećuje utvrde u kojima žive dečaci njegovih godina i od njegovog položaja.“
„Ali sigurno imate štićenike?“, povika Lesa gledajući po dvorani kao da je nekako previdela
prisustvo utvrdarskih poletaraca.
„Baš je trebalo pre pola obrtaja da sredim za Džeksoma da boravi neko vreme u drugoj utvrdi
kada je načinio utisak.“ Litol raširi jednu ruku da bi pokazao kraj tom planu.
„Ne mogu da podržim pomisao na to da Džeksom napusti Ruatu da bi bio štićenik u nekoj drugoj
utvrdi“, namrštivši se reče Lesa. „Ne kada je on poslednji od krvne linije...“
„Ne mogu ni ja“, reče Litol, „ali je neophodno da bude srazmere u razmeni štićenika...“
„Nije“, reče gospodar Groge, pljesnuvši Litola po ramenu. „Ustvari, bilo bi blagoslov da se to
ne čini. Imam dečka, parosnika Džeksomu, koji bi mogao da bude štićenik. Bilo bi pravo olakšanje
kada ne bih morao da za njega preuzmem nekog drugog dečaka. Kada vidim šta si učinio da bi Ruatu
ponovo postavio na noge i načinio je tako uspešnom, Litole, dečak bi od tebe naučio kako da valjano
vodi utvrdu. To jest, ako bude nečega za njega čime bi upravljao kada dostigne punoletstvo.“
„To je druga stvar po kojoj bih voleo da pročeprkam“, reče gospodar Sangel prišavši F’laru sa
pogledom prema Grogeu za podršku. „Staje nama utvrdarima činiti?“
„Činiti?“, upita F’lar u trenutku zatečen.
„Sa mlađim sinovima“, nadoveza Robinton tiho, „za koje više nema utvrda da njima upravljaju u
Južnom čaurištu, Fortu, Isti i
Igenu - da imenujemo gospodare sa najvećim porodicama sinova sa očekivanjima.“
„Južni kontinent, F'lare, kada ćemo započeti otvaranje Južnog kontinenta?“, upita Groge. „Onaj
Torik, koji je ostao tamo u Južnoj utvrdi, možda bi on mogao da iskoristi momka, dvojicu, trojicu...
koji bi bili snažni, radni, živi, častoljubivi?“
„Starovremci su na Južnom kontinentu“, reče Lesa neumoljivo. „Tamo ne mogu načiniti nikakve
štete, pošto je zemlja zaštićena larvama.“
„Nisam zaboravio gde su starovremci, vejranko“, naglasi Groge podigavši obrve. „To je
najbolje mesto za njih, ne smetaju nam, rade šta hoće bez da običan živalj zbog toga pati.“ Ne beše
zajedljivosti u Grogeovom tonu primeti Robinton, s obzirom na to koliko je teško utvrda Fort
propatila zbog T'ronovog neodgovornog vođenja vejra Fort. „Štos je u tome što je Jug poštenski
velik, zasejan larvama takođe, tako da i nije bitno da li će starovremci leteti protiv niti ili ne, ne
može biti ozbiljne štete.“
„Jesi li ikada ostao izvan svoje utvrde tokom padanja niti?“, upita F'lar gospodara Grogea.
„Ja? Ne! Misliš li da sam lud? Ne, ali šta sa ovim jatom mladih ljudi koji odmah skaču da se
biju na prvu loptu... Zapamtite, to čine pesnicama i ja držim sve oružje zatupljeno, ali dovoljna je
buka od njih da me odvuku u međuprostor ili napolje... Oh, shvatam šta hoćeš da mi kažeš, vejr-
vođo“, Groge nadoda sumorno, zaigravši prstima po svom širokom pojasu. „Jašta, to otežava stvari,
zar ne? Nismo podešeni da živimo bez utvrde, je l’ da? Zar Torik ne namerava uopšte da poveća
teritoriju svoje utvrde? Nešto se mora učiniti po pitanju žutokljunaca. Ne samo u mojoj utvrdi, takođe
i u tvojoj, a, Sangele?“
„Ako mogu nešto da predložim“, Robinton upade brzo kada je video F’lara kako okleva.
Videvši s kakvom mu je revnošću F’lar pokazao da nastavi izgledao je veoma zahvalan na
harfistinom upadu u razgovor. „E, pre pola obrtaja, Benelek, peti sin gospodara Grogea, došao je na
ideju kako da poboljša oruđe za žetvu. Fortski majstor-kovač je nagovestio da bi Fandarel trebalo da
bude zainteresovan za to. I zaista je dobri majstor-kovač bio. Mladi Benelek je otišao do Telgara po
posebna uputstva i takođe je razgovarao sa jednim od sinova iz Visokih prostora da mu se pridruži,
pošto i taj dečko ima sklonosti ka mehanici. Da skratimo priču, sada se osam utvrdarskih sinova
nalazi u dvorani kovača i tri zanatlijska dečaka koji pokazuju jednake sklonosti ka kovačkoj veštini.“
„Šta želiš zapravo da kažeš, Robintone?“
„Dokon umje đavolje igralište. Voleo bih da vidim posebnu grupu mladih ljudi, pokupljenu iz
svih esnafa i utvrda kako međusobno razmenjuju ideje mesto uvreda.“
Groge se pobuni. „Oni hoće zemlju da drže, ne ideje. Šta je sa Jugom?“
„To rešenje bi se moglo pretresti“, odvrati Robinton odgovorivši na Grogeovo navaljivanje bez
prethodnog razmišljanja koliko god se usuđivao. „Starovremci neće živeti zauvek.“
„Ako ćemo istini za volju, gospodaru Groge, nemamo ništa protiv širenja utvrda na Jugu“, reče
F’lar. „Radi se samo o tome...“
„Što se vreme za to mora pažljivo odabrati“, Lesa završi misao kada je on zamucnuo. Beše neki
čudan sjaj u njenim očima koji je harfisti nagovestio da i ona nešto krije.
„Nadam se da nećemo morati da čekamo do kraja ovog prolaska“, džangrizavo reče Sangel.
„Ne, samo do vremena kada nećemo biti u opasnosti od toga da pogazimo zadatu reč“, odgovori
F’lar. „Ako se vratiš unazad setićeš se da su se vejrovi složili da istraže Južni kontinent...“
„Vejrovi su se složili da se otarase niti i Crvene zvezde takođe“, odvrati Sangel sada ljutito.
„F'nor, koji je ovde, i Kant, još uvek nose ožiljke od te Zvezde“, podseti ga Lesa, ogorčena zbog
toga što se kritikuju vejrovi.
„Nisam mislio ništa loše, vejranko, F’lare i F'nore“, odgovori Sangel, mrmljajući i veoma loše
prikrivajući svoju ozlojeđenost.
„Postoji još jedan razlog zašto bi bilo dobro da mlade umove obučimo da otkrivaju nove načine
za bavljenje stvarima“, reče Robinton neprimetno skrenuvši pažnju gospodaru Sangelu.
Nije nikako bio zadovoljan Sangelovim stavom. Skoro je podsetio F’lara i Lesu da stariji
gospodari utvrda istrajavaju u verovanju da bi zmaj-jahači mogli, samo ako bi se pozabavili time, da
spale niti na samom njihovom izvoru na Crvenoj zvezdi i da zauvek svrše sa pretnjom koja je ljude
držala vezane za utvrde. No, ova upadica, mislio je, dovoljno i brzo je promenila temu razgovora.
„Moj arhivar, majstor Arnor, oslepi pokušavajući da dešifruje kože zapisa u propadanju. Ide mu
dobro, ali ponekad mislim on uopšte ne razume šta je to što spašava i tako nesvesno pogrešno
zapisuje zamrljane reči. Fandarel se takođe žalio na ovaj problem. On čvrsto veruje da su neke
nepoznanice iz tih starih zapisa potiču od pogrešnog prepisivanja. Sada, ako bismo imali prepisivače
koji bi znali tu nauku...“
„Voleo bih da Džeksom prođe deo obuke u tome“, reče Litol.
„Nadao sam se da ćeš ga predložiti.“
„Nemoj da si povukao svoju ponudu da uzmeš moga sina, Litole“, nadoveza se Groge.
„Pa, ako je Džeksom...“
„Ne vidim razloga zašto se ne mogu upotrebiti oba rešenja“, reče Robinton. „Imali bismo
dečake njegovih godina i položaja kao štićenike ovde, gde on mora da nauči kako da upravlja
utvrdom, ali takođe mogao bi da nauči veštine sa ostalima od drugačijeg položaja i zaleđa.“
„Šta, posle gladi gozba?“, reče N'ton tako tihim glasom da su ga čuli samo Robinton i Menoli. ,,I
kad već govorimo o gozbama, evo nam počasnog gosta!“
Džeksom je stajao, oklevajući, na dovratku, dovoljno se podsećajući pravila ponašanja da bi se
poklonio prisutnima.
„Rut je smešten, je li, Džeksome?“, upita ga Lesa ljubaznim glasom, pokazujući dečaku da dođe
do nje.
„Jeste, Lesa.“
 „Takođe će se još neko smestiti, srodnice“, nastavi ona, smeškajući se kada je videla njegov
zabrinuti pogled.
„Poznaješ mog sina, Horona, zar ne? Tvojih godina?“, upita ga Groge.
Džeksom potvrdno klimnu glavom, zatečen. „Vidiš, on će biti štićenik ovde da ti pravi društvo.“
,,I sasvim moguće još neki dečaci“, nadoveza se Lesa. „Bi li ti se to svidelo?“
Robinton je primetio da se Džeksomu oči šire u neverici, dok je bacao pogled od Lese ka
Grogeu, te nazad prema Litolu, i ostao takav, dok mu Litol nije klimnuo glavom svečano.
,,I kada Rut dobro leti, šta misliš o dolasku u moju dvoranu da vidiš čemu te sve mogu naučiti o
Pernu što Litol ne zna?“, upita Robinton.
,,Oh, gospodine“, i Džeksom ponovo pogleda u svog staratelja, „mogu li zaista sve ovo?“ Beše
nepretvornog olakšanja i radosti u njegovom glasu.
 Drugo poglavlje
Vejr Benden, XIII obrtaja tekućeg prolaska

Sumrak se spuštao na vejr Benden, dok se Robinton penjao uz stepenice do kraljičinog vejra, i
beše to nešto što je činio toliko puta u proteklih trinaest obrtaja. Zastao je da bi došao do daha, kako
bi mogao da se obrati čoveku koji je bio tik iza njega.
„Dobro smo vreme odredili, Toriče. Mislim da niko neće primetiti naš dolazak i sigurno je da
neće ispitivati N'tona“, reče pokazujući ka fortskom vejr-vođi, koji se nejasno video, dok je prelazio
udubinu ka osvetljenim pećinama kuhinje.
Torik nije gledao u njega. Zurio je ka litici na kojoj je sedeo bronzani Mnement na svojim
zadnjim nogama, posmatrajući nove dolaske, dok su mu oči poput dragulja sijale na mutnoj svedosti.
Robintonov Zair na ovo je reagovao zabivši oštro kandže u harfistino uho i još više zategnuvši rep
oko njegovog vrata.
„Neće te povrediti, Zaire“, reče Robinton, ali se nadao da će ovo što je rekao takođe smiriti
utvrdara sa Juga čiji su lice i ponašanje bili napeti od iznenađenja.
„On je skoro dvostruko veći od bilo koje zveri starovremaca“, reče Torik iz divljenja utišanim
glasom. ,,A ja mislio da je N'tonov Liot velik!“
„Verujem da je Mnement najveći bronzani“, odgovori Robinton nastavljajući da se penje uz
nekoliko poslednjih stepenica. Bio je zabrinut zbog probadanja u grudima. Mislio je da je sav
skorašnji neočekivani odmor olakšao ovo stanje. Mora se setiti da kaže majstor-Oldivu za to. „Dobro
veče, Mnemente“, reče kada je stigao do poslednjeg stepenika, nagnuvši telo prema velikom
bronzanom. „Čini mi se da bi bilo ružno da protutnjimo bez upućenog pozdrava njemu“, dobaci on sa
strane Toriku. ,,I ovo je moj prijatelj, Torik, koga Lesa i F'lar očekuju.“
Znam. Rekao sam im da dolazite.
Robinton pročisti grlo. Nikada nije očekivao odgovor na svoje pristojnosti, ali uvek je bio do
kraja polaskan u onim prilikama kada bi mu Mnement odgovorio. Međutim, nije preneo zmajev
odgovor Toriku. Čovek je izgledao sasvim dovoljno uznemireno.
Torik brzo krenu prema kratkom hodniku, držeći Robintona između sebe i bronzanog Mnementa.
„Bolje da te upozorim“, reče Robinton, prikrivajući zabavljenost ovim u svom glasu, „da je
Ramot još veća!“
Torik na ovo odgovori huknuvši, što se pretvori u brektanje kako se hodnik otvorio u veliku
stenovitu odaju koja je služila kao dom bendenske kraljice. Ona je spavala na svom kamenom ležaju,
njena šiljata glava beše upravljena u njihovom smeru, zlatno se sijajući od svetiljki koje su
osvetljavale vejr.
„Robintone, zaista si se bezbedno vratio“, zavika Lesa trčeći prema njemu, dok je široki osmeh
osvetljavao njeno neobično lice. ,,I tako si pocrneo!“
Na harfistino prijatno iznenađenje, ona ga obgrli kratkim i skroz neočekivanim zagrljajem.
„Trebalo bi da se češće izgubim u olujama“, uspeo je nekako da procedi veselim tonom, cereći
se što je šeretskije mogao, pošto mu je srce brzo lupalo u grudima. Njeno telo beše toliko titravo,
toliko lagano na njemu.
„Da se nisi usudio!“ Ona ga probode pogledom punim srdnje, olakšanja i jeda, a potom njeno
promenljivo lice poprimi mnogo dostojanstveniji osmeh upućen drugom gostu. „Toriče, veoma si
dobrodošao ovde i hvala ti za spašavanje našeg dobrog majstor-harfiste.“
„Ništa nisam učinio“, iznenađeno reče Torik. „Imao je samo malo prave sreće. Mogao je da se
udavi u toj buri.“
„Menoli nije badava kćer primorskih utvrdara“, kaza harfista, pročistivši svoje grlo, kada se
setio tih užasnih časova. „Ona nas je održala na površini. Mada, u jednom trenutku zaista nisam bio
siguran želim li uopšte da ostanem živ!“
„Onda nisi baš neki dobar pomorac, Robintone?“, upita ga F’lar smejući se. On stegnu
Južnjakovu ruku u pozdrav, a svojom levom bubnu harfistu po mišici.
Robinton najednom uvide da je njegova avantura imala uznemiravajućih posledica na ovaj vejr.
Beše i zahvalan i ožalošćen time. Istina, u vremebure,beše mnogo više zauzet svojimuznemirenim
stomakom, da bi razmišljao van toga kako da preživi sledeći talas koji bi udario o njihov brodić.
Menolina veština ga je zaštitila od svesti u kakvoj su velikoj opasnosti bili. Kasnije je počeo da
razmatra njihov položaj i pitao se da li je Menoli potisnula sopstveni strah da ne bi izgubila čast u
njegovim očima. Ona je nastavljala sa upravljanjem plovidbe, uspevši da spase većinu od vetrom
pocepanog jedra, namestivši sidro, njega samog privezavši za katarku, pošto je oslabio od morske
bolesti i povraćanja.
„Ne, F'lare, nisam ti ja pomorac“, sada reče Robinton zadrhtavši. „Ostavljam onima koji su
rođeni za to da se time bave.“
,,I prati njihov savet“, upozori Torik pomalo kiselo. On se okrenuo ka vejr-vođama. „On takođe
uopšte nema osećaja za vreme. I, naravno, Menoli nije shvatila snagu zapadne struje u ovo doba
godine. On podiže svoja ramena da bi pokazao svoju bespomoćnost protiv takve gluposti.
„Je li to razlog što si dovučen, toliko daleko od Južnog?“, upita F’lar pokazujući
novopridošlima da se smeste oko okruglog stola koji je stajao u uglu velike odaje.
„Tako sam obavešten“, reče Robinton, nakreveljivši se zbog dugih pridika koje je dobio na temu
struje, plime, plovidbe i vetra. Znao je i više nego što mu je trebalo o tim stvarima pomorske veštine.
Lesa se nasmeja njegovom šaljivom tonu i nasu vina.
„Da li shvataš“, upita on, vrteći čašu među prstima, „da ne beše ni kapi vina na brodu?“
,,Oh, ma nije moguće!“, Lesa povika kobajagi užasnuta. F’larov smeh se pridruži njenom.
„Kakva grehota!“
Tada Robinton poče da govori o razlogu svoje posete. „Međutim, taj događaj beše prava sreća u
nesreći. Drage moje vejr-vođe, ima na Južnom kontinentu mnogo više prostora nego što smo ikada i
pomišljali.“ On pogleda Torika koji izvuče kartu koju je na brzinu precrtao sa mnogo veće u njegovoj
utvrdi. F'lar i Lesa su predusretljivo držali ćoškove da bi izravnali krutu kožu. Severni kontinent je
bio detaljno iscrtan kao i poznati deo Južnog kontinenta. Robinton je pokazao prema palcu Južnog
poluostrva na kome su se nalazili i Južni vejr i Torikova utvrda, a potom je mahnuo rukom udesno i
ulevo od njega gde su obala i dobro parče unutrašnjosti, obeleženi dvema rekama, bili detaljno
topografski opisani. „Torik nije bio zaludan. Možete videti koliko je proširio znanje o prostoru iza
onoga što je F'nor bio u mogućnosti da uradi tokom svog putovanja na jug.“
„Pitao sam T'rona za dozvolu da nastavim istraživanja“, Južnjakovo lice je odslikavalo prezir i
netrpeljivost, „ali on jedva da me je saslušao i rekao je da mogu činiti što mi je volja sve dok kako
treba snadbevam vejr sa divljači i svežim voćem.“
„Snadbevaš?“, uzviknu F’lar. „Treba samo da prošetaju nekoliko zmajskih dužina od vejra i
pokupe šta im treba.“
„Ponekad to i čine. Najčešće mi je najlakše da moji utvrdari zadovolje njihove zahteve. Tada
nas ne diraju.“
„Diraju vas?“, Lesin glas je odražavao ogorčenje.
„To sam rekao, vejr-vođo“, odgovori Torik nepokolebljivim tonom u svom glasu; ponovo se
okrenuo prema karti. „Moji utvrdari su bili u stanju da prodru ovoliko duboko u unutrašnjost.
Kretanje je veoma teško. Žilavo rastinje džungle otupi najoštrija sečiva u roku od jednog sata. Nikada
nisam video takvu vegetaciju! Znamo da ovde postoje brda i planinski masiv malo dalje“, on potapka
pomenuti predeo na karti, „ali mi se nije dopalo da probijam svoj put onuda dužinu po dužinu. Tako
da smo izvideli obalu, pronašli ove dve reke i nastavili uz njih dokle god smo mogli. Zapadna reka se
završava ravnim močvarnim jezerom, a južna vodopadima, visokih šest do sedam zmajskih dužina.“
Torik se uspravio, posmatrajući maleni deo istražene zemlje s blagim gađenjem. „Rizikovaću da
kažem da čak iako nema zemlje južnije od togpredela, ona je po površini dvostruko veća od Južnog
čaurišta ili Tileka!“
,,I starovremci nisu zainteresovani da ispitaju šta imaju!“, za F'lara je ovakav stav bio neugodan,
uvideo je Robinton.
„Nisu, vejr-vođo, oni nisu! I iskreno, bez nekog lakšeg načina da prodru kroz tu vegetaciju“,
Torik tapnu po kožurini, „Ja nemam ljudi, a još manje snage, da bih se time baktao. Sada imam svu
zemlju kojom mogu da upravljam i da dalje budem siguran da je moj narod bezbedan od niti.“ Zastao
je. Iako je Robinton imao dobru ideju zbog čega ovaj okoliša, harfista je hteo da vejr-vođe iz prve
ruke saznaju na šta misli snažni Južnjak. „Takođe, ni time se većinu vremena zmaj-jahači ne
zamajavaju.“
„Šta?“, Lesa je prasnula, ali ju je F’lar dodirnuo po ramenu.
„Razmišljao sam o tome, Toriče.“
„Kako se usuđuju?“, nastavi Lesa, dok su njene sive oči sevale. Ramot se promeškolji na svom
ležaju.
,,Ooo, itekako se usuđuju“, reče Torik, gledajući uznemireno ka kraljici.
Međutim, Robinton je mogao videti da je Lešina užasnuta reakcija na nemar starovremaca
prijala čoveku. „Ali... ali...“, propišta Lesa ozlojeđeno.
„Jesi li u stanju da se nosiš sa tim, Toriče?“, upita F'lar smirujući svoju vejranku čvrstim
stiskom ruke.
„Naučio sam“, odvrati on. „Imamo dosta bacača plamena, F'nor se potrudio da ostanu kod mene.
Održavamo naše utvrde slobodne od trave i držimo zveri u kamenim stajama tokom padanja.“ On
skromno slegnu ramenima, a potom se slabo naceri na ogorčeni izraz vejranke. „Ne čine nam zla,
Lesa, čak iako nam ne čine nikakvog dobra. Ne brini. Možemo se nositi sa njima.“
„Ne radi se o tome“, reče Lesa gnevno. „Oni su zmaj-jahači, zakleti da štite...“
„Poslali ste ih na jug zato što to nisu činili“, podseti je Torik. „Tako da ne bi mogli da povrede
ovaj narod ovde.“
„To im i dalje ne daje za pravo da...“
„Rekao sam ti, Lesa, ne čine nam nikakvog zla. Sasvim se fino snalazimo bez njih!“
Izvesna nota izazova u Torikovom tonu natera Robintona da zadrži dah. Lesa je imala preku
narav.
„Ima li nečega što vam je potrebno sa Severa?“, upita F’lar posredno se izvinjavajući.
„Nadao sam se da ćeš pitati“, reče Južnjak, smeškajući se. „Znam da ne možeš dovesti u pitanje
svoju čast mešanjem u poslove starovremaca na Jugu. Nije da mi to smeta...“, nadoda brzo, pošto je
video da se Lesa opet sprema u pobunu. „Ali ponestaje nam nekih stvari poput dobro iskovanog
metala za mog kovača i delovi za bacače plamena za koje on kaže da ih samo Fandarel može
napraviti.“
„Postaraću se da ih dobiješ.“
,,I voleo bih da moja mlađa sestra, Šara, uči kod onog iscelitelja o kome mi je govorio harfista,
kod majstor-Oldiva. Dobijamo neke nesvakidašnje vrste groznica i čudne zaraze.“
„Naravno da je dobrodošla“, reče Lesa brzo. ,,I naša Manora je vesta u spravljanju biljnih
napitaka.“
,,I...“, Torik je oklevao za trenutak, pogledajući u Robintona koji ga je brzo uverio osmehom i
jednim ohrabrujućim pokretom, „ako ima nekih pustolovnih ljudi i žena koji bi bili voljni da rade u
mojoj utvrdi, mislim da bih mogao provući bez znanja starovremaca. Pazite, samo nekoliko, zato što
iako imamo sav prostor ovog sveta, neki ljudi postaju uznemireni kada nema zmajeva na nebu tokom
padanja nitil“
„Kako da ne“, F’lar reče sa takvom smirenošću da je Robinton morao da priguši osmeh,
„Verujem da imamo nekoliko smelih duša koje bi bile zainteresovane za to da ti se pridruže.“
„Dobro. Ako budem imao dovoljno da valjano vodim utvrdu, tada mnogo bolje mogu razmišljati
o proširenju iza reka do sledećeg hladnog perioda.“ Torikovo olakšanje je bilo vidljivo.
„Mislim da si rekao da je nemoguće...“, započe F’lar.
„Ne nemoguće. Samo teško“, odvrati Torik, dodajući s osmehom, „Imam neke ljude željne da
nastave uprkos svim izgledima, a i sam bih voleo da znam šta je tamo.“
„Takođe bismo i mi to želeli“, nadoda Lesa. „Starovremci neće trajati zauvek.“
„Cesto me teši ta činjenica“, odgovori Torik. „Mada, jedna stvar...“ On zastade, škiljeći prema
dvoje bendenskih vejr-vođa.
Do sada je Torikova smelost radovala Robintona. Harfista je bio veoma zadovoljan time kako
je uspeo da navede čoveka da zatraži baš onu stvar koja je najviše odgovarala Severu - mesto da na
njega pošalje nezavisne i sposobne ljude koji nisu imali nikakvog izgleda da vode utvrde na Severu.
Ponašanje velikog Južnjaka beše prava promena za bendenske vejr-vođe - niti potčinjeno i puno
izvinjavanja, a niti nasilno i zahtevajuće. Zahvaljujući tome što nije imao nikoga, zmaj-ljudi, majstore
esnafa ili gospodara utvrda, da bi se na njih oslonio, Torik je postao nezavisan. Zato što je preživeo
bio je samopouzdan i znao je šta želi i kako do toga da dođe. Otuda se obraćao Lesi i F’laru kao sebi
ravnima.
„Još samo jedna malecna stvar“, on nastavi, „koju bih hteo da razjasnim?“
„Izvoli?“, podstaknu ga F’lar.
„Šta će se dogoditi sa Južnim, sa mojim utvrdarima, sa mnom, kada poslednji od tih
starovremaca ode?“
„Rekao bih da ćeš imati više nego zasluženo pravo da vodiš utvrde“, reče F’lar lagano
nepogrešivo naglašavajući poslednju reč, „šta uspeš da otrgneš od te džungle za sebe!“
„Dobro!“, Torik odlučno klimnu glavom, nijednog trenutka ne skidajući pogleda sa F’larovih
očiju. A potom, iznenada, njegovo pocrnelo lice se rastoči u osmehu. „Zaboravio sam kakvi umete da
budete vi severnjaci. Pošalji mi ih još...“
„Hoće li i oni upravljati onim što otrgnu?“, brzo upita Robinton.
„Ono čime budu raspolagali, to će i imati“, odvrati Torik ozbiljnim tonom. „Ali me nemojte
preplaviti ljudima. Moram ih ušunjati kada starovremci ne gledaju.“
„Koliko njih možeš provući... bez problema?“, upita F’lar.
,,Oh, šestoro, osmoro, za prvo vreme. A onda kada imamo utvrde, isti broj opet.“ Nacerio se.
„Prvi grade za sebe pre no što dođu novi. No, ima mnogo prostora na Jugu.“
„To je utešno zato što imam sopstvene planove za Jug“, reče F’lar. „To me podseti, Robintone,
koliko daleko na istok ste išli ti i Menoli?“
„Voleo bih da ti mogu odgovoriti. Znam gde smo stigli, kada se oluja napokon stišala. Najlepše
mesto na svetu koje sam ikada video, savršeni polukrug bele peskovite plaže, sa tom ogromnom
kupastom planinom daleko, u daljini, baš u središtu uvale...“
„Ali vratio si se uz obalu, zar nisi?“, F’lar je bio nestrpljiv. „Kako je izgledalo?“
„Bilo je tamo“, Robinton reče beskorisno. „To je sve što mogu reći...“ Gledao je u Torika, koji
se kikotao njegovoj zbunjenosti. „Imali smo prilike za plovidbu blizu kopna za koju je Menoli rekla
da je nemoguća, pošto nismo poznavali dubinu ili sa dovoljno vodene površine da bismo izbegli
Zapadnu struju, koja bi nas očito vratila pravo u uvalu. To je, kao što rekoh, veoma lepo mesto, ali mi
je bilo drago što ga napuštam na neko vreme. Dakle, dok je kopno bilo tamo, nije bilo dovoljno blizu
da bih ga bilo kako ispitao.
„Baš šteta.“ F’lar je izgledao veoma nesrećno.
,,I da i ne“, odvrati Robinton. „Trebalo nam je devet dana da plovimo nazad uz obalu. To je
dosta zemlje za Torika da je istraži.“
„Ta sam voljan i biću spreman ako dobijem zalihe koje su mi potrebne...“
„Toriče, kako sve to da ti isporučimo?“, upita ga F’lar. „Ne usuđujem se da ih pošaljem na
leđima zmajeva, iako bi to bilo najlakše i najbolje sa moje tačke gledišta.“
Robinton se zakikota i jasno namignu ostalima. „Što se toga tiče, ako drugi brod slučajno bude
oduvan sa kursa, južno od utvrde Ista... Razmenio sam nekoliko reči sa majstor-Idarolanom skoro i on
je pomenuo kako su ovog obrtaja oluje bile baš gadne.“
„Zapravo, jesi li na taj način uspeo da odeš na Jug?“, upita Lesa.
,,A kako drugačije?“, reče Robinton napravivši izraz nevinašceta na licu. „Menoli je pokušavala
da me nauči da plovim, oluja je došla neočekivano i oduvala nas pravo u Torikovu luku. Zar ne,
Toriče?“
„Ako ti tako kažeš, harfisto!“
 Treće poglavlje
Jutro u utvrdi Ruata i u Kovačkoj dvorani u utvrdi Telgar, tekućeg prolaska, 9.5.15.

Džeksom je udario obema rukama o teški drveni sto takvom silinom da su svi tanjiri i čaše
odskočili.
„Dosta je“, prolomi kroz zapanjenu tišinu. Bio je na nogama, zabacivši svoja široka ramena zato
što su mu ruke drhtale od udaraca. „Sada je stvarno dosta!“
Nije vikao, bilo mu je neobično drago da se seti kasnije, ali njegov glas je bio dublji
zahvaljujući prasku dugo suzdržavanog gneva i jasno se čuo do kraja dvorane. Sluga koji je donosio
novi vrč vrelog klaha je zastao zbunjen.
„Ja sam gospodar ove utvrde“, nastavi Džeksom, zureći prvo ka Dorsu, svom bratu po mleku.
„Ja sam Rutov jahač. On je nesumnjivo zmaj.“ Džeksom potom prebaci svoj pogled na Brenda,
glavnog domostrojitelja kome je vilica pala od iznenađenja. „On je, kao i obično“, i Džeksomov
pogled kliznu preko Litolovog praznog zagonetnog lica, „dobrog zdravlja, kao što je i sve vreme od
svog izleganja.“ Džeksom pređe preko četvorice štićenika koji su tek stigli u Ruatu da bi počeli da ga
zadirkuju. ,,I da“, obrati se neposredno Dilani, svojoj majci po mleku, čija je donja usna podrhtavala
na njoj svojstven „potresena dadilja“ način, „ovo je dan kada odlazim u Kovačku dvoranu u kojoj ću,
kao što svi jako dobro znate, biti poslužen hranom i uslužnošću koje odgovaraju mojim potrebama i
položaju. Stoga“, i njegov pogled osinu lica oko stola, „nema potrebe da se teme rasprave ovog jutra
ponovo podižu u mom prisustvu. Jesam li bio jasan?“
Nije sačekao odgovor, već je rešeno izašao iz dvorane, ushićen zato što je napokon rekao nešto,
ali sa osećanjem delimične krivice zato što je izgubio kontrolu. Čuo je Litola kako ga zove, ali su bar
ovog puta pozivi ostali bez odaziva.
Ovogputanećebition,kolikogoddajejošuvekbiomladigospodar Ruate, taj koji će se izvinjavati
zbog svog ponašanja. Ogromna zaliha sličnih epizoda, muški progutanih ili zaboravljanih zarad
raznoraznih zdravo razumskih razloga, odnela je svako razumevanje, i načinila je još veću razdaljinu
između njega i njegovog ličnog položaja, njegovog previše razumnog i svesnog staratelja, i
nepodnošljive grupe ljudi koja je uzimala zdravo za gotovo svakodnevnu prisnost.
Rut, pokupivši uznemirenost svog jahača, izjuriša napolje iz stare staje koja beše njegov vejr u
utvrdi Ruata. Njegova, kako se činilo slabašna krila su bila poluraširena, dok je žurio da pruži svaku
pomoć koja je bila potrebna njegovom prijatelju.
Sa uzdahom koji beše polujecaj, Džeksom se naže nad Rutova leđa i potera ga iz dvorišta baš
kada se Litol pojavio na ogromnim dverima utvrde. Okrenuo je svoje lice tako da bi kasnije mogao
da iskreno kaže da nije video Litola kako mu maše.
Rut snažno sunu naviše, a njegovo manje telo se odbaci mnogo spremnije od tela zmajeva
normalne veličine.
„Ti si dvaput više zmaj nego što su ostali. Dvaput! Ti si bolji u svemu! Svemu!“, Džeksomove
misli behu toliko uzburkane da je Rut riknuo u prkos.
Zbunjeni smeđi zmaj stražar ispitivao ih je pogledom sa plamen-visija i čitav živalj plamenih
guštera utvrde pojavio se oko Ruta, ponirući i salećući, cvrkućući u odjekujućoj pometnji.
Rut napusti plamen-visije i potom uskoči u međuprostor, nepogrešivo se krećući prema visokom
planinskom jezeru iznad utvrde, koje je postalo njihovo posebno utočište.
Probadajućahladnoća međuprostora, iako tobešekratakprolazak njime, ohladila je malo
Džeksomovu glavu. Počeo je da drhti, pošto je nosio samo tuniku bez rukava, dok je Rut bez ikakvog
napora klizio nadole ka ivici vode.
„To skroz, naskroz nije fer!“, reče on, nabivši svoju desnu pesnicu u butinu toliko jako da je Rut
jeknuo od udarca.
Šta te muči danas?, upita ga zmaj, kada je sleteo nežno na rub jezera.
„Sve! Ništa!“
Koje od toga? Rut je želeo da dobije razuman odgovor i okrenuo je glavu da bi pogledao svog
jahača.
Džeksom skliznu sa belih leđa meke kože i zagrli zmajev vrat rukama, povukavši šiljatu glavu ka
sebi, da bi ga smirio.
Zašto dozvoljavaš da te uznemire?, upita ga Rut, dok su mu se oči kolutale od ljubavi i milošte
za svog vejr-parnjaka.
„Dobro pitanje“, odgovori Džeksom posle celog trena razmišljanja. „Ali tačno znaju kako.“
Potom se nasmeja. „Ovo je slučaj u kome bi sva razložnost o kojoj Robinton priča trebalo da je na
delu... ali nije.“
Majstor-harfista je čuven po svojoj mudrosti. Rut je zvučao nesigurno i njegov ton natera
Džeksoma da se nasmeši.
Uvek mu je govoreno da zmajevi nemaju sposobnost da razumeju više načina razmišljanja ili
složene odnose među ljudima. Previše često Rut bi ga iznenadio opaskama koje bi bacile sumnju na
tu teoriju. Zmajevi, posebno Rut po Džeksomovom ličnom mišljenju, očigledno su sagledavali mnogo
više nego što im se priznavalo. Čak i vejr-vođe, poput F'lara ili Lese i N'tona su mu to govorili.
Razmišljanje o fortskom vejr-vođi podseti Džeksoma da je sad imao naročiti razlog za odlaske u
glavnu Kovačku dvoranu ovog jutra. N'ton, koji će biti tamo da sasluša Vansora, beše jedini jahač za
koga je Džeksom osećao da će mu najverovatnije pomoći.
„Ljusaka mu!“, Džeksom buntovno šutnu kamen, posmatrajući talase koje je napravio kada je
odskakutao preko površine jezera a potom napokon potonuo. Robinton je često koristio dejstvo talasa
da bi pokazao kako maleni čin proizvodi mnogostruke reakcije. Džeksom frknu, pitajući se koliko je
talasa on prouzrokovao ovog jutra odtutnjavši iz dvorane. I zašto ga je ovog jutra to toliko pogodilo?
Sve je počelo kao i svakog drugog, sa Dorsovim otrcanim čarkanjima oko preraslog plamenog
guštera, sa Litolovim uobičajenim zapitkivanjima za Rutovo zdravlje - kao da bi zmaj propao preko
noći - i sa Dilaninim podrugljivim ponavljanjem, tim odvratnim starim kukumavčenjem, da posetioci
umiru od gladi u Kovačkoj dvorani. Istini za volju, Dilanino majčinstvo mu je u poslednje vreme
počelo da ide na živce, posebno kada ga je draga duša redovno mazila pred svojim uzavrelim pravim
sinom, Dorsom. Sve te starostavne, izanđale besmislice kojima bi započinjao dan, svaki dan u utvrdi
Ruata... zašto bi ga danas to podizalo na noge u besu i izvuklo iz dvorane čiji je gospodar bio, da beži
od naroda nad kojim je, u teoriji, imao svu vlast i pravo?
I ništa loše nije bilo sa Rutom. Ništa.
Ne. Ja sam dobro, odvrati Rut a tada nadoda jasnim tonom, osim što nisam imao vremena za
plivanje.
Džeksom je pomazio nežne lukove očiju, smeškajući se popustjivo. „Izvini što sam i tebi
pokvario jutro.“
Nisi. Plivaču u jezeru. Ovde je mirnije, reče Rut i onjuši Džeksoma.
I za tebe je ovde bolje.
„Nadam se.“ Gnev je bio stran Džeksomu i prezirao je nasilnost sopstvenih unutrašnjih osećanja
i onih koja su ga dovela do ključanja. „Bolje idi plivaj. Znaš moramo da idemo u Kovačku dvoranu.“
Rut samo što nije raširio krila, kada se jato plamenih guštera pojavilo u vazduhu iznad njega,
divlje crkućući i glasno prenoseći misli ogromnog zadovoljstva, zbog svoje umešnosti u pronalaženju
njega. Jedan od njih istog trena odbljesnu nazad i Džeksom oseti još jedan ubod srdžbe. Prate ga, a?
To će biti još jedna zapovest od njega kada se bude vratio u utvrdu. Za koga su ga oni držali, za derle
ili za starovremca?
On pokajnički uzdahnu. Naravno, zabrinuli su se za njega kada je izmarširao iz utvrde na takav
način. Nije da bi otišao negde drugo, sem na jezero. Nije da je mogao da se povredi sa Rutom, i nije
da su njih dvojica mogli otići bilo gde na Pernu, a da ih plameni gušteri nisu mogli pronaći.
Njegov gnev planu nanovo, ovog puta usmeren na luckaste plamene guštere. Zašto je svaki
plameni gušter, pored svih zmajeva, imao neutaživu ljubopitljivost vezanu za Ruta? Gde god bi otišli
na Pernu, svaki mogući plameni gušter iz susedstva bi iskakao da bi zirnuo na belog zmaja. Ovo je
znalo da zabavlja Džeksoma zato što su plameni gušteri umeli da prenose Rutu najneverovatnije slike
stvari kojih bi se sećali i Rut bi mu prenosio one koje su bile zanimljivije. Ali danas, kao i sa svim
drugim, zabavljenost se pretočila u razdraženost.
„Sve raščlanjuj“, Litol je voleo da ga upućuje. „Razmišljaj nepristrasno. Ne možeš vladati
drugima, dok god ne vladaš sobom i ne vidiš šire, dalekosežnim pogledom.“
Džeksom dva puta snažno udahnu, onako kako mu je Litol preporučivao da uradi pre no što će
progovoriti, da bi složio dobro ono što je želeo da kaže.
Rut je sada leteo iznad plavih dubokih voda malenog jezera, dok su plameni gušteri ocrtavali
njegovu vitku figuru. On iznenada sklopi krila i zaroni. Džeksom se stresao, pitajući se kako Rut može
da uživa u ujedu hladnih voda pothranjivanih od strane snegom prekrivenih vrhova Visokih lanaca.
Na zagušljivoj letnjoj toploti, često mu se činila osvežavajućom, ali sada, sa zimom koja jedva da je
prošla? Ponovo se stresao. No, ako zmajevi nisu osećali trostruko jaču hladnoću međuprostora, skok
u ledeno jezero tek ne bi značio ništa.
Rut se pojavi na površini, dok su talasi udarali o obalu pred Džeksomovim stopalima. Lenjo je
poskidao guste iglice sa grane i bacio ih jednu za drugom u nadolazeće talase. Eto, jedan talas
reakcije na pucanje ovog jutra je bio odašiljanje plamenih guštera da ga pronađu.
Drugi, izgled zbunjenog čuđenja na Dorsovom licu. To beše prvi put da je napao svog brata po
mleku, mada, ljusaka mu, samo ga je pomisao na Litolovo nezadovoljstvo zbog njegovog gubitka
kontrole zadržavalo da to ne učini ranije. Dors ništa više nije voleo nego da ga zadirkuje zbog
Rutovog nedostatka stasa, prikrivajući svoje zlobne uvrede bratskim zadirkivanjem, znajući suviše
dobro da mu ne može vratiti, a da ga Litol ne prekori zbog ponašanja nedostojnog njegovom položaju
i tituli. Odavno je prerastao potrebu za Dilaninom bezrazložnom brigom, ali urođena dobrota i
zahvalnost zbog mleka kojim ga je odgajila posle njegovog prevremenog rođenja, dugo su ga
sprečavali da zamoli Litola da je povuče.
Pa zašto je onda, danas, sve to iznenada proključalo?
Rutova glava se ponovo izdigla iz vode, a složene oči odsjajivale su jasno jutarnje sunce u
zelenim i brilijantno jasnim plavim tonovima. Plameni gušteri su napali njegova leđa grubim jezicima
i kandžama, sastrugavši neznatne trunčice prljavštine, prskajući ga vodom uz pomoć krila, dok je
njihova sopstvena koža potamnela od vode.
Jedna od zelenih se okrenula da klepi nosem jednog od dvojice plavih, i pljesnula je smeđeg
svojim krilom da bi ga naterala da radi po njenom. Uprkos sebi, Džeksom se nasmeja videvši je kako
vreći. Ona je bila Dilanin zeleni i toliko je ličila na njegovu majku po mleku, da se podsetio izreke iz
vejra da zmaj nije ništa bolji od svog jahača.
Što se toga tiče Litol nije učinio Džeksomu nikakvu magareću uslugu. Rut je bio najbolji zmaj na
celome Pernu. Ako - i sada je Džeksom pronašao skriveni razlog svoje pobune - mu se ikada dozvoli
da to bude. Istog trena sav suspregnuti gnev od tog jutra se povratio, uništivši ono malo razložnosti
koju je uspeo da postigne na mirnoj obali jezera. Niti je njemu, Džeksomu, gospodaru Ruate, niti je
Rutu, belom kržljavku iz Ramotinog legla, bilo dozvoljeno da budu ono što zapravo jesu.
Džeksom je samo titulom bio gospodar utvrde, zato što je Litol upravljao svime, donosio sve
odluke, govorio u Savetu Ruate. Džeksoma je tek trebalo da potvrde ostali gospodari utvrda kao
gospodara Ruate. Istina, radilo se o formalnosti, pošto ne beše nijednog drugog muškarca na Pernu od
ruatanske krvi. Pored toga, Lesa, jedini živi punokrvni Ruatanac, odrekla se svog krvnog prava u
korist Džeksoma u trenu njegovog rođenja.
Džeksom je znao da nikada ne može biti zmaj-jahač, zato što je trebalo da bude gospodar utvrde
Ruata. Samo što on nije zaista bio gospodar utvrde, jer jednostavno nije mogao otići kod Litola i
samo reći: „Dovoljno sam star da preuzmem sve u svoje ruke! Hvala ti i zbogom!“ Litol je suviše
teško i dugo radio da bi načinio Ruatu uspešnom, da bi sada otišao na drugo mesto zahvaljujući
lupetanjima jednog žutokljunca. Litol je živeo samo za Ruatu. Izgubio je toliko toga drugog: prvo
sopstvenog zmaja, potom svoju malu porodicu zbog Faksove pohlepe. Čitav svoj život je usredsredio
na ruatanska polja i pšenicu, i trkače, i ko zna koliko grla verija...
To nikako, za ime pravde, moraće jednostavno da čeka sve dok Litol, koji je bio krepkog
zdravlja, ne bude umro prirodnom smrću, pre no što počne da upravlja Ruatom.
No, Džeksom je nastavio da razmišlja razložno, i pošto je Litol živ tako da utvrda Ruata nije
predmet spora, zašto on i Rut ne bi mogli da provedu svoje vreme učeći da budu pravi zmaj i jahač.
Sada je bio potreban svaki borbeni zmaj, sa nitima koje padaju sa Crvene zvezde u neočekivanim
vremenskim periodima. Zašto bi on morao da se vucara po poljima, noseći nespretni bacač plamena,
kada bi mogao da se mnogo delotvornije bori protiv niti samo kada bi Rutu bilo dozvoljeno da žvaće
kamen plamenac? Samo zato što je Rut bio upola manji od ostalih zmajeva nije značilo da nije pravi
zmaj u svim ostalim stvarima.
Naravno da jesam, reče mu Rut sa jezera.
Džeksom se nakrevelji. Zaista je pokušavao da razmišlja tiho.
Ja čujem tvoja osećanja, ne tvoje misli, reče Rut mirno. Zbunjen si i nesrećan. Izvio se iz vode
da bi otresao krila. Do obale je delom plivao, a delom leteo. Ja sam zmaj. Ti si moj jahač. Nijedan
čovek ne može to promeniti. Budi ono što si. Ja jesam.
„Ali nisi stvarno. Neće da nam dozvole da budemo ono što jesmo“, Džeksom povika. „Teraju
me da budem sve drugo, sem zmaj-jahač.“
Ti jesi zmaj-jahač. A takođe si, i Rut reče ovo lagano, kao da se trudi da i sam sve to razume,
gospodar utvrde. Ti si učenik kod majstor-kovača i kod majstor-harfiste. Ti si Menolin, Mirimin,
F'lesanov i N'tonov prijatelj. Ramot ti zna ime. Takođe i Mnement. A znaju i mene. Moraš biti
mnogo toga. To je teško.
Džeksom je netremice gledao u Ruta, koji poslednji put otrese krila, a potom ih složi uredno
preko leđa.
Čist sam. Dobro se osećam, reče zmaj, kao da bi ta objava trebalo da reši sve Džeksomove
unutrašnje sumnje.
„Rute, šta bih ja radio bez tebe?“
Ne znam. Dolazi N'ton da te vidi. Išao je u Ruatu. Mali smeđi koji nas je pratio, pripada
N'tonu.
Džeksom uznemireno uvuče vazduh. Treba verovati Rutu da zna ko je čiji plameni gušter.
Pretpostavio je da je smeđi gledao u nekoga u utvrdi Ruata.
„Zašto mi nisi rekao ranije?“ Požurio je da uzjaše Ruta. Hteo je najhitnije da vidi N'tona i isto
tako snažno je želeo da N'ton i dalje bude toliko blagonaklono raspoložen prema njemu. Fortski vejr-
vođa nije imao toliko slobodnog vremena za neobavezan razgovor.
Hteo sam da plivam, odvrati mu Rut. Stići ćemo na vreme. Rut se podigao sa zemlje, a da
Džeksom nije pošteno ni seo na njegova leđa. Nećemo ostaviti N'tona da nas čeka. I pre nego što ga
je uopšte mogao podsetiti da ne bi trebalo da idu međuprostorom kroz vreme, oni su otišli.
„Rute, šta ako N'ton sazna da smo išli kroz vreme“, reče mu Džeksom cvokoćući, kada su izbili
i z međuprostora u vrelo prepodnevno sunce Telgara koje je sijalo nad glavnom Kovačkom
dvoranom.
Neće pitati.
Poželeo je da Rut ne zvuči toliko samouvereno. Ali u tom slučaju, beli zmaj ne bi morao da
istrpi grdnju od N'tona.
Uvek znam gde idem, odgovori Rut, nimalo uznemiren. To je nešto što se može reći za samo
nekoliko zmajeva.
Bili su jedva iznad kruga za sletanje iznad zdanja Kovačke dvorane pre no što je N'tonov veliki
smeđi Liot izleteo u vazduhu iznad njih.
„Nikada neću znati kako znaš tako dobro da odrediš vreme“, reče Džeksom.
Oh, reče Rut nemarno, čuo sam kada se smeđi vratio kod N'tona i samo je po sebi došlo to
„kada“.
Džeksom je znao da zmajevi ne bi trebalo da se smeju, ali osećanje koje mu je došlo od Ruta
beše toliko blizu smehu, tako da ni ne beše razlike.
Liot je prišao dovoljno blizu njima dvojici da bi mladi gospodar video izraz lica njegovog
jahača - zadovoljni osmeh. Džeksom je mislio da je Rut rekao da je N'ton bio prvo u Ruati. No,
potom primeti da je N'ton podigao svoju ruku i da drži ono što bi moglo biti samo njegova jahačka
jakna od ver-kože.
Dok su kružili nadole, video je da nisu prvi koji su pristigli. Izbrojao je pet zmajeva, uključujući
FTesanovog bronzanog Golanta i Miriminu zelenu Pet, koji su mu pevušili u pozdrav. Rut je sleteo
lako na livadu ispred Kovačke dvorane sa Liotom koji je to isto učinio već u sledećem trenutku. Kako
je N'ton skliznuo sa ramena bronzanog, njegov smeđi plameni gušter, Tris, pojavio se i smestio drsko
na Rutove grudi, cvrkućući zadovoljno.
„Dilana je rekla da si otišao bez ovoga“, reče N'ton i baci jaknu Džeksomu. „Pa, pretpostavljam
da ne osećaš hladnoću onako kako je osećaju moje stare kosti. Ili to vežbaš načine preživljavanja?“
„Ah, N'tone, nemojte i vi sad!“
„Šta i ja sad, mladiću?“ „Znate vi...“
„Ne, ne znam.“ N'ton bolje pogleda Džeksoma. „Ili je Dilanino brbljanje ovog jutra zaista imalo
nekog smisla?“ „Niste videli Litola?“
„Ne. Samo sam pitao prvu osobu na koju sam naišao u utvrdi gde si. Dilana je šmrcala zato što
si otišao bez svoje jakne.“ N'ton je šaljivo opustio svoju donju usnu, u podrhtavajućem podražavanju
Dilana. „Ne mogu da podnesem uplakanu ženu - bar ne ženu tih godina - tako da sam zgrabio jaknu,
zakleo se na jaje svog zmaja da ću ti je navući na to tvoje slabačko telo, poslao Tris da vidi gde je
Rut i evo nas. Reci mi, je l’ se to nešto značajno dogodilo ovog jutra? Rut izgleda dobro.“
Postiđen, Džeksom je skrenuo glavu od upitnog pogleda fortskog vejr-vođe i sebi dao još koji
tren, tako što se uvukao u svoju jaknu. „Prasnuo sam na sve u utvrdi ovog jutra.“ „Rekoh Litolu da će
se to dogoditi uskoro.“ „Šta?“
„Šta je upalilo fitilj? Dilanino bogoradanje?“ „Rut je zmaj!“
„Naravno da jeste“, odvrati N'ton tako to naglasivši, da je Liot okrenuo glavu da ih pogleda.
„Ko kaže da nije?“
„Oni. U Ruati. Svugde! Kažu da nije ništa drugo do li prerasli plameni gušter. I sami znate da je
tako rečeno.“
Liot zašišta. Tris je poletela od iznenađenja, ali Rut je zatreperio zadovoljno i ostali su se
umirili.
„Znam da je to rečeno“, odgovori N'ton, spustivši ruku na Džeksomova ramena. „Ali nema meni
poznatog zmaj-jahača, koji nije ispravio govornika - povremeno i malo na silu.“
„Ako ga smatrate zmajem, zašto onda ne može i tako da se ponaša?“
„Ponaša se!“, N'ton je gledao u Ruta dugo, kao da se to stvorenje promenilo u poslednjem
trenutku.
„Mislim kao ostali puni borbeni zmajevi.“
„Aaa.“ N'ton se nakrevelji. „O tome se radi. Vidi, dečko...“
„Radi se o Litolu, zar ne? On vam je rekao da me ne pustite da se borim protiv niti na Rutu. To
je razlog zašto mi nikada nećete dozvoliti da ga naučim kako da žvaće plamenac.“
„Ne radi se o tome, Džeksome...“
„A o čemu se onda radi? Nema mesta na Pernu na koje ne možemo stići pravo, iz prve. Rut je
mali, ali je brži, brže se okreće u vazduhu, manje težine da bi se kretao...“
„Džeksome, nije u pitanju sposobnost“, reče N'ton povisivši blago glas da bi ga naterao da ga
sasluša šta ima da mu kaže, „u pitanju je ono što je uputno.“
„Još okolišanja.“
„Nije!“ N'tonovo čvrsto odricanje se probi kroz Džeksomov jed. „Letenje sa borbenim krilom
tokom padanja niti je jezivo opasno, momče. Ne poričem ti hrabrost, ali otvoreno, koliko god da si
oštrouman, koliko god da je brz i pametan Rut, imao bi odgovornosti prema borbenom krilu. Nisi se
obučavao, disciplina...“
„Ako se radi samo o obuci...“
N'ton zgrabi Džeksoma za ramena da bi prekinuo raspravu.
„Ne radi se samo o tome.“ N'ton udahnu duboko. „Rekao sam ne radi se o Rutovim
sposobnostima ili tvojim; to je samo pitanje onoga što je uputno. Pern sebi ne može priuštiti da izgubi
ni tebe, mladog gospodara Ruate, niti Ruta, koji je jedinstven.“
„Ali ja nisam ni gospodar Ruate. Još uvek ne! Litol je. On donosi sve odluke... a ja tada samo
slušam i klimam glavom poput omamljenog verija.“ Džeksom zastade, svestan da između redova
kritikuje Litola. „Ustvari mislim, znam da Litol mora da upravlja dok me ostali gospodari utvrde ne
budu potvrdili... i ja stvarno ne želim da Litol napusti Ruatu. Ali kad bih mogao biti zmaj-jahač, ne bi
ni došlo do toga. Je l’ razumete?“
Njegova ramena se spustiše u porazu kada je ugledao izraz u N'tonovim očima. „Razumete vi,
ali i dalje je odgovor ne! To bi samo još više zatalasalo stvari, verovatno mnogo, zar ne? Tako da
moram da taljigam i da budem ni tamo, ni ovamo. Niti pravi gospodar utvrde, niti pravi zmaj-jahač...
niti išta pravo, sem problema. Pravog problema za sve!“
Ne za mene, reče Rut jasno i utešno dodirnu svog jahača njuškom.
„Džeksome, ti nisi problem, ali vidim da sam imaš jedan“, reče N'ton kroz tiho saučešće. „Da je
do mene, rekao bih da će ti doneti mnogo dobra da se pridružiš krilu i naučiš Ruta da žvaće
plamenac. Neposredno iskustvo ti nijedan drugi gospodar utvrde ne bi mogao osporiti.“
Za jedan trenutak nade, Džeksom je pomislio da mu N'ton nudi priliku koju je toliko želeo.
„Da je to do mene, Džeksome, što nije i ne može biti. Ali“, i N'ton zastade, dok su njegove oči
tražile Džeksomovo lice, „ovo je stvar o kojoj bi trebalo bolje popričati. Dovoljno si star da bi bio
potvrđen kao gospodar Ruate ili da radiš nešto drugo što bi bilo od koristi. Govoriću sa Litolom i
F’larom u tvoju korist.“
„Litol će i dalje reći da sam ja gospodar utvrde i F'lar će reći da Rut nije dovoljno velik da bi
bio u borbenom krilu...“
„A ja neću ništa reći, budeš li se i dalje ponašao kao dečak koji se duri.“
Prekinula ih je rika iznad njihovih glava. Još dva zmaja su kružila, ukazujući na to da žele da
slete. N'ton im je mahnuo u potvrdu i potom sa Džeksomom otrčao prema putu ka Kovačkoj dvorani.
Baš negde pred dverima, zadrža Džeksoma.
„Džeksome, neću zaboraviti, samo...“, N'ton se isceri, „za ime Prve ljuske, nemoj dozvoliti
nikome da te uhvati kako daješ Rutu plamenac. I budi jezivo oprezan kada ideš!“
U stanju blage zatečenosti, Džeksom je zurio u N'tona dok je ovaj pozdravljao prijatelja unutar
građevine. N'ton je razumeo. Džeksomova utučenost nestade istog trena.
Dok je prolazio kroz dovratak Kovačke dvorane, oklevao je, prilagođavajući svoj vid
unutrašnjosti posle sjajnog prolećnog sunca. Obuzet svojim problemima, takođe je zaboravio koliko
će značajan biti ovaj sastanak. Majstor-harfista beše posađen za dugim radnim stolom oslobođen za
ovu priliku od svoje uobičajene kamarile, i F’lar, bendenski vejr-vođa, beše pored njega. Džeksom
je prepoznao ostale tri vejr-vođe i novog majstor-stočara Brijareta. Beše tu dobrano polovina krila
bronzanih jahača i gospodara utvrda, vodećih kovača i više harfista nego što je bilo prisutno od bilo
kojeg drugog zanata, sudeći po bojama tunika ljudi koje nije odmah prepoznao.
Neko ga je zvao po imenu hrapavim šapatom, pokušavajući da mu skrene pažnju. Džeksom
pogledavši levo od sebe ugleda FTesana i ostale redovne učenike, koji su se tiho skupili pored
prozora koji je bio dalje, i devojke koje su sedele na stoličicama.
„Pola Perna je ovde“, primeti F'lesan, zadovoljan, dok je pravio mesta na zidu iza sebe za
Džeksoma. Džeksom klimnu glavom ostalima koji su se pojavili mnogo više zainteresovani da vide
nove pridošlice. „Nisam mislio da će toliko naroda biti zainteresovano za Vansorove zvezde i
matematiku“, reče on tihim glasom FTesanu.
„Šta? I da se propusti prilika za jahanje na zmaju?“, upita F'lesan s ljubaznom prostodušnošću.
„Sam sam doveo četvoro.“
„Mnogo je ljudi pomoglo Vansoru da sklopi materijal“, reče Benelek svojim uobičajenim
predavačkim tonom. „Prirodno je da žele da čuju da li je nešto dobro ispalo od njihovog truda i
vremena.“
„Sigurno nisu došli zbog hrane“, nadoda F'lesan smejuljeći se. I sada zašto me, pitao se
Džeksom, ne živciraju FTesanove primedbe?
„Gluposti, FTesane“, odgovori mu Benelek, suviše bukvalan da bi razumeo kada se neko šali.
„Hrana je veoma dobra ovde. Jedeš dovoljno toga.“
,Ja sam poput Fandarela“, reče F'lesan. „Umem da iskoristim sve što se da jesti. Tišina! Evo i
njega samog. Ljusaka mi!“ Mladi bronzani jahač se nakrevelji od groze. „Zar ga neko nije mogao
naterati da promeni odeću?“
„Kao da odeća znači nešto za čoveka čije je um poput Vansorovog.“ Benelek je spustio svoj
glas, ali skoro da je pijuckao od prezira prema FTesanu. „Danas je bar od svih dana, Vansor je
mogao izgledati uredno“, reče Džeksom. „Na to je mislio F'lesan.“
Benelek je džangrizao od nezadovoljstva, ali nije dalje nastavljao temu. Tada F'lesan bubnu
Džeksoma u rebra, namignuvši mu zbog Benelekove reakcije.
Napola na vratima, Vansor je iznenada shvatio da je dvorana puna. Zastao je, osmotrio oko
sebe, u početku plašljivo. A potom, kada je prepoznao lica, isturio je glavu i nasmešio se oklevajući.
Sa svih strana su ga dočekali ohrabrujući osmesi i promrmljam pozdravi i mahanja rukom da nastavi
prema čelu prostorije.
„Ooo, gle, gle... Svi zbog mojih zvezda? Mojih zvezda, gle, gle!“ Njegova reakcija je poslala
talas radosti kroz dvoranu. „Ovo je veoma prijatno. Nisam imao pojma... veoma prijatno. I
Robintone, ti si ovde..r
,,A gde drugo?“ Duguljasto lice majstor-harfiste beše kako dolikuje ozbiljno, ali Džeksom
pomisli da je video kako mu se usne trzaju u naporu da se ne nasmeši. Potom je Robinton malo
poveo, a malo odgurao Vansora prema platformi na dalekom kraju dvorane.
„Hajde, Vansore“, kaza Fandarel, bubnjajući.
„Evo odmah, tako mi je žao. Nisam mislio da vas držim u iščekivanju. Ah, pa tu je i gospodar
Asgenar. Kako je to lepo od vas što ste došli. Nego, je li i N'ton tu?“, Vansor napravi čitav krug.
Budući kratkovid, unosio se blizu u svako lice, pokušavajući da spazi N'tona. „Zaista bi trebalo...“
„Ovde sam, Vansore.“ N'ton je podigao svoju ruku.
„Aaa.“ Zabrinuti izraz nestade sa okruglog lica zvezdočaca, kada ga je Menoli drsko, iako tačno
pokazala prstom. „Dragi moj N'tone, moraš se popeti ovde gore. Toliko toga si uradio, pazeći i
posmatrajući u najužasnijim časovima noći. Dođi, moraš...“
„Vansore!“ Fandarel se napola izdignu da bi se čula njegova zapovedajuća dreka. „Ne možeš
sve popeti gore, a svi su pazili. Zato su ovde. Da bi videli zašto su sve vreme to činili. A sada se
penji gore i završi s tim. Traćiš vreme. Ovo je sušta danguba.“
Vansor promrmlja negodovanja i izvinjenja, kada se odbacio malo naviše prema platformi.
Zaista je izgledao, primeti Džeksom, kao da je spavao u toj odeći. Verovatno se nije presvukao još
od prošlog padanja niti, ako bi se sudilo o jačini izgužvanosti zadnjeg dela tunike.
Ali ne beše ni malo aljkavosti u kartama zvezdanih položaja, koje je Vansor sada zakačio na zid.
Gde li je samo Vansor nabavio tu avetinjsku crvenu boju za Crvenu zvezdu - boja skoro da je
pulsirala na papiru. Ne beše nesigurnosti u onome što je govorio. Iz dubokog poštovanja prema
Vansoru, Džeksom je pokušao da pažljivo prati, ali sve je to već čuo ranije i njegove se misli
neumoljivo vratiše onome što mu je N'ton dobacio pri odlasku. „Nemoj dozvoliti nikome da te uhvati
kako daješ Rutu plamenac!“
Kao da bi bio toliko blesav. Na ovome je Džeksom zastao. Iako je u teoriji znao sve „zašto“ i
„kako“ u podučavanju zmaja da žvaće plamenac, takođe je naučio na svojim časovima da se između
teorije i prakse svašta može dogoditi. Možda bi mogao da računa na FTesanovu pomoć?
On pogleda svog prijatelja iz detinjstva, koji je utisnuo bronzanog pre dva obrtaja. Iskreno,
Džeksom ga nije smatrao za nešto više od dečaka i sigurno ne dovoljno ozbiljnim u svojim
odgovornostima kao bronzani jahač. Bio je zahvalan za to što F'lesan nikada nikome nije rekao da je
on ustvari dodirnuo Rutovo jaje u vremenu dok je zmaj još uvek bio u njemu na zemljištu za izleganje.
Naravno, to bi bilo ozbiljno nepoštovanje za vejr. F'lesan bi jedva gledao na podučavanje zmaja da
žvaće plamenac kao na nešto posebno.
Mirim? Džeksom prebaci pogled na devojku. Jutarnje sunce je klizilo kroz njenu smeđu kosu,
hvatajući zlatne odsjaje, koje nikada ranije nije primetio. Bila je gluva za sve drugo, sem za
Vansorove reči. Ona mu je najverovatnije dala razlog da ne gurne vejr u još više nevolja, a potom mu
je odaslala jednog od svojih plamenih guštera, da bi bila sigurna da se nije zapalio.
Džeksom je lično bio ubeđen u to da T'ran, drugi mladi bronzani jahač od vejra Ista, misli da je
Rut u suštini prerasli plameni gušter. On bi bio od još manje pomoći nego F'lesan.
Benelek takođe nije dolazio u obzir. Nije obraćao pažnju na zmajeve i plamene guštere isto kao
što ni oni njega nisu primećivali. No, njemu dati dijagram ili mašinu, čak i različite delove mašine
pronađene u starim utvrdama i vejrovima, i on bi dane proveo pokušavajući da prokljuvi šta je ona
trebalo da bude ili da radi. Ustvari, mogao je da pokrene celu mašinu na rad, čak iako bi morao da
rastavi čitavo sokoćalo da bi otkrio zašto nije radilo. Benelek i Fandarel su se međusobno razumeli
savršeno.
Menoli? Menoli je bila samo osoba, ako mu je bio potreban neko, bez obzira na njenu sklonost
da sve što je čula stavi u pesmu - beše to smicalica koja je povremeno bila prava napast. No, taj dar
je od nje načinio odličnog harfistu, ustvari, ona je bila prva devojka koju je upoznao. Krišom ju je
dugo gledao. Njene usne su blago podrhtavale i pitao se da li već sada hoće da opeva Vansorove
zvezde.
„Zvezde nam pokazuju vreme svakog obrtaja i pomažu nam da razlikujemo jedan od drugog“,
govorio je Vansor i Džeksom je s osećanjem krivice ponovo usmerio svoju pažnju na govornika.
„Zvezde su vodile Lesu na njenom odvažnom putu nazad kroz vreme da bi dovela starovremce u
naše.“ Vansor je pročistio grlo na svoje nesrećno pokliznuće prilikom spominjanja dve grupe zmaj-
jahača. ,,I zvezde će biti naš stalni vodič u budućim obrtajima. Zemlje, mora, ljudi i mesta se mogu
promeniti, ali zvezde su usmerene svojim kursom i ostaju postojane.“
Džeksom se setio nekih govorkanja o pokušaju da se promeni kurs Crvene zvezde i da se odvrati
od Perna. Da li je to Vansor upravo dokazao da se to ne može uraditi?
Vansor je nastavio da naglašava da onog trena kada se shvati osnovno kruženje i brzina bilo
koje zvezde, čovek je u mogućnosti da izračuna njen položaj na nebesima, sve dok su uračunati i
uticaji njenih najbližih suseda prilikom poklapanja u svakom datom vremenu.
,,I tako, nema sumnje u našim glavama da smo sada u stanju tačno da predvidimo padanje niti,
prema položaju Crvene zvezde kada se poklapa sa ostalim našim bliskim susedima na nebu.“
Džeksom je bio zabavljen činjenicom što Vansor svaki put kaže mi, kada bi uopšteno govorio, a
opet, kada bi objavljivao neko otkriće, rekao bi ja.
„Verujemo da će se padanje niti, čim ova plava zvezda bude oslobođena uticaja žute sa
prolećnog obzorja i pređe na visoki istok, vratiti u obrazac koji je F’lar prvobitno primetio. Ovim
proračunom“, Vansor brzo naškraba cifre na tabli i Džeksom ponovo primeti da su mu izvodi
neverovatno jasni, s obzirom na to da se radi o aljkavoj osobi, „možemo izračunati naredna
poklapanja koja će uticati na padanje niti ovog prolaska. Zaista, sada smo u stanju da pokažemo
položaje na kojima su različite zvezde bile u bilo kom vremenu prošlosti i gde će biti u bilo kom
vremenu u budućnosti.“
Ispisivao je proračune krećući se kao pomamljen i objašnjavajući na koje se zvezde odnose
pojedine jednačine. Potom se okrenuo, a njegovo okruglo lice je poprimilo veoma ozbiljan izraz.
„Čak možemo predvideti, na osnovu ovog znanja, tačan trenutak kada će početi sledeći prolazak.
Naravno, to je toliko obrtaja daleko u budućnosti, da niko od nas ne mora da brine zbog toga. No, bez
obzira, smatram da je dobro da se to zna.“
Kikotanje iz raznih delova dvorane nateraše Vansora da trepne, a potom da se skanjivajući
isceri, kao da je sa zakašnjenjem shvatio da je rekao nešto smešno.
,,I moramo se osigurati da niko ovo ne zaboravi u sledećem dugom intervalu ovog puta“, reče
majstor-kovač Fandarel, basom koji je sve iznenadio posle Vansorovog blagog tenora. „Znate, o tome
se radi na ovom skupu“, nadoda, pokazujući prema prisutnima.
Nekoliko obrtaja pre, kada se očekivalo da će Rutov život biti kratak, Džeksom je imao potajno,
ako ne i sebično, mišljenje o sastancima u Kovačkoj dvorani. Sebe je bio ubedio da su oni bili
posvećeni tome da mu daju moguće interesovanje u životu u slučaju da Rut umre. Današnji sastanak je
razvejao sve te misli i Džeksom prasnu u smeh zbog svojih samoljubivih bubica u glavi. Što više
ljudi je bilo upućeno - u svakoj utvrdi, u svakom vejru - u to šta se radilo u svakoj od zanatskih
dvorana, i zasebno majstora zanata, njihovih glavnih veštaka, manje je bilo mogućnosti da će biti
ponovo izgubljeni odvažni planovi da se sačuva celi Pern od pustošenja niti.
Džeksom, F'lesan, Benelek, Mirim, Menoli, T'ran, Pijemur, razni drugi mogući naslednici
gospodara utvrda i uznapredovale mlađe zanatlije oblikovali su jezgro redovne škole u Kovačkoj
dvorani i Dvorani harfista. Svaki učenik je naučio da ceni druge veštine.
Komunikacija je od suštinske važnosti. To je bilo jedno od Robintonovih načela. Zar nije uvek
govorio: „Razmenjujte novosti, naučite da razumno razgovarate o svakoj temi, naučite da izrazite
svoje misli, prihvatite nove, ispitate ih, razložite. Razmišljajte nepristrasno. Razmišljajte u pravcu
budućnosti.“
Džeksom pusti da mu pogled luta po okupljenima u dvorani, pitajući se koliko njih je moglo da
razume sva Vansorova objašnjenja. Istina, s ovim mnoštvom je imao prednost što je većina od njih
posmatrala kako zvezde oblikuju i menjaju svoje obrasce, iz noći u noć, iz perioda u period, dok se ti
veličanstveni obrasci nisu mogli svesti do Vansorovih pametnih dijagrama i brojeva. Nevolja je bila
u tome što su trenutno svi bili prisutni u dvorani zato što su želeli da saslušaju nove ideje i da
prihvate nove zamisli. Oni na koje je trebalo uticati, behu oni koji nisu slušali - poput starovremaca
koji su sada proterani na Južni kontinent.
Džeksom je pretpostavljao da se neka vrsta tajne prismotre držala na događanja tamo. N'ton je
jednom posredno spomenuo Južnu utvrdu. Učenici su imali veoma detaljnu kartu zemlje oko utvrde i
nekih susednih delova, što je ukazivalo na to da se Južni kontinent širi mnogo dublje ka južnim
morima, nego što je iko mogao pretpostaviti pre pet obrtaja. Tokom jednog od njegovih razgovora sa
Litolom, Robintonu je iskliznulo nešto što je nateralo Džeksoma da veruje da je majstor-harfista bio
skoro u južnim zemljama. Zabavljalo ga je da se zapitkuje koliko su starovremci znali o tome šta se
dešavalo na kopnu. Bilo je nekih očiglednih promena za koje bi čak i oni najuskogrudniji priznali da
postoje. A šta je tek sa stalno narastajućim širenjem šuma, zbog kojeg su se starovremci bunili -
širenja su sada bila zaštićena rijućim larvama, koje su nekada seljaci pokušali da unište, pogrešno ih
smatrajući za pošast, umesto brižljivo pronađenog blagoslova i zaštitnika.
Njegovu pažnju je skrenulo udaranje stopala i tapšanje. Brzo je i sam počeo da tapše, pitajući se
nije li propustio nešto značajno tokom svojih razmišljanja. Kasnije će videti sa Menoli. Ona se
sećala svega.
Klicanje se nastavilo dovoljno dugo da bi nateralo Vansora da se zarumeni od blage
postiđenosti, sve dok Fandarel nije ustao i raširio svoje ručerde da bi ih umirio. Ali nije više
izgledao kao da će da izusti nešto, kada je jedan od posmatrača iz utvrde Ista skočio na noge da
zamoli Vansora da razjasni nepravilnost koja se ticala nepomičnog položaja tri zvezde znane kao
Sestre dana. Pre nego što mu je Vansor mogao odgovoriti, neko drugi obavesti čoveka da nema
nikakve nepravilnosti i započe ostrašćena rasprava.
„Pitam se, bi li mogli da koristimo Vansorove proračune da bismo bezbedno išli unapred kroz
vreme“, zamišljeno kaza F'lesan.
2
„Uh, tikvane ! Ne možeš ići u vreme koje se još nije dogodilo!“, odvrati mu Mirim zajedljivo
pre no što su ostali i otvorili usta. „Kako bi mogao znati šta se dešava tamo? Završio bi na litici ili u
gomili, ili okružen nitimal Dovoljno je opasno da se vraćaš kroz vreme, kada bar možeš proveriti šta
se dogodilo ili ko se nalazio tamo. Čak i tada bi mogao, ustvari ti bi, zabrljao. Zaboravi na to,
FTesane!“
„Odlazak unapred ne bi ničemu služio u ovom vremenu“, primeti Benelek na svoj poučan način.
„Bilo bi zabavno“, reče F'lesan, nepokoleban. „Recimo, znati šta planiraju starovremci. F’lar je
siguran da će pokušati nešto. Bili su suviše dugo mirni dole.“
„Začepi, FTesane. To su poslovi vejra“, oštro mu reče Mirim, gledajući uznemireno naokolo iz
straha da je neko od odraslih mogao čuti njegove nepromišljene reči.
„Razgovarajte! Razmenjujte mišljenja!“, F'lesan izbaci neke od Robintonovih uzrečica.
„Postoji razlika između razgovaranja i tračanja“, reče Džeksom.
F'lesan dugo odmeri svog prijatelja iz detinjstva. „Znaš, pre sam mislio da je ova ideja o školi
dobra. Sada mislim da nas je sve pretvorila u naklapala koja ništa ne rade. I u mislioce!“ On prevrnu
očima od zgroženosti. „Pričamo, razmišljamo u nedogled. Nikad ništa ne radimo. Bar kada se borim
protiv niti, prvo delam, pa tek onda razmišljam!“ On se okrenu na mestu i tada, ozaren, objavi: „Hej,
eno jeca!“ On poče da maše prema gomili kod vrata, gde behu postavljeni krcati poslužavnici uzduž
središnjeg stola.
Džeksom je znao da su FTesanove natuknice bile uopštene, ali je mladi gospodar pronicljivo
osetio bockanje zbog letenja na niti.
„Uh, taj F'lesan!“, reče mu Menoli u uho. „Hoće da zadrži slavu u okviru krvne linije. Malo
odvažnosti...“, i njene morsko plave oči zaigraše od smeha, kada je dodala, „da bih je opevala!“
Potom uzdahnu. ,,A on uopšte nije takav tip. On ne vidi dalje od svog nosa. No, ima dobro srce.
'Ajde! Bolje da pripomognemo kod hrane.“
„Hajde da radimol“, Džeksomova pošalica beše nagrađena Menolinim osmehom razumevanja.
Zaključio je da ima istine u oba gledišta na stvari, kada je oslobodio jednu od žena poslužavnika
punog mesnih rolnica koje su se pušile, odlučivši da se time kasnije pozabavi.
Kuhinja majstor-kovača se pripremila za veliki skup, i pored sočnih mesnih rolnica beše i vrelih
ribljih ćufti, hlebova obloženih tvrdim sirevima sa Visokog masiva i dva ogromna kotla klaha.
Dok je delio naokolo hranu, postao je svestan nečega drugog što mu je smetalo. Drugi gospodari
utvrda i majstori zanata su svi bili srdačni, raspitujući se učtivo za Ruta i Litola. Svi su do jednog
izgledali sasvim voljni da razmene učtivosti sa njim, ali ne i da razgovaraju o Vansorovim teorijama.
Možda, Džeksom je razmišljao podrugljivo, nisu razumeli šta je Vansor govorio i stideli se da
pokažu svoje neznanje pred mlađim čovekom. Hoće li ikad biti dovoljno star da bi ga tretirali kao
sebi ravnog?
„Hej, Džeksome ostavi to“, F'lesan ga je uhvatio za rukav. „Imam nešto da ti pokažem.“
Verujući da je ispunio dužnost, Džeksom odgurnu poslužavnik na sto i krenu za svojim mladim
prijateljem napolje. F'lesan je nastavio da ide, cereći se poput tupoglavca, a potom odmahnu ka tački
na krovu Kovačke dvorane.
Dvorana je bila velika građevina kosih zabata. Krov je sav bio u pokretima punim boja, kipteći
od zvuka. Bulumente zelenih plamenih guštera su se sterale na sivim kamenovima, cvrčeći i brujeći
jedan drugom kroz srdačan razgovor - beše to savršena parodija napetih rasprava koje su se odvijale
unutar građevine. Džeksom se zasmeja.
„Ne može biti toliko mnogo plamenih guštera koji pripadaju ovima unutra“, reče Menoli, koja
im se upravo pridružila. „Ili ste zadobili još par legala?“
Brišući suze od smeha iz očiju, skinula je odgovornost sa sebe. ,Ja ih imam samo desetoro i oni
idu gde im se prohte, ponekad danima. Ne verujem da bih mogla računati na više od dvoje pored
Lepotice, moje kraljice. Ona je stalno uz mene. Znaš“, ona se ozbiljnog lica okrenu ka njemu, „oni će
biti problem. Ne moj, zato što svoje teram da se lepo ponašaju, ali ovi...“ Ona pokaza prema
prekrivenom krovu. „Oni su tako užasne tračare. Kladim se da većina od njih ne traži ljude koji su
unutra. Oni su privučeni zmajevima, posebno tvojim Rutom.“
„Jata se okupljaju gde god Rut i ja odemo“, reče Džeksom pomalo ogorčeno.
 Menoli pogleda preko doline ka mestu gde je Rut ležao na osunčanoj obali reke sa još tri zmaja i
još uobičajenim jatom ili dva plamenih guštera koji ga opslužuju.
„Da li Rutu to smeta?“
„Ne“, Džeksom se isceri trpeljivo, „Mislim da on više uživa u tome. Oni mu prave društvo kada
ja moram biti odsutan zbog poslova utvrde. On kaže da oni imaju svakojakih očaravajućih i
neverovatnih slika u svojim glavicama. Voli da ih posmatra... većinu vremena. Ponekad mu
zasmetaju, kaže da se ponekad zanesu u svemu tome.“
„Kako je to moguće?“ Menoli je bila otvoreno sumnjičava. „Oni nemaju mnogo mašte, ne zaista.
Oni govore o onome što vide.“
„Ili misle da vide, možda?“
Menoli porazmisli o tome. „Ono što vide je obično pouzdano. Znam...“ Potom je zastala
izgledajući zbunjeno.
„Nema veze“, reče Džeksom. „Bio bih tup ko balvan kad ne bih shvatio da ste vi harfisti zauzeti
dole na Jugu.“ Džeksom se potom okrenu da bi nešto rekao FTesanu, kojeg nigde ne beše.
„Reći ću ti nešto, Džeksome“, Menoli utiša glas, „F'lesan je bio u pravu. Nešto se muti dole na
Jugu. Neki od mog mnoštva su bili veoma uznemireni. Dobijam sliku jednog jajeta, ali ono nije u
zatvorenom vejru. Mislila sam da je možda moja Lepotica sakrila sledeće leglo. Ponekad to čini. No,
tada imam utisak da se to što je videla dogodilo davno. A Lepotica nije starija od Ruta, pa kako bi
mogla da se seti nečega van poslednjih pet obrtaja?“
„Plameni gušteri sa slikama pronalaženja Prvog jajeta?“, Džeksom se od srca nasmeja.
„Ne mogu se čiste duše smejati njihovim sećanjima. Oni znaju najčudnije vrste stvari. Sećaš se
kako F'norov Gral nije želeo da ode na Crvenu zvezdu? Kad smo već kod toga, svi plameni gušteri su
prestravljeni od Crvene zvezde.“
„Zar nismo svi mi?“
„Oni su znali, Džeksome, pre nego što je ostatak Perna imao bilo kakvu pomisao o tome.“
Nagonski oboje se okrenuše ka istoku, prema zlokobnoj Crvenoj zvezdi.
„Znači?“, Menoli upita tajnovito. „Znači? Znači šta?“
„Znači da plameni gušteri imaju sećanja.“
„Ah, mani se toga, Menoli. Ne možeš tražiti od mene da verujem u to da se plameni gušteri mogu
setiti stvari kojih čovek ne može?“
„Imaš li drugog objašnjenja?“, upita Menoli ratoborno.
„Nemam, ali to ne znači da ne postoji neko“, i Džeksom joj se isceri u lice. Njegov osmeh se
pretvori u uzbunu. „Nego, šta ako je neki od onih gore iz Južne utvrde?“
„Nisam zabrinuta. Plameni gušteri su napolju, za početak. Potom, oni mogu samo da vizuelizuju
ono što su razumeli.“ Menoli se zakikota, što beše njena navika za koju je Džeksom smatrao za
prijatnu promenu posle smejuljenja utvrdarskih devojaka. „Možeš li zamisliti kakvu bi besmislicu
mogao napraviti neko poput T'kula od Vansorovih proračuna? Viđene kroz oči guštera?“
Džeksomova lična sećanja starovremskog vejr-vođe Visokih prostora su bila oskudna, ali je čuo
dovoljno od Litola i N'tona da bi uvideo da je um tog čoveka zatvoren za sve što je novo. Međutim,
skoro šest obrtaja prepuštenosti sebi dole na Južnom kontinentu mu je možda proširilo vidike.
„Vidi, nisam samo ja zabrinuta“, nastavi Menoli. „Mirim je takođe. A ako iko danas razume
plamene guštere, to je ona.“
„Nisi ni ti loša - za jednog harfistu.“
,,E pa, hvala ti, moj gospodaru utvrde.“ Ona ga lakrdijaški otpozdravi. „Vidi, hoćeš li saznati šta
plameni gušteri govore Rutu?“
 „Zar ne razgovaraju sa Miriminim zelenim zmajem“, Džeksom je bio nevoljan da se još više
pača sa plamenim gušterima više nego što je bilo potrebno u tom trenutku.
„Zmajevi se ne sećaju stvari. Znaš to. Ali Rut je drugačiji, primetila sam...“
„Dosta drugačiji...“
Menoli uhvati dozu ogorčenosti u njegovom glasu. „Šta je s tobom danas? Ili je gospodar Groge
otišao da se vidi s Litolom?“ „Gospodar Groge? Zbog čega?“
Menoline oči zasijaše vragolasto i ona mu se privuče bliže, kao da je neko dovoljno blizu da ih
čuje o čemu razgovaraju. „Mislim da se sviđaš gospodaru Grogeu za onu njegovu prsatu treću kćer.“
Džeksom je zaječao od užasa.
„Ne brini, Džeksome. Robinton mu je izbio tu pomisao iz glave. Ne bi ti on tu učinio štete.
Naravno“, Menoli ga kosnu pogledom ispod oka koje se smešilo, „ako imaš bilo koga drugog na umu,
sada je vreme da kažeš.“
Džeksom je bio ljut, ne na Menoli, već na novosti koje mu je rekla i bilo mu je jako teško da
razdvoji vesti od glasonoše.
„Ako nešto ne želim u ovom trenutku je žena.“
,,Oh? Već si omastio brk?“
„Menoli!“
„Nemoj da si toliko zatečen. Mi harfisti razumemo slabosti ljudskog teia. A ti si visok i
pristojno izgledaš, Džeksome. Litol je trebalo da te poduči u svim veštinama...“
„Menoli!“
„Džeksome!“ Savršeno je oponašala njegov ton. „Zar te Litol nikada ne pušta da se malo sam
razonodiš? Ili ti samo razmišljaš o tome? Iskreno, Džeksome“, ton joj postade kiseo, a izraz pokaza
netrpeljivost prema njemu, „između Robintona, iako volim tog čoveka, i Litola, F’lara, Lese i
Fandarela, gde si ti? Mislim da su te pretvorili u sopstveni odjek.“
Pre no što je bio u stanju da razluči odgovarajući odgovor na njenu drskost, ona ga probode
pogledom blago škiljeći. „Kažu da je zmaj poput čoveka. Možda je to razlog zašto je Rut toliko
drugačiji!“
Na tu tajnovitu opasku, ona se podiže i krenu prema ostalima.
Džeksom je bio na pola puta da pozove Ruta i da ode, ako je trebalo samo da dobije uvrede i
omalovažavanja.
„Poput nadurenog derleta!“, N'tonove reči mu se vratiše. Uzdišući on sede ponovo na travu. Ne,
on neće otići na brzinu sa bojišta po drugi put ovog jutra. Neće se nezrelo ponašati. Neće joj pružiti
zadovoljstvo da zna da su mu njene izazivačke opaske uopšte zasmetale.
Zurio je ka reci gde se njegov dragi prijatelj igrao i pitao se. Zašto je Rut drugačiji? Je li zmaj
poput čoveka? Iskreno, ako je Rut bio drugačiji, to je onda i sa njim bilo slučaj. Njegovo rođenje je
bilo neobično, poput Rutovog izleganja - on je izvađen iz tela mrtve majke, Rut iz ljuske suviše čvrste
za kljun upola manji da bi je razbio. Rut je bio zmaj, ali nije odgojen u vejru. On je bio gospodar
utvrde, ali ne i potvrđen kao takav.
Znači, da bi dokazali jedno iziskivalo bi da se dokaže drugo i živele razlike!
Ne dozvoli nikome da te uhvati kako daješ Rutu plamenac!, N'ton je rekao.
Jao, to će biti njegov prvi cilj!
 Četvrto poglavlje
Utvrda Ruata, Fidelova utvrda i različita mesta međuprostorom, 10.5.15-16.5.15.

U sledećih nekoliko dana, Džeksom je uvideo da je jedno doneti odluku o podučavanju Ruta da
žvaće plamenac, a sasvim drugo pronaći vremena za to. Bilo je nemoguće naći slobodne časove.
Džeksom se nosio nedostojnom pomišlju da je možda N'ton otkucao njegov plan Litolu, tako da mu je
Čuvar namerno pronalazio poslove ne bi li mu ispunio dane. No, ubrzo, to je odbacio. N'ton nije bio
izdajica ili smutljivac. Pošto je trezveno razmislio, morao je priznati sebi da su mu dani oduvek bili
ispunjeni: prvo zbrinjavanjem Ruta, potom časovima, obavezama u utvrdi i, u nekoliko poslednjih
obrtaja, sastancima sa drugim utvrdarima na kojima je po Litolovom mišljenju morao da prisustvuje -
kao tihi posmatrač - da bi proširio svoje znjanje o vođenju utvrde.
Džeksom jednostavno nije uvideo veličinu svog zauzeća do sada, kada je očajnički želeo
vremena za sebe koje ne bi morao da pravda ili priprema unapred.
Drugi problem o kojem uopšte nije ozbiljno promislio, beše da bez obzira na to kuda bi on i Rut
otišli, plameni gušteri bi se sigurno pojavili. Menoli je bila u pravu prozivajući ih tračarama i on nije
imao ni najmanje želje da oni nadgledaju njegovo neovlašćeno podučavanje. Kada je podučavao Ruta
da leti međuprostorom, isprobavao je tako što bi iskakao sa Rutom na planinskoj litici Visokih
prostora koja je bila teren za vežbanje. Prostor je bio napušten, pust, bez ičega drugog do li
planinskog korova koji je izbijao ispod naslaga teškog snega. Dao bi Rutu pravac, dok su bili u
vazduhu i, u određenom trenutku, bi bili van pratnje plamenih guštera. Izbrojao bi ne više od dvadeset
dva udisaja pre no što bi Dilanin zeleni i plavi domostrojitelja utvrde iskočili nad Rutovom glavom.
Zacičali bi u čudu, a potom bi počeli da se žale zbog mesta.
Potom je pokušao sa još dva jednako neposećena mesta, jednim u ravnicama Keruna i drugim na
napuštenom ostrvu blizu obale Tileka. Bio bi praćen na oba mesta.
U početku bi ključao zbog takvog nadzora i zamišljao je sebe kako se kači sa Litolom zbog te
stvari. Zdrav razum ga je naterao da uvidi, da bi Litol teško zamolio bilo koga od njih da nalože
svojim stvorenjima da ga prate. Ćorava posla! Da je pokušao da kaže otvoreno Dilani, ona bi
cmizdrila i jadikovala se, uvrtala svoje ruke i otrčala bi pravo kod Litola. Ali domostrojitelj, Brend,
bio je druga stvar. Vratio se iz utvrde Telgar pre dva obrtaja, kada se pokazalo da stari
domostrojitelj nije u stanju da upravlja ponašanjem štićenika. Džeksom je zastao. Pa dobro, Brend će
razumeti probleme mladog čoveka.
Tako je, kada se vratio u Ruatu, pronašao Brenda u njegovoj odaji kako kažnjava neke sluge
3
zbog krađe tunelskih zmija u ostavama. Na Džeksomovo iznenađenje, sluge su istog momenta
otpuštene sa zapovešću da ako mu ne budu doneli dve mrtve tunelske zmije, nekoliko dana će raditi
bez hrane.
Nije da je Brend ikada bio neuljudan prema Džeksomu, ali takva iznenadna pažnja ga je
iznenadila i bilo mu je potrebno da udahne jednom ili dvaput pre no što je progovorio. Brend je
sačekao uz sve dužno poštovanje koje bi pokazao prema Litolu ili posetiocu sa titulom. Malo
postiđen Džeksom se setio svog pucanja pre nekoliko jutara i pitao se. Ne, Brend nije bio ulizica.
Imao je čvrst pogled, čvrstu ruku, odrešit jezik i stav, za koje mu je Litol često govorio da traga u
čoveku vrednom poverenja.
„Brende, izgleda da ne mogu nigde da maknem, a da se plameni gušteri ove utvrde ne pojave za
mnom. Dilanin zeleni, i ako mi nećeš zameriti što ovo kažem, tvoj plavi. Da li je to zaista i dalje
neophodno?“
 Brendovo iznenađenje je bilo iskreno.
„Povremeno“, Džeksom zbrza, „čovek poželi da sam negde ode, potpuno sam. I, kao što znaš,
plameni gušteri su belosvetske alapače. Mogli bi doći do pogrešnog utiska... ako znaš na šta mislim?“
Brend je razumeo, ali ako je i bio zatečen ili iznenađen, onda je to dobro prikrivao.
„Zaista se izvinjavam, gospodaru Džeksome. Uveravam te da je u pitanju samo previd. Znaš
kako je Dilana znala da bude uznemirena, kada ste ti i Rut počeli da letite međuprostorom i plameni
gušteri su vas pratili kao zaštita. Trebalo je davno da to prekinem.“
„Od kada sam to ja za tebe gospodar Džeksom, Brende?“
Domostrojiteljeve usne se stvarno trznuše. „Od onog jutra... gospodaru Džeksome.“
„Nisam mislio na to, Brende.“
Brend blago nakrivi svoju glavu, sprečivši dalje izvinjavanje. „Kao što je gospodar Litol
napomenuo, dovoljno si star da bi bio potvrđen onako kako ti dolikuje, gospodaru Džeksome, i mi...“,
Brend se isceri uz vidljivo olakšanje, „... bi trebalo da se ponašamo u skladu sa tim.“
„Ah dobro, da. Hvala ti.“ Džeksom je uspeo da napusti Brendove odaje bez daljeg gubitka
ravnoteže i brzo je koračao ka prvoj okuki hodnika.
Tu je zastao, vrteći po glavi značenja ovog razgovora. „Dovoljno star da bi bio potvrđen onako
kako ti dolikuje...“ A gospodar Groge razmišlja da ga oženi svojom ćerkom. Sigurno je da lukavi
utvrdar Forta ne bi to činio da je bilo bilo kakve sumnje u to da će biti potvrđen kao gospodar. Sada
su ga takvi izgledi uzbunili i zasmetali mu, bez obzira na to što bi ga samo dan pre mnogo obradovali.
Onog trenutka kada bi postao gospodar Ruate, svaka prilika koju bi mogao dobiti da leti sa borbenim
krilom pala bi u vodu. Nije želeo da bude gospodar Ruate, bar ne još. I sigurno da nije želeo da ga
ožene ženom koju nije sam izabrao.
Trebalo je da kaže Menoli da nije imao problema ni sa jednom od utvrdarskih devojaka... kada
mu ni na pamet nisu padale. Nije se radilo o tome da je pratio primer nekog od nepristojnijih
štićenika. Nije težio ka tome da ga bije glas poput pohotljivog Merona ili one miade budale
gospodara Lodija, koga je Litol vratio njegovoj matičnoj utvrdi uz neki loš izgovor u koji niko nije
verovao. Bilo je sasvim u redu za gospodara utvrde da začne nekoliko polukrvnih, ali sasvim je
druga stvar bila oslabiti utvrdarsku krv sa drugim linijama. Bez obzira, on bi trebalo da pronađe finu
devojku, koja bi mu dala preko potrebno pokriće, a potom da odvoji vreme za mnogo bitnije stvari.
Džeksom se odgurnu od zida, nesvesno ispravljajući ramena. Promena na Brendu je bila zaista
ohrabrujuća. Sada pošto je promislio o tome, setio se drugih dokaza promene stava prema njemu,
nešto što do sada nije video zbog svoje zaokupljenosti plamencem. Najednom je shvatio da ga Dilana
nije gnjavila za stolom u vreme doručka da jede više nego što je sam hteo, da je Dors bio
neobjašnjivo odsutan u nekoliko prošlih dana. Niti su Litolove jutarnje natuknice bile uvod u
ispitivanja za Rutovo zdravlje, nego su se više odnosile na poslove koje je trebalo obaviti tog dana.
Noći kada se vratio iz glavne Kovačke dvorane, Litol i Fajnder su bili željni da čuju sve o
Vansorovim zvezdama i podnošenje izveštaja o tome uzelo mu je celo to veče. Čak iako su štićenici i
ostali bili neobično tihi, on je to stanje pripisao samo njihovom zanimanju za razgovor. Doduše,
Litol, Fajnder i Brend nisu imali problema u pronalaženju reči.
Sledećeg jutra nije bilo više vremena do li za vrč klaha i rolnicu s mesom, pošto je trebalo da
niti padaju preko polja prolećnih useva na jugozapadu i čekalo ih je dugo putovanje.
Trebalo je mesecima ranije da progovorim, razmišljao je Džeksom dok je ulazio u sopstvene
odaje.
Bilo je ustanovljeno da ga ne uznemiravaju dok se brine o Rutu; beše to privatnost koju je tek
sada počinjao da ceni. Uglavnom, brinuo bi se o svom zmaju, njegovu kožu mazao uljem i timario bi
ga rano izjutra ili kasno izvečeri. Lovio je sa Rutom svakog četvrtog dana, pošto je beli zmaj
zahtevao češće obroke od onih većih. Utvrdarski plameni gušteri su ga obično pratili, gozbeći se sa
njim. Većina ljudi je dnevno hranila svoje ljubimce iz ruke, ali žudnja za vrelim, sveže ubijenom ili
samostalno uhvaćenom hranom se nikada nije mogla izbiti iz plamenih guštera i odlučeno je da se ne
meša u taj nagon. Plameni gušteri su bili nepredvidljiva stvorenja i iako nije bilo sumnje da su se
zaista vezivali tokom izleganja, znali su da budu predmet iznenadnih napada i strahova i da nestanu,
vrlo često, na duge periode vremena. Kada su se vraćali, ponašali su se kao da nikada i nisu otišli,
sem što su prenosili neke zaista neverovatne slike.
Znao je da će Rut danas biti spreman da lovi. Čuo je da je njegov vejr-parnjak nestrpljiv da
krene. Smejući se, Džeksom je obukao svoju tešku jahaću jaknu i uskočio u čizme, dok se ljubazno
raspitivao o tome šta bi Rut danas voleo da jede.
Verija, nizijskog sočnog verija, a ne nekog od ovih žilavih sa planina. Rut je frknuvši naglasio
nezadovoljstvo ovim drugima.
„Čak i zvučiš gladno“, kaza mu Džeksom, ulazeći u zmajev vejr i prilazeći mu.
Rut lagano spusti svoju njušku na njegove grudi, a njegov dah je bio hladan čak i kroz tešku
jahačku jaknu. Njegove oči su kolutale crvenim tonom prave gladi. Krenuo je prema ogromnim
metalnim vratima koja su se otvarala ka stajskom dvorištu i rastvorio ih svojim prednjim udovima.
Uzbunjeni Rutovim mislima o gladi, utvrdarski plameni gušteri su se vrteli naokolo u željnom
iščekivanju. Džeksom je uzjahao Ruta i upravio ga gore. Stari smeđi zmaj stražar im je požeieo dobar
lov sa plamen-visija, a njegov jahač im je mahnuo.
Svaki od šest vejrova Perna je uzimao desetak od utvrda, da bi imali svoja sopstvena krda i jata
od kojih bi se zmajevi hranili. Nijedan od gospodara utvrda nikada nije progovorio na to što bi
povremeno neki jahač nahranio svog zmaja na njegovoj zemlji. Pošto je Džeksom bio gospodar
utvrde i stoga imao prava na sve unutar Ruatinih granica, Rutov lov je prvenstveno bio stvar pažnje.
Litol nije morao da ga uči da rasporedi apetit svoje zveri tako da nijedan utvrdar ne bude previše
opterećen time.
Baš ovog jutra Džeksom je Rutu dao odrednice bogatog travnatog imanja, za koje je Litol
spomenuo da ima grla verija koja su podgojena za prolećno klanje. Utvrdar je bio napolju na svom
trkaču, kada su se Rut i Džeksom pojavili i pozdravio je mladog gospodara dovoljno ljubazno i
odgovorio na Džeksomova uljudna raspitivanja za njegovo zdravlje, napredak jata i koliko dobro mu
kvočke ležu.
„Voleo bih da jednu stvar pomenete gospodaru Litolu“, započe čovek i Džeksom primeti
ozlojeđenost u njegovom ponašanju. „Već sam ranije povremeno molio za jaje plamenog guštera. To
je moje pravo kao utvrdara, i imam potrebe za njim. Ne mogu da se kako treba ležu jaja verija, ako
ispod njih riju štetočine i razbijaju ljuske. Zmije i slične živuljke su već uspele da ukradu po četiri,
pet jaja iz svakog legla. Plameni gušter bi ih držao podalje. Oni završavaju posao ljudima dole u
utvrdi Ogoljenog jezera, a i drugima sa kojima sam razgovarao. Oni su prilično korisna stvorenja,
gospodaru Džeksome, i pošto sam ovde utvrdar poslednjih dvanaest obrtaja, tako da je na mene red.
Palon iz Ogoljenog jezera ima plamenog guštera, a on vodi utvrdu samo deset obrtaja.“
„Tegeru, ne mogu naći odgovora zašto ste gurnuti u stranu. Postaraću se da se nešto uradi po tom
pitanju. Trenutno nemamo leglo, ali ću učiniti ono što bude u mojoj moći kada ga budemo imali.“
Teger mu se grubo zahvali, a potom mu predloži da lovi grla koja tumaraju na dalekom kraju
livade u ravnici. On je hteo da pokolje bliže jato, a zmaj tokom lova zna da skine kilažu od sedam
dana tovljenja sa grla koja beže.
Džeksom se zahvali čoveku i Rut otpevuši svoju zahvalnost, time prestrašivši Tegerovog trkača
koji je počeo da se rita. Teger je sumorno cimnuo glavu zveri, sprečivši udarac.
Teško je bilo da će Teger utisnuti plamenog guštera, razmišljao je Džeksom, dok je naskakao na
Rutova ramena.
Rut se složio sa njim. Taj čovek je jednom imao jaje. Mališan je otišao u međuprostor i nikada
se više nije vratio na svoje mesto izleganja.
„Kako se sećaš toga?“
Rekli su mi plameni gušteri.
„Kada?“
Kada se to dogodilo. Baš sam se sada setio toga. Rut je zvučao veoma zadovoljno sobom. Oni
mi pričaju mnoge stvari koje su zanimljive, kada ti nisi sa mnom.
Tek je tada postao svestan da nema uobičajenih pratnji od plamenih guštera, čak iako je Rut
lovio. Nije mu bilo na pameti da bi Brend trebalo da prekine sve izlete plamenih guštera sa njima.
Rut je žalosno pitao mogu li više krenuti u lov, pošto je bio gladan. Tako su nastavili do
predloženog terena i Rut je Džeksoma spustio dole na travnatu uzvišicu sa dobrim pogledom na lov,
gde se ovaj ugodno namestio. Čim se Rut podigao u vazduh, tog trena se pojavilo jato plamenih
guštera, pristojno se spustivši da čekaju zmajev poziv da mu se pridruže pošto bude ulovio.
Neki zmajevi bi neko vreme birali svoj obrok, kidišući na jato ili krdo da ih razbiju i odvoje
najdeblje grlo. Ili je Rut brzo odlučio ili je na njega uticalo Džeksomovo znanje da Teger ne bi voleo
opustošene verije. Šta god da je bilo u pitanju, beli zmaj je ubio prvog verija u jednom spretnom
naletu, slomivši dugi vrat stvorenja, dok ga je spuštao dole.
Rut je ostavio oduševljene plamene guštere da oglođu kosti i ubio po drugi put, sladeći se više
nego ikad. Jato jedva da se smirilo na dalekom kraju livade, kada je on poleteo neočekivano za
trećim grlom.
Rekoh ti da sam gladan, Rut reče toliko se pravdajući da se Džeksom nasmejao i odvratio mu
da se natovi koliko god može.
Ne tovim sebe, Rut mu odgovori s blagim prekorom što je Džeksom pomislio takvu stvar za
njega. Mnogo sam gladan.
Džeksom je zamišljeno posmatrao plamene guštere koji su se gostili. Pitao se imaili među njima
onih iz Ruate. Rut mu je istog trenutka odgovorio da su došli iz okoline.
Dakle, razmišljao je Džeksom, resio sam problem sa praćenjem od strane plamenih guštera
Ruate. No, ono što je jedan plameni gušter znao, izgledalo je da znaju svi, tako da je i dalje morao da
svoje poslove drži van njihovog pogleda.
Džeksom je znao da je zmajevima bilo potrebno vreme da žvaću i prerade plamenac za najbolji
učinak. Zmaj-jahači bi započeli da hrane svoje zveri kamenom nekoliko časova pre no što bi niti
trebalo da padnu. Koliko brzo bi Rut mogao da dovoljno napuni jednjak da bi proizveo vatreni dah?
Pitao se. Moraće da se pažljivo pozabavi time. Pošto su se zmajevi razlikovali u okviru sposobnosti i
spremnosti, svaki jahač je morao da otkrije za sebe šta su osobenosti njegove zveri. Samo da je
mogao da obučava Ruta u vejru i da ima blagodeti iskustva veterana vejra...
U redu, plamenac nije predstavljao problem. Stari zmaj stražar je morao da se opskrbi, tako da
je postojala pristojna gomila na plamen-visijama. A Rutu neće trebati onoliko koliko bi bilo potrebno
velikom zmaju.
Ono „kada“ je i dalje predstavljalo problem. Džeksom je imao slobodno jutro, pošto je Rut
lovio i ne bi bilo baš uputno da sitog zmaja povede u međuprostor - sva ta obilna topla hrana bi kod
zmaja izazvala probleme s varenjem u hladnoći međuprostora. Zbog toga je Džeksom morao da
odvoji vreme da bi leteo sa Rutom pravo ka Ruati. Ovo po podne bi trebalo da bude posvećeno
nadgledanju prolećnih useva i ako je Litol zaista hteo da sredi za njega da bude potvrđen kao
gospodar utvrde, nije mogao da se izvuče iz toga.
Džeksom se bludeći pitao da li su gospodari utvrda ikada brinuli da će pokušati da ide stopama
svog surovog oca ili neće. Samo bi nastavljali sa o krvnim linijama, pričama o krvi, ali zar nisu bili
bar i malo uznemireni zbog Faksovog udela u njegovoj krvi? Ili su računali na majčin udeo u svemu
tome? Svi su bili raspoloženi da sa njim razgovaraju o njegovoj gospi majci Džemi, ali da li bi se
snebivali i trudili da pređu na drugu temu, ako bi pomenuo svog neožaljenog oca. Jesu li strahovali
od toga da ne dobije bubice u glavi iz grubijanskih načina njegovog oca? Ili jednostavno nije bilo
pristojno govoriti ružno o mrtvima? Sigurno je da nisu imali zadrške da govore o živima na taj način.
Džeksom se igrao sa pomišlju na osvajanje. Kako bi on napao da pokori Nabol ili - pošto je
utvrda Fort bila previše velik zalogaj - Tilek? Ili Krom, možda, mada mu se previše sviđao najstariji
sin gospodara Nesela, Kern, da bi ga lišio nečega što mu po pravu pripada. Ljusaka mu, baš je on bio
mustra za razgovore o osvajanju, kada čak nije bio u stanju ni da upravlja svojom i zmajevom
sudbinom!
Rut, gegajući se punog trbuha, rignu srećno, dok je išao ka svom jahaču. Smestio se na sunčanom
delu trave i počeo da liže svoje kandže. Oduvek je bio uredan.
„Možeš li leteti kada si punog stomaka?“, upita ga Džeksom kada je završio čišćenje.
On okrenu glavu, dok su mu oči kolutale u prekoru. Uvek mogu da letim. Potom izdahnu, a dah
mu je bio pun mirisa mesa i slasti. Opet si zabrinut.
„Hoću da budemo pravi jahač i zmaj, i da se borimo protiv niti, tako što sam ja tebi na leđima, a
ti bljuješ vatru.“
Onda ćemo to i uraditi, reče mu Rut neuzdrmane vere. Ja sam zmaj, ti si moj jahač. Zašto to
postaje problem?
„Pa, gde god da krenemo, dolaze plameni gušteri.“
Ti mi reče da je stameni čovek u plavom - time je ukazivao na Brenda - naredio da nas ne
prate. Ovde nisu došli.
„Došli su drugi, a znaš kako plameni gušteri brbljaju.“ Potom se Džeksom odmah setio
Menolinih reči. „Sta li ta bulumenta misli sada?“
O svojim punim trbusima. Veriji su bili sočni i meki. Dobra krka. Ne sećaju se bolje za mnogo
obrtaja.
Rut je frknuo, kolutajući očima više u čuđenju, nego u srdnji. Pitaće se zašto i doći će da vide.
Reći ću im, ako tako budeš želeo. Možda će dovoljno dugo ostati podalje.
„To baš i liči na njih, imaju više radoznalosti nego pameti. Pa, kako Robinton uvek govori,
postoji način da se reši svaki problem. Samo ćemo ga morati pronaći.“
Na svom povratku u Ruatu, Rutov stomak je bio bučan. Nije želeo ništa drugo nego da se
sklupča na suncem ugrejanoj steni i odspava, a pošto je smeđi zmaj stražar bio van svog uobičajenog
mesta, tu se smestio. Džeksom je sačekao u velikom dvorištu, dok nije video da se ovaj udobno
ugnezdio, a potom je potražio Litola.
Ako je Brend i natuknuo nešto o njegovom zahtevu gospodaru Litolu, ovaj nije odavao nikakav
znak, pozdravljajući ga uobičajeno uzdržano i pozivajući ga da jede brzo, jer ih očekuje dugačak put.
Pratiće ih Tordril i još jedan od štićenika koji žive pod Litolovim staranjem. Majstor-poljodelac
Andemon je poslao novo seme iz kojeg je razvio žitaricu visokog prinosa i brzog rasta. Južna polja,
preplavljena larvama i zasejana pšenicom, dala su izuzetno zdrav rod, otporan na razaranje od strane
niti, koji je mogao da preživi duge sušne periode. Andemona je zanimalo kako će se pšenica pokazati
u kišovitijoj, severnoj klimi.
 Mnogi od starijih malih utvrdara su bili tvrdoglavi, kada je trebalo da probaju nešto novo.
„Uskogrudi poput starovremaca“, Litol bi promumlao, ali bi mu nekako polazilo za rukom da istera
svoje. Recimo, kod Fidela je uspeo. On je posedovao utvrdu u kojoj su sejali, obrađujući je samo
dva obrtaja, pošto je njegov prethodnik poginuo pri padu kada je pratio divlje verije.
Tako su putnici, posle brzog obroka, krenuli na nekim od posebno uzgajenih trkača koji su se
mogli kretati tokom celog letnjeg dana bez da se umore. Iako je Džeksom nalazio da je dosadno
potrošiti sate na putovanje preko zemlje, kada je mogao leteti međuprostorom na Rutu za samo
nekoliko udisaja, ponekad je znao da uživa u jahanju trkača. Danas, sa prolećem u vazduhu i
spokojstvom zbog znanja da je i dalje u Litolovoj milosti, uživao je u putovanju.
Fidelovo imanje se nalazilo na severoistoku Ruate, na zaravni sa snežnim vrhovima planina
Kroma u pozadini. Kada su stigli na visoravan, plavi plameni gušter koji je putovao na Tordrilovoj
ruci otpištao je u pozdrav i poleteo da bi napravio jedan krug u vazduhu da bi se predstavio smeđem
koji je najverovatnije gledao za Fidela i namešten je da pazi na posetioce. Istog trena oba plamena
guštera bljesnuše u međuprostor. Tordril i Džeksom razmeniše poglede, znajući da će ih dočekati vrč
klaha i slatki hleb za dobrodošlicu na imanje. Behu ogladneli od jahanja.
Sam Fidelo je izjahao da bi ih ispratio tokom poslednjeg dela puta. On je jahao krupnu radnu
zver, čija je letnja dlaka sijala od zdravlja kroz grubo i isfronclano zimsko krzno. Njegova utvrda, u
koju im je poželeo dobrodošlicu na iskren ali uzdržan način, beše mala i lepo održavana. Njegovi
napoličari, uključujući i one od poslednjeg utvrdara, okupili su se da usluže posetioce.
„On ima dobrog kuvara“, Tordril reče ustranu Džeksomu, dok su njih trojica upadljivo zverali u
hranu postavljenu na dugom stolu dvorane. „A takođe i vraški lepu sestru“, nadoda on, dok im je
devojka prilazila noseći krčag klaha koji se pušio.
Bila je lepa, Džeksom se složio, gledajući je prvi put pobliže. Veruj Tordrilu da će primetiti
lepu devojku. Brend je trebalo da pripazi na ovoga dok je bazao po utvrdi među radničkim kućicama
ispod mosta. Međutim, ova lepa devojka je samo imala stidljivi osmejak za Džeksoma, i iako je
budući gospodar utvrde Ista pokušavao da je uvuče u razgovor, ona bi mu odgovarala kratko,
čuvajući osmehe za njegovog druga. Napustila ga je tek kada im se njen brat pridružio, da bi im rekao
kako bi im možda bilo bolje da seju polja ili će ih čekati dugo mračno putovanje nazad.
„Pitam se bili je tako brzo osvojio da sam ja bio gospodar Ruate?“, upita Tordril Džeksoma,
dok su proveravali kolane pre no što će uzjahati.
„Osvojio je?“, Džeksom je prazno zurio u Tordrila. „Samo smo pričali.“
„Pa, mogao bi je imati kada budeš sledećeg puta... ah, imao prilike za razgovor. Ili Litolu smeta
da ima naokolo nekoliko polukrvnih? Otac kaže da to održava punokrvne u pripravnosti! Trebalo bi
da ti bude lako s obzirom na Litolovu zaleđinu iz vejra, a ne da si takav čistunac kada se radi o ovim
stvarima.“
Litol i Fidelo su im se pridružili u jednom trenutku, ali Tordrilove zavidne reči okrenuše
Džeksomove misli u veoma korisnom smeru. Kako beše njeno ime? Korana? E pa, Korana bi mogla
biti od koristi. Uvek je samo jedan plameni gušter obitavao na zaravni utvrde - i, ako bi Rut mogao
samo da odvrati to stvorenje od toga da ih prati...
Kada su se vratili u utvrdu kasno te noći, Džeksom se tiho popeo na plamen-visije i uzeo dobru
količinu plamenca od zaliha smeđeg, dok su stari zmaj stražar i njegov jahač bili na kratkom
večernjem letu da bi raširio krila.
Sledećeg jutra on je ovlašno upitao Litola misli li da su Fidelu odneli dovoljno semena. Izgleda
da su imali veoma veliko polje. Litol je posmatrao svog štićenika poluotvorenim očima za trenutak, a
potom se složio da bi možda još pola vreće bilo dobro da se da. Tordrilovo lice je oslikavalo
iznenađenje, zavist i, Džeksom je osećao, poštovanje prema uverljivo izmišljenom razlogu. Litol je
pravovremeno poručio pola vreće Andemonovog semena iz Brendovih zatvorenih ostava i Džeksom
je otperjao sa tim da navuče svoju jahačku opremu.
Rut, pun sebe posle dobrog jela, želeo je da zna ima li finog jezera blizu utvrde. Džeksom je
mislio da je reka dovoljno široka za pristojno zmajsko kupanje, no nisu tamo išli zarad vodenih
sportova. Uspeli su da uzlete, a da ih niko ne vidi sa drugom vrećom koja je visila na Rutu, niti sa
borbenim pojasevima. Iako su plameni gušteri krenuli u svom uobičajenom vrtoglavom obrascu oko
njih dok je Rut uzletao, nijedan od njih se nije pojavio u utvrdi Visoravan.
Fidelo je preuzeo dodatno seme uz takvo preterano zahvaljivanje, da je Džeksom bio zbunjen
njegovom pretvornošću.
„Nisam hteo da to spomenem pred gospodar-Čuvarom, gospodaru Džeksome, ali ovo polje, koje
sam pripremio za setvu, prilično je veliko i želim da vidim valjanu žetvu da bih opravdao gospodar-
Litolovo mišljenje o meni. Da li biste želeli da se osvežite? Moja žena...“
Samo njegova žena? „Dobrodošlo bi mi. Jutro je hladnjikavo.“ On potapša Ruta s ljubavlju i
sjaha, prateći Fidela ka Utvrdi. Bio je zadovoljan da primeti da je glavna dvorana uredna kao što je
bila i za vreme njihove očekivane posete. Korane ne beše na vidiku, ali Fidelova žena u poodmakloj
trudnoći ne beše prevarena njegovim „slučajnim“ povratkom.
„Svi ostali su otišli na reku, na mesto gde ona oblikuje ostrvo da skupljaju šašu, gospodaru
Džeksome“, reče ona bacajući na njega izazivajuće poglede, dok mu je služila vreli klah. „Na tvom
prelepom zmaju ne treba ti više od trena putovanja moj gospodaru.“
,,E sad, zašto bi gospodar Džeksom želeo da gleda skupljanje šaše?“, upita Fidelo, ali ne primi
nijednog pravog odgovora.
Završivši sa uobičajenim učtivostima, Džeksom upravi Ruta na gore, kružeći dok je mahao dole
Fidelu, a potom ih odvede međuprostorom ka planini koja se nalazila dovoljno van pogleda
najoštrijeg oka bilo koje utvrde. Smeđi plameni gušter ih je pratio.
„Ljusaka mu! Rute, reci mu da se tornja.“
Istog trena smeđi nestade.
„Dobro je, sada te mogu učiti kako da žvačeš plamenac.“ Znam.
„Ti samo misliš da znaš. Bio sam dovoljno dugo sa zmaj-jahačima da bih znao da ta rabota nije
baš tako jednostavna.“
Rut se čuo kao da šmrkće, kada je Džeksom iskopao iz vreće komad plamenca veličine svoje
velike pesnice.
„Sada misli na svoj drugi stomak!“
Rut je zatvorio oči skroz, dok je primao plamenac. Buka od žvakanja komadine ga je zbunila.
Širom je otvorio svoje oči, nateravši Džeksoma da uzvikne: „Je l’ moraš da praviš toliko buke?“
To je stena.
Prebacio je po jedan kapak preko svakog oka, kada je iznenada progutao. Mislim o svom
drugom stomaku, rekao je Džeksomu pre no što ga je ovaj mogao podsetiti. Kasnije, Džeksom se
mogao zakleti u to da nije mogao ništa drugo do li čuti sažvakane deliće kako se kotrljaju niz zmajev
jednjak. Njih dvojica su sedeli i posmatrali jedan drugog, čekajući sledeći korak.
„Trebalo bi da rigneš.“
Znam kako se riga. Ali ne mogu.
Džeksom mu uljudno ponudi još jedan poveći komad plamenca. Ovog puta žvakanje se nije čulo
toliko glasno. Rut je progutao, a potom je izgledalo kao da se naslanja na svoje zadnje noge.
Oh!
 Na samoj završnici ovog povika iz duše, započelo je komešanje koje je nateralo Ruta da brzo
pogleda ka svom belom trbuhu. Njegova usta se otvoriše. Uz zbunjeni povik, Džeksom se bacio u
stranu baš kada se pojavio tanušni stub plamena na njušci belog zmaja. Rut se trgao unazad, jedva
izbegavši od toga da se preturi preko glave.
Mislim da mi je potrebno više plamenca da bih napravio pristojan plamen.
Džeksom mu ponudi nekoliko manjih gromada. Rut ih je brzo sažvakao. A brži beše i prasak
gasa.
E, ovo je više ličilo na pravu stvar, reče Rut zadovoljno. „Ne bi mnogo uradilo protiv niti.“
Rut je istog trena otvorio svoja usta za još plamenca. Ono što mu je Džeksom doneo je bilo i
previše brzo progutano. Ali sa tim Rut je uspeo da popali prilični deo travuljine među stenama.
„Ne mislim da smo još uvek pohvatali sve konce.“
Takođe nismo spalili nijednu nit u vazduhu.
„Mi nismo zapravo još spremni da to radimo. Ali smo dokazali da ti možeš da žvaćeš
plamenac.“
Nikada u to nisam sumnjao.
„Nisam ni ja, Rute, ali“, Džeksom teško uzdahnu, „biće nam potrebno mnogo plamenca pri ruci,
dok ti ne budeš naučio kako da zadržiš neprekidnu erupciju.“
Rut je izgledao toliko neutešno, da ga je Džeksom brzo smirivao, mazeći mu očni luk i čeonu
kost.
„Trebalo je da nam dozvole da te obučavam kako treba sa ostalim vejr-učenicima. Jednostavno
nije fer. Uvek sam tako govorio. Ne može se ništa učiniti po pitanju tvojih problema danas. No, tako
mi Prvog jajeta, vremenom ćemo zajedno uspeti.“
Rut je dozvolio sebi da se uteši time, a potom se oraspoložio.
Radićemo napornije, samo to. Ali bilo bi lakše sa više plamenca. Smeđi Vilt više ne koristi
mnogo. On je zaista prestar da bi uopšte zvakao.
„Zato je zmaj stražar.“
Džeksom je očistio vreću od svake šljake plamenca, zavezao je za vratni remen i uvio je oko
svog pojasa. Ionako mu nije bio potreban konopac za borbene pojaseve. Hteo je da kaže Rutu da se
prebace pravo u Ruatu, kada se setio da bi bolje bilo da učvrsti svoj izgovor za buduću upotrebu.
Nije imao nikakvih teškoća da pronađe skupljače šaše na adi i Korana je živahno prišla da ga
susretne. Ona je bila jako lepa, shvatio je, sa finim rumenilom na koži i okruglim zelenkastim očima.
Njena tamna kosa je pobegla iz traka oko lica i sada je visila po obrazima u vlažnim talasima.
„Je li bilo niti?“, ona ga upita, dok su se njene zelene oči raširile od strepnje.
„Ne. Zašto?“
„Mogu da osetim plamenac.“
,,Oh, ova jahačka odeća. Uvek je koristim tokom padanja. Mora da se miris zalepio za nju. Samo
nisam primetio.“ To beše jedan od rizika o kojem nije promislio i morao je da učini nešto povodom
toga. „Doleteo sam sa još semena za tvog brata...“
Ona mu se slatko zahvali zato što se toliko pomučio za malu utvrdu kao što je njihova. A potom
se postidela. Džeksom je želeo da je još više zadrži i da je još više zbuni tako što će uporno tražiti da
im pomogne pri sakupljanju šaše.
„Ovaj gospodar utvrde želi da nauči da radi sve ono što zahteva i od svojih utvrdara“, rekao je
da bi ugušio njeno tiho negodovanje.
Ustvari, uživao je u ovome. Kada su prikupili veliku gomilu, on je ponudio da je odnese kući na
Rutu, ako ona bude jahala sa njim. Korana je iskreno bila uplašena, ali on ju je uverio u to da će leteti
uobičajeno, pošto nije obučena za hladnoću međuprostora. Džeksom je dobio par poljubaca, pre no
što je Rut počeo da kruži da bi spustio svoje putnike u utvrdu. Doneo je odluku, šta god da bude, da
Korana više neće biti samo izgovor.
Kada je ostavio nju i šašu, upravio je Ruta u međuprostor ka njihovom planinskom jezeru. Iako
nije bio raspoložen za hladno kupanje, znao je da bi bilo bolje da skine sa sebe miris plamenca pre
odlaska u Ruatu. Trebalo je vremena da oriba miris sa Rutove kože. Potom je morao da osuši svoju
postavjenu košulju i čakšire, raširivši ih da se osunčaju po žbunju. Do tog vremena sunce je već
uveliko prošlo svoj zenit, a on se zadržao mnogo više nego što bi zabavljanje sa Koranom ikada
pokrilo. Zbog toga je rizikovao i vratio se u Ruatu međuprostorom u vreme kada je sunce još uvek
bilo na jutarnjoj strani neba. No, jedan detalj koji je zaboravio da uključi u svoje proračune je skoro
upropastio sav njihov trud.
Bio je za večerom kada ga je pozvao zmaj hitno. „Rut!“, objasnio je, kada se pružio sa svoje
stolice za stolom i potrčao preko dvorane ka hodniku koji je vodio u njegove odaje.
Peče me u stomaku, Rut započe da mu govori dobrano uznemiren.
„Ljusaka mi, to je od kamena“, odgovori Džeksom dok je trčao niz napušteni prolaz. „Izađi
napolje, na plamen-visije. Tamo gde Vilt ostavlja svoje.“
Rut nije bio siguran u to da može da leti u ovakvom stanju.
„Svašta. Ti uvek možeš da letiš.“ Rut je morao da isprazni svoj drugi stomak van vejra. Litol je
mogao poći da vidi šta toliko tišti zver, kada je prekinula Džeksoma za ručkom.
Ne mogu da se pomerim. Pritiska me tu na sredini.
„Ma samo ćeš iz sebe izbaciti pepeo od plamenca. Zmajevi ga ne drže u svojim stomacima - ne
mogu ga svariti. To se mora izbaciti na usta.“
Osećam kao da će se to i desiti. „Ne u vejru, Rute. Molim te!“
Jedva trenutak kasnije, Rut ga je pogledao izvinjavajuće. Na sredini poda u vejru stajala je mala
gomila koja je izgledala kao sivo-smeđi mokri pesak koji se puši.
Sada se mnogo bolje osećam, reče Rut, utanjivši.
„Čuješ li Litola kako dolazi?“, upita Džeksom Ruta, zato što mu je srce toliko lupalo od trčanja
da je jedino to i bio u stanju da čuje. Projurio je kroz metalna vrata ka kuhinjskom dvorištu da bi
doneo kantu i lopatu. „Samo kada bih mogao da ovo izbacim napolje pre no što usmrdi celo mesto...“
Radio je što je brže mogao i srećom otpaci su napunili samo jednu kantu. Nije bilo onako kao kad bi
Rut sažvakao dovoljno plamenca za puno četvoročasovno padanje niti.
Džeksom izbaci kantu i posu mirisni pesak na to mesto. „Nema znaka od Litola?“, upita on
unekoliko iznenađen. Nema.
Džeksom odahnu teško uz olakšanje, potapša Ruta umirujuće. Neće sledeći put zaboraviti da Rut
mora da izbaci pepeo na sigurno mesto.
Kada se vratio na svoje mesto za stolom, Džeksom nije ponudio nikakvo objašnjenje i nikoga
ništa nije pitao - beše to novi primer novog poštovanja od njegovih bližnjih.
Sledeće noći Rut i on su ukrali onoliko plamenca koliko bi zmaj mogao poneti sa
najočiglednijeg mesta - iz rudnika plamenca u Kromu. Šestoro plamenih guštera se pojavilo tokom
njihovog upada, a Rut je prosto otposlao svakog od njih da ide svojim putem, čim bi se pojavio.
„Ne dozvoli im da nas prate.“
Bili su samo učtivi. Sviđam im se.
„Ne valja se biti previše omiljen.“
Rut je uzdahnuo.
„Je P ovo previše plamenca?“, upita Džeksom ne želeći da preoptereti zver.
 Upravio je Ruta međuprostorom ka Kerunskoj pustinji. Tu je bilo more za kupanje kasnije i
izobilje vlažnog peska da bi se izribao smrad plamenca i sunca dovoljno toplog da bi osušilo njihovu
odeću očas posla.
 Peto poglavlje
Jutro u Dvorani harfista, utvrdi Fort, po podne u vejru Benden, predveče u Dvorani harfista,
26.5.15.

Prošlo je i sledeće padanje niti, pre no što je Džeksom mogao da ode ponovo do utvrde
Visoravan. Izgledalo je da ima više uspeha sa Koranom nego što je uspevao u tome da Ruta nauči da
pravilno suzdrži plamen. Grlo belog zmaja je bilo skoro ispečeno od trpljenja da ne rigne, kada bi se
plameni gušteri iznenada pojavili u najnezgodnijim mogućim trenucima. Džeksom je bio siguran u to
da ih je svaki gušter utvrde Kerun ždraknuo. Čak je i Rut bio na ivici strpljenja i morali su da putuju
kroz vreme u rasponu od šest časova, tako da se na njihovo odsustvo iz Ruate ne gleda kao nešto
posebno. Putovanje kroz vreme ih je umaralo, Džeksom je uvideo to, kada je pao u krevet te noći,
izmrcvaren i razočaran.
Da bi stvari bile još gore, morao je da ide u glavnu Dvoranu harfista sledećeg dana sa
Fajnderom, zato što je ruatanski harfista trebalo da uči kako da koristi Vansorove zvezdane
proračune. Od svakog harfiste se očekivalo da ovlada time, tako da bi bar još jedna osoba pored
gospodara mogla da uradi tačan proračun o padavinama niti.
Glavna Dvorana harfista je bila deo rasprostranjene grupacije naseobina unutar i van litica
utvrde Fort. Kada su Džeksom i Fajnder na Rutu izbili u vazduhu iznad Dvorane harfista, naišli su na
haos. Plameni gušteri su se vrteli i ponirali, vrečeći na vrhuncu uznemirenosti. Zmajevi stražari na
plamen-visijama utvrde Fort bili su propeti na zadnjim nogama, dok su prednjim grebali u prazno po
vazduhu, širili krila i rikali u srdžbi.
Ljuti! Oni su ljuti!, behu Rutove reči zbunjenosti. Rut! Ja sam Rut! Rut!, zazivao ih je on
svojom rikom koju je bilo nemoguće podražavati.
„Šta se dogodilo?“, Fajnder je upitao Džeksoma na uho.
„Rut kaže da su razljućeni.“
„Razljućeni? Nikada ranije nisam video tako ljutitog zmaja!“
Pod utiskom, Džeksom je uputio Ruta ka dvorištu Dvorane harfista. Toliko mnogo ljudi je
trčkaralo naokolo, sa vatrenim gušterima koji su divlje leteli naokolo, da je imao problema da
pronađe čisto mesto. Samo što je sleteo, a jato plamenih guštera je zaigralo oko njega, prenoseći
uznemirene i mučne misli, za koje mu je Rut rekao da ne vidi nikakvog značenja u njima - a još manje
su imale značenja za Džeksoma kada ih je primio iz druge ruke. Primetio je da su ovo bile Menoline
zverke, poslate da otkriju gde se nalazi.
,,A tu si! Jesi li dobio moju poruku?“, Menoli je dotrčala iz dvorane do njih, vukući svoju
opremu za letenje dok je trčala. „Moramo da idemo u vejr Benden. Ukrali su kraljičino jaje.“
Uzverala se iza Fajndera na Rutov vrat, izvinjavajući se zato što ih je preopteretila i požurujući
Džeksoma da krene. „Je I' troje mnogo za Ruta?“, upita ona sa zakasnelom zabrinutošću, dok se činilo
da beli zmaj okleva pre no što će se odbaciti.
Nikada.
„Ko je ukrao Ramotino jaje? Kako? Kada?“, upitao je Fajnder.
„Pre pola sata. Pozivaju sve smeđe i druge kraljice. Ići će na Južni pod punom borbenom
gotovošću i prisiliće ih da vrate jaje.“
„Kako znaju da je u pitanju Južni?“, upita Džeksom.
„Kome bi još trebalo da ukrade kraljičino jaje?“
A onda je čitav razgovor stao, kada ih je Rut žustro poveo u međuprostor. Izbili su u vazduhu
iznad Bendena i iznenada trojica bronzanih su se ustremili iz sunca pravo na njih, bljujući vatru. Rut
je vrisnuo i otišao u međuprostor, izbivši iznad jezera i doslovno izbrbljavši povišenim glasom
svojim „zamalo“ napadačima: Ja sam Rut. Ja sam Rut. Ja sam Rut!
„Ovo je bilo blizu!“, reče Fajnder, progutavši pljuvačku, dok je Džeksomu malaksalo stezao
ruke.
Za dlaku ste me promašili. Ja sam Rut! Izvinili su se, beli zmaj je nadodao smirenijim tonom
svom jahaču. No, on je zaokrenuo da bi bolje osmotrio.
Menoli je zastenjala. „Zaboravila sam da ti kažem da je trebalo da dođemo izvikujući ko smo.
Pomislio bi da će bar Rut proći bez borbe.“
Kako je to rekla, još zmajeva se pojavilo, ričući ka tri bronzana stražara sa visina. Nove
pridošlice su kružile zbijeno da bi spustile svoje jahače u gomilu okupljenu oko ulaza na zemljište za
izleganje. Džeksom, Fajnder i Menoli su pošli preko udubine da bi im se pridružili.
„Džeksome, jesi li ikada video toliko zmajeva?“ Menoli je gledala naokolo po prepunoj ivici
vejra, ka zmajevima po grebenima vejra, sa raširenim krilima, spremnim za trenutno poletanje.
,,Oh, Džeksome, šta ako dođe do toga da se zmaj bori protiv zmaja?“
Užas u njenom glasu je oslikavao savršeno njegova sopstvena osećanja.
„Mora biti da su ti nerazumni starovremci očajni“, reče Fajnder sumorno.
„Kako li se uopšte mogu izvući sa tako otvorenim lopovlukom?“, Džeksom je želeo da zna.
„Ramot nikada ne napušta leglo. Ne još od vremena kada smo FTesan i ja dirali njena jaja“, nadodao
je za sebe s osećanjem krivice.
„F'nor nam je doneo novosti“, reče Menoli. „Rekao je da je otišla da se hrani. Polovina od
bendenskih plamenih guštera je bila na zemljištu. Oni su uvek...“
„Sa jednim ili dva stranim koji su došli iz Južnog vejra, bez sumnje“, nadovezao se Fajnder.
Menoli je klimnula glavom. „To je ono što je F'nor rekao. Tako da bi starovremci znali kada ona
nije tamo. F'nor je rekao da je tek ubila, kada su se tri bronzana pojavila, prošla pored zmaj
stražara... Mislim, zašto bi zmaj stražar sumnjao u bronzane zmajeve? Oni su leteli u gornji tunel
zemljišta za izleganje, Ramot je strašno vrisnula i otišla u međuprostor. Sledeće što se dogodilo je
bilo da su trojica bronzanih izletela iz gornjeg ulaza, čuli su Ramotin vrisak. Ona je došla jurišajući
iz zemljišta za izleganje, ali oni su otišli u međuprostor pre no što je ona uspela da se odvoji od
zemlje za dužinu krila.“
„Zar nisu poslali zmajeve za njima?“
„Ramot je krenula za njima! Sa Mnementom tik uz nju. Ali im to ništa nije pomoglo.“ „Zašto?“
„Bronzani su međuprostorom otišli kroz vreme.“ „Čak ni Ramot nije mogla znati kada.“
„Tačno. Mnement je proverio Južni vejr i utvrdu i polovinu toplih plaža.“
„Čak ni starovremci ne bi mogli biti toliko glupi da odnesu kraljičino jaje pravo u Južni.“
„Ali sigurno starovremci nisu znali“, Fajnder nadoda smoždeno, „da znamo da su uzeli jaje.“
Do tog vremena su stigli do prvih redova gomile, u kojoj su se nalazili zmaj-jahači iz drugih
vejrova, kao i gospodari utvrda i majstori zanatlije. Lesa je stajala na rubu svog vejra, F’lar pored
nje zajedno sa Fandarelom i Robintonom koji su obojica izgledali izuzetno sumorni i uznemireni.
N'ton je stao na polovini stepenika, govoreći revnosno i uz srdite pokrete sa dvojicom drugih
bronzanih jahača. Malo pored su stajale tri druge vejranke i nekoliko drugih žena koje su
najverovatnije bile jahačice kraljica drugih vejrova. Atmosfera besa i ozlojeđenosti je bila nesnosna.
Celim ovim prizorom je vladala Ramot, koja je koračala gore-dole ispred zemljišta za izleganje,
zastajkujući povremeno, da bi pogledala u jaja koja su ostala na vrelom pesku. Njen rep bi počeo da
šiba i ona bi puštala ljutitu riku koja bi zaglušila rasprave iznad nje na grebenu.
 „Opasno je odneti jaje u međuprostor“, neko je rekao ispred Džeksoma i Menoli.
„Pretpostavljam da bi se moglo, sve dok je jaje dobro i toplo pre polaska i nije pretrpelo
nikakvog oštećenja.“
„Trebalo bi samo da uzjašemo i da odemo dole i da vatrom isteramo te starovremce iz vejra.“
,,I da zmaj udari na zmaja? Loš si kao i ti starovremci.“
„Ali ne možemo dozvoliti da zmajevi kradu jaja naše kraljice! Ovo je najgora uvreda koju je
Benden ikada primio od starovremaca. I kažem, naterajmo ih da plate za to.“
„Južni vejr je u očaju“, reče Menoli istiha Džeksomu. „Nijedna od njihovih kraljica se nije
podigla da se pari. Bronzani umiru, a čak nemaju ni jednu mladu kraljicu.“
I baš tada, Ramot je žalobno kriknula, bacivši svoju glavu ka Lesi. Svaki zmaj u vejru je
odgovorio na njen zov, zaglušivši rikom ljude. Džeksom je mogao videti Lesu kako se naginje preko
ivice, sa rukom ispruženom ka kraljici koja je očajavala. A potom, zato što je bio dobro za glavu
iznad većine u gomili i gledao u tom pravcu, Džeksom je video da nešto tamno podrhtava na zemljištu
za izleganje. Začuo je prigušeni jecaj bola.
„Vidite! Šta je ono? Na zemljištu za izleganje!“
Samo oni oko njega čuli su njegov povik ili primetili da nešto pokazuje. Džeksom je jedino
mogao misliti na to da ako bronzani iz Južnog su zaista umirali, starovremci su mogli da iskoriste
njihovu zbunjenost da pokušaju i ukradu bronzano jaje takođe.
Potrčao je, praćen od Menoli i Fajndera, ali je naglo bio preplavljen takvim osećanjem slabosti,
da je bio primoran da stane. Izgledalo je da mu nešto izvlači snagu, ali nije imao ideju šta bi to moglo
biti.
„Šta je bilo, Džeksome?“
„Ništa.“ Džeksom je skinuo Menolinu ruku sa svog ramena a potom je gurnuo prema zemljištu.
„Jaja. Jaja!“
Njegove reči behu ugušene Ramotinom rikom iznenađenja i radosti.
„Jaje. Kraljičino jaje!“
Do vremena kada se Džeksom oporavio od svoje neobjašnjive vrtoglavice i došao do zemljišta
za izleganje, svi su zurili sa olakšanjem u prizor kraljičinog jajeta, sada bezbedno ponovo
postavljenog između Ramotinih prednjih nogu.
Plameni gušter, drzak zbog radoznalosti, došao je na jedva razdaljinu krila od zemljišta, pre no
što ga je Ramotina rika besa naterala da stukne.
U olakšanju ljudi su počeli da čavrljaju, dok su se odmicali od zemljišta za izleganje ka mestu
gde pesak nije bio toliko neprijatan pod stopalima. Neko je predložio da se jaje možda samo
otkotrljalo i da je Ramot samo mislila da je oteto. Ali previše njih je videlo upražnjeno mesto na
kome je previše očigledno nedostajalo kraljičino jaje. I šta sa tri nepoznata bronzana koji su sunuli iz
visokog ulaza ka zemljištu? Mnogo je prihvatljivija bila pomisao da su se starovremci predomišljali
o krađi, da su i oni takođe bili nevoljni da nateraju zmaja na zmaja.
Lesa je ostala na zemljištu pokušavajući da ubedi Ramot da joj dozvoli da vidi nije li jaje na
bilo kakav način oštećeno. Ubrzo je došla žureći sa zemljišta ka F’laru i Robintonu.
„To je isto jaje, ali je starije i teže, spremno da se u svako doba izlegne. Devojke moraju biti
dovedene.“
Po treći put tog jutra vejr Benden je bio u stanju uzbuđenja, na sreću, radosnijeg, ali ono je i
dalje izgledalo više kao haos. Džeksom i Menoli su uspeli da se sklone sa puta, ali su ostali dovoljno
blizu da bi čuli šta se dešava.
„Ko god da je uzeo jaje, držao ga je najmanje deset dana ili više“, čuli su Lesu kako govori
besno. „To zahteva da se nešto uradi.“
„Jaje je bezbedno vraćeno“, Robinton reče pokušavajući da je umiri.
„Jesmo li kukavice pa da zažmurimo na takvu uvredu?“, upita ona druge zmaj-jahače,
neobazrevši se na Robintonove smirenije reči.
„Ako se meri ono ko će biti drčniji“, Robintonov glas je u sebi nosio prekor, „to bi značilo
nahuškati zmaja na zmaja, radije bih bio kukavica.“
4
Lesin opasno uzavreli gnev se primetno ohladi.
Zmaj na zmaja. Reči su odjekivale kroz gomilu. Ta pomisao je zgrozila Džeksoma i mogao je
osetiti Menoli pored sebe kako pokušava da ne razmišlja o onome šta je takvo nešto podrazumevalo.
„Jaje je bilo negde dovoljno dugo, te je sazrelo do tvrdoće pred izleganje“, Lesa je nastavila,
dok joj je lice odavalo bes. „Verovatno ga je dodirivala njihova kandidatkinja. Moglo bi se dogoditi
da se na njega dovoljno uticalo, tako da se neće moći izvršiti utisak na mladu kraljicu.“
„Niko nije nikada dokazao koliko se na jaje utiče u dodiru sa njim pre izleganja“, Robinton je
govorio svojim najubedljivijim tonom. „Ili si mi tako objašnjavala mnogo puta do sada. Pošto nisu
uspeli da nametnu svoju kandidatkinju prilikom izleganja, ne mogu da verujem u to da im je ova
spletka donela dobra ili da jajetu može više naškoditi.“
Okupljeni zmaj-ljudi i dalje behu napeti, ali početna želja da polete i unište Južni vejr ohladila
se značajno sa povratkom jajeta, međutim, i dalje je njegov povratak za njih bio tajnstven.
„Očigledno je da više ne možemo biti popustljivi“, reče F’lar, pogledajući na zmaj stražare, „ili
uljuljkani u varci da je zemljište za izleganje nepovredivo. Bilo koje od njih.“ Napeto je odgurnuo
unazad kosu sa čela. „Tako mi Prvog jajeta, imali su mnogo drskosti, kada su pokušali da ukradu
jedno od Ramotinih jaja.“
„Prvi način da se osigura ovaj vejr je da se prognaju ti vražji plameni gušteri“, reče Lesa
ostrašćeno. „Oni su mala torokala, i gori od onog da su nekorisni...“
„Nisu svi od njih, Lesa“, Breke upade, iskoračivši pred vejranku. „Neki od njih dolaze sa
pravim zadacima i pomažu nam mnogo.“
„Dvojici je bila dodeljena ta uloga“, reče Robinton bez imalo komedijaškog prizvuka.
Menoli je munula Džeksoma u rebra, podsećajući ga na to da su plameni gušteri iz Dvorane
harfista, uključujući i njenog, mnogo pomagali.
„Ne zanima me“, Lesa reče Breki i pogledom pređe preko okupljenih, u potrazi za plamenim
gušterima. „Ne želim ih ovde videti. Ramot ne sme biti uznemiravana od strane te žive napasti. Nešto
mora biti učinjeno da bi se oni zadržali tamo gde pripadaju.“
„Obeležite ih njihovim bojama!“, beše Brekin brzi odgovor. „Obeležite ih i naučite da
izgovaraju svoja imena i poreklo poput zmajeva. Sasvim su sposobni da se nauče pravilima
ponašanja. Bar oni koji po naređenju dolaze u vejr Benden.“
„Neka se javljaju tebi, Breke, ili Mirim“, predloži Robinton.
„Samo ih držite podalje od Ramot i mene!“, Lesa je bacila pogled na Ramot, a potom se
munjevito okrenula. „ I neka neko donese onog verija kog Ramot nije pojela. Biće joj bolje sa nečim
u stomaku sada. Razgovaraćemo o upadu u naš vejr kasnije. Podrobno.“
F'lar zapovedi nekolicini zmaj-jahača da donesu verija, a potom se učtivo zahvalio ostalima od
okupljenih za njihov brzi odgovor na njegove pozive. Rukama je pokazao prema nekolicini vejr-vođa
i Robintonu da mu se pridruže gore u vejru.
„Nema ni jednog plamenog guštera na vidiku“, reče Menoli Džeksomu. „Rekla sam Lepotici da
ne dolazi. Ona mi je odgovorila prestravljena do kostiju.“
,,I Rut je takođe“, odvrati Džeksom, dok su prelazili udubinu prema njemu. „Skoro da je
posiveo.“
Rut je bio više nego uplašen, drhtao je od uznemirenosti.
Nešto nije u redu. Nešto nije kako treba, rekao je svom jahaču, a oči su mu se kolutale uz
povremene sive odsjaje.
„Povređeno ti je krilo?“
Ne. Ne moje krilo. Nešto nije u redu u mojoj glavi. Ne osećam se dobro. Rut se prebaci sa sve
četiri na samo svoje zadnje noge, a potom se ponovo povrati na sve četiri, šušteći krilima.
„Je li to zbog toga što su nestali svi plameni gušteri? Ili od uzbuđenja zbog Ramotinog jajeta?“
Rut mu odvrati da i jeste i nije zbog toga. Svi plameni gušteri su bili prestravljeni; sećali su se
nečega što ih je užasnulo.
„Setili su se? Uh!“, Džeksom beše ljut na plamene guštere i njihova povezana sećanja i na
njihove sulude slike koje su njegovog razumnog Ruta činile nesrećnim.
„Džeksome?“, Menoli je zaokrenula ka nižim pećinama i podelila je sa njim punu šaku rolnica
sa mesom koje je izmolila od kuvara. „Fajnder mi kaže da Robinton želi da se vratim u Dvoranu
harfista i da i njih i utvrdu Fort obavestim o svemu što se dešavalo. Takođe, moram početi da
obeležavam svoje plamene guštere. Pogledaj!“ Pokazala je ka obodu vejra i Zvezdanim kamenovima.
„Zmaj stražar žvaće plamenac. Oh, Džeksome!“
„Zmaj na zmaja.“ Stresao se snažno.
„Džeksome, ne može doći do toga“, reče ona prigušenim glasom.
Niko od njih dvoje nije mogao da dovrši rolnice. U tišini su uzjahali Ruta, koji ih je poveo u let.
Dok se Robinton penjao uz stepenice ka kraljičinom vejru, razmišljao je brže nego što je ikada
pre. Previše toga će zavisiti od ovoga što se sada dogodilo - celi budući smer planete, ako je dobro
čuo reakcije. Znao je mnogo više nego što bi trebalo o uslovima u Južnom vejru, ali njegovo znanje
mu nije danas poslužilo. Korio je sebe zato što je bio toliko naivan, neviđeno tupav, kao i svaki zmaj-
jahač, zato što je pretpostavljao da su vejrovi nepovredivi i da je zemljište za izleganje nedodirljivo.
Pijemur ga je na to upozoravao, ali on jednostavno nije povezivao podatke na pravi način. A opet, u
svetlu današnjih događaja, trebalo je da dođe do logičnog zaključka da bi lužnjaci u očaju počinili
ovako nešto predvidljivo, ne bi li oživeli svoj vejr u propadanju krvlju nove i rasplodne kraljice.
Čak i da je došao do pravog zaključka, razmišljao je žalosno, kako bi uopšte mogao da ubedi Lesu i
F'lara da će to biti ono što su lužnjaci isplanirali danas. Vejr-vođe bi se dobrano podsmehnule na
takvu besmislenu pomisao.
Niko se nije nasmejao danas. Ni malo.
Čudno je to da je toliko ljudi uzelo zdravo za gotovo da će starovremci tek tako prihvatiti svoje
progonstvo i ostati poslušno na svom kontinentu. Nisu bili ograničeni u svom smeštaju, to je bilo
jedino slučaj sa njihovim nadama u budućnost. Mora biti da je T'kul bio pokretčka sila - T'ron je
izgubio svu svoju bodrost i preduzimljivost posle onog dvoboja sa F’lardm. Robinton je bio gotovo
siguran u to da dve vejranke, Merika i Mardra, nisu imale udela u planu; ne bi želele da ih smeni
mlada kraljica i njena jahačica. Da nije neka od njih vratila jaje?
Nije, razmišljao je Robinton, to bi trebalo da bude neko ko blisko poznaje zemljište za izleganje
vejra Benden... ili neko ko je imao najluđu sreću i umeće da ode međuprostorom unutar i van pećine.
Na kratko je ponovo preživeo užas na imanju koji je osetio tokom vremena odsustva jajeta.
Zadrhtao je dok je razmišljao o Lešinom gnevu. Ona je još uvek bila u stanju da podigne severne
zmaj-jahače. Bila je sasvim u stanju da zadrži nerazumnu razjarenost koja je skoro sve nadvladala tog
jutra. Ako bude nastavila da traži odmazdu na krivim lužnjacima, to bi bilo propast za Pern razmere
prvog padanja niti.
 Jaje je vraćeno. Robinton se uhvatio za utešnu činjenicu da mu izgleda ništa nije falilo, bez
obzira na njegovo sazrevanje u tom nekom proteklom vremenu. Lesa bi mogla da od tog njegovog
stanja napravi problem. I, ako se iz jajeta bude zaista izlegla neupraljiva kraljica, nije bilo sumnje u
njemu da će Lesa biti uporna na odmazdi.
Ali jaje je vraćeno! Mora biti uporan na toj činjenici, mora naglašavati da očigledno nisu svi
Južnjaci imah udela u ovom ogavnom činu. Neki starovremci su i dalje poštovali stara pravila
ponašanja. Nema sumnje da je neki od njih bio dovoljno vidovit da pogodi kakvo će kažnjavanje
prestupnika biti izazvano i poželeo, žarko poput njega samog, da se izbegne takav sukob.
„Ovo je zaista mračan trenutak“, reče neko dubokim glasom. Harfista se okrenuo, zahvalan za
podršku majstor-kovača. Fandarelov grubi izraz beše opterećen brigom i, prvi put, Robinton je
primetio kako podbulost od godina muti čovekove crte lice, čini mu oči tužnim. „Takva podmuklost
mora biti kažnjena - a opet, to ne može biti!“
Pomisao na zmaja kako se bori protiv drugog zmaja ponovo je sažegla Robintonov um užasom.
„Previše toga bi bilo izgubljeno!“, reče on Fandarelu.
„Oni su već izgubili sve što su imali, pošto su poslati u progonstvo. Često sam se pitao zašto se
ranije nisu pobunili.“
„Jesu sada. Uz osvetu.“
„Da bi izazvali još osvete. Prijatelju moj, moramo biti mudri danas kao nikada pre. Plašim se da
bi Lesa mogla biti nerazumna i nepromišljena. Već je dozvolila da joj osećanja savladaju razum.“
Kovač pokaza ka kožnoj zakrpi na Robintonovom ramenu na kojoj je obično sedeo njegov plameni
gušter, Zair. „Gde je sada tvoj mali drugar?“
,,U Brekinom vejru sa Gral i Berdom. Hteo sam da se vrati u Dvoranu harfista sa Menoli, ali, on
je odbio.“
Kovač je ponovo tužno i lagano zavrteo svojom velikom glavom, dok su njih dvojica ulazili u
Odaju Saveta.
„Lično nemam plamenog guštera, ali znam samo dobro o malim stvorenjima. Nikada mi nije
palo na pamet da mogu biti pretnja za bilo koga.“
„Onda hoćeš li me podržati u ovome, Fandarele?“, upita ga Breke, koja je ušla sa F'norom za
njima. „Lesa nije pri sebi. Zaista razumem njenu uznemirenost, ali joj se ne može dozvoliti da osudi
sve plamene guštere zbog smutnje nekolicine.“
„Smutnja?“, F'nor je bio uzrujan. „Nemoj da te Lesa čuje kako ono što se dogodilo nazivaš
smutnjom. Smutnja? Krađa kraljičinog jajeta?“
„Udeo plamenih guštera je bio samo smutnja... iskakanje u Ramotinoj pećini, koliko ih je drugih
to učinilo od kada je izlegla ta jaja?“ Breke je govorila oštrije nego što bi to uobičajeno činila, a
napetost oko F'norovih očiju i usana je pokazala Robintonu da se on ne slaže sa njom. „Plameni
gušteri ne znaju šta je pogrešno, a šta ispravno.“
„Moraće da nauče... „, započe F'nor mnogo vatrenije nego što bi obazrivost nalagala.
„Plašim se da mi koji nemamo zmajeve“, reče Robinton, brzo se ubacivši, kako današnja
dešavanja ne bi pocepala vezu između dvoje koji su se voleli, „smo se suviše vezali za svoje male
drugare, noseći ih sa sobom gde god bi pošli, voleći ih poput roditelja koji su kasnije dobili dete,
dozvoljavajući im svašta da rade. Ali još krući stav prema plamenim gušterima u našoj sredini je od
malog značaja u poređenju sa današnjim zamešateljstvom.“
F'nor je smirio strasti. Sada je klimnuo glavom ka harfisti. „Zamisli da jaje nije bilo vraćeno,
Robintone... „ Njegova ramena se trznuše grčevito i on odvrati čelom kao da pokušava da odstrani
sva sećanja na taj prizor.
 „Da jaje nije bilo vraćeno“, Robinton reče neumoljivo, „zmaj bi udario na zmaja!“ On je dugo
izgovarao ove reči, gurnuvši u njih što je više mogao od siline i gađenja.
F'nor brzo zavrte glavom, odbijajući takav ishod. „Ne, ne bi došlo do toga, Robintone. Ti si bio
mudar... „
„Mudar?“ Reč se probi poput noža, ovako naglo izrečena od strane rasrđene vejranke. Lesa je
stajala na ulazu u Odaju Saveta, a njeno vitko telo bilo je napeto od jutrošnjih osećanja, dok joj je
lice bilo modro od gneva. „Mudar? Zato što im je dozvolio da se izvuku sa takvim zločinstvom? Da
bi im dozvolio da smisle još gora izdajstva? Zašto li sam ikada mislila da je neophodno da ih
dovedem u naše vreme? Kada se setim da sam molila onu spodobu T'rona da dođe i da nam pomogne.
Da nam pomogne? On samo sebi pomaže! Da posegne za jajetom moje kraljice. Samo kad bih mogla
nekako da poništim svoju glupost...“
„Tvoja glupost se na ovaj način nastavlja“, reče harfista hladno, znajući da bi ono što ima da
kaže pred vejr-vođama i majstorima zanata okupljenim u Dvorani Saveta moglo sve otuđiti jedne od
drugih. „Jaje je vraćeno...“
„Jeste i kada sam...“
„To si želela pre pola, sat vremena, zar nije tako?“, Robinton je bio nepokolebljiv,
zapovednički povisivši glas. „Želela si vraćeno jaje. Da bi to postigla s punim pravom si htela da
pošalješ zmajeve da jedni na druge udare i niko te zbog toga ne krivi. Ali, jaje je vraćeno. Poslati
zmaja na zmaja zarad osvete? Oh, ne, Lesa. Na to nemaš pravo. Ne zarad osvete. I ako se moraš
osvetiti da bi zadovoljila svoju kraljicu i svoj gnev, samo pomisli: Oni nisu uspeli! Nemaju jaje.
Njihova dela su samo vejrove nagnali da budu oprezni, tako da im to nikada neće uspeti po drugi put.
Lesa, prokockali su svoju jedinu priliku. Njihova jedina nada da povrate svoje bronzane u nestajanju
je propala. Osujećeni su. i suočavaju se sa... ništavilom. Nemaju budućnosti, niti nade. Ne možeš im
ništa gore učiniti, Lesa. Tako da sa povratkom jajeta, nemaš prava u očima celog Perna da učiniš bilo
šta više.“
„Imam prava da se osvetim za nanesenu mi uvredu, kao i za uvredu mojoj kraljici, mom vejru!“
„Uvredu?“, Robinton se ođsečno nasmeja. „Draga moja Lesa, to nije bila uvreda. To beše
pohvala najvišeg reda!“
Njegov neočekivani smeh, kao i njegovo zapanjujuće tumačenje prenerazili su Lesu toliko, da je
ućutala.
„Koliko je kraljevskih jaja bilo položeno u toku prošlog obrtaja?“, Robinton je oštro upitao
ostale vejr-vođe. ,,I u vejrovima starovremaca bi to bilo mnogo bolje poznato nego u samom
Bendenu. Ne, oni su želeli kraljicu iz Ramotinog legla! Ništa drugo do li najbolje što bi Pern mogao
stvoriti za njih!“ Robinton se mudro okanio priče o tome. „Dođi, Lesa“, rekao je uz veliko saučešće i
saosećanje, „svi smo svladani ovim užasnim događajem. Niko od nas ne razmišlja čisto...“ Rukom je
prešao preko svog lica, što ne beše samo gluma, jer se trudio iz petnih žila da preokrene raspoloženje
većine. „Osećanja su previše uzavrela. I ti, Lesa, si najveći izvor toga.“ Uzeo ju je za ruku i poveo je
onako zatečenu, ali bez otpora ka njenoj stolici, posedajući je uz veliku brižnost i obzirnost. „Mora
biti da si delimično sluđena zbog Ramotine uznemirenosti. Ona je sad mirnija, zar ne?“
Lešina vilica se opusti u čuđenju i ona nastavi da zuri u Robintona široko otvorenih očiju. Potom
je klimnula glavom zatvorivši usta i olizavši usne.
„Onda ćeš takođe i ti više ličiti na sebe.“ Robinton nasu čašu vina i dade joj. I dalje zbunjena
njegovim zapanjujućim stavom, ona ga je čak gucnula. „I bićeš u stanju da uvidiš da bi najgora
propast koja bi se mogla dogoditi ovom svetu bila da zmaj udari na zmaja.“
Lesa je potom spustila čašu, prosuvši vino po kamenom stolu. „Ti... sa tvojim pametovanjem...“,
i ona pokaza na Robintona, podižući se iz stolice poput opruge koja se isteže. „Ti...“
„Bio je u pravu, Lesa“, reče F’lar sa ulaza odakle je posmatrao celo dešavanje. Ušao je u odaju,
i krenuo prema stočiću za kojim je Lesa sedela. „Jedini razlog koji bi imali da upadnemo u Južni je
da potražimo naše jaje. Onog trenutka kada je vraćeno, bili bismo prokleti od strane celog Perna, ako
bi nastavili putem osvete.“ On se njoj obraćao, ali su njegove oči išle do svakog vejr-vođe i majstora
zanata da bi prosudio njihove reakcije. „Onog trena kada zmaj udara na zmaja, štagod da je razlog“,
njegovi pokreti ruku zaustaviše bilo kakvo razmatranje onoga što govori, „mi, zmaj-jahači Perna,
gubimo ostatak istog!“
Lesu je odmerio dugim i teškim pogledom na koji je ona odgovorila ledenom neumoljivošću. On
se izravno suočio sa svima u odaji. „Želeo bih svim srcem da je bilo nekog drugog rešenja onog dana
u Telgaru za T'rona i T'kula. Činilo se da je pravi odgovor da ih pošaljemo na Južni kontinent. Malo
su štete mogli počiniti odande ostatku Perna...“
„Nisu, samo nama - samo Bendenu!“, Lesa izgovori uz osetnu gorčinu. „To su T'ron i Mardra,
pokušavaju da nam vrate milo za drago!“
„Mardri se ne bi svidela kraljica koja bi je zamenila“, reče Breke, koja se nije okrenula u stranu
kada je Lesa zakolutala na nju.
„Breke je u pravu, Lesa“, reče F’lar, stavivši svoju šaku na Lešino rame kao nemarno. „Mardri
se ne bi svidela suparnica.“
Robinton je mogao videti napetost u prstima vejr-vođe, pošto su mu zglobovi pobeleli, iako
Lesa nije odavala nikakvog znaka.
„Niti bi se svidela Meriki, T'kulovoj vejranki“, reče D'ram, istanski vejr-vođa, ,,i poznavao sam
je dovoljno dobro da bih to sad tvrdio sa sigurnošću.“
Više od svih ostalih u odaji, Robinton je osećao da je starovremac osetio ovaj preokret u
događajima najpronicljivije. D'ram je bio iskren, veran, pravdoljubiv čovek. Osećao je da je
potrebno da podrži F'lara protiv onih koji behu iz njegovog vremena. Takvom podrškom on je uticao
na R'marta i G'nariša, ostale starovremske vejr-vođe, da se stave uz stranu vejra Benden i utvrde
Telgar. Toliko je različitih mišljenja i tihih pritisaka vrvelo u ovoj odaji, razmišljao je Robinton. Ko
god da je zamislio tu podvalu i pretpostavio da otmica kraljičinog jajeta može proći neuspešno,
uspeo je u tome da potrese složnost zmaj-jahača.
„Lesa, ne mogu ti opisati koliko se loše osećam zbog svega ovog“, nastavi D'ram, vrteći glavom.
„Kada sam čuo, nisam mogao da verujem. Jednostavno ne razumem kakvog bi dobra bilo za njih iz
ovog dela. T'kul je stariji od mene. Njegov Salt se nije mogao nadati da obleti bendensku kraljicu. I
kad već o tome govorimo, nijedan od zmajeva na Jugu ne bi mogao da obleti bendensku kraljicu!“
D'ramove zagonetne reči su imale isto delovanje kao i Robintonove naglašene primedbe na
sleganje teške napetosti u Odaji Saveta. Nesvesno D'ram je podržao Robintonove tvrdnje da se
nehotično odala počast vejru Benden.
,,I kad smo već kod toga, ne mogu im se načuditi, jer bi do vremena kada bi nove kraljice bile
dovoljno odrasle da budu spremne za parenje“, nadoda D'ram kao da je tek sad shvatio, „njihovi
bronzani bi najverovatnije bili mrtvi. Osam južnjačkih zmajeva je uginulo ovog prošlog obrtaja. Svi
znamo za to. Tako da su pokušali da ukradu jaje nizašta... nizašta.“ Njegovo lice je odražavalo
tragičan žal.
„Nije nizašta“, odvrati Fandarel glasom punim tuge. „Samo pogledajte u ono što se dogodilo sa
nama koji smo bili prijatelji i saveznici toliko obrtaja? Vi zmaj-jahači“, on odrešito kažiprstom
pokaza prema njima, „bili ste za dlaku od toga da nahuškate svoje zveri protiv starih iz Južnog.“
Fandarel u negodovanju zavrte lagano glavom. „Ovo je bio užasan, užasan dan! Svih mi vas je žao.“
Pogledom se najduže zadržao na Lesi. „Ali mislim da mi je zalije zbog sebe i Perna ne bude li tvoj
gnev splasnuo i ne bude li se povratio tvoj zdravi razum. Sada ću vas napustiti.“
Sa velikim dostojanstvom on se naklonio svakom od vejr-vođa i njihovih žena, Breki i na kraju
Lesi, pokušavajući da uhvati njen pogled. Ne uspevši, on je neprimetno uzdahnuo i napustio odaju.
Fandarel je jasno izjavio ono za šta je Robinton želeo da bude siguran da je Lesa čula i
razumela - da su zmaj-jahači bili u ozbiljnoj opasnosti da izgube upravu nad utvrdama i esnafima,
budu li dozvolili da njihov gnev i ogorčenje zavladaju njima. Dovoljno je bilo izrečeno, dok su svi
bili usijanih glava pred onim utvrdarima koji su bili pozvani u vejr tokom presudnih trenutaka.
Nijedan utvrdar ili majstor zanatlija nije mogao kriviti Benden, ako se ništa dalje ne bi činilo sada
kada je jaje vraćeno.
Ali kako je bilo ko mogao da se probije kroz Lešinu tvrdoglavost, koja je sedela tamo ogrezla u
besu i odlučna da krene tim putem osvete koji bi doneo samo propast? Prvi put u svom zvanju
majstor-harfiste Perna, Robinton je ostao bez reči. Dovoljno je bilo što je već izgubio Lešinu
naklonost! Kako ju je mogao naterati da se urazumi?
„Fandarel me je podsetio na to da zmaj-jahači ne mogu imati svoje privatne zađevice bez
dalekosežnih posledica“, reče F’lar. „Jednom sam dozvolio da mi povreda časti nadvlada zdrav
razum. Danas se pokazao ishod toga.“
D'ramova pognuta glava se podiže i on je neustrašivo zurio u F’lara, a potom je snažno zavrteo
glavom. Beše tu žamora od strane ostalih zmaj-jahača da se F’lar poneo u ime časti u Telgaru.
„Svašta, F’lare“, odvrati Lesa, koja se naglo pokrenula. „To nije bila lična zađevica. Tog dana
morao si se boriti sa njim, da bi Pern održao u zajedništvu.“
,,A opet, danas se ne mogu boriti sa T'ronom, ili bilo kojim drugim Južnjakom, jer tako neću
održati Pern i zajedništvu!“
Lesa mu je uzvratila pogled, posmatrajući ga dugo, a potom je opustila ramena, nevoljno
prihvativši razliku.
„Ali... ako se to jaje ne izlegne, ili mala kraljica bude na bilo koji način povređena...“
„Ako se to bude dogodilo, sigurno ćemo ponovo pretresti situaciju“, obeća joj F’lar, podigavši
desnu ruku da bi prihvatio uslov.
Robinton se žarko nadao da će se mala kraljica pokazati zdravom i jedrom, da joj ništa ne faliti
zbog onoga što joj se desilo dok je bila u jajetu. Do izleganja bi trebalo da ima neke podatke koji bi
mogli zadovoljiti Lesu i spasiti F’larovu sada založenu čast.
„Moram se vratiti Ramot“, objavi Lesa. „Njoj sam potrebna.“ Ona izađe iz odaje, pored zmaj-
jahača koji se s poštovanjem ukloniše u stranu.
Robinton je pogledao u čašu vina koju joj je nasuo i, uzevši je, isprazni njen sadržaj u jednom
gutljaju. Njegova ruka je drhtala, kada je spustio čašu i presreo F’larov pogled.
„Svima bi nam dobro došla čaša vina“, reče F’lar, pokazujući ostalima da se okupe okolo, dok
je Breke, brzo skočivši na noge, počela da ih služi.
„Čekaćemo do izleganja“, bendenski vejr-vođa nastavi. „Mislim da ne moram da vam govorim
da svi preduzmete mere predostrožnosti protiv mogućih sličnih događaja.“
„Niko od nas ovog trena nema legla koja se spremaju za izleganje, F'lare“, reče R'mart od vejra
Telgar. ,,I niko od nas nema bendensku kraljicu!“ Imao je lukav sjaj u oku kada je pogledao prema
harfisti. „Znači, ako je osam od njihovih zveri uginulo prošlog obrtaja, držim da sada ima stotinu
četrdeset i osam zmaj-jahača i samo pet bronzanih. Ko je vratio jaje?“
„Jaje je vraćeno: to je jedino bitno“, reče F’lar, a potom isprve napola isprazni čašu. „Mada,
duboko sam zahvalan tom jahaču.“
 „Mogli bismo otkriti ko je“, reče N'ton tiho.
F’lar zavrte glavom. „Nisam siguran u to da želim da znam. Nisam siguran da bi trebalo to da
znamo - samo da se iz jajeta izlegne živa i zdrava kraljica.“
„Fandarel je bocnuo u pravu ranu“, reče Breke, ljupko se pokrenuvši da svima dospe čaše.
„Samo pogledajte šta se dogodilo nama koji smo bili prijatelji i saveznici za mnogo obrtaja. Od
svega, to je ono čega se gnušam najviše. I“, okrenuvši se ona pogleda prema svima, „takođe se
gnušam neprijateljstva prema svim plamenim gušterima zbog nekolicine koji su bili samo odani
svojim prijateljima i tako imali udela u ovoj nakaznoj raboti. Znam da sam pristrasna“, osmehnu se
tužno, „ali, imam toliko razloga da im budem zahvalna. Volela bih da i u njihovom slučaju nadvlada
razum.“
„Moraćemo da u toj stvari idemo obazrivo, Breke“, odvrati F’lar, „ali, shvatio sam to što želiš
da kažeš. Mnogo je toga što se nije mislilo izrečeno ovog jutra u gnevu i pometenosti!“
„Nadam se. Zaista se iskreno nadam“, reče Breke. „Berd mi uporno govori da su zmajevi spalili
plamene guštere!“
Robinton uzviknu zapanjeno: ,,I ja sam od Zaira dobio takvu strašnu predstavu, pre no što sam ga
poslao u tvoj vejr, Breke. Ali nijedan zmaj nije ovde bljuvao vatru...“ On je pogledao ka ostalim
vejr-vođama, od kojih su se neki slagali sa Brekinom opaskom, dok su drugi izražavali zabrinutost
zbog tako neuobičajene pojave.
„Nisu još uvek...“, reče Breke, klimajući glavom značajno prema Ramotinom vejru.
„Onda se moramo osigurati dakraljica više ne bude uznemiravana bilo kakvom pojavom
plamenih guštera“, reče F’lar, dok je njegov pogled kružio sobom u potrazi za odobravanjem. „Za
sad“, nadoda, podigavši ruku da bi zaustavio negodovanja koja su počela. „Bolje je za njih da se ne
vide i ne čuju u ovom trenutku. Znam da su bili od koristi, a neki od njih su se pokazali kao pouzdane
glasonoše. Znam da ih mnogi od vas imaju. Ali upućujte ih na Breke, ako je baš neophodno da ih
šaljete ovde.“ On je pogledao pravo u Robintona.
„Plameni gušteri ne idu tamo gde nisu dobrodošli“, reče Breke. Potom je dodala, slabašno se
osmehnuvši da bi ublažila ono što je prethodno rekla: „Oni su ionako sada prestravljeni do kostiju.“
„Dakle, ništa nećemo činiti dok se jaje ne izlegne?“, upita N'ton.
„Sem što ćemo okupiti devojke pronađene u Potrazi. Lesa će želeti da dođu što pre, da bi
navikla Ramot na njihovo prisustvo. Vejr-vođe, ponovo ćemo se okupiti za sledeće izleganje.“
„Dobro vam izleganje bilo“, reče D'ram vatreno, što beše iskreno podržano od ostalih.
Robinton se napola nadao da će ga F’lar zadržati, dok su se ostali rasipali. Ali F’lar je
razgovarao sa D'ramom i on tužno dođe do zaključka da bi se cenilo njegovo odsustvo. Rastuživalo
ga je to što se nije slagao sa bendenskim vejr-vođama i osećao se iscrpljeno dok je išao ka ulazu u
vejr. Ipak, F’lar je podržao njegovu molbu za razboritošću. Kada je stigao do poslednje okuke u
hodniku, video je Mnementovu bronzanu telesinu na rubu i zastao je, iznenadno nevoljan da priđe
Ramotinom saputniku.
„Ne sekiraj se toliko, Robintone“, reče mu N'ton, prišavši mu i dodirnuvši mu ruku. „Bio si
toliko u pravu, i toliko mudar, da progovoriš onako kako si to učinio i verovatno jedini koji je bio u
stanju da zaustavi Lešino ludilo. F’lar je svestan toga.“ N'ton se isceri. „No, on i dalje mora da se rve
sa njom.“
„Majstor-Robintone“, F’lar je govorio tiho, kao da ne želi da ga iko čuje, „molim te da se
pridružiš Breki i meni u mom vejru. N'tone, i ti takođe, ako ne žuriš da se vratiš u vejr Fort.“
„Mogu sigurno odvojiti koliko god hoćeš vremena danas“, mlađi bronzani jahač mu odgovori,
pristajući veselo.
 „Sad će odmah Breke doći.“ Potom su krenuli sporednim krilom koje je vodilo preko udubine,
neprirodno tihe, sem što su se čuli Ramotini uzdasi i žamorenja, koji su izlazili u prigušenim
odjecima na zemljištu za izleganje. Na svojoj litici, Mnement je stalno njihao svoju veliku glavu, tako
da je svaki deo ruba bio pod nadzorom.
Čim su ušli u vejr, odmah je na njih navalilo četvoro histeričnih plamenih guštera, koje je
trebalo pomaziti i uveriti da ih nijedan zmaj neće spaliti - beše to strah koji je izgleda bio svima
njima zajednički i nikako nije jenjavao.
„Kakva je to ogromna tama koju vidim u Zairovim slikama?“, upitao je Robinton, kada je
milovanjem doveo svog malog bronzanog u ono što je nalikovalo nekom redu. Zair je često
podrhtavao i svaki put kada bi harfista zastao sa milovanjem, bronzani bi neustrašivo gurnuo ruku
koja ga zapostavlja.
U međuvremenu, Berd i Gral su se opružali na F'norovim ramenima, gladeći mu obraze, dok su
5
njihove oči bile još uvek jarko žute od uznemirenosti i još uvek kolutale pomamnom brzinom. „Kada
budu smireniji, Breke i ja ćemo pokušati da celu stvar ispitamo. Imam utisak da se nečega sećaju.“
„Valjda ne nečega poput Crvene zvezde?“, upita N'ton. Na ovo nesrećno pokliznuće u jeziku,
Tris, koja je tiho ležala na njegovoj podlaktici, počela je da lupa krilima, a ostali su zacičali u strahu.
„Izvini. Smiri se, Tris.“
„Ne, ne nečega poput nje“, reče F'nor. „Samo nešto... nešto čega su se setili.“
„Znamo da stalno razgovaraju jedan sa drugim i izgleda da prenose sve što su videli, snažno
osetili ili iskusili“, reče Robinton, birajući svoje reči, dok su se u njegovoj glavi obrazovale u glas.
„Znači da bi ovo moglo biti dokaz kolektivnog sećanja. Ali od kog ili kojih plamenih guštera je
preuzeta? Kako god bilo, Gral i Berd, i sasvim sigurno ono Meronovo stvorenjce, nisu mogli znati
preko nekoga od njihovih da je... znate već šta... opasna za njih. Pa, kako su onda znali do tančina?
Kako bi to moglo biti nešto čega su se sećali?“
„Izgleda da trkaće zveri znaju kada da izbegnu opasno zemljište...“, nadoveza se N'ton.
„Nagon.“ Robinton je razmišljao. „Moglo bi se raditi o nagonu.“ Potom zavrte glavom. „Ne,
izbegavanje opasnog zemljišta nije isto što i nagonski strah: to je samo uopštena osobina. C-R-V-E-
N-A... Z-V-E-Z-D-A“, izgovarao je glas po glas, ,,e, to je nešto posebno. No, dobro!“
„Plameni gušteri su u osnovi nadareni istim veštinama poput zmajeva. Međutim, zmajevi nemaju
sećanja o kojima bi govorili.“
„Što će, nadajmo se svim srcem“, F'nor reče, podižući svoje oči ka tavanici, „izbrisati u
dogledno vreme sve ono što se dogodilo danas.“
„Lesa nema taj dar“, reče Robinton teško uzdahnuvši. ,,A nije ni glupa, majstor-harfisto“, kaza
N'ton, vesto potvrdivši svoje poštovanje prema njemu tako što je upotrebio titulu. „Niti je F’lar.
Samo su zabrinuti. Oboje će se dozvati pameti i biti zahvalni zato što si se danas umešao.“ Potom je
N'ton pročistio grlo i pogledao majstor-harfistu pravo u oči. „Znaš li ko je uzeo jaje?“
„Čuo sam da se nešto sprema. Znao sam, što je bilo i očigledno svakome drugom kako su obrtaji
prolazili, da ljudi i zmajevi iz Južnog postaju tromiji s godinama i sve očajniji. Jednom sam osetio
kako to izgleda kada je Zair hteo da se pari...“ Robinton je zastao, setivši se tog neverovatnog
oživljavanja želja za koje je mislio da su ga odavno prošle, stresao se i susreo svetlucanje puno
razumevanja u N'tonovim očima. „Tako da umem da razumem pritisak koji mogu nametnuti svojim
jahačima i smeđi i bronzani zmajevi u teranju. Čak bi i kraljica koja je voljna, dovoljno mlada da bi
je obleteli, pomogla...“ Pogledao je upitno ka dvojici zmaj-jahača.
„Ne posle danas“, F'nor je rekao naglasivši. „Da su samo prišli nekom od vejrova... na primer
D'ramovom“, pogledao je ka N'tonu tražeći potvrdu, „možda bi neki zeleni nestao, samo da se spreči
neka nesreća. Ali to što su pokušali da reše svoje probleme otmicom kraljičinog jajeta?“, F'nor se
namrštio. „Koliko znaš, Robintone, o tome šta se dešava dole u Južnom vejru? Znam da sam ti dao
sve mape koje sam napravio, za vreme života na Jugu u drugom vremenu.“
„Iskreno, znam mnogo više o dešavanjima u utvrdi. Skoro sam zaista dobio poruku od Pijemura
da su zmaj-jahači bili mnogo više zatvoreniji nego što je to bilo običaj. Oni se ne mešaju mnogo sa
utvrdarima, jer prate obrazac iz svog sopstvenog vremena, ali je određena količina dolazaka i
odlazaka iz vejra bila dozvoljena. To je naglo prekinuto, a potom nijednom utvrdaru nije bilo
dozvoljeno ni da se približi vejru. Ni iz kakvog razloga. Niti je bilo mnogo letova. Pijemur kaže da
su se zmajevi mogli videti u vazduhu, a potom bi uskočili u međuprostor. Ni kruženja, ni krstarenja
nebom. Samo odlazaka u međuprostor.“
„Putovali su kroz vreme“, F'nor reče zamišljeno.
Zair jepisnuo žalobno i Robinton ga je umirio. Ponovo je plameni gušter ubacio u njegov um
sliku kako zmajevi pale plamene guštere: crno ništavilo i odblesak na jedno jaje.
„Jeste li oboje takođe dobili sliku od vaših drugara?“, upita on, mada njihovi zapanjeni izrazi
lica učiniše pitanje potpuno nepotrebnim.
Robinton navali na Zaira da mu pokaže jasniju sliku, pogled na to gde se jaje nalazilo, a nije
primio ništa drugo do li utisak straha i plamena.
„Voleo bih da su malo razumniji“, reče on, na silu pokušavši da se smiri. Mučio se da što bolje
vidi, ali beše osujećen ograničenim dometom vida plamenog guštera.
„I dalje su uznemireni“, reče F'nor. „Kasnije ću pokušati sa Gral i Berdom. Pitam se dobija li i
Menoli iste reakcije od njenih. Mogao bi je pitati kada se budeš vratio u Dvoranu harfista, majstor-
Robintone. Sa njih deset, mogla bi dobiti mnogo jasnije predstave.“
Robinton se složio, dok je ustajao, ali pomislio je na još jednu stvar. „N'tone, nisi li bio među
bronzanima koji su išli u Južni vejr da vide nije li jaje tamo odneseno?“
„Bio sam. Vejr je napušten. Čak ni stari zmajevi nisu ostavljeni. U potpunosti napušten.“
„To se i dalo očekivati, zar ne?“
Kada su Džeksom i Menoli, na Rutu, ušli u vazdušni prostor iznad utvrde Fort, Rut je rekao
svoje ime zmaju stražaru i bio skoro zagušen plamenim gušterima. Oni su toliko ometali njegov let da
je morao da se spusti za nekoliko dužina, pre nego što je dobio mesta za zamah. Onog trena kada je
sleteo, plameni gušeri su preplavili i njega i jahače pišteći od uznemirenosti.
Menoli ih je smirivala glasom, dok su joj se kačili po odeći i uplitali joj se u kosu. Džeksom se
nađe sa dvojicom koji su pokušavali da mu se smeste na glavu, nekoliko njih koji su mu se repovima
obmotali oko vrata i trojicom koji su lupetali krilima ne bi li ostali u visini njegovih očiju.
„Šta im je?“
„Prestravljeni su! Zmajevi ih pale plamenom“, povika Menoli. „Ali to se ne dešava vama,
blesavi prilepci. Samo se morate neko vreme kloniti vejrova.
Drugi harfisti, privučeni ovim komešanjem, dođoše im u pomoć, neki skidajući plamene guštere
sa Džeksoma i Menoli, a neki strogo pozivajući one koji su bili njihovi. Kada je Džeksom počeo da
ih tera od Ruta, on mu reče da se ne muči time - on će ih sam uskoro smiriti. Oni behu preplašeni, jer
su se sećali kako ih proganja vatra zmajeva. Pošto su harfisti sada bučno zahtevali da im se prenesu
novosti iz Bendena, Džeksom je odlučio da prepusti Rutu da se pozabavi sa njima.
Harfisti su primili neke prilično iskrivljene slike od plamenih guštera koji su se vraćali,
prestravljeni, u Dvoranu harfista: slike Bendena punog grdnih bronzanih zmajeva, koji bljuju vatru,
spremni za borbu; Ramot koja se ponaša kao krvožedni ver-čuvar i čudne slike usamljenog
kraljičinog jajeta u pesku. Ali ono što je harfiste učinilo strašno zabrinutim beše predstava zmajeva
koji pale plamene guštere.
„Bendenski zmajevi nisu spalili ni jednog plamenog guštera“, rekoše Džeksom i Menoli zajedno.
„Ali, moraju se svi plameni gušteri držati podalje od Bendena, sem ako se šalju Breki ili
Mirim“, Menoli nadoda čvrsto. ,,I moramo obeležiti sve one koji nam pripadaju bojama harfista.“
Njih dvoje behu uvedeni u Dvoranu harfista i posluženi su im vino i vrela supa. Nijedno od njih
nije stiglo da pojede supu dok je vruća, jer čim behu usluženi, nekolicina ljudi iz utvrde je došlo,
tražeći vesti. Menoli je prepričala veći deo dešavanja, budući da je bila obučeni harfista.
Džeksomovo poštovanje prema devojci se još više povećalo, dok je slušao kako njen tečni glas
izaziva prava osećanja prema odgovarajućim delovima njene priče, bez toga da krivi sliku onoga
čemu je i sam prisustvovao. Jedan od starijih harfista, umirujući plavog plamenog guštera na prevoju
ruke, klimao je glavom kao da odobrava njenu upotrebu veština njihovog zanata.
Kada je stala sa pričom, mogao se kroz odaju čuti žamor zahvalnosti pun poštovanja. Tada su
slušaoci počeli da govore, naklapajući o novostima, pitajući se ko je vratio jaje i kako - i zašto, što je
bilo i dalje najveća zagonetka. Kako će se vejrovi zaštiti? Jesu li glavne utvrde u bilo kakvoj
opasnosti? Ko zna dokle bi starovremci išli daleko da su ukrali bendensko jaje? Opet, bilo je i
čudnih događaja - samih po sebi beznačajnih, ali uopšteno gledajući veoma sumnjivih - oni za koje su
harfisti osećali da bi trebalo da se prijave vejru Benden. Na primer, te čudne nestašice u rudnicima
gvožđa. A šta je tek sa mladim devojkama koje su bile odvedene i niko im nije mogao ući u trag? Da
nisu starovremci hteli nešto više sem zmajskih jaja?
Menoli je sebi prokrčila put iz središta slušalaca i rukom pozvala Džeksoma da je prati. „Grlo
mi se osušilo“, reče ona uz teški uzdah i povede ga niz hodnik ka ogromnoj prepisivačkoj radionici u
kojoj su se ubuđali zapisi prepisivali, pre no što bi njihove poruke bile izgubljene zauvek. Njeni
gušteri se iznenada pojaviše i ona im pokaza da se spuste na jedan od stolova. „Čalapurijo, sada ćete
nositi najnoviju kolekciju zamišljenu samo za plamene guštere od ukusa!“ Ona je pretražila čitav
sanduk ispod stola. „Pomozi mi da nađem belu i žutu, Džeksome. Ova konzerva se isušila.“ Ona je
ubaci u korpu koja se nalazila u ćošku.
„I šta si zamislila za plamene guštere?“
„Hmmm. Evo je bela. Plava harfista sa svetloplavom kalfi, odvojene belom i uokvirene karo
žutom utvrde Fort. To bi trebalo da ih tačno označi, zar ne misliš?“
Džeksom se složi i otkri da se vratovi utvrdarskih guštera moraju držati čvrsto. Ovaj zadatak se
pokaza mnogo težim, zato što se činilo da oni hoće da ga gledaju pravo u oči.
„Ako pokušavaju da mi kažu nešto, ne primam nikakvu poruku“, on reče Menoli, kada je
strpljivo izdržao peto pretraživanje duše.
„Sumnjam“, reče Menoli, govoreći isprekidano, dok je pažljivo nanosila svoje boje za podlogu,
„da je ono što si dobio - drži ga čvrsto, Džeksome - jedini zmaj na Pernu... koji... oni neće - drži ga -
više biti bez razloga uplašeni. A na posletku... Rut... ne žvaće plamenac.“
Džeksom je uzdahnuo, zato što je mogao videti da će Rutova iznenadna popularnost narušiti
njegove lične planove. Iako je mrzeo to, on će morati da putuje kroz vreme, jer ako plameni gušteri ne
znaju u koje su vreme njih dvojica otišli, onda ga ne mogu ni pratiti! To ga je podsetilo na njegov
pravi zadatak u Dvorani harfista.
„Krenuo sam jutros da uzmem Vansorove proračune od tebe...“
„Hmmm, da.“ Menoli mu se osmehnu preko plavog plamenog guštera koji se koprcao. „Čini se
kao da je to bilo pre mnogo obrtaja. Pa, moraćemo još samo da namalamo belu na Ujaka, i daću ti ih.
Imam i neke zima-leto sezonske karte koje bi takođe mogao imati, pošto si bio toliko predusretljiv.
Pijemur još uvek nije nacrtao više mapa.“
 Plavi plameni gušter je uzujao u odaju za slikanje, cvrčeći od olakšanja kada je ugledao
Džeksoma.
Ovo je onaj plavi onog stamenog čoveka, Rut reče spolja.
„Ja imam samo jednog plavog plamenog guštera i upravo smo ga završili, zar ne?“, upita Menoli
u iznenađenju, gledajući po sobi u ostale.
„Brendov je. Biće bolje da se vratimo u Ruatu. Trebalo je da se vratim još pre nekoliko sati.“
„Dobro, ne budi nepromišljen, da ti se ne bi dogodilo da sretneš samog sebe u dolasku“, reče
ona smejući se. „Ovog puta si bio opravdanim poslom.“
Uspevši da se blago nasmeši, Džeksom je uhvatio rolne karata koje je ona bacila u njegovom
smeru. Nije mogla znati šta mu je bilo na umu. On je bio i previše osetljiv na njene sporadične
primedbe. To beše znak nečiste savesti.
„Onda, pokrićeš me kod Litola?“
„Svaki put, Džeksome!“
Nazad u Ruati, morao je da ponovo ispriča celu priču publici koja je bila poput harfista iz Forta
ushićena, zadivljena, srdita i umirena. Uhvatio je sebe kako nesvesno koristi Menoline igre s recima i
pitao se koliko dugo će joj trebati pre no što bude ispevala baladu o ovom događaju.
Završio je tako što je sve one koji su imali plamene guštere uputio da označe stvorenja bojama
Ruate: smeđom sa crvenim kvadratima, oivičene belom i crnom. Sve je to uređivao, kada primeti da
Litol i dalje sedi u svojoj teškoj stolici, rukom petljajući po donjoj usni, dok su mu oči upravljene
prema nekoj nejasnoj tački na kamenom podu.
„Litole?“
Gospodar Čuvar se s mukom vratio u sadašnjost i namrštio se na Džeksoma. Potom je uzdahnuo.
„Oduvek sam strahovao da će se na kraju sve svesti na to da zmaj udari na zmaja.
„Nije došlo do toga, Litole“, reče Džeksom tiho i koliko god je mogao ubedljivije.
Čovek ga je napeto pogledao u oči. „Moglo je, momče. Tako je lako moglo da dođe do toga. I
ja, i ti, dugujemo toliko toga Bendenu. Da li bi trebalo da sada odem tamo?“
„Ostao je Fajnder.“
Litol je klimnuo glavom i Džeksom se pitao nije li se gospodar Čuvar osećao kao da su ga
izostavili. „Bolje je za Fajndera da putuje na zmaju.“ Rukom je prešao preko očiju i zavrteo glavom.
„Litole, nije ti dobro. Hoćeš li čašu vina?“
„Ne, biću dobro, momče“, Litol bodro skoči na noge. „Pretpostavljam da u čitavoj toj zbrci nisi
zaboravio zašto si zapravo išao u Dvoranu harfista?“
Mnogo smireniji što čuje Litola kako zvuči ponovo kao onaj stari, Džeksom blago objavi da nije
samo doneo Vansorove proračune, već i karte sa kojima će se raditi. Od tada pa do večere, Džeksom
je želeo da nije bio toliko pažljiv, zato što ga je Litol naterao da zajedno sa Brendom nauči tačno
izračunavanje vremena očekivanog padanja niti.
Učenje nekoga drugog nečemu je vrlo dobar način da i sebi olakša poznavanje te materije, što je
i otkrio kasnije te noći, kada je sam radio na nekim sopstvenim proračunima, zadubivši se nad
grubom mapom Južnog kontinenta koju je imao. Bilo je previše kretanja po ćelom Pernu, da bi mogao
da ode u neko „drugo vreme“ bezbedno. I pošto je hteo da putuje kroz vreme, mogao se tako vratiti
najmanje dvanaest obrtaja, pre nego što je bilo ko počeo da koristi Južni kontinent. Znao je baš mesto
gde se plamenac može iskopati, tako da ne bude problema prilikom snabdevanja Ruta. Noćne zvezde
behu napola puta ka jutru, pre nego što je osetio da bi mogao pronaći svoj put ka vremenu u koje je
želeo da ode.
Baš pred samo svitanje, probudio ga je zvuk Rutovog cviljenja. Iskoprcao se iz krzna i preturio
se bos na hladno kamenje, treptanjem pokušavši da treptanjem otera san iz očiju. Rutove prednje noge
su se klatile i laktovi njegovih krila su se trzali od nekog uznemiravajućeg sna. Plameni gušteri behu
pod njim; većina od njih nije nosila boje Ruate. On otera stvorenja i Rut, uzdahnuvši, pade u dublji,
mirniji san.
 Šesto poglavlje
Utvrda Ruata i Južna utvrda, 27.5.15-2.6.15.

U utvrdi je dan počeo tako što su poslati plameni gušteri sa porukama u sve manje utvrde i
zanatlijske kućice, sa naređenjem da svaki plameni gušter mora biti dobro obeležen i upozoren na to
da ne prilazi bilo kom vejru. Neki od obližnjih utvrdara su dojahali tokom jutra ne bi li dobili prava
obaveštenja vezana za nejasne naloge koje su doneli plameni gušteri. Tako su Litol, Džeksom i Brend
bili uposleni celog dana. Sutradan je trebalo da padnu niti, i to se dogodilo tačno u trenutku koji je
Litol proračunom predvideo. To mu je donelo veliko zadovoljstvo i smirilo sve uznemirenije
utvrdare.
Džeksom je voljno zauzeo svoje mesto sa posadom bacača plamena, mada se nije radilo o tome
da je bilo koja nit promakla zmajevima od vejra Fort. Zabavljala ga je pomisao da je moguće da će i
on tokom sledećeg padanja niti biti nad zemljom na Rutu koji bljuje vatru.
Trećeg dana po otimici jajeta, Rut beše izgladneo i želeo je da krene u lov. No, plameni gušteri
su nagrnuli u takvom mnoštvu da ga prate, da je ubio samo jednu zver i celu je pojeo, sa sve kostima i
kožom.
Neću da ubijam za njih, obrati se Rut Džeksomu toliko prkosno, da se ovaj zapitao bi li zmaj,
kad-tad, bio u stanju da popali plamene guštere.
„O čemu se radi? Mislio sam da ti se sviđaju!“, on se susretnu sa zmajem na travnatoj padini i
nežno ga pomazi.
Sećaju se mene kako nešto radim, čega se ja ne sećam. To nisam učinio. Rutove oči su se
6
kolutale uz crveni odsjaj .
„Čega se oni to sećaju da si učinio?“
Nisam to uradio. No, u njegovim recima mogao se nazreti trag bojažljive nesigurnosti. Znam da
nisam to uradio. Ne bih mogao učiniti takvo nešto. Ja sam zmaj. Ja sam Rut. Ja sam jedan od
bendenskih! Njegove poslednje reči behu obojene očajem.
„Čega se oni to sećaju da si uradio, Rut? Moraš mi reći.“
On povi glavu, kao da želi da se sakrije, ali potom se ponovo okrenu ka Džeksomu, dok su mu se
oči okretale žalosno.
Ne bih uzeo Ramotino jaje. Znam da nisam uzeo Ramotino jaje. Bio sam tamo, pored jezera
sve vreme sa tobom. Sećam se toga. Ti se sečaš toga. Znaju gde sam bio. Ali nekako, takođe se
sećaju da sam uzeo Ramotino jaje.
Džeksom se uhvati za njegov vrat da se ne bi srušio. Potom nekoliko puta duboko udahnu.
„Rut, pokaži mi slike koje su ti preneli!“
I Rut mu pokaza, a slike su postajale jasnije i živopisnije, dok se smirivao zahvaljujući
ohrabrenju svog jahača.
To je ono čega se sećaju, reče na kraju uz duboki uzdah olakšanja.
Džeksom reče sebi da razmišlja zdravorazumski, te je stoga naglas rekao: „Plameni gušteri mogu
ispričati samo ono što su videli. Kažeš da se sećaju. Da li znaš kada su te videli da uzimaš Ramotino
jaje?“
Mogu te odvesti u to vreme. „Jesi li siguran?“
Tu su dve kraljice - one mi najviše dosađuju, zato što se sećaju najbolje.
„Da se kojim slučajem ne sećaju tog događaja u noći, kada su zvezde vidljive, a?“
Rut zavrte glavom. Plameni gušteri nisu dovoljno veliki da bi videli dovoljan broj zvezda. I to
je u onom vremenu kada su ih zmajevi popalili. Bronzani koji čuvaju jaje žvaću plamenac. Ne žele
ni jednog plamenog guštera u blizini.
„To im je pametno.“
Nijedan od zmajeva više ne voli plamene guštere. I da znaju kako se plameni gušteri mene
sećaju, ja bih doživeo istu sudbinu.
„Onda to znači da si ti jedini zmaj koji sluša plamene guštere, zar ne?“ To zapažanje ne beše
neka uteha ni jednom ni drugom. „Ali zašto ti plameni gušteri dosađuju sa tim, ako je jaje već vraćeno
u vejr Benden?“
Zato što se ne sećaju da sam još otišao.
Pomislio je da bi mu bilo bolje da sedne. Poslednja rečenica je tražila da se podrobno razmisli.
Ne, on je samom sebi protivurečio. F'lesan je bio u pravu. Razmišljamo i pričamo o stvarima, dok se
do smrti ne umorimo do toga. Zakratko se pitao jesu li Lesa i F'nor bili obuzeti sličnom vrstom
neobjašnjivog pritiska u trenucima svojih odluka. Odlučio je da je najbolje da ni o tome ne razmišlja.
„Siguran si da znaš u koje vreme treba da idemo?“, još jednom je upitao Ruta.
Dve kraljice dolepršaše, pevušeći ljupko: jedna od njih čak beše toliko odvažna da mu stade na
ruku, dok su joj se oči kolutale od zadovoljstva.
Oni znaju. Ja znam.
„Drago mi je da su raspoloženi da nas povedu. Mada bih voleo da su videli zvezde!“
Džeksom još jednom uzdahnu duboko, a potom se obesi Rutu o vrat i reče mu da ih odvede kući.
Onog trenutka kada je doneo odluku da dela, bilo je čudesno s kojom lakoćom je išao napred,
sve dok ne razmišlja o tome. Prikupio je svoju letačku opremu, konopac, krzneni plašt da uvije jaje.
Smazao je nekoliko rolnica sa mesom, opušteno namignuo Berdu, kada je ovaj nabasao iz dvorane,
presrećan što ima tako zgodno pokriće u Korani na koju su svi sumnjali.
Bilo je malo teže ubediti Ruta da se uvalja u naneseno crno blato sa delte reke Telgar, no,
uspelo mu je da ga ubedi da se bela koža upadljivo vidi u tropskoj noći ili tokom punog dana na
zemljištu za izleganje, gde je planirao da ostanu u senkama.
U slikama koje su kraljice prenele Rutu, osetio je da sa sigurnošću može pretpostaviti da su
starovremci jaje odneli unazad kroz vreme, ali i da su ga smestili na najlogičnije i najbolje mesto za
jedno jaje, u toplom pesku starog vulkana, koji će u doglednom vremenu postati Južni vejr. Već je
zapamtio položaje zvezda noću u Južnom, tako da će najverovatnije moći da odredi u kom vremenu je
bio, sa omaškom od dva do jednog obrtaja. Morao je da se u potpunosti osloni na Rutovo hvalisanje
da uvek zna u koje vreme ide.
Plameni gušteri su u punom sastavu stigli na deltu i uz veliki polet pomogli su mu da izmaže
lepljivim crnim blatom Rutovu belu kožu. Utrljao ga je sebi po rukama, licu i po sjajnim delovima
opreme. Krzneni ogrtač je bio dovoljno taman sam po sebi.
Nekako Džeksom nije bio siguran u to da se sve ovo njemu događa, da je upleten u takvu
pustolovinu. No, morao je biti. Kretao se odlučnim koracima prema, već unapred, određenom
događaju i ništa ga nije moglo sada zaustaviti. On je smireno uzjahao Ruta, pouzdajući se kao nikada
pre u njegove sposobnosti. Dva puta je duboko udahnuo.
„Rute, ti znaš u koje vreme. Bolje bi bilo da krenemo!“
To bez sumnje beše najduži, najhladniji skok koji je ikada napravio. Imao je jednu prednost nad
Lesom - očekivao je da bude tako. No, to nije sprečilo da skok ne bude stravično mračan ili da ga
oslobodi od muka, koji beše poput bučnog pritiska u njegovim ušima, ili da mu studen ne prodre do
kostiju. Nije se mogao sa jajetom odmah vratiti nazad: moraće da uradi nekoliko stvari da bi ga
zagrejao.
 Potom su se našli iznad vlažnog i toplog sveta u mraku, koji je mirisao na bujno zelenilo i
pomalo natrulo voće. Za trenutak je imao užasno osećanje da je ovo sve sunčani san plamenih
guštera. Ali, nešto je u vazdušnom putu kojim je Rut klizio što je tiše mogao, neki nežni noćni
povetarac, istog trenutka učinio to sve stvarnim. A onda je ispod ugledao jaje kao svetlucavu tačku
malo udesno od Rutove glave koja je tragala.
Džeksom ga je pustio da odleti malo dalje ne bi li uhvatio nagoveštaj istočne ivice vejra, tačku
sa koje je hteo da uđe najbrže što je moguće, u ranu zoru. Potom reče Rutu da promeni vreme i
izgledalo je kao da ni tren nisu proveli u međuprostoru. Iznenadno sunce u zoru grejalo ih je po
leđima. Rut se ustremi, leteći nisko i brzo, preko pospanih bronzanih i njihovih uspavanih jahača.
Brzo i vesto naletevši, zgrabio je jaje svojim snažnim prednjim udovima, odbacio se na gore i pre no
što su se iznenađeni bronzani mogli podići na noge, mali beli zmaj je imao dovoljno prostora da
ponovo ode u međuprostor.
I dalje je bio na dužinu krila iznad vejra, kada su izbili iz međuprostora, obrtaj pre upravo
izvršenog zadatka u svitanje.
Rut je taman imao snage u prednjim udovima i krilima da pažljivo spusti jaje u topli pesak.
Džeksom je skočio sa njegovog vrata da bi proverio, nije li jaje negde naprslo, no, ono je izgledalo
sasvim u redu. Bilo dovoljno čvrsto i toplo. Sa rukavicama na rukama, on je nabacio pesak topao od
sunca preko jajeta, a potom se, poput Ruta, sručio ne bi li došao do malo daha.
„Ne možemo ovde ostati dugo. Mogli bi da pokušaju da nas nađu uskocima dan za danom. Znaju
da ne možemo odmah odneti jaje daleko.“
Rut je klimnuo glavom, dok mu je disanje još uvek bilo neravnomerno. Potom je zastao, napet
dok se Džeksom nije uzbunio. Dva plamena guštera, zlatni i bronzani, posmatrali su ih sa ivice vejra.
Za ono malo što ih je uspeo sagledati, pre no što su nestali, video je da nemaju obojene vrpce oko
svojih vratova.
„Da li ih znamo?“
Ne.
„Gde su one dve kraljice?“
One su mi pokazale u kojem vremenu. To je sve što si tražio.
Džeksom se osećao uskraćenim za njihovo slabašno vodstvo i glupo jer nije bio uporan na tome
da ostanu.
Tamo je plamenac, reče Rut. I trag od plamena. Bronzani jesu bljuvali vatru ovde na plamene
guštere! Pre mnogo vremena. Trag je zarastao u travuljinu.
„Zmaj protiv zmaja!“ Zebnja pritisnu Džeksoma. Nije se ovde osećao bezbedno. Neće se osećati
bezbedno, sve dok ne budu vratili to jaje u Benden kome je pripadalo.
„Rute, moramo još jednom da skočimo. Ne usuđujem se da čekamo ovde.“
Odlučno je odvio konopac koji mu se nalazio oko struka i započeo je da pravi grubi uprtač od
krzna. Za Ruta će biti manji napor, ako jaje bude privezano između njegovih prednjih nogu. Dovršio
je ćoškove, kada je začuo glasno krckanje.
„Rute! Nećeš bljuvati vatru na zmajeve!“
Ne, naravno da neću. No, hoće li se oni usuditi da mi priđu, ako budem bljuvao vatru?
Džeksom je bio dovoljno uznemiren, tako da ništa nije rekao. Kada je Rut napunio stomak, on ga
je pozvao sebi i uvio je jaje u uprtač oko nogu. Obmotao je komotno konopac preko Rutovih ramena
da bi nosio težinu. Počeo je da proverava čvorove ponovo, no, najednom ga potera neko unutrašnje
upozorenje i on samo uzjaha.
„Idemo za još pet obrtaja dalje u Kerunu, na naše mesto tamo. Da li znaš u koje vreme?“
 Rut je porazmislio nakratko, a potom rekao da zna.
U međuprostoru Džeksom je imao vremena da brine o tome ne pravi li preduge skokove koji bi
mogli da utiču na toplotu jajeta. Ono se nije bilo još izleglo kada je otišao. Možda je trebalo da
sačeka, da vidi da li se jaje izleglo kako treba: tako bi znao kako da odredi skokove unapred. Možda
je i ubio malu kraljicu u pokušaju da je spase. Ne, u glavi mu se vrtelo od međuprostora i paradoksa,
dok se najvažnije delo, vraćanje kraljičinog jajeta odvijalo. Zmaj nije udario na zmaja - ne još.
Treperava vrelina Kerunske pustinje zagrejala je njegov klonuli duh, kao i telo. Rut je izgledao
poput sablasne seni onako ulepljen u crno blato. Džeksom je oslobodio konopac i spustio jaje u
pesak. Rut mu je pomogao da ga prekrije. Bilo je pre podne i ne mnogo od časa kada jaje mora biti
vraćeno, ali za najmanje šest obrtaja u vremenu.
Rut je upitao može li saprati blato u moru, no Džeksom mu je odgovorio da moraju sačekati dok
ne povrate jaje bezbedno. Niko tada nije znao ko je to učinio: niko i ne bi trebalo da zna i najbolji
način da se to postigne beše da se ne vidi bela koža.
Plameni gušteri?
Oni su brinuli Džeksoma, ali je mislio da ima odgovor na to. „Oni nisu znali ko je vratio jaje tog
dana. Nije bilo nijednog na zemljištu za izleganje, tako da ne znaju ono što nisu videli.“ Odlučio je da
više ne razmišlja o tome.
Bio je veoma umoran, kada se naslonio na Rutovu toplu slabinu. Odmarali su nakratko i pustili
da se jaje dobro zagreje na prepodnevnom suncu, pre no što budu krenuli na poslednji i najteži skok.
Trebalo je da se tako nameste da slete baš unutar zemljišta za izleganje, gde se luk prolaza naglo
spuštao i bacao u senku pogled svakome ko bi gledao iz udubine ka tom delu. Ustvari, to se nalazilo
baš suprotno od proreza i mesta sa kojeg su F'lesan i on virili pre toliko obrtaja. Sama je sreća što je
Rut bio dovoljno mali da bi bilo nekog rizika u odlasku međuprostorom unutar zemljišta, ali to je
bilo njegovo sopstveno mesto izleganja, tako da mu je osećaj za njega bio urođen. Na taj način on će
se dokazati dostojnim svoje hvale da uvek zna u koje vreme ide...
Čak je i u vrelim pustinjskim ravnicama Keruna bilo buke: beskrajnih zvukova života insekata,
vrelih povetaraca koji se provlače korz osušenu travu, zmija koje su se ukopavale u pesak, dalekih
udara talasa na plažama. Prestanak takvih zvukova bi mogao biti upadljiv poput udara groma, i baš taj
nagli muk i trenutna promena pritiska u vazduhu podigoše Džeksoma i Ruta iz dremeža i uznemiriše
ih.
Džeksom letimično pogleda gore, očekujući bronzane zmajeve da se pojave i da otmu jaje. Nebo
nad njima je bilo čisto i vrelo. On pogleda naokolo i ugleda opasnost, srebrnu izmaglicu od niti koje
su padale preko pustinje. On skliznu i pojuri do jajeta. Sa Rutom odmah do sebe otkopao je jaje,
ugurao ga u uprtač, svim silama pokušavajući da odredi ivicu padanja, pitajući se i brinući se što
nebo nije preplavljeno zmajevima koji se bore.
Iako su radili što su brže mogli da pričvrste dragoceni teret za Ruta da bi poleteli, nisu bili
dovoljno brzi. Niti sa vodećeg ruba su padale šišteći po pesku oko njih, dok se Džeksom penjao Rutu
na vrat i upravljao ga na gore. Rut, bljunuvši vatru, skoči ka nebu, pokušavajući da očisti putanju
dovoljno iznad zemlje ne bi li imali dovoljno mesta da skoče u međuprostor.
Vatrena traka zaseče Džeksomu obraz, njegovo desno rame kroz tuniku od ver-kože, podlakticu,
da bi na kraju stigla do butine. Više je osetio nego što je čuo Rutov urlik od bola, izgubljen u crnilu
međuprostora.
Nekako je zadržao svoje misli na onome gde i kada bi trebalo da budu. Napokon su stigli na
zemljište za izleganje, dok se čula
Ramotina rika spolja. Rut nije mogao skroz da suzdrži svoje uzvike, dok mu je vreli pesak
strugao svezu ranu od niti na zadnjoj nozi. Džeksom se ujeo za usnu od bola, dok se borio sa
konopcem. Bilo je tako malo vremena, a činilo se da mu je večnost potrebna da oslobodi uprtač. Rut
je spustio jaje na pesak, ali ono se otkotrljalo niz blagi nagib od njihovog senovitog ćoška zemljišta.
Nisu mogli da čekaju. Rut se pružio ka visokom svodu i oni su otišli u međuprostor. Neće se zmaj
boriti protiv zmaja!
Džeksoma nije iznenadilo što je Rut izašao iz međuprostora nad malim planinskim jezerom.
Nije ga se ticalo u kom vremenu, pošto je bio i previše zaokupljen time da se pobrine za svog zmaja.
Rut je cvileo od bola u stopalu i nogi; jedino što je želeo beše da ohladi ranu koja ga je pekla.
Džeksom je skočio sa njegovog vrata u plićak i vodom poprskao oznojenu sivu kožu, proklinjući sebe
zato što se najbliži utrnac nalazio u Ruati. Jaka mu je pamet bila, kada nijednog trena nije ni pomislio
na to da bi se neko od njih dvojice mogao povrediti.
Hladna voda jezera je smirila žiganje od rane, no Džeksom se sada brinuo zbog blata koje je
moglo izazvati infekciju. Sigurno je da je mogao da iskorisiti nešto manje opasno od rečnog mulja za
prikrivanje. Nije se usuđivao da peskom očisti rane: bilo bi previše bolno za Ruta, a moglo se desiti
da još dublje utrlja prokleto blato u rane. Prvi put u mnogo dana, Džeksom je zažalio zato što nema
nijednog plamenog guštera, koji bi mu pomogao da očisti svog veoma prljavog zmaja. Još jednom se
ovlašno pitao u kom se vremenu nalaze, pored toga što je podne.
Ovo je đan posle večeri kada smo otišli, reče mu Rut. Uvek znam u kom se vremenu nalazim,
nadodao je uz opravdani ponos na svoju sposobnost. Duž leve strane leđa, užasan svrab. Promaklo
ti je nešto blata.
Džeksom je smeo da koristi pesak na ostalim delovima Rutove kože i uspevao je da ne obraća
pažnju na to koliko peče njegove sopstvene rane. Bio je mrtav umoran i u bolovima do vremena kada
je Rut prihvatio da je dovoljno čist da bi poslednji put uronio u dublji deo jezera.
Talasi koji su udarali oko njegovih mokrih članaka vratiše ga u ne tako daleki dan kada se prvi
put pobunio.
„Pa“, reče on uz samoosuđujući osmeh, „između ostalog, mi se jesmo borili protiv niti.“ I kako
su žalosno prošli pokazalo se očigledno na njihovim kožama.
Nismo baš posvetili punu pažnju na niti, podseti ga Rut sa dozom prekora. Znam sada kako.
Bičemo mnogo bolji sledeći put.
Brži sam od bilo kog velikog zmaja. Mogu se okrenuti iz mesta i otići u međuprostor na samo
dužinu od zemlje.
Džeksom bodro i zahvalno reče Rutu da je najbolja, najbrža, najpametnija zver na ćelom Pernu,
7
od severa do juga. Rutove oči su se kolutale zelenkasto od zadovoljstva i on je otplivao do obale i
raširio krila da se osuše.
Hladno ti je, i gladan si, i bolan. Mene noge bole. Hajdemo kući.
Džeksom je znao da je to najmudrije; trebalo je da stavi utrnac na Rutovu nogu i na sopstvene
povrede. No, to behu opekotine i nesumnjivo je bilo da su od niti. Kako će za ime Prvog jajeta moći
da objasni sve ovo Litolu?
Zašto išta objašnjavati?, upita Rut prosto. Mi smo samo uradili ono što je trebalo.
„Razmišljaj prosto, a?“, odgovori Džeksom uz smeh i potapša Ruta po vratu pre no što se teško
podigao gore. Uz razumljivu nevoljnost i zebnju, on reče Rutu da ih vodi kući.
Zmaj stražar otpeva u pozdrav i skoro pola tuceta plamenih guštera, svi označeni bojama utvrde,
rojili su se da isprate Ruta dole do dvorišta njegovog vejra.
Jedan od slugu je došao užurbano iz kuhinjskog prolaza, razrogačenih očiju od uzbuđenja.
„Gospodaru Džeksome, došlo je do izleganja. Kraljičino jaje se izleglo, izleglo se. Poslata vam
je poruka da dođete, no niko vas nije mogao pronaći.“
„Imao sam drugih poslova. Donesi mi nešto utrnca!“
„Utrnac?“ Slugine oči se još više raširiše od brige.
„Utrnac! Izgoreo sam na suncu.“ Prilično zadovoljan svojom dovitljivošću s obzirom na to da je
drhtao u vlažnoj odeći, Džeksom je video Ruta ugodno smeštenog u svom vejru, a povređena noga
beše podignuta.
Bolelo ga je da skine tuniku preko ramena, jer je nit prošla pravo dole kroz mišić, pogodila ga u
zglob i nastavila da proseca duboku brazdu niz njegovu butinu.
Stidljivo grebanje na vratima glavne utvrde naznačila je neverovatno brzi povratak sluge. On je
otvorio vrata dovoljno široko da bi uzeo krčag utrnca, a opet da sakrije rane od niti od radoznalih
očiju.
„Hvala, i želeću takođe da pojedem nešto toplo. Supu, klah, šta god da je na vatri.“
Kada je krenuo do Ruta, zatvorio je vrata, izvukao peškir koji je obmotao oko struka. Pljusnuo
je punu šaku utrnca zmaju na nogu i nasmešio se zbog prizora snažnog olakšanja koje je osetio Rut,
pošto je melem delovao istog trena.
Dok je premazivao sopstvene rane, takođe osetio neverovatno olakšanje. Blagosloven, nek je
blagosloven utrnac. Nikada više neće žaliti svog truda u skupljanju tog žilavog, trnovitog zeleniša od
koga je ovaj čudesni melem pravljen. Gledao se u svom staklu za ogledanje, dok je premazivao ranu
na licu. Beše to ožiljak dužine jednog prsta. Neće se izvući sa tim. Sad, samo kad bi mu pošlo za
rukom da mu se Litolov gnev ne sruči na glavu...
„Džeksome!“
Litol je ušetao u odaju posle najbahatijeg kucanja. „Propustio si izleganje u vejru Benden i...“
Kada ga je video, toliko se brzo zaustavio u hodu da se zaneo unazad. Pošto je Džeksom bio zaogrnut
samo peškirom, belezi na njegovom ramenu i licu behu sasvim vidljivi.
„Dakle jaje se izleglo? Dobro“, odgovori on, uzimajući svoju tuniku nemarno, mada se tako nije
osećao. „Ja...“, potom je zastao, koliko zbog toga što bi njegov glas bio ugušen tkaninom tunike,
toliko i zato što je trebalo da objasni uz svoju uobičajenu prostodušnost svoj neobični noćni rad.
Pokleknuo je pred tim zadatkom. Rut je možda bio u pravu - oni su uradili samo ono što je trebalo. To
je bilo neka vrsta njihovog ličnog posla. Moglo bi se čak reći da su njegova dela uticala na njegovu
podsvest da se smiri zbog upada tokom dečaštva na Ramotino zemljište za izleganje. Povukao je
košulju preko glave. Trgnuo se kada mu je tunika potkačila utrnac na obrazu. „Čuo sam u Bendenu“,
reče potom, „da su brinuli za to hoće li se jaje uopšte izleći posle prolazaka kroz međuprostor.“
Litol mu je lagano prišao, dok su mu oči počivale na njegovom mladom licu u molbi da saznaju
šta mu se dogodilo.
Džeksom namesti svoju tuniku, opasa se, a potom ponovo namaza utrnac na rane. Nije znao šta
da kaže.
,,Oh, Litole, da li bi hteo da pogledaš Rutovu nogu? Da vidiš je li dobro zbrinuta?“ Potom
sačeka, smireno se suočivši sa Litolom. Primetio je, osećajući tugu ovog trenutka zbog neizbežne
uzdržanosti, da su Litolove oči tamne od onoga što oseća. Dugovao je ovom čoveku toliko mnogo, i
nikada toliko koliko baš ovog trena. Pitao se kako je ikada mogao smatrati Litola za hladnog ili
teškog i bezosećajnog.
„Postoji caka kod izbegavanja niti“, reče Litol tiho, „bilo bi bolje da to naučiš Ruta, gospodaru
Džeksome.“
„Ako bi bio dovoljno ljubazan da mi kažeš kako, gospodaru Litole...“
 Sedmo poglavlje
Jutro u utvrdi Ruata, 2.6.15.

„Došao sam da ti kažem da imamo goste, gospodaru Džeksome; majstor Robinton, N'ton i
Menoli su gore, upravo su došli sa izleganja. No, prvo, hajde da pogledamo Ruta.“
„Zar nisi išao u Benden na izleganje?“, upita ga Džeksom.
Litol zavrte glavom i krenu prema Rutovom vejru. Beli zmaj se smirio u više nego zasluženom
dremežu. Litol mu se prvo učtivo naklonio, pre no što je pobliže pogledao njegove debelo namazane
rane.
„Pretpostavljam da si se prvo oprao u jezeru.“ Litolov pogled se zadržao na Džeksomovoj
vlažnoj kosi. „Ta voda je dovoljno čista i utrnac je stavljen na vreme. Proverićemo sve za nekoliko
časova. No, mislim da je dobro.“ Litolov pogled se potom prebaci na Džeksomove previše očigledne
rane.
„Nemam razloga da te izvinim pred našim gostima.“ Uzdahnuo je. „Budi srećan što ti je N'ton
gore, a ne F’lar. Pretpostavljam da je Menoli znala šta smeraš?“
„Nikome nisam rekao šta nameravam, gospodaru Litole“, reče Džeksom nešto kruće.
„Bar si se naučio uzdržljivosti.“ Gospodar Čuvar je oklevao, dok je očima prelazio preko
štićenikovog tela. „No, dobro, najbolje bi bilo da pitam N'tona da te uzme za obuku u vejru - tako je
bezbednije i bićeš sa ostalima. Robinton će pogoditi šta si radio, ali ionako bi to saznao, koliko god
mi izbegavali. Hajde sad, neće te mnogo muštrati zbog tvoje nespretnosti. Ne radi se o tome da ti ne
zaslužuješ i više od pukog zadirkivanja, pošto si i Ruta i sebe doveo u opasnost. I baš sada, kada je
ionako sve porušeno...“
„Gospodaru Litole, izvinjavam se što sam te uznemirio...“
Litol je svoju nadležnost podvrgao još jednom škakljivom preispitivanju.
„Nisam uznemiren, gospodaru Džeksome. Trebalo bi da se ja izvinjavam. Trebalo je da uvidim
da moraš da dokažeš Rutove sposobnosti. Želeo bih da si za nekoliko obrtaja stariji i da je takvo
stanje stvari, da bih te mogao pustiti da preuzmeš utvrdu...“
„Gospodaru Litole, ne želim da preuzmem utvrdu od tebe...“
„Ne verujem da bi mi ionako sada bilo dozvoljeno da odstupim, Džeksome. Čućeš i sam. Hajde,
ionako smo dovoljno dugo ostavili goste da čekaju.“
N'ton je bio okrenut ka vratima manje dvorane, korišćene kada su gosti zahtevali privatnost za
svoje razgovore. Bronzani jahač je samo jednom pogledao Džeksomovo lice i teško uzdahnuo. Na
ovo, majstor Robinton se okrenuo u svojoj stolici, a njegove umorne oči pokazaše iznenađenje i,
Džeksom se nadao, određenu meru odobravanja.
„Džeksome, opekla te je nit', Menoli je povikala, a njen izraz lica pokazivao je iznenadno
zaprepašćenje. „Kako si baš sada smeo rizikovati na takav način?“ Sada je bila besna na njega, ona
koja ga je dirala zbog njegovog večitog razmišljanja i nedelanja.
„Trebalo je da znam da ćeš pokušati, mladi Džeksome“, N'ton reče umorno uzdahnuvši, sa
tužnim osmehom na licu. „ I očekivalo se od tebe da uskoro nešto učiniš, ali si odabrao najgori
mogući trenutak.“
Džeksom je želeo da kaže, s obzirom na okolnosti, da trenutak nije mogao biti bolji, no N'ton je
nastavio: „Rut nije bio povređen, zar ne?“
„Jedna brazda na butini i stopalu“, odgovori Litol. „Dobro je zbrinuta.“
„Saosećam se sa tvojim težnjama, Džeksome“, reče Robinton neuobičajeno zvanično, „da letiš
na Rutu sa ostalim zmajevima, ali moram ti savetovati strpljenje.“
„Radije bih da on sada nauči da leti na pravi način, Robintone. Sa mojim ostalim vejr-
učenicima“, neočekivano ga prekide N'ton, zadobivši time Džeksomovu zahvalnost. „Pogotovo, ako
je lud dovoljno, hrabar dovoljno, da pokušava na svoju ruku bez bilo kakvog vodstva.“
„Sumnjam da bismo mogli ubediti Benden da to odobri“, reče Robinton odmahnuvši glavom.
„Ja odobravam“, reče Litol čvrstim glasom i smirenog lica. „Ja sam staratelj gospodara
Džeksoma, a ne F'lar i Lesa. Neka se ona bavi svojim brigama. Gospodar Džeksom je moja
odgovornost. Teško da se može povrediti sa vejr-učenicima Forta.“ Neustrašivo je gledao ka
Džeksomu. ,,A on će se složiti da ne isprobava ništa bez da se prethodno posavetuje sa nama. Možeš
li se povinovati tome, gospodaru Džeksome?“
Džeksomu je prilično laknulo zahvaljujući saznanju da se bendenske vejr-vođe neće pitati za
dozvolu, tako da se složio sa malo strožijim uslovima od onoga što je moglo da ga snađe. Klimnuo je
u znak slaganja i istog trena obuzela su ga oprečna osećanja - veselje zato što su svi pretpostavili
očigledno i jad zato što se spustio na nivo učenika, pošto je postigao mnogo više tog dana. Opet,
njegovo iskustvo u Kerunu previše mu je dobro pokazalo koliko toga još uvek ima da nauči o borbi
protiv niti, ako želi da on i njegov zmaj ostanu celih koža.
N'ton je zurio u Džeksoma kao da ga ispituje i lice mu se još više namrštilo, tako da se za
trenutak ovaj zapitao nije li nekako N'ton pogodio šta su zapravo on i Rut radili kada su zadobili rane
od niti. Budu li ikada saznali, dvostruko će biti vezan dodatnim zabranama.
„Mislim da će mi trebati da mi obećaš još jednu stvar, Džeksome“, reče bronzani jahač. „Nema
više putovanja kroz vreme. Previše si to činio u poslednje vreme. Iz očiju ti to viri.“
Zapanjen, Litol ispita pobliže lice svog štićenika.
„N'tone, nisam ni u kakvoj opasnosti na Rutu“, reče Džeksom, smireniji pošto je bio optužen za
manji prestup. „On uvek zna u kom vremenu se nalazi.“
N'ton je to s nestrpljenjem odbacio. „Moguće, ali opasnost leži u glavi samog jahača - samo
jedan nehotičan nagoveštaj o vremenu može obojicu dovesti u opasnost. Preveliko približavanje
samom sebi u datom vremenu je opasno. Pored toga, to je iscrpljujuće i za zmaja i za jahača. Mladi
Džeksome, nema potrebe da ideš kroz vreme. Imaćeš dovoljno vremena za sve što treba da uradiš.“
N'tonove reči ga nateraše da se seti neobjašnjive slabosti koja ga je obuzela na zemljištu na
izleganje. Da l’ je moguće da je baš u tom trenutku...
„Mislim da nisi shvatio, Džeksome“, započe Robinton, prekinuvši mu tok misli, „koliko je
kritično stanje na Pernu sada. A trebalo bi da znaš.“
„Ako misliš na otmicu jajeta, majstor-Robintone, i koliko je malo nedostajalo da zmaj udari na
zmaja, bio sam u vejru Benden tog jutra...“
„Jesi li?“, Robinton je bio malo iznenađen i zavrteo je glavom kao da to nije smeo da zaboravi.
„Onda možeš pretpostaviti kako je danas Lesa raspoložena. Da se jaje nije izleglo kako treba...“
„Ali jaje je vraćeno, majstor-Robintone.“ Džeksom je bio zbunjen. Zašto bi i dalje Lesa bila
ljuta?
„Jeste“, odgovori harfista, „izgleda da nisu svi u Južnom bili slepi za posledice krađe. No, Lesa
nije zadovoljena.“
„Vejru Benden, Ramot i Lesi je upućena uvreda“, reče N'ton.
„Zmajevi ne smeju udariti na zmajeve!“, Džeksom je bio užasnut. „Zato je i jaje vraćeno.“ Ako
su rizik i Rutova povreda bili uzaludni...
„Naša Lesa je žena od snažnih osećanja, Džeksome -osvetoljubivost je jedno od njenih najjačih
osećanja. Sećaš li se kako je došlo do toga da ti postaneš ovde gospodar?“ Robintonov izraz lica
pokaza žaljenje što ga podseća na njegovo poreklo. „Ne omalovažavam vejranku Bendena kada to
kažem. Takva istrajnost u odnosu na neverovatne izglede je dostojna hvale. Ali njena nepopustljivost
povodom uvrede bi mogla da ima užasne posledice po ceo Pern. Za sad, razum je preovladao, ali za
neko buduće vreme ta ravnoteža je značajno poljuljana.“
Džeksom je klimnuo glavom, shvativši da nikada neće moći da otkrije svoj udeo, uz olakšanje
što nije izbrbljao svoju pustolovinu Litolu. Niko nikada ne mora da zna da je on, Džeksom, povratio
jaje. Naročito ne Lesa. On otposla tihu zapovest Rutu, koji mu pospano odgovori da je suviše umoran
da bi sa bilo kim razgovarao o bilo čemu, a potom je još upitao zašto ga ne ostave da spava na miru.
„Da“, odvrati Džeksom Robintonu, „u potpunosti mi je jasna potreba za tajnošću.“
„Tu je još jedna stvar“, Robintonovo pokretljivo lice poprimi žalobni izraz, dok je tragao za
prvom rečju, „stvar koja će uskoro zaokružiti naše probleme.“ On pogledom kosnu N'tona. „D'ram.“
„Robintone, mislim da si u pravu“, odvrati bronzani jahač. „Teško da će ostati vejr-vođa, ako
Fana umre.“
„Ako? Plašim se da moramo reći kada. I po onome što mi je majstor Oldiv rekao, što pre, to će
biti bolje za nju.“
„Nisam znao da je Fana bolesna“, reče Džeksom i njegove misli se prebaciše na žalosnu
spoznaju da će se Fanina kraljica Mirat ubiti, kada njena jahačica bude umrla. Kraljičina smrt će
uznemiriti svakog zmaja - uključujući Lesu i Ramot!
Litolov izraz lica beše mračan, kao i uvek kada bi se podsetio smrti sopstvenog zmaja. Džeksom
proguta svoj ponos i nezadovoljstvo zbog šegrtovanja za vejranina; nikada neće rizikovati ponovo da
povredi Ruta.
„Fana postepeno propada“, govorio je Robinton, „ u pitanju je proždiruća bolest koju izgleda
ništa ne može zaustaviti. Majstor Oldiv je sa njom sada u Isti.“
„Jeste, njegov plameni gušter će me pozvati kada bude spreman da ode. Želim da budem
dostupan D'ramu“, reče N'ton.
„Plameni gušteri, da, hmmm“, reče Robinton. „Još jedna gorka tema u Bendenu.“ Pogledao je u
svog bronzanog, koji se sve vreme baškario na njegovom ramenu. „Osećao sam se nepotpunim bez
Zaira na tom izleganju. Tako mi svega!“ Zurio je u svog pospanog bronzanog, potom u N'tonovu Tris,
koja je stajala sanjivih očiju na ruci svog jahača. „Umirili su se!“
„Rut je ovde“, reče N'ton mazeći Tris. „Sa njim se osećaju sigurno.“
„Ne, ne radi se o tome“, reče Menoli, dok su joj oči počivale na Džeksovom licu. „Bili su
zabrinuti čak i u Rutovom prisustvu. Ali taj neobuzdani nemir je nestao. Nema više slika jajeta!“ Sa
strane je gledala svoju malu kraljicu. „Pretpostavljam da ovo ima smisla. Ono se izleglo i zdravo je.
Nije se dogodilo ono, štagod da ih je morilo. Ili“, iznenada je netremice gledala u Džeksoma, „ili
jeste?“
Džeksom odglumi iznenađenje i zbunjenost.
„Menoli, oni su se brinuli zbog izleganja jajeta?“, upita Robinton. „Šteta je što ne možemo reći
Lesi koliko su svi oni bili zabrinuti. To bi pomoglo da im ponovo bude naklonjena.“
„Mislim da je krajnje vreme da se nešto uradi povodom plamenih guštera“, reče ona ozbiljno.
„Draga moja devojko...“, Robinton beše iznenađen.
„Ne mislim na naše, majstor-Robintone. Oni su se dokazali izuzetno korisnim. Previše ljudi ih
uzima olako, te ne ulažu ni najmanji napor u to da ih obuče.“ Ona se čudno nasmeja. „Kao što
Džeksom može posvedočiti. Oni se skupljaju gde god da Rut krene, dok ne bude primoran da ode u
međuprostor zbog njihove stalne pozornosti. Zar nije tako, Džeksome?“ Beše nečeg neobičnog u
njenom pogledu što ga je zbunjivalo.
 „Ne mogu reći da se on žali... bar ne većinom vremena, Menoli“, odvrati joj on hladno, nemarno
protežući svoje noge pod stolom. „Ali, momak želi malo vremena za sebe, znaš.“
Litol lukavo frknu što je Džeksomu otkrilo da je Brend popričao reč-dve sa starateljem o
Korani.
„Zašto? Da bi žvakao plamenac?“, upita N'ton, cereći se.
„Jesi li to radio sa svojim... vremenom, Džeksome?“, upita ga Menoli, širom otvorenih očiju,
glumeći nevino interesovanje.
„Moglo bi se tako reći.“
„Da li ti plameni gušteri zaista stvaraju probleme“, zapitao je Robinton, ,,u svojoj želji da budu
u Rutovom društvu?“
„Pa“, odvrati mu Džeksom, „gde god da krenemo, svaki plameni gušter u okolini iskače da bi
video Ruta. Uopšteno govoreći, ne smetaju, zato što ga zabavljaju, ako sam zauzet zbog stvari koje se
tiču utvrde.“
„Nisu li možda kojim slučajem rekli Rutu zašto su bili uznemireni? Ili, da li znaš nešto o onim
slikama?“, Robinton se nagnuo unapred, nestrpljiv da čuje Džeksomov odgovor.
„Mislite na ono da su plameni gušteri popalj eni? Mračno ništavilo i jaje? Oh, da, izluđivali su
Ruta tom besmislicom“, kaza Džeksom. Namrštio se kao da se ljutio zbog svog prijatelja i strašno je
pazio da ne pogleda u Menolinom smeru. „Ali izgleda da je to prošlo. Možda su te neprijatnosti bile
vezane za oteto jaje. No, ono se sad izleglo i gledajte, više ni malo nisu uznemireni kao što su bili i
ostavljaju Ruta da sam na miru spava.“
„Gde ste bili vas dvojica kada se jaje izlegalo?“, Menoli navali na Džeksoma toliko brzo sa
pitanjem, da su je Robintom i N'ton pogledali iznenađeno.
„Paa“, i Džeksom se nasmeja, kada je dodirnuo svoj opečeni obraz, „pokušavali smo da palimo
mri!“
Njegov spremni odgovor je bacio Menoli u tihu zbunjenost, a Robinton, Litol i N'ton su se
ponovo okomili na njega zbog njegove tupoglavosti. Pregrmeo je grdnju dobrim delom zahvaljujući
činjenici da je to sprečilo Menoli u tome da ga gnjavi još. Na kraju, ona je bila ta koja je sumnjičava.
Želeo je da može da joj kaže istinu. Od svih ljudi na Pernu, ona je bila jedina kojoj je mogao verovati
sada kada je znao koliko je beskrajno bilo mudrije pustiti sve da veruju u to kako je neki zmaj-jahač
iz Južnog vratio jaje. Mada, bio je nezadovoljan, zato što bi bilo pravo olakšanje, zadovoljstvo, da
može da kaže bar nekome šta je učinio.
Hrana im je poslužena i oni su nastavili raspravu o problemu sa plamenim gušterima - da li su
veća napast nego korist - dok Džeksom nije ukazao na to da svi za stolom veruju da su plameni
gušteri korisni. Ono što im je bilo potrebno beše način da umire Lesu i Ramot.
„Ramot će ubrzo zaboraviti svoju nesreću“, reče N'ton.
„Lesa neće, mada sumnjam u to da će biti nekog razloga da bih poslao Zaira u vejr Benden.“
Dok su N'ton i Litol živo govorili harfisti da će se i to promeniti na bolje, Džeksom je shvatio da
je bilo čudne uzdržanosti kod ovog čoveka, neki neuobučajeni prizvuk u glasu kada bi pomnjao
Benden ili vejranku. Robinton nije bio zabrinut samo zbog njene zabrane pristupa plamenim
gušterima.
„Postoji još jedna strana ovog zamešateljstva koja muči moju previše živu maštu“, reče
Robinton. „Ovo je dovelo Južni u žižu svačije pozornosti.“
„Zašto je to problem?“
Robinton gucnu vino, odlažući svoj odgovor dok je uživao u ukusu. „Samo ovo: ovi skorašnji
događaji su naterali sve da shvate da ogroman kontinent zauzima jedva šačica ljudi.“
 „Pa?“
„Znam za neke nespokojne gospodare utvrda čije su dvorane prepune i čije su kućice krcate. A
vejrovi, umesto da štite nepovredivost Južnog kontinenta, behu na pola puta da na silu tamo stupe. Šta
će sprečiti gospodare utvrda od toga da načine prvi korak i da ga uzmu celog za sebe?“
„Neće biti dovoljno zmajeva da štite toliki prostor, eto šta“, odvrati Litol. „Starovremci sigurno
neće štiti.“
„Nisu im zaista potrebni jahači na Jugu“, reče Robinton polako.
Litol ga je gledao netremice, zaprepašćen takvom izjavom.
„Istina je“, on reče. „Zemljište je temeljno zasejano larvama. Trgovci mi rekoše da oni manje-
više ne obraćaju pažnju na niti; utvrdar Torik se brine da svi budu na sigurnom i da je sva roba
zaštićena.“
„Doći će dan kada ni Severu neće biti potreban ni jedan zmaj-jahač“, lagano se nadoveza N'ton,
upotpunivši time razloge za Litolovu zaprepašćenost.
„Zmaj-jahači će uvek biti potrebni Pernu, dok god je nitil“ Lupivši pesnicom po stolu, Litol je
naglasio ono u šta je čvrsto verovao.
„Bar za vreme naših života“, reče Robinton blago. „No, mogao bih poželeti da bude manje
zanimanja za Južni. Litole, porazmisli o tome.“
„Robintone, je l’ to još od tvog razmišljanja unapred?“, upita Litol sa gorčinom u glasu i sa
izrazom neprijateljstva na licu.
„Gledanje unapred je mnogo konstruktivnije od gledanja unazad“, reče Robinton. Držao je
podignutu pesnicu. „Imao sam sve činjenice u ruci, a opet nisam mogao da vidim od drveća šumu.“
„Majstor-harfisto, bio si često dole na Južnom kontinentu?“
Robinton je dugo gledao u Litola zabrinutim pogledom. „Jesam. Uveravam te da je bilo tajno.
Ima stvari koje se moraju rođenim očima videti, da bi se u njih poverovalo.“
„Kao?“
Robinton je lenjo mazio Zaira, dok je iznad Litola gledao ka nekoj dalekoj tački.
„Pazi, dođu vremena kada je gledanje unazad od pomoći“, reče on, a potom se okrenu ka
gospodar-Čuvaru. „ Jesi li znao da smo mi poreklom, svi mi, došli sa Južnog kontinenta?“
Litolovo početno iznenađenje zbog takvog preokreta u razgovoru se pretopi u zamišljeno
mrštenje. „Da, to je bilo naznačeno u starim zapisima.“
„Oduvek sam se pitao nema li starih zapisa, koji propadaju negde na Jugu.“
Litol frknu na ovu pomisao. „Raspadanje je prava reč. Neće tamo biti ničeg posle toliko hiljada
obrtaja.“
„Ti naši preci poznavali su načine kaljenja metala, načine kojima bi ga učinili otpornim na 'rđu i
habanje. One ploče pronađene u vejru Fort, instrumenti poput onog dalekovida koji opčinjava
Vansora i Fandarela. Ne verujem da je vreme moglo izbrisati sve tragove tako pametnih ljudi.“
Džeksom je poglednuo Menoli, uporno joj namigujući, a ona se pravila da to ne primećuje. Oči
su joj se caklile od suzdržanog uzbuđenja. Znala je za nešto što harfista nije hteo da kaže. Potom je
pogledao ka fortskom vejr-vođi i shvatio da je ovaj znao sve o tome.
„Južni kontinent je prepušten otpadničkim starovremcima“, Litol reče teško.
,,I oni su već prekršili svoj deo dogovora“, nadoveza se N'ton.
„Ima li bilo kakvog razloga da mi pogazimo naš?“, upita Litol, zabacivši ramena unazad, mršteći
se na harfistu i vejr-vođu.
„Oni zauzimaju samo jezičak zemlje koji ulazi u Južno more“, reče Robinton na svoj uglađeni
način. „Nisu bili svesni ničega što se dešavalo na nekom drugom mestu.“
 „Već si istraživao Jug?“
,,U potaji. U potaji.“
,,I nisu ti tvoji... potajni upadi otkriveni?“
„Nisu“, reče Robinton lagano. „Uskoro ću ono što znam obznaniti svima. Ne želim da svaki
nezadovoljni kalfa i utvrdar bez utvrde jurnu tamo glavom bez obzira, uništavajući ono što bi trebalo
biti sačuvano, samo zato što nemaju dovoljno pameti da bi to razumeli.“
„Šta si do sada otkrio?“
„Iskopine u starim rudnicima, poduprte laganim, ali tako izdržljivim materijalom, da je do dana
današnjeg ostao neoštećen, kao i kada je postavljen u okna. Oruđa, koja su pokretana ko zna čime -
trice i kučine koje čak ni mladi Benelek ne bi umeo da sastavi.“
Potom je usledio dugi muk, koji je Litol prekinuo frktanjem. „Harfisti! Harfisti bi trebalo da
upućuju mlade.“
„Ali iznad svega, da sačuvaju naše nasleđe!“
 Osmo poglavlje
Utvrda Ruata, vejr Fort, Fidelova utvrda 3.6.15-17.6.15.

Džeksom beše razočaran što sve Litolovo navaljivanje nije moglo izvući više podataka od
harfiste o njegovom putu na Jug. U trenu kada mu je bilo teško da od umora drži oči otvorenim, palo
mu je na pamet da je Robintonu zaista pošlo za rukom da zadobije Litola da podrži njegovu i
N'tonovu želju da zanimanje za Jug održe na što manjem nivou.
Njegova poslednja misao pre no što je zaspao, odnosila se na divljenje prema harfistinim
lukavim načinima. Nije ni čudo što nije prigovorio na Džeksomovu obuku sa N'tonom, kada je video
koliko je Litolu to bilo po volji. Harfisti je bio potreban stariji čovek poput gospodara utvrde Ruata.
Učenje Ruta da žvaće plamenac je držalo mladog gospodara podalje od želje da preuzme utvrdu od
Litola.
Sledećeg jutra Džeksom je bio siguran u to da se nije mogao mrdnuti cele noći. Beše sav ukočen,
njegovi lice i rame su ga žigali od rane i to ga podseti na Rutovu povredu. Ne obazirući se na svoje
bolove, on je svukao sa sebe krzna i zgrabivši čanče utrnca dok je išao, uleteo je u Rutov vejr.
Slabašni huk mu reče da je beli zmaj još uvek u dubokom snu. Izgledalo je da se ni on nije
pomerao, jer mu je noga još uvek bila podignuta u istom položaju. To mu posao učini lakšim i on
razmaza novi sloj utrnca duž rane. Tek tada mu pade na pamet da će on i Rut morati da sačekaju dok
se rane ne zaleče, pre no što se pridruže vejr-učenicima u vejru Fort.
Litol se nije složio sa njim. Razlog za njegov odlazak u Fort se nalazio u tome da on izbegne
povrede od niti, da nauči kako da vodi računa o svom zmaju i sebi prilikom padanja niti. Ako ga je i
neko zadirkivao zato što nije dovoljno brzo izbegao, bilo je sasvim opravdano. Odleteo je na Rutu u
vejr, pošto se dobro najeo.
Na svu sreću, dvoje od onih na obuci behu blizu njegovih osamnaest obrtaja - nije da mu je
smetalo što je stariji, sve dok je mogao da obučava Ruta kako valja. Morao je da obuzda unutrašnju
želju da opravda Rutovu povredu pravim razlogom, mesto njegovom navodnom nespretnošću. Krio se
u saznanju da je on postigao mnogo više od onoga što bi oni ikada i mogli pretpostaviti - beše mu to
mala uteha.
Mada, njegov prvi problem na vejranskom času beše da oslobodi Ruta od neprijatnosti zbog
beskonačnog broja plamenih guštera koji su se smestili na njemu. Čim bi jedna grupa bila zbačena i
oterana, odmah bi se pojavila druga, izazivajući kod vejr-učitelja, K'nebela, gnušanje i ljutinu.
„Je P ovako ide po ceo dan, ma gde se vi nalazili?“, čovek je srdito upitao Džeksoma.
„Manje-više. Oni samo... dođu. Pogotovo otkad... se dogodilo ono u vejru Benden.“
K'nebel je šmrknuo u ime svog nezadovoljstva, još dok je klimao glavom u znak razumevanja.
„Ne bih želeo da obistinim one predstave da zmajevi pale guštere, ali nikada nećeš pokrenuti Ruta,
ako ga oni ne ostave na miru. A ne budu li ga ostavili, jedan od njih će sigurno biti spaljen!“
Tako je Džeksom naterao Ruta da tera plamene guštere čim bi se pojavili. Trebalo je vremena
pre no što je Rut bio čist od njih za neki pristojan period. A potom su ili svi plameni gušteri u okolini
bili pozvani kod svojih vlasnika, ili je Rut bio dovoljno strog i ostatak jutarnjeg časa je prošao
neometano.
Uprkos svim prekidima, K'nebel je držao vejr-učenike na časovima sve do vremena kada se
začuo poziv na podnevni obrok. Pozvali su ga da ostane i, u ime poštovanja njegovog položaja, bio
pozvan za veliki sto koji je bio samo za starije zmaj-jahače.
Razgovor se najviše vodio oko nastavljenih pretpostavki o povratku jajeta i o tome koja je od
jahačica kraljica to uradila. Rasprava mu je poslužila da još više učvrsti njegov stav da ćuti o
ovome. Upozorio je Ruta, što se činilo bespotrebnim, pošto je beli zmaj više bio zainteresovan za
žvakanje plamenca i izbegavanje niti nego za prošle događaje.
Plameni gušteri oko njega su skroz izgubili prethodnu živost. Sada je njihova osnovna briga bila
da jedu, a druga beše sređivanje njihove kože. Dolaskom toplijeg vremena, počeli su da se ljušte i
mučio ih je svrab. Slike koje su prenosili Rutu nisu više imale uznemirujući sadržaj.
Pošto je jutrom bio zauzet u vejru Fort, Džeksom se morao odreći časova u dvoranama harfista i
kovača. To je značilo da neće morati da se nosi sa Menolinom sklonošću da postavlja ispitujuća
pitanja i zbog toga je bio veoma zadovoljan. Takođe je svim srcem bio srećan kada je shvatio da mu
Litol ostavlja nekoliko slobodnih časova po podne. On i Rut bi voljno odlazili do utvrde Visoravan,
naravno, da bi videli kako nova sorta pšenice napreduje.
Korana je tih dana bila tu oko utvrde, pošto je bratovljeva žena trebalo uskoro da se porodi.
Kada je pokazala veliku zabrinutost za njegovu zaceljujuću ranu, nije se trudio da joj razveje zabludu
da je tu ranu zadobio tokom propisnog padanja, dok je štitio utvrdu od niti. Ona ga je nagradila za to
na način koji ga je i postideo, iako mu je doneo i olakšanja. Moraće što pre da zadobije zasluge za
prave podvige. No, nije mu moglo biti neprijatno sa njom kada je, u klonuću koje je usledilo posle
njihovog zadovoljstva, ona nekoliko puta spomenula plamene guštere i upitala ga da li je ikada imao
prilike da pronađe leglo, dok se borio protiv niti.
„Svaka plaža na severu je dobro obeležena“, reče joj i primetivši njeno snažno razočaranje,
nadoda, „naravno, ima mnogo pustih plaža na Južnom kontinentu!“
„Da li bi mogao da odletiš tamo na Rutu, a da za to ne znaju starovremci?“ Bilo je očigledno da
je Korana znala malo o skorašnjim događajima, što beše još jedno olakšanje za Džeksoma, kome je
počela da dosađuje zaokupljenost vejra tom temom.
Letenje na Rutu je činilo celu tu stvar dovoljno jednostavnom; posebno zbog toga što Rut neće
uznemiriti nepoznate plamene guštere, pošto je izgleda mogao da se sprijatelji sa svima njima.
„Pretpostavljam da bih mogao.“ Njegovo oklevanje je bilo zbog čitave zbrke oko planiranja
dovoljno dugog odsustva koje bi mu omogućilo da ode na jug. Korana je pogrešno protumačila ono
što je rekao, i ponovo, on je bio previše raznežen i previše srećan da bi je ispravio.
Kada su on i Rut sa Visoravni poleteli kući, palo mu je na pamet da su se talasi od one pobune
onog jutra do maločas i dalje širili. Napokon je postigao valjanu obuku za Ruta i, iako nije preuzeo
utvrdu, bar je napokon uživao malo više od povlastica koje je imao gospodar. Osmehnuo se,
uživajući u Koraninoj slasti. Sudeći po toplom dočeku njene sestre, pretpostavio je da se utvrdica
Visoravan neće protiviti polukrvnoj prinovi. Uspeh na tom polju mu neće doneti štete u očima
gospodara utvrda. Razmišljao je o tome da dovede Koranu u samu Ruatu ali, odlučio je da to ne radi.
To bi bilo nepravedno prema ostalim štićenicima i donelo probleme Brendu i Litolu. Nije se baš
radilo o tome da nema Ruta i da ne može da odlazi i dolazi po sopstvenoj volji i brzo. Štaviše, da je
doveo Koranu u svoje odaje, ona bi tražila više njegove pažnje na račun Ruta nego što je bio voljan
da pruži.
Trećeg popodneva je otišao do utvrde Visoravan, Fidelova žena se porađala, a Korana je bila
isuviše rastrojena da bi mogla nešto više sem da mu se izvinjava zbog zbrke i uzbuđenja. On je upitao
da li žele utvrdinog iscelitelja, ali Fidelo je rekao da je jedan od njegovih potčinjenih umešan u tim
stvarima i nadodao da neće biti problema pri porođaju. Džeksom je izrekao sve prikladne učtivosti,
potom otišao, osećajući se pomalo nezadovoljno zbog ove neočekivane prepreke njegovim
očekivanjima.
Zašto se smeješ?, upita ga Rut dok su leteli nazad ka utvrdi.
 „Zato što sam budala, Rute. Budala sam.“
Ne mislim da si. Ona čini da se osećaš dobro, a ne kao budala.
„To je razlog zašto sam sada budala, luckasti zmaju. Otišao sam tamo očekujući... očekujući da
se osećam dobro, a ona je previše zauzeta. A samo pre nekoliko sedmica ne bih ni sanjao da ću imati
toliko sreće kod nje. Zato sam sada budala, Rute.“
Ja ću te uvek voleti, beše Rutov odgovor, jer je smatrao da je to ono što je bilo potrebno
Džeksomu.
Džeksom je umirujuće pomazio hrbat na vratu svog zmaja, ali nije mogao da povuče šalu na svoj
račun. Otkrio je i drugu prepreku kada se vratio u utvrdu. Litol ga je obavestio da će se ostatak iz
Ramotinog legla najverovatnije izleći sledećeg dana, i da bi on trebalo da se pojavi u Bendenu.
Gospodar Čuvar je pažljivo pregledao zaraslu Džeksomovu povredu i klimnuo glavom.
„Pokušaj da se držiš podalje od pogleda vejr-vođa. Znali bi na prvi pogled šta je to bilo“, reče
Litol. „Nije pametno oglašavati tvoju budalaštinu.“
Lično je mislio da mu je ožiljak dao mnogo zreliji izgled, ali je obećao Litolu da će se dobro
kloniti od Lese i F’lara.
Džeksom je uživao u izleganjima, pogotovo kada Litol nije bio prisutan. Osećao se krivim zbog
toga, ali je znao da na svakom izleganju Litola muče bolne uspomene na svog zmaja Larta.
Novosti o skorom izleganju su došle u vejr Fort, dok je Džeksom leteo na ivici krila u vežbi
vejr-učenika za padanje niti. Završio je taj manevar, zamoli je vejr-učitelja da ga izvini i odveo Ruta
međuprostorom do Ruate, tako da bi mogao da se presvuče u prikladniju odeću. Litol je sa
Menolinim Kamenim došao do njega istog trena i tražio mu da pokupi Menoli, pošto se Robinton već
nalazio u vejru Ista sa zmajem i jahačem Dvorane harfista.
Džeksom se osmehnuo na silu kada je čuo ovaj zahtev, pošto nije mogao smisliti nijedan izgovor
da ga odbije. Pa, on će je požuriti iz Dvorane i odvesti u vejr toliko brzo, da ona neće imati vremena
da mu postavlja bilo kakva pitanja.
Kada su on i Rut stigli do Dvorane harfista, Rut je viknuo svoje ime zmaju stražaru na plamen-
visijama, a Džeksom je pobesneo. Zašto se od njega tražilo da je nosi, bilo je dovoljno zmajeva iz
vejra Fort na livadi da zauzmu pola Dvorane. Zašto nije upitao nekog od njih? On je bio odlučan u
tome da ona neće imati prilike da ga gnjavi i zamolio je odlučno Ruta da kaže njenim plamenim
gušterima da je tu i da čeka na livadi. Jedva je smislio šta će da joj kaže, kada je došla, izašavši iz
lučnog prolaza pred njim, a Lepotica, Kameni i Gnjurac su cvrkutali kružeći iznad njene glave. Ona je
počela da se uvlači u svoju jahačku jaknu, sve vreme neobično prebacujući nešto iz ruke u ruku.
„Silazi dole, Džeksome“, naredi mu ona zapovednički. „Ne mogu to uraditi kada ti se nalazim s
leđa.“ „Uraditi šta?“
„Ovo!“ Ona je podigla jednu ruku da bi mu pokazala malu bočicu. „Silazi dole.“ „Zašto?“
„Ne budi tup. Traćiš mi vreme. Ovo je da ti prekrijem ožiljak. Ne želiš da ga Lesa i F’lar vide,
je l’ tako, i da ti postave neprijatna pitanja? Silazi dole! Ili ćemo zakasniti. A ti ne bi smeo da putuješ
kroz vreme, zar ne?“ Dodala je poslednju rečenicu, dok je on još uvek oklevao, nimalo uveren u
njeno čovekoljublje.
„Kosa mi je začešljana preko...“
„Zaboravićeš se i gurnućeš je pozadi“, odvrati ona pokazujući mu da to učini sada dok je ona
odvijala poklopac sa bočice. „Naterala sam Oldiva da napravi nešto malo bez mirisa. E, tako.
Potreban je samo jedan mali dodir.“ Ona je to nanela na njegovo lice, a potom očistila ostatak sa
kože na njegovom zglobu iznad rukavice. „Vidiš? Uklapa se.“ Posmatrala ga je ispitujući. „Jašta, to
prikriva. Niko nikada neće znati da te je opekla nit.“ Potom se zakikotala. „Šta Korana misli o tvom
ožiljku?“
„Korana?“
„Ne bulji u mene. Penji se na Ruta. Zakasnićemo. Veoma je mudro od tebe, Džeksome, to što si
smuvao Koranu. Bio bi dobar harfista uz svu tu tvoju promućurnost.“
Džeksom je uzjahao zmaja, besan na nju, ali odlučan u tome da ne reaguje na njeno izazivanje.
To je baš i ličilo na nju da otkrije takve stvari, nadajući se da će ga oneraspoložiti. Pa, neće joj
uspeti.
„Hvala ti što si mislila na pomadu, Menoli“, reče on kada je uspeo da smiri glas. „Sigurno je da
ne bi bilo dobro baš sada naljutiti Lesu, a ja zaista moram biti na ovom izleganju.“
„Zaista moraš.“
Nešto je htela da kaže ovakvim tonom, ali on nije imao vremena da se bakće time staje zapravo
mislila, kada ih je Rut poneo gore i, bez daljih uputstava, ušao u međuprostor ka vejru Benden. Ne,
neće joj dozvoliti da ga naljuti. No, bila je dovraga pametna, ta harfistkinja.
Rut je izašao iz međuprostora napola izgovarajući. „... ut. Ja sam Rut. Ja sam Rut.“
Ovo je podsetilo Džeksoma na nešto i on je okrenuo glavu da pogleda ka Menolinom levom
ramenu.
„Ne brini. Oni su na sigurnom u Brekinom vejru.“
„Svi?“
„Ljusaka mi, ne, Džeksome. Samo Lepotica i tri bronzana. Ona bi se uskoro mogla pariti i
momci neće da je ostave nasamo ni za tren.“ Menoli se ponovo zakikotala.
„Jesu li sva jaja obećana?“
„Šta? Brojati jaja pre no što su se izlegla? Nikako!“ Menoli ge je pritiskala. „Zašto? Da ne želiš
jedno, je li?“ „Ne ja.“
Menoli puče od smeha zbog načina na koji joj je odgovorio i on zastenja. Pa dobro, neka se i
smeje.
„Šta bih ja uradio sa plamenim gušterom?“, nastavi on da bi je smirio. „Obećao sam Korani da
ću videti da joj nabavim jednog. Ona je bila veoma... ljubazna prema meni, znaš.“ Menoli je od
iznenađenja progutala knedlu, što mu je pričinilo veliko zadovoljstvo.
Potom ga ona udari preko plećke pesnicom, a on se trgnu, da bi se potom od nje izmakao.
„Ostavi se, Menoli! I na tom ramneu imam ranu.“ Govorio je osornije nego što je mislio, a
potom prokleo sebe zbog toga što ju je podsetio na ono što je sve vreme izbegavao da pomene.
„Džeksome, žao mi je“, reče ona toliko se kajući da se on stišao. „Koliko si rana zadobio?“
„Lice, rame i butina.“
Ona se uhvati za njegovo drugo rame. „Slušaj! Oni divlje bubnjaju. I, pogledaj, eno kandidata
koji ulaze na zemljište za izleganje. Je l’ možemo uleteti pravo tamo?“
Džeksom upravi Ruta kroz gornji ulaz zemljišta za izleganje. Bronzani su još uvek donosili
posetioce na zemljište. Kada je Rut ušao, Džeksom otkri da mu pogled odmah ide ka tački kod luka na
kojoj su Rut i on uskočili da bi vratili jaje. Osetio je iznenadnu navalu ponosa zbog svog podviga.
„Vidim Robintona, Džeksome. Tamo na četvrtom nivou. Blizu istanskih boja. Hoćeš li da sedneš
sa nama?“ Beše preklinjanja u njenom glasu i blagog naglašavanja koje je zbunilo Džeksoma. Ko ne
bi želeo da sedi sa majstor-harfistom Perna?
Rut se naže bliže nivou, uhvativši se za ivicu kandžama i lebdeći dovoljno dugo da bi im
dozvolio da siđu.
Dok je nameštao svoju tuniku pre no što je seo, on dobro pogleda majstor-Robintona. Mogao je
razumeti Menolinu molbu. Harfista je izgledao drugačije. On ih je pozdravio dovoljno vedro uz
osmeh za svog kalfu i pljuskom po ramenu za Džeksoma, ali potom se ponovo bacio u misli koje su
bile tužne, sudeći po njegovom izrazu lica. Majstor-harfista Perna je imao dugo lice, obično živahno
sa brzim promenama izraza i reakcija. Sada, dok je harfista naizgled posmatrao napredovanje mladih
kandidata, dok su se kretali preko toplog peska zemljišta za izleganje, njegovo lice je bilo
izbrazdano, njegove duboko usađene oči potamnele od umora i brige, dok mu je koža na obrazima i
bradi bila opuštena. Izgledao je staro, zamoreno i tužno. Džeksom beše potresen ovim i on brzo
pogleda na drugu stranu, izbegavši Menolin pogled, zato što bi za pronicljivu harfistkinju bilo isuviše
očigledno o čemu razmišlja.
Majstor Robinton star? Umoran, zabrinut, naravno. Ali da stari? Hladna praznina mu preplavi
stomak. Pern bez njegovog šeretluka i mudrosti? Čak bi i planiranje bilo teže bez njegove zamisli i
žarke radoznalosti. On oseti jed mesto pređašnjeg osećanja gubitka, kada je pokušao, veran
Robintonovim učenjima, da zdravorazumski objasni ovaj talas neprijatnih misli.
Užurbano dobovanje povrati mu pažnju na zemljište za izleganje. Bio je na suviše izleganja da
ne primeti neuobičajeno Ramotino prisustvo, pošto nije bilo kraljičinog jajeta; njen stav je bio
uznemirujući. Ne bi voleo da se suoči sa njenim crvenim kolutajućim očima, ili ubodima njene glave,
dok se i dalje gurala prema pristižućim kandidatima. Umesto da se rašire u hodu, da bi mogli široko
okružiti jaja koja su se ljuljala, dečaci su bili stisnuti u grupi, kao da na taj način imaju bolje izglede
u odnosu na njene namere.
„Ne zavidim im“, reče Menoli Džeksomu šapatom.
„Hoće li im dozvoliti da utisnu?“, on upita harfistu, istog trena zaboravivši na svoju svest o
njegovoj smrtnosti.
„Pomislio bi da ona ispituje svakoga, ne bi li videla nosi li na sebi miris Južnog vejra, zar ne?“,
odvrati harfista kroz šalu.
Džeksom ga pogleda i zapita se ne beše li u tome nekog nedoličnog poigravanja sa situacijom,
jer se ovaj cerio šeretski, što je u priličnoj meri i nalikovalo na njega.
„Nisam siguran u to da bih se ovog trena lično baktao takvim pregledanjem“, nadoda on,
zevzetski podigavši levu obrvu.
Menoli se nakašlja, dok su joj oči igrale. Džeksom pretpostavi da su u skorije vreme bili na jugu
i pitao se šta li su to saznali.
Ljusaka mi, razmišljao je u iznenadnoj mučnoj uznemirenosti, Južnjaci su znali da niko od njih
nije vratio jaje. Šta ako je to Robinton otkrio?
Gnevno šištanje sa zemljišta za izleganje donelo je takvu reakciju prisutnih, da je Džeksom
odmah pogledao o čemu se radi. Jedno od jaja je puklo, ali Ramot je stajala toliko zaštitnički nad
njim, da se nijedan od kandidata nije usuđivao da mu priđe. Mnement je riknuo sa svog ruba van
zemljišta i bronzani koji behu unutar zabubnjaše. Ramotina glava se podiže, njena krila se raširiše,
svetlucajući se zeleno i zlatno, i ona zapeva u prkosni odgovor. Ostali bronzani joj odvratiše
pomirljivim tonom, ali Mnementova rika je očigledno bila zapovest.
Ramot je veoma uznemirena, reče Rut Džeksomu. Beli zmaj se neprimetno povukao na sunčano
mesto pored jezera udubine. Odsustvo sa mesta dešavanja nije uticalo na njegovo znanje o tome šta
se dešava unutar zemljišta. Mnement joj govori da je nerazumna. Jaja se moraju izleći; izleženi
moraju biti utisnuti. Onda neće morati da brine više o njima. Biće sigurni sa ljudima.
Pevušenje bronzanih postade dublje i Ramot, i dalje se buneći protiv neizbežnog životnog
ciklusa, polako se odmače od jaja. Posle toga joj se zvanično naklonio jedan od starijih dečaka koji
je odvažno vodio prvi red, a potom je prišao raspuklom jajetu iz kojeg se podizao mladi bronzani,
pišteći dok je pokušavao da pronađe ravnotežu na svojim nesigurnim nogama.
 „Taj dečko ima dobro prisustvo duha“, reče Robinton, klimajući u odobrenje. Posmatrao je
pažljivo prizor koji se odvijao dole. „Baš ono što je bilo potrebno Ramot, takva učtivost. Njene oči
se usporavaju i ona skuplja krila. Dobro je. Dobro je!“
Sledeći ovaj primer, još dvojica od starijih kandidata se nakloniše Ramot i krenuše brzo prema
jajima, koja su mahnito počela da se ljuljaju, zbog napora onih koji je trebalo da se izlegnu, da
probiju ljusku. Ako je i neko od sledećih iskazivanja poštovanja bilo kruto ili škrto, Ramot beše
umirena, iako je ispuštala čudne zvuke, kako je svaki sledeći zmajčić bivao utisnut.
„Gledajte, on je dobio bronzanog! I zaslužio gaje!“, reče Robinton, tapšući, dok je novopovezani
par odmicao prema prolazu zemljišta.
„Ko je taj dečko?“, upita Menoli.
„Iz utvrde Telgar; ima građu i temperament starog gospodara - i njegovu domišljatost.“
„Mladi Kinerti iz utvrde Fort je dobio drugog bronzanog“, izvesti ih Menoli, ushićena. „Rekla
sam vam da će tako biti.“
„Ja sam i ranije grešio i grešiću iznova, moja draga devojko. Nepogrešivost je jedna živa
dosada“, odvrati joj istom merom majstor Robinton. „Džeksome, ima li dečaka iz Ruate?“
„Dvojica, ali ne mogu ih raspoznati iz ovog ugla.“
„Ovo je leglo sa finim brojem jaja“, odgovori Robinton. „Ima baš da se bira.“
Džeksom je posmatrao petoricu dečaka koji su kružili oko velikog jajeta prekrivenog zelenim
mrljama. Zastao mu je dah kada se zmajčić podigao, okrećući se da bi osmotrio svakog od dečaka,
dok je otresao delove ljuske sa tela. „A ima i podosta razočaranih dečaka“, reče Džeksom, dok se
zmajčić gurao pored ove petorice, krećući se napolje ka pesku, pevušeći žalosno i okrećući glavicu s
jedne na drugu stranu. A šta bi bilo, pomisli Džeksom uz žiganje u stomaku, da ga Rut nije hteo?
Skoro svi kandidati su bili već otišli sa zemljišta, kada je oslobodio Ruta iz prečvrstog jajeta.
Mali zmaj se spotakao u potrazi, tako da mu se njuškica zabila u topli pesak. Uspravio se,
kihnuo i ponovo krenuo da rove. Ramot se oglasila upozoravajući i dečaci koji joj behu najbliži brzo
se povukoše. Jedan od njih, crnokosi, krakati momčić, čija koščata kolena behu sva oguljena, skoro
se spotače preko malog smeđeg. On se pridrža divlje mlatarajući rukama, poče da se udaljava, a
potom je stao, zureći u smeđeg zmaja. Utisak se dogodio!
Bio sam tamo. Ti si bio tamo. Sada smo zajedno, reče Rut, odgovorivši na Džeksomova
osećanja izazvana ovim prizorom. Džeksom trepnuvši istera višak vlage koji mu se nakupio u očima
na ovu ponovnu potvrdu njihove povezanosti.
„Tako je brzo gotovo“, reče Menoli zlovoljnim glasom od razočarenja. „Volela bih kada se ne
bi sve to dešavalo u takvoj žurbi!“
„Rekao bih da smo imali baš zanimljivo po podne“, izjavi Robinton, pokazujući prema Ramot.
Kraljica je sada mrko gledala parove koji su odlazili, premeštajući se sa noge na nogu.
„Misliš li da će se njeno raspoloženje popraviti sada pošto su se svi kako je trebalo izlegli i
utisnuli?“, upita Menoli.
„Hoće li i Lešino?“, Robintonove usne se iskriviše da bi suzdržao želju za šegačenjem. „Nema
sumnje, čim Ramot budu ubedili da jede, obe će biti mnogo milosrdnije.“
„Nadam se.“ Menolin odgovor beše tih i vatren i nije bio namenjen Robintonu, pomislio je
Džeksom, pošto se ovaj okrenuo ka pozadini nivoa, očigledno tragajući za nekim.
Međutim, Robinton je čuo ovo i toplo se osmehnuo svom kalfi. „Baš je prava šteta što ne
možemo odložiti ovaj sastanak do vremena kada se bude dogodila ta promena na bolje.“
„Zar ne mogu poći sa vama, bar ovaj put?“
„Da bi me štitila, Menoli?“ Harfista je zgrabi za rame, smešeći se izveštačeno. „Ne, to nije
uobičajeni sastanak i ne mogu da pravim neprilike tako što ću te vući sa sobom.“
„On može da ide...“, ona uperi svoj palac na Džeksoma, gledajući ga ozlojeđeno.
„Šta ja to mogu?“
„Nisi saznao od Litola da je sazvan sastanak posle izleganja?“, upita ga harfista. „Ruata mora
biti prisutna.“
„Nisu te mogli zanemariti kao majstor-harfistu“, reče ona škrtim glasom.
„Zašto bi?“, upita on, iznenađen njenim neuobičajenim zaštitiničkim nastupom. „Zato što,
tikvane...“
„Dosta je bilo, Menoli. Poštujem tvoju brigu, ali sve vremenom prođe. Moja glava nit' je krvlju
ukaljana, nit' je spuštena. A neću imati zorta da i sam postanem zmajski zalogaj onog trena kada
Ramot bude ponovo počela da lovi.“ Robinton je potapša po ramenu umirujuće.
Kraljica je krenula sa zemljišta za izleganje i, doksujeposmatrali, poletela.
„Eto ga, je l’ vidiš? Otišla je da jede“, reče harfista. „Nemam se više čega plašiti.“
Menoli ga je dugo zajedljivo pogleda. „Samo bih volela da mogu da sam sa vama, samo to.“
„Znam. Ah, Fandarele.“ Harfista je uzviknuo i mahnuo ne bi li ga primetio gorostasni majstor-
kovač. „Pođimo, gospodaru Džeksome, imamo posla u Odaji Saveta.“
Mora da je na ovo mislio Litol kada je pričao da mora biti prisutan na izleganju. Ali zar nije
trebalo onda on sam da bude prisutan, ako je sastanak bio onoliko važan koliko je tvrdila Menoli?
Osećao se polaskanim zbog starateljevog poverenja.
Dvojica majstora, susrevši se tokom silaska sa nivoa, privukla su ostale majstore
zanatakojisuklimali u znakpozdrava mnogo svečanije nego što je izleganje obično zahtevalo.
Menolino nagoveštanje da će ovo biti neobičan sastanak se potvrđivalo. Ponovo se čudio zašto Litol
nije ovde. Znao je da se on složio da podrži Robintona.
„Mislio sam za trenutak da će Ramot sprečiti utisak“, reče Fandarel, klimajući u pozdrav
Džeksomu. „Čujem da si me napustio zbog svoje najomiljenije razonode, a, momče?“
„Samo zbog obuke, majstor-Fandarele. Svi zmajevi moraju naučiti da žvaću plamenac.“
„Tako mi svega“, uzviknu majstor-rudar Nikat. „Nikada nisam verovao da će ostati u životu
toliko dugo da bi i to radio.“
Džeksom primeti upozoravajući izraz lica majstor-harfiste, dok se spremao da odgovori žestoko
i on promeni odgovor. „Rut je veoma dobar u tome, hvala vam.“
„Zaboravlja se kako vreme leti, majstor-Nikate“, reče Robinton blago, ,,i da rastu i sazrevaju
oni kojih se uvek prvo setimo u lažigaćama. Ah, Andemone, kako si ti danas?“ Harfista pozva rukom
majstor-poljodelca da im se pridruži, dok tako idu preko vrelog peska.
Nikat je u stopu išao pored Džeksoma, kikoćući se. „Učiš malog belog da žvaće plamenac, a?
Da nije to razlog zašto neke od naših zaliha bivaju u manjku ujutru?“
„Majstor-Nikate, ja se obučavam u vejru Fort, i tamo imam sav plamenac koji je potreban
Rutu.“
„Ma nije valjda da se obučavaš u vejru Fort?“ Nikat se još šire iskezio, kada je pogledom
ošinuo Džeksomov obraz, na njemu se malo zadržao, a potom krenuo dalje. „Sa zmaj-jahačima, a,
gospodaru Džeksome?“ Beše tu očiglednog naglašavanja titule, pre no što je majstor-rudar Nikat
pogledao napred prema stepeništu, pa prema kraljičinom vejru i litici na kojoj je obično Mnement
sedeo.
Bronzani je otišao da posmatra kraljicu dok se hrani na poljani ispod. Džeksom je pogledom
prešao pored jezera ne bi li video Ruta kako se belasa i osetio je njegovo duhovno prisustvo.
„Dobro izleganje, uz fin dodatak neizvesnosti za početnike, a?“, reče Nikat pričljivo.
 „Jeste li imali danas nekog od dečaka na zemljištu?“, upita ga Džeksom učtivo.
„Samo jednog ovog puta. Dva momčića su već otišla u Telgar prošlog izleganja, tako da se ne
žalim. Ne žalim se. Mada, ako imaš leglo plamenih guštera koje bi trebalo da se izlegne, ne bih rekao
ne na jedan par jaja.“
Nikatov pogled beše prostodušan i sigurno je bilo da Džeksomu dlaka s glave ne bi zafalila da
je izabrao da podučava Ruta žvakanju plamenca i da ga je uzimao iz rudnika.
„Trenutno nema nijednog, ali nikada čovek ne može biti siguran u to kada će se pronaći neko
leglo.“
„Ma to kažem onako u prolazu. Oni su prava smrt za one dosadne, opasne tunelske zmije, da ne
pominjem to što su veoma umešni u otkrivanju džepova gasa koje mi ne osećamo. A džepovi gasa su
skoro jedino što iskopavamo trenutno.“
Majstor-rudar je zvučao utučeno i zabrinuto. Džeksom se pitao šta je to bilo u vazduhu ovih dana
što je pravilo tu uopštenu atmosferu uznemirenosti i tuge. Uvek mu se sviđao majstor Nikat i, tokom
njihovih časova u rudnicima, počeo je da poštuje niskog stamenog majstora zanata čije je lice bilo,
poput onog od nekog šegrta koji radi pod zemljom, crno od rada. Dok su se penjali kamenim
stepenicama ka kraljičinom vejru, Džeksom je ponovo poželeo da nije vezan obećanjem koje je dao
N'tonu da neće putovati kroz vreme. Imao je previše obaveza tokom običnog dana da bi rizikovao
skok međuprostorom do plaža na Južnom kontinentu, iako bi Rut možda imao dovoljno sreće da brzo
pronađe leglo. Voleo bi da udovolji majstor-Nikatu; takođe bi voleo da pronađe i jaje za Koranu. A
ne bi ni škodilo da udovolji nezadovoljnom Tegeru, koji je možda sada naučio kako da se stara o
plamenom gušteru. Ali nije bilo načina, ne bez putovanja kroz vreme, da sada ode na Jug.
Baš kada su stigli do prolaza, bronzani zmaj se pojavi iznad Zvezdanih kamenova, ričući. Zmaj
stražar je odgovorio. Džeksom je primetio da su svi stali kao ukopani da bi čuli šta se događa. Tako
mu jaja i ljusaka, ali oni su ovde u Bendenu baš uznemireni. Pitao se ko je to stigao.
Vejr-vođa od Iste, reče mu Rut.
D'ram? Nije bilo obavezno za druge vejr-vođe da prisustvuju izleganju, mada su obično, sem
ako se iščekivalo padanje niti na njihovom sopstvenom prostoru, dolazili - posebno u Benden.
Džeksom je već primetio N'tona, R'marta od vejra Telgar, G'nariša od Igena, T'bora od Visokih
prostora među okupljenima. Potom se setio priče majstor-harfiste o D'ramovoj vejranki, Fani. Da joj
nije bilo gore?
Kada su stigli do Odaje Saveta. Nikat se odvojio od njega. Džeksom je jednom pogledao Lesu,
koja je sedela u ogromnoj kamenoj stolici vejranke, dok joj je lice biio zbrčkano od mrštenja, i on se
brzo pomeri u daleki ćošak prostorije. Njen oštri pogled neće moći da primeti ožiljak na obrazu sa te
razdaljine.
Harfista je rekao da ovo neće biti veliki sastanak. Džeksom je posmatrao majstore zanata kako
ulaze, druge vejr-vođe, velike gospodare utvrda, ali ne beše vejranki ili zapovednika krila, sem
Breke i F'nora.
D'ram je stigao u društvu F’lara, a mlađeg čoveka Džeksom nije prepoznao iako je nosio boje
zapovednika krila. Ako je Džeksom bio uznemiren zbog znakova starenja na majstor-harfisti, sada je
bio zaprepašćen promenom u D'ramovoj pojavi. Izgledalo je kao da se čovek poput mahune sparušio
u toku prošlog obrtaja i oslabio. Korak istanskog vejr-vođe beše grčevit, a ramena pogurena.
Lesa ljupko ustade i krenu da susretne Istanča, raširenih ruku, a njen izraz beše neočekivano pun
saosećanja. Džeksom je imao utisak da je ona bila potpuno utonula u misli. Sada, sva njena pažnja
beše upravljena na D'rama.
„Mi smo okupljeni kao što si tražio, D'rame“, reče Lesa povlačeći ga prema stolici koja je
stajala do njene i sipajući mu čašu vina.
D'ram joj se zahvali za vino i dobrodošlicu, uze jedan gutljaj ali, umesto da sedne, on se okrenu
prema skupu. Džeksom je mogao videti da je njegovo lice izmučeno brazdama od umora kao i od
starosti.
„Većina vas je već upućena u moju situaciju i Faninu... bolest“, reče on tihim oklevajućim
glasom. Pročistio je grlo i duboko udahnuo. „Želim da se uklonim sada sa mesta istanskog vejr-vođe.
Nijednoj od naših kraljica nije vreme za parenje, ali ja zaista nemam snage da nastavim dalje. Moj
vejr se složio s ovim. G'dened je vodio“, i D'ram pokaza na čoveka koji ga je pratio, „poslednjih
deset padanja na svom Barnatu. Trebalo je i ranije da siđem sa tog mesta ali...“, on zavrte glavom,
smešeći se tužno, „nadali smo se da će bolest proći.“ Ispravio je ramena uz napor. „Kejlit je
najstarija kraljica i Kosira je dobra vejranka. Barnat je već jednom obleteo Kejlit i imali su veliko i
jako leglo koje je pokazalo da su dostojni da budu prvi.“ Sada je oklevao, pogledujući oprezno u
Lesu. „Bio je običaj u starom vremenu, kada bi se vejr našao bez vođe, da prvi let kraljice bude
otvoren za sve mlade bronzane. Na ovaj način bi novi vođa bio pravično izabran. Voleo bih da se
pozovem sada na taj običaj.“ On to reče skoro ratoborno, a opet njegovo ponašanje prema Lesi beše
preklinjuće.
„Mora biti da si veoma siguran u G'denedovog Barnata“, reče R'mart od vejra Telgar zgađenim
glasom koji se prolomi nad žamorom usled zaprepašćenja.
G'dened, široko se osmehujući, uspeo je da izbegne susrete sa pogledima okupljenih.
„Želim najbolje vodstvo za Istu“, reče D'ram kruto, odgovorivši ljutilo na R'martovu opasku da
je već unapred određen ishod leta. „G'dened je po mojim merilima dokazao svoju sposobnost. Ali on
to mora dokazati pred svima.“
,,I to je dobro rečeno.“ F’lar ustade, podigavši ruke za tišinu. „Ne sumnjam u to da G'dened ima
dobre izglede, R'marte, ali D'ramova ponuda je neizmerno velikodušna u ovom kritičnom vremenu.
Obavestiću sve moje bronzane jahače ali ću, lično, pustiti samo one čiji zmajevi još nisu imali prilike
da se pare s kraljicom. Mislim da nije u redu dodatno otežavati izglede Barnatu, zar nije tako?“
„Nije li Kejlit bendanska kraljica?“, upita gospodar Korman od utvrde Kerun.
„Nije, ona je jedna iz Miratinih legala. Pirit je kraljica izležena u Bendenu.“
„Kejlit je starovremska kraljica?“
„Kejlit je istanska kraljica“, reče F’lar čvrsto i brzo.
,,A G'dened?“
„Rođen sam u starom vremenu“, reče čovek tihim glasom, ali izraz kojim se okrenuo ka
gospodaru Kormanu nije u sebi nosio ni traga od pravdanja.
„On je takođe D'ramov sin“, gospodar Vorbret od utvrde Ista reče obraćajući se pravo
gospodaru Kormanu, kao da bi to određenje trebalo da umiri utvrdarov prećutni prigovor.
„Dobar čovek. Dobra krv“, odgovori Korman nimalo pometen.
„Njegovo vodstvo je u pitanju, ne njegova krvna linija“, reče F’lar. „Taj običaj je dobar...“
Džeksom je jasno čuo kako je neko natuknuo da je to bio jedini dobar starovremski običaj za
koji je ikada čuo, i ponadao se da se taj tihi šaptaj nije proneo dalje.
„D'ramovo je pravo da zadrži u okviru vejra izbor vodstva“, nastavi F’lar, obraćajući se
majstorima zanata i gospodarima utvrda. „Lično, duboko cenim njegovu ponudu i volju vejra da
otvore ljubavni let zmajeva.“
„Ja samo želim najbolje vodstvo za svoj vejr“, ponovi D'ram. „Ovo je jedini način da ga Ista
sigurno dobije. Jedini način, jedini ispravan način.“
Džeksom suzdrža potrebu da pozdravi ovo i pogleda po prostoriji, želeći da reakcija bude
odobravajuća. Izgledalo je da se sve vejr-vođe slažu, kao što je i trebalo, pošto je neki od njihovih
jahača mogao imati koristi od toga. Džeksom se nadao da će G'denedov Barnat svakako obleteti
Kejlit. To bi dokazalo da ima dobre građe u mlađim starovremcima. Niko više ne bi mogao ni reči da
proslovi protiv istanskog vodstva, onog trena kada bi se on dokazao na nadmetanju.
„Ja sam izrekao istanske namere“, reče D'ram, podigavši svoj umorni glas iznad žamora
pojedinačnih razgovora. „To je volja mog vejra. Sada se moram vratiti. Vama sam na usluzi
gospodari, majstori, vejr-vođe.“
On brzo klimnu glavom svima odjednom, nakloni se mnogo zvaničnije Lesi, koja je ustala,
dodirnula ga po ruci u znak saosećanja i pustila ga da prođe.
Na Džeksomovo iznenađenje i oduševljenje, svi ustaše, dok je D'ram odlazio, ali njegova glava
je ostala pognuta. Džeksom se pitao da li je bio svestan tog nehotičnog iskazivanja poštovanja i
osetio je kako mu se grlo steže.
„Ja ću takođe reći zbogom, da znate zatrebam li vam“, reče G'dened, naklonivši se zvanično
bendenskim vođama i ostalima.
„G'denede?“, Lesa je u ovome sjedinila gomilu pitanja.
Čovek polako zavrte glavom. „Obavestiću sve vejrove kada Kejlit bude spremna da poleti.“ On
brzo pođe za D'ramom.
Dok se zvuk njegovih stopa udaljavao hodnikom, glasovi počeše da žamore. Gospodaru utvrda
nisu bili sigurni u to da se slažu sa ovakvom novinom. Majstori zanata su očigledno bili podeljeni,
iako je Džeksom pomislio da je Robinton bio upućen u D'ramovu odluku i da nema određen stav po
tom pitanju. Vejr-vođe su izrazile potpuno zadovoljstvo.
„Nadam se da Fana neće izdahnuti danas“, začuo je šapat majstora zanatlije njegovom susedu.
„Smrt na dan izleganja je loš znak.“
„Pored toga kvari gozbu. Pitam se koliko je zapravo jak G'denedov bronzani. Sad, ako
bendenski bronzani jahač uđe u Istu...“
Govor o gozbi podseti Džeksoma da mu stomak krči od gladi. Ustao je rano zbog svoje obuke
kao i obično i nije imao više vremena, sem za presvlačenje u prikladnu odeću u utvrdi, tako da je
počeo da se kreće ka izlazu. Uvek je mogao da izmoli rolnicu s mesom ili slatki hleb od neke od žena
iz donjih pećina da bi zavarao glad.
„Je P ovo sve od sastanka?“, upita gospodar Begamon od utvrde Nerat hrapavo, odmah
zaćutaviši. Zvučao je mrzovoljno. „Je P vejrovi još uvek nisu otkrili ko je oteo jaje? Ili bar ko ga je
vratio? Tome sam se nadao da ćemo čuti danas.“
„Gospodaru Begamone, jaje je vraćeno“, reče F’lar pruživši svoju ruku Lesi.
„Znam da je jaje vraćeno. Bio sam tačno ovde kada se to dogodilo. Takođe sam bio i na
njegovom izleganju.“ F’lar nastavi da vodi Lesu duž prostorije.
„Ovo je drugo izleganje, gospodaru Begamone“, reče F’lar. „Radosna prilika za sve nas. Biće
vina dole.“ I dvoje vejr-vođa napustiše odaju.
„Ne razumem.“ Begamon se okrenu u zbunjenosti ka čoveku pored sebe. „Mislio sam da ćemo
nešto danas saznati.“
,,I saznali ste“, odvrati F'nor, vodeći Breke pored sebe. „Da D'ram silazi sa mesta istanskog
vejr-vođe.“
„To me se ne tiče“, Begamon je sve više postajao razdražljiv zbog odgovora koje je dobijao.
„To te se više tiče nego bilo kakva zapitanost oko jajeta“, reče F'nor dok su on i Breke napuštali
odaju.
„Mislim da je to jedini odgovor koji ćeš dobiti“, kaza Robinton Begamonu sa smeškom na licu.
 „Ali... ali zar ne čine ništa povodom toga? Neće valjda pustiti starovremce da ih vređaju tek
tako, bez da nešto učine povodom toga?“
„Za razliku od gospodara utvrda“, obrati mu se N'ton, prišavši napred, „zmaj-jahači ne mogu tek
tako da udovoljavaju svojim strastima ili svojoj časti na račun njihove osnovne dužnosti je da štite
ceo Pern od niti. To je važno zanimanje zmaj-jahača, gospodaru Begamone.“
„Haj'mo, Begamone“, reče gospodar Groge od utvrde Fort, dok je uzimao čoveka za ruku. „To
su poslovi vejra, ne naši, znaš. Ne možeš se mešati. Ne bi trebalo. Oni znaju šta čine. I jaje je
vraćeno. Šteta za D'ramovu ženu. Ne volim što vidim da odlazi. Osetljiv momak. F’lar ne reče ništa,
ali mora da se radi o bendenskom vinu.“
Džeksom je video gospodara Grogea kako traga za njim među licima.
„Ah, harfisto, mora da se radi o bendenskom vinu ovde?“
Harfista se složio i napustio prostoriju Saveta u društvu dvojice gospodara, a Begamon se i
dalje bunio zbog nedostatka informacija. Džeksom ih je pratio, dok se odaja raščišćavala. Kada je
stigao do dna stepenica vejra, Menoli se bacila na njega.
„Pa, šta je bilo? Jesu li uopšte razgovarali sa njim?“
„Ko da je razgovarao sa kim?“
„Jesu li se F’lar ili Lesa obratili harfisti?“
„Nije bilo razloga zašto bi.“
„Bilo je mnogo razloga zašto ne bi. Šta je bilo?“ Džeksom je želeo da ima više strpljenja za nju,
dok je na brzinu ponavaljao ono što se dogodilo.
„D'ram je došao ovde da zamoli - ne, da im kaže da silazi sa mesta istanskog vejr-vođe...“
Menoli je na ovo ohrabrujuće klimnula glavom, kao da to ne behu novosti za nju. ,,I rekao je da se
poziva na starovremski običaj da prvi kraljičin ljubavni let bude otvoren za sve bronzane.“
Menoline oči se raširiše, a usta se otvoriše od iznenađenja. „To mora da ih je pomerilo s mesta.
Je l’ se neko bunio?“
„Bilo je onih gospodara utvrda.“ Džeksom se cerio. „Od vejr-vođa, niko. Sem što se R'mart
podrugnuo rekavši da je G'dened toliko jak da nadmetanja neće ni biti.“
„Ne poznajem G'deneda, ali on je D'ramov sin.“
„To ne mora ništa da znači.“
„Istina.“
„D'ram je uporno govorio da želi najbolje vodstvo za vejr Istu i da je ovo način da se to
postigne.“
„Jadni D'ram...“ „Misliš, jadna Fana.“
„Ne, jadni D'ram. Jadni mi. On je bio veoma snažan kao vođa. Je li majstor Robinton uopšte
govorio“, potom upita ona, skrenuvši svoje misli sa D'rama na mnogo bitniju brigu.
„Razgovarao je sa Begamonom.“
„Ne sa vejr-vođama?“
„Nije bilo razloga. Zašto?“
„Bili su toliko dugo bliski prijatelji... i oni su toliko nepravični u vezi s tim. Trebalo je da se
suprotstavi. Zmajevi se ne smeju boriti protiv zmajeva.“
Sa ovim se Džeksom skroz složio, a njegove reči su odjeknule kroz krčanje njegovog stomaka,
toliko glasnog, da ga je Menoli pogledala. On beše rastrzan između stida i smeha zbog takve izdaje
sopstvenog tela. Smeh je pobedio i, još dok se izvinjavao Menoli, mogao je videti da je to probudilo
njenu vedrinu.
,,Oh, hajde. Neću dobiti ništa zdravorazumski od tebe dok god ne budeš jeo.“
 Nije to bila najzapamćenija gozba povodom izleganja, niti nešto posebno vesela. Napeta
situacija je uticala na zmaj-jahače. Džeksom nije ni pokušavao da otkrije koliko je to imalo veze sa
D'ramovim povlačenjem ili sa krađom jajeta. Želeo je da ne sluša više o tome. Bilo mu je neprijatno
u Menolinom društvu zato što se nije mogao oteti utisku da ona zna ko je vratio jaje. Činjenica da
ništa nije rekla o svojim sumnjama ga je još više brinula, jer je takođe osećao da ga ona namerno
ostavlja u neizvesnosti. Nije nešto želeo da sedi za stolom sa FTesanom i Mirim, koji su mogli
primetiti ožiljak od niti. Beneleka nikada ne bi birao za društvo i sigurno je da ne bi bio opušten za
glavnim stolovima na koje mu je titula davala prava. Oharan, harfista vejra, odvukao je Menoli i
mogao ih je čuti kako pevaju. Bar da bude novih melodija zbog kojih bi se zadržao sa njima, samo da
ostane u grupi. Ali, gospodari utvrda su tražili svoje omiljene pesme, a takođe su to činili i ponosni
roditelji dečaka koji su utisnuli.
Rut je uživao u gozbi osećanja zbog novoizleženih zmajeva, ali mu je nedostajala služba
plamenih guštera.
Ne vole da budu zatvoreni gore u Brekinom vejru, Rut reče svom jahaču. Zašto ne mogu da
izađu? Ramot spava punog stomaka. Ne bi ni znala.
„Nemoj biti siguran u to“, reče Džeksom, pogledavši gore na Mnementa, sklupčanog na
kraljičinom grebenu, a njegove blago svetleće oči osvetljavale su mesta na drugoj strani udubine
vejra koja je tamnela.
Ishod svega toga je bio da su on i Rut napustili gozbu, čim je to moglo da se tumači kao
pristojno vreme za odlazak. Dok su kružili ka utvrdi Ruata, Džeksom je počeo da se brine zbog
Litola. Njegov staratelj će biti strašno uznemiren kada Fana bude umrla i kada se njena kraljica bude
ubila. Želeo je da ne mora da bude donosilac vesti o D'ramovom povlačenju. Znao je da Litol poštuje
starovremce. Pitao se kakva će biti njegova reakcija na vesti o otvorenom ljubavnom letu.
Litol jedva da je huknuo. Oštro je klimnuo glavom i upitao Džeksoma da li se raspravljalo o
bilo kakvom daljem razvoju događaja oko krađe jajeta. Ponovo je huknuo zgađen i s prezrenjem, kada
je čuo Džeksomov izveštaj o prigovorima gospodara Begamona. Potom je upitao ima li dostupnih
jaja plamenih guštera; dvojica malih utvrdara ga je pritiskalo za po jedno. Džeksom reče da će upitati
N'tona sledećeg jutra.
„Uzimajući u obzir vonj plamenih guštera, čudim se da ih iko hoće“, primeti vejr-vođa Forta
sledećeg dana, kada mu Džeksom reče svoje poslanje. „Ilije možda to razlog zašto je toliko
potraživanje. Svi su ubeđeni u to da ih niko neće hteti, tako da se sada guraju za njih. Ne, nemam
nijednog. Ali hteo sam da razgovaram sa tobom. Vejr Fort leti sa vejrom Visoki prostori. Sutra tokom
padanja na severu. Da je nad Ruatom, pitao bih te da nam se pridružiš. Pošto je tako kako je, ipak
neću. Možeš li to da razumeš?“
Džeksom je potvrdio da može, no, hoće li N'ton misliti tako i sledećeg puta kada niti budu
padale nad Ruatom?
„Razgovarao sam o tome sa Litolom.“ N'ton se osmehnuo, dok su mu se oči caklile. „Došao je
do zaključka da ćeš ti biti toliko visoko, da nijednom Ruatancu neće pasti na pamet da njegov
gospodar utvrde rizikuje svoj život i tako Benden ništa neće ni znati.“
„Na zemlji sa posadom bacača plamena mnogo više rizikujem život i udove.“
„Baš tako, ali i dalje ne želimo da se neko izbrblja Lesi ili F’laru. Dobio sam povoljne izveštaje
o tebi od K'nebela. Rut je sve što si mi rekao da može biti - čvrst, promućuran i neuobičajeno brz u
vazduhu.“ N'ton se ponovo osmehnu. „Među nama, K'nebel kaže da zverčica menja pravac iz mesta.
Njegov glavni teret je to da bi nekom od drugih moglo pasti na pamet da mu zmaj može isto to uraditi,
a već smo imali jahače koji su bivali izgubljeni u vazdušnoj struji.“
 Tako je sledećeg jutra, dok se vejr borio protiv niti, Džeksom lovio sa Rutom, a potom ga
uputio ka jezeru na dobro ribanje i plivanje. Dok su plameni gušteri čistili Rutov hrbat na vratu,
Džeksom je pažljivo čistio ožiljak na nozi.
Iznenada, beli zmaj je zacvileo. Izvinjavajući se, Džeksom je pogledao naokolo i primetio da su
plameni gušteri zaustavili svoj rad. Sve životinje su bile isturenih glava, kao da slušaju nešto izvan
njegovog čula sluha.
„Staje, Rute?“
Umire žena.
„Vodi me u utvrdu, Rute. Požuri.“
Džeksom je stegao zube, kada mu se mokra odeća zalepila za telo u hladnoći međuprostora.
Cvokoćući, pogledao je prema zmaju stražaru na plamen-visijama. Začudo, zver se baškarila na
suncu, a trebalo je da reaguje na smrt.
Sada još uvek ne umire, reče Rut.
Džeksomu je bilo malo potrebno da shvati da je Rut to učinio po sopstvenom nahođenju i da je
išao kroz vreme baš do trenutka, pre no što su se plameni gušteri uznemirili na jezeru.
„Rute, obećali smo da nećemo ići kroz vreme.“ Džeksom je mogao da uzme u obzir okolnosti,
ali mu se nije sviđala pomisao da prekrši zadatu reč iz bilo kakvog razloga.
Ti si obećao. Ja nisam. Za neko vreme bićešpotreban Litolu.
Rut je spustio Džeksoma u dvorište i mladi gospodar je sunuo uz stepenice ka glavnoj dvorani.
Iznenadio je slugu koji je čistio blagovaonicu sa zahtevom da mu se kaže gde se nalazi Litol. Sluga je
mislio da je gospodar Litol sa majstor-Brendom. Džeksom je znao da Brend drži vino u svojoj
prostoriji, ali on šmugnu u hodnik za opsluživanje, za grlić zgrabi mešinu s vinom, pokupi dve čaše u
drugu ruku i odšeta do stepenika unutrašnjeg hodnika, kojima se peo preskačući ih po dva. Oslonivši
se na teška unutrašnja vrata vrškom ramena, on desnim laktom pokrenu kvaku i nastavi bez velikog
gubitka brzine niz prolaz ka Brendovim odajama.
Baš kada se bacio da otvori vrata, Brendov mali plavi plameni gušter zauze isti onaj položaj
osluškivanja koji ga je uzbunio na jezeru.
„Šta je bilo, gospodaru Džeksome?“, povika Brend, sunuvši na noge. Litol licem pokaza svoje
neodobravanje zbog takvog neuljudnog ulaska i baš je hteo da da progovori, kada je Džeksom
pokazao na plamenog guštera.
Plavi iznenada sede na zadnje noge, otvori krila i započe da piskavo visoko vreči, što beše
žalopojka plamenih guštera. Dok je sa Litolovog lica oticala boja, začuo je dublje, jednako
probijajuće krike zmaja stražara i Ruta, a svaki od njih je glasom ispraćao smrt zmajske kraljice.
Džeksom nali vina u čašu i pruži ga Litolu.
„Znam da ne zaustavlja bol“, reče hrapavim glas možeš napiti dovoljno da ne čuješ ili da se ne
sećaš.“
 Deveto poglavlje
Rano leto, Dvorana harfista i utvrda Ruata, 3.7.15.

Prvi nagoveštaj koji je Robinton dobio beše od Zaira, koji se naglo probudio iz jutarnjeg
dubokog sna, ležeći na osunčanom doksatu, a potom mu je doleteo na rame, čvrsto mu obmotavši rep
oko vrata. Robinton nije imao srca da ga izgrdi, pokušao je da olabavi pritisak od repa, ne bi li
prestao taj osećaj da će se ugušiti. Zair protrlja svoj obraz uz harfistin, pevušeći.
„Šta je sa tobom?“
Tek tada se zmaj stražar na plamen-visijama prope na zadnje noge i riknu. Zmaj se pojavio u
vazduhu, žustro odgovorivši na pozive pre no što je započeo da kruži da bi se prizemljio.
Vrata se toliko brzo otvoriše po kucanju, da se ono jedva dalo primetiti. Robinton je baš
smišljao ukor, dok se okretao u svojoj stolici, kada je ugledao Menoli sa Lepoticom koja se čvrsto
zakačila za njeno rame, i sa Kamenim, Gnjurcem i Glavonjom, koji su vrludali oko nje.
„To su F’lar i Mnement“, povika ona.
„To sam upravo i video, draga moja. Čemu panika?“
„Panika? Ne paničim. Uzbuđena sam. Ovo je prvi put od vremena kada je jaje oteto da vam je
neko od Bendena došao.“
„Onda budi učtiva dete i vidi ima li Silvina slatkog hleba koji bi išao uz klah. Previše je rano
ujutru“, on uzdahnu čežnjivo, „da bi se ponudilo vino.“
„Nije rano po bendenskom jutru“, reče Menoli dok je izlazila iz odaje.
Robinton ponovo uzdahnu, tužno, dok je gledao u prazni dovratak. Tugovala je zbog otuđenja
Dvorane harfista i vejra Benden. Takođe je i on, na svoj način, tugovao zbog toga. On oštro odbaci
misli o tome. Nije bilo ni traga ozlojeđenosti u Mnementovom odgovoru na zahtev da se predstavi
zmaju stražaru. Šta li je F’lara dovelo u
Benden? I, što je još važnije, da li Lesa zna za dolazak vejr-vođe? I da li je to uz njen pristanak?
Mnement se sada spustio. F'lar će ići preko livade. Robinton poče da oseća mnogo veću
uznemirenost zbog tih nekoliko poslednjih koraka, nego što je osećao tokom četiri sedmice hladne
otuđenosti između vejra i Dvorane.
On ustade i odšeta do prozora baš kada je F’lar ušao u unutrašnje dvorište Dvorane. Hodao je
dugim koracima, što beše njegov način hoda, tako da nije izgledalo da ima bilo kakve žurbe u
njegovom poslanju. Pa, zašto je onda došao u Dvoranu?
F'lar se obratio kalfi, koji je natovarivao trkača za put. Plameni gušteri su se skupili na krovu.
Robinton je video da je F’lar podigao glavu i primetio ih. Harfista je nakratko razmišljao da li bi
trebalo da zamoli Zaira da ode, dok je F’lar prisutan. Nije imalo smisla sada izazivati bilo kakav vid
zlovolje po bilo koju cenu.
F’lar je ušao u Dvoranu. Kroz otvoreni prozor Robinton je mogao čuti glas vejr-vođe i stanku za
odgovor. Silvina? Pre će biti njegov kalfa, razmišljao je, smeškajući se za sebe, iščekujući vejr-
vođu. Da, bio je u pravu. Mogao je čuti Menolin glas i F’larov dok su se penjali uz stepenice. U
zvucima glasova ne beše traga neke ostrašćenosti. Dobra devojka. Radi to s lakoćom.
„Ah, Robintone, Menoli mi sad reče da njeni plameni gušteri nazivaju Mnementa Najveći“, reče
F’lar uz blag osmeh na licu, kada je ušao u odaju.
„Oni su veoma škrti u pohvalama, F’lare“, odvrati mu Robinton, uzevši poslužavnik od Menoli,
koja se povuče zatvarajući vrata. To nije značilo da će je njeno odsustvo sprečiti da zna šta će se
dešavati, kada je Lepotica u vezi sa Zairom.
 „Nema nevolja u Bendenu, zar ne?“, Robinton je upitao vejr-vođu kada mu je dodao vrč klaha.
„Ne, nema nevolja.“ Robinton je čekao. „Ali postoji jedna zagonetka za koju sam mislio da bi
nam ti mogao odgovoriti.“
„Budem li mogao, odgovoriću“, reče harfista, pokazujući F’laru da sedne.
„Ne možemo da pronađemo D'rama.“
„D'rama?“, Robinton se skoro nasmeja od iznenađenja. „Zašto ne možete da nađete D'rama?“
„Živ je. Toliko znamo. Ne znamo gde.“
„Sigurno je da Ramot može pronaći Tirota?“
F’lar odrično zavrti glavom. „Možda je trebalo da kažem kada, u kom vremenu je.“
„Kada? D'ram je otišao negde kroz vreme? Mislim, u neko drugo vreme?“
„To je jedino objašnjenje. I jednostavno nam nije jasno kako je uopšte mogao da se vrati u svoje
sopstveno vreme. Ne verujemo da Tirot ima toliko snage u sebi. Putovanje kroz vreme, kao što znaš,
veoma iscrpljuje i zmaja i jahača. Ali D'ram je otišao.“
„To nije bilo neočekivano“, reče Robinton lagano, a u glavi je brzo vrteo mogućnosti o kom
vremenu bi se moglo raditi.
„Ne, nije neočekivano.“
,,A da nije otišao u Južni vejr?“
„Nije, zato što onda Ramot ne bi imala problema da ga pronađe tamo. I G'dened se vratio dosta
unazad pre padanja niti, u samoj Isti, misleći da će D'ram ostati tamo gde su mu i uspomene.“
„Gospodar Vorbret mu je ponudio bilo koju od pećina na južnoj strani Istanskog ostrva.
Izgledalo je kao da prihvata.“ Potom, kako je F’lar slegnuo ramenima odbijajući tu mogućnost,
harfista je dodao: „Da i previše je delovalo kao da prihvata.“
F’lar je ustao, prošetao je nemirno po odaji, a zatim se okrenuo ka harfisti. „Imaš li bilo kakvu
ideju gde je mogao da ode? Proveo si dosta vremena sa njim. Možeš li se setiti bilo čega?“
„Nije mnogo govorio kako se kraj primicao, samo je sedeo tamo držeći Fanu za ruku.“ Robinton
je osetio kako mu se grlo steže. D'ramova posvećenost njegovoj vejranki i njegova tiha tuga zbog
njene smrti imala je moć da mu natera suze na oči, iako se već odavno sviknuo na smrt. „Preneo sam
mu ponude gostoprimstva od Grogea i Sangela. Ustvari, mislim da je mogao otići bilo gde na Pernu i
da bude dobrodošao. Očigledno više voli društvo svojih uspomena. Mogu li da upitam postoji li bilo
kakav razlog da se zna gde je?“
„Nikakvog drugog razloga nema sem naše brige za njega.“
„Oldiv je rekao da je on u potpunosti zdravog razuma, F’lare, ako se zbog toga brineš.“
F’lar iskrivi lice i nestrpljivo zabaci pramen kose koji mu je svaki put upadao u oči kada je
bivao uzrujan. „Iskreno, Robintone, u pitanju je Lesa. Ramot ne može da nađe Tirota. Lesa je sigurna
u to da je otišao dovoljno nazad kroz vreme da bi se ubio, a da nas time ne ražalosti. Priroda mu je
takva da je u stanju to da uradi.“
„Takođe, to je njegov izbor“, reče Robinton tiho.
„Znam. Znam. I niko ga ne bi krivio, ali Lesa je zabrinuta. Može biti da se on povukao,
Robintone, ali njegovo znanje, njegova mišljenja dragoceni su i cenjeni. Sada više nego ikad. Iskreno
rečeno, potreban nam je... potreban nam je dostupan.“
Robinton nakratko promisli o mogućnosti da je D'ram uvideo ovo i da se namerno sklonio sa
zmajem, da ih ne bi pronašli lako. No, on bi služio Pern i zmajski narod u svako vreme.
„Možda mu je potrebno vreme da se oporavi od svoje tuge, F’lare.“
„Bio je iscrpljen od negovanja Fane. Znaš to. Mogao bi takođe da bude bolestan i ko bi mu se
našao pri ruci? Oboje smo zabrinuti.“
 „Oklevam da predložim ovo, ali da li je Breke pokušala sa plamenim gušterima? I sa svojima,
kao i sa onima iz vejra Ista.“ Osmeh se razvuče preko linije brige na F’larovim ustima.
,,Oh, jesmo. Ona je bila uporna na tome. Nismo imali sreće. Plamenim gušterima je potrebno
takođe uputstvo da bi išli međuprostorom kroz vreme, baš kao i zmajevima.“
„Nisam baš mislio na to da budu poslati. Mislio sam da ih zamolimo da se sete usamljenog
bronzanog zmaja.“
„Zamoliti ta stvorenja da se sere?“, smejao se F’lar s nevericom.
„Ozbiljan sam, F’lare. Oni imaju dobra pamćenja koja se mogu pokrenuti. Na primer, kako su
plameni gušteri mogli znati da je Crvena zvezda...“ Prekinut je cikom bune od Zairovog negodovanja,
koji se toliko brzo podigao sa ramena, da mu je ogrebao vrat. „Neću je pominjati u njegovom
prisustvu!“, kaza Robinton, žalosno trljajući ogrebotinu. „F’lare, ono što hoću da kažem je da su
plameni gušteri svi do jednog znali da je Crvena zvezda opasna i da se na nju ne može otići, pre nego
što su F'nor i Kant to pokušali. Ako i ne možeš naterati plamene guštere da ti pruže išta suvislo na
pomen Crvene zvezde, bar će ti reći da se sećaju da su se od nje plašili. Oni? Ili njihovi preci, u
vremenu kada su naši prvi put pokušali da odu na nju?“
F’lar dugo ispitivački pogleda majstor-harfistu.
„To nije prvo njihovo sećanje koje se pokazalo kao tačno“, nastavi Robinton. „Majstor
Andemon veruje da je u potpunosti moguće da se ta stvorenja mogu sećati neobičnih događaja koje je
jedan njihov broj doživeo ili osetio. Nagon igra ulogu kod svih životinja - zašto onda ne i u njihovim
sećanjima takođe?“
„Nisam siguran u to da razumem kako nameravaš da to postigneš - to da se plameni gušteri sete i
time nam pomognu da se pronađe D'ram, gdegod da je otišao.“
„Prosto. Zamoli ih da se sete kada su videli usamljenog zmaja. To bi bilo dovoljno
neuobičajeno da se zapazi... i da postoji sećanje na to.“
F’lar ne beše ubeđen u to da će se u tome uspeti.
,,Oh, mislim da će uspeti ako zamolimo Ruta da ih pita.“
„Ruta?“
„Kada su plameni gušteri bili prestravljeni na smrt od ostalih zmajeva, opsedali su Ruta.
Džeksom je rekao da razgovaraju sa njegovim belim gdegod da se nalaze. Sa tolikim mnoštvom,
suđeno je da bude jedan koji bi se mogao setiti onoga što želimo da saznamo.“
„Samo kad bih mogao Lesu osloboditi od njenih strahova, bio bih u stanju čak i da zaboravim
odvratnost prema tim levim smetalima.“
„Uzdam se u to da ćeš se setiti ovoga što si sad rekao.“ Robinton se osmehnu da bi ublažio tu
primedbu. „Hoćeš li poći sa mnom u Ruatu?“
U tom trenu Robinton se priseti Džeksomovog ožiljka od niti. Naravno, trebaće vremena da se
žaleći. No, nije mogao da se seti da li je N'ton ikada razgovarao sa vejrom Benden o Džeksomovoj
obuci.
„Zar ne bi trebalo da vidimo da li je Džeksom u utvrdi?“
,,A zašto ne bi bio?“, upita F’lar mršteći se.
„Zato što je često po drugim delovima utvrde, upoznajući zemlju, ili je kod Fandarela sa ostalim
mladim svetom.“
„Dobro si se setio.“ F’lar je okrenuo glavu od harfiste, prema prozoru, a pogled mu je bio
neusredsređan. „Nije, Mnement kaže da je Rut u utvrdi. Vidiš, imam sopstvenog glasonošu“, nadoda
F’lar uz kez.
Robinton se nadao da će se Rut setiti da kaže Džeksomu da mu se Mnement obratio. Želeo je da
je imao vremena da pošalje Zaira sa porukom u Ruatu, ali nije imao izgovora, a sigurno je da nije
želeo da ugrozi ovaj lepi F’larov postupak.
„Mnogo je pouzdaniji od mog i može doseći mnogo dalje nego Fandarelova mala žica.“
Robinton je odenuo debelu jaknu od ver-kože i kacigu koju je nosio prilikom letenja. „Kad već
spominjemo Fandarela, sproveo je svoje žice skroz do kromskih rudnika, znaš.“ On pokaza F’laru da
mu prethodi pri izlazu iz odaje.
„Da, znam. To je još jedan razlog da pronađemo D'rama.“
„Je l’ jeste?“
F’lar se nasmeja na harfistino šeretsko pitanje, a beše to osmeh koji u sebi nije imao nikakvog
uzdržavanja, tako da se Robinton iskreno ponadao da je ova poseta popravila njihov odnos.
„Robintone, nije li Nikat i na tebe nagrnuo? Da ide na jug u one rudnike?“
,,U one iz kojih je Torik prodavao?“
„Mislio sam da ćeš ti znati.“
„Da, znam da je Nikat zabrinut zbog vađenja rude. Ruda je sve manje. Fandarel je zabrinutiji i
od Nikata. Potrebni su mu metali boljeg kvaliteta.“
„Onog trena kada budemo dozvolili esnafima da odu na Jug, gospodari utvrda će pritisnuti da se
njima otvori kontinent...“ F’lar je nagonski spustio svoj glas, iako je dvorište koje su prelazili bilo
prazno.
„Južni kontinent je dovoljno velik da na sebe uzme ceo severni Pern i da ga rasporedi. Tja, tek
smo ga načeli, F’lare. Tako mi velikih jaja i ljusaka!“ Robinton se klepi po čelu. „Kada već
govorimo o plamenim gušterima i povezanim sećanjima. To je to! To je gde je D'ram otišao.“
„Gde?“
„Bar mislim da je to gde je on mogao otići.“ „Govori, čoveče. Gde?“
„Još uvek je samo ono kada problem, mislim. I Rut je i dalje naš ključ.“
Imali su da pređu samo nekoliko zmajskih dužina pre no što su stigli do Mnementa na poljani.
Zair je lebdeo oko Robintonove glave, uznemireno cvrkućući podosta udaljen od bronzanog zmaja.
Odbio je da sedne Robintonu na rame, iako mu je ovaj pokazao da sleti.
„Idemo u Ruatu kod belog zmaja, Ruta. Onda nam se pridruži tamo, blesane, ako već nećeš da
putuješ na mom ramenu.“
„Mnementu ne smeta Zair“, reče F’lar.
„Plašim se da ih još uvek uznemirava prisustvo zmajeva“, odvrati Robinton.
Nagoveštaj ljutnje je zaigrao u očima bronzanog jahača. „Nijedan od zmajeva nije palio
plamene guštere.“
„Nije ovde, vejr-vođo, nije ovde. Ali svi plameni gušteri sećaju se da su to videli. A oni mogu
reći samo ono što su ili je zapravao jedan od njih video.“
„Onda 'ajmo u Ruatu i da vidimo nije li neki od njih video D'rama.“
Dakle, plameni gušteri su i dalje osetljiva tema, tužno je razmišljao Robinton dok se penjao uz
Mnementovo rame da bi seo iza F’lara. Želeo je da Zair nije bio toliko uplašen od Mnementa.
Džeksom i Litol su stajali na stepenicima utvrde, kada je Mnement urliknuo svoje ime zmaju
stražaru i počeo da kruži ne bi li se prizemljio u ogromnom dvorištu. Dok su ih pozdravljali,
Robinton je gledao Džeksomovo lice da bi video primećuje li se ožiljak. Nije mu bilo ni traga i pitao
se nije li pogrešio obraz koji je posmatrao. Mogao se samo nadati da se Rut isto tako dobro zalečio.
Naravno, F’lar je bio toliko zauzet svojim poslom oko D'rama, da neće tražiti rane od niti ni na Rutu,
ni na Džeksomu.
„Rut je rekao da se Mnement raspitivao za njega, F’lare“, reče Džeksom. „Nadam se da je sve u
redu?“
„Rut bi nam možda mogao pomoći da pronađemo D'rama.“
„Da pronađete D'rama? On nije...“, Džeksom je zastao, gledajući uznemireno ka Litolu koji se
mrštio i vrteo glavom.
„Nije, ali je otišao negde kroz vreme“, reče Robinton. „Mislio sam možda ako bi Rut zamolio
plamene guštere, da bi mu oni mogli reći.“
Džeksom je netremice gledao u harfistu, koji se pitao zašto momčić izgleda toliko zatečen i,
začudo, uplašen. Robintonu nije promakao brzi Džeksomov pogled na F’lara, niti knedla koju je
progutao.
„Sećam se da sam te čuo kako govoriš da plameni gušteri često pričaju stvari Rutu“, on nastavi
opuštenim tonom, pružajući Džeksomu vreme da se sredi. Šta li je to mučilo dečaka?
„Gde? Moguće. Ali, kada majstor-Robintone?“
„Imam osećaj da znam gde je D'ram otišao. Da li bi to pomoglo?“
„Nisam siguran da razumem“, reče Litol, gledajući od jednog ka drugom. „O čemu se ovde
radi?“, Litol je vodio posetioce u utvrdu i prema maloj ličnoj odaji. Vino i čaše behu postavljeni na
stolu, zajedno sa sirom, hlebom i voćem.
„Pa“, kaza Robinton gledajući u mešinu s vinom, „objasniću...“
,,I siguran sam da će vam se pri tome grlo osušiti“, reče Džeksom, dok je koračao ka stolu da bi
im nasuo vino. „Ovo je bendensko vino, majstor-Robintone. Samo najbolje za naše ugledne
posetioce.“
„Momak raste, Litole“, nadoda F’lar, uzimajući čašu i podižući je uz odobravanje prema Litolu.
„Momak je porastao“, odvrati Litol napola odmumlavši. ,,A sad, o tim plamenim gušterima...“
Zair se pojavi u vazduhu, ciknu i slete na Robintonovo rame, obmotavši rep čvrsto oko njegovog
vrata i cvrkućući uznemirenim tonom, kada se uverio da se Robintonu nije dogodilo ništa loše dok je
jahao najvećeg.
„Izvinite me“, Robinton reče i umiri Zaira da ućuti. Potom je objasnio svoju teoriju Litolu da
plameni gušteri dele ogroman broj zajedničkih znanja što bi objasnilo njihov strah od - on pročisti
grlo i pokaza prema istoku da bi ih poštedeo sveg drečanja svog bronzanog. Plameni gušteri su bili u
stanju da iskažu snažna osećanja kao što se videlo po Brekinom zovu upućenom Kantu one kobne
noći. Imali su i taj strah vezan za kraljičino jaje i svi su bili mnogo uznemireni, dok se ono nije
izleglo kako treba. Izgleda da se sećaju da su ga videli blizu crnog ništavila i da su na njih zmajevi
rigali vatra. Džeksom mu je rekao u nekoliko prilika da plameni gušteri obasipaju Ruta neverovatnim
stvarima za koje su rekli da se sećaju da su ih videli. Ako ovaj njihov nesvakidašnji dar nije bio
samo puka maštarija luckastih stvorenja - morao je da umiri pobesnelog Zaira - onda se ovde radilo o
nečemu što se uz Rutovu pomoć moglo pokazati kao tačno. D'ram je izgleda otišao sam u vreme u
kojem Ramot nije mogla dopreti do njegovog zmaja. To je uznemiravalo nju i Lesu, koja se brinula da
je D'ram možda u velikoj životnoj opasnosti. Uprkos njegovom povlačenju sa mesta vejr-vođe, Pern
je i dalje imao potrebu za njim umesto za njega, i sasvim je sigurno da ne želi da izgubi kontakt sa
njim.
„Sada“, nastavi Robinton, „bilo je prilika u skorijim obrtajima.“ On pročisti grlo, pogleda
prema F’laru za dozvolu koji mu potvrdno klimnu glavom. „... prilika tokom kojih sam putovao na
Jug. Na jednom takvom putovanju, Menoli i ja smo bili oduvani sa kursa, daleko prema istoku, gde
smo se odmorili u predivnoj uvali, sa belim peskom, sa staništem drveća crvenog voća; vode uvale
su vrvele od žutoprugih zubataca i belih srebrica. Sunce je bilo toplo, a vode potoka, samo malo
dublje u uvali behu slatke poput vina.“ Čežnjivo je pogledao u čašu. Uz smeh Džeksom ju je dopunio.
„Pričao sam D'ramu o tom mestu, sada sam već zaboravio zašto. Ubeđen sam u to ga sam ga dovoljno
dobro opisao, tako da je sasvim moguće za zmaja Tirotovih sposobnosti da ga pronađe.“
„D'ram ne bi želeo da još više oteža stvari ovde“, reče Litol lagano. „On je otišao u vreme pre
starovremaca na Jugu. Skok od deset-dvanaest obrtaja unazad ne bi preopteretio Tirota.“
„Samo časak, Robintone, to bi moglo otežati stvari“, reče F’lar. „Ako se ta stvorenja mogu setiti
značajnih događaja koji su se dogodili njihovim precima“, F’lar je bio očigledno sumnjičav, „onda
nijedan od plamenih guštera ovde ne bi nikako mogao imati sećanja koja bi nam poslužila. Nema
predaka sa tog prostora.“ On pokaza na Zaira. „On je iz legla koje je Menoli donela iz utvrde
Polukružno more, zar ne?“
„Plameni gušteri odasvud dolaze Rutu“, reče Robinton gledajući u mladog gospodara za
potvrdu.
„F’lar je dobro primetio“, reče Džeksom.
„Ne, ako ti odeš u tu uvalu, Džeksome. Siguran sam da će se neminovna opčinjenost plamenih
guštera, koju svi do jednog ga je prema Rutu, pojaviti čak i tamo.“
„Hoćete da odem na Južni kontinent?“
Robinton je primetio nevericu i iznenadni početak snažnog zanimanja u Džeksomovim očima.
Dakle, dečak je otkrio da letenje tim vatrenim zmajem nije sve što mu je potrebno u životu da bi bio
zadovoljan.
„Ne želim da iko ide na Jug“, odvrati F’lar, „pošto je to... deo našeg sporazuma, ali ne vidim
drugog načina da pronađemo D'rama.“
„Uvala je daleko od Južnog vejra“, reče Robinton pažljivo, ,,a znamo da starovremci ne putuju
daleko od njega.“
„Putovali su dovoljno daleko u skorije vreme, zar ne?“, upita ga F’lar uz znatno ogorčenje u
glasu i ljuti odsjaj u svojim očima boje ćilibara.
Robinton primeti zabrinuto da je veza između Dvorane harfista vejra Benden tek zarasla
površinski.
„Gospodar-Litole“, nastavi bendenski vejr-vođa, „ja sam nemaran. Možemo li dobiti tvoju
dozvolu da uključimo Džeksoma u ovu potragu?“
Litol zavrte glavom i pokaza prema Džeksomu. „Ta odluka je u potpunosti na njemu samom.“
Robinton je mogao videti da F’lar razmišlja o značenjima tog obraćanja i Džeksoma je
posmatrao dugo i prodorno. Potom se nasmeši. ,,I tvoj odgovor je, gospodaru Džeksome?“
Mladić je povio glavu, zašta Robinton pomisli da je stav vredan hvale. „Počašćen sam time što
me pitate da vam pomognem, vejr-vođo.“
„Da nemaš kojim slučajem bilo kakve mape Južnog kontinenta u ovoj utvrdi?“, upita F’lar.
„Zapravo, imam.“ Potom brže bolje pojasni. „Fandarel nam je održao nekoliko časova crtanja
karti u svojoj Dvorani.“
Karte su, međutim, bile nepotpune. F’lar ih prepozna kao kopije F'norovih prvobitnih
istraživanja Južnog kontinenta, kada je odneo prvo Ramotino leglo unazad deset obrtaja da sazri, pre
no što će niti ponovo pasti - beše to delimično uspeo poduhvat.
„Ja imam mnogo bolje mape obale“, reče Robinton nemarno i nažvrca poruku za Menoli koju je
zakačio za kopčicu na Zairovom okovratniku. On je poslao malog bronzanog nazad u Dvoranu harfista
preklinjući ga da ne zaboravi svoj zadatak.
,,I on će doneti karte pravo nazad?“, upita F’lar sumnjičav i sa nešto prezira. „Breke i F'nor
takođe pokušavaju da me ubede u njihovu korisnost.“
„Sumnjam u to da će Menoli zamoliti zmaja stražara da je dovede ovde, pošto se radi o nečemu
tako značajnom kao što su karte.“ Robinton uzdahnu, poželevši da se setio da bude uporan u tome da
se karte donesu uz pomoć plamenog guštera. Nijednu priliku nije trebalo propuštati.
„Koliko si puta putovao kroz vreme, Džeksome?“, iznenada zapita F’lar. Rumenilo preplavi
Džeksomovo lice. Iznenada, Robinton je video tanušnu liniju ožiljka kako se beli na crvenom obrazu.
Na svu sreću, ta strana njegovog lica je bila okrenuta od vejr-vođe.
„Pa, gospodine...“
„Hajde sad, momče, ne znam nijednog mladog zmaj-jahača koji nije koristio taj trik da bi stigao
na vreme. Ono što želim da utvrdim je sledeće - koliko je tačno Rutovo osećanje za vreme. Neki od
zmajeva ga uopšte nemaju.“
„Rut uvek zna u kom se vremenu nalazi“, odvrati Džeksom s brzonadošlim ponosom. „Rekao bih
da ima najbolje sećanje na Pernu.“
F’lar je o tome razmišljao neko duže vreme. „Jesi li ikad pokušao bilo kakav duži vremenski
skok?“
Džeksom je lagano klimnuo glavom, dok su mu oči letele ka Litolu čije je lice ostalo mirno.
„Nije bilo kolebanja tokom skoka? Nije bilo neuobičajenog dugog ostanka u međuprostoru?“
„Nije, gospodine. Veoma je lako da se tačno skoči, ako to činite po noći.“
„Nisam siguran da te razumem.“
„One zvezdani proračuni koje je razradio Vansor. Mislim da ste bili na tom času u Kovačkoj
dvorani...“ Glas mladoga čoveka se nesigurno stišavao, dok F’lar nije shvatio njegov smisao i
njegovo iznenađenje. „Ako razradite položaje većih zvezda na nebesima, možete se tačno odrediti.“
„Ako se skače noću“, nadoda majstor-harfista, nikada ranije ne pomislivši da iskoristi
Vansorove proračune.
„Nikada mi nije palo napamet da uradim to tako“, reče F’lar.
„Postoji izuzetak“, primeti Robinton, cereći se, ,,u tvom sopstvenom vejru, F’lare.“
„Lesa je koristila zvezde sa tapiserije da bi se vratila po starovremce, zar ne?“ Džeksom je
skroz zaboravio na to, i takođe, sudeći po iznenadnoj komičnoj smušenosti na licu, zaboravio je da
nije baš spretno pominjati starovremce.
„Ne možemo ih zanemarivati, zar ne?“, reče vejr-vođa sa mnogo više trpeljivosti nego što je
Robinton predvideo. „Pa, oni postoje i ne mogu se tek tako zanemarivati. Mislim, u sadašnjoj nevolji,
Robintone. Koliko će otprilike biti potrebno tvom plamenom gušteru?“
Napolju, baš tik uz prozor utvrde se podigoše se glasovi u dreci i beše toliko očigledno da se
radi o plamenim gušterima da su svi pojurili prema njemu.
„Menoli je uspela“, reče Robinton istiha Džeksomu. „F’lare, oni su ovde.“
„Ko? Menoli sa zmajem stražarom?“
„Ne, gospodine“, odvrati mu Džeksom, a glas mu je zvučao pobednički, „Zair i Menolini
kraljica i trojica bronzanih. Svi imaju karte privezane za leđa.“
Zair je uleteo, cvrkućući u mešavini srdnje, zabrinutosti i zbunjenosti. Pratila ga je Menolina
četvorka. Majušna kraljica, Lepotica, počela je sve da ih grdi, dok je kružila odajom. Robinton je s
lakoćom namamio Zaira na rame. Ali Lepotica je i dalje držala svoje bronzane u kruženju, van
domašaja, dok su F’lar, koji se jetko cerio, i Litol, bez ikakvog izraza na licu, posmatrali harfistine i
Džekosmove pokušaje da ih prizemlje.
„Rute, hoćeš li reći Lepotici da se lepo ponaša i da mi dođe na ruku?“, Džeksom povika, kako
su njegovi jalovi pokušaji da namami malu kraljicu poprimili komične proporcije pred onim na kojeg
je pokušavao da ostavi utisak.
Lepotica je zbunjeno zakreštala, ali se istog trena pridružila ostalima na stolu. Ona je žestoko
cacorila Džeksomu, dok je skidao sa nje kartu. Ona je nastavila svoju dreku, kada su se bronzani
stidljivo spustili, ne skupivši u potpunosti krila, da im se skine teret koji su nosili. Čim su bili
oslobođeni od onoga što su prenosili, bronzani su izleteli napolje kroz prozor. Lepotica je još jednom
svima u odaji hrapavo očitala bukvicu, a potom je, pucnuvši repom, nestala iz vidokruga. Zair je
ispustio nešto što je nalikovalo na izvinjavajući pisak i sakrio svoju glavicu u Robintonovu kosu.
„Pa“, reče Robinton kada se više nego dobrodošla tišina ponovo pojavila u odaji, „vratili su se
brzo, zar ne?“
F’lar puče od smeha. „Vratili su se, jakako. Isporuka je bila već drugi problem. Ne bih voleo da
se raspravljam oko svake poruke koja mi se donese.“
„To je samo zato što Menoli nije bila ovde“, reče Džeksom. „Lepotica nije bila sigurna u to
kome može da veruje, znate. Mada time nisam mislio ništa loše, F’lare“, doda on brzo potom.
„Evo je ona koja mi je potrebna“, reče Robinton, odmotavajući kartu u celini. On pokaza
ostalima da odviju delove koje su držali. Ubrzo, karte su bile postavljene redom po stolu, a krajevi
koji su se uvijali behu učvršćeni voćem i čašama vina.
„Nekom bi se još moglo učiniti“, Litol reče meko, „da si bio oduvan sa kursa na razne strane,
majstor-Robintone.“
„O, ne ja, gospodine“, harfista odgovori prostodušno. „Primorski utvrdari su bili od velike
pomoći ovde, ovde i ovde“, i on pokaza na zapadne delove gde je razuđena obala bila veoma
pažljivo iscrtana. „Ovo je rad Idarolana i kapetana koji su njemu odgovorni.“ On je zastao, igrajući
se sa pomišlju da pomene koliko su u Idarolanovim istraživanjima pomogli različiti plameni gušteri
koji su pripadali posadama. „Torik i njegovi utvrdari, naravno“, nastavi on, odlučivši da sad ne kiti
stvari, „imaju puno pravo da otkriju svoju zemlju. Oni su detaljno opisali ovaj deo...“ Njegova ruka
pređe preko paka poluostrva koje je bilo Južna utvrda i vejr i znatne delove prostora na obe strane.
„Gde se nalaze oni rudnici iz kojih Torik posluje?“
„Ovde.“ Robintonov prst pade na podnožje osenčenog dela, malo prema zapadu od naselja i
dublje u kopnu.
F’lar razmotri položaj, šetajući prstima od tog mesta preko dobro raširene kože do položaja na
kome se nalazio vejr. ,,A gde se nalazi taj tvoja uvala?“
Robinton pokaza tačku koja je bila udaljena od Južnog vejra koliko je Ruata bila udaljena od
Bendena. ,,U ovom delu. Ima nekoliko malih uvala duž obale. Ne bih mogao tačno reći koji je od njih
u pitanju, ali uopšteno, nalazi se na ovom prostoru.“
F’lar promumla da je njegovo sećanje bilo i previše uopšteno i kako će sad da zmaj dobije
posebna uputstva koja su mu potrebna da bi išao međuprostorom.
„Na samom središtu uvale nalazi se kupa jedne stare planine, savršeno simetrična. Robinton
pokaza kako izgleda. „Zair će biti sa mnom i mogao bi dati Rutu dobru sliku.“ On okrenu malo svoju
glavu i namignu Džeksomu da niko ne vidi.
„Da li bi Rut mogao dobiti usmeravanje od plamenog guštera?“, upita F’lar Džeksoma, mršteći
se zbog nepouzdanosti izvora.
„Dobio je“, istrča Džeksom i Robinton uhvati odblesak veselja u njegovim očima. Počeo je da
se pita nisu li već plameni gušteri vodili belog zmaja. Da li je Menoli znala za ovo?
„Šta je ovo?“, F’lar je iznenada zahtevao da zna. „Zavera da se ponovo plameni gušteri vrate u
milost?“
„Mislio sam da smišljamo zajednički poduhvat da pronađemo D'rama“, Robinton odgovori uz
blagi prekor.
F'lar je frknuo i nagnuo se da proučava karte. Saradnja se odnosila samo na Ruta, shvatio je
Robinton. Ishod će na kraju zavisiti samo od toga da li će južni plameni gušteri biti privučeni od
strane belog zmaja. U protivnom, Džeksom se složio da pokuša umerene skokove kroz vreme unazad
u uvali... ako, F’lar ih ispravi, bude li uopšte u stanju da pronađe baš tu uvalu.
Ponovo se raspravljalo o pitanju sećanja plamenih guštera; F'lar ne beše voljan da se sa time
složi da se za razliku od zmajeva ta mala stvorenja mogu sećati. Sve njihove priče su mogle biti
izmišljene, proizvodi običnih maštarija i bez temelja u stvarnosti.
Na ovo je Robinton odvratio da se mašta zasniva na sećanju - bez prvog, ovo drugo ne bi moglo
biti moguće. Približilo se i po podne, što je obeležio povratak štićenika u utvrdu posle dnevnog
obilaska polja sa Brendom. F'lar primeti da se zadržao mnogo više nego što je nameravao kada je
pošao nazad za Benden. Opomenuo je Džeksoma da bude obazriv kada bude skakao kroz vreme -
beše to savet za koji Robinton posumnja da je više njemu samom upućen - i da ne dovodi u rizik sebe
ili svog zmaja. Ne bi trebalo da troši ni vremena ni truda, ne bude li pronašao uvalu, već da se odmah
vrati. Pronađe li D'rama, najbolje je da obeleži vreme i mesto, i da se istog trena vrati u Benden sa
koordinatama za F’lara. F’lar nije želeo da bez potrebe naruši D'ramovo tugovanje, i tim bolje, ako
Džeksom ostane neprimećen.
„Mislim da se možeš uzdati u Džeksoma da će se dipolmatski pozabaviti sa situacijom“, reče
Robinton, posmatrajući mladog čoveka ispod oka. „Već je dokazao da ume da bude obazriv.“ Sada,
zašto bi Džeksom reagovao na tako običnu pohvalu, pitao se Robinton i vesto poče da buči uvijajući
karte, da bi skrenuo pažnju sa zbunjenog mladog jahača.
On reče Džeksomu da se dobro naspava, dobro ujutrunadoručkuje i da se odmah potom javi u
Dvoranu harfista da bi dobio svog vodiča. Zatim sa F’larom napusti utvrdu. Robinton namerno nije
išao dalje od obične učtivosti, kada su ga vejr-vođa i Mnement doveli nazad u Dvoranu. Potrebe
Perna su dovele bendenskog vejr-vođu ponovo u Dvoranu. No, potrebno je ići korak po korak.
Dok je posmatrao F’lara na bronzanom Mnementu kako se podiže ka plamen-visijama i nestaje,
Lepotica se pojavila, koreći Zaira, koji je zauzeo svoje uobičajeno mesto na harfistinom ramenu.
Gušter se nije osvrtao na njeno zvocanje, što natera Robintona da se nasmeje. Mora biti da Menoli
iščekuje izveštaj o popodnevnim dešavanjima. Ona nije bila dovoljno drska da bi ga sama gnjavila,
ali to nije sprečavalo Lepoticu da ne mustra bronzanog. Menoli je dobro dete i dostojna je svega
lepog što je rečeno o njoj. Nadao se da će pristati na putovanje sa mladim Džeksomom. Nije
pomenuo njeno učešće pred Litolom, pošto ga je F’lar još davno obavezao na najveću tajnost kada se
radilo o njegovim putešestvijima na Jug. Zair neće biti dovoljan Džeksomu da bi pronašao pravu
uvalu, ali sa Menoli, koja je bila sa njim na tom burnom putovanju, i sa njenim plamenim gušterima
kao pojačanjem, ne bi trebalo da imaju nikakvih problema. Ali što manje ljudi bude upućeno u to, tim
bolje.
Sledećeg dana kada je harfista izvestio Džeksoma o ovoj pridodatoj meri za siguran uspeh,
mladić je izgledao kao da mu je laknulo i prilično iznenađeno.
„Vodi računa, mladi Džeksome, ne sme se pričati o tome da smo Menoli i ja istraživali toliko
duboko na jug. Istini za volju, nismo ni planirali to putovanje...“
Menoli se zakikota. „Govorila sam vam da će biti oluje.“
„Hvala ti. Od tada vodim računa da pratim tvoje poznavanje vremenskih prilika, kao što i sama
znaš.“ Napravio je zgađeni izraz lica setivši se trodnevne mučnine zbog oluje i očajne Menoli koja se
drži za rudo kormila njihovog lakog brodića.
Nije ih više opterećivao nikakvim dodatnim savetima, požurio ih je da uzmu zalihe hrane iz
kuhinja i rekao da se nada da će se povratiti sa povoljnim izveštajem.
„O tome gde se nalazi D'ram?“, upita Menoli, dok su joj oči igrale, „ili o tome kako su se
pokazali plameni gušteri?“
„O oba, naravno, drčna devojko. Gubite se sad.“
Odlučio je da ništa ne zapitkuje Džeksoma o njegovim burnim reakcijama na pominjanje
putovanja kroz vreme i obazrivost. Kada je rekao Menoli za svoju nameru da je pošalje sa plamenim
gušterima da prati Džeksoma, ona je takođe reagovala veoma neuobičajeno. On ju je nemarno upitao
šta je toliko zabavno u tome, a ona je samo odmahnula glavom, pucajući od smeha. Nije ni mogao da
zamisli šta su ovo dvoje radili. Sada, dok je posmatrao Ruta kako kruži na nebu iznad utvrde, on je
ponovo ispitao njihove međusobne odnose. Bilo je dobronamernog peckanja, sigurno - pomalo
nadmetanja oko toga ko će biti glavni, ali ne beše tu ničega više od običnih čarkanja dvoje starih
prijatelja. No, nije da se Menoli ne bi pokazala kao odlična utvrdarska gospa za Džeksoma, da zaista
postoji dublja povezanost između ovo dvoje. Radilo se samo o tome... harfista prekori sebe zbog
mešanja i okrenu se ka nezanimljivim stvarima u upravi Dvoranom, koje je ionako predugo odlagao
da se njima pozabavi.
 Deseto poglavlje
Od Dvorane harfista do Južnog kontinenta, veče u vejru Benden, 4.7.15.

Kako je Rut uzleteo sa livade, Džeksom je osetio neverovatno osećanje olakšanja i uzbuđenja,
kao i uobičajeni pritisak koji bi ga uhvatio kada bi izvodio duži skok međuprostorom. Lepotica i
Gnjurac su sedeli na Menolinim ramenima, repova obmotanih oko njenog vrata. On je smestio
Glavonju i Kamenog na svoja ramena, pošto je ovo četvoro pratilo harfistu i Menoli na njihovom
prvom putovanju. Želeo je da pita zašto su plovili pored Južnog kontinenta. Imalo je smisla to što su
išli brodom, pošto je Menoli, budući iz primorske utvrde, bila dobar moreplovac. Ali u njenim očima
beše nekog drčnog sjaja, koji ga je sprečio u tome. Takođe se pitao da li je nešto rekla harfisiti o
svojim sumnjama o njegovoj ulozi u vraćanju jajeta.
Međuprostorom su prvo otišli na vrh Nerata, ponovo kružeći, dok su se Menoli i njeni gušteri
usredsređivali na to da zamisle uvalu na jugoistoku. Džeksom je hteo da se kroz vreme vrati u
prethodnu noć; proveo je časove izračunavajući položaje zvezda na južnoj hemisferi. Menoli i
Robinton su ga u tome nadglasali, tako da je to mogao učiniti samo ako Rut ne uspe da dobije
dovoljno živopisnu sliku uvale od nje i njenih plamenih guštera.
Na njegovo nezadovoljstvo, Rut izjavi da može jasno videti gde treba da ide. Menoli zamišlja
veoma izoštrene slike, on nadoda.
Džeksomu ne beše druge, sem da ga zamoli da krenu.
Prvi utisak na novom mestu bio je o kvalitetu vazduha: bio je mekši, čistiji, sa manje vlage. Rut
je klizio kao maloj uvali, izrazivši zadovoljstvo, jer je očekivao dobro kupanje. Vrh planine koji im
beše vodič, blistao se na suncu, dalek, spokojan i neobično simetričan.
„Zaboravila sam koliko je ovde lepo“, reče mu Menoli na uho.
Voda je bila toliko prozirna da je peščano dno uvale bilo vidljivo, iako je on bio siguran u to da
se ne radi o plićaku. Primetio je sjajne odsjaje žutoprugih zubataca i brze pokrete belih srebrica u
bistrim vodama. Ispred njih nalazio se savršeni polumesec belopeščane uvale, drveće raznih
veličina, od kojeg je neko na sebi nosilo žute i crvene plodove, oblikujući granicu hlada. Kada se Rut
spustio na plažu, Džeksom je mogao videti gustu šumu koja se neprekidno širi prema niskom rubu
podnožja koje je prerastalo u veličanstvenu planinu. Tik iza uvale, sa obe strane, bilo je drugih uvala,
možda ne toliko simetrično oblikovanih, ali jednako spokojnih i netaknutih.
Rut se lebdeći spusti na pesak, poteravši putinike da sjašu, pošto je hteo da se valjano okupa.
„Hajde, onda“, reče Džeksom, tapkajući ga po njušci s ljubavlju i smejući se, kada se beli zmaj,
previše željan da se baci u vodu, nespretno odgegao ka moru.
„Pesak je vreo poput onog na zemljištu za izleganje“, reče Menoli, pocupkujući nogama i
krećući se prema delovima pod hladom.
„Nije toliko vreo“, reče Džeksom prateći je.
„Moja stopala su osetljiva“, odgovori mu ona, bacivši se dole na plažu. Ona pogleda naokolo, a
potom napravi grimasu.
„Nema znakova, a?“, upita Džeksom.
„Od D'rama?“
„Ne, od plamenih guštera.“
Ona baci zavežljaj sa njihovim zalihama.
„Oni verovatno u snu vare svoj ranojutarnji obrok. Još uvek si na nogama. De, vidi, ima li
zrelog crvenog voća na drveću tamo, hoćeš li? Rolnice s mesom su nekako suvonjave kada se jedu
same.“
Džeksom nađe dovoljno zrelog crvenog voća da nahrani čitavu utvrdu i Menoli doneo je onoliko
koliko je bio u stanju da ponese. Znao je koliko ga voli. Rut se zabavljao u vodi, uranjajući i
izranjajući na repu pre no što bi se stropoštao dole uz ogromno prskanje i talasanje, dok su ga
plameni gušteri ohrabrivali uz pisku i vrečanje.
„Plima je skroz nadošla“, reče Menoli kada je zagriznula koricu crvenog voća, otkinuvši veliko
parče i posrkavši srž zbog soka. ,,Oh, ovo je božanstveno! Zašto je sve na Jugu ovako dobrog ukusa?“
„Zato što je zabranjeno, valjda. Da li plima ima nekog značaja kada je u pitanju pojavljivanje
plamenih guštera?“
„Ne, koliko znam. Mislim, da će Rut tu biti glavni činilac.“
„Dakle, moramo da sačekamo dok ne budu primetili Ruta?“
„To je najlakši način.“
„Da li zapravo znamo da ima plamenih guštera na ovom delu Juga?“
,,Oh, da, zar nisam ti ih nisam spomenula?“, Menoli se pravila kao da joj je žao. „Videli smo
kraljicu tokom parenja i skoro izgubili Kamenog i Gnjurca zbog nje. Lepotica je bila besna.“
„Ima li još nečega što mi nije pomenuto, a trebalo bi da znam?“
Menoli mu se isceri. „Ovoj matoroj glavi potrebno je neko podsećanje da bi se setila. Znaćeš
ono što ti treba kada dođe vreme.“
Zaključio je da je za prepucavanje potrebno dvoje, iscerivši joj se zauzvrat, pre no što je
odabrao crvenu voćku koju će pojesti. Bilo je toliko toplo, da je odložio svoju jahaću jaknu i kacigu.
Rut je nastavio da uživa u svom opuštenom i dugom kupanju, dok su Menolini plameni gušteri
izvodili pored njega svoju mešovitu predstavu pružajući svojoj pristrasnoj publici priličnu zabavu.
Postalo je toplije, beli pesak je odbijao sunčeve zrake i pržio uvalu čak i na mestu gde su oni
stajali u senci. Bistra voda i zabava zveri beše previše za njega da bi samo posmatrao. Odvezao je
svoje čizme. Svukao svoje čakšire, strgao košulju i potrčao ka vodi. Menoli je uskoro uskočila pored
njega, pre no što je uspeo da se udalji od obale za zmajsku dužinu.
„Bilo bi bolje da ne budemo previše na suncu“, reče mu ona. „Prošli put sam baš izgorela.“ Na
to sećanje lice joj se iskrivi. „Oljuštila sam se poput neke tunelske zmije.“
Rut je izbio pored njih, prskajući vodom iz usta, sve ih potopivši udarima svojih krila, a potom
je pažljivo pružio rep u pomoć, kada su ovo dvoje počeli grcati i krkljati od vode koje su se nagutali.
Menolino telo je bilo zgodnije od Koraninog, primeti Džeksom, dok su izlazili napolje, srećno
iscrpljeni od plivanja sa Rutom. Imala je duže noge i nije bila toliko obla u kukovima. Malo i više
ravna u grudima, ali kretala se ljupko što ga je opčinjavalo i više nego što je to bilo pristojno. Kada
ju je ponovo pogledao, ona je obukla čakšire i tuniku preko, tako da su njene vitke gole ruke bile
izložene suncu dok je ona sušila kosu. Više mu se sviđala duga kosa kod devojaka, mada uz sve
jahanje zmajeva koje je imala, mogao je da razume zašto ju je održavala dovoljno kratkom da bi je
nosila ispod kacige.
Podelili su žutu voćku, koju Džeksom nikada ranije nije probao. Njen blagi ukus se dobro slagao
sa solju koja mu je ostala u ustima.
Rut je izašao iz vode, otresavši kapljice skroz po njima.
Sunce je toplo, reče on kada se oni požališe na to što ih je isprskao. Vaša odeća će se brzo
osušiti. Tako je uvek u Kerunu.
Džeksom kosnu pogledom Menoli, ali ona očigledno nije uhvatila značenje te primedbe. Ona se
ponovo nameštala, zgađena vlažnim peskom koji joj se sada lepio po odeći i golim rukama.
„Nije mokro ono što smeta“, reče Džeksom Rutu, dok je brisao lice, pre no što će leći ponovo,
,,u pitanju je ovaj pesak koji se lepi.“
Rut se skroz uvaljao u suvi pesak, a plameni gušteri, cičući umorno, ugnezdili su se dole pored
njega.
Džeksom je mislio da bi jedan od njih trebalo da ostane budan, da bi video ako plameni gušteri
iz okoline budu odgovorili na belog zmaja, ali mešavina vežbe, hrane, sunca i čistog vazduha uvale
behu previše.
Rutov meki poziv ga je probudio. Ne mrdaj. Imamo posetioce.
Džeksom je ležao na boku, a glava mu je bila na levoj ruci. Otvorivši oči polako, pogledao je
pravo u Rutovo senkama išarano telo. Izbrojao je tri bronzana plamena guštera, četiri zelena, dva
zlatna i plavog. Nijedan od njih nije nosio na vratu boju ili traku. Dok je posmatrao, smeđi je sleteo
na zemlju sa jednim od zlatnih, to dvoje razmeniše dodire njuškama, a potom isturiše svoje glave ka
Rutovoj, koja je bila u pesku na njihovom nivou. Rut je imao poluotvorene kapke jednog oka.
Lepotica, koja je spavala na Rutovom drugom boku, šetkala je pažljivo preko ramena belog
zmaja i uzvratila je učtivosti strancima.
„Pitaj ih da li se sećaju da su videli bronzanog zmaja?“, Džeksom mislima reče Rutu. '
Upitao sam. Razmišljaju o tome. Sviđam im se. Nikada pre nisu videli ništa što mi nalikuje.
„Niti će.“ No, Džeksom je bio zabavljen radošću u tonu svog zmaja. Rut je tako voleo da se
sviđa drugima.
Pre mnogo vremena bio je zmaj, bronzani, i čovek koji je šetao po plaži. Nisu ga
uznemiravali. Nije ostao dugo, doda Rut, skoro kao da je u pitanju zadocnela slika.
Sad, na šta li je mislio? pitao se Džeksom sa zebnjom. Ili smo mi došli i našli ga. Ili su se on i
Tirot ubili.
„Pitaj ih čega se još sećaju u vezi sa čovekom“, reče Rutu. Možda su videli F’lara sa D'ramom.
Novi plameni gušteri postaše toliko uzbuđeni da se Rutova glava podigla sa peska i njegove oči
se brzo otvorile i zakolutale uzbunjeno. Na ovu kretnju, Lepotica je izgubila svoju ravnotežu na ivici i
nestala iz vidika, pojavivši se ponovo dok su joj krila uzbuđeno lepetala, pošto se ponovo namestila,
krešteći zbog uznemiravanja.
Sećaju se čoveka. Zašto seja ne sećam takvih stvari?
,,A zmajevi?“, Džeksom uguši navalu panike, pitajući se kako bi, za ime sveta, starovremci
uopšte mogli znati da su Menoli i on ovde. I tada mu se povrati pribranost. Nisu mogli znati.
Skoro da je skočio na noge kada je osetio dodir na svojoj ruci.
„Džeksome, otkrij kada“, reče Menoli mekim šapatom, „kada je D'ram bio ovde?“
Nema zmajeva. Samo mnogo, mnogo ljudi, Rut je pričao i dodao da su plameni gušteri bili
previše uzbuđeni sada da bi se setili bilo čega vezanog za čoveka i zmaja. Nije razumeo čega su se to
sećali; činilo se da je svaki od njih imao različita sećanja. Bio je zbunjen. „Da li znaju da smo bili
ovde?“
Nisu vas videli. Gledali su samo u mene. Ali vi niste njihovi ljudi. Rutov ton je ukazivao na to
da je poput Džeksoma zbunjen ovom porukom.
„Ne možeš li ih ponovo navesti na D'rama?“
Ne, reče Rut tužno i ponešto razočarano. Jedino čega oni žele da se sećaju su ljudi. Ne mojih
ljudi, već njihovih.
„Možda će me ako ustanem oni prepoznati kao čoveka.“ Polako se Džeksom podiže na noge,
obazrivo pokazujući Menoli da i ona takođe to učini. Ono što je bilo potrebno plamenim gušterima
beše dobra tačka gledišta.
Vi niste ljudi kojih se oni sećaju, reče Rut kada su plameni gušteri, uplašeni od dve prilike koje
se podižu iz peska, pobegli. Odkružili su jednom, na bezbednoj udaljenosti, a potom nestali.
„Pozovi ih natrag, Rute. Moramo da saznamo u kom je D'ram vremenu.“
Rut je bio tih za trenutak, a oči su mu povećavale brzinu svog kolutanja. Potom je zavrteo
glavom, dok je govorio svom jahaču da su oni otišli da se sećaju svojih ljudi.
„Nisu mogli misliti na Južnjake“, reče Menoli, primivši neke od slika preko svojih prijatelja.
„Ona planina je u pozadini njihovih slika.“ I ona se okrenu u tom pravcu, iako nije mogla videti
planinu od drveća. ,,I oni nisu mislili na Robintona i mene, kada nas je oluja bacila ovamo. Jesu li se
sećali broda, Rute?“, upita Menoli belog zmaja, a potom pogleda u Džeksoma za odgovor.
Niko mi nije rekao da upitam za brod, reče Rut žalosno. Ali rekli su da su videli čoveka i
zmaja.
„Da li bi oni osetili ako je... ako je Tirot otišao u međuprostor, Rute?“
Sam?Da skonča? Da, oni se nisu sećali tuge. Ja se sećam tuge. Ja se sećam Miratinog
odlaska jako dobro. Ton belog zmaja je bio tužan. Džeksom požuri da ga uteši.
,,I da li je?“, Menoli upita nestrpljivo, pošto nije čula Ruta.
„Rut misli da nije. A pored toga, zmaj ne bi dopustio svom jahaču da povredi sebe. D'ram se ne
može ubiti dok god je Tirot živ. A Tirot neće to učiniti, ako je D'ram još uvek živ.“
,,U kom vremenu?“, Menoli je zvučala uzbuđeno. „Još uvek ne znamo u kom je vremenu.“
„Ne, mi ne znamo. Ali ako je D'ram bio ovde dovoljno dugo da ga se plameni gušteri sećaju,
ako je planirao da ostane ovde, kao što je verovatno, morao bi da napravi neku vrstu skloništa za
sebe. Padavine su po ćelom svetu. I niti...“ Džeksom je krenuo prema ivici šume da bi proverio svoju
teoriju. Potom ju je pozvao: „Hej, Menoli, niti su padale u poslednjih petnaest obrtaja. To ne bi bio
previše dug skok za Tirota. Oni su došli unapred kroz vreme za dvadeset i pet intervala obrtaja.
Kladio bih se u sve da je otišao u vreme pre niti. D'ram ih je imao dovoljno za nekoliko života.“
Otrčao je preko peska nazad ka svojoj odeći i nastavio da priča dok se oblačio. Osećanje da je u
pravu je podupiralo njegovu pretpostavku. „Rekao bih da je D'ram otišao unazad za oko dvadeset ili
dvadeset i pet obrtaja. Probaću prvo u tom vremenu. Budemo li videli neki znak od D'rama ili Tirota,
vratićemo se odmah nazad, obećavam.“ On se popeo Rutu na vrat, privezao svoju kacigu, a potom je
poterao belog zmaja da poleti.
„Džeksome, čekaj! Ne brzaj toliko...“
Menoline reči se izgubiše u buci od Rutovih krila. Džeksom se za sebe isceri, kada ju je ugledao
kako skače po pesku od besa. Usredsredio se na trenutak u vremenu u koje je želeo da skoči. Noć
pred zoru, sa Crvenom zvezdom na dalekom istoku, bledom, zlokobno ružičastom, još uvek
nespremnom da se obruši na Pern koji još uvek ništa ne sluti. No, Menolina je ipak bila poslednja.
Osetio je rep kako mu se obmotava oko vrata, baš kada je rekao Rutu da se prebaci međuprostorom
kroz vreme.
Izgledalo je kao duži tren, zaustavljen u toj hladnoći ništavila koje je bilo međuprostor. Mogao
je osetiti studen kako mu se probija kroz kožu i kosti ugrejane izdašnim suncem. Pripremio se za
sudnji čas. Potom su izašli napolje u hladnu zoru, a ružičasti odsjaj Crvene zvezde beše nisko na
obzorju.
„Možeš li osetiti Tirota, Rute?“, Džeksom nije mogao videti ništa u polutami novog dana toliko
obrtaja pre svog rođenja.
On spava, takođe i čovek. Oni su ovde.
Džeksom reče Rutu da se vrate kod Menoli, ali ne tako brzo po odlasku, dok ga je ushićenje
prožimalo. Džeksom zamisli sunce dobrano iznad šuma i to beše ono što je video, kada je Rut izbio
nazad u sadašnjost iznad uvale.
 Za trenutak nije mogao videti Menoli na plaži. Potom Lepotica i ostala dva bronzana - Kameni
ga je pratio - prasnuše pored njega, Lepotica je ispunjavala vazduh srdito cacoreći, dok su Gnjurac i
Glavonja uznemireno cvrkutali. Potom se Menoli pojavila iz šume, sa rukama na kukovima i samo ga
posmatrajući. Nije mu bilo potrebno da joj vidi lice, da bi znao da je izvan sebe. Ona je nastavila da
zuri razorno u njega, dok se Rut nameštao na pesku, pažljivo da se ne bi prevalio preko devojke.
„Pa?“
Menoli je bila jako lepa, mislio je Džeksom, sa očima koje tako sevaju, ali takođe je bila i
opasna.
„D'ram je bio u tom vremenu. Dvadeset i pet obrtaja unazad. Koristio sam Crvenu zvezdu za
vodiča.“
„Drago mi je da si koristio nešto što je stalno. Da li shvataš da si u ovom vremenu bio odsutan
satima?“
„Znala si da sam dobro. Poslala si Kamenog sa mnom.“
„To nije pomoglo! Otišao si toliko daleko da ga Lepotica nije mogla dodirnuti. Nismo imali
pojma gde si!“ Ona je naglo raširila ruke od besa. „Mogao si se sresti sa onim ljudima koje su videli
oni drugi plameni gušteri. Mogao si se preći u računu i da se nikada više ne vratiš!“
„Zao mi je, Menoli, zaista.“ Džeksom se iskreno kajao, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi
sebe poštedeo njenog oštrog jezika. „Ali nisam se mogao setiti koje je vreme bilo kada smo otišli,
tako da sam se morao osigurati da se ne sretnemo sa nama samima u povratku.
Ona se malo umiri. „Nije bilo potrebe da budeš toliko obazriv. Baš sam se spremala da
pošaljem Lepoticu po F’lara.“ „Bila si zabrinuta!“
„Dabome da jesam.“ Ona se sagnula i pokupila zavežljaj, uvukavši se u svoju jaknu i nabivši na
glavu kacigu. „Slučajno sam pronašla ostatke od neke straćare, pored potoka tamo pozadi“, reče ona
kada mu obesi zavežljaj. Popevši se vesto Rutu na leđa, ona pogleda naokolo tražeći svoje plamene
guštere koji su nestali. „Idemo ponovo.“ Ona ih pozva i Džeksom se nagonski povi, da bi se zaštitio
od navale krila iznad glave.
Menoli ih umiri, Lepoticu i Glavonju na svojim ramenima, Kamenog i Gnjurca na Džeksomovim
i bili su spremni.
Kada su se pojavili iznad vejra Benden, Rut izdeklamova svoje ime. Menolini plameni gušteri
nesigurno odcvrkutaše.
„Volela bih da se usuđujem da vas odvedem u kraljičin vejr, ali to ne bi bilo pametno. Idite kod
Breke!“
Baš kada su nestali, zmaj stražar je neverovatno riknuo, raširenih krila, podižući vrat i očiju
koje su sevale gnevno crveno. Preplašeni, Menoli i Džeksom okrenuše se da bi videli jato plamenih
guštera koje se ustremilo ka njima.
„Pratili su nas od Juga, Džeksome. Oh, reci im da se vrate!“
Jato se izgubilo istog trena.
Hteli su samo da vide odakle smo došli, reče Rut Džeksomu ožalošćenim tonom.
„U utvrdu Ruata da. Ovde, nikako!“
Neće doći ponovo, reče Rut tužno. Uplašili su se.
Do tog vremena uzbuna zmaja stražara je već pokrenula vejr. Gubeći samopouzdanje, Džeksom i
Menoli videše Mnementa kako se diže na svojoj litici. Mogli su čuti Ramotin urlik i pre no što su
sleteli u udubinu, već je polovina zmajeva urlikala. Jasna obličja Lese i F’lara pojaviše se na litici
pored Mnementa.
,,E, sada smo nagraisali“, reče Džeksom.
 „Ne kao donosioci dobrih vesti. Usredsredi se na to.“
„Ja sam previše umoran da bih se usredsredio na bilo šta“, odgovori Džeksom mnogo osećajnije
nego što je nameravao. Koža ga je svrbela, verovatno od peska. Ili previše sunca, ali osećao se
neprijatno.
Ja sam mnogo gladan, reče Rut, gledajući čežnjivo prema ograđenom lovištu vejra.
Džeksom zastenja. „Rute ne mogu te pustiti da loviš tamo.“ On prijatelja ohrabrujuće potapša i
primetivši da ih F’lar i Lesa čekaju, zadiže svoje čakšire, namesti svoju tuniku i pokaza Menoli da bi
im bilo bolje da krenu.
Nije im bilo potrebno više od tri koraka tokom kojih je Mnement okrenuo svoju šiljatu glavu
prema F’laru, kada se vejr-vođa obratio Lesi i njih dvoje počeše da silaze niz stepenice, a F’lar
pokaza Džeksomu da pošalje Ruta na lovište.
Mnement je drag prijatelj, reče Rut. Mogu da jedem tamo. Mnogo sam, mnogo gladan.
„Džeksome pusti Ruta“, F’lar ga je zvao preko prostora koji ih je delio. „On je siv!“
Rut je zaista izgledao sivo, Džeksom uvide, što beše istovetno sa senkom koju je on osetio, sada
kada je uzbuđenje zbog njihovog poduhvata opadalo. S olakšanjem, on pokaza belom zmaju da
nastavi prema lovištu.
Dok su Menoli i on koračali prema vejr-vođama, osetio je kako mu kolena neznatno slabe i on
se nasloni na nju. Ona ga je istog trena uhvatila pod ruku.
„Šta je sa njim, Menoli? Je li bolestan?“, F’lar je dugim koracima išao da joj pomogne.
„Skočio je unazad dvadeset i pet obrtaja da bi našao D'rama. Iscrpljen je!“
Nekoliko sledećih trenutaka je bilo prazno za Džeksoma. Ponovo se osvestio, kada mu je neko
prineo nosu bočicu snažnog mirisa, čija su mu isparenja pročistila glavu i naterala ga da ustukne od
vonja. Shvatio je da je sedeo na stepenicima kraljičinog vejra, između F’lara i Menoli, sa Manorom i
Lesom ispred sebe, i svi su izgledali izuzetno uznemireni.
Visoka piska mu reče da je Rut ubio i, začudo, odmah se osetio bolje.
„Popij ovo polako“, naredi mu Lesa, obgrlivši prstima topli vrč. Supa je bila bogata mesnim
sokom, ukusom bilja i prave temperature za piće. Uzeo je dva duga gutljaja i taman zaustio da
progovori, kada mu je Lesa pokazala zapovednički da nastavi da pije.
„Menoli nam je rekla glavnicu“, reče vejranka, navukavši izraz neodobravanja. „Ali ti si nestao
na dovoljno dugo vremena da bi prestravio Menoli skoro toliko da izgubi svoju pribranost harfiste.
Kako si, za ime sveta, zaključio da je otišao unazad dvadeset i pet obrtaja? Nemoj još odgovarati.
Pij. Providan si i Litol bi me proganjao da ti se dogodilo bilo šta za vreme ovog bezumnog
putešestvija.“ Ona pogleda u svog vejranina. „Da, bila sam zabrinuta zbog D'rama, ali ne toliko da
bih rizikovala ma i dlaku s Rutove kože da ga pronađem, već ako se toliko trudio da bude izgubljen.
Niti sam mnogo zadovoljna otkrićem da su plameni gušteri bili umešani.“ Jednom nogom je lupkala
po podu i njen pogled je ravnomerno šetao od Menoli ka Džeksomu i obrnuto. ,,I dalje mislim da su
napast. Upadaju tamo gde nisu poželjni. Pretpostavljam da je neobeleženo jato, koje je iskočilo
prateći vas, sa Juga? To neću odobriti.
„Pa, ne mogu im zabraniti da prate Ruta“, reče Džeksom previše iscrpljen da bi bio obazriv.
Videli su Ruta kako se obrušio da uhvati sledećeg verija.
„Zaista je vest“, primeti Lesa odobravajuće. „Ne umara jato do iznemoglosti, birajući.
Džeksome, možeš li da stojiš? Mislim da bi bilo najbolje da planiraš ostanak preko noći. Pošalji
jednog od onih svojih vražjih plamenih guštera u Ruatu, Menoli, i obavesti Litola. Ionako će biti
potrebno vremena Rutu da svari i neću dozvoliti ovom momku da rizikuje putovanje međuprostorom,
dok je ovako iznemogao na iscrpljenom zmaju punog trbuha.“
 Džeksom je ustao.
„Dobro sam sada, hvala vam.“
„Bogme, neće biti, pošto se naginješ pod tim uglom“, kaza F’lar frknuvši kada ga je obuhvatio
rukom. „Penji se u vejr.“
„Doneću ti pravi obrok“, obeća mu Manora i okrenu se da pođe. „Možeš mi pomoći, Menoli. I
pošalji svoju poruku.“
Menoli je oklevala, očigledno želeći da ostane sa Džeksomom.
„Ne nameravam da ga pojedem, devojko“, reče Lesa oteravši. „Koricu ga samo malo, pošto ima
vrtoglavicu. To ću ostaviti za kasnije. Dođi gore u vejr kada budeš poslala poruku u Ruatu.“
Džeksom je osetio obavezu da se pobuni zbog njihove pomoći, ali oni su bili ubeđeni u to da mu
je potrebna i do vremena kada su stigli do vrha stepenika vejra, on se žalosno povinovao njihovoj
pomoći. Mnement ga je posmatrao nežno, dok su ga Lesa i F’lar uvodili u vejr.
Ovo mu ne beše prvi put da je ovde, i, dok su ga vodili do dela u kome se boravilo, pitao se
hoće li zauvek ulaziti u Ramotin vejr izjedajući se od osećanja krivice. Da li je Ramot mogla
sagledati njegove misli? Njene oči poput dragulja su se okrenule lenjo bez traga uznemirenosti, kada
je nežno posađen na stolicu, i ostavljen da se odmori. Kada ga je Lesa pokrila krznom, mrmljajući o
tome da se mora pripaziti na groznicu posle napora, zastala je netremice ga posmatrajući. Rukom ga
je uhvatila za bradu i malo mu nakrivila glavu, a potom je ispratila kažiprstom liniju ožiljka od niti.
„Mladi gospodaru Džeksome, gde si ovo dobio“, reče ona grubo, nateravši ga da je gleda u oči.
F'lar, uzbunjen tonom u njenom glasu, povrati se ka stolu sa vinom i čašama koje je uzeo iz
zidnog ormarića.
„Zadobio šta? Ohoho, mladi čovek je obučavao svog zmaja da žvaće plamenac, ali i ne da
izbegne nitiV
„Mislila sam da je odlučeno da će on ostati kao utvrdar u Ruati.“
„Ja sam mislio da si rekla da ga nećeš koriti“, odgovori F'lar, kada je namignuo Džeksomu.
„Rekla sam da ga neću koriti zbog putovanja kroz vreme. Ali ovo...“, ona pokaza srdito ka
Džeksomu, „ovo je skroz drugačije.“
„Da li je, Lesa?“, upita F’lar tonom koji postidi Džeksoma. Trenutno su bili nesvesni njegovog
prisustva. „Mislim da se sećam devojke koja je očajnički želela da leti na svojoj kraljici.“
,,U letenju nema opasnosti. Ali Džeksom je mogao...“
„Džeksom je očigledno izvukao pouku. Zar ne? To jest, lekciju iz izbegavanja.“
„Jesam, gospodine. N'ton me je ubacio sa vejr-učenicima u Fortu.“
„Zašto meni ništa nije rečeno?“, Lesa je zahtevala da zna.
„Džeksomova obuka je Litolova odgovornost i što se toga tiče nemamo primedbi. Što se tiče
Ruta, rekao bih da i on potpada pod N'tonovu nadležnost. Džeksome, koliko dugo se to već odvija?“
„Ne toliko dugo, gospodine. Ja sam pitao N'tona zato što... pa...“ Na ovom mestu proradi mu
svest o onome što govori. Iznad svega, Lesa ne srne pomisliti da je imao bilo kakvu ulogu u vraćanju
tog prokletog jajeta.
F’lar ga je spasio. „Zato što Rut jesfe zmaj, i zmajevi bi trebalo da se bore protiv niti uz pomoć
plamenca? Je l’ tako?“ Slegnuo je ramenima gledajući u Lesu. „Šta si očekivala? On je od ruatanske
krvi, poput tebe. Samo čuvaj svoju i Rutovu kožu.“
„Još uvek nismo leteli tokom padanja niti“, priznade Džeksom, uvidevši koliko je jeda iskazao
glasom dok je govorio.
F’lar ga prijateljski potapša po ramenu.
„On je razuman momak, Lesa, prekini da se mrštiš. Jednom se opekao, što znači da će sledeći
put manje rizikovati da mu se to dogodi. Da li je Rut bio povređen?“
„Jeste!“ Bol od tog iskustva je bio očevidan u tom potvrđivanju.
F’lar se nasmeja i pokaza prstom Lesi, koja se i dalje mrštila na Džeksoma, da se ne ljuti. ,,'Ajd
sad! To je najbolje zastrašivanje na svetu. Rut nije bio gadno povređen, zar ne? Ne mogu reći da sam
te viđao često u skorije vreme...“ F’lar se okrenuo ka lovištu, kao da priziva belog zmaja.
„Nije“, reče Džeksom brzo i F’lar se ponovo osmehnu u znak olakšanja. „Dobro je zalečeno.
Jedva da se vidi ožiljak. Na njegovoj levoj butini.“
„Ne mogu reći da mi se ovo dopada“, nadoveza se Lesa. „Vejranko, pitali bismo vas“, započe
Džeksom, ne potpuno iskren, „ali u tom trenutku je bilo toliko nevolja...“ „Pa...“, započe ona.
„Pa“, ponovi F’lar, „to stvarno nije do tebe, Lesa, no, Džeksome, ti razumeš koliko bi bilo
nezgodno po tebe da si se ozbiljno povredio sada. Ne možemo dopustiti da nam se velike utvrde
prepiru.“
„Shvatam, gospodine.“
„Niti je, plašim se, mudro siliti to da budeš priznat kao gospodar utvrde...“
„Gospodine, ne želim da Litol dođe u situaciju da mora da se povuče. Nikada.“
„Tvoja odanost ti služi na čast, ali ja zaista razumem i shvatam tvoj neodređeni položaj. Nikada
nije lako biti strpljiv, moj prijatelju, ali strpljenje se može isplatiti.“
Ponovo je Džeksom bio postiđen zbog pogleda koje su razmenili Lesa i F'lar.
Vejr-vođa nastavi živahnije, kao da je video Džeksomovu neprijatnost, „već si danas dokazao
svoju dovitljivost, mada, veruj mi da sam znao da ćeš toliko sve doslovno shvatiti, bio bih mnogo
određeniji u svojim uputstvima.“ F'larov izraz lica je bio ozbiljan, ali Džeksom nađe sebe kako se
osmehuje od olakšanja. „Dvadeset i pet obrtaja putovati kroz vreme...“ Vejr-vođa je bio i dirnut i
zadivljen.
Lesa je frknula.
„Lesa, vaši skokovi su bili oni koji su me nagnali da na to pomislim“, reče Džeksom, a kada je
video njen zbunjeni izraz, objasnio je: „Sećate se, vi ste došli unapred skokovima pre dvadeset i pet
obrtaja kada ste doveli starovremce. Tako sam pomislio da je najverovatnije da se D'ram vratio u to
vreme. To bi mu dalo dovoljno vremena, pre no što će prolazak početi, tako da ne mora da se brine
zbog niti.“
F’lar je klimnuo odobravajući, a Lesa postade unekoliko smirenija.
Ramot je okrenula glavu prema prolazu.
„Stiže ti ječe“, reče Lesa smešeći se. „Nema više razgovora dok ne budeš jeo. Ramot kaže da je
Rut daleko ispred tebe, upravo je skinuo svog trećeg verija.
„Ne sekiraj se zato što će pojesti jednu, tri ili četiri ptice“, reče F'lar, pošto se Džeksom trgao
na ovaj izveštaj o Rutovoj alavosti. „Vejr može podržati obrok viška.“
Menoli je ušla, dišući teško od uspona i, sudeći po kapljicama znoja po čelu, od žurbe. Kada je
Lesa uzviknula da je donela dovoljno hrane da se nahrani čitavo borbeno krilo, Menoli je odgovorila
da je Manora rekla da je skoro vreme večere i da bi oni svi takođe mogli jesti u vejru.
Da je neko rekao Džeksomu tog jutra da će uživati u prijatnoj večeri sa bendenskim vejr-
vođama, on bi mu samo odvratio da ne lupeta. Nije mogao da sedne s mirom i da jede, dok ne proveri
Ruta, uprkos uveravanjima Mnementa i Ramot da su mu dopremili hranu. Zbog toga mu je Lesa
dozvolila da ode do ivice i vidi belog zmaja kako se timari pored jezera. Kada je zauzeo svoje mesto
za stolom, osetio je da se trese, i navalio je na pečenje da bi povratio snagu.
„Reci mi ponovo šta su ti plameni gušteri rekli o ljudima“, upita F’lar, kada su se opuštali oko
stola.
 „Ne možete uvek naterati plamene guštere da objasne“, reče Menoli, pogledavši prvo u
Džeksoma da bi videla da li je možda želeo da on odgovori. „Oni su se toliko uzbudili kada ih je Rut
upitao sećaju li se ljudi, da su njihove slike postale bez ikakvog smisla. Zapravo“, Menoli je zastala,
skupivši obrve u razmišljanju, „slike su bile toliko različite da se nije dalo mnogo šta videti.“
„Zašto bi njihove predstave bile različite?“, upita Lesa, zainteresovana uprkos svom lošem
mišljenju o plamenim gušterima.
„Uopšteno, grupa bi došla sa jednom posebnom slikom...“ Džeksom je uzdahnuo zabrinuto: nije
valjda toliko luda da spomene slike o jajetu.
„Oni su međusobno preneli sliku Kantovog pada sa Crvene zvezde. Moji prijatelji bi često došli
sa nekim više jasnim slikama mesta na kojem su bili, a mislim da bi svaki sledeći samo izoštrio sliku
onog prethodnog.“
„Ljudi!“, reče F’lar zamišljeno. „Mogli su misliti na ljude negde drugo na Jugu. U pitanju je
vehki kontinent.“
„F’lare!“, Lesin glas je bio oštar i upozoravajući. „Ti ne istražuješ Južni kontinent. I, ako mogu
samo da kažem, da je bilo ljudi tamo negde, oni bi sigurno putovali dovoljno daleko ka severu da
budu primećeni u nekom vremenu ili u vremenu kada je F'nor bio dole, ili od strane Torikovih grupa.
Bilo bi nekih znakova o njima, sem nepouzdanih sećanja nekih plamenih guštera.“
„Najverovatnije je da si u pravu, Lesa“, odvrati F’lar, izgledajući toliko razočarano da je
Džeksom prvi put uvideo kako mesto bendenskog vejr-vođe i prvog zmaj-jahača Perna nije toliko
zavidan položaj, kao što je ranije pretpostavljao.
Toliko često mu se dešavalo u poslednje vreme da shvati da stvari nisu onakve kakvim se čine.
U svemu je bilo skrivenih strana. Čovek bi mogao pomisliti da je dobio ono što je želeo i da ga ima u
svojim rukama, a kada bi pogledao malo bolje, to zapravo nije bilo ono što se činilo da je iz daleka,
recimo, poput podučavanja zmaja da žvaće plamenac - i poput onoga što je osetio kada je i sam bio
uhvaćen u tome. Sada je morao ozbiljno da vežba sa N'tonovim vejr-učenicima, što je bilo dobro,
dok god je išlo tako, ali ne beše dovoljno da bi ga učinilo srećnim - sa čitavom pričom da mora da
leti toliko visoko u vejru Fort, da njegovi utvrdari čak i ne znaju da je tamo!
„Nevolja je u tome, Džeksome, što mi“, F’lar pokaza na Lesu, sebe i ceo vejr, „imamo druge
planove za Jug - pre no što gospodari utvrda krenu da ga dele za svoje mlađe sinove.“ On ukloni kosu
sa lica. „Izvukli smo pouku od starovremaca, i to veoma vrednu. I sam znam šta se događa vejru
tokom dugog intervala.“ F’lar se široko nasmeši Džeksomu. „Bili smo baš uposleni u zaštiti zemlje
tako što smo polagali larve. Do sledećeg prolaska Crvene zvezde, ceo Severni kontinent“, i pokret
ruke vejr-vođe beše širok, „biće zasejan. I bar siguran od toga da se niti neće ukopati. Ako su utvrde
ranije gledale na zmaj-jahače kao suvišne, u budućnosti će imati još više razloga za to.“
„Ljudi se uvek bolje osećaju kada vide zmajeve da pale niti“, reče Džeksom brzo iz osećanja
odanosti, međutim, iz F’larovog izraza lica videlo se da mu nisu potrebna bilo kakva uveravanja.
„Istina, ali više bih voleo da vejrovima ne bude potrebna darežljivost utvrda. Ako bismo imali
dovoljno svoje zemlje...“
„Vi hoćete Jug!“ „Ne ceo.“
„Samo najbolji njegov deo“, reče Lesa čvrsto.
 Jedanaesto poglavlje
Kasno jutro u vejru Benden, rano jutro u Dvorani harfista, podne u Fidelovoj utvrdi, 5.7.15.

Proveli su noć u praznom vejru, ali zmaj se osećao dovoljno nelagodno na ležaju za jednog od
njegove vrste prave veličine, tako da je Džeksom morao da nagomilo svoja krzna i da se pribije
pored njega. Bio je svestan da mora da se izvuče iz meke, tamom uvijene jame, iz koje mu se nije
izlazilo.
„Znam da si sigurno izmožden od umora, Džeksome, ali moram te probuditi!“, Menolin glas se
probio kroz prijatnu tamu. „Pored toga, vrat će ti se ukočiti zbog takvog položaja tokom spavanja.“
Džeksom je pomislio da je Menoli naopačke kada je otvorio oči. Lepotica je nezgodno visila,
zakačena zadnjim nogama za devojčino rame, dok su joj prednje visile po njenim grudima, i
uznemireno je zurila u njega. Osetio je da se Rut meškolji.
„Probudi se, Džeksome! Donela sam ti klaha koliko ti duša ište.“ Mirim je ušla u njegov
vidokrug. „No, F’lar je nestrpljiv da krene i hoće da Mnement prvo porazgovara sa Rutom.“
Menoli svečano namignu Džeksomu, okrenuvši rame da bi to sakrila od Mirim. Džeksom je
zastenjao zato što mu nikad neće biti jasno o čemu treba ćutati ili kome se sme reći. Ponovo je
zastenjao, jer mu vrat zaista beše ukočen.
Rut je otvorio svoj unutrašnji kapak samo malo, gledajući u svog jahača sa nezadovoljstvom.
Umoran sam. Treba mi sna.
„Ne možeš sada više da spavaš. Mnement mora da razgovara sa tobom.“
Zašto sinoć nije razgovarao sa mnom? „Zato što se verovatno toga ne bi sećao danas.“ Rut je
podigao glavu i jednim okom se skroz okrenuo ka Džeksomu. Mnement bi se sećao. On je najveći
zmaj na ćelom Pernu.
„Sviđa ti se samo zato što ti je dopustio da se nabokaš na njegovom lovištu. Ali on sada hoće da
razgovara sa tobom, tako da bi ti bolje bilo da to uradiš. Jesi li budan?“
Ako sam u stanju da razgovaram sa tobom, znači da ne spavam. Budan sam.
„Danas si baš drčan momak“, reče Džeksom. U jednom velikom zamahu, on se izvukao iz svog
sklepanog kreveta. Vukući krzna oko sebe, skoro se sapleo i pao prema stolu, gde su se Menoli i
Mirim učtivo povukle. Miris klaha beše veoma dobrodošao i on se zahvali devojkama.
„Koje je vreme?“
„Rano pre podne, po bendenskom vremenu“, reče Menoli mirnog lica, ali oči su joj igrale kada
je blago naglasila poslednje dve reči.
Džeksom je huknuo. Svi su mogli da čuju Rutove škripu, stenjanja i krčanje, dok se protezao
pripremajući se za dan.
„Gde si zadobio opekotinu od niti, Džeksome?“, upita ga Mirim uobičajeno neposredno. Ona se
nagnula prema njemu i ispratila ožiljak nežnim dodirom, stisnuvši usne u očitom nezadovoljstvu zbog
hrapavosti.
„Učio sam Ruta da žvaće plamenac. U vejru Fort“, on je dodao posle zlokobne stanke, pošto je
video da se ona sprema da ga grdi.
„Zna li Lesa?“, upita Mirim naglasivši prvu reč.
„Da“, odvrati Džeksom. Dao joj je vremena da svari tu istinu. Ali ona nije htela da ostavi neke
stvari na miru.
„Onda nemam neko mišljenje o N'tonovom vejr-učitelju“, reče ona šmrkćući od negodovanja,
„kada je dopustio da te nit tako dokači.“
 „Nije njegovakrivica“,promumla Džeksom kroz napola sažvakan hleb.
„Zar Litol nije bio besan? Ne bi trebalo da sebe dovodiš u opasnost.“
Džeksom je snažno zavrteo glavom. Voleo bi da Menoli nije dovela Mirim sa sobom.
„I zaista ne vidim kakvog tu dobra ima za tebe. Ne možeš očekivati da se boriš sa Rutom.“
Džeksom se zagrcnu. „Mirim, ja ću se takođe boriti na Rutu.“
„Već jesi“, dobaci Menoli, pokazujući ožiljak od niti. „Sad začepi i pusti čoveka da jede.“
„Čoveka?“ Mirimin glas je dobio podrugljivi prizvuk i ona ga kosnu pogledom.
Menoli ispusti ljutiti zvuk. „Mirim ne bude li Pet uskoro poletela, bogami, bićeš sa svima u
svađi!“
Iznenađen, Džeksom pogleda u Mirim, koja se sva zajapurila.
„Ohoho, Pet je spremna da se obleti! To će dovesti u red neke od tvojih umišljenih stavova.“
Nije mogao da odoli a da ne likuje nad njenom zbunjenošću. „Je li Pet pokazala da joj se neko
posebno sviđa? Ha! Gledaj kako je crvena! Nikada ne bih pomislio da ću doživeti dan kada ćeš ostati
bez reči! A uskoro ćeš ostati i bez nečega drugog. Nadam se da će to biti najneobuzdaniji let koji su u
Bendenu imali još od vremena kada je Mnement prvi put obleteo Ramot!“
Mirim je prasnula, naškiljivši oči od besa, sa šakama stegnutim u pesnice na bokovima. „Bar će
moju Pet obleteti! To je više od onoga što ćeš ti ikada uraditi sa onim tvojim belim prcoljkom!“
„Miriml“, Menolin oštri glas je natera da se trgne, ali ne dovoljno brzo da bi bio izbrisan
gnevni odgovor koji mu se hladno prolomio kroz glavu. On je netremice gledao u nju pokušavajući da
odbaci njenu uvredu. „Previše uzimaš sebi za pravo, Mirim“, Menoli je govorila. „Mislim da bi bilo
bolje da odeš.“
„Možeš se kladiti u to da ću otići. I baš me briga ako budeš morala poput planinara da siđeš iz
ovog vejra, Menoli. Zaista, baš me briga.“ Mirim je istrčala iz odaje.
„Ljusaka mi i jaja, ali biće pravo olakšanje kada se ta njena zelena bude podigla da se pari. I to
bi se čak moglo dogoditi danas, s obzirom na to kako se ona ponaša.“ Menoli je govorila opuštenim
glasom, skoro kikoćući se na ponašanje njene prijateljice.
Džeksom je progutao zbog suvoće u ustima. Kruto je upravljao svojim previše uzburkanim
osećanjima za Rutovo dobro. Pogled ispod oka na belog zmaja mu pokaza da se njegov prijatelj i
dalje proteže i širi krila i noge. Džeksom se samo nadao da je zmaj bio i previše pospan da bi pratio
ono što su govorili. Nagnuo se prema Menoli.
„Da li znaš išta o...“, isturio je glavu prema Rutu, „što meni nije poznato?“
„O Pet?“, Menoli je namerno pogrešno protumačila ono što je rekao. „Pa, ako nikada nisi video
reakciju jahača na zmaja u teranju, Mirim je dala školski primer.“
Pet je izrasli zmaj, Rut reče zamišljeno. Džeksom je zastenjao, pokrivši lice šakom; trebalo je
da zna da Rutu malo šta promakne.
Menoli ga zapovednički klepi po ruci, dok je pogledom zahtevala objašnjenje.
„Da li bi voleo da obletiš Pet?“, Džeksom je upitao Ruta, a oči su mu se susrele sa Menolinim.
Zašto bi trebalo da je obletim? Ja sam je već nadleteo u svakoj trci koju smo leteli u Telgaru.
Nije brza u vazduhu kao ja.
Džeksom je ponovio Menoli tačno sve što je Rut rekao, pokušavši što je više moguće da glasom
podrži Rutov zbunjeni ton.
Menoli prasnu u smeh. ,,Oh, volela bih da je to Rut rekao u Mirimino uho. To bi je spustilo na
zemlju za klin ili dva.
Mnement želi da razgovara sa mnom, reče Rut s velikim poštovanjem,
podigavšisvojuglavuiokrenuvšijepremaMnementovoj litici.
 „Da li znaš nešto što ja ne znam? O Rutu?“, Džeksom upita vatrenim šapatom kada ju je uhvatio
pod ruku da bi je privukao.
„Čuo si ga, Džeksome.“ Menoline oči behu svetle od vedrine. „On prosto nije zainteresovan za
zmajeve, ne na taj način još uvek.“
Džeksom joj je snažno stegao ruku.
„Džeksome, zdravorazumski razmisli“, reče ona, naslonivši se na njega. „Rut je mali, sporije
sazreva od drugih zmajeva.“
„Misliš, moglo bi se dogoditi da nikada ni ne sazri da bi se pario, zar ne?“
Menoli ga je posmatrala mirno, a on ju je gledao pravo u oči ne bi li u njima našao sažaljenja ili
okolišanja; i nijedno nije pronašao. „Džeksome, zar ne uživaš u Korani?“
„Da, uživam.“
„Uznemiren si. Mislim da ne bi trebalo. Nikada nisam čula nijedne reči koja bi nagovestila da bi
trebalo da brineš. Samo to da je Rut neobičan.“
Rekao sam Mnementu ono što je želeo da zna. Oni sada idu, reče Rut. Misliš li da bih se
mogao okupati u jezeru?
„Zar ti nije bilo dosta kupanja juče u uvali?“, Džeksomu je laknulo što je čuo sebe kako smireno
odgovara svom zmaju.
To je bilo juče, odvrati Rut jednakim tonom. Od tada sam jeo i spavao na prašnjavom. I tebi je
potrebno kupanje, mislim.
,,U redu, u redu“, odgovori mu Džeksom. „'Ajde onda. Ali nemoj dozvoliti da te Lesa vidi sa
bilo kojim plamenim gušterom.“
Kako će mi onda leđa biti oprana kako treba?, Rut upita s blagim prekorom. Sišao je sa
kamenog ležaja.
„Šta mu je?“, Menoli se začudi naglas, cereći se Džeksomovom izrazu lica.
„Hoće da mu se izribaju leđa.“
„Poslaću ti svoje prijatelje, Rute, onog trena kada budeš stigao na jezero. Lesa neće primetiti.“
Rut je zastao dok je išao do prolaza u vejr, isturio glavu i strpljivo porazmislio. Potom je izvio
vrat i krenuo napred samouvereno. Da, Mnement je otišao, a i Ramot sa njim. Oni neće znati da ću
imati pravu kupku sa sve plamenim gušterima da mi izribaju hrbat kako treba.
Džeksom nije mogao ništa drugo do li da se nasmeje Rutovom tonu pravog zadovoljstva, kada je
napustio vejr.
„Izvini zbog neprijatnosti s Mirim, Džeksome, ali, nisam se mogla popeti do ovog nivoa bez Pet.
I bez nje.“
Džeksom je uzeo veliki gutljaj klaha. „Pretpostavljam da joj se mora oprostiti ako je Pet u
teranju.“
„Pa, obično joj se oprašta, šta god da uradi.“ Menolin ton beše podrugljiv.
„A?“
„Mirim se uvek provlači nekažnjeno sa bezobraznim ponašanjem...“
Iznenadna pomisao ga natera da naglo prekine harfistkinju. „Ne misliš li da se Mirim uvukla na
zemljište pre izleganja? Znam da se kune u to da nije, ali takođe znam da ona nije trebalo da utisne...“
„Ne više od onoga koliko si ti to učinio! Oh, zaboga, Džeksome, zar te ne mogu ni malo dirati?
Ne, ne mislim da je pokušala da utiče na Pet dok je još bila u jajetu. Ona je imala svoje plamene
guštere i uvek je bila zadovoljna sa njima. Ko ne bi sa troje? Takođe, sigurno znaš koliko je Lesa bila
besna posle toga kada je utisnula Pet? Pa, niko nije istupio tada da kaže da je ikad video Mirim kako
se šunja po zemljištu, a rekli bi da je tako bilo! Ona ume da se ponaša kao da je glavna, da bude
netaktična, teška i razdražljiva, ali ona nije pokvarena. Nisi bio na izleganju? E, pa, ja jesam. Pet je
došla do mesta na kome je sedela Mirim teturajući se, vrečeći na sav glas i odbijajući svakog od
kandidata na zemljištu, dok se F’lar nije našao primoran da odluči da Pet želi nekoga ko sedi među
posmatračima.“
Menoli slegnu ramenima. „Nekoga za koga se ispostavilo da je Mirim. Što je još čudnije, njeni
plameni gušteri nisu nikada odcvrkutali ni jedan prigovor. No, mislim da je to uparivanje bilo
onoliko... pa, sudbinski predodređeno kao i tvoje sa Rutom. Ni nalik onome kako sam ja stekla
Glavonju. Kao da mi je bio potreban još jedan plameni gušter.“ Ona napravi žalostan izraz lica. „Ali
njegovo jaje je puklo baš kada sam ga predavala onom šupljorukom detetu gospodara Grogea. On me
nikada nije smatrao krivom, a dete je dobilo zelenog. Bronzani bi bio protraćen na to derište!“
Džeksom je upro kažiprst u Menoli. „Brbljaš koještarije! Šta je to što kriješ? Šta je to što znaš o
Rutu, a da ja ne znam?“
Menoli pogleda Džeksoma pravo u oči. „Ne znam ništa, Džeksome. Ali, po onome što si mi
rekao samo pre nekoliko trenutaka, Rut je dočekao vesti o Petinom skorašnjem parenju sa ushićenjem
vejranina kome je rečeno da zameni svetiljke.“
„To ne znači...“
„To ne znači ništa. Tako da nema potrebe da se braniš. Rut sazreva sa zakašnjenjem. To je sve
što treba da misliš o tome... posebno kada ti je Korana pri ruci.“
„Menoli!“
„Mani da praskaš! Upropastićeš ono odmora što si imao prošle noći. Bio si potpuno bled!“
Stavila je šaku na njegovu ruku, stisnuvši je. „Ne petljam se oko te stvari sa Koranom. Samo
komentarišem, mada ti možda nećeš videti razliku.“
„Pada mi napamet da se Ruata ne tiče harfista“, reče on, škrgućući zubima da ne bi rekao ono što
je zapravo želeo.
„Ti, Džeksome, jahaču beiog Ruta, tičeš se harfista - ne mladi Džeksom, gospodar Ruate.“
„Opet praviš razlike.“
„Da, pravim ih, Džeksome“, i iako je njen glas bio ozbiljan, njene oči su svetlucale. „Kada
Džeksom utiče na ono što se događa Pernu, onda se tiče harfista.“
Džeksom ju je netremice gledao, još uvek zbunjen njenom ćutnjom oko povratka jajeta. Potom je
uhvatio čudni izraz upozorenja u njenim očima; iz nekog razloga van njegovog poimanja, ona nije
želela da on potvrdi tu pustolovinu.
„Ti si nekoliko ličnosti u isto vreme, Džeksome“, nastavila je prostodušno. „Gospodar utvrde
koji ne može biti predmet spora, jahač neobičnog zmaja i mladi čovek koji nije sasvim siguran ko je
ili šta bi trebalo da bude. Ti možeš, znaš, da budeš sve to i više, bez toga da budeš neveran bilo
kome, ili sebi.“
Džeksom otpuhnu. „Ko sad govori? Harfista ili Menoli koja svugde gura svoj nos?“
Ona je slegnula ramenima, snuždeno iskrivila usta, što se nije dalo tumačiti ni kao osmeh, ni kao
poricanje. „Delom kao harfista, zato što na većinu stvari ne mogu gledati, a da ne razmišljam kao
takva, ali najviše kao Menoli, upravo sada, mislim, zato što ne želim da budeš uznemiren. Posebno ne
posle onoga što si izveo juče!“ Nije bilo sumnje u toplinu njenog osmeha.
Njena bulumenta plamenih guštera je došla u vejr naglo uletevši. Džeksom je zadržao svoju
ljutnju zbog ovog prekida, zato što mu se više dopadalo da Menoli nastavi svoj govor u ovom
neobičnom raspoloženju bez zadrške. Ali, plameni gušteri su očevidno bili uzbuđeni i, pre no što ih je
Menoli mogla dovoljno smiriti da otkrije zašto, Rut je ušao u vejr, dok su mu oči kolutale u mnoštvu
boja.
 D'ram i Tirot su ovde, i svi su veoma uzbuđeni, reče Rut, poturivši njušku Džeksomu da bi je
ovaj pomazio. Džeksom je to učinio i krenuo da skida prljavštinu od plivanja sa očnog luka.
Mnement je mnogo zadovoljan sobom. Beše prizvuka žaljenja u tome što je rekao.
„Pa, Mnement ne bi mogao da dovede D'rama i Tirota nazad bez tvoje pomoći, Rute“, odgovori
Džeksom čvrsto. „Zar ne, Menoli?“
Ja ne bih mogao pronaći D'rama i Tirota bez pomoći plamenih guštera, Rut napomenu
nesebično. I ti si se setio vraćanja kroz dvadeset i pet obrtaja.
Menoli je uzdahnula, u nemogućnosti da čuje poslednje Rutove reči.
„Ustvari, više dugujemo onim južnim plamenim gušterima.“ „To je upravo ono što je Rut
rekao...“
„Zmajevi su iskren narod!“, Menoli je izdahnula teško i ustala. „Pođimo, moj prijatelju. Za tebe
i mene bi bilo bolje da se vratimo u sopstvene dvorane. Uradili smo ono zbog čega smo i poslati. I to
dobro. To je najverovatnije celo zadovoljenje koje ćemo dobiti.“ Začuđeno ga pogleda. „Zar nije
tako?“ Pokupila je svoj zavežljaj. „No, to tako i treba da ostane. Zar ne?“
Ona ga uhvati za ruku, podiže na noge, osmehujući se na poluzaverenički način što je začudo
razvejalo jed koji je počeo da oseća.
Kada su izašli na liticu, mogli su videti kretanja u kraljičinom vejru, dok su jahači i žene iz nižih
pećina jurcali preko da pozdrave D'rama i njegovog bronzanog.
„Moram priznati, više mi prija da napustim Benden sa svima u dobrom raspoloženju za
promenu“, reče Menoli, kada ih je Rut poneo gore. Džeksom je očekivao da vrati Menoli bezbedno u
Dvoranu harfista i da se vrati kući. Čim je Rut najavio sebe zmaju stražaru na plamen-visijama,
odmah su mu se Zair i mala kraljica sa vrpcom harfista okačili slabim kandžicama za vrat.
„To je Sebelova Kimi. Vratio se!“ Beše u njenom glasu prizvuka ushićenja koje Džeksom nikada
ranije nije čuo.
Zmaj strazar kaže da harfista želi da nas vidi. To kaže i Zair, obrati se Rut Džeksomu. I na
mene takođe misle, nadoda uz notu prijatnog iznenađenja.
„Rute, zašto harfista ne bi želeo da te vidi? On će ti sigurno odati počast koju zaslužuješ“, reče
Džeksom, još uvek osećajući nešto jeda, kada je pljesnuo izvijeni vrat s ljubavlju. Rut je okrenuo
glavu da bi izabrao mesto na koje će se spustiti u dvorištu.
Majstor Robinton i još jedan čovek sa čvorom majstora na ramenu dolazili su silazeći
stepenicima dvorane. Ruke majstor-Robintona bile su raširene, da bi mogao da ih oboje zagrli sa
takvim oduševljenjem, koje je skoro postidelo Džeksoma. A potom, na njegovo potpuno iznenađenje,
drugi harfista izvuče Menoli iz Robintonovog stega i započe da je vrti okolo-naokolo, cmačući je sve
vreme. Umesto da se pobune zbog ovakvog ponašanja prema njihovoj prijateljici, plameni gušteri su
izvodili neverovatne pokrete u vazduhu isprepletanih vratova i krila. Znao je da se kraljice plamenih
guštera retko međusobno dodiruju, ali Lepotica i nepoznata zlatna su se radosno grlile poput Menoli i
čoveka. Gledajući da vidi kakva je harfistina reakcija na ovakve ispade prisnosti, bio je zatečen
majstor-Robintonovim osmehom koji je pucao od zadovoljstva i koji je namah promenio čim je
primetio njegov pogled.
„Dođi, Džeksome, Menoli i Sebel imaju da razmene novosti za nekoliko meseci i ja hoću da
čujem tvoj opis D'ramovog pronalaska.“
Dok ga je Robinton vodio prema dvorani, Menoli je povikala i otrgla se iz Sebelovog zagrljaja,
mada primetio je da su joj prsti ostali u njegovim, kada je oklevajući koraknula prema Robintonu.
„Majstor-Robintone?“
„Šta je?“, Robinton odglumi zaprepašćenje. „Zar ne može Sebel dobiti nešto od tvog vremena
posle toliko izbivanja?“
Džeksomu je prijalo da je vidi nesigurnu i zbunjenu. Sebel se smešio.
„Prvo saslušaj šta on ima da ti ispriča, devojko“, reče joj Robinton nežnije. „Sasvim ću se lepo
snaći sa Džeksomom.“
Osvrnuvši se još jednom na ovaj par, dok ga je Robinton pratio do Dvorane, Džeksom vide da
su jedno drugom obgrlili struk i prislonili glave. Njihovi gušteri su vrludali iznad njih, prateći ih dok
su koračali polako prema poljani iza Dvorane harfista.
„Ti si doveo D'rama i Tirota nazad?“, upita harfista Džeksoma.
„Pronašao sam ih. Bendenske vejr-vođe su ih vratile jutros, po tamošnjem vremenu.“
Robinton je oklevao, a njegovo stopalo je zamalo omašilo poslednji stepenik, dok je vodio
Džeksoma u svoje odaje. „Ipak su bili tamo, u uvali, sve vreme? Baš kako sam i slutio.“
„Dvadeset i pet obrtaja unazad“, i, bez daljeg nagovaranja, ispriča pustolovinu od samog
početka. Njegov slušalac je pokazao više razumevanja i pažnje za ono što je govorio, nego što su
ikada to učinili F'lar ili Lesa, tako da je počeo da uživa u ovoj, za njega, neuobičajenoj ulozi.
„Ljudi?“, harfista, koji je sedeo u svojoj stolici, sa jednom nogom na stolu, naglo se pomeri,
spustivši je uz tresak dole. Njegova potpetica odjeknu na kamenom podu. „Videli su ljude?“
Džeksom se istog trena trgnuo. Majstor-harfista se poneo skoro kao da je očekivao ovakvu
novost, uzevši u obzir da su vejr-vođe bile uzbunjene i sumnjičave, kada su čule za ovo.
„Oduvek sam držao da smo došli sa Južnog kontinenta“, reče harfista, više za sebe. Potom je
pokazao Džeksomu da nastavi.
On ga je poslušao, ali uskoro je primetio da harfista samo napola prati njegovu priču, iako je
klimao glavom i povremeno zapitkivao. Govorio je o svom i Menolinom bezbednom povratku u vejr
Benden, ne zaboravivši da spomene svoju zahvalnost Mnementu, jer je dozvolio Rutu da jede. Potom
je zaćutao, pitajući se kako da harfisiti postavi pitanje koje ga je klalo, ali ovaj se mrštio zbog nekih
svojih misli koje su mu se vrzmale po glavi.
„Ispričaj mi ponovo šta su plameni gušteri rekli o tim ljudima“, zamoli ga Robinton, nalaktivši
se na sto, naginjući se napred, očiju upravljenih na Džeksoma. Zair je ponovio upitni prizvuk sa
njegovog ramena.
„Nisu rekli nešto mnogo, majstor-Robintone. U tome je nevolja! Toliko su se uzbudili, da bi sve
to imalo malo smisla. Menoli bi vam verovatno mogla reći mnogo više, zato što su sa njom bili
Lepotica i trojica bronzanih. Ali...“
„Šta je Rut rekao?“
Džeksom je slegnuo ramenima, nesrećno svestan da su njegovi delimični odgovori nedovoljni.
„Rekao je da su slike previše zbrkane, iako su sve bile o ljudima, njihovim ljudima. I da Menoli
i ja nismo njihovi ljudi.“
Posegao je za krčagom klaha, da bi isprao suvoću u ustima. On učtivo napuni vrč za harfistu,
koji je odsutno popio polovinu iz njega, dok je bludeo u mislima.
„Ljudi“, reče ponovo majstor-Robinton, razvukavši poslednji samoglasnik i završivši glas
coktanjem jezika. Toliko je brzo ustao da je Zair zapištao, kačeći se da bi uhvatio ravnotežu. „Ljudi, i
to tako davno, da su slike plamenih guštera slabe. To je veoma zanimljivo, zaista veoma zanimljivo.“
Harfista je počeo da se šetka, mazeći Zaira, koji je cvrkutao prekorno.
Džeksom je pogledao kroz prozor ka Rutu, koji se sunčao u dvorištu, a okolni plameni gušteri su
se rojili oko njega. Zaludno je slušao hor, pitajući se zašto su toliko često prekidali pevanje balade,
jer nije mogao da primeti nesklad u njihovom saglasju. Povetarac koji je ulazio kroz prozor beše
prijatan, nežan od letnjih mirisa, no, iz ovoga ga je Robinton naglo trgnuo, uhvativši ga za rame.
 „Odlično si se pokazao, momče, ali bi bilo bolje da se sada vratiš u Ruatu. Napola si zaspao.
Taj skok kroz vreme je izvukao više iz tebe nego što uviđaš.“
Dok ga je majstor-harfista pratio do dvorišta, naterao ga je da još samo jednom ponovi razgovor
sa plamenim gušterima. Ovog puta, harfista je oštro klimao glavom na svaku pojedinost, kao da želi
osigurati da mu se svaka pojedinost ureze u pamćenje.
„Mislim da je to što si našao D'rama i Tirota sigurne, najmanje bitno u svemu ovom. Znao sam
da sam u pravu što sam uključio Ruta i tebe. Nemoj biti iznenađen, ako me budeš još čuo oko ove
rabote, naravno, s Litolovim odobrenjem.“
Još jednom mu prijateljski stegnuvši ruku, Robinton odstupi da bi mu dozvolio da uzjaše Ruta,
dok su plameni gušteri pištali u znak razočarenja zbog kraja posete njihovog prijatelja. Kada se Rut
poslušno podigao u vazduhu, Džeksom je odmahnuo u vedri pozdrav nestajućem obličju majstor-
harfiste. Potom je pogledao dole prema reci ne bi li ugledao Menoli i Sebela. U isto vreme je bio i
ljut na sebe, zato što je želeo da zna gde se nalaze - i više razdražen, jer kad ih je primetio, video je
bliskost u njihovom ponašanju, koja je pokazivala da su oni u vezi koje je on bio u potpunosti
nesvestan.
Nije otišao pravo nazad u Ruatu. Litol ga nije očekivao u neko određeno vreme. Pošto takođe
nije video plamene guštere koji bi ga otkucali, zamolio je Ruta da ih odvede u utvrdu Visoravan.
Pošto se Rut veselo složio, zapitao se nije li zmaj bolje upućen u ono što mu se vrzma po glavi od
njega samog.
Bilo je blizu podneva na zapadnom Pernu, i Džeksom je razmišljao o tome kako će privući
Koranu, a da svaki sluga u utvrdi ne sazna za njegovu posetu. Njegova potreba za njom je bila
dovoljno velika da bi ga učinila razdražljivim.
Ona dolazi, reče mu Rut, spustivši svoje krilo, da bi Džeksom mogao videti devojku kako izbija
iz utvrde i kreće se ka reci, dok joj se korpa klati na ramenu.
Nije bilo veće slučajnosti od ovoga! On reče Rutu da ih odvede na obalu reke, na kojoj su
obično žene iz njene utvrde prale veš.
Tok nije nešto dubok, reče Rut nemarno, ali postoji velika stena na suncu, na kojoj će mi biti
prijatno i toplo. I pre no što mu je Džeksom išta mogao odvratiti, počeo je da klizi prema reci, pored
brzih uzavrelih voda koje su tekle preko opasno rasutih stena ka mirnoj površi vode i ravnoj
stenovitoj izbočini. Iskosivši se zgodno da ne bi povredio krila na granama drveća koje je pravilo
debelu hladovinu, i pratilo reku duž obale, Rut se prizemljio na najvećoj steni. Ona dolazi, ponovi
on, spustivši ramena da bi Džeksom mogao da siđe.
Iznenada Džeksom poče da se koleba u sukobu svojih želja i sumnji. Mirimine srdite natuknice
mu ponovo odjeknuše u glavi. Rut je zaista dobro zašao u uobičajeno doba za parenje, a i dalje...
Ona dolazi i dobra je za tebe. Ako je dobra za tebe, onda je i za mene dobra, reče Rut. Ona te
čini sretnim i opuštenim i to je dobro. A i ovde sunce me greje i čini me srećnim. Kreni.
Zatečen jačinom tona svog vejr-parnjaka, Džeksom je zurio u njegovo lice. Oči su mu nežno
kolutale, sa plavim i zelenim odsjajima zadovoljstva, koji behu u potpunoj suprtonosti sa jačinom u
njegovom glasu.
Potom je Korana stigla do poslednjeg prevoja na putu ka obali reke i videla ga. Ispustila je
svoju korpu, rasuvši rublje, i potrčala, zagrlila ga toliko snažno, ljubeći mu vrat i lice sa takvom
neskrivenom srećom, da je uskoro bio previše zauzet da bi mogao razmišljati.
Zajedno su krenuli ka mekoj mahovini koja je pokrivala zemlju iza kamenjara, van vidokruga sa
obale reke, van Rutovog vida. Korana je bila željna i nestrpljiva poput njega da zadovolji želju
osujećenu prilikom njegove prethodne posete utvrdi. Kada su njegove ruke dodirnule njeno nežno telo
i kada ga je osetio na svome, kroz glavu mu nakratko promače pitanje da li bi ona bila toliko podatna
draga, da nije gospodar Ruate. No, nije mario. Sada je on bio njen dragan. Predao se tome u
potpunosti. U samom trenu njegovog vrhunca, snažnom do bola, bio je svestan nežnog dodira i znao,
sa osećanjem olakšanja koje je povećalo njegovo sopstveno, da je Rut bio udružen sa njim, kao i
uvek.
 Dvanaesto poglavlje
Utvrda Ruata, Fidelova utvrda, padanje niti, 6.7.15.

Sačuvati tajnu od zmaja beše teška rabota. Jedino sigurno vreme kada je Džeksom mogao
slobodno da razmišlja o onome što nije želeo da Rut sazna bilo je obično veoma kasno noću, kada bi
njegov prijatelj duboko spavao, ili ujutro kada bi se probudio pre njega. Retko mu je bilo potrebno
da sakrije svoje misli od Ruta, što je dodatno otežavalo i sprečavalo postupak. Zatim, takođe i tok
njegovog života - sada već dosadna obuka sa vejranskim krilom, pomaganje Litolu i Brendu da
podignu utvrdu u potpunosti na letnje radove, da se i ne pomenu odlasci do utvrde Visoravan - odmah
bi ga srušio u san, čim bi se pokrio krznima. Ujutro bi ga obično Tordril ili neki drugi štićenik
izvukao iz kreveta, baš u vreme kada je trebalo održati sastanke za taj dan.
No, i pored toga, problem sa Rutovim sazrevanjem bi mu se javljao u mislima u nezgodna
vremena tokom budnosti i morao ih je kruto ugušiti, pre no što bi nagoveštaj uznemirenosti stigao do
njegovog zmaja.
Dva puta su se u vejru Fort, čisto da bi još više pojačalo problem, zelene u teranju podigle u let,
praćene od strane onih smeđih i plavih koji su osećali da su sposobni da je sustignu. Prvog puta,
Džeksom je bio usred vežbe i desilo se da je primetio let oko krila vejr-učenika. Naglo je skrenu
pažnju sa njih, kada je Rut potpuno nezainteresovan nastavio manevar koji su izvodili. Morao je da se
uhvati za borbene pojaseve da bi ostao na mestu.
Drugog puta, on i Rut su bili na zemlji kada su krici zelene u teranju koja je pustila krv svojoj
lovini iznenadili vejr. Ostali vejr-učenici nisu bili dovoljno zreli da bi bili zainteresovani, ali vejr-
učitelj je dugo gledao u njegovom pravcu. Istog trena, shvatio je da se K'nebel očigledno pita hoće li
se on i Rut pridružiti onima koji čekaju da zelena poleti.
Beše obuzet svim mogućim osećanjima - nespokojstvom, sramom, iščekivanjem, nevoljnošću i
potpunim užasom - toliko, da se Rut propeo, raširivši krila, uzbunjen.
Sta te je uznemirilo?, zahtevao je Rut da zna, nameštajući se na zemlji i okrenuvši vrat da bi
video svog jahača, dok su mu oči kolutale u brzom odgovoru na njegova osećanja.
,,U redu sam. U redu sam“, Džeksom je rekao užurbano, mazeći mu glavu, u očajnoj želji da ga
pita hoće li uopšte da obleti zelenu i nadajući se u prigušenom šapatu duboko u duši da neće!
Uz izazivajuće rezanje, zelena zmajica se podigla u vazduh, a odmah, pošto je ponovila
podrugljivi izazov, za njom su se podigli plavi i smeđi. Brža, lakša od svih svojih mogućih parnjaka,
sposobnost joj se povećala zahvaljujući njenoj spremnosti za parenje, tako da je dostigla priličnu
razdaljinu pre nego što se prvi mužjak podigao u vazduh. Potom su svi bili za njom. Na lovištu,
njihovi jahači su zatvorili obruč oko jahačice zelene. Izazivačica i njeni progonitelji su se prebrzo
pretvorili u mrlje na nebu. Jahači su napola trčali, a napola se spoticali, dok su jurili ka nižim
pećinama, gde je bila obezbeđena posebna odaja.
Džeksom nikada pre nije prisustvovao ljubavnom letu zmajeva. Progutao je pljuvačku,
pokušavajući da navlaži osušeno grlo. Osetio je kako mu srce i krv dumbaraju i napetost koju je
obično doživljavao samo kada je držao Koranino vitko telo pored sebe. Odjednom se zapitao koji je
zmaj obleteo Miriminu Pet, koji je jahač...
Dodir po ramenu natera ga da poskoči i vrisne.
„Pa, ako Rut nije spreman da danas leti, ti sigurno jesi, Džeksome“, rekao mu je K'nebel. Vejr-
učitelj je pogledao gore ka dalekim tačkicama na nebu. „Čak i parenje zelene može biti
onespokojavajuće.“ K'nebelov izraz lica je bio pun razumevanja. Klimnuo je prema Rutu. „Nije bio
zainteresovan? Ne, pa dobro, daj mu vremena! Bilo bi bolje da odeš. Ionako je skoro vežba završena
za danas. Jedino što moram da zaposlim mlađe negde drugo, kada zelena bude uhvaćena.“
Tada je Džeksom uvideo da se ostatak krila rasuo. K'nebel ga je ponovo ohrabrujuće potapšao
po leđima, a potom otišao prema svom bronzanom, živahno ga uzjahavši i poteravši ga gore prema
njihovom vejru.
Razmišljao je o zverima na nebu. Nerado je mislio o njihovim jahačima u unutrašnjoj odaji,
povezanim sa svojim zmajevima, dok se bore sa osećanjima, iz čega će proizići još jače i bliže veze.
Mislio je na Mirim. I na Koranu.
Zastenjavši, bacio se Rutu na vrat, bežeći od atmosfere uzavrelih osećanja vejra Fort,
pokušavajući da pobegne od svoje iznenadne svesti o onome što je verovatno oduvek znao o
jahačima, ali je tek ovog jutra prihvatio.
Nameravao je da ode do jezera da bi se potopio u hladne vode i da bi pustio da mu ledeni šok
izleči telo i zaledi mučenje koje je osećao u glavi. Ali mesto toga, Rut ga je odveo u utvrdu
Visoravan.
„Rute! Ka jezeru. Vodi me na jezero!“
Za tebe je bolje da budeš sada ovde, bio je Rutov neočekivani odgovor. Plameni gušteri kažu
da je devojka na gornjem polju. Još jednom zmaj je preuzeo inicijativu, klizeći prema polju na kome
se mlado žito talasalo, blistavo zeleno na podnevnom suncu, u kome je Korana marljivo motikom
kidala žilavu divlju lozu koja je rasla po krajevima oranice i pretila da uništi usev.
Rut je sleteo na uskom prolazu između žita i zida. Korana, oporavljajući se od iznenađenja zbog
njegovog neočekivanog dolaska, mahnula mu je u pozdrav. Umesto da pojuri ka njemu, kao što je to
obično činila, ona je zabacila kosu unazad i obrisala znoj sa lica.
„Džeksome“, započela je ona, dok joj se približavao, a zov njegovih bedara kada ju je osmotrio,
„volela bih kad ne bi...“
Ućutkao je poljupcem njen poluizazivački prekor, i osetio težak udarac duž boka. Priljubivši je
uz sebe desnom rukom, on levom pronađe motiku koja ga je udarila. Istrgnuvši je iz njenog stiska, on
je odbaci daleko. Korana se migoljila ne bi li se oslobodila, potpuno nespremna za njegovo ovakvo
ponašanje. Pribio ju je bliže, pokušavajući da suzdrži pritisak koji se u njemu podizao, dok mu ona ne
odgovori. Mirisala je na zemlju i na znoj. Njena kosa je takođe, pokrivajući joj lice dok joj je ljubio
vrat i grudi, mirisala na sunce i znoj, i to ga je još više uzbudilo. Negde u njegovoj podsvesti beše
zelena zmajica, koja u prkosu urliče. Negde, previše blisko potrebi koju je osećao, beše prizor zmaj-
jahača u unutrašnjoj odaji, koji čekaju, sa istim uzbuđenjem poput njegovog, da zelena zmajica bude
uhvaćena od strane najbržeg, najjačeg ili najmudrijeg od njenih progonitelja. Ali, Korana beše ona
koju je držao u zagrljaju, i Korana beše ona koja je počela da odgovara na njegovu želju. Bili su na
toplom tlu, osećao je pod laktovima i kolenima vlagu zemlje po kojoj se ona upravo valjala. Sunce je
bilo toplo na njegovoj stražnjici, dok je pokušavao da obriše sećanja na one jahače koji su bezglavo
jurišali prema unutrašnjoj odaji, i na izazivanje zelene zmajice u letu. Nije se opirao ili odricao
Rutov poznati i voljeni dodir, kada mu je vrhunac oslobodio damare u telu i umu.
Sledećeg jutra, Džeksom se nije mogao naterati da ode na vežbu u vejr. Litol i Brend su otišli
rano izjutra, odjahavši do udaljenog imanja sa štićenicima, tako da ga niko i nije tražio. Kada je po
podne napustio utvrdu odlučno je upravio Ruta ka jezeru i ribao ga, sve dok ga on blago nije upitao
šta nije u redu.
„Rute, ja te volim. Ti si moj. Ja te volim“, reče Džeksom želeći svim srcem da je u mogućnosti
da doda, uz svoje pređašnje vedro samopouzdanje, da bi učinio sve na svetu za svog prijatelja.
„Volim te!“, on ponovi kroz stisnute zube i zaroni sa Rutovih leđa što je dublje mogao u studene vode
jezera.
Gladan sam, možda, reče Rut, dok se Džeksom borio protiv pritiska vode i nedostatka vazduha
u plućima.
Dok se borio za vazduh, pomislio je da bi to sigurno moglo da mu obezbedi potrebno vreme da
porazmisli o svemu bez Rutovog znanja. „Postoji utvrda u južnoj Ruati, u kojoj se tove veriji.“
To će mi sasvim odgovarati.
Džeksom se brzo obrisa, uvuče u svoju odeću i obuću, odsutno prebacivši mokri peškir preko
ramena, dok se penjao na Ruta i upravljao ga nagore u međuprostor do južnog imanja. Uvideo je
svoju glupost onog trena kada je smrtonosna studen međuprostora sledila mu vlagu oko vrata.
Sigurno će iz ove gluposti izvući bolnu i neprijatnu prehladu.
Rut je lovio uobičajeno brzo. Plameni gušteri, domaći sudeći po njihovim bojama tračica, stigli
su, očevidno pozvani od strane belog zmaja da podele gozbu. Džeksom ih je posmatrao, slobodniji da
razmišlja, dok je Rut u potpunosti zauzet lovom i jelom. Nije bio zadovoljan sobom. Beše duboko
zgađen i gnušao se načina na koji je iskoristio Koranu. Zbunila ga je činjenica da je ona istom silinom
odgovorila na ono što je on morao priznati sebi da je pohota. Njihova veza, nekada nevino
zadovoljstvo, beše nekako uprljana. Nije uopšte bio siguran u to da li mu je stalo da nastavi kao njen
ljubavnik, i taj stav mu je natovario još jedno breme krivice. U neku ruku išlo mu je u prilog to što joj
je pomogao da završi okopavanje koje je prekinuto zbog njegovog nasrtaja. Zahvaljujući tome, ona
neće imati nevolja sa Fidelom što nije završila svoj posao. Mlada pšenica je bila bitna. Ali nije
trebalo da uzme Koranu na taj način. Takvo nešto je bilo neoprostivo.
Svidelo joj se baš mnogo. Rutova misao ga je toliko neočekivano dodirnula, da se ukočio.
„Kako bi ti uopšte mogao to znati?“
Kada si sa Koranom, njena osećanja su takođe veoma jaka i poput tvojih. Tako da i nju mogu
osetiti. Samo tada. Drugačije, ja je ne čujem. Više je prihvatanje nego žaljenje obojilo Rutov glas.
Skoro kao da je osećao olakšanje što je dodir ograničen.
Rut je meko išao sa polja dok je govorio, pošto je pojeo dva utovljena verija, neostavivši
mnogo za plamene guštere da bi mogli pročeprkati. Džeksom je gledao svog prijatelja, a kolutanje
njegovih blistavih očiju se usporavalo, kako je crvena boja gladi bledela u tamno ljubičastu, a potom
plavu koja je označavala zadovoljstvo.
„Da li ti se sviđa ono što čuješ? Naše vođenje ljubavi?“, upita ga Džeksom, naglo odlučivši da
otkrije svoju brigu.
Da. U tome uživam toliko mnogo. To je dobro za tebe. Sviđa mi se da to bude dobro za tebe.
Džeksom je poskočio na noge, progutan od strane nemoći i krivice. „Ali, zar ne želiš to za sebe?
Zašto se uvek brineš za mene? Zašto nisi otišao da obletiš onu zelenu?“
Što te to brine? Zašto bi trebalo da obletim zelenu?
„Zato što si zmaj.“
Ja sam beli zmaj. Plavi i smeđi i povremeno bronzani obletaju zelene.
„Mogao si je obleteti. Rute, mogao si je obleteti!“
Nisam želeo. Ponovo si uznemiren. Ja sam te uznemirio. Rut je pružio vrat, a njegova njuška
mu je nežno dodirnula lice u znak izvinjenja.
Džeksom mu se obisnuo o vrat, nabivši svoje čelo u glatku, mirisnu kožu, usredsređujući se na to
koliko voli svog Ruta, svog najneobičnijeg Ruta, jedinog belog zmaja na vascelom Pernu.
Da, ja sam jedini beli zmaj koji je ikada postojao na Pernu, reče Rut bodreći ga, pomerivši se
tako da bi ga mogao uvući bliže unutar kruga svojih prednjih nogu. Ja sam beli zmaj. Ti si moj jahač.
Mi smo zajedno.
 „Da“, odvrati Džeksom, priznajući poraz, „mi smo zajedno.“
Osetio je ledenu jezu koja mu je prošla telom i kihnuo je. Ljusaka mu, budu li ga čuli u utvrdi
kako kija, odmah će postati predmet nekih od onih ubitačnih lekarija koje je Dilana svima gurala.
Zakopčao je jaknu, obmotao, sada već osušeni, peškir oko vrata i grudi i, penjući se na Ruta,
predložio da se što pre vrate u utvrdu.
Izbegao je kljukanje lekarijama samo zato što se klonio Dilani sa puta, tako što je ostao u svojim
odajama. Razglasio je da je zauzet zadatkom koji izvršava za Robintona i da ne želi da ga prekinu za
večernji obrok. Nadao se da će ovo kijanje popustiti do večeri. Litol će ga sigurno posetiti, što ga
podseti da bi se on mogao naljutiti, ne bude li imao da pokaže šta je radio čitavog popodneva.
Ustvari, hteo je da nacrta svoja zapažanja o prelepoj uvali, sa kupom na središtu ogromne planine,
toliko pravilnom u svom zakrivljenom obliku. Koristeći ugljani štapić koji je majstor Bendarek
razvio da bi koristio na svojim listovima papira, Džeksom je skroz utonuo u svoj nacrt. Pomislio je
kako je mnogo lakše raditi sa ovim priborom nego sa peščanom tablom. Pošto se njegovo sećanje na
uvalu nije pokazalo kao toliko verno, greške je mogao obrisati grudvicom napravljenom od soka
mekog drveta, sve dok je vodio računa o tome da površinu ne izgrebe previše.
Uspeo je da sačini pristojnu mapu D'ramove uvale, kada ga je kucanje na vratima prenulo iz
zanetosti poslom. Snažno je kihnuo, pre no što je odgovorio posetiocu da uđe. Izgledalo je da na
njegov glas nije mnogo uticalo to što mu je nos bio prepun.
Litol je ušao, pozdravio ga i prišao radnom stolu, učtivo sklanjajući pogled sa onoga na čemu je
radio.
„Je li Rut jeo danas?“, upita ga, „zato što je N'ton poslao poruku da te podseti da niti padaju na
severu i da bi mogao leteti sa krilom. Rut će imati dovoljno vremena da svari ono što je pojeo, zar
ne?“
„On će biti sasvim u redu“, odvrati mu Džeksom, svestan i uzbuđenja, i osećaja neizbežnosti
zbog budućeg leta na niti na Rutovim leđima.
„Jesi li završio onda svoju obuku sa vejr-učenicima?“
Dakle, Litol je primetio njegovo jutrošnje bekstvo iz vejra. Džeksom je takođe primetio i blago
iznenađenje u glasu svog staratelja.
„Pa, moglo bi se reći da sam naučio sve što bi trebalo da znam, pošto ne letim redovno sa
borbenim krilom. Nacrtao sam ovu skicu D'ramove uvale. To je mesto na kome smo ga pronašli. Zar
nije prelepo?“ Pružio je list Litolu.
Na njegovo zadovoljstvo, Litol je izgledao iznenadno zainteresovan, dok je gledao pažljivo u
skicu i dijagram.
„Tvoj prikaz planine je tačan? To mora biti da je najveći vulkan na Pernu! Jesi li pogodio
perspektivu? Kako je veličanstveno! A ovaj predeo ovde?“, njegova ruka pređe preko prostora iza
drveća, koje je Džeksom pažljivo nacrtao u njegovoj raznolikosti i onoliko verno koliko se mogao
setiti njegovog položaja oko ruba uvale.
„Šuma se širi do nižih brda, ali mi smo, naravno, ostali na plaži...“
„Prelepo! Svako može razumeti zašto se harfista toliko dobro sećao ovog mesta.“
Očito nevoljno, Litol je vratio list na sto.
„Crtež je bedna predstava pravog mesta“, reče Džeksom svom staratelju, završivši rečenicu
povišenim tonom. Nije mu bilo prvi put da vidi Litolovo gnušanje prema letenju na zmajevim leđima,
sem kada se radilo o najznačajnijim putovanjima.
Litol ga je pohvalio kratkim osmehom, zavrtevši glavom. „Dovoljno je dobro da bi se uz pomoć
toga zmaj upravio, siguran sam u to. Ali, molim te me se seti, kada ti padne na pamet da se tamo
vratiš.“
Sa tim recima on mu požele laku noć, ostavivši ga pomalo uznemirenog. Je li mu to Litol dao
posrednu dozvolu da se vrati u uvalu? Zašto? Ocenjivački je pregledao nacrt, pitajući se da li je
zaista tačno nacrtao drveće. Bilo bi lepo vratiti se ponovo tamo. Recimo, posle padanja niti, ako
letenje ne iscrpi Ruta previše...
Voleo bih da sperem vonj od plamenca u vodama uvale, obrati mu se Rut pospano.
Nagnuvši stolicu unazad, Džeksom je mogao videti belu Rutovu masu na ležaju, dok mu je glava
upravljena prema njegovim vratima, iako su oba sloja zmajevih kapaka bila zatvorena.
Zaista bih to voleo.
,,I možda bismo mogli izvući i više od plamenih guštera o onim ljudima.“ Da, mislio je on, s
olakšanjem što ima određeni cilj, bilo bi to veoma dobro. Ni F’lar, ni Lesa mu nisu zabranili da se
vrati u uvalu. Sigurno je da je bio dovoljno udaljen od Južnog vejra, tako da neće sebe dovesti u
opasnost da izazove vejr-vođe. Sada, kada bi mogao saznati više o ljudima, Robintonu bi učinio
uslugu. Možda bi čak uspeo da pronađe leglo negde duž obale. Možda je na to Litol i mislio, kada mu
je dao posrednu dozvolu. Naravno! Zašto to pre nije shvatio?
Izračunato je da će padavine niti stići sledećeg jutra, baš posle devetog sata. Iako Džeksom nije
trebalo da leti na svom uobičajenom mestu sa posadama bacača plamena, ipak je probuđen rano od
strane sluge koji mu je doneo na poslužavniku klah i slatki hleb, kao i pakovanje mesnih rolnica za
ručak.
Bio je svestan začepljenog nosa, zategnutosti u grlu i sveopšteg osećanja nemoći. Proklinjao je
samog sebe tiho zbog tog trena nepromišljenosti, koji će dovesti do toga da mu presedne njegovo
prvo padanje niti. Šta mu je, za ime sveta, bilo da se valja tamo-amo u požudi na vlažnoj, tek
prevrnutoj zemlji, da roni u studenom jezeru, a potom da ide međuprostorom polunatopljen? Kihnuo
je nekoliko puta dok se oblačio. To mu je pročistilo nos, ali glavobolja je i dalje bila tu. Obukao je
svoje najtoplije podkrzno, najdeblju tuniku, čakšire i stavio dodatnu postavu u čizme. Kuvao se, kada
su on i Rut napustili odaje. Utvrdari su jurcali po dvorištu, uzjahujući trkače, pričvršćujući bacače
plamena i opremu. Zmaj stražar i plameni gušteri su žvakali plamenac na visinama. Pošto je uhvatio
Litolov pogled, dok je ovaj stajao na najvišem stepeniku ulaza u utvrdu, Džeksom mu pokaza prema
nebu i vide njegov pozdrav u odgovor, pre no što je nastavio da izdaje naređenja za današnje
vanredno stanje. Ponovo je kihnuo, toliko jako, da se zaneo.
Jesi li dobro?, Rutove oči kolutale su se brže zbog zabrinutosti.
„Za budaletinu koja je navukla prehladu, da, dobro sam. 'Ajmo da krenemo. Kuvam se u ovom
krznu.“
Rut ga je poslušao i Džeksom se osećao mnogo prijatnije sa vetrom koji mu je hladio lice. Ruta
je upravio ka vejru, pošto su imali dosta vremena. Nikada više neće biti toliko blesav da ponovo ode
u međuprostor onako oznojan. Možda bi mu bilo bolje da se presvuče u lakšu opremu za letenje kada
bude stigao u Fort. Biće mu dovoljno toplo kada se budu borili protiv niti. Međutim, vejr je bio na
većoj visini u planinama od Ruate i kada su sleteli nije više osećao da mu je pretopio.
Prateći uputstva koja su mu dobro utuvili u glavu, Džeksom je poveo Ruta da pokupe svoju
vreću plamenca. Potom ga je upravio da uzme kamenje iz zalihe koja je ležala u udubini baš u tu
svrhu. Rut je počeo da žvaće plamenac, pripremajući svoj drugi stomak za plamen. Pošto je dobro
počeo, imao je postojan plamen koji bi se lako mogao dopuniti u letu dodatnim kamenom iz vreće
koju je nosio. Dok je Rut žvakao, Džeksom je uzeo ogroman vrč klaha koji se pušio, nadajući se da će
ga to oživeti. Osećao se jadno, a nos mu je sve vreme curio.
Na sreću buka od mnoštva zmajeva koji su žvakali kamen prikrila je njegove napade kijanja. Da
mu ovo nije bio prvi put kako će se boriti sa Rutom protiv niti, moglo se lako desiti da bi oklevao
oko nastavljanja svega ovoga. Potom je sebe ubedio u to da pošto će vejr-učenici bez sumnje leteti
posle drugih krila na ivici padavina niti, verovatno će moći da izbegne česte odlaske u međuprostor,
ako uopšte za tim i bude potrebe, tako da će veoma malo rizikovati od toga da mu se pogorša
prehlada. Nije mu se dopadala ideja da kija baš kada Rut bude morao da ode u međuprostor da bi
izbegao niti.
N'ton i Liot se pojaviše na Zvezdanim kamenovima, i kada je vejr-vođa podigao ruku, zmaj je
riknuo za tišinu. Četiri fortske kraljice, inače veće od velikog bronzanog, stajale su mu postrance, ali,
u Džeksomovim očima, njihov sjaj je samo uvećavao njegovu veličanstvenost. Zmajevi su na svim
liticama vejra slušali Liotove tihe zapovesti, a potom su se krila oblikovala. Džeksom je bez neke
potrebe proverio borbene pojaseve koji su ga čvrsto držali za sedište na hrbatu Rutovog vrata.
Mi ćemo jahati sa krilom kraljica, Rut je rekao svom jahaču.
„Je P svi vejr-učenici?“, upita Džeksom, pošto ništa nije čuo od K'nebela o promeni položaja.
Ne, samo mi. Rut je zvučao zadovoljno, ali Džeksom uopšte nije bio siguran u tu čast.
Njegovo oklevanje je primetio vejr-učitelj, koji mu dade kratak znak da preuzme položaj koji
mu je dodeljen. Tako je upravio Ruta na gore ka Zvezdanim kamenovima. Kada se Rut zgodno
prizemljio na levom boku Selijant, najmlađe fortske kraljice, Džeksom se pitao izgleda li glupo kao
što se i osećao, u tuđim očima ovoliko umanjen pored zlatne kraljice.
Liot je ponovo riknuo i vejr-vođe su poletele sa Zvezdanih kamenova, ostavljajući dovoljno
mesta za krila, pre no što su se podigli na snažno zamahujući ka nebu. Rutu nije bio potreban prostor
za uzletanje i on je nakratko lebdeo pre no što je zauzeo svoj položaj pored Selijant. Prila, njena
jahačica, odmahnula je ohrabrujuće pesnicom i potom je Rut saopštio Džeksomu da mu je Liot izdao
zapovest da krenu u međuprostor u susret nitima.
Kada su izbili iznad golih brda severne Ruate, Džeksom otkri da oseća raspoloženje koje nikada
ranije nije doživeo na Rutu. Krila borbenih zmajeva su se raširila iznad i skroz oko njegovog nižeg
položaja u kraljevskom krilu. Nebo je izgledalo preplavljeno zmajevima, koji su svi bili okrenuti ka
istoku, a najviše krilo beše ono koje će prvo dodirnuti niti koje su se bližile.
Džeksom je šmrknuo, razdražen time što je njegovo stanje umanjivalo ovaj lični uspeh:
Džeksom, gospodar utvrde Ruata, zaista će leteti na svom belom zmaju protiv nitil Između nogu
mogao je osetiti Rutovo telo kako se komeša od suspregnutog gasa i pitao se da li je to na bilo koji
način blisko njegovom sopstvenom osećanju začepljenosti i pritiska u glavi.
U prasku brzine najviše krilo je krenulo napred i on nije imao više vremena za razmišljanja,
pošto je, takođe, zapazio koprenu na čistom nebu, to sivilo koje je najavljivalo dolazak niti.
Selijant hoće đa ostanem iznad nje sve vreme, da me ne bi opekao njen bacač plamena, reče
Rut prigušenim tonom, pošto je zadržao riganje vatre. Promenio je svoj položaj i sada su sva krila
bila u pokretu.
Siva koprena se vidljivo pretvorila u srebrnu kišu od niti. Oblaci plamena se rascvetaše na
nebu, kako su prednji zmajevi palili svog drevnog bezumnog neprijatelja, pretvarajući ga u
ugljenisanu prašinu. Džeksomovo uzbuđenje beše uzdržano zahvaljujući beskrajnim vežbama koje je
izveo sa vejr-učenicima, i zahvaljujući hladnoj svesti o opasnosti. Danas se njih dvojica neće vratiti
opečeni nitimal
Kraljevsko krilo se blago nagnulo prema zemlji da bi letelo pod prvim talasom zmajeva,
spremno da uništi bilo koje vlakno koje bi moglo izbeći prve plamenove. Leteli su kroz delove fine
prašine, ostatke spaljenih niti. Oštro se okrenuvši, ono se vratilo i sada je Džeksom primetio srebrni
struk. Poteravši unapred i previše voljnog Ruta na gore, čuo ga je kako upozorava ostale zmajeve da
se sklone, da bi potom presreli i uništili niti na pravi način.
Ponosan, Džeksom se pitao da li je još neko primetio štedljivost Rutovog smrtonosnog plamena:
sasvim dovoljan, ne više od onoga što je bilo potrebno. Pomazio ga je po vratu i osetio je njegovu
radost zbog hvale. Potom su odleteli ka novoj tački dodira, kada je kraljevsko krilo krenulo ka
zgusnutijem delu niti, izbegavši krilo koje je letelo istočno.
Od tog trena pa nadalje, kroz celo padanje, Džeksom nije imao vremena za dalja razmišljanja.
Postao je svestan ritma obrasca kraljevskog krila. Margata na svojoj zlatnoj Ludut imala je izgleda
neobjašnjiv osećaj za one gušće spletove niti koje su mogle pobeći čak i najbližem krilu. Svaki put bi
kraljice bile ispod srebrne kiše, uništavajući je. Postalo mu je očigledno da položaj u ovom krilu nije
značio ni bezbrižnost, a ni sigurnost. Zlatne zmajice su mogle pokriti mnogo više prostora u vazduhu,
ali nisu imale toliko od pokretljivosti. Rut je imao. Stalno držeći svoj viši položaj, mali beli zmaj je
mogao da brzo leti sa jednog na drugi kraj borbenog špica kraljica, pomažući gde god je bio
potreban.
Niti su naglo prestale da padaju. Viši prostori neba behu čisti od sivkaste izmaglice. Najviše
krilo je počelo opušteno da kruži na dole, da bi započelo poslednju fazu odbrane, čišćenje nižih
slojeva što je pomagalo posadama na zemlji u traganju za bilo kakvim tragom živih niti.
Džeksoma je polako napustilo uzbuđenje od bitke i bivalo mu je sve gore. Osećao se kao da mu
je glava dvostruko veća, a oči mu behu neobjašnjivo pune prašine i užasno su ga pekle. U grudima je
osećao pritisak i bolelo ga je grlo. Sada ga je bolest dobro uhvatila. Bio je blesav što je išao na niti.
Činjenica da nije osetio nikakav lični uspeh pole četvoročasovnog krvavog rada, dodatno je
upotpunila njegov jad. Bio je skroz utučen. Od sveg srca je želeo da se on i Rut sada mogu povući, ali
napravio je toliku gungulu oko letenja sa borbenim krilima, da je morao da dovrši započeto. Dužno je
nastavio iznad kraljica.
Velika kraljica kaže da moramo otići, reče Rut iznenada, pre no što nas primete posade na
zemlji.
Džeksom je pogledao na dole ka Margati i video njen znak za otpuštanje. Nije mogao da se otme
osećanju povređenosti koje je osetio zbog tog čina. Nije očekivao da mu svi kliču, ali smatrao je da
su se on i Rut pokazali dovoljno dobro i da bi trebalo da dobiju bar neki nagoveštaj pohvale. Jesu li
nešto loše uradili? Nije mogao razmišljati sa glavom koja je bila vrela i bolna. No, poslušao je,
upravivši Ruta da promeni let ka utvrdi, kada je ugledao da se Selijant podiže prema njemu. Prila mu
je odsečno desnom pesnicom pokazala „dobro urađeno i hvala“.
Njeno priznanje je umanjilo njegovu bedu.
Dobro smo se borili i nijedna nit nam nije promakla, reče Rut tonom punim nade. Bilo mi je
sasvim prijatno dok sam suzdržavao plamen.
„Ti si čudesan, Rute. Toliko si vesto izbegavao, da nismo morali da odemo u međuprostor
nijednom.“ Džeksom ga s ljubavlju pljesnu po vratu ispruženom za let.
,,'Maš li još gasa da izdahneš?“
Osetio je Ruta kako kašlje i samo je majušan mlaz izbio iza njegove glave.
Nema više plamena, ali biće mi mnogo drago da se otarasim pepela. Nikada do sada nisam
sažvakao ovoliko plamenca!
Rut je zvučao toliko ponosan na sebe da se uprkos svom opštem stanju nelagodnosti, Džeksom
nasmejao, a duh mu je poskočio od vedrine zbog zmajevog naivnog zadovoljstva.
Takođe, beše neke nejasne utehe u tome što je u utvrdi zatekao samo nekoliko slugu. Ostali borci
protiv niti časovima su bili udaljeni od ugodnosti u kojima je on sada mogao da uživa. Dok je Rut
dugo pio iz dvorišnog bunara, Džeksom je zamolio slugu da mu donese bilo kakvu toplu hranu i vrč
vina.
Kada je ušao u svoje odaje da presvuče borbenu opremu prepunu vonja, prošao je pored radnog
stola i, ugledavši skicu uvale, setio se svog obećanja od prošle večere. Poduže je razmišljao o
vrelom suncu u uvali. Ono će isterati hladnoću iz njegovih kostiju i osušiti vlagu u njegovoj glavi i
grudima.
Voleo bih da plivam, reče Rut.
„Da nisi previše umoran?“
Umoran sam, ali voleo bih da plivam u uvali, a potom da ležim na pesku. I za tebe bi to bilo
dobro.
„Skroz bi mi odgovaralo“, odvrati Džeksom, dok je skidao borbenu odeću. Navukao je čista
jahaća krzna, kada je sluga, zakucavši nervozno na poluotvorena vrata, stigao sa hranom.
Džeksom mu pokaza prema radnom stolu, a potom ga zamoli da odnese odeću da se očisti i
dobro provetri. Pijuckao je vrelo vino, duvajući zbog peckanja od toplote u ustima, kada je shvatio
da će sati proći, pre no što se Litol vrati u utvrdu i da neće biti u mogućnosti da obavesti svog
staratelja o namerama. Ali nije morao da čeka. Mogao je otići tamo i vratiti se pre Litolovog
povratka. Tada je zastenjao. Uvala je bila na pola sveta, i sunce čije je lekovito dejstvo želeo na telu,
uveliko će biti za obzorjem uvale.
Ostade toplo dovoljno dugo, reče Rut. Zaista želim da odem tamo.
„Ići ćemo, ići ćemo!“ Džeksom progunu poslednji gutljaj vrelog vina i posegnu za prepečenim
hlebom i sirom. Nije se osećao gladno. Ustvari, miris hrane mu izazva mučninu. Smotao je jedno od
svojih krzna za spavanje, da bi izbegao pesak na koži, okačio malo pakovanje preko ramena i krenuo
iz svojih odaja. Reći će slugi kuda se zaputio. Ne, to nije bilo dovoljno. Obrnuo se nazad ka svom
stolu, a pakovanje ga je udaralo po rebrima. Naškrabao je kratku poruku Litolu i ostavio je podignutu
između vrča i tanjira gde je bila jasno uočljiva.
Kada krećemo?, upita Rut, tužno od nestrpljenja da bude čist i da se uvalja u topli pesak.
„Dolazim. Dolazim!“, Džeksom je prolazio kroz kuhinje, pokupivši nešto od mesnih rolnica i
sira. Možda će kasnije biti gladan.
Glavni kuvar je spremao pečenje i od tog mirisa takođe oseti mučninu.
„Batunone, ostavio sam poruku za gospodara Litola u svojoj odaji. No, budeš li ga prvo video,
reci mu da sam otišao u uvalu da operem Ruta.“
„Niti su nestale sa neba?“, upita ovaj sa kutlačom iznad pečenja. „Nestale su u prahu, sve do
jedne. Idem da isperem smrad iz naših koža.“
Žuta nijansa u Rutovim kolutajućim očima beše prekorna, ali Džeksom na to nije obraćao pažnju,
kada se popeo na njegov vrat i labavo vezao borbene pojaseve koje je trebalo dobro potopiti i
isunčati. Podigli su se u vazduh toliko brzo, da je Džeksomu bilo drago što ima pojaseve na sebi. Rut
je dostigao jedva prostora za zamah, pre no što ih je prebacio u međuprostor.
 Trinaesto poglavlje
Uvala na Južnom kontinentu, 7.7.15-7.8.15.

Džeksom se probudio, osećajući kako mu nešto mokro klizi sa čela preko nosa. Obrisao je to
razdraženo.
Osećaš li se bolje? Rutov glas je u sebi sadržavao prizvuk setne nade koji je zapanjio njegovog
jahača.
„Osećam li se bolje?“ Još uvek napola snen, Džeksom je pokušao da se podigne na lakat, ali
nije mogao da pomeri glavu, koja je izgleda bila pričvršćena.
Breke kaže da ležiš mirno.
„Lezi mirno, Džeksome“, zapovedi mu Breke. Osetio je njenu ruku na grudima koja ga je
sprečavala da se pokrene.
Mogao je čuti negde u blizini vodu koja kaplje. Potom je druga vlažna krpa, hladna i mirisna,
postavljena na njegovo čelo. Mogao je osetiti dve velike klade, postavljene duž njegovih obraza do
ramena, sa obe strane, i pretpostavio je da su tu da bi ga sprečile da pomera glavu. Pitao se šta nije u
redu. Zašto je Breke tu?
Bio si veoma bolestan, reče Rut, a uznemirenost mu se čitala u tonu. Bio sam veoma zabrinut.
Pozvao sam Breke. Ona je iscelitelj. Čula me je. Nisam te mogao napustiti. Došla je sa F'norom na
Kantu. Potom je F'nor otišao po drugu.
„Jesam li dugo bio bolestan?“, Džeksom je bio zbunjen činjenicom što su mu bile potrebne dve
negovateljice. Samo se nadao da ta druga nije Dilana.
„Nekoliko dana“, odgovori mu Breke, ali Rutu se činilo da se radi o dužem periodu vremena.
„Sada ćeš biti dobro. Groznica je napokon prestala.“
„Litol zna gde sam?“, tada je otvorio oči i otkrio da su pokrivene oblogom i posegnuo je da je
svuče. Ali tačkice mu zaigraše pred očima, iako su bile ovako zaštićene platnom, i on zastenja i
zatvori ih.
„Rekla sam ti da ležiš s mirom. I ne otvaraj oči i ne pokušavaj da skineš zavoj“, reče Breke,
klepivši ga blago po ruci. „Naravno da Litol zna. F'nor ga je odmah obavestio. Poslala sam mu
poruku kada je groznica prošla. Menoli je takođe bolesna.“
„Menoli? Kako je ona mogla navući ovu prehladu? Bila je sa Sebelom.“
Još neko je bio u prostoriji, zato što Breke nikako nije mogla i da se smeje i da govori u isto
vreme. Počela je tiho da mu objašnjava da se ne radi o prehladi. Imao je bolest koju su južnjaci
nazivali ognjenicom; početni simptomi su bili slični onima od prehlade.
„Ali, sada ću biti dobro, zar ne?“
„Jesu li ti oči osetljive?“
„Zaista ne želim da ih ponovo otvorim.“
„Tačkice? Kao da si gledao pravo u sunce?“
„Baš tako.“
Breke ga potapša po ruci. „To je normalno, zar ne, Šara? Koliko to obično traje?“
„Koliko i glavobolja. Drži oči prekrivene, Džeksome.“ Šara je govorila polako, skoro cedeći
reči, ali njen tihi glas beše milozvučan, što ga natera da se zapita izgleda li toliko dobro kao što i
zvuči. Sumnjao je u to. Niko tako ne izgleda. „Da se nisi usudio da gledaš naokolo. Još uvek imaš tu
glavobolju, zar ne? Pa, drži oči zatvorene. Zamračile smo prostoriju koliko god smo mogle, ali
mogao bi za stalno oštetiti vid, ne budeš li sada bio pažljiv.“
 Osetio je kako mu Breke namešta oblogu. ,,I Menoli se razbolela?“
„Jeste, ali majstor Oldiv nam je rekao da jako dobro odgovara na lečenje.“ Breke je oklevala.
„Naravno, ona se nije borila protiv niti, niti je išla u međuprostor, što je kod tebe pogoršalo stanje.“
Džeksom je zastenjao. „Išao sam i pre u međuprostor prehlađen i nikada mi nije bilo gore zbog
toga.“
„Sa prehladom jesi, ali sa ognjenicom“, odvrati Šara. „Evo, Breke. Sada je spremno za njega.“
Osetio je cevčicu na usnama. Breke mu reče da srče kroz nju, jer ne bi trebalo da podiže glavu
dok pije.
„Šta je ovo?“, mumlao je sa cevčicom u ustima.
„Voćni sok“, Šara mu toliko brzo odgovori, da je počeo oprezno da srkuće. „Džeksome, samo
voćni sok. Sada ti je potrebna tečnost. Groznica te je isušila.“
Sok je bio hladan i toliko blagog ukusa, da nije mogao da prokljuvi od kog je voća spravljen.
No, bio je baš ono što mu je trebalo, ne previše kiseo da bi nadražio suvu sluzokožu u ustima i grlu, i
ne previše sladak da bi izazavao mučninu u njegovom praznom stomaku. Ispio ga je i zatražio još, ali
mu Breke reče da je za sada dovoljno popio. Trebalo bi da pokuša da spava. „Rute? Jesi li dobro?“
Sada, kada si ponovo svoj,ješću. Neću ići daleko. Nema potrebe.
„Rute?“ Uzbunjen pomišlju da je zmaj sebe zapostavio, Džeksom je nerazborito pokušao da
podigne glavu. Bol je bio neverovatan.
„Džeksome, Rut je savršeno dobro“, reče mu Breke strogim glasom. Njene ruke su mu već
izravnale ramena sa krevetom. „Rut je bio prekriven plamenim gušterima i redovono se kupao ujutru i
uveče. Nikada nije bio udaljen od tebe za više od dve dužine. Umirila sam ga po svim pitanjima koja
su ga brinula.“ Džeksom je teško uzdahnuo, pošto je zaboravio da ona može razgovarati sa svakim od
zmajeva. „F'nor i Kant su lovili za njega zato što nije hteo da te napusti, tako da se nije poput tebe
pretvorio u kost i kožu. Sada će loviti, i to ne gore zato što je bdeo nad tobom. Spavaj.“
Nije imao drugog izbora i sumnjao je, dok je lagano klizio iz budnog stanja, da mu je još nešto
bilo podmetnuto pored voća u tom napitku.
Kada se probudio, osećajući se odmorno i smireno, setio se da ne sme pomerati glavu. Počeo je
da se vraća kroz zbrkana sećanja u vreme kada je bio u groznici. Nejasno se sećao da je stigao do
uvale, da se teturajući dovukao do senke, pao ispod drveta crvenog voća, žudeći za tečnošću koja bi
mu ohladila suva usta i grlo. Mora da je tada Rut shvatio da je bolestan.
Kao kroz maglu se sećao grozničavih odsjaja Breke i F'nora, mogao se setiti kako ih je
preklinjao da mu dovedu zmaja. Pretpostavljao je da su podigli neku privremenu građevinu kao
sklonište. Šara je rekla nešto o zamračivanju. Polako je ispružio levu ruku, pomerio je gore-dole, ne
dodirnuvši ništa više od rama kreveta. Pružio je desnu ruku.
„Džeksome?“, začuo je Šarin meki glas. ,,A Rut se takođe brzo uspavao, te me nije mogao
upozoriti. Jesi li žedan?“ Nije zvučala kao da joj je žao što je spavala. Slabašno je uzviknula od
straha, kada je dodirnula sada suvu oblogu. „Ne otvaraj oči.“
Uklonila je zavoj i čuo je kako ga umače u tečnost, cedeći ga, a potom se stresao kada mu je
dodirnuo kožu. Počeo je da se diže, držeći zavoj na čelu, isprva lagano, a potom sigurnije.
„Hej, ne boli me...“
„Ššš. Breke spava, a tako se lako budi.“ Glas joj je bio prigušen, a njeni prsti na njegovim
usnama.
„Zašto ne mogu da pomeram glavu s jedne na drugu stranu?“, trudio se da ne zvuči zbunjeno
kako se osećao.
Sarin tihi smeh ga je umirio. „Stavili smo ti dve klade postrance, tako da ne bi mogao pomerati
glavu. Sećaš se?“
Ona postavi ruke na njih, a potom ih ukloni. „Okreni glavu, ali samo malo, sa jedne na drugu
stranu.. Ako ti koža više nije osetljiva, može biti da si prekabulio najgore od ognjenice.“
Obazrivo je okrenuo glavu, prvo na levu, a potom na desnu stranu. Zatim je to odvažnije učinio.
„Ne boli. To, zaista, ne boli.“
,,E, vala, nećeš.“ Šara ga uhvati za zglob ruke, kada je posegno za oblogom. „Gori noćno
osvetljenje. Čekaj dok ga zamračim. Što manje svetla, to bolje.“
8
Čuo je kako se petlja sa zaklonom svetiljke. „Jel' mogu sad?“
„Dozvoljavam ti da samo pokušaš“, ona je naglasila poslednju reč, dok je rukom poklopila
njegovu na zavoju, „zato što je ovo doba noći bez meseca i ne možeš načiniti nikakvu štetu. Vidiš li
samo nagoveštaj sjaja, odmah pokrij oči.“
„Da li je to opasno?“
„Može biti.“
Polako je skinula zavoj.
„Ništa ne vidim!“
„Ima li sjaja ili tačkica?“
„Ne. Ništa. Oh!“ Nešto mu je mračilo vid, pošto je sada mogao da vidi mutne obrise.
„Držala sam ti ruku ispred nosa, za svaki slučaj“, reče ona.
Mogao je da razazna mutni obris njenog tela pored sebe. Mora biti da kleči. Polako mu se vid
popravi, kada je trepćući izbacio peskovite čestice sa trepavica.
„Oči su mi prepune peska.“
„samo trenutak.“ Iznenada mu je voda lagaono curkala po očima. Treptao je srdito, glasno se
žaleći. „Rekoh ti da ćutiš, probudićeš Breke. Iscrpljena je. I, je l’ ovo skinulo pesak?“
„Jeste, mnogo je bolje. Nisam hteo da budem tolika muka.“
„Nisi? Ja sam sve vreme mislila da si sve ovo namerno isplanirao.“
Džeksom uhvati jednu od njenih ruku i primače je usnama, držeći je čvrsto onoliko koliko mu je
njegovo slabašno telo dozvoljavalo, jer je ona uzdahnula na poljubac i povukla je.
„Hvala!“
„Vraćam ti zavoj“, progovori ona, sa nesumnjivim prekorom u glasu.
On se zakikotao, zadovoljan što je uspeo da je pomete. Jedino je žalio zbog nedostatka svetlosti.
Mogao je razaznati da je vitka. Njen glas, uprkos svojoj čvrstini, zvučao je mlado. Hoće li joj lice
biti dovoljno lepo, da bi odgovaralo glasu?
„Molim te, popij sav sok“, reče ona i on oseti slamičicu na usnama. „Još jedan dobar san i
najgore će proći skroz.“
„Ti si iscelitelj?, Džeksom beše zbunjen. Njen glas je zvučao toliko mlado. Pretpostavljao je da
je Brekina štićenica.
„Naravno. Ne misliš da bi život gospodara Ruate poverili nekom šegrtu? Imam dosta iskustva sa
ljudima koji su preležali ognjenicu.“
Poznato osećanje lebdenja se ponovo pojavi dok je pio sok i nije joj mogao odgovoriti, koliko
god da je želeo.
Na njegovo razočarenje, kada se probudio sledećeg dana, Breke mu je odgovorila na poziv.
Nije izgledalo kao pristojno da se raspituje gde je Šara. Niti je Ruta mogao pitati, pošto je Breke
mogla čuti razmenu misli. No, Šara je očigledno rekla Breki za njegovo buđenje u po noći, jer je njen
glas zvučao opuštenije, skoro veselo, kada ga je pozdravila. Da bi proslavili njegov oporavak,
dozvolila mu je vrč slabog klaha i čanče udrobljenog slatkog hleba.
 Upozorivši ga da drži oči zatvorene, zamenila je zavoj, ali nova obloga beše prozirnija i kada ih
je otvorio, obazrivo, mogao je da razlikuje svetle i tamne delove oko sebe.
U podne mu je dozvoljeno da sedne i pojede lagani obrok koji mu je Breke spremila, ali čak ga
je i to iscrpio. Bez obzira na to, on joj se zlovoljno požalio, kada mu je ponudila još soka da pije.
9
„Da nije ovo od felisa? Je l’ to ja treba da prespavam ceo život?“
,,Oh, nadoknadićeš izgubljeno vreme, uveravam te u to“, odvrati mu ona, zagonetnom
primedbom koja ga dovede u nedoumicu, dok je ponovo klizio u san.
Sutradan se još više nadurio zbog zabrana koje mu behu nametnute. Durio se, ali bio je toliko
umoran posle nekoliko minuta sedenja, kada su mu njih dve pomogle da se savije da bi mogle da
zamene vreću s rogozinom na krevetu, da je bio zahvalan kada mu je ponovo dozvoljeno da legne. Još
više je bio iznenađen te večeri kada je čuo N'tonov glas u drugoj prostoriji.
„Izgledaš mnogo bolje, Džeksome“, obrati mu se N'ton, tiho prišavši krevetu. „Litolu će mnogo
laknuti. Ali ako ikada više“, njegov strogi glas je odslikao sva strahovanja koja je osećao, „budeš
pokušao da se boriš protiv niti bolestan, ja ću te... ja ću te... ja ću te baciti Lesi na milost.“
„Nisam mislio da imam nešto gore od začepljenog nosa, N'tone“, odvrati Džeksom, uznemireno
bockajući travnate gromuljice na vreći rogozine. ,,A i to mi je bio prvi let sa Rutom na niti...“
„Znam, znam“, odvrati N'ton, tonom sa znatno manje prekora. „Nisi mogao znati da te obara
ognjenica. Svoj život duguješ Rutu, znaš. F'nor kaže da Rut ima više razuma, nego mnogi ljudi.
Polovina zmajeva na Pernu ne bi znala šta da čini sa svojim jahačima u magnovenju; bili bi načisto
zbunjeni zbrkom u jahačevoj glavi. Ne, ti i Rut ste u velikoj milosti Bendena. Velikoj! Sada se samo
usredsredi na to da ojačaš. I kada se budeš osetio snažnijim, D'ram reče da će mu biti drago da ti
dovede društvo i da ti pokaže neke zanimljivosti koje je pronašao, dok je boravio ovde.“
„Nije mu smetalo što smo ga Rut i ja pratili?“
„Ne“, N'ton je iskreno bio iznenađen na ovo pitanje. „Ne, momče, mislim da je bio iznenađen
time što je drugima nedostajao i zahvalan za to što je još uvek potreban kao zmaj-jahač.“
„N'tone“, Brekin poziv beše strog.
„Rečeno mi je da ne mogu ostati dugo.“ Džeksom je mogao čuti kako N'ton struže nogama po
podu, dok se podiže. „Obećavam ti, doći ću ponovo.“ Mogao je čuti Tris kako se buni i zamislio je
malenog plamenog guštera kako se hvata za N'tonovo rame kako bi održao ravnotežu.
„Kako je Menoli? Oporavlja li se? Poručite Litolu da mi je mnogo žao što sam mu navukao bedu
na vrat!“
„Zna on to, Džeksome. A Menoli je mnogo bolje. I nju sam video. Ona je imala blaži oblik
ognjenice od tebe. Sebei je prepoznao simptome i skoro odmah poslao po Oldiva. Međutim, nemoj se
žuriti da ustaneš.“
Iako mu je bilo drago zbog N'tonove posete, osetio je olakšanje što je bila kratka. Osećao se
slabašnim i glava je počela da ga boli. „Breke?“, pitao se da mu se nije povratila bolest. „Ona je sa
N'tonom, Džeksome.“
„Šara“ Glava me boli.“ Nije mogao izbeći podrhtavanje u glasu.
Njena hladna ruka mu đotače obraz. „Nema groznice. Brzo se umaraš, samo to. Spavaj sad.“
Umirujuće reči, izgovorene njenim milozvučnim glasom ga uljuljkaše i, iako je želeo da ostane
budan, oči mu se zaklopiše. Njeni prsti su mu masirali čelo, potom se spustili na vrat, nežno
opuštajući napetost, dok ga je glasom bodrila da se odmara, da spava. I on je to učinio.
U zoru ga je probudio hladni, vlažni morski povetarac i on se razdraženo zapetlja da pokrije
otkrivene noge i leđa, pošto je spavao na stomaku, umotan u tanki prekrivač. Pošto se s mukom
namestio, nije mogao ponovo zaspati, iako je zatvorio oči, očekujući da će se to uskoro desiti.
Ponovo ih je otvorio, ljutito gledajući iza podignutih zaveza skloništa. Uzviknuo je od iznenađenja,
napeto, da bi postao svestan da više nema zavoja i da mu je vid netaknut.
„Džeksome?“
Okrećući se naokolo, on ugleda Šarino visoko obličje kako se njihajući spušta iz mreže za
spavanje, primetivši dužinu tamne kose koja joj je padala po ramenima, sakrivajući joj lice.
„Šara!“
„Džeksome, tvoje oči?, upita ona prigušenim bržnim tonom i brzo priđe njegovom krevetu.
„Sara, moje oči su sasvim u redu“, odgovori on, uhvativši joj ruku, držeći je na mestu gde bi
mogao jasno videti njeno lice na mutnoj svetlosti. ,,E, vala, nećeš“, reče joj on uz dugi smeh, kada je
pokušala sa se istrgne. „Čekao sam da vidim kako izgledaš.“ Slobodnom rukom je uklonio kosu koja
je pokrivala lice.
,,I?“ Razvukla je reč u ponositom prkosu, nesvesno ispravivši ramena i zabacivši kosu pozadi.
Šara nije bila lepa. Očekivao je to. Njene crte su bile suviše nepravilne, posebno nos, koji beše
i suviše dug za to lice, i iako je imala lepo oblikovanu bradu, bila je za dlaku stamenija da bi se
mogla smatrati lepom. Ali njena usta su bila lepog oblika, dok su se trzala malo ulevo, pošto je
suzdržavala smeh koji se video u njenim duboko usađenim očima. Lagano je podigla svoju levu
obrvu, zabavljena njegovim osmatranjem.
,,I?“, ponovi ona.
„Znam da se nećeš možda složiti, ali mislim da si prelepa!“ Odupreo se njenom drugom
pokušaju da oslobodi ruku i ustane. „Moraš biti svesna toga da imaš prelep glas.“
„Pa, radila sam na tome da bude takav“, reče ona.
„Uspela si.“ Pojačao je stisak, privlačeći je bliže sebi. Bilo mu je strašno bitno da utvrdi njene
godine.
Ona se nežno nasmeja, meškoljeći prste u njegovom čvrstom stegu. „Pusti me sad, Džeksome,
budi dobar dečko!“
„Niti sam dobar, niti sam dečko.“ Ovo je rekao sa nešto napetosti u glasu, što je oteralo
dobrodušnu vedrinu sa njenog izraza. Ona mu je istrajno uzvratila pogled, a potom mu se malo
osmehnula.
„Ne, niti si dobar, niti si dečko. Bio si veoma bolestan čovek i moj je posao“, blago je naglasila
reč, kada je pustio da izvuče ruku iz njegove, „da učinim da ponovo budeš zdrav.“
„Što pre, to bolje“, Džeksom se ponovo zavali, smeškajući joj se. Pomislio je da bi bila njegove
visine, kada bi ustao. Sviđalo mu se to što će moći jedno drugo da gledaju u oči.
Ona ga pogleda dugim, malo zagonetnim pogledom, a potom, tajansveno slegnuvši ramenima,
okrenu se od njega, skupivši kosu i obmotavši je uredno oko svoje glave, kada je napustila prostoriju.
Iako nijedno od njih nije spomenulo tu tajnu, Džeksom je posle toga osetio da mu lakše padaju
ograničenja oporavka i da sve to može da izdrži u dobrom raspoloženju. Jeo bi ono što bi mu se dalo
bez prigovora, uzimao lekove i slušao uputstva da se odmara.
Jedna briga ga je mučila, sve dok na kraju to nije i izlanuo Breki.
„Breke, kada sam imao groznicu, jesam li... mislim...“
Breke se nasmešila i potapšala ga po ruci umirujuće. „Nismo ni u jednom trenutku obraćale
pažnju na tvoja buncanja. Sve u svemu, bila su toliko nepovezana, da nisu imala nikakvog smisla.“
Međutim, nešto mu je u njenom glasu zasmetalo. „... toliko nepovezana, da u njima nije bilo
smisla?“ Onda je istrtljao sve. Nije da mu je smetalo da Breke zna, ako je rekao nešto o prokletom
jajetu. Ali, šta ako ga je Šara čula? Ona je bila iz Južne utvrde. Hoće li ona moći tek tako da odbaci
njegovo buncanje o tom nesrećnom jajetu? Nije se mogao smiriti. Kakva je jalova sreća da se
razboliš, kada imaš tajnu koja se mora sačuvati! Brinuo je zbog toga, dok nije pao u san, a potom je
sa tom pomišlju i ustao sledećeg jutra, bez obzira na to što se primoravao da bude veseo, dok je
slušao Ruta kako se kupa sa plamenim gušterima.
On dolazi, reče Rut iznenada, zvučeći zatečeno. I dovodi ga D'ram.
„Koga D'ram dovodi?“, upitao je Džeksom.
„Šara“, Breke pozva iz druge prostorije, „stigli su nam gosti. Hoćeš li ih dopratiti sa plaže?“
Ušla je brzo u njegovu sobu, poravnavši laki prekrivač i gledajući ga netremice u lice. „Da li ti je
lice čisto? A ruke?“
„Ko to dolazi, te ste se toliko uzrujali? Rute?“ Drago mu je što i mene vidi, Rutov ton
iznenađenja beše obojen radošću.
Džeksom je bio upozoren ovom primedbom, ali mogao je samo da zuri, zapanjen, kada je Litol
ušao u prostoriju. Njegovo lice beše napeto i bledo ispod kacige za letenje, i nije se čak obazreo na
to da odveže jaknu, dok je išao sa plaže, tako da su se graške znoja pojavile na njegovom čelu i na
gornjoj usni. Stajao je na dovratku, samo gledajući u svog štićenika.
Naglo, on se okrenuo ka spoljnjem zidu, grubo pročistivši grlo, skinuvši kacigu i rukavice,
razvezavši jaknu i huknuvši od iznenađenja, kada mu se Breke pojavi kod ruke, da bi mu pomogla u
skidanju opreme. Dok je prolazila pored Džeksomovog kreveta na svom putu iz sobe, pogledala ga je
toliko snažno, da nije mogao razlučiti šta je to pokušavala da mu prenese.
Ona kaže da on plače, reče mu Rut. / da ne bi trebalo da budeš iznenađen ili da ga postidiš.
Rut je zastao. Ona takođe misli i da je Litol izlečen? On nije bio bolestan.
Džeksom nije imao vremena da u potpunosti razume ova posredna uputstva, pošto je njegov
staratelj već povratio svoju staloženost i okrenuo se.
„Toplo je ovde posle Ruate“, obrati mu se Džeksom, boreći se da razbije tišinu.
„Hoćeš li malo na sunce, dečače“, reče Litol u istom trenu.
„Još uvek mi nije dozvoljeno da izađem iz kreveta.“
„Planina je baš onakva kakvom si je nacrtao.“
Ponovo su progovorili u isto vreme, jedan drugom odgovarajući na ono što je rečeno.
Ovo je bilo i previše za Džeksoma i on prasnu u smeh, mahnuvši Litolu da sedne do njega na
krevetu. Još uvek se smejući, on dograbi Litola za predručje, držeći ga čvrsto, pokušavajući tim
stiskom da se izvini za svu brigu koju je izazvao. Naglo, nađe se u Litolovom grubom zagrljaju i
bučno bubnu na leđa kada ga je ovaj pustio. I njemu krenuše suze na oči, zbog ovog neočekivanog
izliva nežnosti. Litol je oduvek bio savestan kada se radilo o brizi za njega, ali kako je postajao
stariji, Džeksom se sve češće pitao da li on uopšte oseća nešto više prema njemu.
„Mislio sam da sam te izgubio.“
„Mene je teže izgubiti neg' što misliš.“
Nije mogao prestati sa bleskastim cerekanjem zato što je Litol odozbiljski imao osmeh na licu:
prvi, koliko se sećao.
„Ti si sušta kost i koža“, reče Litol uobičajeno oštro.
„Popraviće se to. Dozvoljeno mi je da jedem sve što hoću,“ odvrati Džeksom. „Hoćeš ti nešto?“
„Nisam došao da jedem. Došao sam da te vidim. I reći ću ti ovo, mladi gospodaru Džeksome,
mislim da bi ti bolje bilo da se vratiš na poduku iz crtanja kod majstor-kovača, nisi tačno nacrtao
položaj drveća oko uvale u tom tvom crtežu. Mada, planina je dobro preneta.“
„Znao sam da sam pogrešno nacrtao drveće i to je bila jedna od stvari koju sam hteo da
proverim. Ali eto, kada sam se vratio ovde, potpuno sam to smetnuo sa uma.“
„Tako sam i razumeo“, Litol se hrapavo zasmeja.
 „Reci mi šta ima novo u utvrdi“, Džeksom iznenada postade željan onih malih pojedinosti, koje
je nekada smatrao dosadnim.
Čavrljali su kao dvojica prijatelja, što ga je iznenadilo. Sada je shvatio da je još od vremena
kada je utisnuo Ruta bio u zategnutom odnosu sa Litolom. Ali, sada je ta napetost isparila. Ako ništa
drugo, ova bolest ga je zbližila sa njim više nego što je i mogao zamisliti u svojim danima dečaštva.
Breke je ušla, izvinjavajuće se smešeći. „Oprostite, gospodaru Litole, ali Džeksom se brzo
zamara.“
Litol se poslušno podiže, uznemireno pogledavši u Džeksoma.
„Breke, nakon što je prešao toliku razdaljinu, na zmaju, mora mi se dozvoliti...“
„Ne, momče, mogu ja ponovo doći.“ Litolov osmeh je iznenadio Breke. „Radije ne bih
rizikovao sa njim.“ Potom ju je ponovo iznenadio zagrlivši Džeksoma nevešto s ljubavlju, pre no što
je izašao iz prostorije.
Ona je zurila u Džeksoma, koji joj je slegnuvši ramenima poručio da može sama protumačiti
ponašanje njegovog staratelja. Brzo je otišla da bi ispratila posetioce nazad do plaže.
Bilo mu je mnogo drago što te vidi, reče mu Rut. Smeši se.
Džeksom ponovo leže, umuvavajući ramena u rogozinu da bi mu bilo prijatnije. Zatvorio je oči,
smeškajući se u sebi. Uspeo je da dovede Litola da vidi njegovu prelepu planinu.
Ne beše on jedini koji je došao da vidi planinu i njega. Gospodar Groge je došao sledećeg
popodneva, hukćući i duvajući od vreline, vičući svojoj maloj kraljici da se ne izgubi među svim tim
tuđinima i da se ne kvasi mnogo, zato što ne želi da se mokrog ramena vraća nazad.
„Čuo sam da si se poput harfistkinje razboleo od ognjenice“, reče gospodar Groge, uletevši kod
Džeksoma toliko živahno, da je ovaj istog trena osetio zamor.
Ispitivanje gospodara Grogea je još više išlo na živce. Džeksom beše siguran u to da mu je ovaj
prebrojao sva rebra, toliko dugo ih je posmatrao. „Breke, je l’ ga možete boije nahraniti od ovoga?
Mislio sam da si vrhunski iscelitelj. Dečko je poput vrljike! Ne sme tako biti. Moram reći da si
izabrao lepo mesto na kome ćeš se razboleti. Moram pogledati naokolo već kad sam ovde. Mada, nije
dugo trajalo putovanje ovamo. Hmmm. Tačno tako, moram ždraknuti naokolo.“ Potom isturi svoju
bradu na Džeksoma i namrči se ponovo. „Jesi li ti pogledao? Pre no što te je uhvatila ta boleština?“
Džeksom uvide da je ova potpuno neočekivana poseta imala nekoliko ciljeva: prvi, da uveri
ostale utvrdare u to da je gospodar Ruate još uvek među živima, iako su svi šuškali o suprotnom.
Druga svrha izazva osećaj neprijatnosti, pošto se jasno mogao setiti Lešine natuknice o tome da žele
za sebe „najbolji deo zemlje“.
Džeksom je skoro uzviknuo, kada je Breke sa mnogo takta podsetila bučnog i srdačnog
gospodara utvrde da ne srne umarati njenog pacijenta.
„Ništa ne brini, momče. Ponovo ću se vratiti, ne beri brige.“ On mu odmahnu vedro sa dovratka.
„Predivno mesto. Zavidim ti.“
„Da li svi na Severu znaju gde sam?“, upita Džeksom Breke, kada se vratila.
„D'ram ga je doveo“, reče ona, teško uzdahnuvši i namrštivši se.
„D'ram bi trebalo da je bolje upućen“, ubaci se Šara, sručivši se na klupu i mašući ogromnim
listom kao lepezom u preteranom olakšanju zbog gospodarovog odlaska. „Taj čovek i zdravog može
da uguši, a nekmoli još onoga koji se tek oporavlja.“
„Pretpostavljam“, nastavi Breke, ne obraćajući pažnju na Šarine primedbe, „da je gospodarima
utvrda bila potrebna potvrda da se Džeksom oporavlja.“
„Premeravao ga je poput nekog stočara. Jesi li mu pokazao zube da ih prebroji?“
„Ne dozvoli da te ponašanje gospodara Grogea prevari, Šara“, reče Džeksom. „Um mu je bridak
poput majstor-Robintonovog. I ako ga je D'ram doveo, onda mora biti da su Lesa i F’lar znali da
dolazi. Mislim da im se neće svideti ideja o njegovom povratku - ili njuškanju naokolo.“
„Ako mu je Lesa dozvolila da dođe, možeš biti siguran u to, onda će ona imati posla sa mnom“,
odgovori mu Breke, stegnuvši usne od neodobravanja. „On nije lak posetilac za nekoga ko je na
oporavku. Džeksome, sada možeš znati da te je groznica tresla punih šestnaest dana...“
„Molim?“, on se ispravi u krevetu, zapanjen. „Ali... ali...“
„Ognjenica je opasna bolest za odrasle ljude“, kaza mu Šara. Ona pogleda ka Breki, koja joj
klimnu glavom u odobrenje. „Zamalo da si umro.“
„Stvarno?“ Potresen ovim on se uhvati za glavu.
Breke ponovo klimnu. „Tako da ako ti se čini kao da te ograničavamo na spori oporavak, moraš
se složiti da za to postoji valjan razlog.“
„Zamalo da sam umro?“, nije mogao da prihvati ovo što je čuo.
„Znači, ići ćemo polako da bi smo ti učvrstili zdravlje. Sada, mislim da je vreme da nešto
pojedeš“, odvrati mu Breke, dok je napuštala prostoriju.
„Zamalo da sam umro?“, Džeksom se okrenu ka Šari.
„Plašim se da je tako bilo.“ Zvučala je više zabavljeno nego zabrinuto zbog njegove reakcije.
„Najvažnije je da se to nije dogodilo.“ Nevoljno je pogledala ka plaži i brzo odahnula. Slabašno se
nasmešila, ali Džeksom primeti da su joj izražajne oči tamne od sećanja na tugu.
„Ko je umro od ognjenice, te si toliko tužna?“
„Niko koga ti znaš, Džeksome, niko meni blizak. Radi se samo o tome... samo o tome da nijedan
iscelitelj ne voli da izgubi pacijenta.“
Nije mogao više izvući iz nje o tome i prestao je da pokušava, kada je video da su joj sećanja na
tu smrt veoma živa.
Sledećeg jutra, dok su mu Breke i Šara pomagale da ode do plaže, proklinjao je svoje lelujave
noge od stida. Rut je došao, jurišajući peskom, skoro opasan u svojoj radosti što vidi svog prijatelja.
Breke mu je strogo zapovedila da se smiri, da ne bi oborio Džeksoma sa njegovih slabačkih nogu.
Njegove oči su se kolutale od zabrinutosti i on je zapevušio izvinjavajući se, kako je veoma pažljivo
pružio glavu ka Džeksomu, skoro strahujući da ga pomazi u pozdrav. Džeksom mu obesi ruke oko
napregnutog vrata, da bi ga Rut podigao, a on skoro da je bubnjao od zadovoljstva. Njemu krenuše
suze niz obraze, koje je odmah obrisao o zmajevu meku kožu. Dragi Rut. Čudesni Rut. Nezvana misao
mu pade na um: „Da sam umro od ognjenice...“
Nisi, reče Rut. Ostao si. Ja sam ti tako rekao. A sada si mnogo jači. Bičeš snažniji svakim
novim danom iplivaćemo, i sunčaćemo se, i sve će biti dobro.
Rut je ovo izrekao toliko vatreno, da ga je Džeksom morao umiriti recima i milovanjima, dok
Breke i Šara nisu postale uporne u tome da bi mu bilo bolje da sedne dole, pre no što se sruči.
Prislonile su asure ispletene od paprati na deblo koje se naginjalo ka zemlji, podalje od obale, da bi
izbegle potpunu izloženost suncu. Pomogle su mu da dođe do ovog ležaja. Rut se ispružio tako da mu
je glava ležala pored Džeksoma, dok su mu se oči kolutale u tonovima ljubičaste od preživljenog
potresa.
F’lar i Lesa su stigli u podne, pošto je Džeksom malo odspavao. Bio je iznenađen otkrićem da je
Lesa, pored sve svoje grubosti u drugim prilikama, bila umirujući posetilac, tihog i nežnog glasa.
„Morali smo da dozvolimo gospodaru Grogeu da dođe lično, Džeksome, iako sam sasvim
sigurna u to da ti se nije dopala ta poseta. Išle su glasine da ste ti i Rut mrtvi.“ Lesa odsečno slegnu
ramenima. „Lošim vestima nisu potrebni harfisti.“
„Gospodara Grogea je više zanimalo gde sam, nego kako sam, zar ne?“, Džeksom bez okolišanja
upita.
F’lar mu klimnu glavom i osmehnu mu se. „Zato ga je D'ram doveo. Zmaj stražar utvrde Fort je
isuviše star da bi mogao da primi sliku mesta iz glave gospdara Grogea.“
„Takođe je sa njim bio i njegov plameni gušter“, odvrati Džeksom.
„Uh, ta vražja stvorenja“, reče Lesa, dok su joj se oči caklile od jeda.
„Ta vražja stvorenja su bila veoma zgodna prilikom spašavanja Džeksomovog života, Lesa“,
reče Breke nepokolebljivo.
,,U redu, imaju oni svojih korisnih strana, ali, što se mene tiče, njihove loše navike još uvek
daleko premašuju one dobre.“
„Mala kraljica gospodara Grogea može biti pametna“, nastavi Breke, „ali ne dovoljno da ga
samog dovede ovde.“
„Nije u tome prava nevolja“, F’lar iskrivi lice. „Sada je video planinu. I opseg zemlje.“
„Onda, prvo ćemo na ovo ovde položiti prava“, Lesa odvrati odlučno. „Ne zanima me koliko
sinova gospodar Groge hoće da udomi, prvi će birati zmaj-jahači Perna. Džeksom može pomoći...“
„Džeksom prvo mora biti miran neko vreme, pre no što bude mogao bilo šta da učini“, reče
Breke, ubacivši se toliko neprimetno, da se Džeksom zapitao nije li pogrešno protumačio iznenađenje
na Lešinom licu.
„Ne brini, smisliću neki način da smirim težnje gospodara Grogea“, dodao je F’lar.
„Bude li samo jedan došao, ostali će ga pratiti“, reče Breke zamišljeno, ,,i teško da ih mogu
kriviti. Ovaj deo Južnog kontinenta je mnogo lepši od naših naseobina.“
„Čeznem da se približim onoj planini“, reče F’lar, okrenuvši glavu ka jugu. „Džeksome, znam da
se još uvek ne krećeš mnogo, ali koliko je od onih plamenih guštera oko Ruta iz Južnog?“
„Nisu iz Južnog vejra, ako zbog toga brinete“, reče Šara.
„Po čemu to znaš?“, upita Lesa.
Šara slegnu ramenima. „Ne mogu se uhvatiti. Odlaze u međuprostor, ako im bilo ko priđe. Rut
ih opčinjava. Ne mi.“
„Mi nismo njihovi ljudi“, reče Džeksom. „Sada, pošto mogu dopreti do Ruta, videću šta mogu
otkriti preko njega o njima.“
„Volela bih kada bi to učinio“, reče Lesa. ,,I ako ima ijednog iz Južnog vejra...“, pustila je
rečenicu da se sama završi.
„Mislim da bi trebalo da pustimo Džeksoma da se odmori“, reče Breke.
F'lar se zakikota, pustivši Lesu ispred sebe. „Jaki smo ti mi gosti. Dođemo da vidimo čoveka, a
onda ga ne pustimo da ni reč ne proslovi.“
„Nisam ništa radio u skorije vreme, da bih imao šta da pričam“, i Džeksom osinu Breke i Šaru
žestokim pogledom. „Kada se budete vratili, onda ću imati nešto da kažem.“
„Dogodi li se nešto vredno pažnje, neka Rut poruči po Mnementu ili Ramot.“
Breke i Šara izađoše sa vejr-vođama i Džeksom odahnu zbog predaha. Mogao je čuti Ruta kako
razgovara sa dvoje bendenskih zmajeva i zasmejao se kada je nepokolebljvo rekao Ramot da među
njegovim novim prijateljima nema plamenih guštera iz Južnog vejra. Čudio se kako mu ranije nije
palo na pamet da upita Rutove poznanike o njihovim ljudima. Uzdahnuo je. U poslednje vreme nije
mnogo razmišljao, sem o svom čudesnom dodiru sa smrću, i to mu je isuviše nezdravo zaokupljalo
um. Za njega bi mnogo bolje bilo da istraži zagonetke koje su ga kopkale.
A bilo ih je nekoliko. Ono što ga je i dalje najviše zabrinjavalo beše šta je mogao istrtljati
tokom buncanja. Brekin odgovor mu je bio slaba uteha. Pokušao je u mislima da se vrati u to vreme,
ali jedino čega se sećao behu vrelina i studen, upečatljive, ali mutne noćne more.
 Razmišljao je o poseti svog staratelja. Dakle, Litol ga je voleo! Ljusaka mu! Zaboravio je da
pita Litola za Koranu. Trebalo je da joj nešto poruči. Mora da je čula za njegovu bolest. Nije da je to
činilo nešto lakšim za njega da u potpunosti prekine njihovu vezu. Sada, kada je ugledao Šaru, nije
mogao nastaviti sa Koranom. Mora se setiti da priupita Litola.
Šta li je pričao dok je bio u groznici? Kako uopšte pričaju ljudi u njoj? U delićima i u
odlomcima? Cele rečenice? Možda nije trebalo da brine? Ne o onome što je mogao izreći u groznici.
Nije mu se sviđalo to što se gospodar Groge tek tako pojavio, da ga proveri. I, da se nije
razboleo, gospodar Groge nikada ne bi saznao za ovaj deo Južnog kontinenta. Bar dok zmaj-jahači
drugačije ne odluče. I ta planina! Previše neobičnih linija da bi se zaboravila. Svaki zmaj bi bio u
stanju da je pronađe. Bi li? Zmaj nije uvek video dovoljno jasno da bi skočio međuprostorom,
ukoliko jahač nije imao veoma čistu sliku. A prizor iz druge ruke? D'ram i Tirot su to učinili
zahvaljući opisu majstor-Robintona. Ali D'ram i Tirot su imali iskustva.
Džeksom je hteo da ozdravi. Hteo je da priđe bliže toj planini. Hteo je da bude prvi. Koliko li
će mu samo trebati da se oporavi?
***
Sledećeg dana mu je dozvoljeno da pliva na kratko, što beše vežba za koju je Breke rekla da će
mu osnažiti mišiće, ali čiji je ishod pokazao da je ostao bez svih njih. Iscrpljen, čim je stigao do svog
ležaja na plaži, zaspao je duboko.
Probuđen Šarinim dodirom, jeknuo je i ukočeno seo, gledajući oko sebe.
„Šta nije u redu, Džeksome?“
„San. Noćna mora!“ Bio je siguran u to da nešto nije kako treba. Onda je ugledao Ruta,
opruženog u dubokom snu, sa njuškom na jedva jednu šaku od njegovih nogu i sa najmanje tucetom
plamenih guštera sklupčanih na i oko njega, kako se trzaju u sopstvenim snovima.
„Pa, sada si budan. Šta nije u redu?“
„Taj san je toliko izgledao stvarno... a opet, sve se izgubilo. Hteo sam toliko da ga se setim.“
Šara mu svojom hladnom rukom dotače čelo. On je odgurnu. „Nemam groznicu“, reče on
džandrljivo. „Ne, nemaš je. Glavobolja? Tačkice?“
Nestrpljiv i ljut, on reče da ih nema, potom uzdahnu i osmehnu joj se izvinjavajuće. „Težak sam,
zar ne?“
„Retko.“ Nasmešila se, a potom se spustila na pesak do njega.
„Budem li plivao svakoga dana malo duže i malo dalje, koliko će mi biti potrebno da se u
potpunosti oporavim?“
„Zbog čega si toliko nestrpljiv?“
Džeksom se isceri, zabacivši glavu unazad prema planini. „Hoću da stignem tamo pre gospodara
Grogea.“
,,Oh, mislim da će ti to s lakoćom uspeti.“ Šarin izraz beše šeretski. „Svakim danom ćeš biti
jači. Samo ne želimo da prebrzo kreneš. Bolje je još nekoliko dana sada, nego da ti se bolest povrati
i da prođeš kroz sve ovo ponovo.“
„Da se povrati bolest? Kako ću znati, ako se to dogodi?“
„Lako, Tačkice i glavobolje. Džeksome, molim te da ispratiš naš način.“
Molba u njenim očima beše iskrena, i njemu se sviđalo da misli da je to zbog njega, Džeksoma,
a ne zato što je pacijent. Ne skidajući pogleda sa nje, on je lagano klimnuo glavom u ime slaganja i
bio nagrađen njenim blagim osmehom.
F'nor i D'ram su stigli kasno tog popodneva, u borbenoj opremi, sa punim vrećama plamenca
obešenih preko zmajeva.
 „Sutra padaju niti“, reče Šara Džeksomu kada je uhvatila njegov upitni pogled.
„Mri?“
„Padaju po ćelom Pernu i padale su po uvali tri puta za vreme tvoje bolesti. U stvari, sutradan
pošto si se razboleo odmah su počele da padaju!“ Iscerila se što je od preneraženosti širom otvorio
usta. „Bila je retka čast gledati zmajeve na nebu. Treba samo deo oko skloništa da održimo
slobodnim od njih. Larve se staraju za ostalo.“ Zakikotala se. „Tirot se žali da se ne bori u
potpunosti, ako ne isprati padavinu do kraja. Samo čekaj da vidiš Ruta na delu. Ooo, da, ništa ga ne
može zadržati da ne bude na nebu. Breke drži otovren sluh za njega i, naravno, Tirot i Kant
upravljaju. Toliko je ponosan što te štiti!“
Džeksom proguta knedlu zbog raznih nadošlih osećanja, od kojih je jad bilo najjače, dok je
slušao Šarino nemarno objašnjenje.
„Usput, bio si svestan niti. Jednom kada se postane zmaj-jahač, nikad se ne zaboravlja - čak ni u
groznici. Cvileo si o nitima koje dolaze i kako ne možeš da se otisneš sa zemlje.“ Na svu sreću,
gledala je u zmajeve, dok su klizili da se prizemlje na plaži, jer je bio siguran u to da bi ga lice
odalo. „Majstor Oldiv kaže da i mi ljudi imamo nagone, skrivene duboko u našim umovima, na koje
odgovaramo nesvesno. Kao što si ti odreagovao na padanje niti, onako bolestan. Rut je toliko
razmažen. Staram se za njega posle svakog padanja, uveravam te, i uvek se postaram da plameni
gušteri očiste i poslednju trunčicu vonja od plamenca iz njegove kože.“
Mahnula je u pozdrav F'noru i D'ramu, dok su tumarali plažom, odvezujući svoju borbenu
opremu. Kant i Tirot su već zbacili vreće sa plamencem i gegali se, krila ispruženih visoko, ka
mlakoj vodi uz zvuke zadovoljstva. Rut im se pridruži klizeći kroz vodu. Ogromno jato plamenih
guštera je cvrkutalo iznad tri zmaja, ushićeno zbog takvog društva.
„Dobio si boju, Džeksome, izgledaš bolje!“, reče F'nor, stegnuvši mu ruku u pozdrav.
D'ram mu je klimnuo, složivši se sa F'norom.
Svestan svog duga prema obojici jahača, Džeksom mucajući izrazi svoju zahvalnost.
„Da ti kažem, Džeksome“, započe F'nor, čučnuvši na prstima, „beše retko zadovoljstvo gledati
rad tvog malog momka u vazduhu. On je vrhunski spali-i-kreni-na-druge umetnik. Trostruko više je
spalio niti nego što su to mogli naši veliki momci. Dobro si ga obučio!“
„Pretpostavljam da me nećete smatrati dovoljno snažnim da bih se borio sutra?“
„Ne, ne za još neko vreme“, F'nor odvrati čvrsto. „Džeksome, znam kako se osećaš“, nastavi on,
spustivši se do njega na asure. „Isto sam se osećao kada sam bio ranjen i kada mi nije bilo
dozvoljeno da letim na niti. Sada je tvoja jedina odgovornost prema utvrdi i prema vejru da ojačaš.
Da dovoljno ojačaš da bi dobro pretražio ovu zemlju! Zavidim ti na toj prilici, Džeksome. Zaista ti
zavidim!“ F'norov osmeh je bio dobroćudno zavidan. „Nisam imao dovoljno vremena da bih leteo
ovde daleko, čak ni posle niti. Šuma se širi na sve strane.“ F'nor rukom pokaza u širinu. „Videćeš. Da
ti donesem materijal za pisanje sledećeg puta, tako da bi mogao staviti sve u zapis? Može se dogoditi
da još neko vreme nećeš leteti na niti, Džeksome, ali radices dovoljno naporno i time od toga
napraviti pravo uživanje!“
„To govorite samo zato što...“, Džeksom prekide rečenicu, iznenađen gorčinom u svom glasu.
„Da, jer ti je potrebno nešto čemu ćeš se radovati, pošto ne možeš da radiš ono što najviše
želiš“, odvrati mu F'nor. On se ispruži i uhvati Džeksoma za ruku. „Razumem, Džeksome. Rut je u
potpunosti izveštavao Kanta. Izvini. Može biti neprijatno za tebe, ali Rut se brine kada si uznemiren
ili nisi za to znao?“ Zasmejao se.
„F'nore, cenim to što hoćete da uradite“, reče Džeksom.
Baš tada iz drveća izroni Breke, koja je brzo išla prema svom vejr-supružniku, a za njom je išla
Šara. Nije, kako je Džeksom očekivao, zagrlila svog smeđeg jahača. Ali način na koji ga je
posmatrala, nežno, i skoro oklevajuće postavljanje ruke na njegovo rame, govorio je mnogo više o
ljubavi između ovo dvoje nego bilo kakva otvorenija dobrodošlica. Pomalo postiđen, on okrenu
glavu i vide Šaru kako ih posmatra, sa čudnim izrazom na licu koji je odmah promenila, kada je
shvatila da je on gleda.
„Piće za sve“, reče ona živahnim tonom, dodajući vrč D'ramu, dok je Breke služila F'nora.
Veče beše prijatno i jeli su na plaži, a Džeksom je uspeo da potisne svoje nezadovoljstvo u
pogledu predstojećeg padanja niti ujutru. Tri zmaja su se ugnezdila u toplom pesku iznad linije plime,
a njihove oči su se svetlucale poput dragulja u mraku van svetlosti vatre.
Breke i Šara su pevale jednu od Menolinih pesama, dok ih je D'ram pratio svojim grubim
basom. Kada je Breke primetila da Džeksomu pada glava na stranu, ne beše negodovanja sa njegove
strane kada mu je naložila da ode u sklonište. Otplutao je u san, lica okrenutog ka svetlosti vatre,
uljuljkan glasovima u poju.
Probudilo ga je Rutovo uzbuđenje i treptao je ne razumevajući, dok mu se glas zmaja probijao
kroz san. Niti! Rut će se danas boriti protiv niti sa D'ramovim Tirotom i F'norovim Kantom. Zbacio
je prekrivač u stranu, nekako se uvukao u čakšire i brzo se zaputio iz skloništa ka plaži. Breke i Šara
su pomagale dvojici zmaj-jahača da natovare svoje zveri vrećama plamenca. Sa četiri plamena
guštera na zemlji pored svojih nogu, Rut je marljivo žvakao plamenac sa gomile na piaži. Na istoku
se tek prolamalo praskozorje. Džeksom je zurio kroz mutnu svetlost, istežući se ne bi li video
koprenastu promenu boje koja je najavljivala niti. Tri Sestre zore zasijaše neočekivanim sjajem
visoko nad njim, potpuno zasenivši ostale jutarnje zvezde na zapadu. Džeksom zaškilji na ovaj prizor.
Nije uvideo do sada koliko su sjajne, koliko su se činile blizu. U Ruati, behu mutnije, jedva vidljive
tačke na jugoistočnom obzorju u zoru. Podsetio se da upita F'nora može li koristiti dalekovid, i da mu
Litol pošalje zvezdane proračune i karte. Potom primeti odsustvo jata plamenih guštera sa Juga, koji
su proganjali Ruta po celi dan i noć.
„Džeksome!“, Breke ga je primetila. Dva jahača mu odmahnuše u pozdrav i uzjahaše zveri.
On proveri Ruta da bi bio siguran da ima dovoljno plamenca u svom želucu, mazeći ga i
pozdravljajući njegovu voljnost da leti na niti iako je bez jahača. Sećam se svih vežbi koje smo učili
u vejru Fort. Imam F'nora i Kanta, i D'rama i Tirota da mi pomognu. I Breke me stalno posmatra.
Nikada ranije nisam slušao neku ženu. Ali Breke je dobra! Ona je takođe tužna, ali Kant kaže da je
za nju dobro da nas čuje. Zna da nikada nije sama.
Svi su bili okrenuti ka istoku na kome je pulsirala Crvena zvezda, okrugla i sjajno narandžasto-
crvena. Izgledalo je da se koprena nad njom nadvija i F'nor, podigavši ruku, pozva Ruta da poleti.
Kant i Tirot snažno skočiše u vazduh, a njihova krila su mahala u snažnim udarima da bi im pomogla
tokom dizanja. Rut je dobrano bio u vazduhu ispred njih i istezao se unapred. Pored njega se pojaviše
četiri plamena guštera, majušna u odnosu na njega, kao što je i on bio pored Kanta i Tirota.
„Ne idi sam na nitil“, povika Džeksom.
„Neće“, reče Breke, dok su joj se oči caklile. „Mlad je dovoljno da bi hteo da bude prvi. Time
štedi starije zmajeve od mnogo truda. No, mi moramo ući.“
Kao jedan sve troje zastaše da bi još jednom pogledali svoje branioce, a potom se brzo
povukoše u sklonište.
„Ne možeš mnogo videti“, Šara se obrati Džeksomu, koji je krenuo da stane pored otvorenih
vrata.
„Videću ako se niti zavuku u ovaj zeleniš.“
„Neće. Imamo bistroumne jahače.“
 On oseti žmarce po leđima i snažno uzdrhta.
„Da se nisi usudio da se prehladiš“, reče Šara. Ona je pokupila košulju iz njegove prostorije i
bacila je na njega.
„Nije mi hladno. Samo razmišljam o nitima i ovoj šumi.“
Ona potcenjivački otpuhnu. „Zaboravila sam. Ti si severnjačko dojenče! Niti ne mogu ništa više
u Južnim šumama, do li da pokidaju ili probuše listove koji će se zalečiti. Sve je pod larvama. I, u
slučaju da te to interesuje, to je prva stvar koju su F'nor i D'ram uradili -proverili su da li je zemlja
dovoljno pod larvama. I ona to jeste!“ Stigli smo do niti, reče Rut, zvučeći ushićeno. Dobro bljujem
vatru. Treba da obavim čišćenje u obliku klina, dok Kant i Tirot prolaze istočno i zapadno. Visoko
smo. Dobro ih pale i plameni gušteri. Tamo! Berde. Tisi najbliži! Mir, sredi gas tvoje desne strane.
TalalPomozimu. Dolazim, dolazim. Dole. Dolazim. Palim niti! Štitim svog prijatelja!
Breke uhvati Džeksomov pogled, smešeći mu se. „On šalje komentare o toku događaja, tako da
bismo svi znali koliko se dobro bori!“ Njene oči izgubiše svoju usredsređenost na njega i ona trepnu.
„Ponekad vidim padavine kroz tri para zmajskih očiju. Ne znam u šta gledam! Sve ide kako treba!“
Docnije, Džeksom nije bio u stanju da kaže šta je jeo ili pio. Kada bi se Rutov govor nastavio,
Džeksom bi strogo pazio na to šta mu je zmaj rekao, pogledajući povremeno ka Breki, čije je lice
odražavalo snažno usredsređenje na slušanje tri zmaja i četiri plamena guštera. Iznenada Rutovi
komentari su prestali i Džeksom je uzdahnuo.
„Sve je u redu. Ne gone niti do kraja padavine“, reče mu Breke. „Samo onoliko koliko da
osiguraju našu bezbednost. Beneden će sutra leteti na niti iznad Nerata. F'nor i Kant ne bi trebalo da
se danas previše zamore.“
Džeksom se toliko naglo podigao, da je klupa na kojoj je sedeo bubnula na pod. On promumla
izvinjenje, ispravi je, a potom izađe na vrata u pravcu plaže. Kada je stigao do peska, uporno je
gledao ka zapadu i jedva je razaznao daleku koprenu od niti. Još jedan drhtaj mu prođe telom i morao
je da spusti kosu na zadnju stranu vrata. Uvala pred njim, mirna sa slabim talasima, zamutila se od
živosti riba koje su zaranjale, iskakajući iz vode i ponovo se neobično bacajući u nju, kao da su u
ropcu od bola.
„Šta im je?“, on upita Šaru, koja mu se pridružila.
„Ribe imaju pravu gozbu od niti. Obično uspevaju da očiste uvalu na vreme, da se zmajevi
mogu kupati kada se vrate. Tamo! Tamo su svi! Upravo su iskočili nazad!“
Bilo je dobro padanje! Rut beše razdragan, a potom ljutit. Ali mi ga nećemo pratiti. Kant i
Tirot kažu da čim prede veliku reku, nema ničeg drugog sem kamenjara i da je glupo trošiti
plamen iznad nečega što ne može biti oštećeno nitima. Oooh!
Ovo dvoje se nasmejaše, kada je mali beli zmaj izbacio tračak plamena, skoro spalivši njuškicu,
zato što nije leteo pod pravim uglom. Istog trena se ispravio, nastavivši da klizi nadole pod dobrim
uglom.
Voda se smirila, baš kada su zmajevi sleteli. Rut se samo hvalio kako nijednom nije morao da
uzme plamenca, da je sada znao koliko da uzme da bi izdržao celo padanje. Kant je okrenuo glavu ka
malom belom vedro ga trpeći.
Tirot je frknuo i, oslobođen od vreće plamenca, klimnuo je jednom ka D'ramu, a potom se
odgegao u vodu. Naglo, vazduh postade ispunjen plamenim gušterima, koji su nestrpljivo lebdeli
iznad njega. Stari bronzani je uperio glavu ka nebu, ponovo frknuo i, uz glasan uzdah, prevrnuo se u
vodi. Plameni gušteri su se spustili i izbacili iz ustašca pesak po njemu, pre no što su mu napali kožu
sa sva četiri stopala. Tirotove oči, prekrivene jednim slojem kapaka da mu voda ne bi ušla u njih,
svetlucao se tik iznad površine u predelu primorske duge.
 Kant je urliknuo i pola jata je napustilo Tirota da bi ga okupalo, dok je on uletao u vodu. Rut je
gledao ovo pravo prvenstva svojih prijatelja, trepnuo, zatresao se i ponizno ušao u vodu, nešto dalje
od bronzanog i smeđeg. Četiri plamena guštera, sa oznakama, odvojiše se od velikih zmajeva i
počeše da ribaju malog belog.
„Evo, ja ću ti pomoći, Džeksome“, reče Šara.
Ribanje zmajeve kože od vonja plamenca je bio zamoran posao u svim okolnostima, i iako je
imao samo jedni stranu da izriba, Džeksom je morao da stegne zube da bi završio.
„Rekla sam ti da se ne premaraš, Džeksome“, reče Šara, oštro, kada se podigla sa ribanja račve
na Rutovom repu i primetila ga kako se naslanja na zmajev stražni deo. Ona mu zapovednički pokaza
prema plaži. „Izlazi napolje! Doneću ti nešto da jedeš. Belji si od njega!“
„Nikada se neću dovesti u red ako ne budem pokušao!“
„Prekini da pričaš sebi u bradu...“
,,I nemoj mi samo reći da ovo radiš za moje dobro...“
„Ne, ovo radim za svoje! Ne želim da me zadesi da te negujem kada ti se bolesti povrati!“
Pogledala ga je tako žestoko, da se podigao i izašao iz vode. Iako nije bilo daleko do njegovog
nezvaničnog ležaja, noge kao da su mu bile od olova, dok ih je vukao kroz vodu. Legao je, odahnuvši
od olakšanja i zatvorio oči.
Neko ga je drmusao, kada ih je ponovo otvorio i on ugleda Breke koja ga je ispitivački
posmatrala. „Kako se sada osećaš?“
„Sanjao sam?“
„Hmmm. Ponovo loši snovi?“
„Ne, čudni. Samo, ništa nije bilo jasno.“ Džeksom zavrte glavom da bi stresao tegobu od
košmara. Shvatio je da je podne. Njemu s leva, Rut je spavao hrčući. Dalje na desno mogao je videti
D'rama kako se odmara na Tirotovim prednjim nogama. Ne beše nikakvog znaka od F'nora i Kanta.
„Verovatno si gladan“, reče Breke, pruživši mu tanjir s hranom i vrč koje je donela.
„Koliko dugo sam spavao?“, bio je zgađen samim sobom. Protegao je ramena, osetivši da su mu
mišići ukočeni od razmrdavanja prilikom ribanja zmaja.
„Nekoliko časova. Godilo ti je.“
,,U poslednje vreme užasno mnogo sanjam. Je li to neka posledica ognjenice?“
Breke je trepnula, a potom se zamišljeno namrštila. „Kada razmislim o tome, ja takođe mnogo
više sanjam nego što mi je to običaj. Možda, previše sunca.“
U tom trenu, Tirot se probudio, riknuo, s naporom se podigao na noge i posuo svog jahača
peskom. Breke je zinula, a potom se brzo podigla, njene oči su bile na starom bronzanom, dok je on
otresao pesak sa tela i raširio krila.
„Breke, moram da idem!“, D'ram je povikao. „Jesi li čula?“
„Jesam, čula sam, 'ajde brzo!“, ona mu odvrati, podigavši ruku u pozdrav.
Štagod da je probudilo Tirota, uzbudilo je plamene guštere koji započeše da se okreću, poniru,
cvrkućući promuklo. Rut je podigao glavu, osmotrio ih pospano, potom je položio glavu nazad na
pesak, nedirnut ovim uzbuđenjem. Breke se okrenu da pogleda belog zmaja, čudno se mršteći.
„Šta nije u redu, Breke?“
„Bronzani u Isti puštaju krv svojoj lovini.“
,,Oh, jaja mu i ljusaka!“ Džeksomovo početno iznenađenje se istopi usled gnušanja prema
sopstvenoj slabosti. Nadao se da će mu biti dozvoljeno da prisustvuje ljubavnom letu. Želeo je da
bodri G'deneda i Barnata.
„Ja ću znati“, reče Breke umirujuće. „Kant će biti tamo, kao i Tirot. Oni će mi sve reći. Sada
jedi!“
Kada je poslušao, proklinjući u sebi svoje nesrećno stanje, primetio je da Breke ponovo gleda
netremice u Ruta.
„Šta je sa Rutom?“
„Sa Rutom? Ništa. Draga dušica, toliko je bio ponosan što leti na niti za tebe, a sada je isuviše
umoran da bi ga zanimalo bilo šta drugo.“
Ona ustade i kako ga je napuštala, Berd i Gral joj se spustiše na ramena, romoreći tiho, dok je
nestajala u senovitoj šumi.
 Četrnaesto poglavlje
Rano jutro u Dvorani harfista, rano pre podne u vejru Ista, po podne u Džeksomovoj uvali,
28.8.15.

U pomračim ranog jutra, Robintona je probudila Silvina.

„Majstor-Robintone, stigla je poruka od vejra Ista. Bronzani puštaju krv svojoj lovini. Kejlit će
uskoro poleteti. Traženi ste tamo.“
„O, da, hvala ti, Silvina.“ Treptao je zbog svetlosti iz svetiljki koje je ona otkrivala. „Da mi nisi
kojim slučajem donela...“ Ugledao je vrč koji se pušio kraj kreveta. ,,Oh, dobra ženo! Hvala ti do
neba!“
„To je ono što uvek kažete“, odvrati mu Silvina, kikoćući se, dok ga je napuštala da bi nastavio
sa svojim ustaljenim jutarnjim redom.
Obukao se brzo da bi izbegao studen noći pred zoru. Zair je zauzeo svoje uobičajeno mesto na
ramenu, cičući meko, dok je Robinton išao niz hodnik.
Silvina ga je čekala kod ogromnih gvozdenih dveri, sa bakljom da bi unekoliko osvetlela mračnu
donju dvoranu. Okretala je točak i ogromni klinovi su se pokrenuli sa tavanice i poda. Morao je da
trgne je da bi otvorio ogromne dveri i začudio se zbog iznenadnog probadanja u boku. Tada mu
Silvina dodade gitaru, dobro umotanu protiv oštre hladnoće međuprostora.
„Stvarno se nadam da će Barnat obleteti Kejlit“, reče ona. „Vidite, evo Drenta.“
Harfista je video smeđeg zmaja kako se spušta na zemlju i strčao je niz stepenice dvorane. Drent
10
je bio uzbuđen, oči su mu sijale narandžasto i crveno u noći. Robinton je pozdravio zmajevog
jahača, zastao da bi okačio gitaru preko leđa, a potom, posegnuvši za D'fiovom rukom, popeo se na
vrat smeđem.
„Kako teku opklade?“, upita jahača.
,,E, sad, harfisto; Barnat je valjana zver. On će obleteti Kejlit. Mada“, izvesni delić sumnje
obojio je čovekov glas, „četiri bronzana kojima je N'ton dozvolio da pokušaju su dobre snažne mlade
11
zveri, i opako nestrpljive za priliku. Moglo bi biti iznenađenja. Stavite marku na kojeg hoćete,
doneće vam valjanu zaradu.“
„Voleo bih kada bih mogao da se kladim, ali to nije nešto što bi mi priličilo da radim...“
E, sad, ako biste meni dali marke, majstor-Robintone, zakleo bih se u Drentovu ljusku ovde da
su moje!“
„Posle leta kao i pre?“, upita ga Robinton, dok je vedro ratovao sa željom koja nije priličila
njegovom zvanju da se kocka.
„Ja sam zmaj-jahač, majstor-Robintone“, odvrati D'fio nabusito, „ne neki verolomni Južnjak.“
,,A ja sam majstor-harfista Perna“, reče Robinton. No, prislonio se čoveku uz leđa, tutnuo mu
novčić od dve marke u ruku. „Barnat, naravno, i molim te da niko ne sazna.“
„Kako želite, majstor-Robintone“, D'fio je zvučao zadovoljno. Uzdigli su se iznad crne senke
litica utvrde Fort, a tama na noćnom nebu beše manja, bez meseca u ovom času i dobu, tako da se
kroz nju jedva moglo razaznati. Osetio je napetost u D'fiovim leđima, oštro udahnuo, kada su prešli u
međuprostor, i naglo izbili sa Drentom koji je izvikivao svoje ime zmajevima stražarima vejra Ista.
Robinton je zaklonio oči od sjaja sunca koji se odbijao od vode. Kada je pogledao ispod, video
je neprirodni poluvrh vejra Ista, koji beše crni kamen poput džinovskih iskrzanih prstiju koji pokazuju
ka sjajno plavim nebesima. Ista je bila najmanja od svih vejrova, tako da su neki od objekata za
zmajeve činili vejrove u šumi oko baze. Ali široka zaravan iza kupe bila je prepuna bronzanih zveri,
dok su njihovi jahaču oblikovali gomilu bližu zlatnoj kraljici koja je bila pognuta nad svojom
lovinom, šišajući krv iz nje. Malo dalje, na sigurnoj razdaljini od ovog prizora beše poveća grupa
ljudi koja je ovo posmatrala. Drent je klizio prema ovom prostoru.
Zair je poleteo sa Robintonovog ramena, da bi se pridružio ostalim plamenim gušterima u
vazdušnoj predstavi uzbuđenja. Robinton je primetio da mala stvorenja drže rastojanje od zmajeva.
Bar su se ponovo počeli pojavljivati po vejrovima.
D'fio je sjahao takođe, i poslao svog smeđeg da se kupa u toplim vodama uvale podno zaravni
vejra. Ostali zmajevi koji behu uključeni u let, koristili su prednost kupanja na ostrvu Ista.
Kejlit se odrazila sa zemlje prema krdu zveri u vejranskom toru. Kosira ju je napola pratila,
strogo vodeći računa o svojoj mladoj kraljici da se ne prejede mesom i da ne bude suviše teška za
ovaj isuviše značajni ljubavni let. Robinton je izbrojao dvadeset i šest bronzanih koji su okruživali
lovište, svetlucajući na žestokom suncu, dok su im se oči kolutale crveno u uznemirenosti zbog
teranja, napola sklopljenih krila, i u čučnju da bi mogli poleteti istog trena kada se kraljica bude
podigla. Svi su bili mladi, kao što je F’lar i preporučio, skoro jednake veličine, dok su čekali, ni za
tren ne skidajući pogleda sa predmeta svog interesovanja.
Kejlit je duboko iz grla zatutnjala, kada je posisala krv iz trupa životinje. Podigla je glavu da bi
s prezrenjem zarežala nazad ka obruču bronzanih.
Iznenada je zmaj stražar urliknuo u izazov i čak se i Kejlit okrenula da pogleda. Stremeći sa
juga, preko mora, dođoše dva bronzana.
Baš kada je Robinton uvideo da mora biti da su zveri letele na nivou mora da bi se ovoliko
neopaženo primakle vejru, takođe je video da su ovo starije zveri, njuški koje su sivele, vratova koji
su se utanjili. Južnjaci. Dva bronzana starovremaca. To mora biti da je T'kul sa Saltom i
najverovatnije B'zon sa Raniltom. Robinton potrča ka lovištu, prema mogućim kraljičinim
parnjacima, jer je to bilo najočiglednije odredište ove dvojice koji su brišući leteli sa juga.
Njihov osećaj za vreme je bio savršen, pomisli on, a potom ugleda drugu dvojicu bronzanih koji
su se spremali da slete - dežemekasto D'ramovo obličje i F’larovo vižljasto telo. T'kul i B'zon
skočiše sa svojih zveri. Zmajevi još jednom poskočiše da bi se namestili sa ostalim zmajevima koji
su šištali i režali na novopridošlice. Robinton se molio sebi u bradu da se ne desi da nijedan od
zmaj-jahača prvo dela, a tek potom da promisli o tome. Većina od njih je bila toliko mlada, da nisu ni
prepoznali T'kula ili B'zona. No, D'ram i F’lar sigurno jesu.
Robinton oseti kako mu srce lupa u grudima i potpuno nepoznat bol koji ga natera da se namršti i
da odmah uspori korak. B'zon je stajao ispred njega sa nameštenim osmehom na licu. Starovremac je
dotakao T'kula po ruci i bivši vejr-vođa Visokih prostora udostoji harfistu letimičnim pogledom. Nije
ga smatrao za pretnju, tako da se okrenuo nazad ka dvojici vejr-vođa.
D'ram je prvi stigao do T'kula. „Budalo, ovo je za mlade zveri. Ubićeš Salta.“
,,A koje ste nam druge mogućnosti ostavili?“, B'zon je zahtevao da zna baš kada su Robinton i
F’lar kliznuli sa strane Južnjacima. Beše histeričnog prizvuka u čovekovom glasu. „Naše kraljice su
prestare da bi se podigle: nema zelenih da bi pružile olakšanje mužjacima. Mi moramo...“
Kejlit je riknula,kada je napustila isisano truplo životinje i delom poletela, a delom potrčala da
rasturi krdo, jednim brišućim pokretom prednje šape proburazivši još jednu žrtvu po boku i
dovukavši je ka sebi.
„D'rame, ovaj let si proglasio otvorenim, zar ne?“, upita T'kul hrapavim glasom, jasnih crta na
licu, bez obzira na to što je imao potamnelu boju kože od sunca na jugu. Pogledom je skrenuo sa
D'rama ka F'laru.
„Jesam, ali tvoji bronzani su previše stari, T'kule.“ On pokaza ka nestrpljivim mladim
zmajevima. Razlike između njih i dvojice starijih behu dirljivo očigledne.
„Salt ionako umire. Pustite ga da leti. Ja sam načinio takav izbor, D'rame, kada sam ga doveo
ovde.“ T'kulov pogled beše težak na F'laru, a gorčina i mržnja behu toliko vidljivi, da je Robintom
uvukao vazduh. „Zašto ste vratili jaje? Kako ste ga pronašli?“ Očaj je nakratko pokuljao kroz
T'kulove ledeni ponos i nadmenost.
„Da ste nam se obratili, pomogli bi vam“, reče F’lar tiho.
„Ili bih vam ja pomogao“, nadoda D'ram, nesrećan zbog stanja svog znanca iz vremena od kojeg
su obojica potekli.
T'kul pogleda istanskog vejr-vođu prezrivo i u potpunosti se ne obazirući na F’lara, ispravi
svoja ramena, trznuvši glavom pokaza B'zonu da krenu napred. F’lar je krenuo pravo prema drugim
bronzanim jahačima. On otvori usta da bi nešto rekao, zavrte glavom u žaljenju i odstupi u stranu.
Južni jahači na vreme se pomeriše nekoliko koraka u napred. Kejlit, podigavši svoju okrvavljenu
njušku, izgledala je kao da isijava zlatno više nego ikada ranije. Njene oči su se kolutale odsjajem
12
svih boja duge . Uz žestoki vrisak, ona se podiže. Barnat je bio prvi zmaj koji je poleteo za njom, i,
na Robintonovo iznenađenje, T'kulov Salt nije mnogo zaostajao za istanskim bronzanim.
T'kul se okrenuo nazad ka F'laru, a likovanje na njegovom licu beše uvredljivo. Potom je otišao
do Kosire. Vejranka se zanosila od napora da ostane u mentalnom dodiru sa svojom kraljicom. Nije
primetila da su oni koji su je vodili do njenih odaja bili G'dened i T'kul, da bi sačekali ishod leta.
„Ubiće Salta“, D'ram je mrmljao, slomljen.
Onaj čudni pritisak na grudima nije dozvolio Robintonu da umiri čoveka.
,,I B'zon takođe!“, D'ram uhvati F’lara za ruku. „Ima li nečega što možemo učiniti? Za dva
zmaja?“
„Da su nam se obratili...“, započe F’lar, stavivši utešno ruku na njega. „Ali ti starovremski
jahači suoduvek uzimali! To je bilo njihova početna greška!“ Njegovo lice otvrdnu.
„I dalje uzimaju“, reče Robinton, želeći da ublaži D'ramovu tugu. „Uzimali su ono što su hteli od
Severa sve vreme. Tu i tamo.
Udovoljavali smo im. Mlade devojke, materijal, kamen, gvožđe, dragulji. Tiho su pljačkali još
od trena kada su prognani. Primao sam izveštaje. Prenosio ih F’laru.“
„Samo da su pitali!“, Flar pogleda gore ka brzo udaljavajućim mrljama zmajeva u letu.
„Šta je to bilo?“, gospodar Vorbret od utvrde Ista im je žurno prišao. „Ova poslednja dvojica su
bila stara ili ne poznajem zmajeve onoliko koliko sam mislio.“
„Ljubavni let je bio otvoren“, odgovori F'lar, ali Vorbret je gledao u D'ramovo uznemireno lice.
„Za stare zmajeve? Mislio sam da ste kao uslov postavili da to budu mladi, koji se još nisu
okušali sa kraljicom! Ne vidim svrhu u tome da se ima još jedan po godinama stariji vejr-vođa. Ne,
zaista ne mislim ništa loše, D'rame. Promena uznemirava utvrdare.“ Pogledao je ka nebu. „Kako li će
pratiti mlađe? To je iscrpljujući let.“
„Imaju prava da pokušaju“, odvrati F'lar. „Dok čekamo ishod, jesi li za vino, D'rame?“
„Jesam, jesam. Gospodaru Vorbrete...“ D'ram povrati dovoljno svoju staloženost da bi pokazao
gospodaru utvrde da mu se pridruži prema njegovoj pećini. On pozva i ostale goste da krenu, ali
njegov korak beše težak i spor.
„Ne brini, D'rame. Taj drugi može biti da je brzo poleteo“, reče Vorbret, dok ga je ohrabrujuće
tapkao po ramenu, „ali svim srcem verujem u G'deneda i Barnata. Odličan mladi čovek! Izuzetan
zmaj. Pored toga, on se već pario sa Kejlit, zar ne? To uvek govori, je l’ da?“
Dok je Robinton disao od olakšanja što je gospodar utvrde pogrešno protumačio D'ramovu
zabrinutost, F'lar odgovori na pitanja.
 „Jeste, Kejlit je imala trideset i četiri jajeta u svom prvom leglu sa Barnatom. Nije baš dobro da
se mlada kraljica iscrpi prevelikim brojem jaja, ali njeni izleženi su bili jaki i zdravi. Nije bilo
kraljevskog jajeta, ali to je čest slučaj kada vejr ima dovoljan broj kraljica. Veza od prethodnog
parenja može biti značajan činilac uprkos kraljičinom zanovetanju, ali nikad se ne zna.“
Robinton primeti da su ljudi iz vejra bili ponešto napeti, dok su posluživali posetioce. Pitao se
koliko je zapravo njih prepoznalo lužnjake. Nadao se da niko od njih nije istrtljao svoje sumnje pred
gospodarom utvrde.
T'kulov Salt mora da je mnogo puta obleteo svoju kraljicu i dobio je. U redu, biće lukavi stari
momak, ali mu njegova pronicljivost neće biti od pomoći, ako ne bude uhvatio kraljicu u prvih
nekoliko minuta leta. Jednostavno neće imati postojanu snagu mlađih zmajeva, a moguće ni brzine da
se baci da bi je uhvatio. Leteo je protiv nekih valjanih zveri. Robinton je znao koliko je N'ton
pažljivo odabrao četiri jahača bronzanih da bi predstavljali vejr Fort. Svaki od njih je bio
zapovednik krila već obrtajima, ljudi koji su se već dokazali tokom padanja kao vođe sa snažnim
zmajevima. F’lar je takođe ograničio bendenske borce na tri čoveka sposobna da vode vejr. Mogao
je samo predpostaviti da su Telgar, Igen i Visoki prostori počastili D'ramov vejr valjanim ljudima.
Ista je bila najmanji vejr i bio joj je potreban ujedinjen narod.
Gucnuo je vino, nadajući se da će u boku prestati da ga boli, pitajući se šta je izazvalo ovaj
uznemirujući pritisak. Pa, vino je izlečilo mnoge bolesti. Čekao je dok D'ram nije okrenuo glavu i
potom dolio njegovu čašu, uhvativši F’larov pogled odobravanja dok je to činio.
Ljudi iz vejra su počeli sada da staju za stolom, pozdravljajući D'rama i gospodara Vorbreta.
D'rama je krepilo kada je video njihovo očigledno zadovoljstvo što vide svog bivšeg vejr-vođu i on
je na to dogovorio osmesima i čavrljanjem. Izgledao je napeto, ali svi su to pripisivali njegovoj
razumljivoj brizi za ishod ovog leta.
Robinton je imao i da prežvaće i jednu zagonetku: T'kulove gorke reči o jajetu. „Zašto ste vratili
jaje? Kako ste ga pronašli?“ Zar T'kul nije shvatio da ga je neko od Južnjaka povratio? Potom se
ukoči. Nijedan od Južnjaka nije vratio jaje, jer bi on sigurno do sada otkrio krivca.
On poče da se žarko nada da nijedan od starih zmajeva neće umreti tokom pokušaja da oblete
mladu kraljicu. Toliko je i ličilo na Južnjake da zagorčaju ono što bi trebalo da bude srećan događaj!
Sigurno da život u Južnom vejru nije bio toliko nepodnošljiv, da bi T'kul hladnokrvno dozvolio svom
zmaju da se igra sa smrću, nego da nastavi da živi tamo? Robinton je dobro poznavao vejr: njegov
položaj u maloj dolini je bio prelep - znatno bolje mesto od T'kuiovog nemilosrdnog, ogoljenog vejra
Visoki prostori. Tamo se nalazila ogromna, dobro sagrađena, dvorana u središtu kaldrmisanog
dvorišta, u kojem ni jedna nit nije mogla naći ni travku da bi se ukopala. Hrane samo da se bira,
divljih zveri u izobilju za zmajeve, savršene vremenske prilike, a jedina obaveza kao zmaj-jahača se
sastojala od jedne male utvrde na obali.
Potom se podseti pulsirajuće mržnje prema F’laru u T'kulovim očima. Zloba i inat behu ono što
je pokretalo bivšeg vejr-vođu Visokih prostora - i mržnja prema izgnanstvu koje nije sam odabrao.
Kraljice bi mogle biti prestare da se podignu, ali to je tek od skora, razmišljao je, i bronzani
nisu mogli biti u toliko teškoj situaciji. I oni su takođe starili i krv im nije mogla toliko brzo uzavreti,
tako da su se stari nagoni sigurno mogli zadržati.
Takođe bilo je i toga što T'kul nije morao otići na Južni sa Mardrom, T'ronom i ostalim
nepopustljivim i krutim starovremcima. Mogao je prihvatiti vodstvo nad Bendenom, priznajući da su
esnafi i utvde izborili svoja prava tokom četiri stotine obrtaja od poslednjeg prolaska i da se ponašao
i vodio svoj vejr shodno tome.
Da je ijedan od njih istupio, ponašajući se časno, tražeći pomoć od ostalih vejr-vođa, bio je
siguran da bi takav ishod i bio. Nije sumnjao u D'ramovu iskrenost i on bi se sam založio za njihove
zahteve, tako mu ljuske, ako ne bi!
Razmatrajući najgore moguće zaključenje današnjih događaja, pitao se šta će se dogoditi sa
T'kulom, ako se Salt previše iscrpi tokom leta. Harfista je duboko uzdahnuo, jer mu se nije sviđalo da
razmatra tu mogućnost, ali bilo bi bolje da to učini. To je moglo da znači... on pogleda ka odajama
vejranke. T'kul je nosio nož za pašom. Svi su ih nosili. Srce poče da mu tuče. Znao je da to nije u
redu, ali zar nje trebalo da nagovesti D'ramu da bi neko trebalo da bude u kraljičinom vejru za slučaj
nevolje? Neko ko nije uključen u ljubavni let. Kada čoveku umre zmaj, može se dogoditi da on
poludi, da ne zna šta radi. Predstava T'kulove mržnje mu živo puče pred očima. Robinton je na mnoge
stvari imao neprikosnovena prava, ali ulazak u odaje vejranke čiji se zmaj pari, ne beše jedna od
njih. Ipak...
Trepnuo je. F’lar više nije sedeo za stolom. On pogleda po pećini, ali nigde ne uhvati obrise
visokog obličja bendenskog vejr-vođe. Ustao je, trudeći se da to bude lagano, uspeo je nekako da
prijatno klimne D'ramu i Vorbretu, dok je lagano išao ka prolazu. Istanski harfista ga presretnu.
„F’lar je sa sobom uzeo dvojicu naših najjačih jahača, majstor-Robintone.“ Čovek klimnu prema
odajama vejranke. „Plaši se nevolje.“
Robinton glavom potvrdi, odahnuvši, a potom stade.
„Kako mu je uspelo? Nisam video nikoga na stepenicima.“
Baldor se iscerio. „Ovaj vejr je prepun sporednih tunela i prolaza. Ne bi valjalo još više
zapetljati stvari“, nadoda on, pokazavši prema gostima u pećini, „zar ne?“
„Zaista ne bi valjalo. Zaista ne bi.“
„Znaćemo dovoljno brzo šta se događa“, reče Baldor zabrinuto uzdahnuvši. „Reći će nam naši
plameni gušteri.“
„Pravo zboriš“, i Zair na njegvom ramenu zacvrkuta na Baldorovog smeđeg.
Robintonu je unekoliko laknulo zbog mera predostrožnosti i krenuo je nazad ka stolu. Ponovo je
nalio svoju i D'ramovu čašu. Nije bilo bendensko, ali nije bilo toliko bljutavo, možda za nijansu
slađe nego što bi trebalo. Zašto se činilo da srećni događaji prosto lete, a oni kao ovaj danas se vuku
u nedogled?
Zmaj stražar je riknuo, stravičnim, nesrećnim tonom. No, to ne beše žalopojka! Ne najava smrti!
Osetio je kako mu se mišići grudi opuštaju. Njegovo olakšanje beše preuranjeno, jer se naokolo čuo
žamor od zabrinutih sašaptavanja, koja su se prenosila pećinom. Nekolicina vejr-ljudi je požurila da
izađe, pogledajući na zmaja stražara, na njegova raširena krila. Zair je tiho zapevušio, ali Robinton
nije primio ništa končano od njega. Mali bronzani je samo ponovio zmajeve zbrkane misli.
„Mora da je jedan od bronzanih posrnuo“, reče D'ram, gutajući napeto, a lice mu je posivelo.
Pogledao je zabrinuto u Robintona.
„Kladim se da je u pitanju jedan od starijih“, nadoveza se Vorbret, zadovoljan što se pokazalo
da je bio u pravu.
„Najverovatnije si u pravu“, reče Robinton istiha, „ali let je bio proglašen otvorenim, tako da su
morali biti primljeni.“
„Da se nisu i previše zadržali?“, upita Vorbret, škiljeći u nebo koje se videlo sa ovog mesta kod
stola.
,,Oh, ne mislim da je tako“, odvrati mu Robinton tonom za koji se nadao da je uobičajen, „mada
se ponekad tako čini. Mislim da je sad tako jer će ishod ovog posebnog leta imati velike posledice
po vejr. Kejlit će bar oznojiti bronzane, pre no što je se neki od njih ne dočepa!“
„Smatraš li da će ovog puta biti kraljevskog jajeta?“, upita Vorbret nestrpljivo.
 „Nikada se ne bih upecao da već ovako rano razbrajam jaja, moj gospodaru Vorbrete“, reče
harfista, nastojeći da zadrži učtiv izraz lica.
„Ma, da, razume se. Mislim da bi to bio pravi uspeh za Barnata, zar ne? Da mu kraljica iz ovog
leta izleže kraljevsko jaje?“
„Zaista bi. To jest, ako... Barnat uspe da je obleti.“
„Stvarno, majstor-harfisto, naravno da će je obleteti. Gde je vaš osećaj za pravdu?“
„Tamo gde obično i jeste, ali sumnjam u to da Kejlit upravo sad brine o istom.“
Kako je to izgovorio, Zair, očiju svetložutih od jada, ispusti prestravljeni, nejasni pisak ka
njemu. Mnement prasnu u vazduhu baš nad samim zemljištem udubine, ričući u uzbuni.
Robinton je skočio na noge i potrčao, gledajući oko sebe ne bi li spazio Baldora. Istanski
harfista je takođe upozoren na opasnost. On i četvorica jahača počeše juriti prema vejru.
„Šta se dešava?“, Vorbret je hteo da zna. „Ostani tu“, povika Robinton.
Vazduh je iznanada bio pun zmajeva koji su urlikali i tužno pevali, jedva izbegavajući sudare,
dok su leteli onako, bez jahača, uznemireni. Robinton je terao svoje duge noge da trče najbrže što
mogu, bez obzira na strašan bol u boku, koji je unekoliko olakšao tako što je u njega zabio vrh dlana.
Činilo se da se težina u grudima pogoršava; zadržavala mu je dah, koji mu je bio potreban za trčanje.
Zair poče da mu pisti iznad glave, prenoseći sliku zmaja u padu i ljudi koji se bore. Nažalost,
mali bronzani nije mogao preneti informacije koje su mu najviše bile potrebne - koji zmaj i koji su
ljudi u pitanju! Mora da je i F’lar umešan, jer Mnement ne bi bio ovde.
Ogromni bronzani se spuštao na liticu kraljičinog vejra, sprečavajući Baldorove ljude da uđu u
njega. Priljubili su se uza zid, pokušavajući da izbegnu žestoke zamahe njegovih širokih krila.
„Mnemente! Slušaj me! Pusti nas da prođemo! Idemo F’laru u pomoć. Slušaj me!“
Robinton je pojurio uz stepenice, pored Baldora i njegovih ljudi i zgrabio vrh jednog od krila.
Mnement ga je snažno oborio s nogu kako je povukao krilo nazad, spustivši glavu da bi zašištao na
harfistu. Ogromne oči su se kolutale jarosno žutom.
„Slušaj me, Mnemente!“, harfista je urliknuo. „Pusti nas da prođemo!“
Zair je odleteo do bronzanog zmaja, vrečeći na sav glas. Slušam. Salta više nema. Pomozi
F'laru!
Veliki bronzani zmaj je skupio krila, podigao glavu i Robinton zahvalno mahnu Baldoru i
njegovima da krenu napred. Bio mu je potreban jedan tren da dođe do vazduha.
Kako se okrenuo da uđe u prolaz, sa rukom na grudima, Zair prozuja pred njega, dok su mu krici
sada bili puni ohrabrenja. Harfista se za trenutak zapitao zar zaista misli to stvorenjce da je ono, i
samo ono, uklonilo velikog bronzanog sa puta. Mogao je samo biti zahvalan, što je bronzani hteo da
ga posluša.
Kada je ušao u vejr, mogao je čuti zvuke borbe u vejrankinim odajama za spavanje. Zavesa
preko puta prolaza bi naglo strgnuta sa šipke, kada su se dva tela u gušanju oteturala u veću
prostoriju. F’lar i T'kul! Baldor i njegovi pomagači su bili blizu pozadi, pokušavajući da razdvoje
ljude. U prostoriji iza njih, vezani u kontaktu ljubavnog leta sa svojim zverima, behu ostali bronzani
jahači i vejranka, potpuno slepi za ono što se dešava oko njih. Neko se sručio na pod. Robinton
pomisli da je najverovatnije u pitanju B'zon, kada je u deliću sekunde uhvatio taj prizor.
Ono što je prestravilo Robintona beše činjenica da F'lar nije imao noža ni u jednoj od ruku.
Levom rukom je držao T'kula za zglob ruke, istežući se da bi zadržao dugi nož podalje od svoje
ključne kosti - ne neki kratki sa pasa, nego alatku za dranje kože. Njegovi prsti počeše da kopaju po
žilama T'kulovog zgloba, pokušavajući da primoraju šaku da se otvori, ili da umrtve živce. Desnom
rukom je držao T'kulovu levu dole i dalje od njihovih bokova. T'kul se izvijao divljački; luđački sjaj
u njegovim zakrvavljenim očima reče Robintonu da je potpuno van sebe. Kao što je i nameravao,
pomislio je harfista.
Jedan od Baldorovih ljudi je pokušavao da gurne nož u F’larovu šaku, ali ovaj je morao da drži
T'kulovu levu ruku zauzetu.
„Ubiću te, F’lare“, procedi T'kul kroz stisnute zube, dok se borio da natera desnu ruku niže i
niže, naginjući sečivo prema vratu bronzanog jahača. „Ubiću te. Kao što si ti ubio mog Salta. Kao što
si nas ubio! Ubiću te!“ Zvučalo je kao pojanje, dok su mu ritam davali nagli trzaji snage, koju je
dobijao iz dubina svog ludila.
F’lar je zadržao dah, napor od zadržavanja tog noža se jasno mogao videti po žilama koje su mu
poiskakale na vratu, zategnutosti njegovih mišića na licu, napetosti u njegovim nogama i butinama.
„Ubiću te. Ubiću te kao što je T'ron trebalo! Ubiću te, F’lare!“
T'kulov glas je izlazio kroz dahtaje, kako se nož bližio svom cilju.
Naglo, F’lar izbaci svoju levu nogu i obavi je oko T'kulove leve, izbivši mu stopalo iz
ravnoteže. Uz povik, T'kul pade napred na F’lara, koji ga vesto presamiti, oslobodivši se njegovog
stiska leve ruke, dok mu je i dalje čvrsto držao zglob desne ruke. Starovremac ga je šutnuo, svirepo
ga tresnuvši u stomak. Bronzani jahač se povio, ostavši bez daha, međutim, nije pustio ruku koja je
držala nož. T'kul ga je šutnuo po drugi put, izbivši mu tie pod nogama. F'lar se sručio, trzajem
oslobodivši svoju ruku koja je držala nož i bacio se na mlađeg vejr-vođu. No, F’lar je nastavio da se
kotrlja takvom brzinom koja je zadivila posmatrače, uspevši da stane ponovo na noge, u istom trenu
kada je T'kul ustao i bacio se pravo u napad. Ali taj delić vremena beše dovoljan F'laru da zgrabi nož
od Baldora.
Dva protivnika su se suočila. Robinton je znao po mračnoj odlučnosti na F’larovom licu da će
ovog puta, pošto je zver već bila mrtva, dokrajčiti svog protivnika. Bude li mogao.
Robintonu se nije sviđalo što je sumnjao u F'larovo ratničko umeće, ali T'kul nije bio obični
protivnik, ovako vođen mahnitom tugom zbog smrti svog zmaja. Čovek, stariji nekih dvadeset obrtaja,
imao je domašaj ka F'laru, i duže, mnogo smrtonosnije sečivo u svojoj ruci. F'lar će morati da
izbegava to oštro sečivo dovoljno dugo da bi ga izmorio do tačke kada će ga napustiti bezumna silina
koja ga je opsela.
Povik ushićenja je prasnuo iz vejrankine odaje i njen prodoran krik je usledio. To je bilo sasvim
dovoljno da odvrati pažnju T'kulu. F’lar je bio spreman za taj tanušni prekid pažnje. Obrušio se na
T'kula, držeći ruku s nožem dole i pre no što je ovaj mogao da otparira i da sačuva sebe pod nižim
uglom, F’larov ubod se zario na gore, prošavši kroz rebra do srca. T'kul, izbečivši oči, pade dole
pod njegove noge.
F’lar se opusti, padnuvši na jedno koleno i dahćući od naprezanja. Umorno protrlja čelo zadnjim
delom leve ruke, dok je svaki delić njegovog tela pokazivao žal koji je preživljavao.
„F’lare, nisi mogao ništa drugo učiniti“, reče Robinton tiho, želeći da ima snage da mu priđe.
Iz vejrankine odaje pristigoše odbijeni udvarači, ošamućeni zbog svog učešća u ljubavnom letu.
Izašli su u grupi i Robinton nije mogao da prokljuvi ko je ostao sa vejrankom kao njen par, i ko je
sada novi vejr-vođa Iste.
Iznenadna i neobjašnjiva slabost ga je zbunila. Nije mogao doći do daha; nije imao snage da
ućutka Zaira koji je cvrkutao u najžešćoj tugi. Bol u boku se ponovo pomerio ka grudima, kao da mu
je neko postavio težak kamen na njih.
„Baldore!“
„Majstor-Robintone!“ Istanski harfista je jurnuo ka njemu, sa licem koje je odražavalo užas i
usredsređenost, dok mu je pomagao da dođe do najbliže klupe. „Posiveo si. Tvoje usne. Plave su. Šta
nije u redu sa tobom?“
„Sivo je kako se osećam. Moje grudi! Vina! Treba mi vina!“
Prostorija je počela da se steže oko njega. Nije mogao da diše. Bio je svestan povika, osećao je
paniku u vazduhu i pokušao je da se pokrene da bi zavladao situacijom. Neke ruke ga dohvatiše i
gurnuše dole, potom polegoše, još više mu onemogućivši disanje. Borio se da se vrati u sedeći
položaj.
„Pustite ga. To će mu pomoći da diše.“
Robinton je nejasno mogao da prepozna glas kao Lesin. Odakle se ona stvorila? Potom je
podignut i naslonjen na nekoga i opet je lakše dolazio do vazduha. Samo kad bi mogao da se odmori,
da spava.
„Izbacite sve iz vejra.“ Lesa je izdavala naređenja.
Harfisto, harfisto, slušaj nas. Slušaj nas, sada. Harfisto, nemoj spavati. Ostani sa nama.
Harfisto, potreban si nam. Volimo te. Slušaj nas.
Glasovi u njegovoj glavi mu behu nepoznati. Želeo je da umuknu, tako da bi mogao porazmisliti
o bolu u grudima, a toliko je očajnički čeznuo za snom.
Harfisto, ne možeš otići. Moraš ostati. Harfisto, volimo te.
Glasovi su ga zbunili. Nije ih poznavao. To nisu govorili Lesa i F’lar. Glasovi behu duboki,
uporni i nije ih čuo čulom sluha. Bili su mu u samoj glavi, zbgo čega nije mogao, a da se ne obazire
na njih. Želeo je da ga ostave na miru, da bi mogao da spava. Bio je toliko umoran. T'kul je bio
prestar da bi leteo na zmaju ili da bi pobedio u borbi. Opet, on sam beše stariji od njega. A T'kul je
sada bio onaj koji je počivao u večnom snu. Kada bi ga samo glasovi pustili da i sam počine. Bio je
toliko umoran.
Još uvek ne možeš počinuti, harfisto. Mi smo sa tobom. Ne napuštaj nas. Harfisto, moraš živ
etil Volimo te.
Živeti? Naravno da će živeti. Luckasti su. Samo je umoran. Samo hoće da spava.
Harfisto, harfisto, ne ostavljaj nas. Harfisto, volimo te. Ne idi.
Ne behu bučni, ali, sve vreme su mu se obraćali u glavi. O tome se i radilo. Nisu mu dopuštali
da ode.
Neko drugi, van njega, prislonio mu je nešto na usne.
„Majstor-Robintone, moraš pokušati da progutaš lek. Moraš se potruditi. Umiriće bol.“
Taj glas je prepoznao kao Lesin. Zabrinutu.
Naravno da će biti zabrinuta, sa F’larom koji je morao da ubije jahača, i uz sve nevolje sa
otmicom jajeta i Ramot, koja beše toliko uznemirena.
Harfisto, poslušaj Lesu. Moraš je poslušati, harfisto. Otvori usta. Moraš pokušati.
Mogao je da se ne obazire na Lesu, mogao je slabašno nazreti čašu na usnama i pokušati da
ispljune gorki lek koji mu se topio na jeziku, ali nije mogao, a da se ne obazre na te uporne glasove.
Dozvolio je da mu vino uliju u usta i sa njime je progutao i lek. Bar su imali toliko milosti da mu daju
vino, a ne vodu. Voda ne bi bila dostojna harfiste Perna. Nikada je ne bi mogao progutati uz taj bol u
grudima.
Činilo se kao da je nešto puklo u njemu. Ah, bol u grudima. Prestajao je, kao da je taj prasak
zapravo bilo popuštanje napete vrpce kojom je bilo vezano njegovo srce.
Uzdahnuo je usled olakšanja. Pomislio je kako ljudi zaboravljaju da cene vreme kada ih ništa ne
boli.
„Uzmi gutljaj vina.“ Ponovo je osetio čašu na usnama.
Vino, da, to će ga izlečiti. Ono ga je oduvek oživljavalo. Samo što je još uvek želeo da spava.
Bio je toliko mnogo umoran.
„I još jedan!“
Posle možeš spavati. Moraš nas poslušati i ostati. Harfisto, slušaj! Volimo te. Moraš ostati.
Ljutila ga je njihova upornost.
„Koliko je čoveku potrebno da stigne dovde?“ Beše to Lesin glas, i nikada je do sada nije čuo
ovoliko plahovitu. Zašto je takođe zvučala kao da plače? Lesa plače?
Lesa plače zbog tebe. Ne želiš da ona to čini. Ostani sa nama, harfisto. Ne možeš otići.
Nećemo ti dati da odeš. Lesa ne bi trebalo da plače.
Ne, tu su u pravu, ona ne bi trebalo da plače. Nije ni verovao da ona to stvarno čini. Naterao je
svoje oči da se otvore i ugledao je kako se povija nad njim. Ona je plakala! Suze su joj padale s
obraza po njegovim rukama koje su opušteno ležale sa dlanovima na gore, kao da primaju reku s
njenog lica.
„Ne smeš plakati, Lesa. Neću da places.“ Velikih mu ljusaka, gubio je vlast nad sopstvenim
glasom. Pročistio je grlo. Ovo ne sme da se dešava.
„Ne pokušavaj da govoriš, Robintone“, reče ona, gutajući jecaje. „Samo odmaraj. Moraš se
odmoriti. Oldiv dolazi. Rekla sam mu da ide kroz vreme. Samo odmaraj. Još vina?“
„Jesam li ga ikad odbio?“, nije mu bilo jasno zašto mu je glas tako slab.
„Nikada“, i ona se smejala i plakala i u isto vreme. „Ko me to gnjavi? Ne daju mi da odem.
Nateraj ih da me puste da se odmorim, Lesa. Toliko sam umoran!“ ,,Oh, majstor-Robintone, molim
te!“ Zašto moli?
Harfisto, ostani sa nama. Lesa će plakati.
,,Oh, majstor-Oldive. Ovamo!“ Opet je to bila ona, napuštajući ga-
Pokušao je da posegne za njom.
„Ne napreži se!“ Zadržala ga je da se ne pomera, ali je i ostala pored njega. Draga Lesa! Čak i
kada je bio ljut na nju, voleo ju je, bez obzira na sve. Možda čak i više, zato što se ona ljutila toliko
često, a ta srditost je samo povećavala njenu lepotu.
„Ah, majstor-Robintone.“ Umirijući glas majstor-Oldiva ga natera da otvori oči. „Ponovo bol u
grudima? Samo klimni. Radije bih da se ne naprežeš zbog govora.“
„Ramot kaže da je u velikim bolovima i da je mnogo umoran.“
,,A? Zgodno je imati i zmaja koji sluša.“
Majstor Oldiv mu je stavljao ledene instrumente na grudi i na ruku. Voleo bi da može da se
pobuni protiv toga.
„Da, znam da su ledeni, moj dragi harfisto, ali neophodni su. Slušaj me sad, tvoje srce je bilo
prenapregnuto. To je onaj bol u grudima. Lesa ti je dala lek koji ga je trenutno otklonio. No, prošla je
neposredna opasnost. Hoću da pokušaš da zaspiš. Biće ti potrebno mnogo odmora, dragi moj
prijatelju. Mnogo odmora.“
„Onda im reci da ućute i da me puste da spavam.“
„Ko da ućuti?“, Oldivov glas beše blag i Robintonu je to malo zasmetalo, jer je posumnjao da
mu ovaj ne veruje u to da ih je slušao, dok ga održavaju budnim. „Evo, uzmi ovaj lek i gutljaj vina.
Znam da ga nikada nećeš odbiti.
Robinton se slabašno osmehnu. Koliko su ga ovo dvoje dobro poznavali.
„Oldive, to mu Ramot i Mnement govore. Kažu da je skoro umro...“, njen glas puče na kraju.
Skoro da sam umro, jesam li? Da li tako izgleda biti toliko blizu smrti? Kao da si mnogo
umoran?
Sada ćeš ostati, harfisto. Možemo te pustiti da spavaš. Ali bićemo uz tebe. Volimo te.
 Zmajevi mi govore? Čuvaju me od smrti? Kako je to lepo od njih, jer ni sam nisam još uvek
željan da umrem. Toliko toga još treba uraditi. Problemi da se reše. Imao sam na pameti i pitanje... u
vezi sa zmajevima, takođe...
„Ko je obleteo Kejlit?“
Je li mu uspelo da izgovori to naglas? Nije čak mogao ni da čuje svoj sopstveni glas.
„Oldive, jesi li ga čuo šta je rekao?“ „Nešto u vezi sa Kejlit.“
„Možeš li verovati da se on time zamara u ovom trenutku?“, Lesa je zazvučala više poput sebe,
ljutito. „Barnat je obleteo Kejlit, Robintone. Hoćeš li sada zaspati?“
Spavaj, majstore. Mi ćemo slušati.
Harfista je duboko udahnuo vazduh u pluća i zahvalan pao u san.
 Petnaesto poglavlje
Veče u Džeksomovoj uvali i poznije veče u vejru Ista, 28.8.15.

Šara je Džeksomu i Breki pokazivala kako se igra jedna od dečjih igara u pesku sa oblucima i
štapovima, kada se Rut, koji je tik iza njih spavao sa plamenim gušterima, probudio. Podigao se u
sedeći položaj, istegnuvši vrat i pojući žalopojku visokim prodornim tonom, time označivši smrt
zmaja.
„O, ne!“, Breke je reagovala samo za tren pre Džeksoma. „Salt je umro!“
„Salt?“, Džeksom se pitao ko je to.
„Salt!“, Šarino lice postade bledo. „Pitaj Ruta gde!“
„Kant kaže da je pokušavao da obleti Kejlit i da mu je srce prepuklo!“, Breke joj odgovori na
pitanje, a ramena su joj se pognula od nove tuge i gorkog sećanja na nesreću. „Budala! Morao je znati
da će mlađi zmajevi biti brži, jači od jadnog starog Salta!“
„T'kulu tako i treba! I Breke, ne skači na mene zbog toga.“ Šarine oči sevnuše, kako se Breke
okrenula da bi je prekorila. „Seti se, ja sam morala da se nosim sa njim i ostalim starovremcima. Oni
uopšte nisu kao tvoj zmajski narod od Severa. Oni su... oni su nemogući! Mogla bih ti uši sagoreti sa
pričama o njima! Ako je T'kul bio dovoljno budalast da pusti svog zmaja da leti za mladom
kraljicom, sa suparnicima koji su se nadmetali za istansko vejr-vođstvo, onda je i zaslužio da izgubi
zver! Žao mi je. Mogu vam se ove reči činiti grubim, ali ja znam kakvi su ti Južnjaci. Ne vi!“
„Znala sam da će njihov progon na takav način jednom izazvati prave nevolje“, reče Breke
lagano, „ali...“
„Po onome što sam čuo, Breke“, progovori Džeksom iz potrebe da izbriše utučenost sa njenog
lica, „to je bio jedini način na koji se sa njima moglo postupiti. Nisu ispunjavali svoje dužnosti
prema narodu koji je trebalo da čuvaju. Bili su pohlepni, uzimali su mnogo više od svoje desetine.
Zatim“, i on izvuče svoj najjači adut, „čuo sam Litola kako kritikuje te zmaj-jahače!“
„Znam, Džeksome. Znam sve to, ali oni jesu došli unapred iz sopstvenog vremena da bi spasili
Pern...“ Pitao se da li je svesna toga koliko su joj zglobovi pobeleli od jačine kojom je kršila ruke.
„Da, da spasu Pern, a onda su zahtevali da se toga sećamo svaki put kada bi udahnuli vazduh u
njihovom prisustvu“, nastavi Džeksom, sećajući se isuviše živo T'ronovog nadobudnog i prezrivog
ponašanja prema Litolu.
„Mi se ne obaziremo na starovremce“, reče Šara, slegnuvši. „Gledamo svoja posla, održavamo
našu utvrdu čistu od zelenila, zatvaramo naše životinje tokom padanja. Samo brzo pretražimo prostor
bacačima plamena, da bismo se uverili da larve dobro rade svoj posao.“
„Zar ne lete tokom padanja?“, Breke upita iznenađena.
,,Oh, povremeno. Ako im se hoće, ili ako im se zmajevi previše uznemire...“ Šarin prezir prema
njima beše snažan. Onda primeti zbunjenost na licima ovo dvoje i dodade: ,,Oh, to što se dogodilo
nije krivica zmajeva, pazite šta vam kažem. A ne verujem da to nije ni krivica jahača. Mislim da bi
trebalo bar da pokušaju da se ponašaju onako kako im doliči. Da se razumemo, većina od
starovremaca ostala je na Severu. Dakle, samo nekolicina na jugu blati dobar glas zmaj-jahača.
Ipak... da su samo malo hteli da budu predusredjivi... mi bismo im pomogli.“
„Mislim da bi trebalo da odem“, reče Breke, podigavši se i okrenuvši se ka zapadu. „T'kul je
sada pola čoveka. Znam kako to izgleda...“ Njen glas se izgubio, a lice joj je ostalo bez boja, dok je
netremice gledala prema zapadu, očiju koje su se širile, do trena kada je sa njenih usana prasnuo krik
od užasa. „O, ne!“ Njena šaka pođe prema vratu i ona okrenu dlan napolje, kao da se brani od
napada.
„Breke, šta je?“, Šara je poskočila na noge i obujmila ruke oko žene.
Rut je cvileo i gurkao Džeksoma da ga umiri.
Ona je veoma uplašena. Razgovara sa Kantom. Nesretan je. Užasno je. Drugi zmaj je veoma
slab. Kant je sa njim. Sada Mnement govori. T'kul se bori sa F'larom!
„T'kul se bori sa F'larom?“, Džeksom posegnu za Rutovim vratom da bi povratio ravnotežu.
Uznemirenost se prenela i na plamene guštere i oni počeše da poniru i nasrću, cvrkućući u jakom
nesaglasju, što natera Džeksoma da im mahne rukama za tišinu.
„Ovo je užasno, Džeksome“, povika Breke. „Moram ići. Moraju shvatiti da T'kul nije odgovoran
za ono što čini. Zašto ga ne savladaju?
Mora biti nekoga sa razumom u Isti! Šta radi D'ram? Idem po moju opremu za letenje.“ Ona
otrča do skloništa.
„Džeksome.“ Šara se okrenu ka njemu, podiže ruku, moleći ga da je umiri. „T'kul mrzi F’lara.
Čula sam ga kako ga krivi za sve što je dešava u Južnom. Ako je ostao bez zmaja, onda je poludeo.
Ubiće F’lara!“
Džeksom privuče devojku sebi, pitajući se kome od njih dvoje je više potrebna uteha. T'kul
pokušava da ubije F'lara? Zamolio je Ruta da sluša pažljivo.
Ne čujem ništa... Kant je u međuprostoru. Čujem samo nevolju. Ramot dolazi...
„Ovde?“
Ne, tamo gde su oni! Rutove oči potamneše do purpurne od zabrinutosti. Ne sviđa mi se ovo.
„Šta, Rute?“
,,Oh, molim te, Džeksome, šta kaže? Plašim se.“ ,,I on. A takođe sam i ja uplašen.“
Breke se vratila kroz šumu, sa opremom u jednoj ruci, a u drugoj je bilo njeno malo pakovanje
lekova, poluotvoreno, i u opasnosti da se prospe. Zastala je pre no što je stupila na pesak, trepnula,
mršteći se od nestrpljenja i straha.
„Ne mogu tamo otići. Kant mora ostati uz Ranilta i B'zona. Danas možemo izgubiti oba
bronzana!“ Ona je gledala naokolo, kao da joj plaža može pružiti odgovor na njenu nedoumicu.
Ugrizla se za donju usnu, a potom uskliknula od nemoći. „Moram otići tamo!“
Drugi šok je pogodio zajedno nju i Džeksoma u isto vreme kada je Rut urliknuo od straha.
„Robintone!“, Breke se zateturala i pala bi da joj Šara i Džeksom nisu priskočili u pomoć. „O,
ne, neće valjda Robinton? Kako?“
Majstor-harfista.
„Nije valjda mrtav?“, povika Šara.
Majstor-harfista je mnogo bolestan. Neće ga pustiti. Moraće da ostane. Kao što si i ti.
„Breke, povešću vas. Na Rutu. Samo da uzmem svoju opremu.“
Obe se žene se pružiše da bi ga zaustavile.
„Džeksome, ne možeš još uvek da letiš. Ne možeš ići u međuprostori“
Sada joj se u očima čitao strah za njega.
„Zaista ne možeš Džeksome“, reče Šara, zavrtevši glavom i preklinjući ga pogledom. „Hladnoća
međuprostora... jednostavno još uvek nisi dovoljno ozdravio. Molim te!“
Sada strahuju za tebe, reče Rut, zvučeći zbunjeno. Veoma su uplašene. Ne znam zašto nije
dobro da mejašeš, ali nije!
„Džeksome, u pravu je, to bi bilo ravno propasti“, nadoveza se Breke, a telo joj pade u porazu.
Ona umorno podiže ruku ka glavi, i strgnu sada nepotrebnu kacigu. „Ne smeš pokušati da ideš
međuprostorom još najmanje mesec dana ili šest sedmica. Ako to učiniš, rizikuješ da zaradiš
glavobolje do kraja svog života i mogućnost da oslepiš...“
„Kako znate to?“, Džeksom je zahtevao da mu se kaže, boreći se sa gnevom zato što su ga držali
u neznanju kada se radi o takvim ograničenjima, osećajući se nemoćno što nije u stanju da pomogne ni
Breki, ni harfisti.
„To znam“, reče Šara, okrećući se ka njemu. „Jedan od zmaj-jahača iz Južnog je pokupio
ognjenicu. Nismo znali za opasnosti odlazaka u međuprostor. Prvo je oslepeo. Potom je poludeo od
bolova u glavi... a onda je umro. I njegov zmaj, takođe.“ Glas joj je zastao u grlu, dok se sećaia ove
nesreće, a oči joj behu zamagljene od suza. Džeksom je samo mogao da zuri u nju, zapanjen.
„Zašto mi to nije rečeno ranije?“
„Nije bilo razloga za to“, odvrati Šara, dok ga je netremice gledala u oči, preklinjući ga da
shvati. „Iz dana u dan postaješ sve snažniji. Do vremena kada je trebalo da saznaš za ograničenja,
možda ona i ne bi postojala više.“
„Još četiri do šest sedmica?“, procedio je, svestan toga da su mu ruke stegnute u pesnice i da ga
vilica boli od napora da se savlada.
Šara je sporo klimnula glavom, dok joj je lice bilo bezizražajno.
Džeksom je duboko udahnuo, terajući se da se smiri. „To sve čini još nezgodnijim, zar ne, pošto
nam je sada potreban zmaj-jahač.“ Pogledao je prema njoj. Njena glava je bila blago nakrivljena ka
zapadu. Mogao je osetiti njenu čežnju da bude tamo gde je hitno potrebna, prepreku koja ju je
zadržala da dobije Kantovu pomoć, kada je potreban negde drugde. „Imamo zmaj-jahača!“, on
povika, hrpnuvši. „Rut, bi li poveo Breke u vejr Ista bez mene?“
Vodio bih je svugde. Mali beli zmaj podiže glavu, dok su mu se oči brzo okretale, kada je stupio
napred, prema Breke.
Sa Brekinog lica čudesno nestade tuge i bespomoćnosti. ,,Oh, Džeksome, da li bi mi zbilja
dozvolio?“
Bio je valjano nagrađen sveprožimajućom zahvalnošću pitanja postavljenog u jednom dahu.
Uzeo ju je za ruku, požurivši je ka Rutu.
„Morate ići, ako majstor Robinton...“, Džeksom se zagrcnu kod ostatka rečenice, uplašen od
pomisli da mu se grlo zatvara.
,,Oh, hvala ti, Džeksome. Hvala, Rute.“ Breke se zapetlja sa pantljikom od kacige. Mučila se sa
jaknom, pre no što je uspela da ugura ruku u rukav, no, pojas je zavezala kako je trebalo. Kada je bila
spremna, Rut je pognuo svoja ramena da bi ga ona uzjahala, potom je okrenuo glavu da bi bio siguran
u to da je bezbedno posađena.
„Džeksome, poslaću Ruta pravo nazad. Oh, ne dajte mu da ide! Ne dajte mu da spava!“
Poslednje dve rečenice behu upućene onima koji su daleko.
Nećemo ga pustiti, reče Rut. Nakratko je onjušio Džeksoma po ramenu, a potom se pružio,
okupavši ih peskom. Jedva da je bio za dužinu krila od površine vode, kada je nestao.
„Džeksome?“, Šarin glas beše toliko nesiguran da se okrenuo ka njoj zabrinut. „Šta se moglo
dogoditi? T'kul nije mogao biti dovoljno lud da bi napao i harfistu, je l’ da?“
„Koliko ga ja znam, moguće je da je pokušao da spreči borbu. Da li znaš majstor-Robintona?“
„Više znam o njemu“, reče ona, ugrizavši se za donju usnu. Izdahnula je u snažnom drhtaju,
boreći se da savlada svoje strahove. „Preko Pijemura i Menoli. Naravno, videla sam ga u našoj
utvrdi i čula ga kako peva. On je tako divan čovek. Oh, Džeksome! Svi ti Južnjaci su poludeli.
Poluđeli! Bolesni su, zbunjeni, izgubljeni!“ Spustila je glavu na njegovo rame, predavši se svojim
strepnjama. On je privuče nežno sebi.
Živi! Rutove umirujuće reči mu slabo, ali verno odjeknuše u glavi.
 „Šara, Rut kaže da je živ.“
„On mora ostati živ, Džeksome. Mora! Mora!“ Pesnicama ga je udarala po grudima da bi
naglasila svoju rešenost.
On je uhvati za ruke, držeći ih čvrsto, i osmehnu se njenim razrogačenim očima koje su sevale.
„Ziveće. Siguran sam u to da će živeti, ako je u našoj moći da ga takvim razmišljanjima
poživimo.“
Bio je duboko svestan, u ovom najneprikladnijem času, Šarinog drhtavog tela koje se priljubilo
uz njega. Mogao je osetiti njenu toplinu kroz tanku tkaninu njene košulje, dugih butina na njegovim,
miris njene kose, koji beše od sunca i cveta koji je stavila iza uha. Zbunjeni izgled koji joj prominu
licem reče mu da je i ona svesna bliskosti njihovog položaja - svesna i, prvi put od kada ju je
upoznao, zbunjena.
Popustio je stisak na njenim rukama, spreman, bude li potrebno, da je pusti. Šara nije Korana,
nije obična utvrdarska devojka podređena gospodaru njene utvrde. Ona nije samo ljubavna igračka
koja bi zadovoljila prolaznu navalu želje. Bila mu je isuviše važna da bi rizikovao uništenje onoga
što su imali jednim loše sračunatim otkrivanjem čežnje tela. Takođe beše svestan da ona misli da su
se ta osećanja razvila iz obične zahvalnosti zbog toga što ga je negovala. Promislio je o toj
mogućnosti i pronašao je da je ona u zabludi. Previše stvari mu se sviđalo kod nje, od zvuka njenog
prelepog glasa do sigurnog dodira njenih ruku: ruku za kojima je čeznuo da ga miluju. U nekoliko
poslednjih dana je saznao toliko toga o njoj, ali beše svestan gladne znatiželje da sazna još mnogo
više. Iznenadila ga je njena reakcija na lužnjake; često je to činila. Deo njene privlačnosti,
pretpostavljao je, beše u tome što nikada nije bio načisto sa tim šta će ona reći ili na kakav način će
to učiniti.
Iznenada ju je pustio iz ovlašnog zagrljaja i, blago kružeći po njenim ramenima rukom, poveo je
ka asurama, na kojima su se toliko radosno igrali. Uhvatio ju je za ramena i blago je gurnuo da sedne.
„Šara, može se desiti da dugo čekamo, pre no što sigurno saznamo da je harfista u redu.“
„Volela bih kada bih znala šta nije u redu! Ako je taj T'kul povredio našeg harfistu...“
,,A šta ćemo sa tim ako je povredio F’lara?“
„Ne poznajem ga, mada će mi, naravno, biti veoma žao ako ga je povredio T'kul.“ Odsutno je
skupila noge, kada je seo pored nje, tek toliko blizu, da im se ramena skoro dodiruju. ,,I, unekoliko se
to i podrazumeva, on bi i trebalo da se bori sa T'kulom. Ipak, on je prognao starovremce, tako da bi
trebalo i da sam to dovrši.“
,,A dovršiće tako što će ubiti T'kula?“
„Ili stradati od njegove ruke!“
„Biće nam mnogo gore“, odvrati on mnogo vatrenije nego što je nameravao na njeno hladno
otpisivanje F’larove sudbine, „bude li bendenski vejr-vođa ubijen! On je Pern!“
„Stvarno?“, Šara je bila voljna da promeni mišljenje. „Nikada ga nisam videla...“
Ovde je mnogo zmajeva i mnogo ljudi, reče mu Rut, a njegov glas je bio i dalje slab, ali jasan.
Dolazi Sebel. Menoli ne može.
„Je l’ ti se to Rut obraća?“, upita Šara uznemireno, nagnuvši se napred i uhvativši ga za ruku. On
prstima prekri njene, time je utišavši. Ona se ujede za donju usnu, dok mu je pomno proučavala lice.
Pokušao je da je umiri tako što je snažno klimnuo glavom.
Njeni plameni gušteri su ovde. Harfista spava. Sa njim je i majstor Oldiv. Oni čekaju napolju.
Nećemo ga pustiti. Da se vratim sada?
„Ko su oni?“, upita Džeksom mada je prilično bio siguran u to o kome se radi.
Lesa i F'lar. Čovek koji je napao F'laraje mrtav.
 „T'kul je mrtav, a F’lar nije povređen?“
Nije.
„Pitaj ga šta nije u redu sa harfistom“, došapnu Šara.
I sam je to želeo da sazna, ali usledila je duga stanka pre no što je Rut odgovorio, zazvučavši
zbunjeno.
Mnement kaže da ga bole grudi i da je hteo da spava. Pomoglo mu je vino. Mnement i Ramot
su znali da on ne bi trebalo da spava. Otišao bi. Mogu li se vratiti sada?
„Jesi li potreban Breki?“
Ovde je mnoštvo zmajeva.
„Dođi kući, dragi prijatelju!“
Dolazim.
„Bole ga grudi?“, ponovi Šara kada joj reče šta je Rut preneo. Namrštila se. „Moglo bi biti srce
u pitanju. Harfista nije mlad čovek, a radi mnogo!“ Pogledala je oko sebe u potrazi za svojim
plamenim gušterima. „Mogla bih poslati Mir...“
„Rut kaže da se trenutno u Isti nalazi užasno mnogo ljudi i zmajeva. Mislim da bi bilo bolje da
sačekamo.“
„Znam“, reče ona i duboko uzdahnu. Uzela je šaku peska i pustila ga da joj teče kroz prste.
Potom mu se tužno nasmešila. „Znam kako treba čekati, ali to ne znači da mi se to sviđa!“
„Znamo da je on živ, kao i F’lar...“, lukavo je pogleda.
„Nisam želela da na bilo koji način omalovažim tvog vejr-vođu, Džeksome, hoću da znaš to...“
On se nasmeja, pošto mu je uspelo da je pecne. Ona je srdito otpuhnula i bacila punu šaku peska
na njega, no, on se savio i pesak mu je otišao preko ramena, u talase koji su lagano zapljuskivali
obalu.
Ni jedan talasić nije nastao iz ovoga, jer svako mreškanje već beše zbrisano sledećim velikim
talasom. Dakle, beše falinke u harfistinom poređenju, razmišljao je, zabavljen ovom beznačajnom
pomišlju.
Mir i Tala iznenada ciknuše, oboje okrenuti ka zapadnoj strani uvale. Podigli su krila i čučnuli,
spremni da se pruže u vazduh.
„O čemu se radi?“
Onoliko brzo kako su se uzbunili, tako se dva plamena guštera i opustiše, Mir započe da čisti
jedno od krila, kao da samo trenutak pre nije bila uplašena.
„Je P to neko dolazi?“, upita Šara, okrenuvši se ka Džeksomu začuđena.
Džeksom poskoči na noge, osmotrivši nebo. „Ne bi se protivili Rutovom povratku.“
„To mora biti neko koga znaju!“ To im beše oboma prosto neverovatno. „I taj ne dolazi
vazduhom!“
Oboje su čuli buku nečega velikog što se kretalo kroz šumu ka njima. Prigušena kletva im otkri
da se radi o čoveku, ali prvo što prođe kroz gustu zavesu lišća beše nesumnjivo glava životinje. Telo
koje je zatim usledilo pripadalo je najmanjoj trkaćoj zveri koju je Džeksom ikada video.
Prigušena kletva se sada pretvori u razgovetne reči. „Prekini da me šibaš granama po licu, ti
vraški, nosorogi, ravnotabanaški, žgoljavi zmajski zalogaju! Dakle, Šara, ovde si morala da dođeš!
Rečeno mi je, ali sam već počinjao da sumnjam! Čujem da si bio bolestan, Džeksome? Sada ne
izgledaš tako!“
„Pijemure?“ Iako je pojavljivanje mladog harfiste bilo nešto najneverovatnije, nije bilo moguće
ne prepoznati bahatost toliko svojstvenu niskom, nabijenom obličju koje je šepalo bezbrižno dole po
plaži. „Pijemure! Šta ti radiš ovde?“
 „Tražim vas, naravno. Imate li blagu ideju koliko ima uvala duž ove nedođije da odgovaraju
opisu koji mi je dao majstor Robinton?“
„Pa, ceo vejr je udešen“, F’lar reče istiha Lesi, kada joj se pridružio u dnevnom boravku vejra,
koji su im na brzinu prepustili njegovi stanovnici, da bi majstor-harfista Perna bio smešten. Majstor
Oldiv nije hteo da ga čak ni do vejra Ista pomera. Iscelitelj i Breke su sada bili sa njim u unutrašnjoj
odaji, dok je spavao, podignutog uzglavlja na krevetu, a Zair se nalazio nad njim, nijednog trena ne
skidajući svetlucave oči sa lica svog prijatelja.
Lesa je ispružila ruku, žudeći za dodirom svog vejr-supružnika. On je dovukao stolicu do njene,
ovlašno je poljubio i nasuo sebi čašu vina.
„D'ram je organizovao narod vejra. Starije bronzane je posalo da pomognu Kantu i F'noru da
vrate Ranilta. Starom jadniku je ostalo još samo nekoliko obrtaja života... ako B'zon bude živeo.“
„Neće valjda još jedan u istom danu!“
F'lar zavrte glavom. „Neće, samo spava ko zaklan. Napili smo razočarane bronzane jahače ko
šegrte vinara, a koliko se dalo videti Kosira i G'dened... bili su toliko obuzeti jedno drugim, da nisu
ni primetili šta se još događalo ovde u Isti.“
„Dakle, ni oni nisu ništa primetili“, odgovori Lesa, iscerivši se od uha do uha.
F'lar je pomilova po obrazu, uzvrativši joj osmeh. „Pa, kada će se Ramot ponovo podići, draga
dušo?“
„Setiću se da te obavestim!“ A kada je uhvatila njegov pogled ka unutrašnjoj odaji, dodala je:
„Biće on dobro!“
„Oldiv nije ništa prikrivao oko njegovog potpunog oporavka?“
„Kako je i mogao? Uz sve zmajeve Perna koji su slušali? E to je bilo“, zastala je zamislivši se,
„potpuno neočekivano. Znam da su ga zmajevi po imenu zvali... ali da će se povezivati sa njim?“
„Meni beše neverovatniji Brekin dolazak na Rutu, onako sama!“
,,A zašto da ne?“, upita Lesa, razdražena. „Ona je bila jahač! A ima i poseban dodir sa
zmajevima još od vremena kada je izgubila Virent!“
„Ne mogu te baš zamisliti da joj nudiš Ramot u sličnoj situaciji. Sad, ne skači na mene, Lesa. To
beše lep Džeksomov postupak. Ona mi je rekla da sve do trena kada mu je rečeno da ne može leteti
međuprostorom, nije to ni podozrevao. To mora da je bilo gorko otkriće za njega i zaista mu služi na
čast što je mogao na to odgovoriti toliko velikodušno.“
„Da, razumem šta hoćeš da kažeš. Pravo je olakšanje i što nju imamo ovde.“ Ona pogleda prema
zavesi i uzdahnu. „Znaš, posle ovog danas, čak bi mi se mogli i dopasti plameni gušteri.“
„Šta je dovelo do ove promene raspoloženja prema njima?“, F’lar je zurio u nju od iznenađenja.
„Nisam rekla da mi se sviđaju. Rekla sam da bi skoro mogli da mi se dopadnu - pošto sam
posmatrala Breke kako upućuje Gral i Berda da joj donesu stvari, i onog malog Robintonovog
bronzanog. Oni mogu postati opaki kada su im prijatelji povređeni, ali, on se samo šćućurio tamo,
posmatrajući Robintonovo lice i pevušeći dok nisam pomislila da će presvisnuti od žalosti. Nije da
se i ja nisam skoro tako osećala. Kada samo pomislim...“, Lesa naglo prestade da govori, a njeno lice
beše u suzama.
„Nemoj misliti na to, draga dušo.“ F’lar joj je stisnuo ruku. „Nije se dogodilo.“
„Kada me je Mnement pozvao, mislim da se nikada nisam toliko brzo kretala. Sa litice sam pala
na Ramotina leđa. Beše dovoljno loše što sam htela da stignem ovde pre no što T'kul pokuša da te
ubije, ali pronaći Robintona... Da si samo smakao T'rona u Telgaru...“
„Lesa!“, toliko joj je jako stegnuo prste da je ona ustuknula. „T'ronov Fidrant je bio živ u utvrdi
Telgar. Nisam mogao izazvati njegovu smrt, ma koliko da me je uvredio. T'kula sam mogao sa
zadovoljstvom ubiti. Mada, moram priznati, malo je falilo da on mene smakne. Nije naš harfista
jedini koji stari.“
„Ko god da je još uvek u Južnom vejru, neka zahvali samom proviđenju. A sada, šta nam je
činiti sa njima?“
„Ja ću otići na jug i preuzeti odgovornost za vejr“, D'ram reče. On je ušao tiho, klonuo, dok su
njih dvoje razgovarali. „Ja sam, ipak, starovremac...“ Uzdahnuo je duboko. „Od mene će prihvatiti,
ono što ne bi podneli od tebe, F’lare.“
Bendenski vejr-vođa je oklevao, molećivo poput same ponude. „Znam da si voljan, D'rame, ali
ako ćete ovo preopteretiti...“
D'ram podiže ruku da bi prekinuo ostatak rečenice. „Sposobniji sam nego što sam mislio. Oni
mirni dani u uvali su učinili čudo. Biće mi potrebna pomoć...“
„Bilo šta što ti možemo pružiti...“
„Držim vas za reč. Biće mi potrebno nešto zelenih, najbolje R'martovih iz Telgara ili
G'narišovih iz Igena, jer trenutno tamo nema nijednog viška. Ako i oni budu starovremski, time će biti
lakše za lužnjake. Biće mi potrebna dva mlađa bronzana, i dovoljno plavih i smeđih za dva borbena
krila.“
„Zmaj-jahači od Južnog se obrtajima nisu borili protiv niti“, reče F’lar s prezirom.
„Znam. Ali došlo je vreme da to učine. To će zmajevima koji su preostali dati volje i snage. To
će njihovim jahačima pružiti nadu i zanimanje.“ D'ramovo lice beše tvrdo. „Od B'zona sam danas
saznao stvari koje su me rastužile. Bio sam toliko slep...“
„Krivica nije na tebi, D'rame. Moja odluka beše da se pošalju na jug“
„Poštovao sam tu odluku jer je bila ispravna, F’lare. Kada... kada je Fana umrla...“, jednostavno
je izbrbljao reči, „trebalo je da odem u Južni vejr. To ne bi bilo nepošteno prema vama i ja sam
mogao...“
„Sumnajm u to“, kaza Lesa, ljuta što on krivi sebe. „Onog trena kada je T'kui smislio da otme
kraljevsko jaje...“, i ona pokaza rukama koliko osuđuje ovog čoveka.
„Da vam se obratio...“
Lesin ljutiti izraz lica se nije menjao. „Sumnjam da bi nam se obratio“, reče ona polako. Izraz
gađenja joj prominu promenljivim crtama lica i ona otpuhnu pre no što je ponovo pogledala u
D'rama: ovog puta izgledajući ožalošćeno. ,,A ja bih ga verovatno poslala da ide svojim poslom. Ali
ti“, ona pokaza prstom na njega, „to ne bi učinio. I verujem da bi F'lar bio mnogo popustljiviji.“
Osmehnula se svom vejr-supružniku. „Nije bilo u T'kulovoj prirodi da moli“, nastavi ona živahnije.
„Niti je u mojoj da opraštam! Nikada Južnjacima neću oprostiti to što su ukrali Ramotino jaje! Kada
samo pomislim da su me doveli do tačke da sam htela da nahuškam zmaja na zmaja! To je nešto što
im nikada neću oprostiti.“
D'ram se ispravi. „Vejranko, ti se ne slažeš sa mojom odlukom da odem na jug?“
„Velikih mi ljusaka, ne radi se o tome!“ Beše začuđena, a potom je zavrtela glavom, „Nije,
D'rame, mislim da si ti mudar i nežan, mnogo velikodušniji nego što ću ja ikada biti. Zaboga, taj
bezumnik od T'kula je mogao danas ubiti F'lara! Ne, ti moraš ići. Potpuno si u pravu kada kažeš da
ćete prihvatiti. Mislim da nikada nisam videla šta bi se moglo dešavati na Jugu. Nisam želela da
vidim!“, dodala je iskreno priznajući sopstvene nedostatke.
„Onda mogu pozvati dodatne jahače da mi se pridruže?“, D'ram prvo pogleda u nju, pa u F’lara.
„Traži bilo koga iz Bendena sem F'nora. Ne bi bilo pravedno tražiti od Breke da se vrati u
Južni.“
D'ram klimnu glavom.
 „Mislim da će i druge vejr-vođe pomoći. Ova stvar se tiče časti svih zmaj-jahača. I...“, F’lar
stade s pričom, da bi pročistio grlo, „ne želimo da gospodari utvrda naglo preuzmu vođenje Juga pod
izgovorom da ne možemo održati red u vejrovima.“
„Oni nikada neće...“, započe D'ram, namrštivši se od negodovanja.
„Mogli bi. Po njima bi to bilo, iz veoma valjanih razloga.“, odvrati F’lar. „Znam“, zastao je da
bi naglasio svoju uverenost, „da Južnjaci pod T'kulom ili T'ronom nikada ne bi dozvolili
gospodarima utvrda da prošire svoje utvrde više od jedne zmajske dužine. Torikova naseobina je
tokom prošlih obrtaja stalno bila u porastu, s vremena na vreme bi to bio po koji čovek, zanatlije,
nezadovoljni, nekoliko mladih gospodarskih sinova koji nisu imah nade da će dobiti zemlju na
Severu. Sve je to išlo veoma tiho, da ne bi uzbunili starovremce.“ F’lar je ustao i počeo uznemireno
da se šetka. „To nije nešto što se javno znalo...“
„Znao sam da je bilo trgovaca na severu i jugu“, reče D'ram.
„Jeste, to je bilo deo problema. Trgovačka naklapanja i tako je procurilo da tamo ima dosta
zemlje. Nešto od ovoga može biti preuveličavanje, ali imam razloga da verujem da je Južni kontinent
verovatno velik poput ovoga - i još larvama dobro zaštićen od niti.“ Ponovo je zastao, prelazeći
kažiprstom i palcem kožu od nosa do brade, odsutno počešavši podvaljak. „D'rame, ovog puta će
zmaj-jahači prvi birati zemlju. Ne nameravam da ijedan zmaj-jahač zavisi od milosti utvrda ili esnafa
tokom sledećeg intervala. Imaćemo sopstvena mesta, bez predrasuda. Ja, kao prvi, nikada neću
prositi vino, hleb i meso od bilo koga!“
D'ram ga je slušao, prvo iznenađen, a potom sa odsjajem zadovoljstva u umornim očima.
Ispravio je ramena i uz učtiv klimaj glavom, pogledao je pravo u oči bendenskog vejr-vođu.
„Možeš se osloniti na mene, F’lare, da obezbedim Jug za taj cilj. Veliki cilj! Tako mi Prve
ljuske, to je izvanredna pomisao. Ta divna zemlja da uskoro postane zemlja zmaj-jahača!“
F'lar uhvati D'rama za ruku, time potvrdivši poverenje. A potom mu se lice ozari lukavim
osmehom. „Da se nisi sam dobrovoljno javio da odeš tamo, ja bih ti to sam predložio! Ti si jedini
čovek koji može da se izbori sa situacijom. I ne zavidim ti!“
D'ram se zasmeja na ovo priznanje i uzvrati čvrstim stegom ruke. Potom mu se lice razvedri.
„Ožalio sam svoju vejranku kako je dolikovalo. Ali, još uvek sam živ. Voleo sam da budem u
uvali, ali to ne beše dovoljno. Laknulo mi je kada ste došli po mene i zaokupili me. Nije rešenje da
se odreknem jedinog života koji znam. Nisam mogao. Zmaj-jahač na nebu mora biti/kada po njemu
13
lete niti“ Još jednom je uzdahnuo, s poštovanjem je nakrivio glavu ka Lesi, a potom, vesto se
okrenuvši iz mesta, krenuo je iz vejra, stamenim korakom, ponositog stava.
„F’lare, misliš li da se može izboriti?“
„Mislim da je on jedini kome to može poći za rukom... sem, možda, F'nora. Ali to mu ne mogu
tražiti. Niti od Breke!“
„Naravno da ne!“ Odvratila mu je oštro i, slabo uzviknuvši kao da se kaje zbog svog tona, ona
jurnu da ga zagrli. On je uze u naručje, odsutno joj milujući kosu.
Previše je dubokih brazdi na njegovom licu, sada, razmišljala je, brazdi koje nije primetila
ranije. Oči su mu bile tužne, usne tanke od brige, dok je gledao za D'ramom. Ali mišići ruke mu behu
snažni kao i oduvek, a telo vižljavo i stameno od načina života koji je vodio. Bio je dovoljno snažan
da sačuva kožu od luđaka. Samo ga je jednom prestravila slabost - tik posle borbe noževima u
Telgaru, kada mu je rana sporo zarastala i kada ga je tresla groznica od nepromišljenog odlaska u
međuprostor. Izvukao je pouku iz toga i počeo je da prenosi deo odgovornosti vodstva na F'nora i
T'gelana u Bendenu, na N'tona i R'marta kada se radi o Pernu, i na nju samu!“ Snažno svesna svoje
duboke potrebe za njim, ona ga vatreno zagrli.
 On joj se osmehnu na ovo iznenadno iskazivanje ljubavi, a sa lica mu nestaše bore od umora.
„Sa tobom sam, draga dušo, ne brini!“ On je dovoljno snažno poljubi, tako da joj nije ostavio
mesta za sumnju u svoju životnost.
Prekide ih bat donova koji udaraju brzo niz kratki hodnik i oni se razdvojiše. Sebel, lica
zajapurenog od trčanja, ulete u prostoriju, zaustavivši se kada mu je Lesa pokazala brzo pokazala da
bude tiši.
„Je li u redu?“
„Sada spava, ali uveri se sam, Sebele“, odgovori mu ona i pokaza mu prema zavesi spavaće
odaje.
Sebel se zaljulja na petama, u želji da se uveri samo jednim pogledom na majstora, ali i
strahujući od toga da bi ga mogao uznemiriti.
„Hajde, čoveče.“ F'lar ga pogura napred. „Samo budi tih.“ Dva plamena guštera uleteše u
prostoriju, ciknuše kako spaziše I.esu i nestaše.
„Nisam znala da imaš dve kraljice.“
„Nemam“, odvrati Sebel, pogledavši preko ramena, ne bi li video kuda su se denuli. „Druga je
Menolina. Nije joj bilo dopušteno da dođe!“ Njegov izraz lica im sve reče o njenoj reakciji na ovu
zabranu.
,,Oh, reci im da se vrate. Ne jedem plamene guštere!“, reče Lesa, obuzdavajući svoju
razdraženost. Nije znala šta joj više smeta, sami plameni gušteri ili način na koji su joj se ljudi
dodvoravali kada bi se poteglo to pitanje. ,,A i onaj Robintonov mali bronzani danas je pokazao
priličnu količinu zdravog razuma. Reci Menolinoj kraljici da se vrati. Ako plameni gušter bude
video, ona će poverovati!“
Smeškajući se sa odistinskim olakšanjem, Sebel je podigao svoju ruku. Dve kraljice iskočiše,
razrogačenih očiju koje su se divlje kolutale od uznemirenosti. Jedna od njih, Lesa nije znala čija,
pošto su joj svi bili isti, cvrkutnula je kao da se zahvaljuje. Potom je Sebel, pažljiv da im ne bi
narušio ravnotežu i time izazvao da zaciče, otišao na vrhovim prstiju prema odajama bolesnika.
„Sebel je preuzeo Dvoranu harfista?“, upita Lesa.
„Takođe je i sposoban za to.“
„Da je samo ovaj dragi čovek ranije preneo deo dužnosti na Sebela pre ovoga...“
„Delom je to i moja krivica, Lesa. Benden je mnogo tražio od Dvorane harfista.“ F’lar nali sebi
čašu vina, gledajući u Lesu da bi video želi li i ona čašu, i nasu još jednu, kada mu ona potvrdno
odvrati glavom. Nazdraviše bez reči. „Bendensko vino!“
„Ono koje ga je održalo u životu!“
„Da propusti čašu vina? A ne, ne Robinton!“ Ona naiskap ispi čašu da bi olakšala pritisak koji
je osećala u grlu.
„Ma, ispiće on još mnogo mešina“, tiho se nadoveza majstor Oldiv. Otklizio je do stola, čudnog
stasa sa rukama i nogama koje su očigledno bile preduge za njegov trup, sve dok se ne bi ugledala
njegova leđa, sa grbom. Njegovo lepo lice je bilo spokojno, dok je sebi točio vino, posmatrajući
njegovu punu tamnocrvenu boju, pre no što je podigao čašu i iskapio je, kao što je i Lesa učinila.
„Kao što ti reče, ovo ga je održalo u životu. Retkost je to kada se dogodi da porok zadrži život u
telu!“
„Majstor Robinton će biti dobro?“
„Hoće, uz negu i odmor. Dobro se oporavlja. Njegovo bilo i srce ponovo udaraju ravnomerno,
malo sporije. Ne sme biti opterećen bilo kakvim brigama. Stalno sam ga opominjao da smanji broj
poslova. Mada, nisam ni mislio da će me poslušati! Sebel, Silvana i Menoli činili su sve što je bilo u
njihovoj moći da mu pomognu, ali onda se Menoli razbolela... Ima toliko toga da se uradi za njegovu
dvoranu i za ceo Pern!“ On se nasmešio, a njegovo dugo lice se nežno ozarilo kada je uzeo Lešinu
ruku i stavio je u F'larovu. „Ne možete više ništa učiniti ovde, vejr-vođe. Sebel će čekati da smiri
Robintona, kada se bude probudio, i da mu kaže da je sve u redu u njegovoj dvorani. Breke, ja, i ovaj
dobri narod iz vejra, negovaćemo majstor-harfistu. Vama je takođe potreban odmor. Vratite se u svoj
vejr. Ovaj dan je mnogima naplatio svoj danak. Idite!“ Pogurao ih je prema prolazu. „Haj'te, krenite!“
Obraćao im se kao neposlušnoj deci, ali Lesa je bila dovoljno umorna da bi ga poslušala i dovoljno
zabrinuta da pređe preko protivljenja koje je videla da se pojavljuje u F’larovom pogledu.
Mi ne ostavljamo harfistu samog, kaza Ramot, dok je F'lar pomagao Lesi da je uzjaše. Mi smo
sa njim.
Svi smo sa njim, nadoveza se Mnement, dok su mu se oči sporo okretale u tihom uveravanju da
je tako.
 Šesnaesto poglavlje
U utvrdi uvale, 28.8.15-7.9.15

Kada su Džeksom i Šara istrtljali Pijemuru sve o događajima i vejru Ista, uključujući i novosti
vezane za harfistinu bolest, mladi kalfa ih počasti živopisnim opisima majstorovih ludorija,
promašaja, besmislenih odanosti i čovekoljubivih nadanja koji prilično zaprepastiše slušaoce, dok
nisu ugledali suze kako mu teku niz obraze.
U tom trenutku se i Rut vratio, prestrašivši i nateravši Pijemurovu trkaću zver u šumu. Pijemur je
morao da Glupana izvabi, i on ga vedro pozva da izađe iz šume.
„Znate, nije on stvarno glup“, reče on, brišući znoj i suze sa lica. „Poznato mu je da ovaj“, i
krišom isturi palac u Rutovom smeru, „voli njegovu sortu za obrok.“ Proverio je čvor na konopcu,
kojim je Glupana vezao za trupac.
Ne bih ga pojeo, odvrati Rut. Mali je i nije baš podgojen.
Smejući se, Džeksom prenese reči Pijemuru, koji se osmehnu i nakloni u znak zahvalnosti Rutu.
„Voleo bih kada bih mogao Glupana ubediti u to“, odvrati on uz uzdah, „ali, njemu je zaista
teško da napravi razliku između prijateljski nastrojenih zmajeva i onih koji su gladni. Ovako kako je,
njegova težnja da šmugne u najbliži gustiš kada primeti zmajeve, nebrojeno puta mi je spasila kožu.
Vidite, ja ne bi trebalo da radim upravo ovo čime se bavim. I što je najhitnije, ne bi trebalo da budem
uhvaćen u tome.“
„Nastavi“, Džeksom ga pogura, kada je zastao da bi procenio dejstvo svojih zagonetnih reči.
„Ne bi nam rekao ni ovoliko, da nisi nameravao da kažeš i više. Beše, pomenuo si da si nas tražio?“
Pijemur se iskezi. „Između ostalog.“ Opružio se po pesku, mrmljajući i praveći se da se
namešta. Uzeo je čašu voćnog soka koji mu je Šara dodala, ispio njen sadržaj i vratio da mu se
ponovo napuni.
Džeksom je strpljivo posmatrao mladog čoveka. Već je bio navikao na njegova prenemaganja
još od dana koje su proveli zajedno u dvoranama majstor-Fandarela i harfista.
„Džeksome, zar se nikada nisi zapitao zašto sam napustio časove?“
„Menoli mi je rekla da si poslat na neko drugo mesto.“
,,I svugde“, odgovori Pijemur uz široki zamah ruke, pucketajući prstima prema jugu. „Kladim se
da sam od ove planete video više nego bilo koji drugi živi stvor... uključujući zmajeve!“ Otsečno je
klimnuo glavom pokazujući time da bi trebalo da budu zadivljeni. „Nisam skroz...“, zastao je da bi
naglasio prostornu odrednicu, „obišao, niti prešao ovaj Južni kontinent, ali do detalja poznajem svako
mesto na kome sam bio!“ Pokazao je svoje iznošene čizme. „Bile su nove do pre samo četiri sedmice,
kada sam krenuo na istok. Oh, šta bi vam samo one mogle ispričati!“ On zamišljeno zaškilji u
Džeksoma. „Jedno je, moj gospodaru Džeksome, spokojno leteti preko zemlje i gledati sve s visine.
Sasvim je drugo, uveravam te, hoditi njome, kroz nju, ispod i oko nje. Tada znaš gde si onda bio!“
„Zna li F’lar?“
„Manje-više“, odvrati on uz osmeh. „Možda malo manje, kladim se. Vidiš, pre tri obrtaja, Torik
je započeo da trguje na severu sa nekim lepim uzorcima rude gvozda, bakra i kalaja - koje sve, čuo si
Fandarela kako se žali, ponestaju na Severu. Robinton je mislio da bi bilo razborito istražiti
Torikove izvore zaliha. Bio je dovoljno mudar da me pošalje ovamo... Siguran si u to da će mu biti
dobro? Ništa ne kriješ od mene?“, njegova uznemirenost se probi kroz njegov nadmeni stav.
„Znaš onoliko koliko i mi znamo, koliko Rut zna.“ Džeksom je zastao da bi ispitao svog zmaja.
,,A on kaže da harfista sada spava. Takođe kaže da ga zmajevi neće pustiti da ode.“
 „Oni ga neće pustiti da ode, a? Zar to ne prevazilazi sve!“ Pijemur zavrte glavu s jedne na drugu
stranu. „Pazi, to me uopšte ne iznenađuje“, nadoda uobičajeno veselo. „Zmajevi znaju ko su im
prijatelji. Sad, kao što rekoh, majstor-Robinton je doneo odluku da bi bilo veoma mudro od nas da
saznamo više o Jugu, pošto mu je nagovešteno da je F’lar bacio oko na ovaj kontinent za sledeći
interval.“
„Odakle da toliko znaš o onome što njih dvojica misle?“, upita Šara.
Pijemur je likovao, mahnuvši joj prstom. „To je na meni da znam, a na tebi da pogađaš. Ali u
pravu sam, zar ne, Džeksome?“
„Ne znam kakvi su F'larovi planovi, ali, kladim se da nije on jedini koji se interesuje za Jug.“
„Pravo zboriš! Ali, jedino je on bitan, zar ne vidiš?“
„Ne, iskreno ne vidim“, odvrati Šara. „Moj brat je gospodar utvrde... pa, jeste“, nadoda ona
malo vatenije kada je Pijemur počeo da joj protivureči. „Ili će biti, ako njegovu utvrdu budu priznali
gospodari utvrda sa Severa. Rizikovao je naselivši se ovde sa F'norom zajedno kada je putovao kroz
vreme. Niko drugi nije bio voljan da pokuša. Morao je da se nosi sa starovremcima, i načinio je lepu,
veliku utvrdu, slobodnu od niti. Niko mu ne može poreći pravo da vodi ono što ima...“
„Niti mu poričem to!“, Pijemur se brzo složi. „No... pored svega, Torik je privukao mnogo
novih ljudi sa Severa, i samo toliko i može voditi! Samo toliko i može zaštititi i obrađivati. A od
Južnog kontinenta ima još toliko, više nego što bilo ko uviđa. Sem mene! Kladim se da sam već
prešao toliko prostranstva ovog kontinenta, kao kada bih išao od Tilečke glave do Vrha Nerata, i još
ga nisam dobro upoznao.“ Njegov ton se naglo promeni od podrugljivog do onog koji u sebi nosi
strahopoštovanje. „Vidite, tu je bio jedan zaliv, čija je suprotna obala bila skrivena u isparenjima.
Glupan i ja smo se probijali dva dana kroz veoma surov pesak. Vode sam imao samo za povratak
putem kojim sam i došao, zato što sam mislio da će pesak morati da pređe u pristojnije de uskoro...
Farli sam poslao napred, prvo ka udaljenoj obali, potom niz ušće zaliva i jedino što mi je donela
beše još peska. Tako da sam znao da se moram vratiti. Ali“, okrenuo se ka svojim slušaocima,
„vidite, tamo ima, verovatno, mnogo više zemlje iza tog zaliva, pošto sam od Torikove utvrde išao
sve vreme poprečno i još nisam ispunio ceo krug! Torik nije mogao početi da obrađuje ni polovinu
od onoga što sam video. A to je samo zapadna strana. Sada, istočnom stranom mi je bilo potrebno
pune tri sedmice da bih stigao do vas od Torika, a delom puta smo morali i da plivamo. Dobar je
plivač ovaj moj Glupan! Uvek raspoložen za to i nikada se ne žali. Kada samo pomislim na to koliko
je pažljivo moj otac hranio svoje trkačko stado samo najboljim krmivom, a Glupan sa mnogo manje
je dvostruko više u stanju da uradi...“ Pijemur zaćuta da bi zavrteo glavom na ovu nepravdu.
„Znači“, vedro se povratio na svoju priču, „istraživao sam, kao što mi je i rečeno i kretao se
najviše ka vama, kao što mi je i rečeno da učinim, ali sam očekivao da ću mnogo pre stići! Eto to je
moja priča, ali umoran sam, a ko će ga znati koliko još imam da putujem, pre no što budem stigao
tamo gde sam se zaputio.“
„Mislio sam da si se ovamo zaputio.“
„Jesam, ali moram da nastavim... kad-tad.“ Podigao je levu nogu, onu koju je sve vreme čuvao, i
zgrčio lice od bola. „Ljusaka mi, ni koraka više ne mogu da napravim za neko vreme! Ova noga skoro
da je odslužila svoje, zar ne, Šara?“
I dalje podižući nogu, obrnuo se na pesku ka njoj, a ona je izgledala prilično zabrinuto. Umešno
je odvila dronjke nečega što je verovatno bilo njegov ogrtač i otkrila dugi, ali skoro zarasli, ožiljak.
„Ne mogu ići dalje sa tim, zar ne?“
„Ne, mislim da ne bi trebalo, Pijemure“, reče Džeksom procenjivački ispitujući zalečenu ranu.
„Zar ne, Šara?“
 Ona pogleda od jednog ka drugom i potom poče da vrti glavom, dok su joj oči igrale.
„Ne, sigurne ne. Potrebno joj je natapanje u toploj slanoj vodi i dosta sunca, a ti si užasni
mangup, Pijemure. Dobro je što nisi još dobio zvanje harfiste! Sablaznio bi svakog razumnog
utvrdara!“
„Jesi li pravio zapise o svom putovanju?“, upita Džeksom, živo zainteresovan i samo malo
ljubomoran na njegovu slobodu.
„Jesam li pravio zapise?“, Pemur frknu podrugljivo. „Većina od tereta na Glupanu su zapisi!
Zašto misliš da sam u prnjama? Nemam mesta za rezervnu odeću.“ Njegov glas se spustio i on se
brzo naže ka Džeksomu. „Da nemaš možda nešto od Bendarekovih listova ovde? Imam par...“
„Gomilu listova. I pribora za crtanje. 'Ajde!“
Džeksom je išao, a Pijemur je bio tik iza njega, malo šepajući, dok ga je pratio do skloništa.
Džeksom nije nameravao da ovaj odmah vidi njegove nesigurne pokušaje da nacrta njihovu
neposrednu okolinu. No, beše zaboravio da pronicljivom oku mladog harfiste malo šta može promaći,
i on je zaista primetio rolnu vesto spojenih listova i, bez mnogo ustezanja, otvorio je. Ubrzo je klimao
glavom i mrmljao sebi u bradu.
„Nisi gubio vreme ovde, zar ne?“, Pijemur se osmehnuo, što beše posredna pohvala
Džeksomovom radu. „Ruta si koristio kao merilo? Nije loše. Naučio sam svoju kraljicu Farli da meri
svoj let. Ja merim po sekundama, pratim kada će se spustiti na kraju leta i beležim razdaljinu. Posle
to izračunam, kada pravim samu kartu. N'ton je dvostruko proveravao meru, kada je radio sa mnom,
tako da znam da je to prilično tačno, sve dok ostavim dovoljno prostora i za uticaj vetra.“ Zviznuo je
kada mu je pogled pao na visoku hrpu listova. „Mogli bi mi zatrebati, mogli bi, da nacrtam ono što
sam prešao. Ako bi mi pomogao...“
„Trebalo bi da odmoriš tu nogu, zar ne?“, Džeksomo lice beše bezizražajno.
Pijemur iznenađeno uhvati njegov pogled i obojica prasnuše u smeh, dok nije Šara, koja im se
pridružila, poželela da zna čemu se smeju.
Sledećih nekoliko dana je proteklo prijatno za ovo troje, započevši sa Rutovim uveravanjima o
stalnom popravljanju harfistinog stanja. Prvog jutra, primetivši da je Glupan počupao sav zeleniš u
okolini, Pijemur je zapitao ima li travnate površine u blizini. Zbog toga su on i Džeksom leteli na
Rutu do livada pored reke koje su ležale južno i istočno od uvale, što beše dobar sat leta po
unutrašnjosti. Rut je voljno pomogao u skupljanju visoke zatalasane zrnaste trave, koju je Pimeur
proglasio dovoljno dobrim krmivom, koje bi čak i sirotog Glupana ponovo moglo dovesti u red. Rut
reče Džeksomu da nikada nije video trkača koji je toliko izgledao izgladnelo.
„Ne tovimo ga za tebe“, odvrati mu Džeksom, smejući se.
On je Pijemurov prijatelj. Pijemur je moj. Ne jedem prijatelje svojih prijatelja.
Džeksom nije mogao odoleti, a da ne prenese Pijemuru ovo zdravorazumsko objašnjenje, a ovaj
je na to urlao od smeha i tapkao Ruta na isti grub način kojim je i Glupanu iskazivao ljubav.
Spakovali su pola tuceta teških snopova trave na Ruta i bili već u vazduhu, kada je Pijemur
upitao Džeksoma da li je već bio na vrhu.
„Ne smem da ulazim u međuprostor“ Nije se trudio da sakrije svoje osećanje nemoći od
Pijemura.
„Itekako da ne možeš. Ne sa ognjenicom!“
Džeksom se trže na Pijemurovo otvoreno slaganje sa tim.
„Ne brini. Bićeš ti tamo uskoro.“ Pijemur osmotri simetrični vrh, rukom zaklonivši oči. „Ovo se
čini blizu, ali udaljeno je nekoliko, pet-šest možda, dana puta. Pretpostavljam da je u pitanju surov
predeo. Moraš se prvo...“, on zastade da bi neočekivano munuo Džeksoma u trbuh, što ovome izbi
vazduh,“dovesti u red! Čuo sam te kako duvaš, koseći travu.“
„Zar ne bi bilo jednostavnije dovesti Glupana ovde i pustiti ga da pase? Nema zmajeva u
okolini, sem Ruta. A on je potvrdio da ga neće pojesti!“
„Čim vidi divljinu, neće se vratiti. Previše je bandoglav da bi znao da mu je sigurnije sa mnom i
sa zmajem koji mu donosi hranu, umesto da ga pojedu kao istu.“
Glupan je bio oduševljen dodatku koji je dobio u ishrani i zviždukao je od zadovoljstva, dok je
žvakoljio nagomilanu travu.
„Koliko je zapravo Glupan pametan?“, upita Šara, mazeći mu grubi sivosmeđi vrat.
„Nije pametan kao Farli, ali nije stvarno glup. Postoji ograničenje za bolju procenu njegovih
mogućnosti. Unutar tih ograničenja, on je prilično pametan.“
„Na primer?“, upita Džeksom. Nikada se nije nešto bavio trkaćim zverima.
„Pa, na primer, Farli mogu poslati unapred, uputivši je da leti toliko i toliko sati u pravcu koji
sam joj zadao, da se spusti i pokupi sve što leži na zemlji. Obično donosi travke ili grančice žbunja, i
ponekad pesak i kamenje. Mogu je poslati da potraži vodu. To je ono što me je i prešlo kod Velikog
zaliva. Našla je vodu, itekako, tako da smo Glupan i ja otkasali za njom. Nisam joj naglasio da traži
pijacu vodu.“ On sleže ramenima i nasmeja se. „AH Glupan i ja smo morali da šipčimo, a on je
pametan kada je u pitanju zemlja po kojoj hoda. Sačuvao me je od toga da ne potonem u blato ili u
živi pesak nekoliko puta. Ume da nađe najlakši put preko teškog terena. Dobar je i u nalaženju vode...
pijace. Tako da je trebalo da ga poslušam kada nije hteo da ide preko peska do Velikog zaliva. Znao
je da nema vode tamo, iako je Farli bila uporna u tome da je ima. Tada sam verovao njoj. Uopšteno
govoreći, njih dvoje zajedno čine jednog valjanog vodiča. Mi smo tim - Glupan, Farli i ja. Što me
ujedno i podseti, pronašao sam kraljevsko leglo, nekih pet...“, Farli odcvrkuta na njega, ,,u redu,
možda, šest, sedam uvala unazad. U neku ruku sam izgubio pojam gde tačno, ali ona će se setiti gde...
U slučaju da ih neko želi. Znaš, da zeleni nisu toliko glupi, sada bi do guše bili u malim zelenim. A
oni su potpuno nekorisni.“
Šara se nasmeja. „Sećam se dana kada sam našla svoje prvo leglo u pesku. Nisam znala razliku
između zlatnih i zelenih gnezda. Oh, kako sam ga pazila danima. Nikome ništa nisam rekla. Htela sam
da ih sve utisnem...“
„Četiri ili pet?“, upita Pijemur, smejući se.
,,U stvari, šest. Samo što nisam primetila da je peščana zmija zdipila zgoditak odozdo, mnogo
pre no što sam pronašla gnezdo.“
„Kako se onda dešava da peščane zmije ne mogu da šćape kraljičina jaja?“, upita Džeksom.
„Ona nikada nije daleko od svog legla“, odvrati Šara. „Primetila bi odmah zmijin tunel i ubila bi
je.“ Stresla se. „Mrzim zmije više od niti.'
„Pa, nalikuju, zar ne?“, upita je Pijemur, „sem u pravcu napada.“ On pokaza obema rukama,
jednom od dole, drugom od gore kako dolaze ka zamišljenoj žrtvi.
Tokom vrelog dela dana, njih troje su počeli da pretvaraju Pijemurove zapise, mere i grube
skice u detaljne mape. Pijemur je hteo da da izvesti Sebela, ili Robintona, ili F’lara, ako se tako bude
nalagalo, što je pre moguće.
U zahladi sledećeg jutra, sa Glupanom kao tovarnom životinjom i Rutom nad glavama, troje
prijatelja potražiše kraljičino leglo. Dvadeset i jedno jaje je bilo u gnezdu, sva fino otvrdnula da se
izlegu za dan-dva. Njihov dolazak je uplašio kraljicu i naterao je da se skloni, tako da su bili u
mogućnosti da iskopaju jaja, spakuju pažljivo u nosač koji su privezali za Glupanova leđa. Džeksom
je zamolio Ruta da obavesti Kanta da su pronašli jaja plamenih guštera.
Kant kaže da ionako dolaze sutra, odgovori Rut. Harfista je dobro jeo.
 Rut im je povremeno davao takve deliće novosti o majstor-Robintonu. To je dovoljno dobro,
kao da su i u istoj dvorani sa bolesnikom, bez toga da budu primorani da slušaju njegove žalopojke,
primetio je Pijemur.
Vratili su se do svoje uvale kroz šumu. Voćke pored proplanka obrali su skroz, jer bude li F'nor
zaista došao, sigurno će želeti da ponese nešto svežeg voća nazad u vejr Benden.
„Da li bi trebalo da budeš ovde kada F'nor bude došao?“, upita Džeksom mladog harfistu.
„Što da ne? On zna šta sam radio. Znaš, kada budeš video koliko je lep ovaj kontinent, pitaćeš
se zašto su naši preci otišli na Severni...“
„Možda je Južni bio suviše prostorno velik da bi se držao slobodnim od niti, dok nisu posejane
larve“, predloži Šara.
„Dobro primećeno!“ Potom Pijemur frknu podrugljivo. „Ti stari zapisi su više nego beskorisni;
izostavljaju najhitnije stvari. Kao ono upućeno poljodelcima da vode računa o larvama, ne pominjući
zašto! Kao što je nenaseljavanje Južnog kontinenta, a da ne kažu zbog čega! No, ako je bilo i upola
manje u tom vremenu zemljotresa nego što je sad, ne mogu ih kriviti zbog zdravog razuma i odluke da
ne žive ovde. Kada sam išao ka Velikom zalivu, skoro da sam poginuo u jednom od njih. Malo je
faliko da izgubim Glupana koji je bio prestravljen. Da ne beše Farli da ga drži na oku, nikada ne bih
stigao glupog idiota!“
„Zemljotresi se dešavaju i na Severu“, reče Džeksom, ,,u Kromu, Visokim prostorima, a
ponekad u Igenu i u Telgarskoj ravnici.“
„Ne onakvi kakve sam ja ovde preživeo“, odvrati Pijemur i zavrte glavom setivši se toga. „Ne
onakve, kada vam zemlja propada pod nogama, a za samo dva koraka dalje, uzdiže vam se nad
glavom za pola zmajske dužine.“
„Kada se to dogodilo? Pre tri-četiri meseca?“
„Tada!“
,,U Južnom se zemlja samo tresla, ali i to je bilo dovoljno strašno!“
„Jeste li ikada videli kako vulkan naglo izlazi iz okeana i bljuje užarene stene i pepeo
unaokolo?“, upita ih on.
„Nisam, a nisam sigurna u to ni da si ga ti video“, odvrati Sara, gledajući ga sumnjičavo.
„Jesam, a N'ton je bio tada sa mnom, tako da imam i svedoka.“
„Nemoj misliti da ga neću pitati.“
„Gde se to dogodilo, Pijemure?“, upita Džeksom ushićen.
„Pokazaću ti na mapi. N'ton je nadzirao ovo mesto. Poslednji put kada smo se videli, rekao mi je
da je vulkan prestao da se puši i da je načinio pravo ostrvo oko sebe, lepo... lepo kao ta tvoja
planina!“
„Više bih volela da se u to uverim svojim očima“, reče Šara, još uvek sumnjičavo.
„Srediću to“, odgovori harfista vedro.
,,E, ovo drvo obećava!“, dodade on i poskočivši zgrabi najnižu granu i pope se vesto gore. On
poče da bere crveno voće, bacajući ga pažljivo u ispružene ruke Džeksoma i Šare.
Trebalo im je samo dva sata plažom da stignu do legla plamenih guštera. Ali zato im je trostruko
više bilo potrebno da kroz gusto rastinje prošeku uzanu stazu do skloništa. Džeksom je počeo da
razumeva svu muku Pijemurovog putovanja, dok je hrabro sekao žbunje po kojem je tekao lepljivi
sok. Ramena su ga bolela, cevanice mu behu išibane od grana, a nožni prsti izguljeni do vremena
kada su izbili blizu skloništa. Izgubio je svako osećanje za pravac. Ali Pijemur je posedovao
izvanredan osećaj, tako da ih je zajedno sa Rutom i troje plamenih guštera, držao na pravom smeru ka
njihovom cilju.
 Džeksoma je samo ponos održao da se ne sruši na krevet, kada su stigli tamo, i da ne odspava
onako iscrpljen. Pijemur je bio za plivanje da bi sprao znoj, a Šara je smatrala da će riba na roštilju
biti valjana večera, tako da se on sam borio da ostane na nogama.
Kasnije je mislio da je to razlog zbog kojeg je imao tako živopisne snove, kada se napokon
uvukao u svoj krevet. Planine koje su se dimile i bljuvale užareni pepeo po stenama koje su pulsirale
od sjaja, vladale su njegovim snom, koji beše pun reka ljudi koje su bežali. Za njega je to imalo
smisla, ali i on je bio među njima, jureći, i činilo mu se kao da nije u stanju da trči dovoljno brzo.
Crveno-narandžasta užarena reka, koja je izbijala na rubu planine, pretila je da ga obuhvati i nije
mogao da natera noge da trče dovoljno brzo.
„Džeksome!“, Pijemur ga je drmusao da bi ga probudio. „Sanjaš! Probudićeš Šaru.“ Pijemur je
zastao, i u mutnoj svetlosti doba pred zoru, zvuk Šarinog jecanja se čuo jasno. „Možda bi i trebalo da
je probudim. Zvuči kao da i ona ima teške snove.“
Pijemur je počeo da se izvlači iz svojih krzna za spavanje, kada je čuo Šaru kako duboko uzdiše
i pada u mirniji san.
„Nije trebalo da pričam o tom vulkanu. Ponovo sam preživeo tu erupciju. Bar mislim da je to
bilo ono što sam sanjao.“, zvučao je zbunjeno. „Verovatno je to od previše ribe i voća! Sinoć sam se
najeo u ime svih izgubljenih obroka.“ Uzdahnuo je i namestio se ponovo za spavanje.
„Hvala ti, Pijemure!“
„Za šta?“, odvrati on usred zevanja.
Džeksom se okrenuo, našao zgodan položaj i ponovo s lakoćom utonuo u san bez snova.
Rutova rika ih je sve troje probudila sledećeg jutra. „Dolazi F'nor“, Džeksom reče, pošto mu je
Rut preneo. F'nor dovodi ostale, nadoda zmaj.
Njih troje je stiglo u uvalu, kada su četiri zmaja izbila u vazduhu, a u odnosu na smeđeg Kanta,
ostala tri su izgledala umanjeno. Vrečeći od iznenađenja, plameni gušteri koji su se baškarili oko
Ruta naglo nestadoše, za sobom ostavivši samo Mir, Talu i Farli.
To je Pijemur, začu Džeksom Ruta kako govori Kantu. A potom, F'nor poče da snažno da maše,
stegnuvši šake iznad glave u znak pobede.
Kant je spustio svog jahača na pesak. Urliknuvši zapovest ostalim zmajevima, on se srećno
odgega u vodu, gde mu se Rut odmah pridružio.
,,U dobar čas te našao, Pijemure“, povika F'nor, razvezujući svoju opremu za letenje, dok je išao
ka ostalima. „Počeo sam već da se pitam nisi li se izgubio!“
„Izgubio?“, Pijemur je izgledao razljućeno. „To je nevolja sa vama koji letite na zmajevima.
Nemate nikakvog poštovanja za razdaljine na samoj zemlji! Sve s lakoćom prelazite. Na gore, na gore
i opala, na putu ste! Trepnete i budete tamo gde želite. Bez i malo truda.“ Potom iz grla ispusti zvuk
zgađenosti. „Ja sada znam kuda sam hodio, svaku krvavu dužinu prsta tog puta!“
F'nor se osmehnu mladom harfisti i pljesnu ga po leđima toliko bodro, da se Džeksom začudio
što vidi Pijemura potpuno hladnog na ovo. „Onda ćeš zabavljati svog majstora, ćelom i dobro
nakićenom pričom o svojim putovanjima...“
„Treba da me odvedete majstor-Robintonu?“
„Ne još uvek. On će tebi doći!“, F'nor pokaza ka zemlji.
„Šta?“
F'nor je kopao po svojoj vrećici na pojasu i izvukao je umotani list. „Ovo je razlog mog
današnjeg dolaska! I ne daj mi da zaboravim jaja plamenih guštera, je l’ nećeš?“
„Šta je to?“, njih troje se okupiše oko smeđeg jahača, dok je izvodio čitavu predstavu od
odmotavanja lista.
 „Ovo... ovo je dvorana za majstor-harfistu, da se izgradi u ovoj uvali!“
„Ovde?“, troje u horu zapitaše.
„Kako će doći ovamo?“, upita Džeksom. „Sigurno je da mu nije dozvoljeno da leti kroz
međuprostor.“ Nije mogao izbeći ozlojeđenost u svom glasu. F'nor ga pogleda izdignuvši obrvu.
„Majstor Idarolan je majstor-harfisti dao na raspolaganje svoju najbržu, najveću lađu. Menoli i
Breke ga prate. Nema ničega što bi moglo uznemiriti ili zabrinuti harfistu na putovanju morem.“
„On dobija morsku bolest“, primeti Džeksom.
„Samo u brodićima.“ F'nor ih pogleda veoma značajno. „Tako. Odmah ćemo početi sa
radovima. Poneo sam oruđe i dodatnu pomoć“, reče on, pokazujući na troje mladih vejrana koji su im
se pridružili. „Proširićemo sklonište u pravu malu utvrdu“, otkri on, kada je bacio pogled na list.
„Hoću da se raskrči sve ovo šiblje pod drvećem...“
„Onda ćete iščvariti harfistu na suncu koje nije prijatno“, istaknula je Šara. „Molim...“
Šara uze list od njega, mršteći se procenjivački nad planom.
„Mala utvrda? Ovo je dvorančina“, reče ona, ,,i uopšte nije pogodna za ovaj kontinent. Štaviše“,
ona se spusti na pesak, pokupivši parče školjke, i njime započe da crta novu skicu. „Prvo, ne bih
gradila na mestu na kojem se nalazi sklonište - previše je blizu delu uvale koji trpi nemirno more, a
toga ovde ima. Ovde postoji uzvišica sa razvijenim voćkama koje je pokrivaju...“, ona pokaza
istočno od skloništa.
„Razvijene voćke? Da ih jedu niti7.“
„Ah, vi, zmaj-jahači! Ovo je Južni kontinet, ne Severni. Sav je u larvama. Niti buše listove
svake sedmice ili tako nešto, ali biljke se same zaleče. Međutim, vi dolazite po vrelom periodu i
verujte mi, želećete što više zelenila oko sebe, da biste mogli održati malo hladniji prostor. Hoćete
da gradite iznad zemlje na stubićima. A ovde u izobilju ima stena sa grebena za temelje. Potrebni su
vam široki prozori, ne ove uzani prorezi, da bi uhvatili svaki povetarac. U redu, možete ih zatvoriti
kapcima, ako tako poželite, ali čitavog života živim na jugu, te stoga i znam kako bi trebalo graditi
ovde. Potrebni su vam prozori, i hodnici pravo kroz unutrašnjost da bi bilo promaje...“ Dok je
govorila, iscrtavala je prepravljenu verziju utvrde pokretima koji su bili dovoljno snažni da ostanu u
vrelom suvom pesku. ,,I potrebna vam je poljska peć za tolike stanare. Breke i ja smo najviše pekle
ovde u kamenim jamama“, pokazala je ka uvali, ,,i nije vam zaista potrebno kupatilo, kada već imate
uvalu na nekoliko koraka od vrata.“
„Ne smeta ti voda u cevima, zar ne?“
„Ne, to bi bilo mnogo zgodnije nego da se dovlači od potoka. Samo postavite još jednu česmu u
prostoru za spremanje hrane, kao i jednu unutar kuće.. Možda čak i rezervoar sa vodom pored peći,
tako da bismo imali i zagrejanu vodu...“
„Još nešto, majstor-neimare?“, F'nor beše više zabavljen i zadivljen nego podrugljiv.
„Obavestiću vas, kada mi bude palo na pamet“, odgovori ona dostojanstveno.
F'nor joj se osmehnu, a potom se namršti na njen crtež. „Nisam siguran da će se harfisti svideti
toliko zelenila oko njega. Ti si, znam, navikla da budeš napolju tokom padanja niti...“
„Takođe je i majstor Robinton“, umeša se Pijemur. „Šara je u pravu što se tiče vreline i gradnje
ovde. Uvek možemo poseći šumu, F'nore, ali je ne možemo tako jednostavno povratiti.“
„Dobro rečeno. A sada, vas trojica, B'refli, K'vane i M'toče, oslobodite zmajeve. Oni se mogu
sunčati i kupati sa Rutom i Kantom. Neće biti potrebni dok ne budemo posekli nešto drva. K'vane, daj
mi svoju vreću. Imate sekire, zar ne?“ F'nor predade svima oruđe, ne obazirući se na Pijemurovo
mrmljanje o višednevnom probijanju kroz šumu, da bi samo završio njenim sečenjem. „Šara, vodi nas
na mesto koje preporučuješ. Oborićemo deo drveća tamo i iskoristiti ga za potporu.“
 „Dovoljno je čvrsto za tu namenu“, složila se Šara i povela ih. Bila je u pravu što se tiče
drveća: F'nor je označio predloženo mesto za dvoranu i drveće koje je trebalo oboriti. Ovo je bilo
mnogo lakše isplanirati, nego uraditi. Činilo se da sekire ne seku drvo, već kao da odskaču od njega.
F'nor je bio iznenađen, mrmljao je o tupim sekirama, da bi potom doneo kremen. Pošto je poprilično
naoštrio ivicu, posekavši prst, pokušao je ponovo sa tek nešto više uspeha.
„Ne razumem“, reče, zureći u zaseke na stablu. „Ovo drvo ne bi trebalo da bude toliko tvrdo.
Voćka je, ne neko severnjačko građevinsko drvo poput hrasta. Pa, momci, moramo raskrčiti ovo
mesto!“
Jedini koji nije do podneva imao popriličan broj žuljeva beše Pijemur, koji se navikao na ovo.
Više ih je obeshrabrivao nedostatak napretka - samo je šest stabala bilo oboreno.
„Pa, ovako nije zbog manjka truda, zar ne?“, reče F'nor, brišući znoj sa čela. „Hajde da vidimo
šta nam je Šara spremila da jedemo. Nešto dobro miriše.“
Imali su vremena za kupanje pre no što je ručak bio gotov, a slana voda ih je pekla po žuljevima,
koje je Šara namazala utrncem. Kada su pojeli ribu sa roštilja i pečeno korenčiće, F'nor im zapovedi
da naoštre sekire. Ostatak popodneva su proveli sasecajući grane, pre no što su zamolili zmajeve da
odvuku sva debla na jednu stranu. Šara je raskrčila šiblje i sa Rutom, donela je crne stene sa grebena
da bi naznačila mesta za stubove temelja.
Čim je F'nor odveo svoje novake u vejr preko noći, Džeksom i Pijemur su se sručili na pesak,
budni tek toliko da pojedu večeru koju im je Šara poslužila.
„Radije bih lutao oko Velikog zaliva“, progunđa Pijemur, drhteći dok je protezao ramena.
„Ovo je za majstor-Robintona“, reče Šara.
Džeksom je zamišljeno gledao u svoje žuljeve. „Kojom brzinom napredujemo, bilo bi mu bolje
da se mesecima zadrži na putu!“
Šara se sažali na njihove bolne mišiće i utrlja im mast koja je mirisala aromatično i prijatno je
peckala. Džeksomu beše prijatna pomisao da se zadržala više masirajući mu leđa, nego kada je
masirala Pijemuru. Bilo mu je drago što je tu mladi harfista i bio je ushićen njegovim zapisima i
kartama koje je nacrtao po svojim putovanjima, ali bi mu bilo draže da je stigao dan-dva kasnije u
kamp. Nije bilo načina na koji je mogao njenu pažnju skroz upraviti samo na sebe sa trećom osobom
koja se vrzmala naokolo.
Sledećeg jutra je bilo još manje prilike za to. Ona ih je probudila da ih obavesti da je F'nor
stigao, sa još više pomagača.
Džeksom je trebalo da više bude sumnjičav prema njenom ljubaznom izrazu, i prema povicima i
zapovestima koje je čuo van skloništa. Ali, u potpunosti je bio nespreman za prizor koji mu se
otvorio pred očima, kada su Pijemur i on, krećući se ukočeno, izašli iz skloništa.
Uvala, krčevina, nebo - sve beše krcato zmajevima i ljudima. Čim bi neki zmaj bio rasterećen,
poleteo bi da bi oslobodio mesta drugom. Vode uvale su bile prepune zmajeva koji su se igrali i
prskali naokolo. Rut je stajao na istočnom kraju uvale, glave podignute ka nebu, ričući dobrodošlicu
za dobrodošlicom. Čitavo jato plamenih guštera je ćućorilo između sebe na krovu skloništa.
„Sažegni me i spali, vidiš li ti ovo?“, Pijemur povika ka Džeksomu. Onda se zasmeja i protrlja
ruke. „Jedno je sigurno, nema seče danas!“
„Džeksome! Pijemure!“ Ova dvojica se okrenuše na F'norov veseli pozdrav i videše kako im
smeđi jahač prilazi. Tik iza njega išli su majstor kovač Fandarel, majstor drvodelja Bendarek, N'ton
i, sudeći po epoletama na ramenima, vođa krila Bendena. Džeksom je pomislio da je u pitanju
T'gelan.
„Džeksome, jesam li ti sinoć dao dva crteža? Ne mogu ih naći... Aaa, evo ih!“ F'nor pokaza ka
listovima na stoliću - Brekini prvobitni nacrti i Sarine izmene. Smeđi jahač uze listove i pokaza ih
majstorima zanata. „Sad, Fandarele, Bendareče, ovo je naša ideja...“
Kao jedan dvojica ljudi podigše listove iz njegovih ruku i pregledaše prvo jedan, pa drugi.
Obojica lagano zavrteše glavama u neslaganju.
„F'nore, ovo nije dovoljno delotvorno, no, namera je bila dobra“, reče ogromni kovač.
„Vejr-vođa R'mart mi je ustupio dovoljan broj zmaj-jahača da donesu dobro pripremljenu građu
za kostur“, Bendarek reče kovaču.
„Imam cevovod za vodu i ostale potrepštine, metale za valjanu peć i delove nameštaja,
kuhinjske delove, prozore...“
„Gospodar Asgenar je bio uporan na tome da dovedem kamenoresce. Valjani temelji i podovi
moraju biti dobro postavljeni...“
„Ali, prvo moramo da ispravimo nacrt, majstor-Bendareče...“
„Sasvim se slažem. Ovo je lepa dovoljno mala kućica, ali potpuno nepodesna za smeštaj
majstor-harfiste Perna.“
Dvojica majstora zanata postaše toliko zauzeti proširivanjem grubih skica da su se kretali, ne
primećujući ostale prisutne u prostoriji, kao jedan prema stolu koji je Džeksom odredio za svoje
karte. Pijemur je skočio napred i spasao svoju vreću sa beleškama i nacrte. Majstor drvodelja, ne
obazirući se na takve prekide njegovih misli, uze čist list, izvuče pribor za crtanje iz džepa i započe,
pravilnim linijama da crta ono što mu je bilo na umu. Kovač, takođe uzevši list, započe da skicira
svoje namisli.
„Iskreno, Džeksome“, reče F'nor, izvivši oči od vedrine, „jedino što sam uradio je bilo da sam
pitao F'lara i Lesu, mogu li dovući još nekoliko pomagača. Lesa me je presekla pogledom; F'lar je
kazao da vrbujem onoliko slobodnih jahača koliko mi je potrebno i, u zoru, rub vejra je bio poštenski
krcat zmajevima i polovinom majstora zanatlija Perna! Mora da je Lesa razgovarala sa Ramot, koja
je očigledno rekla svim živima na Pernu...“
„F'nore, dali ste im potreban izgovor“, reče Pijemur, posmatrajući protok na nekada mirnoj
plaži, mnoštvo jahača i zanatlija kako gomilaju teret na već prenatrpanom prostoru.
„Da, znam, ali nisam očekivao takav odaziv. I kako sam im mogao reći da ne mogu doći?“
„Mislim“, reče Šara.koja im se pridruži, „daje ovo pravo odavanje počasti majstor-harfisti.“
Njen pogled uhvati Džeksomov i znao je da je svesna njegovih oprečnih osećanja vezanih za ovaj
upad u njihovu ličnu, spokojnu uvalu.
On primeti da ga F'nor posmatra i nekako mu pođe za rukom da se slabašno nasmeši. „Žuljevi od
juče će imati prilike da zacele, bar mislim. Zar ne, Pijemure?“
Pijemur klimnu glavom, a mišići vilice su mu se vidno pomerali, dok je posmatrao radove na
plaži. „Bolje da nađem Glupana. Čitava ova gungula ga je sigurno oterala duboko u šumu. Farli!“ On
isturi ruku za plamenog guštera, koji se spusti sa krova. „Nađi Glupana, Farli. Vodi me do njega!“
Ona pogleda preko svog levog ramena, cvrkutnuvši, i Pijemur krenu u tom pravcu, bez daljeg
osvrtanja.
„Taj mladi čovek je predugo bio sam“, reče F'nor.
„Jeste!“
„Je F znaš kako se oseća?“, upita F'nor, cereći se zbog Džeksomovog kratkog odgovora. On ga
potapša po ramenu. „Lično ne bih dozvolio da me ovo potrese, da sam na tvom mestu. Sa količinom
ispomoći ovde, utvrda će za tili čas biti podignuta. Vratiće ti se mir i tišina.“
„Idioti!“, uzviknu Šara iznenada.
Džeksom je pogleda, izbegavši F'norov upitni izraz lica. Napola je slušala razgovor dvojice
majstora.
„Sad moram i sa njima da se natežem!“ Stegnula je pesnice od ogorčenja, dok je odlučno išla ka
dvojici zanatlija. „Majstori, moram ukazati na nešto što ste očigledno prevideli. Ovo je toplo
područje. Obojica ste navikli na hladne zime i ledene kiše. Budete li izgradili utvrdu po tim nacrtima,
ljudi će se gušiti kada bude udarila letnja žega koja je upravo pred nama. Sad, tamo gde sam živela u
Južnoj utvrdi, gradili smo debele zidove, da bi zadržali vrelinu spolja, a hladnoću unutra. Gradili
smo nad zemljom, tako da vazduh kruži ispod poda i održava ga hladnim. Gradili smo dosta prozora,
širokih, a vi ste doneli dovoljno metalnih kapaka, majstor-Fandarele, da njima opremite tuce utvrda.
E, sad...“
F'nor zaškrguta. „Zvuči kao Breke. I, bude li se još i ponašala kao ona, kada je tako raspoložena,
radije bih bio negde drugde. Ti nam možeš“, F'nor bočnu Džeksoma u grudi, „pokazati gde da lovimo.
Hrana je donesena, ali pošto si ti trenutni gospodar utvrde, na tebi je da budeš domaćin sa nekim
pečenjem...“
„Samo da donesem opremu za letenje“, odvrati Džeksom takvim tonom olakšanja, da se troje
zmaj-jahača nasmejalo.
Džeksom je brzo navukao duge čakšire preko gaća koje je nosio za sunčanje i kupanje, prebacio
jaknu preko ramena i pridružio se trojici jahača koji su stajali na dovratku.
„Mislim da možemo uzjahati zmajeve na levom kraku uvale, blizu Ruta“, reče F'nor.
Nešto prozuja Džeksomu pored uha i on nagonski se sagnuvši, pogleda unazad kako je Mir
počela da lebdi, prednjim nožicama držeći parče crne grebenske stene. Čuo je Šaru kako se
zahvaljuje plamenom gušteru za brzi povratak.
Na brzinu je otišao pre nego što bi mogla i za njega smisliti neki zadatak. F'nor je imao konopce
za lov za svakog od njih, koje su proverili i namotali oko ramena. Dok su prolazili pored hrpa
razvrstanog drveta po različitim dužinama i obimu, pored metalnih kapaka i neoznačenih denjaka,
ljudi su pozdravljali Džeksoma i pitali ga za zdravlje.
Pre no što su završili kratku šetnju ka rubu uvale, Džeksom je video ljude iz svakog od vejrova
sem onih iz Telgara - očekivali su niti ovog dana - i predstavnike svih zanata Perna, najviše onih sa
zvanjima kalfi i majstora. Pošto je toliko sedmica bio izdvojen od ljudi, nije mu palo na pamet da je
njegova bolest mogla biti širokog interesovanja po vejrovima, esnafima i utvrdama. Bilo mi je
neprijatno koliko je zbog toga bio i srećan, ali to mu nije donelo olakšanja po pitanju osećanja da je
savladan, ili da je ovo narušavanje, koliko god ono bilo iz dobrih namera, tišine i mira njegove
uvale.
Kako ga ono beše F'nor nazvao? Trenutnim gospodarem utvrde? Stresao se baš kada je Rut, sav
mokar, sleteo pored njega.
Toliko mnogo ljudi. Toliko mnogo zmajeva! Ovo je zabavno! Oči su mu se kolutale od
uzbuđenja i zadovoljstva.
Beli zmaj, sada umanjen dvojicom ogromnih bronzanih i skoro isto toliko velikim smeđim
zmajem, beše oduševljen svom ovom vrevom da Džeksom jednostavno nije mogao ostati
nezadovoljan.
Smejući se on on šakom od milja udari Ruta po ramenu i ispruži se ka njegovom vratu. Ostali
jahači su takođe bili na svojim zmajevima tako da je on stisnuo podignutu pesnicu u znak za podizanje
u vazduh. I dalje se smejući, vezao se, kada se Rut pokrenuo pravo na gore, ostavivši za sobom veće
zveri na pesku, dok je on već bio u vazduhu. Učtivo je kružio, dok se nisu podigli i drugi zmajevi, a
potom ih je poveo, upravivši se ka jugoistoku.
Išao je do najudaljenije livade na reci koju behu pronašli Šara i on. Veriji i trkaće zveri su tuda
išli obično u jutarnjim časovima, da bi se valjali po vodi i po hladnom blatu. Tamo je takođe bilo i
dovoljno otvorenog prostora za manevrisanje većih zmajeva, što će njihovim jahačima omogućiti
dobre pogotke.
Ne sluteći ništa, krdo i jato su lutali po rečnim livadama, gde se zemlja spuštala od drveća do
poplavljenih rubova reke u nizu obala, koje su zahvaljujući stalnim kišnim periodima postale
nepogodno mesto za drveće da se ukoreni. Behu prekrivene travuljinom, koja je skoro bila spaljena,
dok ju je toplije vreme nemilosrdno peklo.
Lovićemo samostalno. F'nor nam traži da uhvatimo velikog verija. Svaki će pokušati da
uhvati po mužjaka. To bi trebalo da bude dovoljno za danas.
„Ne bude li bilo dovoljno“, odgovori mu Džeksom, „uvek možemo uloviti neku od velikih riba.“
Ustvari, on se prilično radovao ovoj zgodi. Nikada do sada nije bio u prilici da lovi konopcem,
no... Primetio je verija, prilične veličine, koji se nakostrešenog repa, veličanstveno šunjao po veri-
močvarištu. Džeksom pribi noge uz Rutov vrat, proveri omču na kraju konopca koji mu se nalazio u
rukama. On zamisli veri mužjaka za Ruta, koji poslušno okrenu glavu ka cilju. Potom se zmaj obruši,
povijenih krila da bi Džeksomu oslobodio mesta za zamah, i uvučenih nogu koje su skoro dodirivale
livadsku travu. Džeksom se nagnu preko Ruta ka boku koji beše bliži zemlji i vesto prebaci omču
preko verijeve ružne glave. Stvorenje se prope unazad, i time zategnu omču. Zmaj je sunuo na gore
onog trena kada je Džeksom ukopao stopala u njega. Jednim umešnim trzajem, glatko je skršio vrat
veriju.
Džeksom je shvatio da je u pitanju teška ptica, kada mu je njegovo opušteno telo skoro iščašilo
ruke. Rut je preuzeo deo tereta na sebe, kada je uhvatio konopac prednjom nogom.
F'nor kaže da je ulov dobar. Nada se da će se i on takvim pokazati!
Džeksom ga odvede do najdalje ivice livade, što dalje od ostalih lovaca. Potom, lagano
spustivši trup, Rut se prizemlji i Džeksom započe da vezuje ulov preko njegovih leđa. Bili su u
vazduhu ponovo taman da vide T'gelana kako odvažno goni mužjaka kojeg je omašio prilikom prvog
izbačaja. Zveri koje su ulovili F'nor i N'ton su uredno visile. F'nor cimnu rukom u znak uspeha, dok je
sa N'tonom kružio prema uvali. Kada je Rut krenuo za njima, Džeksom je video T'gelana kako uspeva
u svom drugom izbačaju; mada, skoro da su prekasno uzleteli, da ne bi udarili u rub šume i skoro da
su upetljali trup verija u drveće. Međutom, beše to brz lov, što je značilo da će divljač brzo
zaboraviti ovu napetu situaciju. Bez sumnje, trebalo bi i sutra da love. Džeksom čak nije ni video
ogromnu silu radnika kako završava harfistinu novu utvrdu za dan! Možda će sutra krenuti u lov na
veliku ribu.
Nisu dugo izbivali, mada je njihov povratak trajao nešto duže, pošto su bili onako natovareni.
Ogromna krčevina beše u središtu šumarka. Baš kada se Džeksom čudio kako je, za ime sveta, i toliki
broj ljudi uspeo da obori potrebno drveće, ugledao je zmaja kako jedno od njih čupa od korena iz
zemlje i nosi ga ka plaži sledeće uvale istočno, gde su bila uredno složena jedno na drugo. Kada su se
Rut i on približili gradilištu, on vide da su stubovi od crnih grebenskih stena postavljeni i da je
nekoliko poprečnih greda pripremljenog i osušenog drveta, kojim ih je snabdeo majstor Bendarek,
učvršćeno na svom položaju. Široki prilaz, u skladnim prevojima, takođe beše raskrčen i posut
peskom iz vreća za plamenac donesenim na zmajevima. Ostali radnici behu zaposleni raznoraznim
poslovima na rubovima krčevine - testerisanjem, planiranjem, zakivanjem, sklapanjem - dok je druga
grupa ljudi donosila crne stene sa gomila na ivici uvale.
Na istočnom kraku, mogao je videti iskopane jame za pečenje, podignute metalne ražnjeve i
podstaknute vatre. Stolovi behu postavljeni u hladovini u kojoj je mogao videti nagomilano crveno,
narandžasto i zeleno voće.
 Rut je lebdeo nad krčevinom, pažljivo se spuštajući. Dvojica ljudi od jama priskočiše
Džeksomu u pomoć , dok je skidao verija. Rut se istog trena uklonio sa puta, tako da bi Džeksom
mogao uputiti ljudima i ostale trupove koji su visili na lovačkim konopcima većih zmajeva.
F'nor, skidajući svoju opremu za letenje, prilazio je lagano Džeksomu, škiljeći zbog snažnog
isijavanja peska, dok je osmatrao živost u nekada mirnoj uvali. Uzdahnu duboko, ali poče da klima
glavom, kao da je neočekivano osetio zadovoljstvo zbog nečega.
„Jašta, ispašće valjano“, reče on, više za sebe, nego što se stvarno obraćao Džeksomu, jer se tek
potom osvrnuo, smešeći se, i zgrabio ga za rame. „Jašta, lako će se navići na promenu.“
„Promenu?“
F'nor očigledno nije mislio na trenutnu pomamu u gradnji. „Zmaj-ljudi se vraćaju zemlji, utvrdi.
Koliko si uspeo da istražiš ovo područje?“
„Uvale, sve do onih rečnih livada i nešto od bliže unutrašnjosti prekjuče sa Pijemurom.“
Kao po zapovesti, dvojica ljudi okrenuše se ka kupi vulkana, koja je sva u oblacima ležala u
daljini.
„Jakako, nekako ti mami pogled, zar ne?“, osmehnu se F'nor. „Džeksome, ti ćeš prvi stići tamo.
Ustvari, voleo bih kada biste Pijemur i ti preduzeli ozbiljnija istraživanja sa ciljem na toj planini.
Jašta, sviđa ti se to, zar ne? Tako je i bolje za vas dvojicu. Sada, pre no što zaboravim, gde je to
leglo koje ste prijavili?“
„Ima u njemu dvadeset i jedno jaje i voleo bih da od toga dobijem pet, ako mogu...“
„Naravno!“
„Da se odnesu u Ruatu!“ „Večeras.“
„Znate, ovo je čudno.“ Džeksom se prope, gledajući na sve strane. „Šta?“
„Obično ima mnogo više plamenih guštera naokolo. Ne mogu ih izbrojati više od dve šačice. I
svi su označeni.“
 Sedamnaesto poglavlje
Utvrda Fort, vejr Benden, utvrda Uvala i more duž Sestara zore, 1.10.15 - 2.10.15.

Kada su tri plamena guštera načinila svoje prve uvodne pozdrave, trojica ljudi, osmehujući se
pokazanom oduševljenju od strane njihovih prijatelja, namestiše se oko stola u maloj odaji utvrde
Fort, u kojoj je gospodar Groge održavao svoje lične sastanke. Sebel je tu boravio jako često, ali
nikada kao predstavnik svoje dvorane i nikada kada je gospodar Groge pozvao i fortskog vejr-vođu,
po čemu se i videlo da se ovde radi o nečemu od značaja.
„Nisam siguran kako da započnem“, reče gospodar Groge, dok je sipao vino. Sebel je smatrao
da je to sasvim pristojan način da se nešto počne, pogotovo što ih je gospodar utvrde počastio
bendenskim vinom. ,,A mogao bih se bez okolišanja odmah baciti na stvar. O ovome se radi...
Podržao sam F'lara kada se borio sa T'ronom“, on klimnu glavom ka trenutnom fortskom vejr-vođi,
„zato što sam znao da je u pravu. Beše pravedno to proterivanje onih neprilagođenih, tamo gde više
ne mogu zla učiniti. Dok su starovremci bili u Južnom vejru, činilo se razumnim ostaviti ih na miru,
sve dok ni oni nas ne diraju - što su uglavnom poštovali.“ Pogledao je kroz svoje guste obrve prvo u
N'tona, a potom u Sebela.
Pošto su obojica bili svesni da je bilo povremenih otimačina od utvrde Fort, što se jedino moglo
pripisati otpadnutim starovremcima, klimnuše u znak slaganja sa ovim što je rečeno. Gospodar Groge
pročisti grlo, i položi ruke preko svog ogromnog trbuha.
„Radi se o tome da je većina njih pomrla, ili čeka da umre. Više nisu nevolja. D'ram, kao neka
vrsta F’larovog predstavnika, dovodi zmaj-narod iz drugih vejrova, da bi od Južnog napravio ponovo
pravi vejr, koji će se boriti protiv niti, i sa svim tim se slažem!“ On pokaza odobravanje majstoru
zanatliji i vejr-vođi dugim značajnim pogledima. „Hmmm. Pa, to sve ide na dobro, zar ne? Štiti Južni
kontinet od nitil Kako stoje stvari, sa Južnim vejrom koji ponovo dela, ta južnjačka zemlja je ponovo
sigurna. Sad, ja znam da je tamo osnovana utvrda. Mladog Torika. Ne bih voleo da se mešam u
njegov posed. Nikako! Zaslužio ga je. Ali vejr koji je osposobljen može štititi mnogo više od jedne
male utvrde, zar ne?“ On probode N'tona svojim prodornim pogledom, koji se trudio da zadrži stav
zanimanja iz učtivosti, time nateravši gospodara Grogea da nastavi bez ikakve podrške.
„Pa, hmmmm. Nevolja je što odgajaš mlade da znaju kako da valjano upravljaju imanjem i to je
ono što oni žele da rade. Da upravljaju imanjem! Upadaju u strašne tuče. Strašne čarke. Ne pomažu
mnogo ni njihovi odlasci na druga imanja u ulozi štićenika. Moraš prihvatiti druge na staranje i oni se
isto svađaju i tuku. Spržile ih! Svima su im potrebne sopstvene utvrde.“ On pesnicom udari u sto,
time naglasivši ono što želi da im poruči. „Od ovoga više ne mogu parčati zemlju od ovoga, i
obrađujem, ma i poslednji pedalj koji nije suvi kamen. Ne mogu isterati ljude koji su poda mnom, kao
što su to i njihovi očevi, dedovi, njihovi stari bili... To nije valjana uprava po meni. I neću ih isterati
da bih udovoljio svom rodu. A nije da bi to bilo i dovoljno. Radi se o tome da dok su starovremci
bili na jugu, ne bih ni sanjao o tome da ovo predložim. Ali oni više ne vladaju tamo. D'ram je glavni,
a on je F'larov čovek i on će ponovo osposobiti vejr, tako da bi tamo moglo biti još utvrda, zar ne?“
On pogleda u harfistu, pa u vejr-vođu, izazivajući ih da mu se suprotstave. „Tamo ima mnogo
zemlje koja se ne obrađuje, zar ne? Niko ni ne zna koliko. Ali, čuo sam majstor-ribara Idarolana kako
priča da je jedan od njegovih brodova plovio danima duž obale. Jašta.“ Potom je počeo da se kikoće,
i beše to razdraganost koje se pretvori u brektanje koje je potresalo ogromnu telesinu gospodara
utvrde. Ni reč nije mogao da izusti i on nemoćno uperi svoj debeli kažiprst od jednog ka drugom,
pokušavajući da iskaže nešto tim pokretom, jer od smeha nije mogao drugačije.
 Bespomoćni, N'ton i Sebel razmeniše osmehe i slegnuše ramenima, u nemogućnosti da prokljuve
šta je to toliko razveselilo gospodara Grogea ili šta je hteo da im prenese. Ogromna razdraganost se
napokon slegnu, ostavivši za sobom gospodara Grogea toliko zanemoćalog od smejanja da je samo
brisao suze iz očiju.
„Dobro uigrani! Eto šta ste vas dvojica! Dobro uigrani!“, on izusti, udarajući se pesnicom u
grudi da bi zaustavio dahtanje. Dugo je kašljao, a potom, naglo kao i kada je počeo da se smeje, on se
uozbilji. „Ne mogu kriviti ni jednog od vas dvojice. Neću. Ionako, ne bi ni trebalo da olako odajete
tajne vejra. To poštujem. Učinite mi jednu uslugu. Recite F'laru. Podsetite ga da je bolje napasti nego
braniti. Nije to ništa što on već ne zna! Mislim“, gospodar Groge nabi palac u grudi, „bilo bi mu
dobro da bude spreman... uskoro. Nevolja je u tome što svi na Pernu znaju da majstor-harfista odlazi
na jug da bi se oporavio. Svi mu žele sve najbolje. A opet, svi počinju da se zapitkuju o Južnom
kontinentu sada kada više nije zatvoren.“
„Južni je prevelik da bi se potpuno zaštitio od niti, koje i dalje po njemu padaju“, reče N'ton.
Gospodar Groge klimnu glavom, mrmljajući da je bio svestan toga. „Suština je u tome da ljudi
znaju da mogu živeti van utvrde i preživeti nitil“ On zaškilji, kako je prebaciojpogled na Sebela.
„Glas o tome je pronela ona vaša devojka, Menoli! Cuo sam je kada je pričala da je Torik u Južnoj
dobijao malo pomoći od onih starovremaca tokom padavina.“
„Recite mi, gospodaru Groge“, upita Sebel tiho, „jeste li ikada bili u polju za vreme padanja
nitP.“
Gospodar Groge je blago zadrhtao. „Jednom. Oh, pa, da, shvatam šta hoćeš da mi kažeš,
harfisto. Shvatam. No, to je još samo jedan način da se dečaci odvoje od muškaraca!“ On pogleda u
N'tona lukavo, iako mu je izraz lica ostao blag. „Ili, zar vejrovi ne žele da se dečaci odvoje?“
N'ton se nasmeja na njegovo iznenađenje. „Vreme je da odvojimo mnogo više od dečaka,
gospodaru Groge.“ ,,A?“
„Danas ćemo preneti tvoju poruku F’laru.“ Fortski vejr-vođa podiže svoju čašu gospodaru
utvrde u znak potvrde ispunjenja tog obećanja.
„Ne mogu tražiti ništa više od toga! Kakve su vesti, majstor-Sebele, o majstor-Robintonu?“
Sebelove oči se zacakliše od vedrine. „Već se četiri dana prijatno odmara van vejra Ista.“
,,A-ha“, gospodar Groge je odbijao da u to poveruje.
„Pa, rečeno mi je da mu je ugodno“, odgovori Sebel. „Bio ili ne bio on takvog mišljenja.“
„Ide na ono lepo mesto na kome je i Džeksom zarobljen, a?“
„Zarobljen?“, Sebel je gledao u njega praveći se užasnut ovim pitanjem. „Nije zarobljen, samo
mu je zabranjeno da ide u međuprostor još neko vreme.“
„Bio ja u toj uvali. Predivna. A gde se tačno nalazi?“
„Na Jugu“, odgovori Sebel.
„Hm. U redu, nećeš da kažeš? Nećeš da kažeš! Ne krivim te. Predivno mesto. Sad, 'ajte vas
dvojica i recite F’laru šta sam rekao.
Nemojte misliti da će se na meni ovo završiti, ali nije zgorega biti prvi. Pomoći njemu. Pomoći
sebi! Ovi moji vražji sinovi oteraše me u pijanice!“ Gospodar utvrde se podiže, a sa njim i dvojica
mlađih ljudi. „Reci svom majstoru da sam pitao za njega, kada ga budeš video sledeći put, Sebele.“
„Hoću, gospodine!“
Grogeova mala kraljica Merga je veselo odcvrkutala Sebelovoj Kimi i N'tonovoj Tris, dok su
trojica ljudi išla ka vratima utvrde. Za Sebela je to značilo da je gospodar Groge bio veoma
zadovoljan ovim razgovorom.
Nijedan od njih ni reči nije progovorio, dok se nisu našli skoro pri dnu široke kosine koja je
vodila iz dvorišta utvrde Fort ka glavnom popločanom putu iz zdanja utvrde.
Potom N'ton začu Sebelovo tiho i zadovoljno smejuljenje.
„N'tone, upalilo je, upalilo je!“
„Staje upalilo?“
„Da gospodari utvrda traže dozvolu od vejr-vođa za odlazak na jug!“
,,A što je ne bi tražili?“, N'ton beše zbunjen.
Sebel se široko isceri svom prijatelju. „Ljuske mi, pa i kod tebe je upalilo! Imaš li vremena da
me odvedeš u vejr Benden?“ Gospodar Groge je u pravu. On bi mogao biti prvi, iako sumnjam u to,
znajući za načine gospodara Kormana, ali neće biti poslednji.“
„Sebele, šta je to kod mene upalilo?“
Sebelov cerek se još više raširi, a njegove smeđe oči su igrale. ,,E, sada sam dobro obučen da
ne odajem tajne esnafa, prijatelju moj.“
N'ton huknu pokazujući gađenje od nestrpljenja i stade nasred prašnjavog puta. „Objasni ili
nema da ideš.“
„N'tone, trebalo bi da bude toliko očigledno. 'Ajde malo porazmisli. Dok me vodiš u Benden.
Ne budeš li do tamo prokljuvio, reći ću ti. Ionako moram da izvestim F'lara šta je urađeno.“
,,I gospodar Groge, a?“, F’lar je zamišljeno posmatrao dvojicu mlađih ljudi.
On se upravo vratio s jahanja na niti nad Kerunom i iznenadnog razgovora sa gospodarem
Kormanom posle, koji se odvijao uz često šmrkanje gospodarevog velikog i stalno curećeg nosa.
„Mri su danas padale nad Kerunom?“, upita Sebel i kada je F’lar napravio kiseli izraz, mladi
majstor zanatlija se isceri N'tonu. „Gospodar Groge nije bio prvi!“
Davajući oduška svom gnevu, F’lar pljesnu svoje jahačke rukavice na sto.
„Izvinjavam se za ovaj upad, sada kada vam je sigurno do odmora, vejr-vođo“, reče Sebel, „ali
ako je gospodar Groge razmišljao o toj praznoj zemlji na jugu i drugi su takođe. On je predložio da bi
bilo bolje da budete upozoreni.“
„Upozoren, a?“, F’lar ukloni pramen kose iz očiju i sumorno nali sebi vina. Podsetivši se lepog
ponašanja, on natoči vino za NTona i Sebela.
„Gospodine, stvar se još uvek nije otela kontroli.“
„Horde ljudi bez utvrda koje žele da preplave jug i kažeš da se stvar nije otela kontroli?“
„Oni prvo moraju tražiti dozvolu od Bendena!“
F’lar je taman hteo da proguta vino i skoro da se zagrcnuo od iznenađenja.
„Da pitaju Benden za dozvolu? Kako sad to?“
„To je delo majstor-Robintona“, odvrati N'ton cereći se od uha do uha.
„Izvinite me, čini mi se da vas ne pratim“, reče F’lar sedajući. On obrisa usne po kojima je bilo
vina. „Kakve veze ima majstor Robinton, koji je, verujem, bezbedno na moru, sa Grogeom,
Kormanom i ko zna s kime još od onih koji žele zemlje Južnog za svoje mnogobrojne sinove?“
„Gospodine, znate da sam bio poslat da putujem po Pernu -severno i južno - od strane majstor-
harfiste? U skorije vreme imao sam dva bitna zadatka da dovršim van svojih uobičajenih dužnosti.
Prvo, trebalo je da procenim raspoloženje svakog malog utvrdara u odnosu na njegovu obavezu
prema utvrdi ili vejru. Drugo, trebalo je da ponovo podstaknem verovanje da je vejr Benden onaj u
koji bi svi na Pernu trebalo da gledaju!“
F’lar trepnu, zavrte glavom kao da hoće da razbistri um, a potom se naže napred prema Sebelu.
„Nastavi. Ovo je veoma zanimljivo.“
„Vejr Benden je jedini koji je mogao da poštuje promene koje su se dogodile u utvrdama i
esnafima tokom dugog intervala, a mogao je to da učini samo zato što se i sam menjao tokom obrtaja.
Vi, kao bendenski vejr-vođa, spasili ste Pern od niti kada niko drugi nije ni pomišljao da će one
ikada više padati. Vi ste takođe zaštitili svoje vreme od ispada onih starovremaca, koji nisu mogli da
prihvate promene u položajima utvrda i esnafa. Vi ste podržali prava utvrda i esnafa protiv svog roda
i proterali one koji nisu hteli da se privole vašem vodstvu.“
„Hm. Nikada nisam čuo da je neko to rekao na takav način“, reče F'lar.
Na N'tonovo zadovoljstvo, bendenski vejr-vođa se uvijao, delom zato što je bio postiđen, ali
najviše zato što je bio zadovoljan ovim sumiranjem.
,,I tako Južni kontinent biva zatvoren!“
„Ne baš zatvoren“, reče F’lar. „Torikovi ljudi su uvek dolazili i odlazili.“ On se namršti zbog
sadašnjih posledica te slobode.
„Oni dolaze na sever, istina je, ali trgovci ili bilo ko drugi samo su uz dozvolu vejra Benden
mogli ići na jug.“
„Ne sećam se da sam to rekao u utvrdi Telgar onog dana kada sam se borio sa T'ronom!“ F’lar
se mučio da se jasno priseti šta se dogodilo tog dana pored venčanja, borbe i padanja niti.
„Niste zapravo to rekli toliko blagoglagoljivo“, odvrati Sebel, „ali ste tražili i dobili podršku
trojice drugih vejr-vođa i svakog gospodara utvrde i majstora...“
,,I majstor Robinton je od toga sačinio značenje da Benden izdaje sve zapovesti kada se govori
o Južnom kontinentu?“
„Manje-više.“ Sebel je oprezno potvrdio.
„Ali ne toliko blagoglagoljivo, a, Sebele?“, upita F’lar, ponovo se diveći pronicljivom umu
harfiste.
„Da, gospodine. Izgleda da je tako trebalo postaviti stvari, gospodine, s obzirom na vašu
sopstvenu želju da obezbedite neki deo Južnog kontinenta za zmaj-ljude tokom sledećeg intervala.“
„Nisam imao pojma da je majstor Robinton primio toliko srcu tu moju slučajnu opasku.“
„Majstor Robinton je oduvek vodio računa o najboljim interesima vejrova.“
F’lar je sumorno pomislio na bolno udaljavanje posle harfistinog mešanja onog dana kada je
jaje ukradeno. Ali opet, iako to tako nije izgledalo u tom trenutku, harfista je delao u okviru najboljih
interesa za Pern. Da je Lesa uspela da sprovede svoju nameru da pokrene severne zmajeve protiv
bednih starih zveri u Južnom...
„Mnogo dugujemo majstor-harfisti.“
„Bez vejrova...“, Sebel široko raširi ruke da bi pokazao da nije bilo druge mogućnosti.
„Neće se sve utvrde složiti sa tim“, reče F'lar. ,,I dalje postoji pomisao da vejrovi ne uništavaju
Crvenu zvezdu zato što bi kraj niti značio kraj njihove vladavine Pernom. Ili da nije majstor Robinton
mudro promenio i takvo mišljenje?“
„Nije bilo potrebe da to čini“, reče Sebel uz osmeh. „Ne, pošto su F'nor i Kant pokušali da odu
na Crvenu zvezdu. Mišljenje koje vlada je sledeće: Zmaj-jahač na nebu mora biti/kada po njemu
lete niti!“
„Zar to nije sada svima poznato“, F’lar pokuša da zadrži prezir u svom tonu, „da su se Južnjaci
retko pokretali da lete na niti kada bi padale po Jugu.
„To je, kao što i verujete, sada poznato. Ali, gospodine, mislim da grešite što zaboravljate da je
jedno razmišljati o tome da se bude van utvrde tokom padanja, a da je sasvim druga stvar zaista proći
kroz to.“
„Bio si napolju tokom padanja niti7.“, upita F’lar.
„Bio sam.“ Sebelov izraz beše ozbiljan. „Iznad svega bih voleo da tada budem unutar utvrde.“
Slegnuo je ramenima. „Znam da se radi o pukoj promeni navika iz mojih ranijih obrtaja, ali zaista
više volim da budem pod zaklonom tokom padanja. I za mene to će oduvek značiti zaštitu od strane
zmajeva!“
„Dakle, kada se dobro promisli o svemu, ponovo mi je gurnut problem Južnog pravo u krilo?“
„Šta je sad problem sa Južnim?“, Lesa upita ulazeći u vejr upravo u tom trenutku. „Mislila sam
da se podrazumeva da mi prvi imamo pravo na njega!“
„To“, F’lar se zasmeja, „izgleda i neće biti predmet rasprave. Uopšte. Zahvaljujući dobrom
majstor-Robintonu.“
„Onda, u čemu je problem?“ Ona klimnu glavom Sebelu i N'tonu u znak pozdrava, a potom
strogo pogleda u svog vejr-supružnika u iščekivanju odgovora.
„Samo to, koji ćemo deo Južnog kontinenta otvoriti za mlađe sinove bez utvrda na Severu, pre
no što oni postanu problemi za sebe. Korman mi se obratio posle padanja.“
„Videla sam vas dvojicu kako razgovarate. Iskreno, pitala sam se kada će se povući to pitanje,
pošto se ponovo mešamo sa starovremcima.“ Lesa razveza svoj pojas za jahanje i uzdahnu. „Volela
bih da znam više. Zar Džeksom nije ništa uradio sa svojim vremenom dole u uvali?“
Sebel izvuče glomazni paket iz svoje tunike. „Jeste, između ostalog. Možda će vam ovo olakšati
misli, Lesa.“ Izgledajući pobedonosno, Sebel razvi pažljivo sklopljene listove velike karte, delove
koji su ostali beli. Jasno iscrtana obala povremeno se širila ka unutrašnjosti sa obojenim i osenčenim
područjima. Na marginama nalazili su se datumi i imena onih koji su premerili različite delove. Palac
zemlje koji je pokazivao ka Vrhu Nerata bio je u potpunosti ispunjen, i poznat vejr-vođama, kao Južni
vejr i kao Južna utvrda. Sa svake strane te tačke na karti beše neverovatno prostranstvo kontinenta, na
zapadu ograničenog iscrtanim ogromnim peskovitim prostorom na oba kraka ogromnog zaliva. Na
istoku, još dalje od palca Južnog, protezala se duža linija obale, koja je oštro ponirala ka jugu,
detaljnije opisana na svojoj najistočnijoj tački crtežom visoke, simetrične planine i male, zvezdom
označene uvale.
„Ovo je ono što znamo o Južnom kontinentu“, progovori Sebel posle dužeg vremena, dok su
zmaj-jahači proučavali mapu. „Kao što vidite, još uvek nismo uspeli da iscrtamo čitavu obalu, pored
unutrašnjosti. Za ovo nam je bilo potrebno tri puna obrtaja tajnog obilaženja i premeravanja.“
„Ko je to radio?“, raspitivala se Lesa, sada duboko zainteresovana.
„Mnogi ljudi, uključujući i mene, N'tona, Torikove utvrdare, ali najviše je tu uradio mladi
harfista koji se zove Pijemur.“
„Dakle, to se dogodilo sa njim kada mu je glas mutirao“, reče Lesa iznenađena.
„Po razmeri ove karte“, reče F'lar lagano, „ceo severni Pern bi se mogao strpati u zapadnu
polovinu Zaliva.“
Sebel je položio svoj levi palac na izbočinu Južnog i postavio ostatak šake, raširenih prstiju, na
zapadni deo mape. „Ovo područje bi sasvim prosto mogli da zauzmu gospodari utvrda.“ Čuo je Lesin
oštri uzdah i nasmešio joj se, raširivši svoju desnu šaku preko istočnog dela. „Ali ovo je najbolji,
kaže mi Pijemur, deo Juga!“
,,U blizini planine?“, upita Lesa.
,,U blizini planine!“
Pijemur se ponovo pojavi iz šume, vodeći Glupana, dok je Farli kružila nad njim, baš kada se
noć spuštala na uvalu. On baci na zemlju ispred Šare kanap isprepleten zrelim voćem.
„Eto ga! To je da se nadoknadi za ono raskrčivanje jutros“, reče on, sa izazivačkim osmehom na
licu, dok je čučao. „Nije Glupan bio jedini preplašen od one jutrošnje bulumente.“ Pretvarao se da
briše čelo. „Nisam video toliko naroda još od... još od poslednjeg skupa kojem sam prisustvovao u
Južnom čaurištu. To je bilo pre dva obrtaja! Plašio sam se da nikada neće otići! Hoće li se vratiti
sutra?“
Džeksom se isceri zbog njegovog žalosnog pitanja i potvrdi glavom. „Pijemure, nisam bio ništa
bolji od tebe. Pobegao sam tako što sam otišao u lov. Potom sam otkrio ono leglo i proveo po podne
nameštajući ribarsku mrežu.,, On pokaza prema sledećoj uvali.
Pijemur klimnu glavom. „Čudna je to stvar što ne želimo da budemo među ljudima. Osećao sam
se kao kada ne mogu doći do vazduha sa toliko njih koji dišu na istom području. I to je potpuno
suludo.“ Pogledao je oko njega, na crne gomile zaliha koje su prekrivale uvalu. ,,U utvrdi nije
zagušljivo, sa onoliko promaje!“ Zatresao je glavom. ,Ja, Pijemur, harfista, druželjubivo momče. A
okrećem se i bežim od ljudi... Brže čak i od Glupana!“ On prsnu u smeh.
„Ako će te ovo naterati da se osećaš bolje, i ja sam malo bila pogubljena“, reče Šara. „Hvala ti
za voće, Pijemure. Ta... ta horda je pojela sve što smo imali. Mislim da je tamo ostalo nešto pečenog
verija, i nekoliko ovnujskih rebara.“
„Mogao bih Glupana smazati, samo što bi bio previše žilav.“ Pijemur odahnu i spusti se na
pesak.
Sara se kikotala, dok je išla da mu donese nešto za jelo.
„Ne sviđa mi se da razmišljam o mnoštvu ljudi ovde“, reče Džeksom Pijemuru.
„Znam na šta misliš.“ Mladi harfista se osmehnu. „Džeksome, da li shvataš da sam bio na
mestima na koja ljudska noga još nije kročila? Video sam mesta koja su me uplašila toliko da sam se
mogao upisati, i druga koja mi je bilo teško napustiti zato što su bila toliko lepa.“ Huknuo je
ozlojeđeno. „No, dobro, bar sam bio prvi.“ Iznenada je seo, pokazujući brzo ka nebu. „Eno ih! Samo
kada bih imao dalekovid!“
„Ko?“, Džeksom se okrenu da bi video gde ovaj pokazuje, očekujući zmaj-jahače.
„Takozvane Sestre zore. Možeš ih videti kako zalaze i izlaze tamo dole i mnogo više na nebu.
Vidi, te tri veoma svetle tačke! Mnogo puta sam ih koristio kao vodiče!“
Teško da je Džeksom mogao promašiti tri zvezde, koje su svetlele skoro stalnom svetlošću.
Čudio se što ih pre ovoga nije zapazio.
„Uskoro će izbledeti“, reče Pijemur, ,,sem ako jedan od meseca ne bude izašao. Onda ćeš ih
ponovo videti baš pred zoru. Moram pitati Vansora za njih kada ga budem video. Ne ponašaju se kao
prave zvezde. Da nije možda planirano da zvezdočatac dođe ovde i pomogne prilikom izgradnje
utvrde za harfistu?“
„Ta, izgleda da je on jedini koji nije“, odvrati Džeksom. „Razvedri se, Pijemure. Kako su radili
danas neće im trebati dugo da završe tu utvrdu. I na šta misliš kada govoriš o Sestrama zore?“
„Jednostavno, ne ponašaju se kao prave zvezde. Zar nikada nisi primetio?“
„Ne. No, bili smo ovde skoro svake večeri i sasvim sigurno svake zore.“
Pijemur je nekoliko puta upro desnom rukom ka njima. „Većina zvezda menja svoj položaj. One
nikad.“
„Sigurno da menjaju. Iz Ruate one su skoro nevidljive na obzorju...“
Pijemur je vrteo glavom. „One stoje stalno na jednom mestu. To je ono našta sam mislio. Ovde
sam bio tokom svakog doba i one su uvek na istom mestu.“
„Ne može biti! Nemoguće je. Vansor kaže da se zvezde kreću nebom poput...“
„One stoje mirno! Uvek su u istom položaju.“ „I ja ti kažem da je to nemoguće.“
„Šta je nemoguće? I 'ajde ne režite jedan na drugog“, reče Šara, vrativši se sa punim
poslužavnikom hrane i mešinom okačenom na ramenu. Posluživši Pijemura hranom, ona svima napuni
čaše.
Pijemur se grohotom smejao, dok je posezao za rebrima. „Pa, poslaću poruku Vansoru. Tvrdim
da je to prokleto čudno ponašanje za zvezde!“
Promena povetarca probudi majstor-harfistu. Zair je tiho cvrkutao, sklupčan na jastucima iznad
njegovog uha. Suncobran mu je bio podignut iznad glave, ali omorina beše ono što ga je probudilo.
Za promenu, niko nije bdeo nad njim. Prijao mu je ovaj predah od nadzora. Dirnula ga je briga
svih njih, mada je vremenom ova pažnja pretila da ga uguši. Obuzdavao je svoje nestrpljenje. Nije
imao drugog izbora. Beše previše slab i umoran da bi se odupreo pomoći. Mora da danas ima još
nekih sitnih nagoveštaja u popravljanju njegovog sveukupnog stanja, pošto su ga ostavile samog.
Uživao je u samoći. Pred njim se zaludno klatilo jedno od jedara i mogao je čuti glavno jedro, a iza
njega - prema krmi, ispravi sebe naglo - takođe se čulo klepetanje bez daška vetra. Činilo se da su
samo talasi koji se nežno valjaju jedino nešto što pokreće brod napred. Talasi okrunjeni morskom
penom behu opčinjavajući u svom ritmu i morao je da oštro zatrese glavom, ne bi li prekinuo njihovu
moć da zanesu. Podigao je pogled iznad njih i ugledao ništa drugo do li vodu, kao i obično, svud oko
broda. Znao je da neće videti kopno za još nekoliko dana, iako je majstor Idarolan rekao da plove
dobrom brzinom na njihovom jugoistočnom kursu, sada kada su uhvatili Veliku južnu struju.
Majstor-ribar je bio zadovoljan ovim putovanjem, kao i svima onima koji su bili uključeni u
njega. Robinton frknu za sebe zabavljajući se. Izgleda da su svi imali koristi od njegove bolesti.
De, de, korio je samog sebe, ne budi na kraj srca. Zašto li si onoliko obučavao Sebela, ako ne
da sve preuzme kada se javi potreba? Samo što on sam nikada nije očekivao da će se to zaista
dogoditi. Na kratko se pitao da li mu Menoli prenosi u potpunosti sve dnevne poruke koje stižu od
Sebela. Ona i Breke bi sasvim fino mogle biti u dogovoru da od njega sakriju svaku stvar koja bi
mogla biti zabrinjavajuća.
Zair mu pomilova obraz svojom nežnom glavicom. On je mogao biti najbolji pokazatelj
raspoloženja koji bi ikada jedan čovek mogao imati. Plameni gušter je znao, nagonom koji je daleko
premašivao njegov sopstveni osećaj za atmosferu, kako su raspoloženi svi oni oko njega.
Želeo je da može da odbaci svoju malaksalost i da korisno iskoristi vreme putovanja - da
nastavi sa esnafskim poslovima, sa onim pesmama koje je imao na umu da napiše, ili sa bilo kojim od
onih mnogobrojnih dugo odlaganih projekata, koje su preče brige gurale sve dalje i dalje u zapećak.
No, nije imao ni malo častoljublja u sebi; našao je da je zadovoljan ovako dok leži na palubi majstor-
Idarolanovog hitrog broda i ne radi ništa. Sestre zore, tako je majstor Idarolan nazvao brod. Lepo
ime. To ga podseti. More pozajmiti ribarev dalekovid ove večeri. Bilo je nešto neobično u vezi sa
Sestrama zore. Behu vidljive, više na nebu nego što bi trebalo da budu i tokom sumaraka, kao i tokom
zore. Mada, nije da mu beše dozvoljeno da bude budan u zoru, da bi to proverio. Ali najčešće su za
vreme zalaska bile na nebu. Nije mislio da bi zvezde trebalo da se tako ponašaju. Mora se setiti da
napiše poruku Vansoru.
Osetio je da se Zair promeškoljio, začuo kako cvrkuće prijatan pozdrav, pre no što je čuo meki
korak iza sebe. Zairov um mu prenese sliku Menoli.
„Ne šunjaj mi se“, reče on mnogo osornije nego što je nameravao.
„Mislila sam da spavate!“
„Spavao sam. Šta drugo i radim po vasceli dan?“ Nasmešio joj se da bi time poništio mrzovolju
iz reči.
Na iznenađenje, ona se osmehnu i ponudi ga čašom voćnog soka, sa blagim dodatkom vina. Sada
su znale da je bolje ovako, nego da mu ponude samo klot sok.
„Bolje zvučite.“
„Zvučim bolje? Ta nadžak sam poput nekog starog čiče! Mora biti da ti je do sada došlo preko
glave moje džangrizanje!“
 Ona se spusti do njega i stavi ruku na njegovu.
„Meni je samo drago što ste u stanju da džangrizate“, reče ona. Bio je zatečen odsjajem suza u
njenim očima.
„Moja draga devojko“, započe on, pokrivši joj ruku svojom.
Ona spusti glavu na niski ležaj, okrenuvši lice od njega. Zair zabrinuto zacvrkuta, a njegove oči
počeše da se brže vrte. Lepotica izbi u vazduhu nad Menoli, cvrčeći u odjeku tuge. Robinton spusti
čašu i podiže se na lakat, brižno se nadnevši nad devojkom.
„Menoli, dobro mi je. Breke kaže da ću za koji dan ustati i kretati se naokolo.“ Harfista dopusti
sebi da je pomazi po kosi. „Nemoj plakati. Ne sada!“
„Znam da je to luckasto od mene. Baš zato što vam je bolje i postaraćemo se za to da se nikada
više ne opteretite...“ Menoli nestrpljivo obrisa oči dlanom i šmrknu.
Beše to poput nekog dražesnog dečjeg ponašanja. Njeno lice, sada mokro od plača, iznenada
beše toliko ranjivo, da je Robinton osetio kako mu srce strašno dumbara. Osmehnuo joj se nežno i
pomilovao joj vitice. Podigavši joj bradu, on je poljubi u obraz. Osetio je njenu ruku kako se
grčevito steže oko njegove, osetio je kako prijanja uz njegove usne sa željom koja je oboje guštera
potakla na pevušenje.
Možda se radilo o odgovoru njihovih prijatelja ili o činjenici da je bio toliko zatečen da se
sledio, no, kako god bilo, Menoli se okrenula od njega.
„Zao mi je“, reče ona spuštene glave i opuštenih ramena.
„Takođe je, moja draga Menoli, i meni žao“, reče harfista najnežnije što je mogao. U tom trenu,
on zažali zbog svojih godina, njene mladosti, zbog onoga koliko ju je voleo - činjenice što to nikada
nije smeo - i slabosti koja ga je navela da toliko otkrije. Ona se ponovo okrenu ka njemu, očiju
preplavljenih osećanjima.
On podiže ruku, vide bol koja joj prominu očima, kada je blagi pokret njegovih prstiju zaustavio
sve ono što j e htela da kaže. Uzdahnu, zatvorivši oči da ne gleda bol u njenim. Naglo, bio je
iscrpljen od tog međusobnog razumevanjakoje je trajalo samo tih nekoliko trenutaka. Onoliko koliko
je trebalo i za utisak, pomisli, i takođe toliko kratko. Pretpostavljao je da je oduvek znao za to opasno
dvojstvo u svojim osećanjima za tu mladu devojku iz primorske utvrde, čiji je retki dar on razvio.
Ironično beše to što je trebalo da bude dovoljno slab da bi to priznao, i sebi i njoj, u tako nezgodnom
trenu. Poneo se kao slepac što nije prepoznao jačinu i lepotu Menolinih osećanja za njega. A opet,
izgledala je dovoljno srećno sa Sebelom. Sigurno je da su njih dvoje uživali u dubokoj emotivnoj i
fizičkoj povezanosti. Učinio je sve što je bilo u njegovoj prikrivenoj moći da to osigura. Sebel je bio
sin koga nikad nije imao. I više od toga!
„Sebel...“, započeo je, a potom zastao kada je osetio kako se njeni prsti nesigurno zatvaraju nad
njegovim.
„Prvo sam vas volela, majstore.“
„Ti si mi bila drago dete“, reče on, terajući se da u to i poveruje. On stisnu njene prste živahno,
a potom ih pusti i podigavši se na lakat sa jastuka, ponovo uze čašu koju je spustio i otpi veliki
gutljaj.
Potom je bio u stanju da joj se nasmeši, uprkos bolu koji mu se zadržao u grlu zbog onoga što
nikada nije moglo biti. Njoj je uspelo da mu uzvrati osmehom.
Zair je leteo oko suncobrana, mada Robinton nije mogao ni da zamisli zašto bi prilazak majstor-
ribara preplašio stvorenje.
„Dakle, budan si. Jesi li se odmorio, moj dobri prijatelju?“, upita pomorski majstor.
„Baš čovek kojeg sam želeo da vidim. Majstor-Idarolane, jesi li primetio one Sestre zore u
sumraku? Ili se moj vid pogoršao poput celog mi tela?“
„Oho, pogled ti ni na koji način nije zamućen, dobri majstor-Robintone. Već sam poslao poruku
nazad majstor-Vansoru po tom pitanju. Priznajem da nikada nisam plovio toliko daleko na istok u
ovim južnim vodama, tako da nikada ranije nisam ni primetio ovu pojavu, ali verujem da ima nečeg
čudnog u položaju ove tri zvezde.“
„Ako mi bude dozvoljeno da ostanem budan i posle sumraka ove večeri“, harfista značajno
kosnu pogledom Menoli, „mogu li da pozajmim tvoj dalekovid?“
„Naravno da možeš, majstor-Robintone. Voleo bih da dobijem tvoja zapažanja. Znam da si imao
mnogo više vremena da prostudiraš majstor-Vansorove proračune. Možda možemo razotkriti između
sebe ovo neobično ponašanje.“
„Od toga ništa više ne bih voleo. U međuvremenu, hajde da završimo onu igru što je započesmo
jutros. Menoli, je li ti tabla pri ruci?“
 Osamnaesto poglavlje
U utvrdi Uvala dana majstor-Robintonovog dolaska, 14.10.15.

Sa toliko voljnih ruku i umešnih zanatlija beše potrebno samo jedanaest dana da se završi utvrda
Uvala, iako su kamenoresci pomalo vrteli glavama zbog žurbe da se šturo odradi najteže. Sledeća tri
dana su provedena u sređivanju unutrašnjosti. Lesa, Manora, Silvina i Šara dugo su se savetovale i
posle mnogo premetačine delova nameštaja, napokon su uspele da postignu ono što su smatrale
delotvornim - ne delatnim, kako je Sara rekla Džeksomu uz šeretski osmeh, no delotvornim - od
ponuda koje su priticale iz svake utvrde, esnafa i kućice.
Šarin govor je počeo da poprima ton izmešanih muke i ponosa. Dan bi provela raspakujući,
perući i postavljajući stvari. „O šta si se sad klepio?“, pitala je Pijemura, primećujući nove
ogrebotine na njegovim licu i rukama.
„Kao i obično, dok je bludeo u mislima nešto je naletelo na njega“, odgovori Džeksom, iako je i
on imao nekoliko modrica na vratu i po čelu.
Sa toliko stvari pri gradnji utvrde, N'ton, F'nor i F'lar kad god bi mogli da odvoje vremena,
pridružili bi se Pijemuru i Džeksomu da povećaju svoje znanje o područjima u blizini uvale.
Pijemur bi znao više da nadmeno kaže F'laru da zmajevi prvo moraju biti na nekom mestu, da bi
ponovo na njega stigli međuprostorom - ili bar da dobiju dovoljno jasnu sliku od nekoga koju je
imao. Ali on, sa svoje dve noge i Glupanovih četiri, morao je biti prvi, tako da su zmaj-jahači tek
onda mogli poći. Oni nisu obraćali pažnju na neke od potcenjivačkih opaski, ali Džeksomu je počeo
da ide na živce njegov stav.
Bez obzira na metode ostvarenja, privremeni kampovi na dobar dan leta zmajem od utvrde
Uvala behu postavljeni u širokom luku van nove utvrde. Svaki kamp se sastojao od malog crepom
pokrivenog skloništa i kamenog spremišta, da bi se obezbedile vanredne zalihe i krzna za spavanje.
Uz prećutni dogovor, oni su otišli na dva dana leta u pravcu planine i sagradili drugi kamp.
Uskoro je trebalo da bude uklonjena i zabrana na Džeksomovo letenje kroz međuprostor. F’lar
mu je rekao da sada treba samo da čeka, dok majstor Oldiv ne izvrši potpuni pregled. Pošto će on
uskoro biti u utvrdi Uvala da bi proverio Robintonov oporavak, Džeksom neće morati da čeka dugo.
,,I, ako ja mogu da idem u međuprostor, takođe može i Menoli“, reče Džeksom.
„Zašto bi morao da čekaš dok Menoli ne bude dozvoljeno da ide u međuprostor7“, upita Šara,
sa oštrinom u glasu za koju se on nadao da bi mogao biti ubod ljubomore.
„Ona i majstor Robinton prvi su pronašli ovu uvalu, znaš.“ Nije gledao u smeru uvale dok je
govorio, već prema sveprisutnoj planini.
„Preko mora“, Pijemur odvrati uz nešto gnušanja prema takvom načinu putovanja.
„Moram priznati, Pijemure“, kaza Šara, pošto ga je neko vreme posmatrala, „da se prvo
tabanalo u vremenu pre krila i jedara. Lično sam, na primer, zahvalna zbog činjenice da postoje drugi
načini za putovanje od jednog mesta ka drugom. I nije nikakvo uniženje koristiti ih.“
Ona se potom okrenu i ode, ostavivši ga da zuri za njom zatečen.
Ta zgoda je malo smirila strasti i Džeksomu je laknulo što je primetio da je Pijemur utanjio sa
svojim podrugljivim opaskama o letenju i jahanju.
Potvrđena tačnost Pijemurovih kartografskih zapisa beše ono što je majstor-Idarolanu, onog
trena kada je Velika južna struja zavila prema obali, omogućilo da odredi svoj položaj po linijama
sada već vidljive obale i da predvidi vreme dolaska broda Sestre zore u utvrdu Uvala. Brod je bio
dvadeset i dva dana van istanskih voda, pre no što je zaokrenuo ka zapadnoj tački uvale jednog
sunčanog jutra, što beše događaj koji je proslavljen uz posebni, odabrani odbor za dobrodošlicu.
Oldiv i Breke su zabranili ogroman prijem i zabavu. Nije imalo smisla upropastiti svu korist od
dugog putovanja punog odmora naporom i iscrpljivanjem od gozbe. Tako je majstor Fandarel bio
predstavnik stotine majstora zanata i velemajstora, koji su načinili predivnu utvrdu Uvala. Lesa je
predstavljala sve vejrove čiji su zmajevi prenosili ljude i građu, a Džeksom je bio očigledni
govornik u ime gospodara utvrda, koji su doprineli sa ljudima i zalihama.
Tih nekoliko poslednjih trenutaka činilo se najtežim, dok je skladni jedrenjak išao ka uvali
prema nazubljenom kamenitom doku. Džeksom je napinjao pogled, dok je brod klizio sve bliže i bliže
na mirnim vodama i oduševljeno je uskliknuo, što je nateralo plamene guštere da zapište od
iznenađenja, kada je razaznao harfistino obličje kako stoji na pramcu, mašući onima na obali.
Plameni gušteri su izveli veoma zapetljane vazdušne igrarije iznad broda.
„Vidite, on je skoro crn od sunca“, povika Lesa, zgrabivši Džeksoma za ruku od uzbuđenja.
„Ne brini, imaće on dobar dugi odmor“, reče Fandarel cereći se od uha do uha u iščekivanju da
vidi zadovoljstvo i razdraganost svog prijatelja u novoj dvorani. Nije se mogla videti samo sa doka.
Brod se iznenada okrenu, kada je majstor Idarolan udesno zavrteo kormilo da bi vesto uvukao
svoju lađu bočno ka pristaništu. Pomorac iskoči na dok, vezavši konopce oko stubova. Džeksom
skoči napred da pomogne. Brod je zaškripao, pošto se njegova građa odupirala iznenadnom
zaustavljanju.
Već spremni podupirači behu prevučeni preko boka, da bi sprečili trenje broda o stene. Potom
je na dok spuštena daska sa otvora na ogradi broda.
„Doveo sam ga bezbedno vama, Bendene, majstor-kovaču i gospodaru utvrde“, zatutnjao je glas
majstora pomorca, kada je skočio ka kabini broda.
Spontani usklik prasnu iz Džeksomovog grla, praćen Fandarelovim urlikom i Lesinim povikom.
Džeksom i Fandarel stajali su postrance od gipke daske da prihvate Robintonove ruke, kada je on
kliznuo ka obali.
Ramot i Rut riknuše iznad glava, prestrašivši plamene guštere i time ih nateravši da još
pomamnije zavrludaju. Lesa zagrli harfistu, propevši se na prste i povukavši mu zapovednički glavu
na dole, tako da bi ga mogla sočno poljubiti. Suze su se sijale na njenim obrazima i, na Džeksomovo
iznenađenje, on uvide da su i njemu vlažne oči. On je učtivo stajao pozadi kada je Fandarel „nežno“
mlatnuo harfistu, izbacivši ga iz ravnoteže, a potom isturio svoju ručerdu da bi zadržao svog
prijatelja. Potom se okrenuo da pomogne Breki i Menoli da siđu niz poskakajuću dasku. Svi su počeli
da govore u istom trenu. Breke je uznemireno gledala od Robintona do Džeksoma, pitajući ga da nije
kasnije imao bilo kakve glavobolje ili tačke ispred očiju, potom terajući harfistu da se skloni od
žarkog sunca, kao da se nije iz dana u dan na njemu čvario dok je bio na brodu.
Svi su rado prihvatili zavežljaje koje su pomorci prenosili od broda ka obali - svi sem
Robintona, kome je bilo dozvoljeno jedino da ponese svoju gitaru.
Breke je krenula uz obalu prema starom skloništu, kada je Fandarel, grohotom se smejući u
iščekivanju, postavio svoju ručerdu na njena leđa i nežno je okrenuo ka peščanoj stazi koja je vodila
ka novoj utvrdi Uvala. Kada je ona počela da se buni, Lesa ju je ućutkala i odlučno joj pokazala ka
stazi, uzevši je za ruku i napola vukući duž puta.
„Sigurna sam da je sklonište na onu stranu...“
„Bilo je“, odvrati majstor Fandarel, hodeći pored harfiste. „Pronašli smo bolje mesto, mnogo
više odgovarajuće za našeg harfistu!“
„Mnogo delotvornije, prijatelju moj?“, upita Robinton, smejući se dok je pljeskao rukom po
kovačevom širokom ramenu.
 „Mnogo više delotvornije. Mnogo!“ Kovač se skoro zagrcnu od smeha.
Breke je stigla do okuke staze i zurila je s nevericom u prizor nove utvrde. „Ne verujem u ovo!“
Ona brzo pogleda od Lese preko kovača do Džeksoma. „Šta ste to uradili? Kako ste to uradili? To
jednostavno nije moguće!“
Robinton i Fandarel su stigli dve žene, a kovač se toliko široko smejao, da mu se video svaki
zub, a oči mu tek behu prorezi u naborima od obraza.
„Mislim da je Breke rekla da je sklonište malo“, kaza Robinton, gledajući netremice u građevinu
i kolebljivo se osmehujući. „Drugačije, tražio bih...“
Lesa i Fandarel više nisu mogli da podnesu neizvesnost i, svako od njih uzevši ga za ruku,
poteraše ga prema širokim stepenicima trema.
„Samo čekaj da vidiš šta je unutra“, reče Lesa puna zadovoljstva.
„Pomogli su svi sa Perna, ili šaljući zanatlije ili građu“, reče Džeksom Breki, uzimajući njenu
opuštenu ruku i isprativši je unutra. On pozva Menoli da požuri i da im se pridruži.
Menoli je gledala naokolo i videla jedino mirnu uvalu, pažljivo izravnat pesak, drveće i
rascvetale žbunove koji su ograničavali vidokrug na plaži, nedirnut kao i onog dana kada su ona i
Džeksom stigli. Samo su glavni deo utvrde sa svojom perifernom stazom od peska i školjki odavali
utisak bilo kakve promene. „Jednostavno ne mogu da verujem.“
„Znam, Menoli. Opasno su se namučili da bi uvalu zadržali onakvom. A samo čekaj da vidiš
unutrašnjost utvrde Uvala...“
„Već je dobila ime?“ Činilo se da joj nije bilo pravo, ali Džeksom je mogao da razume njenu
reakciju.
„Pa, to je utvrda u uvali, dakle utvrda Uvala.“
„Sve je tako lepo“, reče Breke okrenuvši glavu ka njima i da bi videla sve. „Menoli ne budi
ljuta. Ovo je tako divno iznenađenje. Kada samo pomislim na ono šta sam mislila gde dolazimo...“
Ona se nasmeja, razdragano. „Moram reći ovo je mnogo više od odgovarajućeg!“
Stigli su do stepenika od crne grebenske stene, popunjene belom fugnom, koja ih je činila
učvršćenim, a ujedno i lepim. Krem-narandžasti krov širio se preko trema koji je okruživao utvrdu
skoro do drveća, čiji su cvetovi dodavali jak miris vazduhu. Metalni kapci behu otvoreni na neobično
širokim prozorima, tako da su mogli videti kroz kuću i uhvatiti nagoveštaje nameštaja unutra.
Harfistin glas podigao se u oduševljenju i čudu, dok se kretao po glavnoj prostoriji. Kada su
Džeksom, Breke i Menoli ušli, Robinton je razgledao prostoriju koja je bila nameštena kao njegova
radna odaja, a njegov izraz beše zaprepašćen, kada je shvatio da je Silvina poslala sve iz njegove
prenatrpane radne sobe u Dvorani harfista. Zair je ponovio njegovu zbunjenost, cvrkućući visoko i
uzbuđeno sa poprečne grede. Lepotica i Berd leteli su da mu se pridruže, i iznenada, pojaviše se i
Mir, Tala i Farli. Džeksom pomisli kako izgleda da svi oni upoređuju glasove.
„To je Farli! A mislio sam da sam čuo da je Pijemur ovde. Ali gde je?“ Harfista je zvučao
iznenađeno i kobajagi povređeno.
„Šara i on paze na ražnjeve“, odvrati Džeksom.
„Nismo želeli da bude previše ljudi naokolo koji bi te zamorili...“, nadoda Lesa umirujućim
tonom.
„Da me zamaraju? Da me zamaraju! Treba mi malo zamaranja! Pijemure!“
Ako već njegovo pocrnelo i odmoreno lice ne beše dovoljan dokaz njegovog oporavka, urlik
koji je otpustio, snažni i zaglušujući kao i uvek, nije ostavio mesta ni za jednu sumnju u njegovu
životnost.
Jasno se mogao čuti udaljeni zapanjeni odgovor: „Majstore?“
 „Izveštaj, Pijemure!“
„Hvala proviđenju da smo ga stavili na brod da se odmori“, reče Breke smešeći se vejranki.
„Možeš li zamisliti kako bi nam bilo sa njim na kopnu?“
„Ono što vas dve ne možete da vidite je strahotna činjenica koliko je moja trenutna
onesposobljenost unazadila neke veoma bitne...“
„Trenutna onesposobljenost?“, Fandarel od čuđenja izbeči oči. „Moj dragi Robintone...“
„Majstor-Robintone?“ Menoli uze čašu iz prepunog ormarića, predivni stakleni pehar, na čijoj
osnovici beše plava harfista, a na njegovoj čašici beše ugravirano majstorovo ime i harfa. „Jeste li
videli ovo?“ Ona mu ga pruži široko otvorenih očiju od odobravanja.
„Moje ime, plava harfista!“, Robinton je uze i pogleda je bolje.
„Iz moje dvorane“, reče Fandarel, smejući se. „Mermal je mislio da oboji celo staklo u plavo,
ali ja sam tvrdio da bi ti više voleo da vidiš rujnu boju Bendenskog vina u čistom peharu.“
Robintonove oči su sijale od priznanja i zahvalnosti, kada je pažljivo pregledao pehar. Potom
njegovo dugo lice poprimi tužan izraz.
„Ali prazan je“, kaza on tugaljivim, jadikovnim tonom.
U tom trenutku začu se strka u kuhinjskom delu utvrde. Zavesa beše grubo povučena u stranu,
kada se Pijemur, skoro izgubivši ravnotežu u svom trudu da ne padne na Breke, uteturao u prostoriju.
„Majstore?“, dahtao je.
„Ah, da, Pijemur“, harfista je otezao, gledajući svog mladog kalfu, kao da je istog trena
zaboravio zašto ga je pozvao. Njih dvojica su se mirno gledali međusobno, harfista zagonetno
namršten, dok su se Pijemurove grudi podizale dahćući, i dok je trepćući terao znoj sa očiju.
„Pijemure, jesi l’ bio ovde dovoljno dugo da znaš gde drže vino? Dat mi ovaj lepi pehar, a prazan
je!“
Pijemur ponovo trepnu, a potom polako zavrte glavom i reče ćelom skupu: „Njemu više ništa ne
fali! I ako ono verijevsko pečenje pregori...“
On harfistu odmeri dugim zgađenim pogledom, obrnu se, povuče zavesu u stranu i mogli su ga
čuti kako bučno otvara vrata.
Džeksom uhvati Menolin pogled i ona mu namignu. Pijemurovo grubo ponašanje i napukli glas
nisu sakrili njegova osećanja od onih koji su ga poznavali. On ponovo utrča u glavnu dvoranu,
mlateći mešinom sa bendenskim pečatom na njenom zapušaču.
„Ne klati je, momče“, povika harfista, podigavši ruku da bi zaustavio takvo bogohulno
ponašanje sa vinom. „Vino se mora nositi sa poštovanjem...“ Uzeo je mešinu od Pijemura i pogledao
pečat. „Mmm. Jedna od boljih berbi! C, c, Pijemure, zar nisi ništa naučio od mene o tome kako treba
postupati sa vinom?“ On se namršti, kada je vesto polomio pečat i odahnu kada je video stanje kraja
zapušača. Prineo ga je nosu, pažljivo mirišući. „Aaa! Da! Predivno! Nije pretrpelo nikakve štete! To
je dobar momak. Pijemure, hoćeš li nam, molim te, svima nasuti vino? Mogu videti da je utvrda divno
snabdevena čašama.“
Džeksom i Menoli su ih već snabdevali čašama, dok je Pijemur, zahvaljujući dobroj bendenskoj
berbi, sipao. Harfista, držeći svoju čašu visoko, posmatrao je ceremoniju uz narastajuće nestrpljenje.
,,I da se nastavi tvoje dobro zdravlje, prijatelju moj.“ Fandarel nazdravi, što su svi čvrsto
ponovili.
„Ja sam zaista dirnut svim ovim“, reče harfista, potvrdivši to tako što je samo malo gucnuo od
vina. Gledao je redom u sve svoje prijatelje, klimajući a potom vrteći glavom. „Zaista dirnut!“
„Još uvek nisi video sve, Robintone“, reče Lesa i uze ga za ruku. „Breke dođi i ti da vidiš.
Pijemure, Džeksome donesite zavežljaje.“
 „Ne toliko brzo, Lesa. Prosuću vino!“ Harfista je gledao u svoju čašu, kada ga je Lesa povukla
za sobom.
Vodili su ga kroz klizna vrata u hodničić koji je odvajao glavnu dvoranu od spavaćih odaja.
Breke je išla za njima, a njeno lice je sijalo od pukog zanimanja i radoznalosti.
Harfistina spavaonica je bila najveća i nalazila se na suprotnom kraju od njegove radne odaje.
Napravljene su još dve spavaonice da bi se mogla smestiti po dva gosta u svakoj od njih, ali, kako je
Lesa istakla, na samom tremu bi moglo ugodno da spava polovina od gostiju u utvrdi. No, to nije
značilo da mu je dozvoljeno da dovede toliko mnoštvo. On je izrazio zadovoljstvo zbog kupatila i
prilično je bio zadivljen velikom kuhinjom, i s dužnim poštovanjem je pogledao pomoćnu peć
napolju. On onjuši, kada je miris pečenog mesa dolebdeo na morskom povetarcu.
,,A gde se ovo peče, ako mogu da priupitam?“
„Imamo jame za kuvanje i pečenje na plaži“, reče Džeksom, „da ih koristimo kada se horda
nalazi ovde.“
Harfista se nasmeja, složivši se sa tim da je horda najverovatnije prava reč.
„Isprobaj svoju stolicu“, reče Fandarel krećući se ka stolici sa rukohvatima, kada su se vratili u
glavnu prostoriju. Okrenuo ju je da bi je harfista video. „Bendarek ju je napravio tačno po tvojim
merama. Vidi ako ti odgovara. Bendarek će biti nestrpljiv da čuje.“
Harfisti je bilo potrebno vreme da ispita predivno izrezbarenu stolicu sa visokim naslonom,
postavljenu ver-kožom obojenom u tamnoplavu harfista. On sede, postavi svoje ruke duž rukohvata, i
otkri da su oni tačne dužine njegovih ruku do lakata i da sedište stolice zadivljujuće odgovara
njegovim dugim nogama i trupu.
„Predivna je, reci majstor-Bendareku. I savršene veličine. Kako je ovo bilo pažljivo sa njegove
strane. Koliko sam dirnut ovim i svim ostalim stvarčicama u utvrdi. Jednostavno je... veličanstveno.
To je jedina reč za ovo. Zanemeo sam. Ostao sam potpuno bez reči. Nikada ni u najluđim letovima
moje mašte nisam očekivao takav luksuz u neistraženoj divljini, takvu lepotu, takvu pažnju, takvu
udobnost.“
„Ako si zanemeo, Robintone, onda nas i poštedi svoga blagoglagoljanja“, odnekud dođe napukli
glas. Svi se okrenuše da bi ugledali majstor-ribara kako stoji na otvorenim glavnim vratima.
Svi su se smejali i majstor Idarolan beše pozvan napred i data mu je čaša vina.
„Majstor-Robintone, ima još denjaka za tebe“, kaza pomorac pokazujući ka tremu.
„Majstor-Idarolane, ti i tvoja posada ćete jesti sa nama“, povika Lesa.
„Nadao sam se tome. Nemojte pričati naokolo, ali ponekad se zaželim crvenog mesa.“
„Majstor-Robintone! Pogledajte ovde!“ Menolin glas beše povišen od iznenađenja. Gledala je
unutar jednog od ormarića koji su stajali uz zid između prozora. „Zaklela bih se da je to
Dermentlijeva rukovet! I svaka tradicionalna pesma i balada, nanovo zapisana na listovima i uvezana
plavom ver-kožom! Baš ono što ste želeli da Arnor uradi za vas.“
Harfista uzviknu od iznenađenja i ništa drugo ga nije moglo zadovoljiti, te je otvorio svaku
koricu i divio se prepisivačkom umeću, kao i samoj zbirci. Potom je počeo da ispituje sve ormariće i
čoškove utvrde Uvala, dok popodnevna žega nije sve njih izvukla na plažu da se kupaju i rashlade.
Breke je navaljivala da bi harfista trebalo da odmori, sam u tišini, ali Fandarel je odbacio tu
pomisao, pokazujući na njega, koji se kupao u vodi sa ostalima.
„On sad uživa u drugačijoj vrsti odmora. Ostavi ga. Uskoro će noć pasti za spavanje!“
Večernji povetarac poče da duva, kada se sunce približilo zapadnom obzorju. Ćilimi i izatkane
krpare, kao i klupe, behu izneti napolje tako da bi svim gostima moglo biti udobno. Kada su stigli
F'lar i F'nor, harfista ih je poletno dočekao, želeći da im pokaže prelepu utvrdu i bio je unekoliko
razočaran što su je oni sasvim dobro poznavali.
„Zaboravljaš koliko je mnogo ljudi pomoglo pri njenoj izgradnji, Robintone“, reče F’lar. „Ovo
je verovatno najpoznatija utvrda na ćelom svetu.“
U tom trenutku Šara i brodski kuvar - žgoljav čovek, zato što je to jedina sorta, kako joj je rekao,
koja je mogla da stane u sanduk od brodske kuhinje na Sestrama zore - objaviše da je gozba spremna
i behu skoro pregaženi od strane gladnih gostiju.
Kada više niko nije mogao pojesti ni zalogaja i kada je čak harfista počeo da otpija male
gutljaje vina, gosti se podeliše u manje grupe: Džeksom, Pijemur, Menoli i Šara u jednoj, pomorci u
najvećoj, i zmaj-jahači i zanatlije u trećoj.
„Pitam se samo šta li sad smišljaju za nas da radimo“, reče Pijemur kiselo promrmljavši posle
gledanja u napete izraze ljudi u trećoj grupi.
Menoli se nasmeja. „Manje-više isto, očekujem. Robinton je prelazio one tvoje karte i izveštaje
na brodu, dok nisam pomislila da će mastilo očima popiti.“ Ona postavi bradu na kolena, a stidljivi
osmeh je svetleo u njenim očima. „Sebel dolazi sutra sa N'tonom i majstor-Oldivom.“ Ona nastavi
brzo pre nego što je iko išta mogao reći: „Kako sam razumela, njih trojica nadgledaju Torikov narod
i one stočarske sinove koji dolaze sa Severa. Oni će napraviti kartu zapadnog dela... Linija podele je
ona tvoja reka Crne stene, Pijemure!“
Pijemur zareza, pišući uzbuđeno po pesku. „To mesto! Nikad ga više ne video!“ On podignu
jednu pesnicu ka nebu da bi naglasio svoju odlučnost u tome. „Bili su mi potrebni dani da bih našao
prekid u liticama na drugoj obali preko kojeg bih se mogao ispeti sa tog mesta. Tu sam morao naterati
Glupana da ide preko litica u vodu, a potom sa njim preplivati preko. Skoro da su nas pojele ribe.“
,,A mi ostali“, nastavi Menoli, „sa F'norom iharfistom, istražićemo ovu stranu.“
„Nadam se, unutrašnjost?“, upita Pijemur odsečno.
Ona klimnu glavom. „Koliko sam razumela“, i ona pogleda preko svog ramena ka vejr-vođama i
majstorima zanata, „Idarolan će možda plivati uz obalu...“
„Dajte mu više od toga. Dovoljno sam daleko hodao!“
,,Oh, ćuti, Pijemure. Niko te nije terao...“
,,A?“
„Dosta, Pijemure“, reče Džeksom nestrpljivo. „Dakle, treba da idemo u unutrašnjost?“ Menoli
mu potvrdi glavom.
Kao jedan svi pogledaše preko ramena prema planini, doduše, nevidljivoj iz njihovog ležećeg
položaja.
Džeksom se isceri ka Menoli. ,,I majstor Oldiv će sutra biti ovde, tako da ću ponovo moći da
idem u međuprostori“
„Mnogo će ti koristiti“, reče Pijemur frknuvši.
„Opet, prvo ćeš morati da letiš celim putem do tamo.“
„To me nimalo ne obeshrabruje.“
Čarka plamenih guštera na drveću sve ih preplaši i odvrati Pijemura od onoga za šta je Džeksom
bio siguran da je obnavljanje njegove obično ogorčene teme. Dve zlatne pruge mogle su se videti u
tamnozelenoj u krošnji.
„Lepotica i Farli da srede stvar!“, povika Menoli, a potom radoznalo pogleda naokolo. „Ovde
su samo naši plameni gušteri, Džeksome. Je li čitava ova živost oterala južne?“
„Sumnjam. Oni dolaze i odlaze. Mislim da su neki od njih na drveću, negodujući zato što ne
mogu prići Rutu.“
„Jesi li ikada išta više saznao o njihovim ljudima?“
 On se ustručavao da kaže da nije čak ni pokušao. „Previše toga drugog se događalo.“
„Pomislila sam da ćeš bar nešto pokušati da smisliš.“ Menoli je zazvučala razdraženo.
„Šta? I da te lišim zadovoljstva?“, Džeksom je glumio iznenadnu uvređenost. „Ne bih ni sanjao
o tome...“ On naglo prekide, setivši se onih veoma čudnih snova, kao da je gledao nešto stotinama
očiju. Takođe se sećao šta je Breke rekla, prvog dana kada je Rut jahao na niti: „Bilo je teško gledati
isti prizor kroz tri para očiju.“ Nije li zapravo u svojim snovima gledao prozor kroz mnoge oči
guštera?
„Šta nije u redu, Džeksome?“
„Možda sam sanjao o tome, ipak“, odvrati on, kolebljivo se smeškajući. „Vidi, Menoli, ako
budeš sanjala noćas, zapamti to, a?“
„Sanjao si?“, upita Šara radoznalo. „Kakva vrsta snova?“
„Jesi li ih i ti imala?“, okrenu se ka njoj. Šara je zauzela svoj uobičajeni položaj skrštenih nogu,
što je očigledno oduševljavalo i zbunjivalo Menoli.
„Naravno. Samo... poput tebe, ne sećam ih se, sem što znam da nisam mogla videti jasno. Kao
da su moje oči tokom sna postale zamućene.“
„To je pristojna zamisao“, reče Menoli. „Zamućeni pogled u snu.“
Pijemur zareza i tresnu pesnicama po pesku. „Evo još jedne pesme!“
,,Oh, de ućuti!“ Menoli ga je nestrpljivo gledala. „Sve to samačko putovanje te je promenilo,
Pijemure, i meni se prvoj ne sviđa ta promena.“
„Niko ni ne kaže da bi trebalo da ti se sviđa“, Pijemur prasnu na nju i u jednom glatkom pokretu
ustade i otperja u šumu, besno udarajući žbunje na svom putu.
„Koliko dugo je ovako osetljiv?“, upita ona Džeksoma i Šaru.
„Odkako je stigao“, odgovori joj Džeksom, slegnuvši ramenima u znak da su bili nemoćni da
promene to stanje.
„Seti se, bio je mnogo zabrinut zbog majstor-Robintona“, nadoveza se polako Šara.
„Svi smo mi bili zabrinuti za njega“, reče Menoli, „ali to nije razlog za promenu nečijeg
temperamenta!“
Nastala je neugodna tišina. Šara ispravi noge i naglo ustade.
„Pitam se da li se iko setio da nahrani Glupana večeras!“ Ona se izgubi, ne baš u istom pravcu u
kom je krenuo Pijemur.
Menoli je poduže gledala za njom. Njene oči behu tamne od brige, kada se ponovo osvrnula ka
Džeksomu, a potom ih zlobni odsjaj povrati u njihovu uobičajenu morskoplavu boju.
„Dok nisu u stanju da nas čuju“, ona pogleda unaokolo da bi bila sigurna da joj niko neće prići s
leđa. „Bilo bi bolje da ti pomenem da je sada sasvim sigurno ustanovljeno da niko iz Južnog vejra
nije vratio Ramotino jaje.“
,,Oh? Stvarno?“
„Oh! Stvarno!“
Potom je ustala sa čašom u ruci i otišla do mešine koja je visila sa grane drveta.
Da li ga je upozoravala? Ne da je to menjalo nešto. Njegova pustolovina je postigla svoj cilj na
vreme. Sada kada je Južni vejr bio priključen ostalima, nije bilo ni najmanje potrebe da prizna svoj
udeo u celoj toj raboti.
Menoli je odtumarala preko da bi uzela svoju gitaru sa stola, a potom je sela na klupu, drndajući
je za sebe. Džeksom se pitao ne radi li se o nekoj novoj pesmi, možda o pogledu u snu? Potom je
pogledao u pravcu kojim je Sara otišla. Da li je imao ikakvo opravdanje da bi krenuo za njom?
Uzdahnuo je. Voleo je Pijemura, uprkos njegovom neprijatnom jeziku. Bilo bi mu drago da vidi
mladog harfistu zahvalnog za njegovo društvo i pomoć. Jedino je želeo da je on došao u uvalu dan,
makar pola dana kasnije. Od njegovog dolaska, nije imao ni tren vremena nasamo sa Šarom. Da li ga
je izbegavala? Ili su to bile okolnosti izgradnje i pripremanja utvrde Uvala za majstor-Robintona?
Mora smisliti neki način da je odvoji od ostalih! Ili, ako ne, onda da ide Korani!
 Devetneaesto poglavlje
Jutro u utvrdi Uvala, posmatranje zvezda u kasnoj večeri, sledećejutro, otkriće na planini,
15.10.15-16.10.15.

Kada su se Džeksom i Pijemur nevoljno izvukli iz krzna sledećeg jutra, Šara im je rekla da je
harfista ustao sa prvim zrakom sunca, otišao na kupanje da se okrepi, napravio sebi doručak i zadržao
se podosta u svojoj radnoj odaji, mrmljajući nad kartama i zapisujući gomilu zapažanja. Sada želi da
razmeni par reči sa njih dvojicom, ako nemaju ništa protiv.
Majstor Robinton ih je primio smešeći se saosećajno zbog njihovih neodlučnih i sporih pokreta,
koj i behu samo posledica veoma veselo provedene večeri. Potom je zatražio objašnjenja za njihove
poslednje dodatke koje su uneli u glavnu kartu. Kada je zadovoljio svoju znatiželju, upitao ih je kako
su došli do tih zaključaka. Kada su mu rekli, on se udaljio unazad od stola, igrajući se štapićem za
crtanje sa toliko neodređenim izrazom lica, da je Džeksom počeo da brine oko toga šta bi harfisti
moglo biti sledeće na umu.
„Je li bilo koji od vas primetio tri zvezde, koje nazivamo - mogao bih dodati, pogrešno -
Sestrama zore?“
Džeksom i Pijemur razmeniše poglede.
„Imate li dalekovid uz sebe, gospodine?“, upita Džeksom.
Harfista potvrdi glavom. „Majstor ima jedan na brodu. Pitanjem sam zapravo mislio jeste li
primetili da se one pojavljuju i tokom sumraka?“
„I kad god ima dovoljno mesečine...“, nadoveza se Pijemur. ,,I uvek na istom mestu!“
„Vidim da ste imali koristi od svojih časova“, reče harfista obojici, smešeći im se zadovoljno.
„Sad, zamolio sam majstor-Fandarela da dobijemo majstor-Vansora na nekoliko dana ovde. I, ako
smem da priupitam, zašto se vas dvojica cerite, ko da ste se najeli pijanih kolača na skupu?“
Pijemurov osmeh se još više raširi zbog ovog podsećanja na njegove šegrtske dane.
„Mislim da nema toga na Pernu koji bi odbio da dođe 'vamo, ma i na samo prošaptani poziv“,
reče on.
„Da li je majstor Vansor završio svoj novi dalekovid?“, upita Džeksom.
„Iskreno se nadam da jeste...“
„Majstor-Robintone...“, Breke je stajala na dovratku, čudnog izraza na licu.
„Breke“, on podiže ruku upozoravajući je, „ako si došla da mi kažeš da se moram odmoriti ili
da popijem onu tvoju lekariju, preklinjem te, nemoj! Imam isuviše toga da uradim.“
„Imam poruku od Sebela koju je Kimi upravo donela“, odvrati ona, predajući mu mali svitak.
,,A, tako...“
,,A što se tiče tvog odmaranja, samo treba da pazim na Zaira da bih znala kada ti je potrebno!“
Njen pogled, kada se okrenula da napusti odaju, pade na Džeksoma i Pijemura. Ne beše sumnje u
Džeksomovoj glavi da su njih dvojica pod prećutnim naređenjem da ne preopterete harfistu.
Majstor Robinton podiže obrve od iznenađenja, kada je pročitao poruku. ,,Oh, zaboga. Torik je
sinoć preplavljen isporukom utvrdarskih sinova. Sebel smatra da bi trebalo da sačeka, dok se ne
budu smestili u privremene odaje.“ Zasmejao se i, kada je ugledao izraze na licima ove dvojice,
nadodao: „Pretpostavljam da nije išlo onoliko glatko kako bi utvrdarski momci želeli!“
Pijemur otpuhnu s prezrenjem koje je nastalo iz obrtaja njegovog istraživanja i njegovog
poznavanja smeštaja u Torikovoj utvrdi.
„Čim budeš mogao da ideš u međuprostor, Džeksome“, nastavi Robinton, „moći će se brže
nastaviti naše istraživanje. Planiram da tebe i devojke pošaljem napolje u timovima.“
„Harfista i utvrdar?“, upita Džeksom, grabeći priliku koju je čekao.
„Harfista i utvrdar?“ M, da, jašta. Pijemure, znam da ste ti i Menoli dobro radili zajedno, tako
da Šara može ići sa Džeksomom. Sad...“ Ne obraćajući pažnju na pogled kojim je Pijemur presekao
Džeksoma, on nastavi. „Iz vazduha se mogu videti stvari koje je nemoguće ponekad videti sa tla.
Obrnuto se podrazumeva. Tako da bi svako istraživanje trebalo da uključi oba načina. Džeksome,
Pijemur zna za čim tragam...“
„Gospodine?“
„Tragove prvobitnih naselja na ovom kontinentu. Nisam u stanju ni da zamislim zašto su naši
odavno nestali preci napustili ovaj plodni i predivni kontinent i zamenili ga za hladniji, turobniji
Sever, ali pretpostavljam da su imali valjane razloge. Najstariji od naših zapisa kaže: Kada je čovek
došao na Pern, sagradio je dobru utvrdu na Jugu. Pre smo mislili“, harfista se nasmeja kao da se
izvinjava zbog pogrešnog tumačenja, „da se mislilo na utvrdu Fort, pošto je na jugu Severnog
kontinenta. Ali se dotični dokument nastavlja dvosmisleno: ali je našao da je potrebno da pređe na
sever, ne bi li se zaštitio. To nikada nije imalo smisla, ali, toliko je od starih zapisa propalo da se ne
mogu rastumačiti, te se mnogo teže povezuje. A onda je Torik otkrio površinski rudnik gvožđa. A
N'ton i ja smo spazili skup neprirodnih formacija na planinskom boku koje su, kada smo konačno
peške prišli mestu, očito bile rudarska okna. Ako su stari bili dovoljno dugo na Južnom kontinentu da
otkriju rudu i iskopavaju je, onda negde ovde na Jugu mora biti drugih tragova njihovih naseobina.“
,,U toploj klimi i kišnim šumama ništa ne preživljava dugo“, reče Džeksom. „D'ram je sagradio
sklonište ovde pre jedva nekih dvadeset i pet obrtaja i nije ostalo mnogo od njega. A ono na šta smo
natrapali Fiesan i ja u vejru Benden bilo je zapečaćeno, zaštićeno od vremenskih uslova.“
„Ništa“, naglasi Pijemur, „nije moglo da nagrize, načne ili pokvari podupirače jama koje smo
pronašli u rudniku. A čak ni najbolji kamenoresci nisu u stanju da se probiju onako kroz živu stenu.
Ipak, starima je to pošlo za rukom.“
„Pronašli smo neke tragove. Mora ih biti još.“
Džeksom nikada nije pre čuo harfistu toliko nepokolebanog, ali nije mogao suzdržati uzdah, kada
je pogledao veličinu mape pred sobom.
„Znam, Džeksome, da je veličina područja obeshrabrujuća, ali zamisli samo uspeh, kada
budemo pronašli to mesto. Ili mesta!“ Majstorove oči se zacakliše od iščekivanja toga. „Sad“,
nastavi on vedro, „čim Džeksom bude proglašen dovoljno sposobnim za odlazak u međuprostor,
krenućemo ka jugu, koristeći simetričnu planinu za vodiča. Ima li primedbi?“ Jedva da je sačekao da
mu odvrate. „Pijemur će krenuti na zemlji sa Glupanom. Menoli mu može biti pratnja, ako želi, a
može i sačekati Džeksoma da nju i Šaru na Rutu odnese do drugog kampa. Dok devojke budu
obilazile najbližu okolinu, što, koliko sam razumeo, nije učinjeno, ti, Džeksome, možeš leteti napred
na Rutu da postaviš sledeći kamp, u koji ćeš sutradan doći međuprostorom. I tako dalje. Mora da si
obučen u vejru Fort“, reče harfista, gledajući u njega, „da osmotriš i razaznaš formacije na zemlji iz
vazduha? Kakogod, hoću obojici da utuvim u glavu, da se ovde radi o zajedničkom trudu, Pijemur je
mnogo iskusniji, Džeksome, i to, molim te, imaj na umu, kada se jave nevolje. I šaljite mi svoje
izveštaje o ovome...“, on potapka kartu, „svake večeri! A sad se tornjajte i sredite svoju opremu i
zalihe. I obavestite svoje partnerke!“
Istraživači nisu otišli iz utvrde Uvala tog dana, iako im je malo vremena uzelo objašnjavanje
situacije dvema devojkama i sređivanje zaliha i opreme.
Majstor Oldiv je stigao na Liotu sa N'tonom i živahno je dočekan od strane harfiste, a nešto
staloženije od Breke i Šare, pomalo uzdržano od Džeksoma. Robinton je istog trena počeo da zahteva
da mu pokaže prelepu utvrdu pre no što Oldiv bude morao da pregleda njegovu, kako se izrazio, staru
trupinu.
„Neće prevariti majstor-Oldiva“, kaza Šara svojim bogatim glasom Džeksomu na uho, dok su
posmatrali harfistu kako se živahno kreće po utvrdi, a majstor Oldiv mrmlja odgovarajuće komentare.
„Ma, ni pod tačkom razno ga neće prevariti.“
„To je pravo olakšanje“, odvrati Džeksom, „Inače bi on sam krenuo sa nama.“
,,E, neće moći međuprostorom.“
„Ne bi on tako, jahao bi Glupana.“
Šara se nasmeja, ali njihova razdragnost prestade, dok su gledali kako iscelitelj čvrsto usmerava
harfistu u spavaće odaje i tiho zatvara vrata za sobom.
,,A ne“, reče Šara, blago zavrtevši glavom, „neće on prevariti majstor-Oldiva!“
Džeksomu beše drago što nije morao da pokuša da zbrza majstor-iscelitelja kada je na njega
došao red za pregled. Presuđivanje je trajalo kratko - nekoliko pitanja, ispitivanje očiju, lupkanje po
grudima, slušanje bila i zadovoljni osmeh na isceliteljevom licu Džeksomu presudiše povoljno.
„Hoće li i majstor Robinton biti dobro, majstor-Oldive?“, nije se mogao suzdržati da ne upita.
Kada je harfista izašao iz svoje odaje, bio je previše tih, zamišljen, a nestalo je i poskakivanja
iz njegovog koraka. Menoli mu je nasula pehar vina, koji je prihvatio uz setni osmeh, duboko
uzdahnuvši.
„Naravno da će majstor Robinton biti dobro“, reče majstor Oldiv. „Stanje mu se mnogo
popravilo. Ali“, iscelitelj podignu svoj dugi kažiprst, „mora naučiti da se smiri, da čuva svoju
energiju i da vodi računa o svojoj snagi ili će na sebe navući još jedan napad. Vi mlađi mu možete
pomoći tim vašim snažnim nogama i jačim srcima, bez toga da mu se čini da mu uskraćujete rad.“
„Zaista ćemo tako učiniti. Ustvari, mi već to radimo!“
„Dobro. Nastavite tako i on će se uskoro u potpunosti oporaviti. Bude li držao na umu pouku
koju je izvukao iz ovog napada.“ Majstor Oldiv pogleda kroz otvoreni prozor, ovlašno obrisavši
čelo. „Ovo prelepo mesto je bilo veličanstvena ideja.“ On podari Džeksomu lukavi osmejak. „Žega
harfistu čini pospanim tokom podneva i tera ga na počinak. Prizori sa svih strana su praznik za oči, a
miris vazduha miluje čulo mirisa. Kako ti zavidim na ovom mestu, gospodaru Džeksome.“
Lepote utvrde Uvala su očigledno opčinile i majstor-harfistu, pošto se oraspoložio još pre nego
što su stigli majstor Fandarel i majstor Vansor iz Telgara. Robintonovo zadovoljstvo se udvostručilo
kada su njih dvojica ponosno izložili novi dalekovid, koji je uzeo pola obrtaja zvezdočacu.
Insturment je bio pažljivo postavljen u kožu, cevi duge poput Fandarelove ruke i obima da su obe
ruke bile potrebne da se obuhvati, sa čudnim komadom za oko postavljenim na suprotnom kraju od
onoga na kojem je Džeksom očekivao da će biti.
Majstor Robinton je takođe prokomentarisao tu izmenu i Vansor je nešto promumlao o odbijanju
i prelamanju okulara i objektiva, i da je ovo sklop za koji smatra da je najbolji kada se radi o
posmatranju dalekih predmeta. Pošto je instrument pronađen u vejru Benden činio male stvari većim,
unekoliko se i kod ovog išlo sličnim principima.
„To nije ni tamo, ni ovamo, ali srećni smo što ćemo koristiti novi dalekovid ovde“, nastavi on
brišući čelo, pošto se toliko dao na objašnjavanje svoje nove naprave, da se nije čak ni zamajavao
skidanjem svoje opreme za letenje od ver-kože.
Majstor Robinton je namignuo Menoli i ona sa Šarom skide sa zvezdočaca opremu, a da on
skoro nije ni primetio njihovu pomoć, sve vreme držeći slovo o tome da je ovo njegova prva poseta
Južnom kontinentu i da je, naravno, čuo za neobično ponašanje tri zvezde poznate kao Sestre zore. Do
skora je tu neobičnost pripisivao neiskustvu dotičnih posmatrača. No, pošto je sam majstor Robinton
primetio njihovo neobično ponašanje, smatrao je opravdanim da donese svoj dragoceni instrument na
Jug, da bi lično ispitao stvar. Zvezde nisu imale stalan položaj na nebu. Svi njegovi proračuni, da se i
ne spomene da su iskusni osmatrači, kao što su N'ton i gospodar Larad, potvrdili su ovu osobinu.
Dalje, zapisi starih koje dobio, iako su bili u strašnom stanju, pominjali su da zvezde nesumnjivo
prate obrazac u svom kretanju. Zvezde su se pokoravale zakonima. Tako da, pošto je primećeno da
ove tri zvezde ne prate prirodne zakone, moralo je biti nekog objašnjenja. Nadao se da će ga naći
večeras.
Sa prstom na ustima da bi pokazao da ne uznemiravaju čovečuljka, Fandarel je poveo Džeksoma
i Pijemura ka glavnoj plaži.
Svi su se osvežili kupanjem, pre nego što su se pridružili ostalima za popodnevni odmor. Da ne
bi propustili nijedan trenutak u posmatranju Sestara u sumraku, svi su jeli na rtu. Majstor Idarolan je
doneo svoj brodski dalekovid i kovač mu je brzo napravio drugi okvir od materijala koji je preostao
od Vansorovog instrumenta.
Zalazak sunca, koji im je pre i prebrzo dolazio, sada se činio dalekim. Džeksom pomisli da ako
Vansor bude još jednom nameštao bilo dalekovid, bilo klupu, bilo svoj položaj na njoj, verovatno će
i sam pokazati neko prilično neobično ponašanje. Čak su i zmajevi koji su se igrali u vodi, kao da su
baš u tom trenu otkrili takvu vrstu zabave, behu tiho isterani na plažu, dok su plameni gušteri spavali
oko Ruta ili na ramenima svojih prijatelja.
Sunce se napokon spustilo, blješteći svojim zamirućim sjajem po zapadnom obzorju. Kada je
istočno nebo potamnelo, Vansor je stavio oko na instrument, povikao zapanjeno i skoro se strovalio
unazad sa klupe.
„Ne može biti. Nema mogućeg razumnog objašnjenja za takav raspored.“ Ispravio se i ponovo
pogledao kroz dalekovid, fino podešavajući oštrinu.
Majstor Idarolan je posmatrao kroz svoj dalekovid. „Vidim samo Sestre zore u njihovom
uobičajenom rasporedu. Kao što su i oduvek stajale.“
„Ali ne mogu tako stajati. One su blizu grupisane. Zvezde se ne grupišu toliko tesno. One su uvek
veoma udaljene jedna od druge.“
„Ček', daj mi da pogledam, čoveče.“ Kovač je skoro poigravao da nestrpljenja da ždrakne kroz
instrument. Vansor ga nevoljno pusti, ponavljajući koliko je neverovatno ono što je upravo video.
„N'tone, imaš mlađe oči!“ Pomorac predade svoj dalekovid bronzanom jahaču, koji ga žurno
prihvati.
„Vidim tri okrugla objekta!“, zatutnja Fandarel. „Okrugla metalna objekta. Čovečijom rukom
stvorena. Vansore, to nisu zvezde“, reče on, gledajući u potresenog zvezdočaca, „to su stvari!“
Robinton, skoro odgurnuvši kovačevu telesinu, postavi oči na dalekovid, dahćući.
„Okrugli su. Sijaju. Onako kako to metal čini. Ne kao zvezde.“
„Jedno je sigurno“, reče Pijemur drsko u tišini nastaloj od zaprepašćenja, „majstor-Robintone,
pronašli ste tragove naših predaka ovde na Jugu.“
„Tvoje zapažanje je skroz tačno“, odvrati harfista tako čudnim prigušenim tonom, da Džeksom
nije bio siguran u to da li zadržava smeh ili gnev, „ali uopšte mi to nije bilo na pameti i to vrlo dobro
znaš!“
Svako je dobio priliku da zirne kroz Vansorovu spravu, pošto majstor-Idarolanova nije bila
dovoljno moćna. Svi su se složili sa Fandarelom: takozvane Sestre zore nisu zvezde. Takođe beše
nesumnjivo da su u pitanju okrugli metalni objekti koji stoje u mestu na nebu. Primećeno je da čak i
meseci menjaju strane na Pernu u smeru svog stalnog kruženja.
F'lar, Lesa i F'nor behu pozvani da hitno dođu, pre no što se završi noćno pojavljivanje Sestara.
Lesa je odmah prestala da bude loše volje zbog ovakvog poziva, čim je videla pojavu. F'lar i F'nor
su zauzeli instrument za ono malo vremena koje je ostalo da čudni objekti budu vidljivi na nebi koje
se polako mračilo.
Kada su ugledali Vansora kako pokušava da uradi proračune na pesku, Džeksom i Pijemur su
užurbano doneli sto sa nešto pribora za crtanje. Zvezdočatac je pisao kao raspomamljen nekoliko
minuta, a potom je proučavao rezultate koje je dobio, kao da su predstavljali još veću zagonetku.
Zbunjen, on zamoli Fandarela i N'tona da provere nema li negde među ciframa pogreške.
„Ako nema greške, šta zaključuješ, majstor-Vansore?, upita ga F'lar.
„Te... te stvari su nepokretne. One stoje nad Pernom u istom položaju uvek. Kao ia prate samu
planetu.“
„To dokazuje, zar ne“, reče Robinton mirno, „da ih je ljudska ruka napravila.
„Tako i ja gledam na te stvari“, ali Vansor nije izgledao uvereno. „Napravljene su da ostanu
tamo sve vreme.“
,,A mi ne možemo odavde otići tamo“, reče F'nor žaleći sebi u bradu.
„Da se nisi usudio, F'nore“, reče Breke tako vatreno, da se F'lar i harfista nasmejaše.
„Napravljene su da ostanu tamo“, započe Pijemur, „ali nisu mogle biti i napravljene tamo, zar
ne, majstor-Fandarele?“
„Sumnjam. Zapisi nam daju nagoveštaje o mnogim čudesnim stvarima koje su ljudi napravili, ali
nema nikakvog pomena o nepokretnim zvezdama.“
„Ali zapisi kažu da su ljudi došli na Pern...“ Pijemur je pogledao ka harfisti za potvrdu. „Možda
su koristili te stvari da bi putovali sa nekog drugog mesta, nekog drugog sveta, da bi stigli ovde. Na
Pern!“
„Od svih svetova na nebesima koje su mogli birati“, započe Breke, prekinuvši zamišljeni muk
koji je nastao po Pijemurovim recima, „zar nisu imali boljeg mesta na koje bi došli od Perna?“
„Da ste videli onoliko od Perna koliko sam ja u skorije vreme“, odvrati Pijemur, nezastrašen
bilo kakvim vremenskim jazom, „znali biste da ovo uopšte nije loš svet... ako prenebregnete opasnost
od niti.“
„Neki od nas nikada to ne mogu učiniti“, odgovori mu F'lar zgađeno.
Menoli grubo munu Pijemura u rebra, ali F’lar se samo nasmeja, kada ovaj iznenada uvide
netaktičnost svoje primedbe.
„Ovo je najčudesniji razvoj stvari“, reče Robinton, dok su mu oči preletale noćnim nebom, kao
da će se još tajni razotkriti. „Videti sama vozila koja su prenela naše pretke na ovaj svet.“
„Dobra tema za mirno razmišljanje, a, majstor-Robintone?“, upita Oldiv sa lukavim osmehom na
licu i naglaskom na onom mirno.
Harfista žustro odbi taj predlog.
„Pa, gospodine, teško da ćeš otići gore“, kaza iscelitelj.
„Ne mogu“, složi se majstor Robinton. A potom sve ih trgnuvši, on iznenada izbaci svoju desnu
ruku u pravcu tri Sestre. „Zaire, okrugli objekti na nebu? Možeš li otići tamo?“
Džeksom zadrža dah, oseti ukočenost Menolinog tela pored sebe i znao je da i ona to isto čini.
Čuo je Brekin oštri, brzo prigušeni krik. Svi su gledali u Zaira.
Mali bronzani ispruži glavu prema Robintonovim usnama i ispusti meki zbunjeni zvuk iz grla.
„Zaire? Sestre zore?“, Robinton je ponovio svoje reči. „Bi li otišao tamo?“
Sada Zair isturi glavu ka svom prijatelju, očito ne razumevajući šta se od njega traži.
„Zaire? Crvena zvezda?“
Dejstvo tog pitanja beše trenutačno. Zair nestade uz cijuk srditog straha, a plameni gušteri koji
su se gnezdili kod Ruta probudiše se i odoše za njim.
„Čini se da je to odgovor na oba pitanja“, reče F’lar.
„Šta kaže Rut?“, šapnu Menoli Džeksomu.
„O Sestrama zore? Ili o Zairu?“
„O oba.“
„Spavao je“, odgovori Džeksom posle razgovora sa zmajem. „Kao što se i dalo očekivati!“
„Ček'? A šta je Lepotica zamislila pre no što je nestala?“ „Ništa!“
Uprkos večeri revnosne rasprave i razgovora, ni ljudi nisu ništa razrešili. Robinton i Vansor bi
nastavili sa razgovorom celu noć, da majstor Oldiv nije nešto usuo krišom u Robintonovo vino. Niko
ga zapravo nije video kako to čini, ali jednog trenutka majstor Robinton se jarosno raspravljao sa
Vansorom, a već drugog beše klonuo nad stolom. Onog trena kada mu je glava pala, zahrkao je.
„Ne može zapostaviti svoje zdravlje zbog razgovora“, napomenu majstor Oldiv, pokazavši
zmaj-jahačima da mu pomognu da odnese harfistu u krevet.
To je delotvorno završilo veče. Zmaj-jahači su se vratili u svoje vejrove, a Oldiv i Fandarel u
svoje čuvene dvorane. Vansor je ostao. Ni celo krilo zmajeva ne bi moglo da ga odvuče iz utvrde
Uvala.
Bilo je taktično odlučeno da se ne objavljuje istinska priroda Sestara zore, bar dok Vansor i
ostali zainteresovani zvezdočaci ne budu imali prilike da prouče ovu pojavu i dođu do nekih
zaključaka koji neće uzbuniti ljude. F'lar je rekao da je u poslednje vreme bilo dovoljno potresnih
stvari. Neko bi čak mogao pomisliti za te bezopasne objekte da su opasni poput Crvene zvezde.
„Opasni?“, Fandarel je uzviknuo. „Da je bilo neke opasnosti od tih stvari, bila bi nam poznata
mnogo obrtaja ranije.“
F'lar se dovoljno spremno složio sa tim, ali sa svima koji behu uslovljeni da veruju da propast
dolazi od stvari sa neba, bilo je bolje da to drže u tajnosti.
F'lar je pristao da pošalje bilo koga ko bi mogao da se odvoji iz Bendena, da bi potpomogao
potragu. Vejr-vođa je osećao da je bilo važnije nego ikad da se otkrije šta se sve nalazi na ovoj
zemlji.
Kada je Džeksom uvukao noge u svoje ćebe, pokušao je da ga ne uznemirava pomisao na još
jednu navalu u utvrdu, baš sad kada je pomislio da će on i Šara biti ostavljeni nasamo neko vreme.
Da li ga je izbegavala? Ilije to bilo prosto splet okolnosti? Recimo, kao Pijemurov raniji
dolazak u uvalu? Briga za majstor-Robintona, potreba da se istražuje, koja ih je toliko umarala da
nisu mogli ništa drugo do li samo da se samo uvuku u svoja krzna, dolazak polovine Perna da završi
utvrdu za harfistu, potom njegov dolazak i sad ovo! Ne, Šara ga nije izbegavala. Činila se daje...
tamo. Njen predivni bogati smeh, glas dublji od Menolinog, njeno lice često skriveno zalutalim
pramenovima tamne kose koji su bežali od češljića i ukosnica...
Poželeo je, snažno, da utvrda Uvala ne bude ponovo pregažena - što mu je donelo malo utehe,
pošto nije imao vlasti nad onim što se događalo ovde. On je bio gospodar Ruate, ne Uvale. Ako je
mesto pripadalo nekome, onda je ono bilo majstor-Robintona i Menoli, zato što ih je oluja izbacila na
njega.
Uzdahnuo je, pošto nije mogao prestati da razmišlja. Majstor Oldiv je ocenio da se skroz
oporavio od ognjenice. Dakle, mogao je ići u međuprostor. On i Rut mogli su se vratiti u Ruatu.
Trebalo bi da se tamo vrati. Ali nije želeo - i to ne samo zbog Šare.
Opet, nije da je baš bio preko potreban u Ruati. Litol će voditi utvrdu kao što je oduvek činio.
Od Ruta se nije tražilo da se bori protiv niti ni u Ruati ni u vejru Fort. Beneden je bio pun
razumevanja, ali F'lar je očito pokazao da beli zmaj i mladi gospodar Ruate ne smeju biti dovedeni u
opasnost.
Sad, nije bilo zabrane, iznenada shvati, za njegovo istraživanje. Ustvari, niko nije ni predložio
da bi trebalo da se sada vrati u Ruatu.
On nađe nešto utehe u toj pomisli, pošto je već nije našao u saznanju da će sutra F’lar poslati
jahače - jahače čiji su zmajevi mogli dosta brže i dalje da lete od njegovog Ruta, jahače koji će pre
njega stići na planinu. Baš one jahače koji bi mogli da otkriju one tragove za koje se Robinton nadao
da postoje negde u unutrašnjosti Južnog kontinenta. Jahače koji bi takođe mogli videti u Šari lepotu i
nežnu toplinu duha koji su privukli njega samog.
Pokušao je, ponovo se okrećući po rogozini, da pronađe udoban položaj, da pronađe san. Možda
Robintonov plan za njega, Šaru, Menoli i Pijemura neće biti promenjen. Zmajevi su bili odlični za
preletanje područja, ali opet moralo se preći peške preko zemlje da bi se upoznala, kao što ih je i
stalno podsećao Pijemur. F’lar i Robinton bi isto tako mogli požeieti da se zmaj-jahači rašire, da bi
pokrili što je više moguće od teritorije i pustiti prvobitne istraživače da nastave ka planini.
Potom je priznao sebi da je želeo da bude prvi na planini! Ta spokojna simetrična kupa ga je
vukla ka sebi, bolesnog i grozničavog, nazad u uvalu, vladala je njegovim budnim časovima i ulazila
mu u snove u vidu košmara. Želeo je da bude prvi koji će je dosegnuti, koliko god se to činilo
nerazumnim.
Negde usred tih razmišljanja utonuo je u san. Ponovo mu se u snovima pojaviše oni višestruki
prizori istog: ponovo je planina buknula, jedan njen celi bok se tresao i bljuvao pulsirajuće crveno-
narandžaste ognjene stene i vrele tokove istopljene lave koji su jurili nadole. Ponovo je bio
prestravljeni izbeglica ihladni posmatrač. Potom je na njega počeo da se obrušava crveni zid, toliko
blizu njegovih peta, da je mogao osetiti njegov vreli dah na svojim stopalima...
Probudio se! Sunce koje se podizalo probijalo se kroz drveće da pomiluje njegovo desno
stopalo, koje je izvirivalo iz pukotine na njegovom tankom prekrivaču. Sunce koje se podiže!
Umom je potražio Ruta. Zmaj je i dalje spavao u krčevini od starog skloništa, u kojoj je za njega
bilo napravljeno peskovito udubljenje.
Džeksom pogleda preko puta ka Pijemuru koji je spavao u urednoj gužvi, sa obe ruke ispod svog
desnog obraza. Izvukavši se iz kreveta, on tiho otvori vrata i, ponevši svoje sandale, na prstima izađe
kroz kuhinju. Rut se kratko meškoljio, oteravši jednog do dva plamena guštera sa svojih leđa, kada je
Džeksom prolazio pored njega.
On je zastao odjednom pitajući se. Zurio je u Ruta, potom u plamene guštere. Nijedan od onih
koji su se smestili pored njegovog prijatelja ne beše sa oznakama. Moraće da pita Ruta kada se bude
probudio da li su južni plameni gušteri uvek spavali sa njim. Ako jesu, ti snovi mogli bi biti njihovi -
stara sećanja potaknuta prisustvom ljudi! Ta planina! Ne, golom oku, sa ove strane činila se kao
savršena kupa, neiskvarena erupcijom.
Čim je stigao do plaže, pogledao je gore da vidi može li nazreti Sestre zore. Ali, nažalost, bilo
je već suviše kasno da se uhvati njihovo jutarnje pojavljivanje.
Dva osmatrača, Vansor pažljivo pokriven ver-kožom zbog jutarnje rose i Idarolan u svojoj
kožnoj vreći, behu i dalje naslonjeni na svoje dalekovide. Smejuljeći se na uzaludnost onoga što će
učiniti, ipak nije se mogao odupreti od toga da otkrije Vansorov dalekovid i pogledao je ka nebu.
Pažljivo je povratio instrument i stao gledajući ka jugoistoku, prema planini.
U njegovom snu kupa je prsnula. A postojale su dve strane te planine. Iznenada rešen, on izvadi
pomorčev dalekovid iz futrole. Iako je mogao bolje razaznati preko Vansorovog, ne bi se usudio da
menja taj pažljivo podešena sočiva. Pored toga, Idarolanov beše dovoljno snažan za ovu potrebu.
Nije da je odavde mogao pokazati oštećenja za koja se napola nadao da će videti. Pažljivo je spustio
instrument. Sada je mogao ići u međuprostor. Štaviše, imao je majstor-Robintonova naređenja da
istraži južne zemlje. A što je još bitnije, želeo je da bude prvi na toj planini!
Nasmejao se. Ova pustolovina jedva da je imala i delić opasnosti u sebi poput one sa vraćanjem
jajeta. Rut i on mogli su otići međuprostorom i vratiti se pre no što će se bilo ko iz Uvale dosetiti šta
im je namera. Uzeo je dalekovid iz njegovog ležišta. Ovo će mu biti potrebno. Onog trena kada sa
Rutom bude u vazduhu, moraće da bolje pogleda tu planinu da bi pronašao tačku prema kojoj bi zmaj
bezbedno mogao krenuti međuprostorom.
On se naglo okrenu na mestu i zatetura se od iznenađenja. Pijemur, Šara i Menoli stajali su u
redu, posmatrajući ga.
,,De, recite nam, gospodaru Džeksome, šta ste videli kroz pomorčev dalekovid? Planinu,
možda?“, upita Pijemur, otkrivši sve zube u tom samozadovoljnom osmehu.
Lepotica je cvrkutala na Menolinom ramenu.
„Da li je video dovoljno?“, Menoli upita Pijemura ne obazirući se na Džeksoma.
„Rekao bih da jeste!“
„On ne bi planirao da ide bez nas, zar ne?“, upita Šara.
Posmatrali su ga podrugljivo.
„Rut ne može poneti četvoro.“
Niko od vas nije debeo. Mogao bih, reče Rut.
Šara se nasmeja pokrivši usta da bi prigušila zvuk i upre optužujuće prst ka njemu.
„Kladim se u sve da je Rut rekao da može!“, obrati se ona ostalima.
„Kladim se da si u pravu.“ Menoli nije skidala pogleda sa Džeksomovog lica. „Mislim da bi
bilo najbolje da imaš pomoći na ovom putovanju.“ Ona otegnu poslednje dve reči značajno.
„Na ovom putovanju?“, Pijemur je ponovio reči, oprezan kao i uvek na promene u govoru.
Džeksom zaškrguta zubima, zureći u nju. „Jesi li siguran da možeš poneti četvoro?“, upita Ruta.
Zmaj se pojavi na plaži sa očima koje su sijale od uzbuđenja.
Morao sam mnogo dana u skorije vreme leteti obično. To me je učinilo veoma snažnim. Niko
od vas nije težak. Razdaljina nije velika. Idemo da vidimo planinu?
„Rut je očigledno voljan“, reče Menoli, „ali ako ne krenemo uskoro...“ Ona pokaza prema
utvrdi. „'Ajde, Šara, nas dve ćemo doneti opremu za letenje.“
„Moraću da navučem letačke pojaseve za četvoro.“
„Onda to uradi.“ Menoli i Šara otrčaše niz pesak.
Konopci za lov behu najzgodniji i Džeksom i Pijemur su ih postavili kada su se devojke vratile
sa jaknama i kacigama. Džeksom je okačio pomorčev dalekovid i u sebi obeća da će se vratiti toliko
brzo, da čovek neće stići da primeti njegov nestanak.
Rut je morao da se pomuči da bi se podigao sa plaže, ali čim je bio u vazduhu, uverio je
Džeksoma da leti sa lakoćom. Skrenuo je na jugoistok kada se Džeksom usredsredio na udaljeni vrh.
Čak i na ovoj visini nije mogao da razazna oštećenje na kupi. Postepeno je spuštao dalekovid, dok
nije ugledao, jasno i detaljno, osobeni greben na prednjoj strani planine.
Džeksom je upitao Ruta može li zamisliti cilj. Zmaj ga je uverio da može. A potom ih je poveo u
međuprostor, pre no što je Džeksom mogao još jednom porazmisliti o ovom putovanju. Naglo,
nađoše se iznad grebena, dahćući. Behu bez daha zbog neverovatnog šoka od studeni međuprostora
posle meseci čvarenja na tropskom suncu. Zbog veličanstvenog predela koji se našao pred njima.
Kao što je Pijemur rekao jednom, daljina je zaista davala varljivu sliku. Planina se uzdizala na
uzvišicama visoke zaravni koja je sama bila hiljadama zmajskih dužina iznad mora. Daleko ispod
njih široki svetlucavi zaton usekao se u visoke litice: zelene na planinskoj strani, gusto pošumljene na
njihovoj. Ka jugu podizao se planinski lanac sa krunama snega i maglovit u daljini, poput pregrade
između istoka i zapada.
Planina, još uvek dobro udaljena od njih, vladala je vidikom.
„Pogledajte.“ Šara iznenada pokaza ka svojoj levoj strani, prema moru. „Još vulkana. Neki od
njih se dime!“
Prekrivajući otvoreno more, protezao se dugi lanac vrhova, savijajući se ka severoistoku, a neki
od njih behu sa čvrstim ostrvima u svom podnožju, dok su ostali bili samo kupe koje izviruju iz vode.
„Džeksome, hoćeš li mi dati dalekovid?“ Pijemur uze instrument i pogleda. „Da“, odgovori on
opušteno posle dugog gledanja, „par njih je živo. Mada, daleko. Nema opasnosti.“ Potom je okrenuo
dalekovid prema planinskom masivu, lagano vrteći glavom posle nekoliko trenutaka. „Moglo bi se
raditi o istom masivu koji sam video na zapadu.“ Zvučao je sumnjičavo. „Meseci su mi bili potrebni
da stignem do tamo! I bilo je hladno!“ Okrenuo je dalekovid u kratkom luku. „Ovo je korisna
stvarčica. Ona voda teče duboko u unutrašnjost. Idarolan bi verovatno mogao da plovi uzvodno, ako
bi to hteo.“ Vratio je dalekovid Džeksomu i gledao je napred u planinu.
„Ovo je najlepši prizor“, reče Šara uz duboki uzdah.
„Mora biti da je druga strana prasnula“, odvrati Džeksom više za sebe nego za ostale.
„Druga strana?“, Šara i Menoli progovoriše u isti glas. A Džeksom je mogao osetiti Pijemura
kako se skamenio iza njega.
„Da li ste i vi sanjali sinoć?“, upita on.
„Šta misliš da nas je probudilo na vreme da te čujemo kako se izvlačiš, za ime sveta?“, upita ga
Menoli pomalo oštro.
„Pa, haj'mo da vidimo drugi bok“, reče Pijemur kao da tek onako predlaže da odu na kupanje.
„Zašto da ne?“, odvrati Šara s istom bezbrižnošću.
Voleo bih da vidim mesto iz svojih snova, reče Rut i, bez upozorenja, baci se sa visine grebena.
Džeksom začu Menoli i Šaru kako uzvikuju od iznenađenja i bilo mu je drago što je postavio
letačke pojaseve za njih. Rut izrazi izvinjenja za koja Džeksom nije imao vremena da prenese, kada
se beli zmaj sručio na struju toplog vazduha koja ih je ponela gore i preko širokog zatona. Kada se
Rutov let ustalio, Džeksom je pogledao kroz dalekovid i pronašao osobenu skupinu stena na severnoj
uzvišici. Sliku je preneo Rutu.
Bili su u međuprostoru: lebdeli su iznad skupine stena i činilo se da se planina zastrašujuće
nadvija prema njima na samo nekoliko dasaka. Rut je povratio svoju brzinu u letenju i zavio je dalje
prema severu, zamahujući snažno u širokom luku prema istočnom licu planine.
Istog trena behu zaslepljeni punim sjajem izlazećeg sunca, koje je bilo sakriveno iza mase
planina. Rut je krenuo južnije. Pred njima se prostirao najneverovatniji opseg zemlje koji je Džeksom
ikada video - mnogo širi i dublji od Telgarskih ravnica ili Igenske pustinje. Pogled mu brzo bi
povučen sa tog veličanstvenog vidika ka planini.
Iznenada, prizor beše suviše poznat Džeksomu, tvorevina tolikih nemirnih noći i mutnih snova.
Nije bilo istočnog ruba planine! Činilo se kao da razjapljeni otvor reži, razrušenog levog ugla.
Džeksom je pratio tu liniju i video, pritajene na jugoistočnom boku, još tri vulkanska otvora, koji su
stajali poput nakota većeg. Lava je tekla dole južno prema ravnicama koje su se otvarale.
Rut je nastavio nagonski da klizi što dalje od planine, prema blažoj dolini.
Koliko god da se Džeksom divio i hranio svoje oči na severnoj strani tog vulkana, sada se
osvrnuo od zlokobnog šiljka raznešene strane, one iz njegovih košmara.
Sve je mogao da očekuje sem onoga što mu je Rut rekao: Ovo mesto znam. Oni kažu da su ovde
bili njihovi ljudi!
 Iz sunca izlete jato plamenih guštera i zaokrenu ka Rutovom smeru letenja. Lepotica, Mir, Tala i
Farli, koji su putovali na ramenima svojih prijatelja ka ovom neverovatnom mestu, poletele su da bi
se pridružile pridošlicima.
„Pogledaj, Džeksome! Pogledaj dole!“, Pijemur mu je vikao na uho, dok ga je udarao po
ramenima i uzbuđeno pokazivao ka tački ispod Rutove leve prednje noge. Rano sunce je razotkrilo
obrise jasnog reljefa. Pravilni obrisi, humke, a potom prave linije ispresecane, oblikovale su čudne
četvorougle, tamo gde nije trebalo da bude tako pravilnih oblika.
„To je ono za čim je tragao majstor Robinton!“ Osmehnuo se preko ramena Pijemuru, koji se
okrenuo da privuče devojkama pažnju na zemlju.
Džeksom je teško disao, pritiskajući Ruta nogama da okrene ka severoistoku. Osetio je Pijemura
kako ga hvata za ramena, kada je ugledao isto ono što je i on sam. Tamo gde se izmaglica od dalekih
zadimljenih vulkana na moru spajala sa sivom izmaglicom sa nebesa, ugledali su -nitil
JJitil“
Nitil Pre nego što ga je Džeksom mogao usmeriti, Rut ih je mudro poveo u međuprostor. Već u
sledećem trenutku lebdeli su iznad Uvale, a na njenim plažama behu telesine petorice zmajeva. Ribari
majstor-Idarolana su jurili sa obale ka brodu, postavljajući crep na ram koji je bio podignut da zaštiti
drvene delove palube od niti.
Kant pita gde smo bili? Moram odmah da sažvaćem plamenac. Plameni gušteri će pomoći da
se zaštiti brod. Svi su ljuti na nas. Zašto?
Džeksom zamoli Ruta da ih spusti blizu gomile plamenca na plaži i da krene sa žvakanjem.
„Moram pronaći Glupana!“, Pijemur skoči na pesak i otrča ka šumi.
„Daj mi majstor-Idarolanov dalekovid“, reče Menoli Džeksomu. „Moram ga pogledati u lice,
mada ne bih rekla da je zbog njega ljut...“
„Ja ću se suočiti sa olujom u utvrdi“, reče Šara Džeksomu, osmehujući mu se i držeći ga za ruku
da bi ga umirila. „Nemoj biti toliko utučen! Znam da nikako ne bih propustila jutrošnji izlet. Čak i po
cenu da me izgrdi sama Lesa.“
Istraživali smo jug kao što nam je i rekao harfista!, iznenada izjavi Rut, podigavši glavu i
gledajući u pravcu drugih zmajeva. Vratili smo se na vreme da se borimo protiv niti. Nismo učinili
ništa loše.
Džeksom se trgnu iznenađen odlučnošću u Rutovom tonu, posebno što je bio siguran da beli zmaj
odgovara Kantu, pošto je ovaj gledao u njihovom pravcu i oči su mu se kolutale. Džeksom vide Liota
pored Kanta, Monarta i dvojicu drugih smeđih od Bendena, koje nije odmah prepoznao.
Naravno, letećupreko vašeg obrasca, reče Rut ponovo odgovarajući na reči koje Džeksom nije
čuo. Kao što sam to činio i ranije. Imam dovoljno kamena za plamen. Niti su skoro nad Uvalom.
Savio je svoj vrat prema Džeksomu i ovaj se bacio na njega istinski osećajući olakšanje što je
blizina niti odgodila sukob bilo sa F'norom ili N'tonom. No, uvideo je da nije zgrešio ni kod jednog
od jahača.
Uradili smo ono što nam je harfista naložio, reče Rut kada se odbacio u nebo. Niko nam nije
rekao da danas ne letimo ka planini. Drago mi je da jesmo. Sada me više neće mučiti snovi kada
sam video mesto. Potom on nadoda uz nešto iznenađenosti: Breke ne misli da si dovoljno jak da letiš
na niti odmah prvog dana pošto ti je dozvoljeno da ideš u međuprostor. Moraš mi reći ako se
umoriš!
Ništa na ćelom svetu ne bi nateralo Džeksoma da prizna umor posle toga, makar morali leteti
svih četiri časa padanja. Kao i uvek, udarili su na niti nad trećom uvalom istočno od njihove. Presreli
su ih i uništili tako što su Rut i Džeksom presecali iznad i ispod ostalih petoro koji su oblikovali
trougao u smeru istok - zapad. Džeksom se nadao da je Pijemur sklonio Glupana na sigurno. Posle
jednog trena, Rut je odgovorio da je Farli rekla da se zver nalazi na tremu utvrde.
Kada su nadletali samu utvrdu, Džeksom je primetio da oko visokih jarbola Sestara zore niču
dodatni plamenovi i u tom trenu je shvatio da mora biti da i drugi plameni gušteri štite brod. Činilo se
da čitav buljuk njih bljuje vatru! Jesu li to južni plameni gušteri udružili snage zajedno sa označenim?
Jesu li to iz nekog razloga odlučili da pomognu ljudima?
Nije imao vremena za nagađanja tokom poniranja, paljenja i kidisanja na niti. Bio je veoma
umoran do trena kada je srebrna kiša nestala a Kant je urliknuo za povratak. Rut je zamahnuo ka
istoku i Džeksom je ugledao F'nora kako mu daje znak: dobro odrađeno. Potom su otklizili nazad ka
Uvali.
Džeksom je prizemljio Ruta na užem delu zapadne plaže da bi oslobodio više mesta za veće
zmajeve. Skliznuo je sa Rutovih leđa, potapkavši njegov oznojeni vrat i kihnuvši, kada mu je čađ od
plamenca prasnula u lice. Rut je kašljucnuo.
Postajem sve bolji i bolji u žvakanju. Nije mi ni malo od plamena preostalo. Potom je podigao
glavu, gledajući prema Kantu koji se spustio blizu njih. Zašto je F'nor ljut? Dobro smo leteli.
Nijedna nam nit nije pobegla. Rut je povio vrat nazad ka svom jahaču, očiju koje su počinjale da se
kolutaju brže sa odsevima žute boje. Ne razumem. Frknuo je i dim plamenca natera Džeksoma u
kašalj.
„Džeksome! Hoću da popričam sa tobom!“
F'nor je preko peska koračao ka njemu, razvezujući jaknu i skidajući kacigu odsečnim ljutitim
pokretima.
„Da?“
„Gde ste bili jutros? Zašto ste otišli, a da se niste nikome javili? Šta imaš da kažeš u svoju
odbranu što si se približio toliko nitima7. Zar si zaboravio da niti danas padaju?“
Džeksom je gledao F'nora. Lice smeđeg jahača beše preplavljeno gnevom i umorom. Džeksom
je osetio onaj isti hladni bes poput onog koji ga je tako davno obuzeo u njegovoj utvrdi. Ispravio je
ramena i podigao glavu više. Oči mu behu u nivou sa F'norovim, što beše činjenica koju nije ranije
primetio. Nije mogao, nije hteo da dozvoli sebi da izgubi vlast nad svojom ćudi, kao što mu se
dogodilo onog jutra u Ruati.
„Smeđi jahaču, bili smo spremni za niti kada su počele da padaju“, odgovori on smireno. „Moja
dužnost kao jahača zmaja bila je da štitim utvrdu Uvala. To sam i učinio. Bilo mi je zadovoljstvo i
povlastica da letim sa Bendenom.“ Blago se naklonio i imao je zadovoljstvo da vidi kako se F'norov
izraz menja od ljutnje ka iznenađenju. „Siguran sam u to da su ostali već izvestili majstor-Robintona
šta smo otkrili ovog jutra. Rut, 'ajd u vodu. Biće mi veoma drago da odgovorim na sva vaša pitanja,
F'nore, kada budem očistio zmaja.“ Ponovo se naklonio F'noru, koji je zurio u njega u istinskom
čuđenju, a potom je skinuo toplu i oznojenu opremu za letenje, ostavivši na sebi samo skraćene
čakšire koje su više bile za žegu.
F'nor je i dalje netremice gledao u njega kada je otrčao i vesto zaronio u vodu, izronivši pored
svog belog prijatelja koji je plivao.
Rut se obrnu, prskajući vodu u gejzir u iznad glave, poluskloplj enih očiju koje su svetlele
zelenkasto tik iznad površine.
Kant kaže da je F'nor zbunjen. Šta si to rekao da je zbunilo smeđeg jahača?
„Ono što nije očekivao da čuje od belog. Ne mogu te oprati kada se obrćeš sve vreme.“
Ljut si. Izgrebačeš mi kožu trljajući tako grubo. „Ljut sam. Ne na tebe.“
Da li bi trebalo da odemo do našeg jezera? Rutovo pitanje beše više kao kušanje i on je
okrenuo glavu prema svom jahaču iščekujući odgovor.
„Šta će nam studeno jezero, pored čitavog toplog okeana? Samo sam na F'nora ljut. Nije više
kao da sam bolestan ili kao da sam derle kome je potreban čuvar. Borio sam se protiv niti sa tobom,
a i bez tebe. Ako sam dovoljno star za to, nema potrebe da podnosim račun za bilo šta što činim, bilo
kome, iz bilo kog razloga.“
Zaboravio sam da će danas padati niti!
Džeksom nije ništa drugo mogao do li da se nasmeje na ovo skrušeno priznanje.
,,I ja sam. Ali nemoj nikada to nikome reći.“
Plameni gušteri sada su se spustili da pripomognu, a i njima je bilo potrebno malo ribanja
sudeći po neprijatnom mirisu njihovih vlažnih koža. Cacorili su Rutu mnogo oštrije nego što je to
Džeksom činio, ako bi previše duboko uronio u talase kada su hteli da ga operu. I Inutar jata bile su i
Mir, Tala i Farli. Džeksom prionu na svoj zadatak. Kio je umoran, ali je resio da dok god se bude
kretao, moći će da dovrši kupanje Ruta. A onda će imati celo popodne za odmor.
Nije ga imao. Takođe nije morao celog Ruta sam da opere, pošto mu se pridružila Šara.
„Hvala ti do neba“, reče on teško dišući kroz osmeh.
Ona baci na njega četku sa ručkom. „Breke je ove donela sa sobom. Mislila je da mogu pomoći
pri čišćenju zmajeva i ostalih stvari. Čvrste su. Sviđaće ti se ovo, zar ne, Rute?“
Ona pokupi punu šaku peska sa dna, posuvši ga onako mokrog po Rutovom vratu, a potom poče
snažno da ga riba. Rut je zviždao kroz vodu od zadovoljstva.
„Šta se dešavalo sa tobom dok sam leteo na niti7.“, upita je, zastavši pre no što je napao Rutovu
stražnjicu.
„Menoli još uvek odgovara na pitanja.“ Šara ga pogleda preko zmajevog izvaljenog tela, očima
koje su igrale i osmeha punog šeretluka. „Pričala je toliko brzo da je nije mogao prekinuti, a još uvek
je govorila kada sam otišla. Nisam znala da iko može nadgovoriti majstor-harfistu. Kako bilo,
prestao je da se puši vrlo brzo. Je l’ te izribao F'nor?“
„Razmenili smo... mišljenja.“
„Mogla bih se kladiti da si se ponašao baš onako kako je Breke i sumnjala da ćeš učiniti. Rekla
sam joj da si prilično ojačao za vreme njenog odsustva. Ponašala se kao da si ustao sa samrtničke
postelje da bi jahao na nitil“ Šara prezrivo otpuhnu.
Džeksom se navali preko Rutovih leđa, cereći joj se, razmišljajući koliko je lepa sa
obešenjaklukom u očima, i kapima vode na licu od Rutovog prskanja. Ona ga pogleda upitno.
„Jesmo li zaista videli ono što mislim da smo ovog jutra, Šara?“
„Nego kako!“ Ona uperi četku ka njemu ozbiljnog izraza lica. ,,I bio si veoma srećan što smo
bili sa tobom kao jemci, zato što mislim da ti niko samom ne bi poverovao.“ Zastala je, sa ponovnim
sjajem u očima. „Nisam načisto ni da su nam i ovako poverovali.“
„Ko nam ne veruje?“
„Majstor Robinton, majstor Vansor i Breke. Zar me ništa nisi slušao?“
„Nisam“, odgovori on, cereći se, „gledao sam u tebe.“ „Džeksome!“
On se nasmeja kada je crvenilo potamnelo ten njenog lica i vrata.
Opasno me svrbi baš tu gde si se naslonio na mene, Džeksome. „'Ajde sad, vidiš?“, reče Šara
klepivši ga po ruci četkom. „Zapostavljaš Ruta na užasan način.“ „Kako si znala da mi se Rut
obratio?“ „Lice te uvek oda.“
„Nego, gde odlazi Sestre zore 7.“, upita Džeksom, primetivši brod sa napetim jedrima od
povetarca, okrenut ka pučini.
„Na ribarenje, naravno. Niti uvek izvuku jata riba. A naše jutrošnje bekstvo dovešće gomilu
ljudi ovde. Biće nam potrebna riba da ih nahranimo.“
On zareza, zatvorivši oči i vrteći glavom ozlojeđeno.
„To...“, Šara zastade da bi naglasila, „je naša kazna zbog nedozvoljenog izleta ovog jutra.“
Oboje se nađoše u vodi kada je Rut neočekivano izronio. „Rute!“
Dolaze moji prijatelji! Beli zmaj je srećno riknuo kada je Džeksom video, zamagljenih očiju od
vode, pola krila zmajeva kako se pojavljuje na nebu.
Tu su Ramot i Mnement, Tirot, Gijamat, Brant, Ort...
„Šara, pa to su sve vejr-vođe!“
Ona je pljuvala i grcala od vode koju je progutala.
„Odlično!“ Nije zvučala srećno. „Moja četka!“ Počela je da traga za njom.
I Pet, Golant, Drent, a i on je ovde na našem zmaju stražaru!
„Eno Litola! Smiri se, Rute. Još uvek imamo da ti operemo rep.“
Moram kako dolikuje da pozdravim svoje prijatelje, odvrati Rut, izvukavši rep iz
Džeksomovog stiska da bi se propeo na zadnje noge i da bi otpevušio drugoj grupi zmaj-jahača koja
se pojavila iznad Uvale.
„Možda on neće biti čist“, reče Šara pomalo kiselo i započe da cedi svoju kosu, „ali ja jesam.“
Dovoljno sam čist. I moji prijatelji će želeti da se kupaju.
„Ne računaj na još jedno kupanje, Rute. Imaćemo težak dan!“
„Džeksome, jesi li imao prilike da nešto pojedeš?“, upita Šara. Kada je odrično zavrteo glavom,
ona ga zgrabi za ruku. „'Ajde, brzo, kroz stražnji ulaz, pre no što nas neko uhvati.“
Zastao je dovoljno drugo na obali da bi pokupio svoju opremu za letenje, a potom su oboje
otrčali uz stari put ka kuhinjskom prolazu utvrde. Šara odahnu bučno od olakšanja kada je otkrila da
je mesto prazno. Naredivši mu da sedne, ona mu nali vrč klaha i posluži mu kriške voća i toplu žitnu
kašu iz lonca sa zadnjeg dela upaljene peći.
Oboje su čuli pozive i povike pridošlica i snažni Robintonov duboki bariton, dok je pozdravljao
sa trema.
Džeksom se napola podiže sa klupe, gutajući još jedan zalogaj, ali Šara ga gurnu nazad.
„Naći ćete oni uskoro. Jedi!“
„Rut je na plaži“, Litolov glas mogao se iznenada čuti, „ali ne vidim nigde Džeksoma...“
„Znam da se muva...“, započe Robinton.
Bronzana strelica prozuja kroz kuhinju, zacvrkuta i odzuja.
„On je iza ovih vrata, Litole, u kuhinji“, Robinton reče smejući se.
„Skoro da bih se mogao složiti sa Lesom“, reče Džeksom u prigušenoj zlovolji. On uze punu
kašiku iz čančeta, nabivši je u usta.
Morao je da ustane, brišući ono što mu je ispalo sa strane, kada je Litol ušao.
„Izvini“, Džeksom promumla punih usta. „Nisam ništa doručkovao!“
Litol je stajao toliko piljeći u njega, da se Džeksom osmehnuo osećajući neprijatnost. Pitao se
nije li Litol već mogao znati za njegovo putovanje ovog jutra.
„Izgledaš mnogo bolje nego kada sam te poslednji put video, momče. Dobar dan, Šara.“ Njegov
pozdrav beše puka učtivost, dok je prelazio ostatak razdaljine da bi snažno stegao Džeksomovu ruku.
Osmeh mu se razvuče preko usana, pre no što je ustuknuo. „Pocrneo si, izgledaš dobro. Sad, kakvu si
to papazjaniju napravio danas?“
„Napravio? Ja? Ne.“ Džeksom sada nije mogao suzdržati osmeh. Litol je bio zadovoljan, ne ljut.
„Ta planina je dugo bila tamo. Nisam je ja napravio. Ali želeo sam da je vidim, izbliza, prvi!“
„Džeksome!“, beše nemoguće ne obazreti se na harfistin urlik.
 „Gospodine?“
„Dolazi 'vamo, Džeksome!“
U satima koji su nastupili, Džeksom beše zahvalan što se Šara setila da mu da doručak. Nije
imao mnogo vremena za još jela. Čim je ušao u glavnu dvoranu, bio je zasut pitanjima od sakupljenih
vejr-vođa i majstora zanata. Pijemur je bio veoma zauzet tokom padanja, zato što je majstor Robinton
već završio skicu jugoistočnog boka planine i grubu, mapu malih razmera ovog dela Juga, da bi ih
pokazao sumnjičavim posetiocima. Iz skoro ritmičnog govora kojim je Menoli opisala njihov izgled,
zaključio je da je ona račun o tome podnela već mnogo puta.
Ono čega se najviše sećao sa ovog sastanka beše osećanje žala što majstor-harfista nije bio u
mogućnosti da lično vidi planinu. Ali, da je čekao dozvolu majstor-Oldiva za harfistino putovanje
međuprostorom...
„Znam da si upravo leteo na niti, Džeksome, ali kada bi još samo mogao da Mnementu daš
predstavu...“, započe F’lar.
N'ton prasnu u smeh, pokazujući ka Džeksomu. „Izraz tvog lica, momče. F'lar, mora nas on
voditi! Pruži mu to!“
Tako je Džeksom ponovo navukao navlažnu opremu za letenje i podigao Ruta sa njegovog
čvarenja u pesku. Rut je bio dovoljno počašćen time što će voditi bronzane Perna, ali Džeksom je
jedva mogao suspregnuti izraz uzbuđenja sa lica koje je osećao. On i beli zmaj vode najznačajnije
ljude Perna.
Mogao je zamoliti Ruta da skoči pravo na jugoistočni bok Dvolične planine, kako ju je sam
nazvao. Nekako, želeo je da svi osete udar te dve strane, dobre i prelepe.
Iz izraza na licima jahača, dok su se smeštali kratko na hrbatu, mogao je videti da je postigao
željeno dejstvo. Dozvolio im je da sagledaju Granični masiv, dok se cakli na suncu, kidajući belim
zubima obzorje. On pokaza ka moru gde ne beše ni jutarnjih magli ni niti koje su prikrivale vulkanski
rep koji je krivudao severoistočno ka pučini, a dim se upravo izvijao sa zakrivljenja sveta u tom
pravcu.
Na njegov zahtev Rut je preleteo preko zatona kao što je to učinio i ranije, popevši se visoko,
pre no što su mu date odrednice za sledeći skok međuprostorom. Izbili su iznad širokog prostranstva
jugoistočnog boka Dvolične planine, onoliko uzbudljivo tokom prilaska, koliko bi bilo ko samo
poželeti mogao.
Mnement se iznenada obrušio unapred i, kako je Rut preneo Džeksomu, rekao da bi trebalo da
slete. Učtivo, Rut i Džeksom su kružili dok se veliki bronzani smeštao u blizini ukrštanja nekih
pravilnih linija, što je dalje bilo moguće od ostale tri kupe. Jedan po jedan, veliki bronzani zmajevi
Perna, smestili su se na travnatoj rudini, a njihovi jahači i putnici išli su kroz visoku zatalasanu travu
da se pridruže F'laru, koji je čučnuo da bi prokopao kratkim nožem rub jedne od tih čudnih linija.
„Pokrivene su obrtajima nanosa prašine i stare travuljine“, reče on, odustavši od pokušaja.
„Vulkani često nanose velike količine pepela“, reče T'bor od Visokih prostora. On je bio upućen
u te stvari, pošto je nekoliko starih vulkana bilo u Tileku, koji beše priklonjen njegovom vejru. „Ako
bi sve te planine rignule u istom trenutku, bilo bi pola dužine pepela, pre no što bi uspeli da stignete
do bilo kog mesta.“
Za delić sekunde, Džeksom pomisli da im preti opasnost od pepela. Sunčana svetlost beše
mutna, a cvrkućući, lepršajući buljuk obruši se nadole, skoro dodirnuvši Mnementovu glavu, pre no
što je stotinu plamenih guštera ponovo uzletelo.
Usred povika od zaprepašćenja i zatečenosti, Džeksom začu Rutove reči.
Srećni su. Vratili su im se ljudi!
 „Pitaj ih o tri planine, Rute? Sećaju li se njihovog praska?“
Nije bilo sumnje u to da se sećaju. Iznenada ne beše nijednog neoznačenog plamenog guštera na
nebu.
Sećaju se planine, odvrati Rut. Sećaju se ognja u vazduhu i vatre koja se širi na tlu. Plaše se
planina. Ljudi su ih se plašili.
Menoli dotrča do Džeksoma lica iskrivljenog od zabrinutosti. ,Je li Rut pitao one plamene
guštere za planine? Lepotica i ostali su upravo dobili navalu slika. O tim prokletim planinama.“
F’lar se pope do njih. „Menoli? Kakva je to zbrka bila sa plamenim gušterima? Nisam video
nijednog označenog. Jesu li svi bili sa Juga? Naravno da su ljudi bili ovde. Ne govore nam ništa što
već nismo znali. Ali reći za njih da se sećaju?“ F’lar beše pun prezira. „Mogu prihvatiti tvoje
pronalaženje D'rama u Uvali uz njihovu pomoć... ali tu se radilo o samo dvadeset i pet obrtaja u
prošlosti. No...“ U želji za pravim izrazom svoje sumnje, samo je pokazao ka mrtvim vulkanima i
dugo prekrivenim tragovima naseobine.
„Dve stvari, F’lare“, reče Menoli, odvažno se suprotstavivši bendenskom vejr-vođi, „nijedan
plameni gušter iz ovog vremena nije poznavao Crvenu zvezdu, ali su bez obzira na to, svi redom bili
uplašeni od nje. Oni su takođe...“ Menoli je zastala, i Džeksom je bio siguran u to da će ona potegnuti
pitanje snova plamenih guštera o Ramotinom jajetu. Brzo se umeša.
„Mora biti da su plameni gušteri u stanju da se sećaju, F’lare. Od kako sam u Uvali, sve vreme
me muče snovi. U početku sam mislio da su to posledice groznice od ognjenice. Prošle noći otkrio
sam da su Šara i Pijemur imali slične noćne more. Vezane za planinu. Za ovu njenu stranu, ne onu
koja se vidi iz Uvale.“
„Rut uvek spava preko noći sa plamenim gušterima, F’lare“, nadoveza se Menoli, navaljujući.
„Moglo bi biti da je Džeksomu prenosio te snove! I naši plameni gušteri nama!“
F'lar je klimnuo glavom, kao da prihvata tu mogućnost.
,,I prošle noći vaši snovi bili su mnogo živopisniji nego ikada pre?“
„Jesu, gospodine!“
F'lar poče da se kikoće, gledajući od jednog ka drugom. ,,I tako ste ovog jutra odlučili da vidite
ima li ikakve zaleđine u vašim snovima?“
„Da, gospodine!“
,,U redu, Džeksome.“ F'lar ga prostodušno pljesnu po leđima. „Pretpostavljam da vas ne mogu
kriviti za to. Isto bih uradio da sam bio u takvoj prilici. Sad šta vi... i ti vaši dragoceni plameni
gušteri... predlažete da uradimo sada?“
„F'lare, nisam nikakav plameni gušter, ali ja bih kopao“, reče majstor-kovač prilazeći im.
Njegovo lice beše sjajno od znoja, a ruke od trave i prašine. „Moramo kopati ispod trave i zemlje.
Moramo otkriti kako im je uspelo da sačine tako prave linije, kao izvučene lenjirom, koje su trajale
obrtaj za obrtajem. Zašto su gradili mogile, ako su to one stvari. Kopati, to je ono što nam je činiti.“
Polako se okrenuo, zureći oko sebe na neke od sporadičnih pokušaja kopanja nekih od zmaj-jahača.
„Očaravajuće. Skroz očaravajuće!“ Kovač se smešio. „Uz tvoju dozvolu, zamoliću majstor-rudara
Nikata za neke od njegovih majstora zanata. Biće nam potrebni umešni kovači. Takode, obećao sam
Robintonu da ću se vratiti odmah i da ću ga izvestiti šta sam video sopstvenim očima.“
„F'lare, takođe bih i ja volela da se vratim“, reče Menoli. „Majstor Robinton je u haosu. Zair je
dvaput dolazio. Mora biti da je nestrpljiv.“
„F'lare, ja ću ih vratiti“, reče Džeksom. Iznenada je bio opsednut nerazumljivom željom da ode,
kao što je bio nestrpljiv da dođe ovog jutra.
F'lar nije hteo da dozvoli Rutu da ponovo nosi teret, ne posle jutrošnjeg putovanja i padanja niti.
Majstor-Fandarela i Menoli je poslao nazad u utvrdu sa F'lesanom i Golantom, zapovedivši mladom
bronzanom jahaču da vodi majstor-kovača gde god zaželi. Ako je i bio iznenađen Džeskomovom
željom da se vrati, nije to pokazivao.
Rut i on su otišli, pre no što su se kovač i Menoli popeli na Golanta. Vratili su se u Uvalu koja
je tako divno bila prazna. Topao, sparni vazduh, posle hladnijeg, čistijeg na visoravni, beše poput
obmotavajućeg prekrivača, koji je doneo Džeksomu malaksalost. Ugrabio je prednost svog
neprimećenog povratka i dopustio je Rutu da ih odnese do svoje čistine. Tu je bilo hladnije i, kada se
zmaj namestio, Džeksom se zahvalno sklupčao na njegovim prednjim udovima. Zaspao je u roku od
dva udisaja.
Probudio ga je dodir po ramenu. Jahačka jakna mu skliznu sa ramena i on oseti hladnoću.
„Mirim, rekla sam ti da ću ga probuditi“, čuo je Šaru kako govori, srditog glasa.
„Zar je bitno? Evo, Džeksome, donela sam ti nešto klaha. Majstor Robinton želi da popriča sa
tobom. Spavao si celo popodne. Nismo mogli otkriti gde se nalaziš.“
Džeksom promumla nešto sebi u bradu, svim srcem želeći da ona ode. Ljutio ga je ovaj posredni
ton kojim je poručivala da nema nikakvog prava da spava po podne.
„Hajde, Džeksome. Znam da si budan.“
„Grešiš. Još uvek delom spavam.“ On se prepusti ogromnom zevanju, pre no što otvori oči. „Idi,
Mirim. Reci majstor-Robintonu da ću odmah doći.“
„On hoće da dođeš odmah!“
„Pre će me imati na raspolaganju budeš li otišla da mu kažeš da dolazim. Sad, tornjaj se
odavde!“
Mirim ga još jednom dugo i čvrsto pogleda, a potom se očeša o Šaru i zatutnja po stepenicima
koji su vodili u kuhinju.
„Šara, ti si mi pravi prijatelj“, reče Džeksom. „Ova mi toliko ide na živce! Menoli mi je rekla
da će se ona popraviti, čim budu obleteli Pet. Nisam primetio ni znaka tome.“
Šara je gledala u Ruta, koji je i dalje čvrsto spavao, a čak mu se ni kapci nisu trzali.
„Znam šta ćeš me pitati...“, reče on smejući se, podigavši ruku da bi joj zaustavio reči. Nije bilo
nikakvih snova.“
„Takođe nema ni guštera.“ Ona mu se osmehnu, zavrtevši glavom i bolje namestivši češljić.
„Bilo je mudro od tebe što si došao ovde da odmoriš. Nema nikoga u utvrdi. Plameni gušteri skoro
histerično samo iskaču, a potom nestaju, iz Uvale ka visoravni i obrnuto! Niko ne može izvući ni malo
smisla iz onoga što kažu naši ili iz onoga što im pričaju južni. A nije baš da neki od južnih nisu znali
da smo bili ovde.“
,,I majstor Robinton misli da bi Rut to sve mogao lepo srediti?“
„Možda bi mogao.“ Posmatrala je zamišljeno uspavanog belog. „Jadna dušica, iscrpljen je
svime onim što je danas uradio.“ Njen bogati glas beše nežna jadikovka i mogao je samo poželeti da
su se reči i na njega odnosile. Primetila je da je posmatra i malo se zacrvenela. „Tako mi je drago što
smo prvi tamo stigli!“
,,I meni!“
„DžeksomeF'
Na Mirimin povik ona žurno ustuknu. „Uh, spalile je!“
On zgrabi Šaru za ruku i potrča sa njom ka utvrdi, ne puštajući je čak ni kada su ušli u glavnu
dvoranu.
„Jesam li prespavao popodne ili čitav dan?“, upita je ispotiha kada je ugledao mape, karte,
skice i dijagrame prikačene na zid i uzdignute po stolovima.
 Harfista, okrenut leđima, nadvijao se na dugačkim trpezarijskim stolom. Pijemur beše zauzet
skiciranjem nečega; Menoli je gledala u ono što je zaokupljalo harfistu, a Mirim je stajala po strani,
dosađivajući se i nervirajući. Plameni gušteri su sve ovo posmatrali sa poprečnih greda. U svakom
trenutku bi neki od njih nestao iz odaje, a drugi bi uleteo kroz prozor da zauzme slobodno mesto.
Miris pečene ribe ispuni vazduh, kako je morski povetarac počeo ponovo da raster uje žegu dana.
„Breke će biti besna na nas“, obrati se on Šari.
„Na nas? Zašto? Držimo ga u potpunosti zaokupljenog na nepokretnom poslu.“
„Šara, prekini da mrmljaš. Džeksome, dođi ovamo i dodaj svoja zapažanja u ono što su mi
drugi rekli“, reče Robinton nagnuvši se ka njima da bi ih mrko pogledao.
„Gospodine, Pijemur, Menoli i Šara su istraživali više od mene.“
„Jesu, ali oni nemaju Ruta i njegove načine sa plamenim gušterima. Može li nam pomoći da
prokljuvimo njihove oprečne i zbunjujuće slike?“
„Ja sam u potpunosti voljan da pomognem, majstor-Robintone“, odvrati Džeksom, „ali mislim
da od Ruta i plamenih guštera tražite više nego što su u stanju da učine.“
Majstor Robinton se ispravi. „Možeš li mi pojasniti?“
„Složili smo se da plameni gušteri izgleda imaju zajednička sećanja na...“, on pokaza prema
Crvenoj zvezdi, ,,i Kantov pad, i sada, naravno, na planinu. Ali ovo su sve događaji od velike
važnosti... ne svako dnevica.“
„Ti jesi pronašao D'rama u Uvali“ reče Robinton.
,,I imao sreće u tome. Da sam pitao prvo za ljude, nikada ne bismo došli do odgovora“, odvrati
on uz osmeh.
„Bilo je mnogo manje detalja tokom tvog prvog putovanja.“
„Gospodine?“, Džeksom je netremice gledao u zapanjenom čuđenju, zato što je harfistino
otezanje bilo toliko varljivo blago, sa samo malim naglaskom na onom „prvog“, ali nesumnjivo se
znalo na šta misli; nekako je harfista saznao da je on spasao jaje. Džeksom preseče Menoli pogledom
punim optužbe, koja je stajalo pomalo zbunjenog izraza, kao da je harfistina suptilna primedba i nju
samu iznenadila.
„Kada porazmislim o tome, od Zaira sam dobio sličnu informaciju“, nastavi harfista smireno,
„ali nisam imao dovoljno domišljatosti da bih je tako mudro protumačio, kao što si to ti učinio.
Koliko god to zakasnilo, imaš sve moje pohvale“, on naže glavu, kao da s radi o nečemu usputnom,
„za način na koji si izvršio podvig. Sad, kada biste se vas dvojica mogli usredsrediti na današnji
problem, mogli bismo se spasiti beskrajnih časova uzaludnog truda. Kao i pre, Džeksome, vreme radi
protiv nas. Ova visoravan“, Robinton potapka skice pred sobom, „ne može ostati tajna. U pitanju je
nasleđe celog Perna...“
„Ali, nalazi se na istoku, majstor-Robintone, koji bi trebalo da bude zemlja zmaj-jahača“, upade
Mirim skoro ratoborno.
„Naravno, drago moje dete“, odvrati on smirujuće. „Sad ako bi Rut mogao dovoljno da opčini
plamene guštere da se usredsrede na svoja sećanja...“
„Sigurno je da ću pokušati, majstor-Robintone“, reče Džeksom, pošto ga je harfista gledao sa
iščekivanjem, „ali znate kakvi su kada se radi o...“, i on pokaza prema nebu. „Skoro isto tako su
nejasni i u pogledu erupcije.“
„Kao što reče Šara, pogled u snu je zamućen“, kaza Menoli, osmehujući se svom prijatelju.
„To je tačno ono što želim da kažem“, nadoveza se harfista, spustivši dlan na sto. „Ako
Džeksom, kroz Ruta, bude mogao da izoštri sliku, možda ćemo mi koji imamo plamene guštere moći
dobiti određene i korisne predstave iz njihovih glava, umesto ove zbrke od različitih gledišta.“
 „Čemu?“, upita Džeksom. „Znamo da je planina rignula. Znamo da je naselje moralo biti
napušteno, da su preživeli došli na Sever...“
„Ima mnogo toga što ne znamo, a mogli bi pronaći još neke odgovore, možda čak i neku
preostalu opremu, kao što je i dalekovid bio ostavljen u onim napuštenim odajama u vejru Benden.
Vidi samo koliko nam je to sokoćalo poboljšalo razumevanje našeg sveta i nebesa nad njim. Možda
nađemo čak i neke modele onih veličanstvenih mašina koje pominju stari zapisi.“ On povuče skice
preko mape. „tamo ima mnogo mogila koje su i velike, i male, i duge, i kratke. Neke su verovatno
bile za noć, za skladištenje, za život: a neke najverovatnije radionice...“
„Kako uopšte znamo da su stari radili stvari onako kako mi to činimo?“, pitala je Mirim,
„skladišta, i radionice i ostalo.“
„Zato što se, moje drago dete, ni ljudska priroda ni ljudske potrebe nisu promenile još od
vremena najstarijih zapisa koje imamo.“
„To ne znači da su išta ostavili u mogilama kada su napustili visoravan“ reče Mirim duboko
sumnjičava.
„Snovi su u nekim pojedinostima uvek bili isti“, odvrati Robinton sa mnogo više strpljenja za
njene upadice, nego što bi mu Džeksom pripisao. „Ognjena planina, istopljene stene i lava koji
padaju. Ljudi koji beže...“ Zastao je, gledajući s nadom u ostale.
„Narod u panici!“, progovori Šara. „Nisu imali vremena da bilo šta ponesu sa sobom. Ili je to
bilo veoma malo!“
„Mogli su se vratiti kada se završio najgori deo erupcije“, nadoveza se Menoli. „Sećate se
onoga u zapadnom Tileku...“
„To je tačno ono što sam imao na umu“, reče harfista, klimnuvši u znak slaganja.
„Ali, majstore“, nastavi Menoli zbunjena, „pepeo je nedeljama sipao iz vulkana. Dolina je na
kraju bila izravnata pepelom“, ona vodoravno preseče rukom, ,,i nije se ništa dalo od stroke videti od
onoga što je bilo tamo.“
„Preovlađujući vetar na visoravni je jugoistočni, i uz to je snažan“, Pijemur reče uz brišući
pokret. „Zar niste primetili koliko je jak?“
„To je tačno razlog zbog kog je preostalo nešto da se vidi iz vazduha“, reče harfista. „Znam da
je to verovatno pogodak u prazno, Džeksome, ali imam osećaj da je erupcija uhvatila stare potpuno
nespremne. Zašto, ne mogu da razaznam. Sigurno je da bi trebalo da su ljudi, koji su mogli držati
Sestre zore u jednom položaju na nebu, pre ko će znati koliko obrtaja, bili dovoljno pametni da
prepoznaju živi vulkan. Slutim da je erupcija bila iznenadna; potpuno neočekivana. Ljudi su bili
uhvaćeni tokom odlaska na svoje dnevne poslove u kućicama, utvrdama, zanatskim dvoranama. Budeš
li uspeo navesti Ruta da sjedini te odvojene poglede, možda bismo mogli da otkrijemo koja je od
mogila bila značajna po broju ljudi u njoj, ili u njima.
„Nisam u stanju da odem do visoravni i da sam sve istražim, ali ništa me ne sprečava u tome da
promislim o mogućnostima šta bih radio da sam tamo.“
„Mi ćemo biti vaši ruke i noge“, ponudi Džeksom.
„Oni će biti vaše oči“, nadoda Menoli, pokazujući ka plamenim gušterima na poprečnim
gredama.
,,I mislio sam da ćete se složiti sa mnom“, odvrati harfista, nežno im se svima osmehujući.
„Kada biste onda voleli da probamo?“, upita Džeksom.
„Da li bi sutra bilo previše rano?“, upita harfista setno.
„Što se mene tiče, može. Pijemure, Menoli i Šara bićete mi potrebni i vi i vaši plameni gušteri!“
„Mogu srediti da i ja pođem sa vama“, reče Mirim.
 Džeksom je uhvatio Sarin izraz kao da se ograđuje i bilo mu je jasno da bi Mirimino prisustvo
bilo loše primljeno i sa njene strane, kao što je i sa njegove.
„Mislim da ne bi išlo, Mirim. Pet bi prestravila južne plamene guštere.“
,,Oh, ne budi smešan“, odvrati mu ona, tek tako odbacivši njegovo protivljenje.
„Mirim, u pravu je. Pogledaj po uvali sada. Nema ni jednog plamenog guštera koji nije
označen“, reče Menoli. „Nestaju onog trena kada vide bilo kog zmaja sem Ruta.“
„Besmislica. Imam troje od najbolje dresiranih plamenih guštera na Pernu...“
„Moram se složiti sa Džeksomom“, ubaci se harfista, smešeći se uz iskreno izvinjenje
bendenskoj zmaj-devojci. ,,I, iako se u potpunosti slažem sa tim da su tvojih troje nesumnjivo
najbolje izdresirani na Pernu, nemamo dovoljno vremena da čekamo da se južni naviknu na tvoju
Pet.“
„Pet ne mora biti prisutna...“
„Mirim, odlučeno je“, nepokolebljivo reče Robinton, bez ikakvog traga osmehu.
„Pa, to je dovoljno jasno. Pošto nisam potrebna ovde...“ Ona odtutnja iz dvorane.
Džeksom je primetio harfistin pogled za njom i oseti trenutni stid zbog njenog otvorenog
pokazivanja ćudi. Mogao je videti da je i Menoli bila potresena ovim.
„Je li njena Pet u teranju danas?“, upita harfista tiho Menoli.
„Ne bih rekla, majstor-Robintone.“
Zair je zacvrkutao na njegovom ramenu i njegovo lice postade zabrinuto. „Breke se vraća.
Trebalo je da odmaram.“
Napola je istrčao iz dvorane, nakratko se osvrnuvši da bi stavio prst na usta, a potom je brzo
uleteo u sobu. Pijemur je mirnog lica koraknuo u stranu, da bi popunio mesto koje je tako naglo bilo
upražnjeno. U odaju uzujaše plameni gušteri. Džeksom primeti Berda i Gral.
„Majstor Robinton bi stvarno trebalo da odmara“, reče Menoli, uznemireno vukući skice preko
površine stola.
„Nije se iscrpljivao“, istaknu Pijemur. „Ovo mu dođe ko hleb nasušni i voda. Hteo je da izađe iz
sopstvenog tela od dosade i od Breke za vratom, kada mu vi niste dahtali za njim. Ovo nije baš kao
da je bio na visoravni, kopajući...“
„Rekoh ti, Breke“, F'nor izgovori, a njegov glas je dolazio sa trema, dok su se on i njegova vejr-
supružnica verali uz poslednji stepenik, „sekirala si se bez ikakvog razloga.“
„Menoli, koliko dugo se majstor Robinton odmarao?“, upita Breke, prilazeći pravo ka stolu.
„Za pola mešine“, odvrati joj Pijemur, cereći se, dok je pokazivao ka vinu koje je visilo na
naslonu stolice, ,,i otišao je bez imalo protivljenja.“
Breke pogleda mladog harfistu prodorno i dugo. „Ni za tren ti ne bih poverovala, harfisto
Pijemure.“ Potom je pogledala u Džeksoma. „Jesi li i ti bio ovde celo popodne?“
„Ja? Ne, zaista. Rut i ja smo spavali, dok nas nije Mirim probudila.“
„Gde je ona?“, upita F'nor, gledajući naokolo.
„Negde napolju“, odgovori Menoli toliko ravnodušno, da je Breke pogleda sa strepnjom.
„Je liMirim bila...“, Breke stisnu usne u tanku liniju nezadovoljstva. „Dođavola sa tom
devojkom!“ Ona pogleda na gore ka Berdu, i on istog trena odzuji iz dvorane.
F'nor je sada uvijao mape, vrteći glavom u prijatnom iznenađenju.
„Vi, bando, radite za dvadesetoro, a?“, osmehnuo im se svima zajedno.
„Pa, ovaj deo od dvadesetoro je uradio dovoljno posla“, reče Pijemur, protežući ruke, dok mu
zglobovi ne zapucketaše. „Hoću da plivam, da operem znoj sa čela i mastilo sa prstiju. Hoće li još
neko?“
 Džeksom je oduševljeno prihvatio, kao i dve devojke i, uz F'norovo šaljivo prigovaranje kako
ga napuštaju, svi krenuše ka plaži. Džeksom je uspeo da zgrabi Menoli za ruku, kada su Pijemur i
Šara zamakli za okuku .
„Menoli, kako je majstor Robinton saznao?“
Ona se smejala, dok su trčali niz stazu, ali sada joj oči potamneše.
„Nisam mu rekla. Nije bilo potrebe. Ne znam kada je prokljuvio. Ali sve činjenice ukazuju na
tebe.“ „Kako?“
Uz pucketanje palcem ona mu nabroja razloge. „Da počnemo sa tim da je zmaj morao vratiti
jaje. To je bio jedini način. Najbolje bi još bilo da se radi o zmaju koji u potpunosti poznaje
bendensko zemljište za izleganje. Zmaja je morao da jaše neko ko je svim srcem želeo da vrati to
jaje, i neko ko ga je mogao pronaći!“ Poslednja odrednica činila se najhitnijom. „Sada će još više
ljudi shvatiti da si to bio ti.“
„Zašto sada?“
„Niko iz Južnog vejra nije vratio Ramotino jaje.“ Menoli mu se osmehnula i stavila mu ruku na
obraz, milo ga pljesnuvši po njemu. „Bila sam toliko ponosna na tebe, Džeksome, kada sam shvatila
šta je tebi i Rutu uspelo da izvedete! Ponosnija nego ikad, zato što nisi nadigao dževu oko toga. A
bilo je toliko bitno da Benden veruje da je neki južnjački jahač popustio i povratio Ramotino jaje...“
„Hej, vas dvoje, dolaz' te!“ Pijemurova dreka ih je omela.
„Da se trkamo?“, reče Menoli, okrenuvši se i otperjavši ka plaži.
Nije im bilo suđeno da se dugo kupaju. Brod majstor-Idarolana pojavio se ponovo, sa plavim
stegom koji se vijorio sa prednjeg jarbola označavajući dobar ulov za taj dan. Breke ih je pozvala da
pomognu da se donese dovoljno ribe za večernji obrok. Nije bila sigurna u to koliko će se sada od
onih na visoravni vratiti u utvrdu za večeru, no, kuvana riba može biti poslužena i sutradan u
rolnicama, rekla je ostalima, živahno ne obraćajući pažnju na protivljenja. Otposlala je Mirim sa
zalihama za majstor-Vansora i N'tona, koji su planirali da sebi upriliče veče posmatranja zvezda ili,
kako je Pijemur bezobrazno rekao: „Sestrica zore, sumračnih Sestrica i ponoćnih 'tica“.
„I u šta se kladite da Mirim pokušava takođe da ostane tamo preko noći, ne bi li videla da li Pet
stvarno straši južne plamene guštere?“, upitao je sa pomalo zlobnim osmehom na licu.
„Mirim zaista ima dobro izdresirane plamene guštere“, reče Menoli.
,,A i zvuče poput nje kada cacore ostalima“, dodade on. ,,E, sad to već nije fer“, odvrati Menoli,
„Ona je moja dobra prijateljica...“
,,I kao takva trebalo bi da joj objasniš da ne može upravljati svima na Pernu!“
Kako se Menoli uvredila, zmajevi počeše da iskaču u vazduhu iznad uvale, i od njihove rike
niko više ništa nije mogao čuti.
Ne behu samo zmajevi dobro raspoloženi. Atmosfera snažnog uzbuđenja i iščekivanja prožela je
celo veče.
Džeksom je bio zahvalan zbog svoje popodnevne dremke, jer nizašta na svetu ne bi voleo da
propusti veče. Tu su bili svih sedam vejr-vođa, D'ram sa nekim novostima koje su bile samo za
F’larove uši, o poslovima u Južnom vejru, i N'ton, koji beše tu samo deo večeri, jer je sa Vansorom
posmatrao zvezde. Bili su tu i velemajstori Nikat, Fandarel, Idarolan, Robinton i gospodar Litol.
Na Džeksomovo iznenađenje, trojica starovremskih vejr-vođa, G'nariš od vejra Igen, R'mart od
vejra Telgar i D'ram od Južnog vejra, behu manje zainteresovani od N'tona, T'bora, G'deneda i F'lara
za ono što bi moglo ležati sakriveno u naseobini. Starovremce je više zanimalo da istraže široka
prostranstva i udaljeni masiv, nego da iskopavaju svoju prošlost.
„To jeste prošlost“, progovori R'mart od Telgara. „Prošlo, umrlo i veoma dugo pokopano.
Moramo živeti u sadašnjosti, što je umeće kojem si nas baš ti, F’lare, naučio.“ Osmehnuo se da bi
razvejao moguću sumnju da je bilo u ovim recima bilo kakve uvredljive potke. „Pored toga, zar nisi
baš ti, F'lare, bio onaj koji je rekao da je beskorisno zamajavati glave razmišljanjem kako su naši
stari radili nešto... da je bolje da gradimo za sebe ono što je korisno u našim vremenima i
obrtajima?“
F'lar se iscerio, radostan što iz njihovih usta čuje sopstvene reči. „Pretpostavljam da se nadam
da ćemo pronaći neoštećene zapise tu negde, popuniti rupe u onome što je do nas stiglo. Možda čak i
neki korisni predmet poput dalekovida koji smo pronašli u vejru Benden.“
,,I pogledaj dokle nas je to dovelo!“, uzviknuo je R'mart, grohotom se smejući.
„Neoštećeni instrumenti bi za nas bili od neprocenjive vrednosti“, reče F’lar veoma ozbiljno.
,,A moglo bi se baš pronaći nešto od toga, majstor-Robintone“, nadoveza se Nikat zamišljeno,
„zato što je samo jedan deo te naseobine teško oštećen.“ Sve oči behu uprte u njega. „Vidite“, on
izvuče skicu celog područja, „tok lave ide ka jugu. Ovde, ovde i ovde, popucale su kupe planina i tok
je pratio kosinu zemljišta, i oticao je dalje od naseobine. Glavni vetar je takođe raznosio pepeo dalje
od tog mesta. Iz ono malo iskopavanja koje sam danas preduzeo, otkrio sam samo tanak sloj
vulkanske stroke.“
„Da li se tamo nalazi samo ova jedna naseobina? Kada su imali ceo svet pred sobom?“, upita
R'mart.
„Sutra ćemo pronaći ostale“, uveravao ih je harfista, „zar ne, Džeksome?“
„Gospodine?“, Džeksom ustade, napola zatečen ovim neočekivanim uključivanjem u glavnu
raspravu.
„Ne, ako ćemo ozbiljno, R'marte, moglo bi se dogoditi da si sasvim u pravu“, reče F'lar,
naginjući se napred preko stola. ,,I mi zaista ne znamo da li je erupcija naterala stare da napuste
visoravan odmah potom.“
„Nećemo znati ništa dok ne budemo ušli u jednu od tih mogila i otkrili šta su ostavili za sobom,
ako je uopšte to slučaj“, reče N'ton.
„Samo pažljivo, vejr-vođo“, majstor Nikat se obrati N'tonu, ali pogledom ih je sve obuhvatio.
„Još bolje, poslaću majstora zanata i nekoliko stamenih kalfi da upravljaju iskopavanjima.“
„Da pokažeš neka od umeća svog zanata, a, majstor-Nikate?“, reče R'mart. „Bilo bi nam bolje
da naučimo stvarčicu-dve o rudarenju, zar ne, majstor-rudaru?“
Džeksom uguši smeh na zapitanost, a potom negodovanje na licu majstor-rudara.
„Zmaj-jahači da se bave kopanjem rude?“
,,A zašto da ne?“, upita F'lar. „Mri će proći. Doći će nam drugi interval i prebrzo. Obećavam
vam jednu stvar, sa otvorenim Jugom, nikada više vejrovi neće zavisiti ni od koga tokom intervala.“
,,A, da, to je veoma mudra zamisao, vejr-vođo, veoma mudra“, majstor Nikat se razložno složi,
mada beše očito da će mu biti potrebno vremena da svari takvu jednu revolucionarnu ideju.
Zmajevi koji su se odmarali na obali zapevaše dobrodošlicu nekome.
N'ton ustade iznenada. „Moram se pridružiti Vansoru u našem posmatranju zvezda. To mora da
su se vratile Pet i Mirim. Moj naklon svima vama.“
„Ja ću vam osvetliti put, N'tone“, reče Džeksom, zgrabivši svetiljku i otkrivši je.
Behu dobrano van dometa sluha ostalih, kada se N'ton osvrnuo ka Džeksomu. „Ovo ti je više po
volji, zar ne Džeksome, nego da poslušno letiš u kraljevskom krilu?“
„Nisam to namerno uradio, N'tone“, Džeksom reče kroz smeh. „Samo sam hteo da vidim planinu
pre svih.“
„Ne beše nikakvih pretpostavki sada?“
 „Pretpostavki?“
N'ton ga prijateljski obuhvati za ramena, kikoćući se. „Naravno da ne, pretpostavljam da je to
bilo nadahnuto slikama plamenih guštera.“
„Planina?“
N'ton ga malo protrese. „Dobri čoveče!“
Videli su tamnu telesinu zmaja koji se namešta na plaži, a potom dva svetlucava kruga, kada se
Liot okrenuo ka njima.
„Beli zmaj ima jednu prednost noću“, reče N'ton, kada je pokazao malo bočnije od svog
bronzanog, ka Rutovoj vidljivoj koži.
Drago mi je što si naišao. Svrbi me na mestu do kog ne mogu dopreti, obrati se Rut.
„N'tone, treba mu pomoć.“
„Ostavi svetiljku kod mene, a ja ću je dati Mirim, tako da bi mogla pronaći svoj put ka utvrdi.“
Odvojili su se, kada se Džeksom pomerio ustranu da bi se pozabavio sa Rutom. Čuo je N'tona
kako pozdravlja Mirim, dok su se njihovi glasovi pronosili kroz tihi noćni vazduh.
„Naravno, Vansor je dobro“, reče Mirim zvučeći osorno. „Oči su mu zalepljene za onu njegovu
cevku. Nije ni opazio da sam došla, niti je pojeo hranu koju mu donesoh, a nije primetio ni moj
odlazak. I još nešto“, ona ja zastala, duboko udahnuvši, „Pet nije preplašila južne plamene guštere.“
,,A zašto bi?“
„Nije mi dozvoljeno da budem na visoravni kada Džeksom i ostali budu pokušali da izvuku
nekog smisla od njih.“
„Smisao? A, da, kada budu videli može li Rut izoštriti slike plamenih guštera. Pa, lično se ne bih
sekirao zbog toga, Mirim. Ima toliko drugih stvari koje možeš da radiš.“
„Bar moj zmaj nije bespolni prcoljak, jedino dobar za druženje sa plamenim gušterima!“
„Mirim!“
Džeksom je čuo hladnoću u N'tonovom glasu; odgovarala je iznenadnoj studeni koju je osetio u
sopstvenom stomaku. Mirimine drske reči su mu nanovo i nanovo odzvanjale u glavi.
„N'tone, znate našta mislim...“
Džeksom pomisli da ovo baš liči na nju, ovako da se ne obazire na upozorenje u N'tonovom
glasu.
„Ta bar bi vi trebalo“, nastavi ona još više negodujući. „Zar niste baš vi rekli F'noru i Breki da
sumnjate u to da će se Rut ikada pariti? N'tone, gde ste krenuli? Mislila sam da idete...“
„Mirim, ti ne misliš!“
„N'tone, šta nije u redu“, iznenadna panika u njenom glasu pružila je nešto utehe Džeksomu.
Ne prekidaj, obrati mu se Rut. Još uvek me svrbi.
„Džeksome?“, N'tonov zov ne beše glasan, u želji čisto da ispita, ali proneo se pozadi.
„Džeksom?“, povika Mirim. „O, ne!“ Potom ju je čuo kako beži, video truckanje svetiljke, čuo
njen plač. Baš kako to devojke i rade, prvo se izbrbljaju, potom tek promisle, a zatim cmizdre
danima. Ona će se kajati i visiće oko njega, terajući ga u međuprostor svojom potrebom da joj bude
oprošteno za svoju nerazboritost.
„Džeksome!“, N'ton je bio uznemiren.
„Da, N'tone?“, Džeksom je nastavio da revnosno češe Rutovu kičmu, pitajući se zašto ga
Mirimina surova primedba nije mučila kao što bi trebalo. Bespolni prcoljak! Kada je video N'tona
kako ide ka njemu, bio je svestan čudnog osećanja laknuća, opuštanja duboko u sebi. Sećanje na one
jahače koji su čekali na fortsku zelenu da se pari, sevnulo mu je kroz glavu. Da, biće mu lakše nego
onda kada se Rut pokazao kao nezainteresovan. Mogao je donekle žaliti što će zmaj biti uskraćen za
takvo iskustvo; no, laknulo mu je što lično neće morati da prolazi kroz to.
„Mora da si je čuo.“ Beše primese nade u N'tonovom glasu da on zapravo ništa nije čuo.
„Čuo sam. Zvuk se prenosi u blizini vode.“
„Dovraga s devojkom! Spržile je! Hteli smo da ti objasnimo... ali onda si pokupio ognjenicu, i
sad ovo. Nije se ukazala prilika...“, N'ton izbrblja objašnjenje.
„Mogu živeti sa tim. Poput Mirimine Pet, ima drugih stvari kojima se možemo baviti.“
N'ton iz dubine zaječa. „Džeksome!“ Prstima ga je snažno stegao za rame, pokušavajući dodirom
da izrazi svoje žaljenje za koje nije mogao pronaći reči.
„Nije vaša krivica, N'tone.“
„Da li Rut zna šta je rečeno?“
„Rut zna da ga leđa svrbe.“ Još dok je to izgovarao našao je za čudno što Rut nije bio nimalo
uznemiren. Tu, našao si pravo mesto. Jače malo.
Džeksom je mogao osetiti blago perutanje i suvoću, na inače opuštenoj i mekoj koži.
„N'tone, mislim da sam to pretpostavio“, nastavi on, „onog puta u vejru Fort, da nešto nije u
redu. Znam da je K'nebel očekivao da se Rut podigne za zelenom. Mislio sam, pošto je rođen mali,
da će možda sazreti kasnije od drugih zmajeva.“
„Džeksome, on više neće sazrevati!“
Džeksom je više bio dirnut istinskim žaljenjem u glasu bronzanog jahača.
,,I? On je moj zmaj i ja sam mu jahač. Mi smo zajedno!“
„On je jedinstven!“ N'tonova presuda je bila vatrena, i on pomazi Rutovu kožu sa odanim
poštovanjem. „Takođe si i ti, moj mladi prijatelju!“ On ga ponovo zgrabi za ramena, time pokazujući
sve ono što je ostalo neizrečeno. Liot je pevušio u tami iza njih i Rut, okrenuvši glavu ka bronzanom
zmaju, odgovori učtivo.
Liot je fin momak. Njegov jahač je dobar čovek. Oni su dobri prijatelji.
„Mi smo zauvek tvoji prijatelji“, reče N'ton još jednom ga skoro bolno stegnuvši po ramenu.
„Moram otići do Vansora. Jesi li siguran da ćeš biti u redu?“
„Idi, N'tone. Ja ću samo smiriti Rutov svrabež!“
Fortski vejr-vođa je oklevao za još jedan tren, pre no što se okrenuo i pošao brzo ka svom
bronzanom.
„Mislim da bi bolje bilo da namažem ulje na taj deo, Rute“, reče Džeksom. „Zapostavljao sam
te u poslednje vreme.“
Rut se osvrnu, a oči su mu svetlucale više sjajno plavo u tami. Nikada me ne zapostavljaš.
„Jesam ili se ne bi ovako perutao!“
Imao si mnogo posla!
Džeksom je našao svoj put do utvrde, pošto su mu oči bile sviknute na tropsku tamu, pronašao je
vrč u kuhinjskoj presi i vratio se nazad. Bio je svestan umora i tela i duha. Mirim je bila
najnezgodnija osoba! Da je dozvolio da im se pridruže ona i Pet... Pa, saznao bi istinu o Rutu pre ili
kasnije. Zašto Rut nije bio uznemiren zbog toga? Možda da je sam bio u potpunosti voljan da njegov
zmaj oseti taj deo svoje ličnosti, možda bi i sazreo. Proklinjao je činjenicu što im se uvek sprečavalo
da budu zmaj i jahač u punom smislu: odgajeni onako kako su u utvrdi, mesto u vejru gde je parenje
zmajeva bilo shvaćeno i prihvaćeno kao datost u životu vejra. Nije baš da je Rut bio otporan na
ljubavno iskustvo. Uvek je bio prisutan kada je on vodio ljubav.
Ja volim sa tobom i volim te. Ali, leđa me užasno svrbe.
To je bilo dovoljno jasno, pomisli Džeksom, dok je žurio kroz šumu ka zmaju.
Neko je bio sa Rutom, češući mu leđa namesto njega. Bude li to bila Mirim... Džeksom je ljutito
koračao napred. Sara je sa mnom, reče mu Rut mirno.
„Šara?“ Progutavši nerazumnu navalu ljutnje, on se uveri u njeno prisustvo. „Doneo sam ulje.
Rut ima gadno isperutano parče kože. Zapostavljao sam ga.“
„Nikada ti ne zapostavljaš Ruta“, reče ona toliko snažno, da se on nasmejao od iznenađenja.
„Da li je Mirim...“, on započe, držeći vrč s uljem tako da bi ona mogla da umoči ruku u njega.
„Jeste, i niko je od nas nije žalio, samo da ti kažem.“ Njen bes se pokaza preko previše
revnosnog trljanja Rutovih leđa da se on poče žaliti. „Izvini Rute. Poslali su Mirim nazad u Benden!“
Džeksom pogleda prema plaži ka mestu gde je Pet sletela i, zaista, više je nije bilo.
,,A ti si poslata da budeš sa mnom?“ Našao je da mu ne smeta Šara: njeno prisustvo mu je
zapravo bilo čist dobitak.
„Nisam poslata...“, Šara je zamuckivala. „Ja sam... ja sam pozvana!“ Na brzinu je završila
rečenicu.
„Pozvana?“, Džeksom prestade da utrljava ulje u Rutova leđa i pogleda je. Njeno lice beše
blago zamućeno sa tamnim mestima za oči i usta.
„Da, pozvana sam. Rut me je pozvao. Rekao je da Mirim...“
„Rekao je?“, Džeksom je prekide, kada je napokon počeo da shvata šta mu zapravo govori.
„Možeš da čuješ Ruta?“
Bilo joj je potrebno da me čuje dok si bio bolestan, reče Rut u istom trenu kada je Šara naglas
rekla, „Bila sam u stanju da ga čujem još od vremena tvoje bolesti.“
„Rute, zašto si zvao Šaru?“
Ona je dobra za tebe. Potrebna ti je. Ono što ti je rekla Mirim, i ono što ti je rekao N'ton ali
nežnije, nateralo te je da se zatvoriš. Ne volim kada ne mogu da ti čujem um. Šara će ga otvoriti za
nas.
„Da li bi učinila to za nas, Šara?“
Ovog puta Džeksom nije oklevao. Uzeo je Šaru za ruke, onako od ulja, i privukao je sebi, suviše
zadovoljan što je ona skoro njegove visine i što su joj usne tako blizu njegovim. Sve što je trebalo da
uradi beše da samo malo nakrivi glavu.
„Sve bih učinila za tebe Džeksome, sve za tebe i Ruta!“ Njene usne su se tako očaravajuće
pomerale uz njegove, dok joj na kraju poljupcima nije onemogućio govor.
Osetio je kako toplina u stomaku raščinjava hladnu zatvorenost koja je žalostila i njegovog
zmaja i njega samog - toplotu koja je imala veze sa Šarinim vitkim telom uz njegovo, mirisom njene
duge guste kose u njegovim nozdrvama, dok ju je poljubio, sa pritiskom njenih ruku na koži njegovih
leđa. A njene ruke na njegovom struku, ne behu one od iscelitelja, već one od žene koja voli.
Vodili su ljubav u blagoj toploj tami, zadovoljavajući se međusobno i u potpunosti osećajući
jedno drugo u trenu vrhunca koji je došao, svesni da je Rut voleo sa njima.
 Dvadeseto poglavlje
Na planini i u utvrdi Ruata, 18.10.15-20.10.15.

Džeksom se nije osećao lagodno, dok je posmatrao istočno lice planine. Postavio je Šaru, Ruta i
sebe tako da ga ne moraju gledati. Ostalih petoro su se namestili u širokom polukrugu oko Ruta.
Sedamnaest označenih plamenih guštera - pošto su u poslednjem momentu Sebel i Breke tražili
da budu uključeni u grupu - smestilo se na Rutovim leđima. Što više dresiranih plamenih guštera, to
bolje, zaključio je majstor Robinton, što mu je, kako je i rekao, pružilo priliku da uključi Zaira.
Glas o drevnim naseobinama na visokoj zaravni raširio se Pernom brzinom koja je zadivila čak
i harfistu. Svi su zahtevali da vide mesto. F'lar je poslao poruku sa recima da ako će već Džeksom i
Rut pokušati da podstaknu sećanja plamenih guštera, bolje bi im bilo da to urade što pre ili nikako.
Čim se Rut namestio, južni plameni gušteri započeše da dolaze u jatima, vođeni svojim
kraljicama, ponirući ka njemu, dok je on pevušio pozdrav kako mu je Džeksom rekao da uradi.
Drago im je što me vide, reče Rut Džeksomu. I srećni jer su ljudi ponovo došli na ovo mesto.
„Pitaj ih za prvi put kada su videli ljude.“
Džeksom uhvati u trenutku do Ruta sliku dolaska mnoštva zmajeva preko ruba planine. „Nisam
na to mislio.“
Znam, Rut potvdi uz žaljenje. Pitaću ih ponovo. Ne za vreme sa zmajevima, već pre mnogo
vremena, pre no što je planina rignula.
Reakcija plamenih guštera beše predvidljiva i obeshrabrujuća. Poleteli su sa svojih mesta oko
Ruta i divlje vrludali u vazduhu, cvrkućući i pišteći od užasa.
Razoračan, Džeksom se osvrnuo da bi video Brekinu podignutu ruku, a izraz snažne
usredsređenosti beše na njenom licu. On se naslonio na Ruta, pitajući se šta je uhvatilo njenu pažnju.
Menoli je takođe podigla ruku. Sedela je dovoljno blizu njega, tako da je video da su njene oči u
potpunosti zamućene. Na njenom ramenu Lepotica je stajala ukočeno, očiju koje su kolutale jarko
crvenom. Iznad njihovog kruga plameni gušteri su bučili i nastavljali svoje divlje kruženje.
Vide planinu u plamenu, reče Rut. Vide narod koji beži sa vatrom za petama. Oni su uplašeni
kao što su to i tako davno to bili. Ovo je onaj sami san koji smo snevali.
„Možeš li videti mogile? Pre no što su bile prekrivene?“, u svom uzbuđenju, Džeksom se
zaboravio i progovorio naglas.
Vidim samo ljude koji beze, na ovu i onu stranu. Ne, oni trče prema... prema nama? Rut
pogleda oko sebe kao da delom očekuje da bude pregažen, toliko živopisne behu slike plamenih
guštera.
„Prema nama, a potom kuda?“
Dole ka vodi?, ni sam Rut nije bio siguran i okrenuo je pogled prema dalekom, nevidljivom
moru.
Ponovo su uplašeni. Ne vole da se sećaju planine.
„Ništa više nego što im se sviđa da se sećaju Crvene zvezde“, reče Džeksom neobazrivo. Svi do
jednog od plamenih guštera nestaše, uključujući i one označene.
,,E, to je resilo stvar, Džeksome“, reče Pijemur zgađeno. „Ne možeš pominjati tu prokletu
Crvenu zvezdu pred plamenim gušterima. Planine koje bljuju vatru da, ali ne i crvene zvezde.“
„Nesumnjivo“, reče Sebel svojim dubokim tihim glasom, „ima trenutaka koji su utisnuti u umove
naših malih prijatelja. Kada počnu da se sećaju, sve ostalo se isključuje.“
„To je podsećanje“, reče Breke.
 „Onda je ono što nam je potrebno“, reče Pijemur, „drugo mesto koje u njima budi manje
uznemirujuće uspomene o njima. Uspomene... korisne... za nas...“
„Ne toliko to“, Menoli pažljivo odmeri svoje reči, „koliko tumačenje. Videla sam nešto. Mislim
da sam u pravu... nije velika planina ona koja je rignula, bila je to...“ Ona se osvrnu i pokaza ka
najmanjoj od tri. „To je ona koja je prasnula u našim snovima!“
„Ne, to je bila ona velika“, Pijemur joj se protivio pokazujući višu.
,,U krivu si, Pijemure“, reče Breke uz tihu sigurnost. „To je bila ona najmanja... sve je ka levoj
strani u mojim slikama. Velika planina je mnogo viša od one za koju sam sigurna da sam je videla.“
„Jeste, jeste“, reče Menoli uzbuđeno. „Važan je ugao. Plameni gušteri ne bi mogli videti tako
visoko! Seti se da su oni mnogo, mnogo niži. A vidi ugao. Prav je!“ Bila je na svojim nogama
pokazujući da bi ilustrovala ono što želi da kaže. „Narod je došao odavde, bežeći na ovamo, dalje od
najmanjeg vulkana! Došli su od onih mogila. Najvećih!“
„To je ono što sam i ja videla“, složila se Breke. „One mogile tamo!“
„Je l’ počinjemo sa ovima?“, upita F'lar sledećeg jutra, uzdišući zbog poduhvata da se iskopa
brežuljak. Lesa je stajala pored njega, osmatrajući tihe mogile sa majstor-kovačem, majstor-rudarom
Nikatom, F'norom i N'tonom. Džeksom, Pijemur, Šara i Menoli su ostali tiho po strani. „Ovu
veliku?“, upita on, ali njegove oči su išle niz paralelne redove, škiljeći od jeda.
„Mogli bi da kopamo do kraja prolaska“, kaza Lesa, pljesnuvši se svojim jahačkim rukavicama
po butini, pošto je i ona lagano i pažljivo pregledala nepoznate gomile zemlje koje su se protezale.
„Ovo je široko područje“, Fandarel reče, „široko! Ovo je veća naseobina od pomešanih utvrda
Forta i Telgara.“ Pogledao je na gore u pravcu Sestara zore. „Svi oni su došli sa onih?“ On zavrte
glavom, zaprepašćen takvom pomišlju. „Gde da počnemo da bi bilo najdelotvornije?“
„Da li to danas svi sa Perna dolaze ovamo?“, upita Lesa, kada je bronzani zmaj izbio u vazduhu
iznad njihovih glava. „D'ramov Tirot! Sa Torikom?“
„Sumnjam da bi ga mogli isključiti ako bismo to hteli, a i ne bi bilo mudro to pokušavati“,
primeti F'lar šaljivim tonom.
„Istina“, odvrati ona, a potom se osmehnu svom vejr-supružniku. „Rekla bih, da mi se dopada“,
nadoda ona iznenađena sopstvenim sudom.
„Moj brat čini sebe dopadljivim“, Šara reče istiha Džeksomu sa čudnim osmehom na usnama.
„Ali verovati mu?“ Ona lagano zavrte glavom, posmatrajući njegovo lice. „On je veoma častoljubiv
čovek!“
„On baš dobro osmatra, zar ne?“, primeti N'ton, posmatrajući kruženje tokom zmajevog laganog
spuštanja.
,,I vredno je pogleda“, odgovori F'nor, posmatrajući široko prostranstvo sa mogilama.
„Je l’ to Torik u vazduhu?“, upita majstor Nikat ukopavajući svoj vrh čizme u ogromnu mogilu.
„Drago mi je da je ovde. Poslao je po mene kada je pronašao ona rudarska okna u Zapadnom
masivu.“
„Zaboravio sam da on već ima iskustva sa rukotvorinama starih“, reče F'lar.
„On takođe ima iskusne ljude koji bi nam mogli pomoći, da ne moramo da se vraćamo
gospodarima utvrda“, reče N'ton sa znalačkim osmehom.
„Koje ne bih volela da vidim previše zainteresovane za ove istočne zemlje“, reče čvrsto Lesa.
Kada su D'ram i Torik sjahali, Tirot je odleteo dole ka travnatoj poljani na kojoj su se ostali
zmajevi odmarali na stenovitoj izbočini obasjanoj suncem. Dok su im Torik i bronzani jahač prilazili,
Džeksom je posmatrao Južnjaka sve vreme držeći na umu ono što mu je Šara rekla. Torik je bio
krupan čovek, velik poput majstor-Fandarela, i po stasu i po građi. Imao je na kosi pramenove
posvetlele od sunca, koža mu je bila izrazito tamna i, dok mu je osmeh bio širok, beše sigurne
nadmenosti u njemu koja se videla iz samog hoda, koji je nagoveštavao da smatra sebe jednakim sa
svima koji ga iščekuju. Džeksom se pitao kako će takav stav dojmiti vejr-vođe Bendena.
„Vi ste, itekako, otkrili Južni kontinent, zar ne, Bendene“, kaza on stegnuvši F’laru ruku u
pozdrav i naklonivši se uz osmeh Lesi. Svim ostalima je redom klimnuo glavom i tiho izgovorio ime,
ovlašno osmotrivši mlađe ljude koji su stajali iza njih. Kada su se njegove oči vratile nakratko ka
njegovom licu, Džeksom je znao da ga je prepoznao. Ukočio se, pošto mu se nije dopao način na koji
je Torikov pogled skliznuo sa njega, kao da se radi o nekom beznačajnom. Potom je osetio blago
Šarinu ruku na svom ramenu.
„On to radi dabi iznervirao“, reče ona veoma tiho, sa nagoveštajem smeha u glasu. ,,U većini
slučajeva to deluje.“
„Podseća me na način koji je moj brat po mleku koristio da me izaziva pred Litolom, kada je
znao da mu ne mogu vratiti“, reče on iznenadivši samog sebe sa takvim neočekivanim poređenjem.
Video je slaganje u njenom veselom pogledu.
„Nevolja je“, Torik je govorio, a njegov glas je dopirao do njih, „što stari nisu ostavili mnogo
toga za sobom. Ne ako su to mogli pomeriti na neko drugo mesto i koristiti ga. Bili su čuvaran
narod!“
„Molim?“, F’larov povik je nagnao Torika da objasni.
Južnjak slegnu ramenima. „Prošli smo kroz okna koja su napustili. Čak su izvukli šine za
rudarske vagone i držače na kojima mora da su kačili osvetljenje. Na jednom od tih mesta je bilo
veće sklonište pri otvoru“, on pokaza prema najmanjoj obližnjoj mogili, „otprilike te veličine,
pažljivo zatvoreno protiv vremena i potpuno ispražnjeno. A opet, moglo se videti gde su stvari bile
prikucane za pod. Čak su i klinove povadili.“
„Bude li takve štedljivosti i ovde“, reče Fandarel, „onda ako i nađemo nešto, to će biti u onim
mogilama.“ Pokazao je ka manjoj hrpi na rubu naseobine koja je bila najbliža toku lave. „Bilo je i
previše vrelo ili previše opasno da im se priđe za duže vreme.“
„I ako je bilo previše vrelo za prilazak, šta vas nagoni da mislite da je bilo šta preživelo jaru?“,
zahtevao je Torik.
„Zato što su mogile preživele do ovog vremena“, odgovori Fandarel kao da jedini
zdravorazumski sagledava stvari.
Torik ga je gledao za tren, a potom je šljepio kovača po ramenu. Nije obraćao pažnju na
zapanjeni pogled koji mu je uputio Fandarel, kome su ljudi imali običaj da se obraćaju sa uzdržanim
poštovanjem.
„Poen za vas, mastor-kovaču“, reče Torik. „Rado ću kopati sa vama i nadati se da ste u pravu.“
„Volela bih da vidim šta se nalazi u onim manjim“, kaza Lesa okrenuvši se i pokazavši jednu od
njih. „Ima ih toliko mnogo. Možda su bile korišćene kao male utvrde. Sigurno je da je nešto
ostavljeno iza tokom žurbe da se ode.“
,,A šta li su imali u onoliko velikim mestima?“, upita F'lar šutirajući travnatu izbočinu velike
mogile blizu sebe.
„Ima dovoljno ruku i...“, Torik napravi tri duga koraka ka gomili oruđa, „izobilja lopata i
budaka za svakoga da krene da iskopava mogilu koju želi.“ Podigao je dugačku lopatu i bacio je ka
majstor-kovaču, koji je istog maha uhvati zureći, zbunjen, u krupnog Južnjaka. Torik natovari na sebe
drugu lopatu, izabra dva budaka i bez dalje priče odmaršira prema skupini mogila koje su bile
kovačev izbor.
„Vredi li kopati ovde, ako pretpostavimo da je Torikova teorija ispravna?“, upita F'lar svoju
vejr-družicu.
„Ono što smo pronašli u dugo zaboravljenoj prostoriji u vejru Benden bilo je očigledno
odbačeno od strane starih. A, uprkos tome, rudarsku opremu mogli su koristiti i na nekom drugom
mestu. Pored toga, hoću da vidim šta ima unutra.“ Lesa je to rekla tako odlučno da se F'lar nasmejao.
„Pretpostavljam da i ja to hoću. I zaista se pitam šta su radili u prostoru ove veličine! Dovoljno
je velik da prihvati zmaja ili dva!“
„Lesa, mi ćemo vam pomoći“, reče Šara požurujući Džeksoma da pokupi alatku.
„Menoli, da pomognemo F'laru?“, F'nor upravi harfistkinju prema oruđu.
N'ton je zavrteo glavom, kada je podigao ašov i budak. „Majstor-Nikate, koja vam se najviše
dopada?“
Majstor rudar pogleda oko sebe sumnjičavo, ali pogled mu se uporno vraćao ka mogili koja je
bila najbliža planini prema kojoj su Torik i Fandarel rešeno krenuli. „Mislim da je naš dobri majstor
kovač natrapao na najbolju. Ali mi ćemo raširiti radove. I pokušati one.“ On pokaza kroz iznenadnu
odluku prema morskoj strani visoravni, gde je šest omanjih mogila činilo široki krug.
To ne beše rabota na kakvu je iko od njih bio naviknut, uprkos činjenici da je majstor Nikat
počeo kao šegrt rudar u jami, a da je majstor Fandarel i dalje boravio duge obrtaje u kovačnicama,
kada je radio na nečemu posebno zapetljanom.
Džeksom, sa znojem koji mu je liptio sa lica i tela, imao je jedva primetno osećanje da je pod
prismotrom. Ali, kada bi se naslonio na budak da se malo izduvao, ili da bi pomerio kolonije larvi
bezbedno na drugu stranu, nije mogao videti nikoga da gleda u njegovom pravcu. Smetao mu je taj
osećaj.
Krupni te posmatra, iznenada mu se obrati Rut.
Džeksom ispod ruke baci pogled ka mogili na kojoj su Torik i majstor Fandarel radili i, sasvim
sigurno, Torik je gledao u njegovom pravcu. Pored njega, Lesa je iznenadno zaječala, zabivši vrh
svoje lopate u žilavo ukorenjenu travu mogile. Ona je pregledala ruke, koje su pocrvenele i po
kojima su počeli izlaziti žuljevi.
„Prošlo je mnogo vremena od kako su one radile ovoliko teško“, reče ona.
,,A da koristite svoje jahačke rukavice?“, predloži joj Šara.
„Nekoliko trenutaka u njima i moje ruke bi plivale u znoju“, odvrati Lesa, iskrivivši lice.
Pogledala je ka ostalim radnim grupama i, smejući se za sebe, ljupko se povila ka mogili. „Koliko
god da mi se ne sviđa otkrivanje ovog mesta više nego što je potrebno, mislim da ćemo morati da
regrutujemo snažne ruke i leđa.“ Ona vesto uhvati splet larvi i prenese ih ka jednoj strani,
posmatrajući ih kako se ponovo uvlače u bogato sivo-crno tie. Ona obrisa čestice između palca i
kažiprsta. „Poput pepela. Prašnjavo. Nikada nisam mislila da ću se ponovo baviti u pepelu. Jesam li
ti ikada rekla, Džeksome, da sam čistila kamin u Ruati onog dana kada je stigla tvoja majka?“
„Niste“, odvrati Džeksom, iznenađen ovom neočekivanom prisnošću. „Ali opet, samo je
nekolicina njih ikada i pomenula moje roditelje preda mnom.“
Lesa se uozbiljila. „Sad, pitam se zašto sam se setila Faksa...“, reče ona, gledajući u Torikovom
pravcu i nadodajući, više za sebe nego za Džeksoma i Šaru, „sem što je i on bio častoljubiv. No, Faks
je pravio greške.“
„Kao što je bilo uzimanje Ruate od njene punopravne krvne linije“, reče Džeksom, huknuvši
kako je zamahnuo budakom.
„To je bila njegova najgora pogreška“, reče Lesa sa snažnim zadovoljstvom. Potom je primetila
kako Šara zuri u nju i nasmešila se. „Koju sam ja ispravila. Oh, Džeksome, zaustavi se za tren.
Iscrpljuje me tvoj polet.“ Ona obrisa znoj sa čela. „Jašta, mislim da ćemo morati da dovučemo neka
snažna leđa. Bar za moju mogilu!“ Ona je potapka skoro s ljubavlju. „Ne može se ni pretpostaviti
koliko je debeo sloj pokrivača. Možda“, zabavljala ju je ta pomisao, „mogile uopšte i nisu velike,
nego su samo prekrivene ogromnim slojem. Moglo bi se desiti da završimo sa nečim ne većim od
ver-rupe pored sveg našeg kopanja.“
Džeksom, svestan Torikovog nadzora, nastavio je da kopa, iako su ga bolela ramena, a ruke mu
bile vrele i ukočene od žuljeva.
Baš tad, Šarinih dvoje plamenih guštera iskočiše u vazduhu, ćurličući jedan na drugog kao da ne
razumeju šta njihova prijateljica radi. Lako su sleteli na mesto gde je Šara upravo počela da kopa,
njihove snažne prednje noge podigoše prašinu sa svih strana, a njihove zadnje noge su je odbacivale
dalje sa puta. Oni su iskopali skoro dužinu ruke dok su ih Lesa, Šara i Džeksom posmatrali u čuđenju.
„Rute? Bili nam pomogao?“, pozva ga Džeksom.
Beli zmaj poslušno se podiže sa svog sunčanog mesta i prelete ka svom prijatelju, sa očima koje
su počinjale da se vrte mnogo brže od Ijubopitljivosti.
„Hoćeš li da kopaš rupe za nas, Rute?“
Gde? Ovde? Rut je pokazivao levo od plamenih guštera, koji nisu prestajali sa svojim radom.
„Mislim da nije važno gde, hoćemo samo da vidimo šta trava prekriva!“
Čim su ostali zmaj-jahači videli šta Rut radi, odmah su pozvali svoje zmajeve. Čak se i Ramot
osetila pozvanom da pruži pomoć, sa Lesom koja ju je svim srcem hrabrila.
,,E, u ovo nikad ne bih poverovala“, Šara reče Džeksomu. „Zmajevi kopaju?“
„Lesi nije bilo ispod časti da kopa, zar ne?“ „Mi smo ljudi, ali oni su zmajevi!“
Džeksom nije mogao da suzdrži smeh na njenu nevericu.
„Imaš pogrešno viđenje zmajeva, pošto si živela među starovremskim lenjim zverima.“ Uhvatio
ju je oko struka, povukao ka sebi, pre no što je osetio da se ukočila. Pogledao je u Torikovom
pravcu. „Ne gleda, ako je to ono zbog čega brineš.“
„Ni ne mora“, ona pokaza ka nebu, „ali njegovi plameni gušteri gledaju. Pitala sam se gde su.“
Trojac plamenih guštera, zlatna kraljica i dva bronzana, kružili su lenjo iznad njih dvoje.
„Pa? Samo ću popričati sa majstor-Robintonom da posreduje...“
„Torik ima druge planove za mene...“
„Zar ja nisam uključen u tvoje planove?“, upita on osetivši iznenadni šok.
„Znaš da jesi što je razlog... što smo voleli jedno drugo. Želela sam da te imam dok mogu.“
Šarin pogled je bio zabrinut.
„Zašto bi se onda on mešao? Moj položaj je...“, Džeksom je uze za obe ruke, i zadržao ih kada
je pokušala da ih izvuče.
„Nema on neko mišljenje o mladim Severnjacima, Džekome. Ne, pošto je morao da se nosi sa
buljucima mlađih sinova u poslednja tri obrtaja, koji su stvarno“, Šara je zvučala ljutito, „spremni da
isprobaju strpljenje harfiste. Znam da nisi poput njih, ali Torik...“
„Dokazaću se pred Torikom, ne beri brige.“ Džeksom primače njene ruke usnama, gledajući je u
oči, odlučan da silom svoje volje protera nesreću iz njenog pogleda. ,,I uradiću to kako treba, preko
Litola i majstor-Robintona. Ti ćeš biti moja gospa, hoćeš li, Šara?“
„Džeksome, znaš da hoću. Sve dok mogu...“
„Sve dok smo živi...“, on je ispravi, stežući joj ruke dovoljno snažno da bi je naterao da zadrhti.
„Džeksome! Šara!“, povika Lesa koja je previše bila obuzeta Ramotinim radom da bi primetila
njihov tihi razgovor.
Džeksom je osetio kako se Šarine ruke migolje, ali, pošto je odlučio da se suprotstavi Toriku u
svoj njegovoj nadobudnosti, nije nameravao da ustukne pred Lesom. Čvrsto je držao Šaru kada su se
okrenuli ka vejranki.
„Dođite i vidite. Ramot je udarila u nešto čvrsto. I to ne liči na stenu...“
Džeksom povuče Šaru ka blagom nagibu prema Lešinom boku mogile. Ramot je sedela na
zadnjim nogama, terajući pogledom Lesu da zirne u jarak koji je iskopala svojim prednjim nogama.
„Pomeri malo svoju glavu, Ramot. Zaklanjaš mi svetio“, reče Lesa. „Evo, uzmi moju lopatu,
Džeksome, pa da vidimo šta ti misliš. Raščisti to još malo.“
Džeksom uskoči u jarak koji mu je bio visok do polovine butina. „Čini se dovoljno čvrstim“,
reče on, navalivši se svom težinom dole, pre no što je udario lopatom. „Zvuči li kao kamen?“ No,
nije tako zvučalo. Lopata je udarila uz zveket. Sastrugavši poduži deo, Džeksom se pomeri u stranu
da bi svi mogli da vide.
„F’lare, dolazi ovamo! Stigli smo do nečega!“
,,I mi takođe!“, dođe likujući odgovor vejr-vođe.
Međusobno su pregledali jarke koje su iskopali zmajevi i koji su otkrili skoro isti materijal, sem
što je u F’larovom slučaju stenolika tvar na sebi imala ćilibarsku ploču umetnutu u zakrivljenju
mogile. Konačno je majstor kovač podigao svoje ručerde iznad glave i razdrao se za tišinu.
„Ovo nije delotvorna upotreba vremena i snage.“ Od Torika, u skoro prezrivom slaganju, dođe
grohotan smeh. „Nije smešno“, reče kovač najozbiljnije. „Usredsredićemo se na Lešinu mogilu pošto
je manja. A onda ćemo poraditi na majstor-Nikatovoj, a potom...“ On pokaza ka sopstvenoj, kada ga
je Torik prekinuo.
„Sve u jednom danu?“, upita on, ponovo tonom oholog izrugivanja koji je Džeksomu išao na
živce.
„Naravno da ćemo uraditi onoliko koliko možemo, dakle, hajde da počnemo!“
Džeksom je zaključio da je kovač izabrao da ne obraća pažnju na Torikov stav, što i za njega
samog beše primer da se prati.
Takođe dokazalo se nedelotvornim da više od dvoje zmajeva budu uposleni na Lesinoj maloj
mogili, pošto je jedva bila duža od jednog zmaja. Tako da su F'lar i N'ton požurili svoje bronzane da
pomognu majstor-Nikatu. Do popodneva zakrivljene strane Lešine mogile bile su otkopane do
prvobitnog tla doline. Šest ploča, tri na luku zaobljenog krova, mamile su, ali su njihove površine,
nekada nesumnjivo providne, sada bile teško izgrebane i potamnele. Pokušaj da vide u unutrašnjost
behu uzaludne. Razočaravajuće, ali nijedan otvor nije bio pronađen na dugoj strani, tako da je jedan
od krajeva na brzinu iskopan. Zmajevi, uprkos sivo-crnoj prašini koja je sada prekrila njihove kože,
nisu pokazali ni znaka od umora, a prilično ih je zanimao ovaj nezgodni zadatak. I ubrzo ulaz beše
iskopan.
Vrata, sačinjena od neprozirne vrste materijala korišćenog na krovnim pločama, klizila su preko
otvora na šinama. Prvo su morali biti očišćeni prljavštinom zamašćeni kanali i ulje za kožu zmajeva
se moralo naneti na klizače pre no što su vrata mogla biti izgurana dovoljno široko da bi dozvolila
ulaz. Lesu, pripremljenu da prva uđe, zaustavila je ruka kovača.
„Čekaj! Vazduh unutra je loš od starosti! Pomiriši! Pusti prvo da uđe svež. Mesto je bilo
zatvoreno za ko zna koliko obrtaja!“
Kovač, Torik i N'ton, navališe se na vrata i poguraše ih da se skroz otvore. Vazduh koji je
izašao zaudarao je, i Lesa je ustuknula, kijajući i kašljući. Mutni četvorougli zatamnjene svetlosti
padoše na prašnjavi pod, dodirnuše napukle i vlažne zidove. Dok su Lesa i F'lar, praćeni od ostalih,
ulazili u malu građevinu, prašina se kovitlala oko njihovih čizama.
„Zašto li je služila?“, upita ona prigušenim glasom.
Torik, bespotrebno sagnuvši glavu, pošto je dovratak bio za šaku viši od njega, pokaza ka
udaljenom ćošku, ka sada vidljivim ostacima širokog drvenog rama.
„Neko je mogao spavati na tome!“ Okrenuo se ka drugom ćošku, i uz iznenadni pokret koji Lesu
natera da uzdahne, povi se i podiže sa predmetom koji joj potom pokaza. „Blago iz prošlosti!“
„To je kašika!“ Lesa je podiže da bi je svi videli, a potom prstima pređe preko nje. „Ali od
čega je to napravljena? To nije metal koji sam ikada videla. Sigurno je da nije drvo. Više je... poput
ploča, i vrata, samo providna. No, jaka je“, i ona pokuša da je savije.
Kovač je tražio da pregleda kašiku. „Čini se da su od istog materijala. Kašike i prozori, a?
Hm!“
Preplavljeni osećanjem strahopoštovanja zato što su unutar takvog jednogdrevnogmesta, svi
započešedapregledajuunutrašnjost. Police i ormarići nekada su visili na zidovima, sudeći po
tragovima boje koje su ostavile obrise. Građevina je nekada bila izdeljena na deiove i bilo je
različitih udubljenja u čvrstom materijalu poda, koja su pokazivala da su ogromni nepokretni
predmeti stajali na raznim stranama. U jednom ćošku, Fandarel je otkrio kružne odvode, koji su
vodili nadole. Kada je proverio spoljašnjost, pretpostavio je da je cevovod išao kroz zidove i
podzemlje. Jedan od njih, pomenuo je, nesumnjivo je bio za vodu. Ali ostale četiri su ga zbunila.
„Sigurno je da ne mogu biti sve prazne!“, reče Lesa tužnim tonom, pokušavajući da sakrije
razočarenje koje su svi, bar je Džeksom tako nagađao, osećali.
„Može se pretpostaviti“, reče Fandarel živahnim tonom kada su napustili Lešinu građevinu, „da
je takođe većina ovakvih bila odaje za život starih. Oni su, osećam, poneli sve svoje lične stvari sa
sobom. Mislim da bi onda trebalo da posvetimo više truda na veća ili mnogo manja mesta.“
Potom, bez da sačeka da vidi slažu li se ostali sa njegovim mišljenjem, kovač je odmarširao
pravo ka prekinutom iskopavanju Nikatove mogile. Ova građevina je bila četvrtasta i čim su
dovoljno otkrili vrh da primete iste krovne ploče, usredsredili su svoje napore ka unutrašnjosti.
Tropska noć je brzo padala, kada su napokon otkrili ulaz, ali nisu mogli dobro očistiti kanale kod
vrata, te su ih mogli samo malo odškrinuti. Jedva da su mogli razaznati neke ukrase na zidovima.
Niko se nije setio da donese svetiljke sa sobom i ovo drugo razočarenje im je izvuklo poslednje
deliće snage, tako da niko čak nije ni predložio da se otpošalju plameni gušteri po osvetljenje.
Naslanjajući se na poluotvorenu ploču, Lesa se umorno nasmeja i pogleda koliko je zaprljana.
„Ramot kaže da je umorna i prljava, i da hoće da se kupa.“
„Nije jedina“, F’lar se odmah složi. Uzaludno je pokušao da zatvori vrata, a potom se nasmejao.
„Ne verujem da će se bilo šta dogoditi preko noći. Nazad u utvrdu Uvala.“
„Hoćeš li nam se pridružiti, Toriče?“, upita Lesa, isturivši glavu da bi pogledala u velikog
Južnjaka.
„Mislim da neću večeras, Lesa. Imam utvrdu da se njome bavim i ne mogu uvek sebi ugađati“,
reče on. Džeksom vide Južnjakove oči na sebi, što je značilo da se ovo očigledno odnosilo na njega.
„Ako sve bude po starom, vratiću se sutra na neko vreme da vidim da li se Fandarelova mogila
pokazala boljom. Da li da dovedem još snažnih ruku i poštedim vaše zmajeve?“
„Poštediš zmajeve? Oni uživaju mnogo“, reče Lesa. „Meni je potrebno olakšanje. Fiare, šta ti
misliš? Ili da dovučemo neke od bendenskih jahača?“
„Mogu da ispoštujem to što želite ovo da zadržite za sebe“, Torik nastavi mirno, očiju uprtih u
F'lara.
„Ova visoravan će morati da bude dostupna svima“, reče F'lar, ne obazirući se na Torikov
nagoveštaj. ,,A pošto zmajevi uživaju u iskopavanju...“
„Voleo bih da dovedem sutra sa sobom Beneleka, F'lare“, reče majstor kovač, trljajući svoje
uprljane ruke i tresući prašinu sa svoje odeće. „Još dvojicu momaka sa dobrim točkićima u glavi...“
 „Dobrim točkićima u glavi? Da, biće vam potreban buljuk takvih da bi razlučili šta su vam sve
stari ostavili“, odvrati Torik, uz blagi nagoveštaj prezira u glasu. „Kada ste spremni. D'rame?“
Iz nekog razloga Torikovo ponašanje prema starom vejr-vođi beše sa mnogo više poštovanja
nego prema bilo kome drugom. Bar za Džeksomove osetljive uši. U sebi je ključao zbog Torikove
aluzije da on ne upravlja sopstvenom utvrdom, već udovoljava sebi. Ključao je zato što je to bilo
istinito. A opet, zašto bi, tražio je utehu u sebi, bilo ko očekivao od njega da se krotko vrati u Ruatu,
koja je napredovala pod Litolovom dobrom upravom, kada se sve uzbuđenje ovog sveta dešavalo baš
ovde? Osetio je Šarine prste oko svoje ruke, i podsetio se svog poređenja između Torika i Dorsa.
„Imaću muka sad da očistim Ruta“, reče on tužno uzdahnuvši, kada je sklonio Šarine prste sa
svoje ruke i čvrsto ih stegao, povukavši je ka Rutu.
Kada su zmajevi izbili iz međuprostora nad Uvalom, na plaži se moglo videti harfistino visoko
obličje, a njegovo nestrpljenje da sazna šta su pronašli, iskazali su plameni gušteri koji su se
vrtoglavo uvijali oko njega. Kada je ugledao u kakvom je stanju grupa, i koliko su željni da se
okupaju, on se jednostavno skinuo i zaplivao od jednog do drugog, slušajući njihove izveštaje.
Kada se sve uzme u obzir, beše to jedna obeshrabrena grupa koja je sedela oko vatre te večeri.
„Nema jemstva, zar ne“, kaza harfista, „da čak i ako budemo imali snage da iskopamo sve te
stotine mogila, da ćemo pronaći bilo šta ostavljeno od vrednosti.“
Lesa podiže svoju kašiku uz smeh. „Nema prave vrednosti, ali zaista osećam ogromno uzbuđenje
što držim nešto što su mogle koristiti moje pretkinje pre stotina obrtaja!“
„Takođe je i od dobre izrade“, odvrati Fandarel, učtivo uzevši maleni predmet i ponovo ga
ispitavši. „Zadivljen sam materijalom.“ On se nagnuo prema vatri da bi je bolje osmotrio. „Samo
kada bih mogao...“, i on posegnu za svojim kratkim nožem.
,,A, nećeš, Fandarele“, reče Lesa u strahu i uze nazad predmet. „Bilo je tamo drugih trica i
kučina od iste stvari, odbačenih u mojoj građevini. Pravi oglede nad njima.“
„Je li to sve što imamo od starih, njihove trice i kučine?“
„F’lare, podsetiću te“, reče Fandarel, „njihovi otpaci su se već pokazali kao vredni.“ Kovač
tada pokaza prema tački na kojoj je stajao Vansorov dalekovid. „Ono što su ljudi jednom naučili da
rade, može se ponovo naučiti. Trebaće vremena i ogleda ali...“
„Prijatelji moji, tek smo počeli“, nadoveza se Nikat, čiji polet nije splasnuo. kao što naš dobri
kovač kaže, možemo učiti čak i iz njihovih otpadaka. Uz vašu dozvolu, vejr-vođe, voleo bih da
dovedem neke od iskusnih timova i da krenemo da sistematično vršimo iskopavanja. Može biti da
ima valjanih razloga za sistem razvrstavanja po veličini. Svaka gomila je mogla pripadati nekom od
zanata ili...“
„Nije valjda da veruješ u ono, kako je Torik i nagovestio, da su nosili sve sa sobom?“, upita
F’lar.
„To je nebitno“, odgovori Nikat, odbacivši Torikove tvrdnje. „Na primer, krevet im je bio
nepotreban zato što su znali da mogu naći drvo gde god da krenu. A opet, kašičica je ostala, zato što
su ih mogli napraviti još. Može biti još nekih stvari, beskorisnih za njih, koje bi mogle jako lepo
upotpuniti delove zapisa koji nedostaju, koji jesu opstali do naših vremena, u kakvom god da su
stanju. Prijatelji moji, samo razmislite“, Nikat je pritisnuo prst uz nos, zaverenički zatvorivši oko,
„koliko mnogo stvari su morali da iznesu iz tih građevina posle erupcije. Oh, naći ćemo mi stvari, ne
berite brige!“
„Jašta, morali su da ponesu ogromne tovare iz tih građevina posle erupcije“, šapnuo je Fandarel,
mršteći se kada je spustio svoju bradu duboko zamišljen. „Gde su odneli svoju imovinu? Sigurno je
da nisu odmah osnovali utvrdu Fort!“
 „Tačno, gde su otišli?“, upita F'lar, zbunjen.
„Po onome što možemo reći iz slika plamenih guštera, krenuli su prema moru“, ubaci se
Džeksom.
,,A more nije moglo biti bezbedno mesto“, nadoveza se Menoli.
„More nije“, reče F'lar, „ali ima mnogo prostora između visoravni i mora.“ Za trenutak je
posmatrao Džeksoma. „Možeš li navesti Ruta da otkrije preko plamenih guštera gde su otišli?“
„Da li to znači da ja ne mogu vršiti temeljnija iskopavanja?“, upita Nikat zazvučavši ljutito.
„Naravno da možeš, ako imaš ljudi za to.“
„Imam“, odgovori Nikat pomalo sumorno. „Sa tri zatvorena rudnika.“
„Mislio sam da si počeo da ponovo otvaraš okna koja je Torik pronašao u Zapadnom masivu?“
„Ispitivali smo ih, da bi bili sigurni, ali moja Dvorana još uvek nije postigla rudarski dogovor
sa Torikom.“
„Sa Torikom? Je l’ on drži te zemlje? One su previše ka jugozapadu, dobro iza Južne utvrde“,
reče F'lar naglo zainteresovan.
„Jedna njegova grupa istraživača je otkrila okna“, reče Nikat, dok je pogledom šetao od
bendenskog vejr-vođe ka harfisti, a potom prema kovaču.
„Rekla sam ti da je moj brat častoljubiv“, Šara se tiho obrati Džeksomu.
„Istraživačka grupa?“, F'lar je izgledao kao da se ponovo opustio. „To onda nije deo utvrde. U
svakom slučaju, rudnici potpadaju pod tvoju nadležnost, majstor-Nikate. Benden podržava tvoju
odluku. Sutra ću samo popričati sa Torikom.“
„Mislim da bi trebalo“, Lesa je rekla, ispruživši ruku ka F'laru da joj pomogne da ustane sa
peska.
„Nadao sam se da ćete podržati moju Dvoranu“, reče rudar naklonivši se zahvalno, dok su mu
prepredene oči caklile na svetlosti vatre.
„Rekao bih da smo preterali sa razgovorom“, primeti harfista.
Zmaj-jahači se brzo pokupiše, N'ton da odnese majstor-Nikata u utvrdu Krom iz koje je trebalo
da ga pokupe sledećeg jutra. Robinton je poveo majstor-Fandarela sa sobom ka utvrdi. Pijemur je
odvukao Menoli da provere Glupana, ostavivši Džeksoma i Šaru da ugase vatru i raščiste plažu.
„Tvoj brat ne namerava valjda da drži ceo jugozapad, zar ne?“, upita je on kada su se ostali
rasuli.
„Pa, ako ne sve, onda onoliko koliko može“, odgovori ona smejući se. „Džeksome, nisam mu
neverna kada ti govorim ovo. Imaš sopstvenu utvrdu. Ne želiš zemlje sa Juga. Ili želiš?“
Džeksom porazmisli o tome.
„Ne želiš, zar ne?“, Šara je zvučala uznemireno i stavila je svoju ruku na njegovu.
„Ne, ne želim“, reče on. „Ne želim, koliko god da volim ovu uvalu, ne želim je. Danas na
visoravni, bio sam spreman da dam sve za hladni povetarac sa Ruatanskih planina ili da se zagnjurim
u svoje jezero. Rut i ja odvešćemo te tamo - to je tako divno mesto. Samo zmaj može do nje dopreti s
lakoćom.“ Podigao je pljosnat oblutak i bacio ga preko tihih talasa koji su zapljuskivali beli pesak
plaže. „Ne, ne želim južnu utvrdu, Šara. Rođen sam u Ruati i odrastao sam u njoj. Lesa me je
posredno podsetila na to ovog popodneva. Takođe me je podsetila i na cenu koja je plaćena da bih
bio ono što sam i na ono sve što je učinila da bi osigurala da ostanem gospodar Ruate. Ti shvataš, zar
ne, da je njen sin, FTesan, sa pola ruatanske krvi u sebi. To je više od onoga što ja imam.“
„Ali, on je zmaj-jahač!“
„Jeste, i odgojen u vejru, po Lešinom izboru, tako da bih ja ostao neosporivi gospodar Ruate. I
bilo bi mi bolje i da počnem da se kao takav i ponašam!“ Ustao je i podigao Šaru.
 „Džeksome?“, i njen glas je bio sumnjičav, „šta ćeš učiniti?“
Stavio je obe ruke na njena ramena, gledajući je pravo u oči. „Takođe, i ja imam utvrdu da
vodim, kao što me je i podsetio tvoj brat...“
„Ali potreban si ovde, sa Rutom. On je jedini koji može pronaći smisao u slikama plamenih
guštera...“
,,I sa njim, mogu obavljati obe dužnosti. I voditi svoju utvrdu i udovoljavati sebi. Videćeš!“
Privukao ju je bliže da bi je poljubio, ali iznenada ona se ote od njega, pokazujući preko njegovog
ramena, dok je njeno lice oslikavalo povređenost i gnev. „Šta nije u redu? Šara, šta sam uradio?“
Ona pokaza prema drvetu sa koga su dva plamena guštera posmatrala pažljivo.
„Ovo su Torikovi. Posmatra me. Nas!“
„Odlično! Hajde da mu ne ostavljamo nikakve nedoumice o mojim namerama prema tebi!“
Ljubio ju je dok nije osetio da mu njeno ukočeno telo odgovara, dok se gnev na njenim usnama nije
pretočio u želju. „Dao bih mu još više da vidi, ali hoću ove večeri da se vratim u Ruatu!“ On brzo
navuče svoju opremu za letenje i pozva Ruta. „Šara, vratiću se ujutru. Reci ostalima, hoćeš li?“
Je V moramo da idemo?, upita Rut u trenutku kada je savijao svoju prednju nogu za Džeksoma
da ga uzjaše.
„Vratićemo se uskoro, Rute!“ On je odmahnuo Šari, razmišljajući o tome koliko izgleda
napušteno stojeći tako pod svetlošću zvezda.
Mir i Tala odkružile su jednom sa Rutom, zviždućući toliko vedro, da je znao da ona prihvatila
njegov nagli odlazak.
Njegova iznenadna potreba da se vrati u Ruatu i da pokrene formalnosti svog potvrđivanja za
gospodara utvrde, nije bila u potpunosti pokrenuta Torikovim bockanjem. Njegovo lično suspregnuto
osećanje odgovornosti se probudilo zahvaljujući Lesinim neobičnim žalom na mogili. No, takođe mu
je palo na pamet, na ognjenom boku planine, da bi čovek od Litolove životnosti i iskustva mogao da
nađe da su tajne visoravni dovoljan izazov koji bi zamenio Ruatu. Povratak u mesto rođenja je imao u
sebi istu onu odliku rešenosti kao i kada je doneo odluku da spase jaje.
Zamolio je Ruta da ih odvede u Ruatu. Oštra studen međuprostora je u trenu bila zamenjena
vlažnom, kada su ušli u ruatansko nebo, olovno i puno finih nežnih pahulja koje mora da su padale
već neko vreme, pošto su napravile nanose u jugoistočnim uglovima dvorišta.
Voleo sam sneg, reče Rut, kao da samog sebe ohrabruje da prihvati povratak.
Vilt ih je pozdravio sa plamen-visija, iznenađeno im poželevši dobrodošlicu. Polovina plamenih
guštera utvrde prasnuše u vazduhu oko njih, okruživši ih promuklim pozdravima i gomilama
odcvrkutanih žalbi na sneg.
„Nećemo ostati dugo, prijatelju moj“, Džeksom umiri Ruta i zadrhta od vlažne hladnoće čak i u
toploj opremi za letenje. Kako je mogao zaboraviti koje je godišnje doba ovde?
Rut se prizemljio u dvorištu baš kada su se dveri velike dvorane otvorile. Litol, Brend i Fajnder
pojurili su ka stepenicama.
„Je li sve u redu, Džeksome?“, povika Litol.
„Jeste, Litole, jeste. Mogu li se upaliti vatre u mojim odajama? Zaboravio sam da je zima ovde.
Rut će osetiti razliku čak i preko svoje zmajske kože!“
„Naravno, naravno“, reče Brend, trčeći preko dvorišta prema kuhinji, izvikujući slugama da
donesu ugalj, dok su ga Litol i Fajnder žurno vodili uz stepenice. Rut je poslušno pratio
domostrojitelja.
„Prehladićeš se ovako menjajući klimu“, Litol je govorio. „Što nisi proverio? Šta te je dovelo
nazad?“
 „Zar nije vreme da se više vratim?“, upita Džeksom, krećući se ka ognjištu, da bi potom skinuo
svoje jahačke rukavice i stavio ruke nad vatru da bi ih zagrejao. Potom prasnu u smeh, kada su mu se
ostalijpridružili. „Tačno, za ovim kaminom!“
„Šta? Za ovim kaminom?“, upita Litol, nalivajući vino za svog štićenika.
„Ovog jutra, na vrelom suncu visoravni, dok smo iskopavali jednu od mogila koju su nam stari
ostavili da razbijamo glavu oko nje, Lesa mi je rekla da je vadila pepeo iz ovog kamina onog dana
kada je moj neožaljeni otac, Faks, doveo moju majku, gospa Džemu u ovu utvrdu!“ On podiže svoju
čašu da nazdravi u sećanje na majku koju nikad nije upoznao.
„Što te je posredno podsetilo da si sada gospodar Ruate?“, interesovao se Litol, blago
nakrivivši usta. Njegove oči, koje su se Džeksomu ranije činile toliko bezizražajnim, zacakliše se na
svetlosti vatre.
„Da i pokazalo mi gde bi čovek tvoje nadarenosti sada mogao biti bolje upotrebljen, gospodaru
Litole.“
,,Oh, reci mi više“, odvrati Litol, pokazujući ka teškoj izrezbarenoj stolici, koja je bila
nameštena na najboljem mestu do kamina.
„Nemoj da zauzimam tvoje mesto u stolici“, reče Džeksom učtivo, primetivši da su jastuci još
uvek nosili ulegnuća od zadnjice i butina.
„Mislim da si se ti nameračio da uzmeš mnogo više od toga, gospodaru Džeksome.“
„Ne bez dužnog poštovanja“, odgovori on, dovukavši malu šamlicu pored stolice za sebe. ,,I
izazova koji ide uz to.“ Laknulo mu je zbog Litolove spokojne reakcije. „Jesam li, gospodine,
spreman sada da budem gospodar Ruate?“
„Misliš, jesi li obučen za to?“
,,I na to mislim, ali imao sam na umu okolnosti zbog kojih mi se činilo mudrijim da Ruatu
ostavim u tvojim rukama.“ „Jakako, jesi.“
Džeksom je pažljivo posmatrao Litola da bi video ima li ikakve usiljenosti u načinu na koji je
odgovorio.
„Okolnosti su se zaista promenile u prošle dve sezone“, Litol se skoro nasmejao, „velikim
delom zahvaljujući tebi.“
„Meni? Ah, ta prokleta bolest. Dakle, nema prave prepreke da bih bio proglašen gospodarom
utvrde?“
„Ne vidim nijednu.“
Džeksom je čuo harfistino tiho zadržavanje daha, ali pomno je posmatrao Litola.
„Dakle“, Litol se skoro osmehnuo, „mogu li znati šta te je poteralo? Sigurno je da nije samo u
pitanju uviđanje da je pritisak popustio na Severu? Da nije ona lepa devojka? Beše, Šara se zove?“
Džeksom se nasmeja. „Ona jeste veliki deo moje žurbe“, blago je naglasio poslednju reč, a
potom je uhvatio Fajnderov cerek krajičkom oka.
„Ona je, beše, sestra Torika od Južne utvrde?“, Litol je nastavljao dalje, pretresajući
prikladnost braka sa njom.
„Jeste, i reci mi, Litole, je li bilo ikakvih kretanja u pravcu Torikovog potvrđivanja za velikog
gospodara utvrde?“
„Ne, niti je bilo ikakvih glasina da je to tražio.“ Litol se namrštio, dok je razmišljao o toj
okolnosti.
„Gospodaru Litole, šta misliš o Toriku?“
„Zašto pitaš? Sigurno je da je u pitanju prikladan brak, čak i ako on nema položaj koji odgovara
tvom.“
 „Njemu nije potreban položaj. On ima častoljublje“, izgovorio je ovo sa dovoljno zlobe da bi
privukao punu pažnju i staratelja i harfiste.
„Još od kako je D'ram postao vejr-vođa Južnog vejra“, napomenu Fajnder u tišini koja je
nastupila, „čuo sam da se priča da nijedan čovek bez utvrde nije odbijen.“
„Da li im obećava da drže onoliko zemlje koliko mogu?“, upita Džeksom, toliko se brzo
osvrnuvši ka Fajnderu, da se ovaj trgnuo od iznenađenja.
„Nisam siguran...“
„Dvojica od sinova gospodara Grogea su otišli“, reče Litol zamišljeno stisnuvši donju usnu, ,,i
koliko sam razumeo od njega je to da će oni držati zemlju. Naravno, oni će zadržati svoj nasleđeni
položaj gospodara. Brende, šta je Dorsu obećano?“, upita on, kada se domostrojitelj vratio.
„Dors? Je li otišao na jug u potrazi za utvrdom?“, Džeksom se zasmeja od olakšanja i čuda.
„Nisam video razloga da mu uskratim tu mogućnost“, Litol odgovori smireno. „Nisam ni
pomišljao da ćeš se tome protiviti. Brende? Šta mu je obećano?“
„Mislim da mu je rečeno da može imati zemlje onoliko koliko hoće. Ne verujem da je reč
utvrda isplivala u razgovoru, a opet, ponuda je došla preko nekog od južnjačkih trgovaca, ne pravo
od Torika.“
„Opet, ako ti čovek ponudi zemlju, bićeš mu zahvalan i podržati ga protiv onih koji ti je nisu
dali, zar ne?“, upita Džeksom.
„Tačno, zahvalnost bi bila razumljivo izražena preko odanosti.“ Litol se pomerio uznemireno,
razmatrajući drugu stranu ove situacije. „Međutim, jasno je rečeno da su najbolje zemlje suviše
daleko od zaštite vejra. Dorsu sam dao jedan od naših starih bacača plamena, u dobrom stanju,
naravno, uz dodatne mlaznice i creva“, nadoda on.
„Sve bih dao da gledam Dorsa na otvorenom tokom padanja niti bez zmaj-jahača u vidokrugu“,
reče Džeksom.
„Ako je Torik toliko prepreden koliko se čini da je“, reče Litol, „to bi moglo biti konačno
razmatranje toga ko može imati utvrdu.“
„Litole“, Džeksom ustade, ispivši ostatak vina, „vratiću se noćas. Naša krv još uvek nije
dovoljno snažna za snežnu oluju u Ruati. A i Rut i ja imamo sutra da obavimo jedanzadatak. Hoćeš li
ponovo biti slobodan da dođeš na Jug? Ako Brend može da vodi stvari u našem odsustvu?“
,,U ovo doba godine, dobro bi mi došlo sunce“, odvrati Litol.
Brend je promumlao da se može izboriti sa stvarima.
Kada su se vratili u utvrdu Uvala, srećni zbog lekovite toplote zvezdane noći, Džeksom je bio
sigurniji nego ikad da Litolu neće teško pasti promene. Još dok je Rut kružio da se spusti, Džeksom se
osetio opuštenim u toplom vazduhu. Bio je veoma napet u Ruati - u želji da ne pritisne Litola, a opet
da postigne svoje ciljeve, i zabrinut zbog izveštaja o Torikovim mudrim smutnjama.
Skliznuo je sa Rutovog ramena na meki pesak, baš na mestu na kome je toliko skoro poljubio
Šaru. Pomisao na nju je bila umirujuća. Čekao je dok se Rut nije sklupčao u toplom pesku, a potom je
krenuo ka dvorani, na prstima, iznenađen što je čak i harfistina odaja bila u mraku. Mora da je bilo
kasnije u ovom delu sveta nego što je mislio.
Uvukao se u krevet i čuo Pijemura kako mrmlja u snu. Farli, sklupčana pored svog prijatelja,
otvorila je jedan kapak da ga pogleda, pre no što je ponovo utonula u san. Džeksom se pokrio
laganim pokrivačem, razmišljajući o snegovima Ruate, i zadovoljno zaspao.
Probudio se, naglo, misleći da ga je neko pozvao po imenu. Pijemur i Farli behu nepokretni na
zamućenoj svetlosti koja je kratko najavljivala praskozorje. Ležao je napeto, očekujući ponavljanje
zova, ali ga nije bilo. Harfista? Sumnjao je u to, pošto je Menoli skakala na svaki njegov mig.
Dodirnuo je Rutov usnuli um i znao je da se zmaj upravo budi.
Bio je ukočen. Možda je to bilo ono što ga je probudilo, pošto su mu ramena bila zgrčena, a dugi
mišići njegovih ruku i preko trbuha boleli su ga od jučerašnjeg kopanja. Leđa su mu bila neprijatno
topla od sunca na visoravni. Bilo je prerano za ustajanje. Pokušao je da ponovo zaspi, ali
neprijatnost u mišićima i koži beše dovoljna da ga drži budnim. Ustao je tiho tako da ne bi uznemirio
Pijemura ili da ga ne čuje Šara. Plivanje će mu pomoći da opusti mišiće i umiri peckanje. Zastao je
pored Ruta i našao belog zmaja kako se budi, željnog da mu se pridruži, pošto je bio siguran u to da
nije sve blato sprano sa njegove kože u sinoćnjem kupanju.
Sestre zore su jasno svetlucale na suncu koje još nije bilo vidljivo iza dalekog obzorja. Da nisu
preci odbegli u njih posle erupcije? I kako?
Probijajući se u vodi do struka spokojne uvale, Džeksom je zaronio i zaplivao kroz nju, onako
čudovišno mračnu bez sunca koje bi osvetlelo njene dubine. Potom je krenuo ka površini. Ne, mora
da je bilo nekog drugog utočišta između naseobine i mora. Zbeg se kretao u jednom smeru.
Pozvao je Ruta, podsetivši ga onako džangrizavog da će sunce biti mnogo toplije na visoravni.
Pokupio je svoju opremu za letenje i zgrabio nešto hladnih mesnih rolnica iz ostave, osluhnuvši jedan
duži tren da bi video nije li probudio još nekoga. Radije bi sad proverio svoju teoriju i iznenadio sve
njih dobrim vestima na buđenju. Nadao se tome.
Bili su u vazduhu baš kada je sunce izašlo za obzorjem, dodirnuvši vedro nebo bez oblaka žutom
bojom i pozlativši dobrodušno lice daleke planinske kupe.
Rut ih povede u međuprostor, a potom, na Džeksomov predlog, široko i lagano je kružio iznad
visoravni. Džeksom je vedro primetio, da su napravili sopstvene humke od stroke koju su zmajevi
iskopali iz dve drevne građevine. Izravnao je Ruta u pravcu mora. To odredište je moralo biti
udaljeno dugi dan marša za prestravljeni narod. Odlučio je da ne pozove plamene guštere; oni bi se
samo uzbudili kada bi ponavljali sećanja na erupciju. Morao ih je dovući na mesto na kome bi
njihova asocijativna sećanja izazivala mnogo manje pomamljenosti. Sigurno da su imali nečega da se
sećaju o svojim ljudima u kakvo god izbeglištvo da je krenuo narod u bekstvu.
Da nije, možda, bilo sagrađenih staja za zveri i verije na nekoj udaljenosti od naseobine?
Uzimajući u obzir razmere na kojima su stari delovali, takva staja bi bila dovoljno velika da skloni
stotine od ognjene kiše vulkana!
Zamolio je Ruta da leti prema moru, u glavnom pravcu starih koji su tuda bežali u panici. Onog
trena kada su prešli travnata područja, pojavili su se žbunovi koji su se ukorenih u pepeljastom tlu,
utirući put za veće drveće i gušću vegetaciju. Biće im potrebna sreća da primete bilo šta neobično u
toj gustoj zelenoj masi. Baš je hteo da zamoli Ruta da se okrene nazad i da preleti drugo područje,
kada je primetio prekid u džungli. Preleteli su preko duge brazde travnatog tla, koje je bilo široko
nekoliko zmajskih dužina i dugo nekoliko stotina. Bilo je malo drveća i žbunja na bilo kojoj od strani,
kao da se muči da nađe zemlju u koju će se ukoreniti. Trake vode su se svetlucale na dalekom kraju
čudne brazde, poput plitkih i povezanih malih jezera.
Baš tada, sunce se podiže iznad ruba visoravni, i okrenuvši svoju glavu nalevo da bi se zaklonio
od njegovog sjaja, Džeksom je ugledao tri senke kako se izdužuju preko gornjeg kraja travnate
brazde. Uzbuđeno je poterao Ruta ka tom mestu, kružeći dok nije postao siguran da ove izbočine nisu
brda i da sigurno ne izgledaju kao ostale građevine starih. Prvo, mesto na kojem su ovi oblici bili
beše neprirodno poput njihovog oblika. Jedno od njih je za sedam ili više zmajskih dužina bilo ispred
druga dva, a njih je opet razdvajalo deset ili više zmajskih dužina.
Poterao je Ruta da proleti pored njih i primetio je čudan oblik: na jednom kraju se dalo
razaznati da je u pitanju veća masa, dok se drugi blago sužavao prema dole, što je bilo razlika koja se
dala videti uprkos travi, zemlji i žbunjićima koji su prekrili takozvana brdašca.
Onako uzbuđen, Rut je krenuo da se odmori između prva dva. Sa zemlje, brdašca nisu izgledala
toliko neprirodno, ali opet bi se učinila čudnim čak i onima koji bi im prišli peške.
Čim je zamolio Ruta da se spusti, odmah su potom plameni gušteri izbili nad njima, cvrkućući
od divljeg uzbuđenja i neverovatnog zadovoljstva.
„Šta govore? Hajde da pokušamo da ih smirimo dovoljno da bi izvukli bar nekog smisla. Imaju
li bilo kakve slike o ovim brdašcima?“
Previše. Rut podiže svoju glavu, tiho pevušeći plamenim gušterima. Oni su toliko neobično
ponirali i leteli naokolo, da je Džeksom odustao u pokušaju da vidi da li je neki od njih označen. Oni
su srećni. Drago im je što si se vratio. Bilo je to tako davno.
„Kada sam prvi put bio ovde?“, Džeksom upita Ruta, pošto je naučio da ne zbunjuje plamene
guštere sa pričom o naraštajima. „Mogu li se setiti?“
Kada si došao sa neba u dugim sivim stvarima? Rut je zazvučao zbunjeno još dok je prenosio
odgovor.
Džeksom se naslonio na njega, jedva poslušavši odgovor. „Pokažite mi!“
Sjajne i oprečne slike ga zapanjiše, kada je ugledao prizore, prvo zamućene, a potom
izoštravajući se u jasnu sliku, dok je Rut razvrstavao mirijade utisaka u jedan jedini povezan pogled.
Cilindri behu sivkasti, sa zdepastim krilima koja behu jadno podražavanje gracioznih zmajskih
krila. Cilindri su nosili prstenove od omanjih cevi na jednom kraju, dok je drugi bio zatupljen.
Iznenada se pojavio otvor na trećini od cevastog kraja prvog broda. Muškarci i žene su silazili niz
rampu. Potom se povećao broj slika koje su prolazile Džeksomu kroz glavu, pokazivale su ljude koji
trče naokolo, međusobno se grleći, skačući. Onda se slike koje je Rut dobio od larmajućih plamenih
guštera pretočiše u haos - kao da je svaki plameni gušter zasebno pratio nekoga od tih ljudi i kao da
je svaki od njih radije pokušavao da prenese Rutu sopstvene slike, nego da pruži zajednički pogled
na spuštanje i događaje koji su usledili.
Nije bilo sumnje u Džeksomu da je ovo bilo mesto na koje su stari pobegli od vulkanskog
razaranja, da su to brodovi koji su ih doveli sa Sestara zore na Pern. I brodovi su još uvek bili ovde,
jer se iz nekog razloga nisu mogli vratiti ka tri zvezde.
Dakle, ulaz u letelicu je bio na trećini od cevastog kraja? Sa ushićenim plamenim gušterima koji
su mu vrludali oko glave, Džeksom je koračao preko travom pokrivenog cilindra, dok nije pomislio
da je stigao do odgovarajuće tačke.
Oni kažu da si ga pronašao, Rut ga je obavestio, gurajući Džeksoma unapred. Njegove velike
oči su se vrtele žutim ognjem.
Da bi potvrdilo svoju ocenu, dvadesetine plamenih guštera se spustilo na žbunjem pokriveno
mesto i započelo da kida zeleniš.
„Trebalo bi da se vratim u utvrdu i kažem im“, Džeksom promumla za sebe.
Spavaju. Benden spava. Mi smo jedini budni na svetu!
To je, morao je priznati sebi, najverovatnije.
Juče sam kopao. Mogu kopati danas. Možemo kopati dok se ne probude, kada budu mogli da
nam dođu u pomoć.
„Ti imaš kandže. Ja ih nemam. Hajde da uzmemo neko oruđe sa visoravni.“
U oba smera su ih pratili uzbuđeni i srećni plameni gušteri. Džeksom je lopatom obeležio
približnu oblast koju je hteo da otkopaju da bi dosegli vrata letelice. Potom je to bilo samo pitanje
nadziranja Ruta i povremeno plamenih guštera koji su više odmagali u želji da pomognu. Prvo su
počupali žilavu travu iz zemlje, koju su plameni gušteri odlagali u žbunje van brazde. Na sreću, sloj
koji je pokrivao beše nabijena zemlja naduvana preko sletišta tokom hiljada obrtaja. Čak i tako, kiša
i sunce su je otvrdnule. Džeksom je usporio svoj ritam, kada su ramena počela da ga bole. Pojeo je
hlebnu rolnu, povremeno terajući plamene guštere, koji su se kavžili, nazad na posao.
Rutove kandže zagrebaše po nečemu. To nije stena! Džeksom priskoči na to mesto, zabivši
lopatu kroz rastresitu zemlju. Ivica je udarila čvrstu, nepopustljivu površinu. Snažno je uzviknuo što
je sve plamene guštere nateralo da zavrte u vazduhu.
Očistivši rukama poslednje ostatke zemlje, netremice je gledao u ono što je otkrio. Pažljivo
opipavajući, dodirnuo je čudnu površinu. Nije bila metalna, niti od materijala u mogilama, više je
izgledala -mada se to činilo neverovatnim - kao zamagljeno staklo. No, nijedno staklo nije moglo biti
toliko čvrsto!
„Rute, da li se Kant probudio?“
Nije. Menoli i Pijemur su se probudili. Pitaju se gde si. Džeksom je likovao od uspeha.
„Mislim da ćemo otići da im kažemo!“
Oni su čekali njega i Ruta, kada su stigli iz međuprostora u utvrdu - harfista, Menoli i Pijemur.
Kroz žamor pitanja o njegovom odlasku u Ruatu prethodne noći, pokušao je da im objasni šta je
pronašao. Harfista je morao da ih ućutka snažno povikavši, što je otposlalo svakog plamenog guštera
u međuprostor. Pošto je dobio tišinu, harfista je duboko udahnuo.
„Ko bi mogao da razmišlja ili da čuje u takvoj larmi? Sad, Menoli, donesi nam neko ječe!
Pijemure, donesi pribor za crtanje. Zaire, dolazi Varao, ti moja prelepa bitango. Ti ćeš da odneseš
poruku u Benden. Ako pritreba ujedaj Mnementa za njušku dok se ne probudi. Jašta, znam da si
dovoljno kuražan da se bijes sa velikim. Nemoj da se bijes! Samo ga probudi! Krajnje je vreme da se
ionako oni lenji klipani u Bendenu probude!“ Harfista je bio neverovatno raspoložen, visoko dignute
glave, očiju koje su svetlucale, i sav se razmahao. „Tako mi ljusaka i jaja, Džeksome, ti si započeo
tmuran dan sa obećanjem da će izaći sunce. Ležao sam u krevetu zato što nije bilo ničega zbog čega
bih ustao, sem za još razočaranja!“
„Letelice bi mogle biti prazne...“
„Rekao si da su ti plameni gušteri poslali slike sletanja? Ljudi koji izlaze? Ti cilindri mogu biti
prazni poput opraštanja na silu, ali će opet biti vredni viđenja. Pravi brodovi koji su doneli naše
pretke sa Sestara zore na Pern!“ Harfista je polako huknuo, očiju sjajnih od uzbuđenja.
„Majstor-Robintone, niste li i previše uzbuđeni?“, upita Džeksom, tražeći naokolo pogledom
Šaru. „Gde je Šara?“ On vide Menoli i Pijemura kako trče da izvrše svoje zadatke. Sigurno da Šara
ne spava još uvek. Pogledao je među plamene guštere tražeći Mir i Talu.
„Zmaj-jahač je došao po nju sinoć. Pojavila se neka bolest u Južnoj i bila je hitno potrebna. Bio
sam sebičan, pretpostavljam, držeći vas oko sebe, kada je potreba za tim prestala. Ustvari“, reče
harfista, „iznenađen sam time što si još uvek ovde, a ne u Ruati.“ Robintonove obrve se nakriviše
tražeći objašnjenje.
„Trebalo je da se vratim u utvrdu još kad ikad, majstor-Robintone“, priznao je Džeksom
skrušenim tonom, potom je slegnuo ramenima zbog svoje nevoljnosti da napusti Uvalu. „Štaviše,
padao je sneg kada sam otišao tamo. Gospodar Litol i ja smo imali dug razgovor...“
„Neće biti protivljenja da ti sada preuzmeš utvrdu“, reče harfista uz smeh, ,,i neće više biti
šuškanja i buškanja oko zemlje i toga što si zmaj-jahač.“ Harfistine oči se zacakliše, dok je glumio
kruto ponašanje gospodara Sangela. Potom mu se lice izmeni i on stavi ruku na rame Džeksomu.
„Kako je Litol to primio?“
„Nije bio iznenađen“, odvrati Džeksom, dozvolivši svom olakšanju i čuđenju da oboje njegov
glas. ,,I razmišljao sam, gospodine, bude li
 Nikat nastavio iskopavanja na građevinama visoravni, da bi neko sa Litolovim darom za
organizaciju...“
„To sam i ja baš mislio“, reče harfista, lupivši Džeksoma još jednom po ramenu u oduševljenju.
„Prošlost je pristalo zanimanje za dvojicu matorih ljudi...“
„Gospodine“, Džeksom povika razbešnjen, „vi nikada nećete biti stari. Niti će Litol!“
„Lepo od tebe što misliš tako, mladi Džeksome, ali dobio sam upozorenje. Ah, evo stiže zmaj -
Kant, ako ne grešim od sunca!“ Robinton je zaklonio oči šakom.
Sunce je takođe moglo biti razlog F'norove namrštenosti, dok je išao plažom ka njima. Zair mu
je preneo najzbrkanije slike, koje su uznemirile Berda i Gral i svakog plamenog guštera u vejru
Benden, do tačke kada je Lesa rekla Ramot da protera čitav buljuk. U prilog tome, vazduh iznad uvale
je cvrčao od jata za jatom plamenih guštera, koji su užasno larmali.
„Rute, smiri ih“, Džeksom zamoli svog zmaja. „Nećemo od njih biti u stanju ni da vidimo ni da
čujemo.“
Rut je toliko snažno riknuo da je samog sebe iznenadio i da je izvukao kolutanje puno
strahopoštovanja u Kantovim očima. Nastala tišina je prekinuta jednim prestrašenim cvrkutom. I nebo
se očisti od plamenih guštera, pošto su brzo pronašli svoja mesta na drveću plaže.
Poslušali su me. Rut je zvučao zadivljeno i samozadovoljno.
Prikaz kontrole je F'noru značajno poboljšao raspoloženje.
„Sad, reci mi šta si radio tako rano ujutru, Džeksome?“, upita F'nor, razvezujući svoj pojas za
letenje i kacigu. „Ispada da se Benden ne može ni okrenuti bes pomoći Ruate.“
Džeksom je zurio u njega iznenađen, ali mu je ovaj tako uzvratio pogledom, da je on najednom
primetio F'norovu neverovatnu tajanstvenost. Da nije mislio na prokleto jaje? Da mu Breke nije nešto
rekla?
,,A zašto da ne?“, reče on u odgovor. „Benden i Ruata imaju najjače veze, F'nore. Krv, kao i
zajednički interesi.“
F'norov izraz se pretoči od onog zastrašujućeg ka razveseljenom. Toliko je snažno tresnuo
Džeksoma po ramenu, da se ovaj zateturao.
„Pravo zboriš, Ruata, pravo zboriš! Pa, šta si to otkrio danas?“
Sa velikim zadovoljstvom Džeksom je ponovio priču o svom jutrošnjem trudu, a F'norove oči su
se razrogačile od uzbuđenja.
„Brodovi kojima su sleteli? 'Ajdemo!“ On zategnu pojas, priveza svoju kacigu i pokaza
Džeksomu da ubrza sa oblačenjem. „Sutra su niti nad Bendenom, ali, ako je to ono o čemu pričaš...“
„Idem i ja“, objavi harfista.
Čak ni najodvažniji plameni gušter nije ćurliknuo u tišini koja je potom nastala.
„Idem i ja“, majstor Robinton je ponovio čvrstim razboritim glasom da bi prenebregnuo
negodovanje koje je video na svakom od lica. „Previše sam propustio. Neizvesnost je loša za mene!“
Dramatično je stavio ruku na grudi. „Moje srce samo jače i jače lupa svakim momentom za vreme
kojeg sam prinuđen da čekam, dok se ne smislite da me zapljusnete gomilom primamljivih
pojedinosti.“ Podigao je ruku, kada je Menoli došla sebi i otvorila usta da progovori. „Neću kopati.
Samo ću gledati! Ali, uveravam vas da će muka, da ne pominjem usamljenost i neizvesnost, dok ste vi
negde tamo praveći zapise, potpuno nepotrebno i opasno preopteretiti moje jadno srce. Šta ako se
srušim od napetosti, bez ikoga ovde?“
„Majstor-Robintone, ako Breke sazna...“, Menolino negodovanje je bilo veoma slabo.
F'nor je rukom prekrio oči i zavrtio glavom na harfistinu taktiku. „Daj čoveku prst i on će ti uzeti
ruku.“ Potom je pogledao gore i pripretio Robintonu prstom. „Mrdneš li samo mišić, podigneš li
samo trun prašine, ja ću... ja ću...“
„Ja ću mu šesti za vrat“, Menoli dovrši rečenicu, pogledavši majstora takvim jarosnim
pogledom, da on poče da se pravi kako se štiti od njega.
„Donesi mi moju opremu za letenje, Menoli, hajde drago dete.“ Harfista, molbenog izraza lica,
nežno je gurnu prema utvrdi. ,,I moj pribor za pisanje sa radnog stola iz moje odaje. Zaista ću se lepo
ponašati, F'nore, i siguran sam u to da mi se neće ništa loše dogoditi na tako kratkom putovanju kroz
međuprostor. Menoli“, on zatutnja, „nemoj zaboraviti mešinu vina na mojoj stolici! Bilo je dovoljno
loše što juče nisam mogao videti građevine sa visoravni!“
Čim se Menoli vratila sa njegovim potrepštinama, sa sve mešinom vina koja je odskakala na
njenim leđima, prestala je svaka rasprava. F'nor je popeo harfistu i Pijemura na Kanta, ostavivši
Džeksoma da namesti Menoli iza sebe na Rutu. Nakratko je poželeo da je Šara i dalje tu. Pitao se da
li bi Rut mogao da joj se obrati skroz tamo u Južnoj, ali se suzdržao. Dan još uvek nije osvanuo na
dalekom zapadu. Dva zmaja su se podigla uz zbijenu pratnju plamenih guštera. Rut je dao Kantu
odrednice i, još dok je Džeksom brinuo da je harfistino delanje prenagljeno, otišli su u međuprostor i
leteli prema tri čudna brega.
Džeksom se nasmešio od zadovoljstva zbog odgovora na njegovo otkriće. Menoli ga je stegnula
mnogo jače i uzviknula u nejasnom razlamanju glasa od uzbuđenja. Mogao je videti harfistu kako
mahnito pokazuje, i mogao se samo nadati da se dobro uhvatio za F'norov pojas. Kant, ne skidajući
pogleda sa rupe u bregu, skrenuo je da se prizemlji kraj nje što je bliže moguće. Harfistu su smestili
na najbližem mestu u hladu, a on je tražio od Džeksoma da zamoli Ruta da natera obližnje plamene
guštere da zamisle slike za njega i Zaira, dok se divio njihovim naporima.
Uz cvrkut plamenih guštera, ostali su počeli da kopaju sa Rutom po strani, pošto je Kant mogao
da iskopa mnogo više, a bilo je mesta za samo jednog zmaja. Džeksom je bio vrlo dobro svestan
unutrašnjeg uzbuđenja koje je potpuno nedostajalo na visoravni.
Sada su kopali okomito, pošto je Džeksom iskopao vrh letelice. Kantovpolet je često zasipao
harfistu grumenjem zemlje, dok su radili oko područja vrata, ali kopali su veoma kratko pre no što se
pojavila ivica ulaza, koja beše poput fine napukline, na inače glatkoj površini. F'nor je uputio Kanta
da blago udesno promeni ugao iskopavanja i ubrzo je cela gornja ivica otvora bila otkrivena.
Ohrabreniji, plameni gušteri se pridružiše Kantu i jahačima, i zemlja polete na sve strane. Kada
je skoro otkriven ceo otvor, takođe su raskopali i prednji zaobljeni rub jednog od zdepastih krila,
koji je pokazao, kako je harfista odmah istakao, da su se plameni gušteri sećali tačno onoga što su
njihovi preci videli. Naravno, kada bi čovek uspeo da ih natera da se sete.
Kada ceo prolaz beše raščišćen, radnici su se uklonili da bi harfista prišao i ispitao ga.
„Mislim da bi zaista bilo bolje da sada pozovemo F'lara i Lesu. I bilo bi krajnje nepristojno da
ne pozovemo i majstor-Fandarela. Mogao bi nam možda čak reći od čega su napravili brod.“
„To je dovoljan broj ljudi koji bi trebalo da bude upućen u ovo“, nadoveza se F'nor, pre no što
je harfista mogao pomenuti još neka imena. „Lično ću otići po majstor-Fandarela. Uštedeće vreme i
sprečiće tračeve. Kant će reći Ramot.“ On obrisa znoj sa lica i vrata i najgore mrlje od blata sa ruku,
pre no što se uvukao u opremu za letenje. „Nemojte da bi neko od vas uradio nešto dok me nema!“,
nadoda on, pogledavši ih sve redom zauzvrat, a najnemilosrdnije u harfistu.
„Ne bih znao šta da radim“, reče harfista prekorevajućim glasom. „Osvežićemo se“, reče on,
posegnuvši za mešinom i pokazavši ostalima da sednu oko njega.
Kopači pozdraviše predah i priliku da razmišljaju o čudu koje su otkopali.
„Ako su leteli u tim stvarima...“
„Ako, moj dragi Pijemure. Nema mesta nikakvoj sumnji. Leteli su. Plameni gušteri su videli
vozila kako sleću“, odvrati majstor Robinton.
„Ma, hteo sam da kažem ako su leteli u tim stvarima, zašto nisu njima leteli dalje od visoravni
posle erupcije?“ „Veoma dobro primećeno.“ „Pa?“
„Možda Fandarel može dati odgovor, zato što to ja sigurno ne mogu učiniti“, reče Robinton
iskreno, gledajući vrata s primesom sete.
„Možda im je bilo potrebno da se podignu sa visine, onako kako to čine lenji zmajevi“,
nadoveza se Menoli, bacivši lukav pogled prema Džeksomu.
„Koliko je potrebno F'noru da ide međuprostorom7“, reče harfista uz tužni uzdah, škiljeći
prema vedrom nebu u potrazi za bilo kakvim znakom povratka zmajeva.
„Treba mu više da poleti i sleti.“
Bendenske vejr-vođe su stigle prve, a Kant sa F'norom i Fandarelom samo nekoliko sekundi
potom, tako da su sva tri zmaja zajedno sletela. Kovač je prvi sišao sa Kanta, jureći ka novom čudu
da bi prešao rukama sa punim udivljenjem preko čudnovate površi, mrmljajući sebi u bradu. F’lar i
Lesa su došli probijajući se kroz visoku travu, birajući svoj put pored zemlje koju su nabacali
zmajevi; nijedno od njih nije skidalo pogleda sa vrata koja su mutno sijala.
,,A, ha!“, uzviknu kovač iznenadno likujući i zatekavši sve ostale. Svakog časa je ispitivao ivicu
otvora. „Možda je ovo zamišljeno da se pomera!“ Kleknuo je ka otkrivenom desnom uglu. „Jašta, ako
bi se iskopala cela letelica, ovo bi bilo verovatno visine čoveka! Mislim da bi trebalo da pritisnem.“
On to i uradi i mala ploča je kliznula otvarajući se u stranu glavnih vrata. To je otkrilo udubljenje sa
nekoliko obojenih krugova.
Svi su se okupili oko njega, dok je svojim velikim prstima pucketao pripremajući se, a potom je
prvo njima prešao preko gornjeg položaja zelenih krugova. Donji behu crveni.
„Crveno je oduvek značilo opasnost, pravilo koje smo nesumnjivo nasledili od naših starih“,
reče on. „Zato ćemo prvo isprobati zelene!“ Njegov debeli kažiprst je još malo oklevao, a potom se
zabio u zeleno dugme.
U početku, ništa se nije desilo. Džeksom je osetio kao da ga nešto steže, poput hladne ruke na
stomaku, poput uvoda u veliko razočarenje.
„Ne, pogledajte, otvara se!“ Pijemurove oštre oči uhvatiše prvo jedva vidljivo širenje pukotine.
„Staro je“, reče kovač sa mnogo strahopoštovanja. „Veoma star mehanizam“, dodade, kada su
svi čuli blago trenje pri kretanju.
Vrata se polako otvoriše na unutra i potom, zapanjujuće, ona se uvukoše u stranu, u trup broda.
Nalet ustajalog vazduha ih sve zatetura unazad i natera da zabrekću. Kada su ponovo pogledali, vrata
su u potpunosti bila uvučena, svetlost sunca je padala po podu, tamnijem od brodskog trupa ali, kada
ga je kovač kucnuo rukom, izgledalo je da je sačinjen od istog čudnog materijala.
„Čekajte!“, Fandarel je zaustavio ostale pred ulazom. „Dajte prvo priliku svežem vazduhu da
prostruji. Da li se iko setio da ponese svetiljke?“
„Ima ih nekoliko u Uvali“, reče Džeksom, posegnuvši za svojom letačkom opremom i nabivši
kacigu na glavu, dok je jurio ka Rutu. Nije mu ni palo na pamet da se zakopča, te mu je jedan ledeni
tren u međuprostoru došao kao jezivo hlađenje posle napornog kopanja. Pokupio je onoliko svetiljki
koliko god je mogao. Po povratku mu se učinilo da se niko nije makao tokom njegovog kratkog
odsustva. Zadržalo ih je osećanje strahopoštovanja prema nepoznatom iza velikog ulaza.
Strahopoštovanje i možda, Džeksom je zaključio, nevoljnost da ponovo osete razočarenje kao na
visoravni.
„Pa, nikada ništa nećemo saznati, budemo li stajali ovde ko neka mrtva puvala“, reče Robinton
uzimajući svetiljku od Džeksoma, otkrivajući je, dok je koračao napred prema brodu.
 Džeksom je pomislio da baš tako i treba da bude, dok je dodavao druge svetiljke, da majstor-
harfisti pripadne ta čast da uđe prvi. Fandarel, F'lar, F'nor i Lesa prođoše uporedo kroz otvor.
Džeskom se osmehnu Pijemuru i Menoli, kada su krenuli za njima.
Druga velika vrata, sa točkom za masivne klinove kod svoda i poda, stajala su otvorena,
pozivajući. Majstor Fandarel je ispuštao neodređene zvuke hvale i strahopoštovanja, dok je
dodirivao zidove i posmatrao ono što se činilo da su upravljačke poluge i još obojenih krugova.
Kada su prodrli dalje, naišli su na još dvoja vrata, od kojih su ona koja su vodila ulevo bila
otvorena, a suprotna behu zatvorena i za njih je Fandarel bio siguran da vode ka stražnjem, cevastom
delu letelice. Kako li su samo cevi mogle pokrenuti ovakvo glomazno, zdepastokrilo sokoćalo da
poleti? Jednostavno, morao je da dovuče Beneleka ovde, ako već niko drugi nije mogao da vidi ovo.
Svi su skrenuli ulevo i ušli u uski hodnik, dok su njihove čizme stvarale prigušene zvuke na
nemetalnom podu.
„Još onog materijala koji su koristili za podupiranje u oknima, mislim“, reče Fandarel,
kleknuvši i prstima pritisnuvši pod. „Ha, a šta je bilo u ovima?“, upita on, dodirujući držače koji su
sada bili prazni. „Zadivljujuće. I nema prašine.“
,,I nema vazduha i vetra koji bi je doneli ovde, ko zna koliko dugo“, primeti F'lar tiho. „Kao i u
onim odajama koje smo otkrili u vejru Benden.“
Kretali su se hodnikom sa vratima, od kojih su neka bila otvorena, neka, pak, zatvorena. Nijedna
od njih ne behu zaključana, jer su Džeksom i Pijemur uspeli da gvirnu u neka od praznih odeljenja.
Rupe u podu i na jednoj strani zidova pokazivale su da je bilo nameštaja.
„Dođite ovamo, svi!“, začu se uzbuđeni glas harfiste, koji je tumarao napred.
„Ne, ovde!“, F'nor ih pozva daleko ispred harfiste. „Ovo mora biti odakle su upravljali
brodom!“
„Ne, F'nore, ovo je veoma bitno za nas!“
I F'nor se povinova harfistinim zvučnom zahtevu.
Kada su se svi okupili oko njih dvojice, sa svetiljkama koje su pojačale osvetljenje, bilo je
sasvim jasno šta je privuklo njihovu pažnju. Zidovi behu prekriveni mapama. Poznati obrisi Severnog
kontinenta i ne-baš-tako-poznatog Južnog, behu detaljno ucrtani na samom zidu.
Pijemur, uzviknuvši, i zaječavši u istom trenu, dodirnu mapu, prateći kažiprstom obalu, koju je
naporno prepešačio, ali koja beše samo delić onoga što je činilo celovitu obalnu liniju.
„Pogledajte, majstor Idarolan može ploviti skoro skroz do istočnog Graničnog masiva... i to nije
isti onaj masiv koji sam video sa zapada. I...“
„Sad šta bi predstavljala ova mapa?“, upita F'nor, prekinuvši Pijemurove uzbuđene reči. Satajao
je postrance, dok je njegova svetiljka osvetljavala drugu kartu Perna. Glavne crte behu iste, ali
pojasevi različitih boja prekrivali su poznate obrise zagonetnim oblicima. Mora behu oslikana u
različitim nijansama plave.
„To bi trebalo da prikazuje dubinu vode“, odvrati Menoli, prelazeći prstima preko onog za šta
je znala da je Neratsko more, ovde obojeno tamnoplavom. „Vidite, ovde su strelice koje pokazuju
Veliku južnu struju. A, evo i Zapadne.“
„Ako je to tako“, reče harfista lagano, „onda bi ovo trebalo da predstavlja visinu zemlje? Nije.
Jer, tu gde bi trebalo da budu planine Kroma, Forta, Bendena i Telgara, označeno je istom bojom kao
i Telgarske ravnice. Prava nedoumica. Šta li je moglo ovo značiti za stare?“ Pogledao je od severnog
ka južnom području. ,,I nema nigde više ovakve nijanse sem malo ovde s donje strane sveta.
Zbunjujuće. Moraću da proučim ovo!“ Opipavao je duž ivica mape, ali bilo je očigledno da je
ucrtana na samom zidu.
 „Evo jedne za oči majstor-Vansora“, progovori Fandarel, očevidno toliko zaokupljen delom
koji je sam proučavao, da nije ni slušao harfistine reči.
Pijemur i Džeksom okrenuše svoje svetiljke prema kovaču.
„Zvezdana mapa!“, uzvuknu mladi harfista.
„Ne baš“, odvrati kovač.
„Je li to mapa naših zvezda?“, upita Džeksom.
Kovačev debeli prst dotače najveći krug, sjajno narandžast sa ližućim plamenovima koji su
izbijali sa njegove kružnice.
„Ovo je naše sunce. Ovo mora biti da je Crvena zvezda.“ Njegovi prsti opisaše orbitu oko sunca
koja je bila namenjena planeti-lutalici. Potom je dodirnuo treći, veoma mali, okrugli svet. „Ovo je
naš Pern!“ Osmehnuo se ostalima, zbog skromne veličine njihove planete.
,,A šta je onda ovo?“, upita Pijemur, postavivši prst na tamno obojeni svet sa druge strane
sunca, dalje od ostalih planeta i njihovih opisanih linija orbite.
„Ne znam. Trebalo bi da je sa ove strane sunca, kao što su i druge planete!“
,,I šta znače ovde druge linije?“, zapita Džeksom, prateći streličaste crtice koje su išle sa dna
karte ka Crvenoj zvezdi, a potom samim rubom skroz udesno.
„Zadivljujuće“, beše sve što je majstor-kovač rekao, trljajući bradu, dok je zurio u zagonetne
crteže.
„Meni se više sviđa ova mapa“, reče Lesa, smeškajući se sa velikim zadovoljstvom na dva
kontinenta.
„Zaista?“, upita F'lar, osvrnuvši se sa sopstvenog proučavanja zvezdane mape. „Ah, da,
shvatam“, nadoda on, pošto je video njenu ruku kako pokriva zapadni deo. Potom se nasmeja. „Da,
potpuno se slažem, Lesa. Veoma poučno.“
„Kako je to moguće?“, reče Pijemur pomalo srdito. „Nije tačno, vidite“, on pokaza, „nema
morskih vulkana iza litice visoravni. I ima mnogo više od obale u ovom delu Južnog. I nema Velikog
zaliva. To ne izgleda tako. Znam. Prošao sam tuda.“
„Ne, mapa više nije tačna“, reče harfista pre no što je Lesa uspela da ospe po Pijemuru.
„Pogledajte Tilek. Ima mnogo više mase poluostrva nego što bi trebalo. I nema nikakve naznake za
vulkan na južnoj obali.“ Potom je nadodao uz široki osmeh: „No, mislim da je bila tačna u to vreme
kada je nacrtana!“
„Naravno“, reče Lesa kroz likujući uzvik. „Svi prolasci, svaki od njih potresajući naš jadni svet,
izazvali su pomeranja i razaranja...“
„Pogledajte, ovu izbočinu zemlje, gde se sada nalaze Zmajski kamenovi?“, uzviknu Menoli.
„Moj pradeda se seća da je zemlja potonula u more!“
„Bez obzira na to što je bilo manjih promena“, kaza Fandarel, hladno odbacivši ove komentare,
„mape su veličanstveno otkriće.“ Ponovo se namrštio nad jednom sa neobičnim senčenjima. „Ova
nijansa smeđe pokazuje naše prve naseobine na Severu. Vidite, utvrda Fort, potom Ruata, Benden,
Telgar“, pogledao je F’lara i Lesu, ,,i vejrovi. Svi su označeni istom bojom. Da li to to znači, možda?
Mesta na kojima su se mogli naseliti ljudi?“
„Ali, prvo su se naselili na visoravni i to nije označeno istom smeđom“, reče Pijemur
nezadovoljno.
„Moramo tražiti majstor-Vansorovo mišljenje. I majstor-Nikatovo.“
„Voleo bih da se Benelek pozabavi upravljačkim mehanizmima na vratima i da možda istraži
stražnji deo broda“, reče F'nor.
„Moj dragi smeđi jahaču“, odvrati mu kovač, „Benelek je veoma pametan sa mehaničkim
spravama, ali ove...“ Njegovi široki pokreti pokazaše da je ovoliko napredna tehnologija broda,
debelo iznad šegrtovih mogućnosti.
„Možda ćemo jednog dana znati dovoljno da bi proniknuli u sve tajne broda“, reče F’lar,
smeškajući se od velikog zadovoljstva, dok je tapkao mape. „Ali ove... su trenutno i previše vredne
za nas i za Pern.“ Zastao je da bi se osmehnuo majstor-Robintonu, koji je klimnuo glavom u znak
razumevanja, i Lesi, koja je nastavljala da se smeška, dok su joj oči igrale od šeretluka, za koji se
činilo da ga samo njih troje i dele. ,,I za sad, ni reč ne sme procuriti o njima!“ Sada je bio neumoljiv i
podigao je ruku kada je Fandarel počeo da negoduje. „Fandareie, na kratko. Imam veoma dobre
razloge za ovo. Vansor nesumnjivo mora videti ove proračune i crteže. I Benelek može mozgati o
onome što je u njegovoj moći. A pošto on razgovara samo sa neživim predmetima, nije opasnost za
potrebno sakrivanje. Mislim da ih moramo zavarati što se tiče brodova. Menoli i Pijemur su harfiste,
i već su dokazali svoju uzdržanost i sposobnost, Džeksome“, F'larov pogled, prav i prodoran, izazva
u njemu žiganje, zato što je bio siguran u to da je bendenski vejr-vođa znao za njegovu epizodu sa
prokletim jajetom.
„Biće dovoljno toga što će zbuniti utvrdare, zanatlije i vejrane na onoj visoravni bez dodatka
ovih zagonetki.“ Njegove oči se povratiše na široko prostranstvo Južnog kontinenta i, kako je lagano
zavrteo glavom, njegov, Lesin i harfistin osmeh se raširi. Iznenada prestravljen izraz mu prominu
licem i on pogleda na gore. „Torik! Rekao je da će biti ovde danas, da pomogne pri iskopavanju.“
„Jeste, i N'ton treba da me pokupi“, reče Fandarel, „ali tek za sat ili više. F'nor me je izvukao iz
kreveta...“
,,A Južna je u telgarskoj vremenskoj zoni. Dobro! Međutim, hoću duplikat ove mape. Koga je od
vas troje danas najbolje odvojiti?“, upita on.
„Džeksoma!“, ispali harfista. „On uredno precrtava, a i jahač je došao po Šaru, dok je on bio u
Ruati. Pored toga, bilo bi pametno odvojiti Ruta od ostalih. Ovdašnji plameni gušteri će mu praviti
društvo i neće torokati sa Torikova tri.“
Brzo je odlučeno i Džeksom je ostavljen sa priborom za crtanje i svim svetiljkama. Navukli su
granje da bi sakrili otvor od svakog slučajnog posmatrača. Rut je zamoljen da privuče sebi ovdašnje
plamene guštere i da ih, ako uspe, uspava. Pošto je bio umoran od jutarnjih napora, on se voljno
sklupčao na suncu i zaspao. Ostali su otišli u utvrdu Uvala i Džeksom je počeo da precrtava ove
neobično značajnu mapu.
Dok je radio, pokušao je da prokljuvi šta je to toliko zadovoljilo vejr-vođeimajstor-Robintona.
Nesumnjivo je da je bilo pravi blagoslov poznavati prostranstvo Južnog bez toga da se ceo
prepešači.
Da li se o tome radilo? Naravno. Torik nije znao koliko je velik Južni kontinent! A sada su vejr-
vođe znale. Gledao je u poluostrvo utvrde, procenjujući koliko je Torik sa svojim ljudima bez utvrde
bio u stanju da istraži. Nikada on ne bi mogao da istraži ovaj veliki kontinent, pa da su se kod njega
slili i svi mlađi sinovi iz utvrda i kućica severnog Perna. Ma, čak i da je pokušao da upravlja
zemljom sve do Zapadnog masiva na jugu do Velikog zaliva na severu... nasmešio se, toliko
zadovoljan svojim zaključivanjem da je skoro zamrljao liniju koju je iscrtavao. Da li da ucrta Veliki
zaliv onako kako ga oni sad znaju ili da ga verno precrta sa mape? Da, ova je ona koja je bitna. A
kada je Torik bude napokon video... Džeksom se zasmeja, zamislivši uz snažno osećanje zadovoljstva
razočaranje koje će Torik osetiti odmah na prvi pogled.
 Dvadeset i prvo poglavlje
Sledeći dan na planini, u utvrdi Uvala, i u zemljištu za izleganje Južnog vejra, 21.10.15.

„Znam šta je prvobitno odobreno Toriku“, Robinton je govorio bendenskim vejr-vođama, dok su
sedeli pijući klah u utvrdi Uvala.
„Da upravlja onim što je stekao kada su starovremci napustili Južni vejr“, dopunio ga je F’lar.
„Čistunci se ne bi složili sa tim, da Torik može nastaviti proširivanje svog imanja, pošto nisu baš svi
starovremci prošli međuprostorom“
„Ili da učvrćuje osećanje odanosti kod ostalih u utvrdi?“, napomenuo je Robinton.
Lesa ga je netremice gledala, razmišljajući o onome što je rekao. „Je li to razlog što je on bez
pogovora prihvatao da smesti toliko veliki broj ljudi bez utvrda?“ Izgledala je ljutito samo za tren, a
potom se nasmejala. „On je čovek na koga ćemo morati da motrimo sledećih obrtaja. Ni na pamet mi
nije padalo da će se pokazati toliko častoljubivim.“
„Takođe i dalekovidim“, reče Robinton suvo. „Uzpomoć zahvalnosti on postiže onoliko koliko i
onim što poseduje.“
„Zahvalnost često teži da postane gorko breme“, reče F'lar.
„Nije on dovoljno blesav da se oslanja samo na to“, odvrati Lesa tužno, zatim pogleda oko sebe,
zbunjeno. „Jesam li uopšte videla Saru ovog jutra?“
„Nisi, jahač ju je pokupio sinoć. Javila se bolest u... zaboga!“ Harfistine oči se razrogačiše
pokazujući iznenađenje i poraženost. ,,E, nema gore budale od starog čoveka. Nijednog trena mi nije
palo na pamet da posumnjam u tu poruku. Tačno, iskoristiće Šaru i ostale sestre. Takođe, on ima
nekoliko kćeri, da bi njima vezao ljude za sebe. Džeksom neće sedeti skrštenih ruku zbog ovoga,
mislim.“
„Nadam se“, reče Lesa pomalo jetko. „Radije bih da mu Šara bude žena. Ako ovo nije samo
prost slučaj zahvalnosti zbog nege...“ Ona coknu jezikom na pomen zahvalnosti.
Robinton se nasmeja. „Breke oseća, a i Menoli, da je veza iskrena sa obe strane. Oduševljen
sam što se slažeš sa tim. Iz dana u dan sam se nadao da će me pitati da to ozvaničim. Posebno, s
obzirom na to šta se danas pokazalo. Uzgred, samo što to nije baš uzgred, već veoma bitno, Džeksom
je sinoć otišao nazad u Ruatu. Prišao je Litolu po pitanju svog potvrđivanja za gospodara utvrde.“
,,A je li?“, F'lar jebio zadovoljan kao injegovavejr-žena. „Podstaknut zbog Šare? Ili Torikovim
ne-baš-prikladnim bockanjem juče?“
„Propustio sam i previše zato što mi nije bilo dozvoljeno juče da idem na visoravan“, reče
harfista ljutito. „Kakvo bockanje?“
Ramotina i Mnementova rika spolja delotvorno prekinuše dalji razgovor.
„N'ton je ovde, sa majstor-Nikatom i Vansorom“, obavesti ih F'lar. Osvrnuo se ka Robintonu i
Lesi, dok je ustajao. „Da li da pustimo stvari da teku svojim tokom?“
„Obično je tako najbolje“, odvrati Robinton.
Lesa se osmehnu zagonetno, dok je koračala prema vratima.
N'ton je doveo tri rudarske kalfe, kao i njihovog majstora. F'nor je odmah potom stigao sa
Vansorom, Benelekom i dvoje mladih šegrta očevidno izabranih zbog njihovog krupnog stasa. Nisu
nimalo čekali da se Torik pojavi s D'ramom, već su svi otišli međuprostorom ka visoravni, spustivši
se što su više mogli blizu Nikatovoj maloj mogili. Dnevna svetlost im je obezbedila odgovor na to
čemu je služila - brojevi i slova behu ispisani redom kao šara preko dalekog kraja, i prilično
očaravajuće životinje, velike i male, neslične bilo kojoj vrsti koja je hodila Pernom, marširale su
preko dva duga zida.
„Harfistina prostorija, za veoma mlade koji uče prvo Podučavanje pesmama i baladama“, reče
harfista, ni blizu razočaran kao ostali, pošto se građevina odnosila na njegov esnaf.
„Dobro onda“, nadoveza se Benelek i, okrenuvši se iz mesta, pokaza na mogilu koja je stajala
odmah tu sa leve strane. „Ovo će onda biti mesto gde su boravili učenici koji su odmakli. Ako su,
naravno“, zvučao je sumnjičavo, „stari pratili logičan redosled i napredovali udesno u bilo kojoj
kružnoj skupini.“ On se učtivo nakloni vejr-vođama i trojici majstora zanata i, pokazavši jednom od
šegrta, rešeno odmaršira, podiže lopatu iz gomile i nastavi da čupa travu sa srednjeg kraja izabrane
mogile.
Lesa, sačekavši dok se nije udaljio van dometa sluha, poče da se smeje. ,,I budu li ga stari
razočarali, hoće li i dalje lupati glavu oko nepoznanica?“
„Vreme je da danas otkopamo moju veliku mogilu“, reče F'lar, pokušavajući da odglumi
Benelekovu rešenost, dok je ostalima pokazivao da pokupe oruđe i da mu se pridruže.
Vodeći računa o tome da su ulazi najčešće bili na nižim krajevima, napustili su F’larov
prvobitini rov na krovu. Ramot i Mnement su predusretljivo kopali ogromne gomile čudnovate sivo-
crne zemlje sa središta kraja. Uskoro je ulaz bio otkriven kao vrata, dovoljno velika da bi kroz njih
prošao zeleni zmaj, koja su klizila po šinama; manji otvor beše u jednom uglu. „Visine je čoveka“,
reče F'lar. Otvarao se na šarkama, koje ne behu od metala, što je veoma zadivilo i začudilo majstor-
Nikata i Fandarela. Baš kada su otvorili malena vrata, Rut i Džeksom su stigli. Čim su sleteli na vrh
mogile, još tri zmaja su izbila u vazduhu.
„D'ram“, reče Lesa, ,,i dvojica bendenskih smeđih koji su išli na jug da pomognu.“
„Majstor-Robintone, oprostite što mi je toliko bilo potrebno“, progovori Džeksom, dodajući
harfisti rolnicu mesa, kao da je tek sad pristigao iz utvrde.
„Dobro jutro, Lesa. Šta je bilo u mogili majstor-Nikata?“
Harfista ugura pažljivo rolnicu u svoju vrećicu na pasu, zadovoljan Džeksomovim pretvaranjem.
„Dečija dvorana. Idi vidi.“
„Majstor-Robintone, mogu li samo za časak da popričam sa vama? Ako nije...“ Džeksom je
mahnuo rukama prema mogili i ka vratancima koja su bila tako primamljujuće otvorena.
„Mogu da čekam dok se ne izvetri“, reče Robinton, primetivši napetost u Džeksomovom pogledu
i izraz učtive molbe na licu. Pomerio se sa mladim čovekom ustranu. „Da?“
„Šaru drži njen brat zatvorenu u Južnoj utvrdi“, reče Džeksom tihim glasom koji je prikrivao
svoju uznemirenost.
„Kako si uopšte uspeo to da otkriješ?“, upita Robinton, pogledujući ka bronzanom koji je kružio
i nosio Južnjaka.
„Rekla je Rutu. Torik planira da se ona uda za nekog njegovog novog utvrdara. Smatra da su
gospodarski sinovi sa Severa beskorisni!“ Bilo je nekog opasnog odsjaja u Džeksomovim očima i
tvrdoće na crtama lica koji su mu, prvi put od kako je Robinton znao momka, davali izgled njegovog
oca Faksa, sličnost koja je Robintonu priuštila nešto malo zadovoljstva.
„Nesumnjivo je da neki od njih jesu“, odvrati Robinton, zabavljen. „Šta ti se vrzma po glavi,
Džeksome?“, nadodao je, pošto ne beše odgovarajuće reakcije na njegovo šegačenje na sumornom
licu mladog čoveka. Nekako je harfisti promaklo sazrevanje koje se dogodilo u Ruatinom gospodaru
utvrde tokom prošle dve sezone pune događaja.
„Nameravam da je vratim“, reče Džeksom tihim nepokolebljivim tonom i pokaza ka Rutu.
„Torik je zaboravio da uračuna i Ruta.“
„Uletećeš u Južnu i samo je odvesti?“, upita Robinton, pokušavajući da održi smireni izgled
lica, iako mu je to otežavalo Džeksomovo romantično ponašanje.
„Zašto da ne?“ Iznenada se ponovo pojavio odsev vedrine u Džeksomovom pogledu. „Sumnjam
u to da Torik očekuje da preduzmem nešto neposredno po tom pitanju. Ja sam jedan od onih
beskorisnih gospodarskih sinova Several“
„Ah, ali ne pre no što ti i sam budeš dobio po nosu, mislim“, reče Robinton brzo sebi u bradu.
Torik i njegova grupa su sjahali na čistini između dva reda mogila. Ostavio je svoje ljude da se
sami organizuju i, skidajući svoju opremu za letenje, išao je ka Lesi i onima koji behu okupljeni oko
vrata mogile. No, pošto ju je pozdravio, promenio je smer i nije bilo sumnje da ide ka Džeksomu.
„Harfistol“, reče on, stajući učtivo klimnuvši glavom majstor-Robintonu, pre no što je pogledao
Džeksoma.
Na Robintonovo zadovoljstvo, gospodar Ruate nije čak ni ispravio ramena ili osvrnuo se da bi
pogledao Torika.
„Utvrdaru Toriče“, reče Džeksom preko ramena hladno i ravnodušno pozdravivši ga. Titula
kojom ga je oslovio i koja je sigurno bila prava, pošto Torik nikada nije bio pozvan da primi puni čin
od ostalih gospodara utvrda Perna, sledila je Južnjaka. Namrštio se dok je gledao pronicljivo u
Džeksoma.
„Gospodaru Džeksome.“ Torik je otegnuo izgovaranje titule da bi uvredio Džeksoma, pošto ni
on još nije bio jmni gospodar utvrde.
Džeksom se polako okrenuo ka njemu. „Sara mi kaže“, reče on, primetivši, poput Robintona, da
se Toriku iznenadno trza očni mišić, i da baca brze poglede ka plamenim gušterima oko Ruta, „da ne
odobravaš savezništvo sa Ruatom.“
„Ne, gospodarski sine. Ne odobravam!“ Torik pogleda u harfistu, osmehnuvši se široko. „Ona
može dobiti više od one mrvice od utvrde na Severu.“ Poslednje reči behu prezrive.
„Šta sam to čula, Toriče?“, upita Lesa tihog glasa, ali sa nagoveštajem čelika u očima, pošto je
otvoreno stala na Džeksomovu stranu.
„Utvrdar Torik ima druge planove za Šaru“, reče Džeksom, više zabavljen nego ljut. „Može ona
da dobije više, izgleda, od mrvice utvrde poput Ruate.“
„Ne mislim ništa loše Ruati“, reče Torik brzo, kada je uhvatio odsev gneva na Lešinom licu,
iako je vejranka nastavila da se smeška.
„To bi bilo potpuno bezumno, uzevši u obzir moj ponos na krvnu liniju i na sadašnjeg
gospodara“, reče ona opušteno.
„Sigurno je, Toriče, da možeš ponovo pretresti tu stvar“, nadoveza se Robinton prijatan kao i
uvek, uprkos opipljivom upozorenju koje je izrekao da se Južnjak nalazi na veoma opasnom tlu.
„Takvo savezništvo, toliko željeno od dvoje mladih ljudi, imalo bi značajne prednosti za tebe,
mislim, time što bi se povezao sa jednom od najuglednijih utvrda Perna.“
,,I bio bi u milosti Bendena“, reče Lesa, osmehujući se tako slatko da se Robinton skoro
zakikotao na čovekovu nevolju.
Torik je stajao tamo, odsutno trljajući pozadinu vrata, malo stegnutog osmeha.
„Trebalo bi da pretresemo tu stvar. Mislim, da će taj razgovor trajati duže.“ Lesa gurnu ruku u
Torikovu i okrenu ga. „Majstor-Robintone, bi li nam se pridružio? Mislim da bi moja kućica bila
očaravajuće mesto na kome bismo na miru mogli da razgovaramo.“
„Mislio sam da smo ovde da iskopamo pernsku slavnu prošlost“, reče Torik, prostodušno se
smejući. Ali nije izvukao svoju ruku iz Lešine.
„Nema boljeg vremena od sadašnjosti“, nastavi Lesa najslađe, „da bi se razgovaralo o
budućnosti. Tvojoj budućnosti.“
 F’lar im se pridružio, prateći u korak Lesu s leva, očevidno svestan onoga što se dogodilo preko
veze između Mnementa i nje. Harfista je bacio preko ramena umirujući pogled ka Džeksomu, ali
mladić je gledao u svog zmaja.
„Da, sa toliko častoljubivih ljudi bez utvrde koji se slivaju u Južnu“, reče F’lar mirno, „bili smo
nemarni u tome da osiguramo da ćeš dobiti zemlje koje hoćeš, Toriče. Ne sviđaju mi se krvni posedi
na Jugu. Takođe, to je i nepotrebno, pošto ima dovoljno prostora za ovaj naraštaj i za nekoliko
budućih.“
Torikov odgovor na ovo beše grohotan smeh i iako je prilagodio svoj korak Lesi, Robintonu je
još uvek odavao utisak neranjivog samopouzdanja.
,,I pošto ima toliko mnogo prostora, zašto ne bih bio častoljubiv i sproću svoje sestre?“
„Imaš ih više od jedne, i sada ne razgovaramo o Džeksomu i Sari“, nadoda Lesa uz nagoveštaj
srdnje, pošto je odbacila nebitno. „F’lar i ja smo nameravali da priredimo mnogo formalniju zgodu
da bismo postavili granice tvog gospodarstva“, nastavi ona, pokazujući prema drevnim, praznim
građevinama među kojima su sada bili, „ali tu je majstor Nikat koji želi da ozvaniči poslove
rudarskog esnafa, i gospodar Groge je uznemiren zato što njegova dva sina ne drže susedne zemlje, a
i druga pitanja su iskrsla u skorije vreme koja zahtevaju odgovore.“
„Odgovore?“, Torik upita učtivo, pošto se naslonio na jedan od zidova i prekrstio ruke.
Robinton je počeo da se pita koliko je od tog nemarnog položaja samo maska. Hoće li njegovo
častoljublje nadvladati zdrav razum?
„Potrebno je odgovoriti na jedno pitanje, koliko bi trebalo zemlje bilo koji čovek da drži na
Jugu?“, reče F'lar, nemarno vadeći prljavštinu podno svog nokta na palcu vrhom noža. Blago je
naglasio ono jedno.
,,I? Naš prvobitni dogovor je bio da mogu upravljati svim zemljama koje budem zauzeo do
vremena kada starovremci budu prešli.“
„Koji, istini za volju, to još nisu učinili“, reče Robinton.
Torik se složio sa tim. „Ne smem da čekam“, priznade on blago nakrivivši glavu, „pošto su se
prvobitne okolnosti promenile. I, pošto je moja utvrda u dobrom haosu zbog siromašnih gospodarskih
sinova punih nade, i ljudi i dečaka bez utvrde, a pouzdano sam obavešten da su ostali izbegavali našu
pomoć i smeštali se gde god bi njihovi brodovi mogli biti ukotvljeni.“
„To je samo još više razlog da osiguramo da ne budeš lišen nijedne dužine prostora na koje
imaš puno pravo“, reče F'lar. „Znam da si izaslao istraživačke timove. Koliko daleko su se zapravo
probili?“
„Uz pomoć D'ramovih zmaj-jahača“, reče Torik, kada je Robinton primetio koliko je prodorno
posmatrao F’larovo lice, da bi pronikao u to da li je ova neočekivana pomoć bila poznata Bendenu,
„proširili smo svoje znanje o terenu do podnožja Zapadnog masiva.“
„Toliko daleko?“ Bronzani jahač je izgledao iznenađeno i možda pomalo uzbunjeno.
Robinton je znao iz srećno otkrivene mape da, iako je područje od mora do Zapadnog masiva
bilo veliko, je ono zapravo bilo samo mali deo celokupnog prostranstva širokog Južnog kontinenta.
,,I, naravno, Pijemur je dospeo do Velikog pustinjskog zaliva ka zapadu“, Torik je izrekao.
„Moj dragi Toriče, kako uopšte možeš upravljati tolikom količinom zemlje?“, F'lar je izgledao
učtivo zabrinut.
„Imam male utvrdare u kućicama sa porodicama koje se šire duž nastanjive obale i na bitnim
mestima u unutrašnjosti. Ljudi koje ste mi slali ovih poslednjih nekoliko obrtaja su se pokazali više
voljnim za rad.“ Torikov osmeh je bio mnogo smireniji.
„Sumnjam u to da su ti se zakleli na odanost zauzvrat tvojoj prvobitnoj velikodušnosti?“, upita
F'lar uzdahnuvši.
„Naravno.“
Lesa se nasmeja. „Mislila sam onda, kada smo se sreli u Bendenu, da si ti promućuran i
nezavisan čovek.“
„Ima još zemlje, moja draga vejranko, za svakog čoveka koji može njome upravljati. Neke male
utvrde bi se mogle pokazati mnogo vrednijim od rasprostranjenijih, u očima onih koji zaista umeju da
cene njihovu vrednost.“
„Onda bih mogla reći“, nastavi ona, otvoreno ne obazirući se na Torikovu aluziju o Ruatinoj
veličini, „da imaš i više nego dovoljno da bi te u potpunosti zaokupilo i da bi time upravljao, uzevši
u obzir da je to prostor od mora do Zapadnog masiva, do Velikog zaliva...“
Iznenada se Torik ukoči. Lesa je gledala u F’lara, posredno tražeći njegovo odobrenje za ono
što je odobrila Toriku, tako da je jedino Robinton bio onaj koji je uhvatio punu opreznost, izgled
snažnog iznenađenja i nezadovoljstva u Tužnjakovim očima. Brzo se doveo u red.
„Do Velikog zaliva na zapadu, da, to je ono čemu se nadam. Imam mape. U svojoj utvrdi, ali ako
imam vaše dopuštenje...“
Napravio je korak prema vratima, kada ga je zaustavila Ramotina rika. I kada se Mnement
oglasio, F’lar se brzo pomeri da mu prepreci put.
„Toriče, sada je već prekasno.“
Dok je Džeksom posmatrao bendenske vejr-vođe i harfistu kako idu prema iskopanoj kući sa
Torikom, izduvao je duboko gnev koji je zadržao zbog Torikovog nipodaštavajućeg ponašanja. Ruata
je veličine mrvice? Nije nego! Ruata, druga po starosti i sigurno jedna od najrazvijenijih utvrda na
Pernu. Da nije Lesa tada došla, pokazao bi mu...
Ponovo je udahnuo. Torik je imao visinu i domašaj. Južnjak bi ga samleo da se Lesa nije
umešala i spasila ga od čiste ludosti. Nikada mu nije palo na pamet da Torik možda neće biti
počašćen savezništvom sa Ruatom. Bio je zaprepašćen kada ga je Rut obavestio o onome što mu je
Šara rekla - da je namamljena nazad u Južnu - i da Torik neće biti naklonjen njenom braku na Severu.
Niti je Torik saslušao Šarino priznanje da je istinski vezana za Džeksoma. Tako je i postavio svoju
kraljicu da pazi na njena dva plamena guštera, da bi je sprečio da šalje poruke Džeksomu. Nije znao
da Šara može razgovarati sa Rutom, nešto što je odmah učinila čim se probudila tog jutra. Bilo je
nešto od vedrine u Rutovom glasu zbog tajne razmene poruka.
Džeksom je čekao dok četvoro nije ušlo u malu naseobinu, pre nego što je krenuo ka Rutu. „Leti
u Južnu i odnesi je“, rekao je harfista u šali, ali to beše ono što je on sam nameravao.
„Rute“, upita on u svom umu, dok mu se približavao, „ima li Torikovih plamenih guštera oko
tebe?“
Nema! Je l' idemo da spasemo Šaru? Gde da joj kažem da se nađe sa nama? Bili smo samo na
zemljištu za izleganje u Južnom. Da pitam Ramot?
„Više bih voleo da ne mešamo bendenske zmajeve u ovo. Ići ćemo na zemljište za izleganje. Na
kraju se ipak jaje pokazalo korisnim“, nadoda on, primećujući ironiju ove situacije, dok se peo na
Rutov vrat. „Daj joj sliku. Pitaj je može li doći na to mesto?“
Ona kaže da može.
,,'Ajmo onda!“
Džeksom je naglas počeo da se smeje, kada ih je Rut odveo u međuprostor.
Došli su nisko sa istoka, baš i kao pre skoro jednog obrtaja. Međutim, sada je obruč toplog
peska bio prazan. Samo nakratko, pošto su plameni gušteri navalili dole radosno pozdravljajući.
„Torikovi?“, upita Džeksom, pitajući se bi li trebalo da siđe i da potraži Šaru.
 Dolazi? Torikova kraljica je sa njom. Tornjaj se! Ljutiš me, špijuniraš moje prijatelje!
Džeksom nije imao vremena da bude zadivljen neustrašivošću svog zmaja. Šara je došla trčeći
preko zemljišta, vukući ćebe koje je pokušavala da obmota oko svog slabo obučenog tela. Ona je
trčala prema njemu, uznemirena, i skoro se saplela o jedan kraj ćebeta, dok se osvrtala unazad.
Kaže da su joj dvojica Torikovih ljudi za petama. Rut se delom pružio, a delom je leteo prema
Šari, dok se Džeksom sagnuo dole, ispruživši ruke da bi je uhvatio i prebacio na Rutov vrat. Dvojica
ljudi, isukanih mačeva dođoše, kidišući na zemljište. Ali Rut je poleteo, ostavivši ovu dvojicu da
psuju bespomoćno na njih, dok se zemljište udaljavalo. Zmaj stražar Južnog vejra se javio Rutu, koji
je odgovorio u pozdrav, dok se penjao nagore na toplom vazduhu.
„Mislim da se tvoj brat preračunao, Šara.“
„Džeksome vodi me odavde. Vodi me u Ruatu! Nikada u životu nisam bila toliko besna. Ne
želim nikada više da ga vidim. Od svih pokvarenih, zavedenih...“
„Moraćemo ponovo da ga vidimo, pošto neću da se krijem od njega. Danas ćemo sve to isterati
na čistac!“
„Džeksome!“ Beše sada istinske brige u njenom glasu. Snažno ga je stegnula oko struka. „Ubiće
te u borbi.“
„Naša veza neće izazvati dvoboj, Šara“, reče Džeksom uz smeh. „Uvij se dobro u to ćebe. Rut
će nas čim pre odvesti u međuprostori
„Džeksome, nadam se da znaš šta činiš!“
Rut ih je vratio nazad na visoravan, pevušeći pozdrav, dok je kružio da se spusti.
,,Oh, sleđena sam, ali oni su mi uzeli letačku opremu“, uzviknu Šara. Njene gole noge na
Rutovom vratu behu plave od studeni. Džeksom se sagnuo prema njima ne bi li ih trljanjem zagrejao.
,,A eno i Torika. Sa Lesom, F'larom i Robintonom!“
,,I sa najvećim od bendenskih zmajeva!“
„Džeksome!“
„Tvoj brat rešava stvari na svoj način, a ja na svoj! Na svoj!“
„Džeksome!“ Bilo je iznenađenja, kao i poštovanja u njenom glasu i njene ruke se ponovo
sklopiše oko njegovog struka.
Rut se prizemljio i kada su sišli, hodao je Džeksomu s leva, dok su dvoje zaljubljenih išli da se
susretnu sa ostalima. Torik više nije imao na licu svoj uobičajeni osmeh.
„Toriče, ne možeš sakriti Šaru bilo gde na Pernu, a da je Rut i ja ne možemo pronaći!“, reče
Džeksom pošto je jedva klimnuo glavom bendenskim vejr-vođama i harfisti. Nije bilo nagoveštaja
kompromisa na Torikovom tvrdom licu. Niti ga je on očekivao. „Prostor i vreme nisu prepreka za
Ruta. Šara i ja možemo otići gde bilo, u bilo koje vreme na Pernu.“
Torikova kraljica je pokušavala da se spusti njemu na rame žalosno vrečeći, ali ju je on prosto
oterao.
„Štaviše, plameni gušteri slušaju Ruta! Zar ne, prijatelju moj?“, Džeksom je stavio ruku na
Rutovu kvrgu na glavi. „Reci svim plamenim gušterima ovde na visoravni da se izgube!“
Rut je to učinio, dodajući, kako se široka poljana iznenada ispraznila, da nisu želeli da odu.
Torikove oči se blago nakriviše na ovo pokazivanje moći. Potom su se plameni gušteri povratili.
Ovog puta je dozvolio svojoj maloj kraljici da mu se spusti na rame, ali njegove oči su počivale na
Džeksomovim.
„Kako to da si poznavao Južni vejr? Koliko sam upućen, ti nikada nisi bio tamo!“ Napola se
osvrnuo kao da optužuje Lesu i F’lar za saučesništvo.
„Onaj koji te je tako uputio, učinio je to pogrešno“, reče Džeksom, pitajući se da li je to bio
Dors. „Nije mi danas bilo prvi put da sam vratio nešto iz Južnog vejra što pripada Severu.“ On
posednički spusti ruku na Šarina ramena.
Torika napusti smirenost. „Ti!“ On pruži ruku, pokazujući na Džeksoma; njegovo lice beše
mešavina gneva, ogorčenog besa, razočaranja, nemoći i, na kraju, poštovanja koje nije želeo da
oseća. „Ti si vratio jaje! Ti i taj... ali slike plamenih guštera su bile crne!“
„Bio bih glup da ne zatamnim belu kožu ako već idem noću, zar ne?“, upita Džeksom s
razumljivim prekorom.
„Zriao sam da to nije bio jedan od T'ronovih jahača“, povika Torik, stežući i opuštajući pesnice.
„Ali da ti... pa, sad“, i njegov celi stav se korenito izmeni. Ponovo je počeo da se osmehuje, nešto
kiselo, dok je gledao ka bendenskim vejr-vođama, a potom prema harfisti, zatim je počeo da se
smeje, otpuštajući gnev i nemoć kroz taj smeh. „Da si znao, gospodarski sine...“, i on ponovo
odvažno pokaza na Džeksoma, „kakve si planove porušio... Koliko je ljudi znalo da si to bio ti?“
Sada se optužujuće okrenuo ka zmaj-jahačima.
„Ne mnogo“, reče Robinton, pitajući se brzo nisu li zaista Lesa i F'lar pogodili.
„Ja sam znala“, reče Šara, ,,i Breke je. Džeksom je brinuo zbog tog jajeta sve vreme dok je bio u
groznici.“ Njen pogled na njegovo lice beše ponosan.
„To sad i nije važno“, reče Džeksom. „Ono što je bitno je sledeće, imam li tvoju dozvolu do
oženim Šaru i načinim je gospom od utvrde Ruata?“
„Ne vidim kako te mogu zaustaviti.“ Torikov široki pokret od nemoći obuhvati sve ljude i
zmajeve.
„Zaista ne možeš, zato što je Džeksomovo hvalisanje oko Ruta istinito“, reče F'lar. „Nikada ne
bi trebalo potceniti zmaj-jahača, Toriče.“ Potom se iscerio bez umekšavanja prikrivenog upozorenja.
„Naročito severnog zmaj-jahača.“
„Pamtiću to dobro“, odvrati Torik, dok je napetost u njegovom snažnom glasu pokazivala
nezadovoljstvo koje je osećao. Učtiv osmeh se ponovo pojavi na njegovom licu. „Posebno u našoj
sadašnjoj raspravi. Pre no što nas je ova plahovita mlađarija prekinula, razgovarali smo o granicama
moje utvrde, zar ne?“
Okrenuo je svoja leđa Šari i Džeksomu i pokazao ostalima da se vrate svojim privremenim
dvoranama.
 Pogovor
Ponovo je došlo proleće u severni Pern i Ruatu. Onog trena kada su oštećenja od zime
popravljena i prve žitarice zasejane, počele su velike pripreme u samoj utvrdi, sve da bi staro mesto
zablistalo za jedno prolećno jutro u kojem nigde, kako su Vansorovi proračuni rekli, nijedne niti neće
biti, sem daleko na zapadu nad morem, gde će bezopasno padati.
Ruatini zidovi behu izribani, rupe na kaldrmi popunjene, i stegovi ovog dana su visili sa svakog
prozora otvorenih kapaka, dok je cveće kitilo svaki ćošak dvorišta ili dvorane. Puzavice sa Juga su
dopremljene tokom noći pre no što su njima okićene plamen-visije. Široke livade ispod utvrde behu
prekrivene šatorima i podeljene na polja za trkaće zveri gostiju. Zmajevi su počeli da pristižu i
pozdravljao ih je stari zmaj stražar Vilt, koji će sigurno promuknuti od silne rike za dobrodošlicu, pre
no što svečanosti počnu.
Plameni gušteri su bili svuda i stalno su ih zmajevi i prijatelji opominjali da se smire. Ali,
atmosfera beše toliko opuštena, toliko puna radosti, da su šeretluci i bekeljenja, bilo ljudi, bilo
stvorenja, mirno izdržana.
Činilo se da se pola severnog i južnog Perna steklo na tom mestu i da bi opslužili toliko gostiju,
utvrda i vejr Fort, kao i Benden, udružili su svoje kuhinjske snage sa Ruatom. Torik je predusretljivo
poslao sa južnih polja zmajske tovare svežeg voća, ribe, divljih trkača i verija čije meso beše
cenjeno zbog svog prijatnog aromatičnog ukusa, toliko drugačijeg od onog što ga imaju zveri na
Severu. Još od prethodnog jutra gorele su velike jame za pečenja i hlebove, a mirisi su se mešali
izazivajući vodu na usta.
Bilo je slavlja prethodne noći, igre i pesama do ranog jutra, pošto su trgovci mnogo ranije
pristigli i nikome nije smetalo da se na više načina iskoristi ova prilika. Sada se još više naroda
slivalo putem, sletalo sa nebesa, kako se bližio značajni čas svečanog potvrđivanja mladog
gospodara utvrde Ruata.
Harfista dolazi, obrati se Rut Džeksomu i Šari, kako je otvorio vrata svog vejra i stupio u
dvorište.
Njih dvoje, nalazeći se još uvek u glavnoj odaji svog prizmenog doma, začuli su njegovu
radosnu riku u znak dobrodošlice, kao da prethodno nije poželeo harfisti laku noć u ranim satima tog
jutra.
Liot vam poručuje da tu sačekate. Harfista i N'ton žele da razgovaraju sa vama nasamo.
Džeksom se od iznenađenja osvrnu ka Šari.
,,Oh, Džeksome, ne može biti nešto loše“, reče mu ona smešeći se. „Majstor-Robinton bi nam
rekao sinoć. I dalje mislim da ti je ta tunika suviše tesna na grudima.“
„Za to zahvali svem onom prolećnom iskopavanju na Poljani brodova, ljubavi“, odvrati joj on,
toliko udahnuvši da se tkanina njegove smeđe tunike zategnu po šavovima.
„Ako pocepaš ovu novu tuniku, moraćeš da je nosiš onako zakrpljenu!“ Smešila se dok ga je
korila, a potom ga je poljubila.
U njenim poljupcima je trebalo uživati kadgod bi mu se pružila prilika, tako da ju je snažno
privio uza se.
„Džeksome! Neću da idem pogužvana na tvoje potvrđivanje.“
Ramot i Mnement su ovde! Rut se prope na zadnjim nogama da bi riknuo dovoljno počasni
pozdrav.
„Čovek bi mogao pomisliti da će on biti potvrđen za gospodara utvrde“, reče Šara svojim
prelepim glasom kroz smeh.
 „Behu to naše zajedničke muke“, odvrati joj Džeksom, široko joj se osmehujući. Još jednom ju
je hitro zagrlio, srećan što je prevrtljivost zime ustupila mesto proleću.
Nikada nije bio zaokupljenu'i: vodeći utvrdu i kopajući po drevnim nepoznanicama Visoravni i
Poljane brodova kadgod je mogao odvojiti nekoliko časova. Litol se našao, kako se Džeksom i
nadao, neverovatno zaokupljen iskopavanjima, provodeći sve više i više vremena sa harfistom u
utvrdi Uvala. Pošto je sada bilo sigurno njegovo potvrđivanje, Džeksom je primljen u unutrašnje
savete gospodara utvrda, a i zbog svoje povezanosti sa Torikom, koji takođe beše potvrđen. Sumnjao
je u to da će Torik i dalje trpeti krutost koja je vladala stavovima gospodara utvrda kada je trebalo
delati. Činilo se da su Larad od Telgara, Asgenar od Lemosa, Begamon i Sigomel bliži Torikovom
nazorima i Džeksom je otkrio da bi više voleo da ga uvrste u red sa njima, nego sa Grogeom,
Sangelom i još nekim starijim ljudima. Neki od starih gospodara nisu razumeli potrebe današnjice -
niti osećali zov širokih južnih zemalja punih beskrajne raznolikosti i izazova.
Današnje formalnosti behu samo znak i izgovor za okupljanje vejrova, dvorana i utvrda,
svečanost na kraju hladnih meseci obrtaja, dan sreće kada više nema niti ni na jednom delu Perna.
Liot se spustio na malo kuhinjsko dvorište, a Rut se vratio u svoje prostorije da bi ostavio
dovoljno mesta za velikog bronzanog zmaja. Harfista je skliznuo sa njegovog ramena, mašući
podebljim svitkom, dok je N'tonov iskrivljeni osmeh najavljivao da donose novosti od velikog
značaja.
„Lesa i F'lar takođe moraju čuti novosti“, reče N'ton, kada su se on i harfista pridružili mlađim
utvrdarima. „Upravo dolaze.“ On pokaza Liotu da ide na plamen-visije.
Dvojica ljudi skinuše svoje jakne za letenje, a Robinton ni za tren nije ispuštao svitak.
Posmatrali su uz narastajuće nestrpljenje, dok su zlatna Ramot, a potom i bronzani Mnement spuštali
svoje putnike, a potom se podigli ka plamen-visijama da bi se pridružili Liotu.
„Dobro, harfisto, Mnement kaže da pucaš od novosti“, kaza F'lar dodajući Džeksomu svoju
opremu, dok je Šara pomagala Lesi.
„Bendene, zaista je tako“, harfista reče ovo naglašavajući svaki slog, mašući svitkom u potvrdu
tome.
„Pa, šta to imaš ovde?“, upita Lesa.
„Ništa, samo ključ za obojenu mapu na brodu!“, odvrati harfista, cereći se zbog njihove
reakcije. „Pijemur je prokljuvio, radeći sa Nikatom, zato što smo sumnjali u to da ima neke veze sa
slojevima zemlje. I ima! Sa stenama pod zemljom, da budemo tačniji.“ Razvijao je mapu, dok su Lesa
i F'lar držali ćoškove. „Mrke šare prikazuju veoma stare stene, na mestima koja nikada nisu upoznala
zemljotrese ili vulkanske erupcije. I do dana danjeg se nisu promenila. Visoravan, ovde osenčena
žutom, očevidno je morala biti napuštena zbog erupcija. Pogledajte, ovde i ovde na jugu i u Tileku,
imamo istu obojenost. Dragi moji prijatelji, stari su došli na Sever, u Fort, Ruatu, Benden, Telgar,
zato što je tu zemlja bila sigurnija od prirodnih nepogoda!“
,,A niti su neprirodna?“, upita Lesa šeretski.
„Radije bih da se nosim sa jednom po jednom od njih“, odvrati F'lar. „Bilo bi i previše biti
napadnut i iz zemlje i iz vazduha!“
„Potom su takođe Pijemur i Nikat otkrili gde su stari pronašli metale, crnu vodu i crni kamen.
Zalihe su jasno obeležene i na Jugu i na Severu! Već smo izrabili mnogo rudnika na Severu.“
„Ima ih više na Jugu?“, upita F'lar, duboko zainteresovan. „Pokazuj!“
Robinton pokaza na pola tuceta malih oznaka. „Koliko su bogate zalihe još uvek nije poznato, ali
sam siguran da će nam Nikat to reći uskoro. On i Pijemur su moćan dvojac.“
„Koliko je rudnika u Torikovoj utvrdi?“, upita F'lar.
 N'ton se zasmeja. „Ne više od onoga što je već otkrio i obdelava. Biće mnogo više posla u
zemlji zmaj-jahača“, reče on, tapnuvši po jugoistoku. „Kada bude prošao ovaj prolazak, mislim da ću
otići u rudare!“
„Kada bude gotov prolazak...“, ponovi F’lar te reči, uhvativši harfistin pogled, iznenada svestan
toga da najverovatnije niko od njih neće dočekati taj tren.
„Kada bude ovaj prolazak gotov“, reče Džeksom željno, dok je pogledom prelazio preko mape,
„ljudi će takođe moći da se usredsrede na ono što smo pronašli na Visoravni i na ono u brodovima.
Možemo ponovo otkriti Jug! Možda čak i razrešiti tajne brodova - i to, kako da zmajevima pređemo
onaj bezvazdušni prostor ka Sestrama zore...“ Pogled mu odluta ka jugoistoku, a tri svetilje mu sada
behu skrivene od vida.
,,I kako zauvek da zbrišemo pretnju od niti na samoj Crvenoj zvezdi“, prošapta Šara.
F'lar se setno nasmeja, sklonivši, sada prošaran sedinom, pramen kose sa čela, koji mu je pao na
oči. „Jednom sam mislio da dosegnem Crvenu zvezdu. Možda vama mlađima to neće biti toliko
zastrašujuć zadatak, kada budemo otkrili ono što su ljudi nekada znali.“
„Ne umanjuj ono što si postigao, F’lare“, reče Robinton otsečno. „Sačuvao si Pern od niti,
ujedinjen... uprkos njemu samom!“
„Svašta, da ne beše tebe“, reče Lesa, gledajući oko sebe, sevajući očima ljutito zbog F’larovog
samouniženja, „ničeg od ovog ne bi bilo!“ Njen pokret beše mesto reči o nakićenoj Ruati za srećan
dan i o sigurnosti u saznanju da nijedna nit nigde neće pokvariti slavlje.
„Gospodaru Džeksome.!“, Litolova dreka jasno je odzvanjala sa gornjeg prozora utvrde.
„Gospodine?“
„Bendene? Forte? Okupili su se svi gospodari utvrda i ostale vejr-vođe Perna, i Severnog i
Južnog!“
Džeksom odmahnu rukom da bi potvrdio da je čuo pozive. F’lar umota mapu i predade je nazad
Robintonu uz naklon.
„Kasnije ću je bolje ispitati, Robintone.“
Džeksom ponudi ruku svojoj gospi Šari i pokaza majstor-harfisti i zmaj-jahačima da krenu
ispred njih.
„Nikako, ovo je vaš dan, gospodaru Džeksome od Ruate“, reče harfista i nisko se pokloni,
podigavši ruku uz zamah da bi im ukazao čast da krenu prvi.
Smejući se, Džeksom i Šara pođoše prema dvorištu, a N'ton i Robinton su išli za njima. F’lar je
ponudio svoju ruku Lesi, ali ona je okrenula pogled prema malom kuhinjskom dvorištu i nije mu bilo
teško da pogodi šta joj se vrzma po glavi.
„Lesa, ovo je i tvoj dan“, reče on, prinevši njenu ruku usnama. „Dan koji su omogućili tvoja
rešenost i tvoj duh!“ On je obgrli i natera je da ga pogleda. „Krv ruatanska danas upravlja ruatnaskim
zemljama!“
„Što dokazuje“, reče ona, praveći se nadmena, mada joj je telo prijanjalo uz njegovo, „da ako
dovoljno uporno pokušavaš, i radiš dovoljno dugo, možeš postići sve što želiš!“
„Nadam se da si u pravu“, odvrati joj on, nepogrešivo okrenuvši glavu prema Crvenoj zvezdi.
„Jednoga dana će zmaj-jahači pokoriti tu Zvezdu!“
„Bendene!“ Harfistin urlik prekinu njihov lični tren likovanja.
Smešeći se kao deca koja su zalutala, njih dvoje pređoše kuhinjsko dvorište i potrčaše uz
stepenište ka velikoj dvorani. Zmajevi na plamen-visijama se propeše, ričući radosno u ovom
srećnom danu, dok su plameni gušteri vrtoglavo vrludali na nebu koje beše slobodno od Miri!
 Zmajindeks
VEJROVI PO GODINAMA OSNIVANJA:
1. vejr Fort
2. vejr Benden
3. vejr Visoki prostori
4. vejr Igen
5. vejr Ista
6. vejr Telgar
7. Južni vejr
VEĆE UTVRDE PO POVEZANOSTI SA VEJROVIMA:
1.vejr Fort:
utvrda Fort (najstarija), gospodar utvrde Groge;
utvrda Ruata (sledeća po starosti), gospodar utvrde Džeksom, gospodar Čuvar Litol;
utvrda Južno čaurište, gospodar utvrde Sangel;

2.vejr Benden:
utvrda Benden, gospodari utvrde Rajd i Toronas;
utvrda Bitra, gospodari utvrde: Sajfer i Sigomal;
utvrda Lemaš, gospodar utvrde Asgenar;

3.vejr Visoki prostori:

utvrda Visoki prostori, gospodar utvrde Bargen;
utvrda Nabol, gospodari utvrde: Faks, Meron, Dekter;
utvrda Tilek, gospodar utvrde Oterel;

4.vejr Igen:
utvrda Kerun, gospodar utvrde Korman;
delovi Gornjeg Igena;
utvrda Južni Telgar;

5.vejr Ista:
utvrda Ista, gospodar utvrde Vorbret;
utvrda Igen, gospodar utvrde Lodi;
utvrda Nerat, gospodari utvrde: Vinset i Begamon;

6.vejr Telgar:
utvrda Telgar, gospodar utvrde Larad;

utvrda Krom, gospodar utvrde Nesel;

7. Južni vejr:
Južna utvrda, utvrdar Torik.
 VELIKI GOSPODARI: (I NJIHOVE UTVRDE)
1. Asgenar (Lemos);
2. Banger (Igenske ravnice);
3. Bargen (Visoki prostori);
4. Begamon (Nerat, II);
5. Korman (Kerun);
6. Dekter (Nabol, III);
7. Faks (Nabol, I);
8. Groge (Fort);
9. Džeksom (Ruata);
10. Larad (Telgar);
11. Lodi (Igen);
12. Litol (čuvar Ruate);
13. Meron (Nabol, II);
14. Nesel (Krom);
15. Oterel (Tilek);
16. Rajd (Benden);
17. Sangel (Čaurište);
18. Sajfer (Bitra, I);
19. Sigomal (Bitra, II);
20. Torik (Južna);
21. Toronas (Benden, II);
22. Vinset (Nerat, I);
23. Vorbret(I)
 MAJSTORI ZANATA I VELEMAJSTORI ZANATA (MAJSTORI):

Zanatlija: Zvanje: Mesto u kome dela:

Andemon velemajstor poljodelac utvrda Nerat

Arnor majstor zanata, prepisivač Dvorana harfista, utvrda Fort

Baldor vejr-harfista vejr Ista

Belesdan velemajstor kožar utvrda Igen

Bendarek majstor zanata, drvodelja utvrda Lemos

Benelek kalfa, mehaničar Kovačka dvorana

Briiaret velemajstor stočar utvrda Kerun

Brudegan kalfa, harfista Dvorana harfista, utvrda Fort

Ced harfista vejr Telgar

Domik majstor zanata, kompozitor Dvorana harfista, utvrda Fort

Elgin harfista utvrda Polukružno more

Fesenden majstor zanata, kovač

Fandarel velemajstor, kovač Kovačka dvorana, utvrda Telgar

Idarolan velemajstor, ribar utvrda Tilek

Džerint majstor zanata, muzičar Dvorana harfista, utvrda Fort

Ligand kalfa, kožar utvrda Fort

Menoli kalfa, harfista Dvorana harfista, utvrda Fort

Moršel majstor zanata, mislilac Dvorana harfista, utvrda Fort

Nikat velemajstor, rudar utvrda Krom

Oharan veir-harfista vejr Benden

Oldiv velemajstor, isceljitelj Dvorana harfista, utvrda Fort

 Palim kalfa, pekar Kovačka dvorana

Petiron harfista utvrda Polukružno more

Pijemur šegrt/kalfa Dvorana harfista, utvrda Fort

Robinton velemajstor harfista utvrda Fort

Sebel kalfa/majstor harfista Dvorana harfista, utvrda Fort

Sara kalfa, iscelitelj južna utvrda

Sonegar majstor zanata, glas Dvorana harfista, utvrda Fort

Sogran velemajstor, stočar utvrda Kerun

Tagetarl kalfa, harfista Dvorana harfista, utvrda Fort

Talmor kalfa, harfista Dvorana harfista, utvrda Fort

Teri majstor zanata, kovač Kovačka dvorana, utvrda Telgar

Timarin majstor zanata, tkač utvrda Telgar

Vansor majstor zanata, staklar Kovačka dvorana, utvrda Telgar

Janis majstor zanata utvrda Polukružno more

Zurg velemajstor, tkač utvrda Južno čaurište

Poseban dodatak o zvanjima pripadnika zanata, odnosno esnafa (prim, prev.)

U zanatskom životu na Pernu je prisutna lestvica zvanja, koja je i nama poznata iz starijih
vremena. Pošto ova zvanja polako u našem jeziku postaju arhaizmi (nadamo se ne i istorizmi),
prevodilac se odlučio da uvede i poseban dodatak sa objašnjenjem značenja svakog od zanatskih
zvanja, ne bi li na taj način čitaocu još više približio ustrojstvo u okviru zanatskog života Perna.
1. Šegrt (apprentice) je najniže zvanje u okviru zanatske dvorane, radi se o nekome ko je tek počeo
da uči zanat.
2. Kalfa (journeyman) je srednji novi zvanja u okviru zanatske dvorane. U pitanju su svi oni šegrti
koji su stekli već neko pozamašnije poznavanje svog zanata, te na taj način već imaju neka od
umeća i mogu da se kreću po Pernu, izvršavajući određene postavljene im zadatke.
3. Majstor zanata (craftmaster) je najviše zvanje koje se postiže tokom učenja u zanatskoj dvorani,
dakle u pitanju je potpuno obučeni zanatlija.
4. Velemajstor zanata (mastercraftsman) je upravitelj zanatske dvorane. Ima mnogo majstora
zanata, ali je samo jedan velemajstor zanata. Međutim, nijedan od upravitelja ne nosi ovu titulu,
već ih oslovljavaju samo sa „majstore“ (master).
BOJE ZMAJSKIH OČIJU:
Zelena: pospanost, zadovoljstvo.
Crvena: glad, gnev, seksualna uznemirenost i želja.
Bela: velika opasnost.
Ljubičasta: pritisak, napor.
Žuta: strah, gnev, uznemirenost.
Narandžasta: nesigurnost, sumnjičavost.
Duga: uznemirenost.
Od plave do zelene: raspoloženost, ljubav.
Brzina kojom se kolutaju oči zmajeva ukazuje na jačinu njihovih osećanja.
 VLASNICI PLAMENIH GUŠTERA:

Vlasnik Gušter-i

Asgenar smeđi Rijal

Baner -

Bargen -

Brend plavi

Breke bronzani Berd

Korman -

Dilana zeleni

Famira zeleni

F'nor zlatni, Gral

Groge kraljica, Merga

G'sel bronzani

Kilara zlatni

Larad zeleni

kraljica, Lepotica, bronzani: Kameni, Gnjurac, Glavonja; smeđi: Lenština, Glumac, Mrki; zeleni: Tetka jedan, Tetka dva;
Menoli
plavi, Ujak

Meron bronzani

Mirim zeleni: Repa, Lok; smeđi. Toli

Nesel -

Nikat -

N'ton smeđi, Tris

Oterel -

Pijemur kraljica, Farli

Robinton bronzani, Zair

Sangel -

Sebel kraljica, Kimi

Sara bronzani Mir; smeđa, Tala

Sajfer -

Torik kraljica, dva bronzana

Vinset -
 NEKI BITNIJI POJMOVI:
1. Azotna kiselina: često jedinjenje na Pernu (HNO3) – koriste je posade na zemlji za uništavanje
niti.

1. Međuprostor: ravan ništavila i nedostka čulnog između ciljeva u ravni čulnog.

1. Crna stena: analogno našem uglju.

2. Sestre zore: drugo ime za Sestre dana.
3. Felis: drvo koje cvate.

1. Sok od felisa: napitak spravljen od ploda drveta felis; ima uspavljujuće dejstvo.
2. Plamenac: mineral koji u sebi sadrži fosfat koji zmajevi žvaću da bi bljuvali vatru.

1. Svetiljka: izvor svetlosti koji se može nositi u korpi.

2. Visoki prostori: planine na Severnom kontinentu Perna.

1. Utvrda: mesto u kojem živi običan narod; prvobitno građene su tako što su usecane u planinama i
na stranama bregova.
2. Utisak: pridruživanje zmajskog i čovečijeg uma (budućeg jahača) u trenutku izleganja.
3. Interval: period vremena između prolazaka, obično traje 200 obrtaja.
4. Klah: Topli podsticajni napitak od kore drveta i sa blagim ukusom cimeta.

14.Dugi interval: period vremena, obično dvostruko veći

od intervala, u kojem nema niti i zmaj-jahači se brojno smanjuju.
Poslednji dugi interval je smatran vesnikom vremena bez niti.
15.Mesec: četiri sedmice.
1. Utrnac: lekoviti melem koji, kada se namaze na rane, ubija sve osećaje i koristi se kao anestetik.
2. Starovremac: pripadnik jednog od pet vejrova koje je Lesa dovela unapred kroz vreme za četiri
stotine obrtaja. Koristi se kao uvredljivo imenovanje onih koji su otišli u Južni vejr.
3. Prolazak: vremenski period tokom kojeg je Crvena zvezda dovoljno blizu Perna da bi na njega
ispuštala niti.
4. Pern: treća od pet planeta u sistemu Rukbata. Ima dva prirodna meseca.
5. Crvena zvezda: polusestra planete Pern. Ima nepravilnu orbitu.
6. Rukbat: žuta zvezda u sektoru Strelca, ima pet planeta i dva asteroidna pojasa.

22.Sedmica: pernski ekvivalnet nedelji.

23.Mri (mikorizoid): spore sa Crvene zvezde koje padaju na
Pern i ukopavaju se u njegovo tlo, proždirući sve organsko na šta
naiđu.
24.Obrtaj: godina na Pernu.
25.Ver-čuvar: noćni reptil u dalekom srodstvu sa porodicom
zmajeva.
1. Vejr: dom zmajeva i njihovih jahača, kao i zmajevska jazbina.
2. Vejr-pevač: harfista zmaj-jahača, obično je i sam pripadnik ove grupe.

28.Veriji: vrsta živine koja grubo podseća na Ćurke sa Zemlje,

ali veličine noja.
29.Šaša: vodena biljka koja podseća na trsku sa Zemlje.
 NAROD PERNA:
Abuna: Glavna kuvarica Dvorane harfista i utvrde Fort. Alemi: Treći po redu od šest sinova
pomorskog utvrdara u utvrdi Polukružno more.
Andemon: velemajstor poljodelac u utvrdi Nerat. Arnor: majstor zanata - prepisivač u Dvorani
harfista. Balder: harfista u vejru Ista. B'dor: iz Ista vejra.
Bedela: starovremska vejranka u vejru Telgar; jahačica kraljice
Solt.
Belesdan: velemajstor kožar u vejru Igen. Bendarek: majstor zanata - drvodelja u utvrdi Lemos.
Benelek: kalfa - mehaničar u Kovačkoj dvorani. Benis: jedan od sedamnaest sinova gospodara
Grogea u utvrdi Fort.
B'fol: jahač iz vejra Benden, jaše zelenog zmaja Gereta. B'irto: jahač iz vejra Benden, jaše
bronzanog zmaja Kabenta. B'naj: jahač iz vejra Fort, njegov zmaj je par kraljici Bet. Brend:
domostrojitelj utvrde Ruata, ima plavog plamenog guštera.
B'rant: jahač iz vejra Benden, jaše smeđeg Fanta. B'refli: jahač iz vejra Benden, jaše smeđeg
Joruta. Breke: Vejranka u Južnom vejru, jahala je kraljicu Virent, ima bronzanog plamenog guštera
Berda. Brijala: Učenica u Dvorani harfista.
Brijaret: velemajstor stočar (zamenjuje Sograna) u utvrdi Kerun.
Brudegen: horski kalfa u Dvorani harfista i u utvrdi Fort. Kamo: luda u Dvorani harfista i u
utvrdi Fort. Selina: jahačica kraljice u vejru Benden; zmajska kraljica Lamant.
C'gan: vejr-pevač u vejru Benden, jaše plavog zmaja Tegata. Korana: Fidelova sestra (utvrdar u
Visoravni), podpada pod jurisdikciju utvrde Ruata.
Kosira: jahačica u vejru Ista; zmajska kraljica Kejlit. Dilana: Džeksomova majka po mleku u
utvrdi Ruata. Dors: Džeksomov brat po mleku u utvrdi Ruata.
D'nek: jahač u utvrdi Fort, jaše bronzanog Zagenta. D'nek: jahač bronzanog Valenta u vejru
Benden. Domik: majstor zanata, kompozitor u Dvorani harfista i u utvrdi Fort.
D'ram: starovremski vejr-vođa i vejru Ista, jaše bronzanog zmaja Tirota.
Dunka: utvrdarka iz kućice; devojačke kućice; u Dvorani harfista i utvrdi Fort.
D'ver: jahač u vejru Benden, jaše plavog Trebeta.
Elgion: novi harfista u utvrdi Polukružno more.
Fandarel: velemajstor kovač u Kovačkoj dvorani u utvrdi Telgar.
Fana: starovremska vejranka u vejru Ista; zmajska kraljica Mirant.
Faks: gospodar sedam utvrda, Džeksomov otac. Felena: druga po položaju do Manore od žena iz
donjih pećina u vejru Benden.
Fidelo: utvrdar na Visoravni u utvrdi Ruata. Fajnder: harfista u utvrdi Ruata.
F’lar: vejr-vođa u utvrdi Benden, jaše bronzanog zmaja Mnementa.
F'lesan: jahač u vejru Benden, F’larov i Lesin sin, jaše bronzanog Golanta.
F'lon: vejr-vođa u vejru Benden, F’larov i F'norov otac. F'nor: zapovednik krila u vejru Benden,
jaše smeđeg zmaja Kanta i ima zlatnog plamenog guštera Gral.
F'rad: jahač u vejru Benden, jaše zelenog Telorta. Gandidan: dete u vejru Benden.
Gospa Džema: prva Faksova žena (gospodara sedam utvrda) i Džeksomova majka.
G'dened: vejr-vođa u vejru Ista, sin starovremskog vejr-vođe D'rama, jaše bronzanog Baranta.
G'nag: u Južnom vejru, jaše plavog Nelanta.
G'nariš: starovremski vejr-vođa u vejru Igen, jaše bronzanog Gijamata.
G'selž: jahač u Južnom vejru, jaše zelenog Rota i ima bronzanog plamenog guštera.
Groge: gospodar utvrde u utvrdi Fort, ima kraljicu plamenih guštera Mergu.
 H'ages: zapovednik krila u vejru Telgar, jaše bronzanog zmaja Kerta.
Horon: sin gospodara Grogea u utvrdi Fort. Idaloran: velemajstor ribar u utvrdi Tilek.
Džeksom: gospodar utvrde u utvrdi Ruata, jaše belog zmaja Ruta.
Džerint: majstor zanata, muzičar u Dvorani harfista, utvrda Fort.
Džora (Jora): vejranka pre Lese u vejru Benden; zmajska kraljica Nemort.
Dž'ralt: jahač u vejru Benden; jaše zmaja para zmajske kraljice Palant.
Kejla: sluga u Dvorani harfista, utvrda Fort. K'der: jahač u vejru Ista, jaše plavog Varta.
Kenelas: žena od donjih pećina u vejru Benden. Kern: najstariji sin gospodara Nesela (gospodar
utvrde Krom). Kirneti: dečak u utvrdi Telgar; utisnuće bronzanog zmaja Fidirta.
K'nebel: vejr-učitelj u vejru Fort, jaše bronzanog Firta.
K'net: jahač u vejru Benden, jaše bronzanog Pijanta.
K'van: jahač u vejru Benden, jaše bronzanog Heta.
Kilara: sestra gospodar utvrde Larada i vejranka Južnog vejra koja je prešla u vejr Visoki
prostori, kada su proterani starovremci; zmajska kraljica Pridet.
Lesa: vejranka vejra Benden; zmajska kraljica Ramot.
Lidit: zmajska kraljica pre Nemort, jahačica je nepoznata.
Ligand: kalfa kožar u utvrdi Fort.
L'tol: jahač u vejru Benden i, kao Litol, čuvar utvrde Ruata; jahao je smeđeg Larta koji je
poginuo.
L'trel: Mirimin otac u Južnom vejru, jaše plavog Falgrenta.
Litol: gospodar Čuvar maloletnog gospodar utvrde Džeksoma u utvrdi Ruata.
Manora: glavna žena u vejru Benden.
Mardra: starovremska vejranka u vejru Fort, prognana u Južni vejr; zmajska kraljica Lorant.
Margata: starija vejranka u vejru Fort; zmajska kraljica Ludet.
Mavi: gospa od utvrde Polukružno more, žena utvrdara Janisa.
Menoli: kalfa u Dvorani harfista, utvrde Fort, ima deset plamenih guštera: Zlatnu lepoticu,
bronzane Kamenog, Gnjurca, Glavonju; smeđe: Lenštinu, Glumca, Mrkog; zelene: Tetku jedan i Tetku
dva; plavog Ujaka.
Menoli: najmlađe dete (kćer) utvrdara Janisa od utvrde Polukružno more.
Merelan: majka Robintona - majstor-harfiste iz Dvorane harfista.
Merika: starovremska vejranka u vejru Visoki prostori, prognana u Južni vejr.
Mirim: jahačica zelenog, Brekina štićenica u vejru Benden; zeleni zmaj Pet; ima plamene
guštere: zeleni Repa i Lok, smeđi Toli.
Moreta: Drevna vejranka vejra Benden; zmajska kraljica Orlit.
Moršel: majstor zanata, mislilac u Dvorani harfista, utvrda Fort.
M'rek: jahač u vejru Benden, jaše bronzanog Litorta.
Nadira: vejranka u vejru Igen.
Nanira: videti Varena.
Nikat: velemajstor rudar u utvrdi Krom.
N'ton: vođa krila u vejru Benden, jaše bronzanog Liota, a potom vejr-vođa u vejru Fort (posle
T'rona), ima smeđeg plamenog guštera Tris.
Oharan: kalfa harfista u vejru Benden.
Oldiv: velemajstor iscelitelj u Dvorani harfista, utvrda Fort.
Stari čiča: Menolin pradeda u utvrdi Polukružno more.
Palim: kalfa pekar u utvrdi Fort.
 Petiron: stari harfista u utvrdi Polukružno more.
Pijemur: šegrt/kalfa u Dvorani harfista, utvrda Fort, ima kraljicu plamenih guštera Farli i trkaću
zver Glupana.
Pilgra: vejranka u Visokim prostorima; zmajska kraljica Selgrit.
PTomar: jahač u vejru Benden, jaše zelenog Ladrarta.
Pona: praunuka gospodara utvrde Sangela u utvrdi Južno čaurište.
P'ratan: jahač u vejru Benden, jaše zelenog Poranta.
Prila: najmlađa vejranka u vejru Fort; zmajska kraljica Selijant.
Raneli: negovateljica i dvorkinja Kilare.
R'gul: vejr-vođa pre F’lara u vejru Benden, jaše bronzanog Hata. R'mart: starovremski vejr-
vođa u vejru Telgar, jaše bronzanog Branta.
R'mel: jahač u vejru Benden, jaše zmaja Sorenta. R'nor: jahač u vejru Benden, jaše smeđeg
Virijanta. Robinton: velemajstor harfista u Dvorani harfista, utvrda Fort, ima bronzanog plamenog
guštera Zaira. Sanra: vaspitačica u vejru Benden.
Sebel: kalfa/majstor-harfista, Robintonov pomagač u Dvorani harfista, utvrda Fort, ima kraljicu
plamenih guštera Kimi.
Sela: Menolina starija sestra u utvrdi Polukružno more.
S'goral: jahač u Južnom vejru, jaše zelenog Betunta.
Šara: kalfa, iscelitelj u Južnoj utvrdi, ima plamene guštere bronzanog Mir i smeđe Talu.
Šonagar: majstor zanata za glas u Dvorani harfista, utvrda Fort.
Silon: dete u vejru Benden.
Silvina: glavna žena u Dvorani harfista, utvrda Fort.
S'lan: jahač u vejru Benden, jaše bronzanog Binta. S'lel: jahač u vejru Benden, jaše bronzanog
Tuenta. Sogran: velemajstor stočar u utvrdi Kerun. Soril: Žena glavnog utvrdara u utvrdi Polukružno
more. Tagetarl: kalfa u Dvorani harfista, utvrda Fort. Talina: vejranka u Benden vejru. Talmor: kalfa
učitelj u Dvorani harfista, utvrda Fort. T'bor: vejr-vođa u Južnom vejru, kasnije prelazi u Visoke
prostore kada starovremci bivaju prognani, jaše bronzanog Orta. Teger: utvrdar u Ruati. Tela: jedna
od Faksovih žena.
Teri: majstor zanata, kovač, u Kovačkoj dvorani, utvrda Telgar.
T'gran: zmaj-jahač u vejru Benden, jaše smeđeg Branta.
T'gelan: vođa krila u vejru Benden, jaše bronzanog Monarta.
T'gor: jahač u vejru Benden, jaše plavog Relta.
T'kul: starovremac u vejru Visoki prostori, prognan u Južni vejr, jaše bronzanog Salta.
T'ledon: jahač zmaja stražara u utvrdi Fort; plavi zmaj Serit.
Tordril: štićenik u utvrdi Ruata, budući gospodar utvrde Igen.
Torena: drevna vejranka u vejru Benden.
Torik: gospodar utvrde u Južnoj utvrdi.
T'ran: jahač u vejru Igen, jaše bronzanog Redreta.
T'reb: jahač u vejru Fort, jaše zelenog Beta.
T'ron: starovremski vejr-vođa u vejru Fort, prognan u Južni vejr, jaše bronzanog Fidranta;
takođe je poznat i pod imenom T'ton.
T'sel: zmaj-jahač u vejru Benden, jaše zelenog Trenta, ima bronzanog plamenog guštera Rila.
Vanira: videti Varena.
Varena: jahačica u Južnom vejru; zmajska kraljica Ralent.
Viderijan: sin pomorskog utvrdara, štićenik u vejru Fort.
 Vansor: majstor zanata, staklar u Kovačkoj dvorani, utvrda Telgar; takođe poznat kao
zvezdočatac.
Janis: majstor zanata i pomorski utvrdar u utvrdi Polukružno more.
Zurg: velemajstor tkač u utvrdi Južno čaurište.
 Fusnote:
[←1]
U prethodna dva dela Južno čaurište je prevedeno kao Južni Bol. U originalu je Southern Boll,
a imenica boli označava semenu čauru nekih od biljaka (najčešće lana i pamuka), prim. prev.

[←2]
U originalu stoji ,,dead-glow“, što u pernskom govoru znači glupan, tikvan, krelac; prim.
prev.

[←3]
U originalu je tunnel-snake. U pitanju je gmizavac koji zbog dužine nalikuje na zmije. Imaju
šest zdepastih udova i glava im nalikuje na kornjačinu. Neki od njih su prekriveni krljuštima,
neki kožom, mogu, ali ne moraju biti otrovni. Prosečna dužina ove vrste je od 2 do 4 stope. Žive
u pećinama, pukotinama u stenama, a čak mogu živeti i u vodi. Njihovo meso se smatra za
poslasticu na Pernu, prim. prev.

[←4]
U originalu stoji „white-hot outrage“. U rečniku pernskih idioma se javlja posebni deo
posvećen bojama i njihovim značenjima (kao na primer što oči zmajeva odaju plavi ton pri
kolutanju kada su srećni i zadovoljni). Bela boja označava krajnju opasnost, osećanja koja mogu
ugroziti sam život.

[←5]
Žuta boja zmajevskih očiju označava strah, bes i uznemirenost, prim. prev.

[←6]
Crvena boja označava sledeća osećanja kod zmajeva: glad, bes, uznemirenost, seksualno
uzbuđenje i želju, prim. prev.

[←7]
Zelena boja označava pospanost i zadovoljstvo, prim. prev.

[←8]
U originalu se njihove svetiljke zovu ,,glow-basket“ ili svetleća korpa ili svetlo-korpa. U
pitanju su prenosivi izvori svetlosti i to u posebno sačinjenim korpama za ruku, prim. prev.

[←9]
U originalu stoji „fellis“. U pitanju je vrsta drveta na Pernu koje cveta i od čijih plodova se
može spraviti sok koji ima uspavljujuće i umirujuće dejstvo, prim. prev.

[←10]
Narandžasta boja označava nesigurnost, sumnju, prim. prev.
[←11]
Platežno sredstvo na Pernu su marke, prim. prev.

[←12]
U originalu stoji ..opalescence“, što zapravo označava mlečno beli odsjaj koji reflektuje sve
boje spektra. Kada oči zmajeva imaju odsjaj boja duge, to znači da su u tom trenutku uznemireni,
uzbuđeni, uzbunjeni, uzrujani, prim. prev.

[←13]
Ova dva stiha su u prvom delu prevedeni na naš jezik kao „Zmajevi jahači leteti moraju/kada
Niti nebom haraju“ – prevod Gorana Tokovića, prim. prev.
 Table of Contents
BELI ZMAJ
Prolog
Prvo poglavlje
Drugo poglavlje
Treće poglavlje
Četvrto poglavlje
Peto poglavlje
Šesto poglavlje
Sedmo poglavlje
Osmo poglavlje
Deveto poglavlje
Deseto poglavlje
Jedanaesto poglavlje
Dvanaesto poglavlje
Trinaesto poglavlje
Četrnaesto poglavlje
Petnaesto poglavlje
Šesnaesto poglavlje
Sedamnaesto poglavlje
Osamnaesto poglavlje
Devetneaesto poglavlje
Dvadeseto poglavlje
Dvadeset i prvo poglavlje
Pogovor
Zmajindeks
Fusnote: