МОРАЧАНИ У КАРАЂОРЂЕВОЈ ПАРАДИ НА СУВОДОЛУ 1809.

Крајм XV века српске земље су потпале под власт Турака. Остале су само извесне оазе, које су
давале стални отпор у борби за очување слободе. Морача је имала своју катастрофу 1504. године, када су
Турци спалили Манастир Морачу и уништили у Морачи све до чега су дошли, а становништво поробили
или растерали. Али и после грома нешто остане! Оно становништво које је успело да се склони, врагило
се на згаришта, њиве и ливаде и почело да обнавља живот на рушевинама, које су преостале. И поред
свега, отпор је и даље настављан. Турци на Морачу никада нису гледали као на своју земљу, већ као на
бунтовну непокорену. Певали су: „Док Морача сједи у каура, цару нема зевке ни узура /мира ни одмора/.
„ Да би довели у послушност морачка племена и друга околна, Турци подижу 1651. год. град Колашин, а
убрзо га насељавају муслиманским живљем, по уобичајеном правилу - растерати Србе, a населитиТурке.
Уколико је снага турска била јача, притисак на Морачане је бивао све тежи. Турски харачлије и aгe
улазили су у Морачу, купили харач и уз харач отимали све што им се допало.
Почетком друге половине XVIII века настају знатнија обрачунавања између Морачана и турских
харачлија. Убиство чувеног харачлије бега Мркоњића, био је догађај вредан пажње којим су Турци
упозорени да Морача није њихова. Када су прве харачлије после Мркоњићеве погибије дошли у морачко
село Прекобрђе, Прекобрђани су их све побили. Предање каже да је било 12 харачлија. Турци се нису
збунили, већ су са војском напали Прекобрђане. Прекобрђани су их јуначки дочекали и „уграбили им 25
глава“. Остали су се спасили бекством.
Негде у 1780. години, Прекобрђани су убили 12 врсних Турака- Колашинаца на месту Зауглини у
пределу реке Tape. Турци су се враћали из Скадра, где су скадарском паши понели 30 глава Морачана,
које су Турци преваром ухватили и погубили.
Ахмет- ага Мекић, један од првака колашинских Турака, купио је харач по Горњој Морачи, али га
Морачани пресретну, убију и њега и сву његову пратњу. Морачки првак Радуле Радовић убија бега
Ђурђевића, док је овај купио харач. Ово се десило осамдесетих година 18. века.
Позив Русије да се Срби Црне Горе, Херцеговине и других суседних племена дигну на устанак,
радосно су дочекали Ровчани и Морачани, и спремали су оружје и барут за насгупајуће догађаје. Турци
су сазнали за намере својих „комшија“, па да би их предухитрили нападају јаким снагама на Морачане.
Но, били су поражени на месту Црквина. После тешке борбе Турци су морали да се повуку. Ово се
догодило 1789. године.
Неколико година касније, Турска шаље Ћор-пашу са регуларном војском да освети пораз на
Црквини и казни Морачане. Морачани су позвали у помоћ околна племена, Ровчане, Пипере и Дробњаке.
Турска војска је била велика у односу на српске снаге. Борба се водила на Јеловим брдима на сам Божић
по великој хладноћи и са легендарном храброшћу Срба. Окончана је победом Морачана. И овде се Турци
спасавају бегством после великих губитака. И данас, многобројно мраморје, расуто по разбојишту
Јелових брда, сведочи о турском поразу. За пораз је окривљен Ћор-паша, кога су колашински Турци
убили. Овом битком колашински Турци су били одбијени од племена Морачана и Ровчана за дужи
временски период.
Несрећа је хтела да се Турци поново увуку у Морачу. Настаје тешка година глади, тзв. „мишје
године.“ Народ је дошао на ивицу економске пропасти. Управник Колашина Асан-бег Мекић, на вешт
начин је искористио зло стање у Морачи, тиме што је Морачанима омогућио куповину жита, прво у
Колашину, а потом и у Хакову /данашњем Бијелом Пољу/. Године су биле неродне /мишје године/, тако
да дужници нису могли да уредно отплаћују дугове. Тако су Турци успели да велики број домаћинстава
укључе у гаранцију дуга, а тиме и у своје чивчије. Са планом су ишли да потчине Морачу! Асан- бег
Мекић то је изводио врло вешто. Убио је велики број морачких првака, међу њима Радула Радовића и
кнеза Јована Радовића, оца и брата Мине Радовића.
 Али док је Асан- бег жарио и палио по Морачи, Морачани су ковали заверу како злу да стану на
крај. Окупе се у Манастиру Морачи и направе план да се Асан- бег убије. Мини је план завере стављен у
дужност и извршење. Мина је овај млан завере витешки и интелигентно извршио. Асан бега је погубио,
харачлије и пратњу му највећим делом побио или разагнао.
После Асан- бегове погибије, Мина је са једним бројем одабраних Морачана пошао на Цетиње
код владике Петра I, Петровића, где су били врло лепо дочекани. Владика Петар је примио Морачу у
састав Црне Горе, обећавајући сваку могућу помоћ у случају напада Турака. Мину је поставио за војводу
Мораче. Ови догађаји су се одиграли 1798. године, шест година пре Карађорђевог устанка.
Погибијом Асан- бега Мекића Морача је била слободна; по њој нису више крстарили Турци
харачлије.
Устанак на дахије у Србији 1804. године, Срби брда и Црне Горе будно прате. По жељи владике
Петра I , војвода Мина Радовић, са око 300 Морачана и Брђана, полази у сусрет Карађорђу, када је
Карађорђе пошао да ослободи Нови Пазар и Сјеницу 1809. год. Сусрели су се на Суводолу недалеко од
Сјенице. Овај Карађорђев поход и данас живи у сећању тога краја, под именом „Карађорђева парада.“
Брђани су се састали са Шумадинцима на Суводолу. Састанак је био дирљив. Настало је огромно весеље
уз грљење и љубљење. Ево, како Томаш Катанић описује тај сусрет:
„На челу брђана био је млади војвода Мина Радовић из Мораче, одевен у најлепше војводско
одело, са сјајним токама на грудима и сребрном сабљом о куку. Војвода Мина крене да поздрави
Карађорђа и да му пољуби руку. Али га Карађорђе предухитри речима: - Нећемо тако војводо, него да се
пољубимо и загрлимо као браћа, јер ти си пре мене почео - . И целиваше се.“
Карађорђе је дуго разговарао са војводом Мином. Заинтересовала га је златна колајна коју је о
грлу носио и када је сазнао због чега је њом одликован, честитао му је најсрдачније.
У даљем разговору Вожд је Мини поставио ово питање:
„Који ти је, војводо,од твојих људи највише турских глава посекао?“
„Ено, онај“ одговори војвода ноказујући прстом на Јована Вуксанова,
Карађорђе упита Јована, колико је турских глава посекао. Овај одговори : „Двадесет и пет.“
Које куда то је мало. Мој Муто /Лазар Мутап/ до ручка смакне толико“, рече Карађорђе у шали.
„Јест, господар Ђорђије, али твој Муто сијече с коња а ја са опанка. 11уто аскере и сејмене, а ја
љуте Колашинце и Никшићане,“ рече му Јован.
„Истина је брате Јоване, видим да си добар јунак и у знак твога јунаштва даривам ти барјак,“ рече
Карађорђе.
После упознавања на захтев Вожда, прешло се на скакање, бацање џилита и камена - рамена,
трчање и гађање у нишан. И све су то Морачани изводили на oпште задовољство. Задовољан је био и
Вожд, па је похвалио Морачане и обдарио их. Тако је Сави Црном, Миловану Дожину, Јовану Вуксанову,
Ђуру Милошевћ, Радосаву Божову и Јовану Шибалији дао барјаке, који су и њиховим породицама
прелазили са оца на сина све до свршетка Првог светског рата. Марку - Ђекину и Миливоју Ђурову дао
дугачке мачеве, а Миловану Филипову чутуру украшену лепим орнаметима, јер му се, вели, тога часа
друго при руци није нашло. Милован је најбоље погодио биљег од свих који су се ту затекли.
Карађорђе је препознао међу Морачанима и неколико њих, који су учествовали у освајању
Београда 1806. год. међу којима су се истицали: Сава Црни /Меденица/, Марко Ђекин /Добричанин/,
Милован Дожин / Меденица/, Новак Темзин /Брауновић/ и још неколико других. Данас је немогуће
покупити те податке јер су уништени у ризници Манастира Мораче доласком комуниста на власт 1945.
год.
Када је Туран - бег позвао Карађорђа на мегдан на Суводолу, Карађорђа је заменио Драго
Шибалија. У двобоју обојида мегданџија су иогинули. Турци су Туран- бега сахранили у муслиманском
гробљу код Сјенице, а Морачани су Драга Шибалију пренели у завичај где је и сахрањен.
 Наводимо овде имена извесног броја Морачана, учесника у „Карађорђевој паради“, На несрећу
највећи број имена недостаје, али смо дужни да сачувамо од заборава оно што сачувати можемо.
Наведена су имена и једног броја Брђана, чијим смо именима располагали. Надати се да ће наши
потомци пронаћи имена својих славних предака, како би била отргнута од заборава. Само нека се не
обраћају Ризници Манастира Мораче, јер она је спаљена.
Учесници у „Карађорђевој паради“ су: Војвода Мина Радулов Радовић, прослављени јунак у
сукобима са Турцима у историји Мораче и сенатор Црне Горе. Милован Дожин /Меденица, добитник
Карађорђевог барјака, Јован Марков /Меденица/, Сава Црни Борики /Меденица/ добитник Карађорђевог
барјака, Јован Вуксанов /Ракочевић/ , добитник Карађорђевог барјака, Радосав Божов /Ракочевић/
добитник Карађорђевог барјака, Никола Филипов /Ракочевић/, Сердар Мијат Дуловић, Марко Ћекин
/Добричанин/ добитник дугог мача, Перо Ђекин / Добричанин / Новак Темзин/ Брауновић/, Радован
Марков /Брауновић/, Милован Филипов /Ракочевић/, добитник Карађорђеве чутуре, Јован Минин /
Ракочевић/, Ђуро Милошев /Јанкетић/ добитник Карађорђевог барјака, Ђоко Иванов /Јанкетић/.
Милован Ђуров /Вујисић/ добитник Карађорђевог мача. Шћепан Недин / Перовић/, Саво
Јаћимовић, Вучета Радовић, Ново Купинаш / Булаговић/ , Јован Шибалија добитник Карађорђевог
барјака, Гавро Шибалија, Поп Андрија Драговић, Грујо Радошев из Брскута, Милутин Церовић, Никола
Добриловић /брат Стојана Чупића/, Лека Савин / Ракочевић/, Божо Петров / Божовић/ , Сава Филипов
/Ракочевић/, Милован Лекин, Милош Вучетим /Вујсић/, Андрија Јоков /Ракочевић/, Лазар Илијин
/Ракочевић/, Вешо Меденица, Милић - Ћито Јаћимић, Рашо Марин /Меденица/ , Ђуро Милошев,
Миливоје Ђуров, Радивоје Р. Радовић, Бојо Цигранин /Вујсић/ , Перо Вујсић, Ђека Секулин /
Добричанин/, Мујо Лекин, Ново Радованов /Вујисић/, Миливоје Вујсић, Мићко Вујсић, Миливоје Леким,
Никола Филипов /Ракочевић/, Јован Радев /Ракочевић/, Ново Ђуров /Ковијанић,/ Саво Ковијанић, Јаков
Ковијанић, Филип Радојевић, Јуко Радојевић, Нешко Радојевић, Милован Радојевић, Станоје Ераковић,
Пајо Вујсић, Радосав Божов, Марко Ћаловић, Милутин Лекин /Ракочевић/, Нешко Пајовић, Пајо Лекин /
Ракочевић/ Радосав Божов. Марко Војинчевић, Нешко Лазарев, Ђека Радулов /Ракочевић/, Спасоје
Кујовић Томаш Г аврилов /Вујсић/, Радован Шалетин, Стојан Шуков, Милисав Бакић, Јован Јанков,
Рашко Радовић, Милован Меденица, Митар Г оловић, Батрић Кршикапа, Живко Јанковић, Митар Јакић,
Милутин Јакић, Марко Полексић, Новак Ракочевић, Милић Новосел, Арсеније Добриловић, Савић
Божовић, Иван Цегранин /Вујсић/ , Радуле Пејов, Ђоко Миловић и Јован Шећер /Кујунџић/.
Имена су обележена онако како су се практиковала у дотичном временском периоду. После
успешно окончане битке на Суводолу, где су Турци били потучени, Карађорђе се морао хитно вратити,
јер су Турци претили продором долином реке Велике Мораве. Морачани су се вратили преко Корита и
Полице, преко Лима и Бјеласице за Морачу. Карађорђев војвода Чолак Антић /Симоновић/, није могао да
одступи са Карађорђем за Србију, јер су му Турци пресекли одступницу код Берана / које у то доба нису
постојале, већ је био само један друмски хан „бир- хан“, одкуда је доцније и име Беране/. Дошао је у
Морачу и ту је, са око 300 својих људи презимио. Касније се хвалио на гостопримство Морачана. Када је
једном приликом са својим људима гостовао код Леке Савина у Улици - Прекобрђу, војвода је био
ваљано угошћен и после је причао да му се гостопримство домаћина Леке веома допало.

Драшко Брауновић

ГЛАСНИК српског историјско-културног друштва: ЊЕГОШ