Ćamilovo mišljenje da on ne može ozdraviti, jer i nije bolestan, nego samo ovakav i da se od sebe ne

može ozdraviti, možda i nije tačno. Čovek može pobeći od sebe, ne odjednom i potpuno, jer bi time
izgubio svoju pravu ličnost, već polako, postupno, korak po korak izgradivši jačeg sebe na ožiljcima koji su
ostali od proklete avlije. Ti ožiljci će nas podsećati da se osećamo živim samo ako ne robujemo prošlosti ,
već jednostavno, živimo

toga jedna od najveÊih boli koju trpe svi zatvorenici jest neizvjesnost njihove sudbine te nedovoljna
upuÊenost o ishodu njihove istrage. Strah od sasluπanja, neizvjesnost kada Êe biti ispitani, hoÊe li uopÊe
biti sasluπani, kao i bojazan kako Êe biti ispitivani, glavni su uzroci traumatskog stanja svakog zatvorenika.

Pripovijedanje u AndriÊevu romanu zacrtano je prstenastom siæejnom strukturom, sukladno s Ëime

svaka priËa iznjedruje drugu priËu. PriËe se me usobno dodiruju, sudaraju, isprepliÊu, ispripovijedane
su glasovima viπe pripovjedaËa i fokalizirane viπestrukom vizurom. Svi likovi su karakterizirani time o
Ëemu i kako govore o sebi te naËinom kako sluπaju govor drugih. Primjerice, fra Petar je “priËao na
prekide, [...] kao Ëovek za koga vreme viπe nema znaËenja, [...] [n]jegova priËa mogla je da se prekida,
nastavlja, ponavlja, da kazuje stvari unapred, da se vraÊa unazad, da se posle svrπetka dopunjava,
objaπnjava i πiri” [...] (AndriÊ 1984b: 12‡13);

Haim “sve ispreturano i izlomljeno, neπto ispuπteno, a neπto opet po tri puta ponovljeno, πareno, æivo,
ne uvek jasno, ali sa mnoæinom svakojakih pojedinosti” (isto: 52); ∆amil “[b]ez uvoda i vidljive veze, bez
vremenskog reda [...] [g]ovorio je tiho, oborena pogleda, ne vodeÊi mnogo raËuna da li ga njegov
sabesednik sluπa i da li moæe da ga prati” (isto: 92); Zaim “tiho ali sigurno i oduπevljeno, [...] uvek o sebi
i kaz[ivao] sve samo u krupnim potezima, [...] priËa[o] uvek o istoj stvari [...] (isto: 19) itd. Fra Petar se
razlikuje od svih drugih likova jer se pokazuje kao iznimno povjerljiv, strpljiv i empatiËan sluπaË

Što su žene bez imena?

Može se primijetiti da nijedna od spomenutih žena u romanu Prokleta avlija nije imenovana. Sve su žene
samo nacionalno identificirane dok je većina muškaraca identificirana imenom. Iznimka je atletski
razvijen čovjek kojega Andrić naziva Atletičar ili Bas. Žene koje se pojavljuju u romanu su Gruzijke,
Armenke, Grkinje i Čerkeskinje.

Ni najveća ljepotica Smirne nije imenovana. Ona je prvo označena kao žena bogatog Grka, a zatim kao
Tahipašina životna partnerica, dakle s obzirom na načelo pripadnosti određenom muškarcu, a u
pripovjednom tijeku ponajprije je određuje činjenica što je Ćamilova majka.

Žene koje nisu ni nacionalno identificirane najčešće su označene kakvom dominantnom osobinom.
Primjerice, kada Zaim govori o svojim ženama: Dobru i pametnu sam ženu imao; imućna udovica itd.

Pitanje koje proizlazi iz ovako postavljenih odnosa jest pitanje statusa žene u svijetu koji je oblikovao
muškarac prema svojim vrijednostima i mjerilima. One su obilježene svojim spolom i najčešće
tjelesnošću pa u tom smislu ostale dimenzije i nisu relevantne za njezin status u patrijarhalnoj zajednici.

Žena je u ovome romanu motrena s dva različita (muška) aspekta: prvu skupinu žena čine one obične,
svakodnevne, obilježene svojim ženstvom kao majke, supruge, kućanice i dakako u vezi sa svim time –
tjelesnošću. Drugu skupinu čine one koje predstavljaju astral, nedostižnu ženu koja je predmet vječne
muške čežnje jer je tjelesno nedostižna. One s kojima žive ne moraju biti lijepe, ali moraju znati o
kućanskim poslovima, ostvariti se kao majke, biti poslušne i dobre (npr. Zaimove žene), dok ove koje su
im nedostižne prepoznaju samo po pričama o njihovoj ljepoti (Armenke, Čerkeskinje , Gruzijke).

Uvredljive karakterizacije kojima se opisuje žena ili njezin karakter su izgrađenog muškog stava isključivo
na osnovi kriterija ženstvenost – neženstvenost. U svakoj od muških priča o ženama može se primijetiti
čežnja za ženom te su isto tako to najradije poslušane priče u zloglasnom carigradskom zatvoru. Ženski
likovi prikazani su kao sekundarni, nedjelatni te kao takvi ne sudjeluju u procesu radnje. Nijedan ženski
lik nije imenovan, nego je identificiran nacionalno ili preko dominantnih osobina.

Haim

Od Haima, Ćamilovog sugrađanina iz Smirne, fra Petar je saznao o Ćamilu i njegovoj porodici, o svemu
što je predhodilo njegovom dolasku u Prokletu avliju. Haim pripoveda u trećem licu. O sebi malo govori.
Najviše ga zanima Ćamilov život, a svedoči, takođe o fra Petru, kao i dvojici trgovaca iz Bugarske. I Haima
progoni osećanje straha, ali je poreklo straha zagonetno. Zna se da je tom prekomernom strahu priča bila
jedini lek. „Tužan je izgledao ceo, brižan i uplašen, ali njegova potreba za govorom bila je veća i jača od
njegove nevolje i velikog straha“. I sam Haim nije ravnodušan prema svojoj neodoljivoj potrebi da priča o
tuđim sudbinama. Pojedinost da Haim o sebi malo i uopšte ne govori, upućuje na pomisao da je Haimov
strah manje uslovljen brigom nad svojom, već više nad opšte ljudskom sudbinom. I Haim je želeo nešto
više, čudesno i izuzetno, u odnosu na ono što mu je objektivna stvarnost nudila. Haim se poistovećivao
sa onima o kojima je pričao i zato je imao sposobnost da govori iz njih. Uživljavanje u njihov unutrašnji
svet pružalo mu je čudesna saznanja koja je tako neodoljivo želeo da ispriča i da tako pomogne da te
pojedinačne sudbine omoguće ostalim ljudima da se u nepredvidivim životnim virovima uspešnije
snalaze. Pričajuči Haim živi i tuđe živote, otkriva i tuđe sudbine,svedoči. Ukleta duša koja se pričom i
hrani i truje. On je umnožena Ćamilova drama.

„Glas mu je drhtao.To prisili fra Petra da podigne oči i da ga bolje pogleda. Haim je bio još mršaviji, uvek
jedanko neobrijan, sa crvenim i suznim očima, kao da je dugo sedeo kraj nekog dimljivog ognjišta. Glava
mu je lako podrhtavala a glas mu je bio piskav i prigušen“. To što je Haim bio Ćamilov sugrađanin iz
Smirne, u kojoj se sve zna, moglo mu je omogućiti da sazna samo okosnicu Ćamilove sudbine. Prvu i
potpunu istinu o Ćamilovom životnom udesu, Haim je sam intuitivno otkrio uživljavajući se u duhovni
svet junaka svoje priče. Prazna mesta u priči Haim je sam popunio. U tome mu je pomogaopripovedački
napon kome je u osnovi sposobnost poistovećivanja sa predmetom o kome se priča. Na početku svoje
priče o Ćamilovoj sudbini, haim svog junaka izdvaja među zatvorenicima u avliji i pokazuje da ga visoko
ceni. Sve do ćamilovog tragičnog kraja, reklo bi se da je Haim njegovom sudbinom ponajviše obuzet.
Otuda je poticala i njegova stalna potreba da priča fra Petru, svom izabranom,zainteresovanom slušaocu.

Haim

Haim dobro poznaje i život i čoveka. Možda je upravo zato, od tolikog znanja, stalno uplašen i preterano
oprezan. Ćamila više nema. Nad njegovim nestankom vije se Haimova priča koja bi da posvedoči o
trenutku kada je plemeniti mladić tragično saznao surovost jednog pokreta, ali i svojoj opsesiji. Od Haima
priču preuzima fra Petar i dodaje joj svoje duhovne boje. Ova priča kao dragocena relikvijaza dobro, čuva
uspomenu na prijateljstvo sa nesrećnim mladićem.

Ivo Andrić je u avliji o karakterima njezinih zatočenika i o njihovu ponašanju nedvojbeno pisao iz svog
vlastitog iskustva. Živio je u razdoblju u kojem se uvijek pitalo ”sa kojim ciljem i za čiji račun” tko što radi,
kao što su okrutni Ćamilovi istražitelji pitali tog tankoćutnog mladića. Oslikavajući usud Ćamil-efendije
Andrić je zapravo dao portret svoga vremena.

Pritešnjen u Prokletoj avliji, fra Petar je u prilici da iskusi Čamilovo duhovno stanje da „ ne vidi ono što je
oko njega, a vidi ono čega nema“!. Koreći Ćamila, fra Petar kori i sebe. U svemu ovom je poznata i večna
čovekova teskoba u životu koji ga kinji, muči, ograđujei pritešnjuje – isto kao što svoje sužnje zlostavlja
Prokleta avlija.

“Kada ih čovek tako gleda i sluša, sve se u njemu i nehotice okreće od života ka smrti, od onih koji broje i
prisvajaju ka onom koji je sve izgubio i kome više ništa i ne treba, jer ni njega nema.”

Citat govori o tome kako Prokleta avlija uništava sve što je ljudsko iz perspektive fra - Petra, koliko mi se
čini, a Prokleta avlija je simbol za pakao u koji se svet pretvorio zahvaljujući totalitarizmu.

Karađoz

Možemo reći da je glavni glumac ovog djela. Vezan je uz carsku tamnicu čitav život. Kao upravnik on
postaje “povijesna ličnost” te tamnice. Karađoz je duša avlije, ali on je demonska sotonska duša. To
potvrđuje njegova prošlost u kojoj je on bio veliki pokvarenjak, nasilnik i prijestupnik. No on kasnije
prelazi na stranu zakona radeći u avliji, ali se i dalje ponaša kao u prošlosti.

Zatvorenici Avlije su imali strah od Karadjoza ,ali I onu dozu strahopostovanja koju bi zasluzio svaki
covek,pravedan I cestit svom poslu.Za njega ,,niko nije nevin’’ I zasluzuje da se nadje u ovom stechistu
prolaznosti I nepromenjenosti.Avlija je ,,uvek ista’’ I ta njena osobina cini je nepodnosljivom za zivot I
daje joj simbolicnu odliku smrti.Ljudi razlicitih karaktera,iste sudbine,koji nemaju drugog izbora nego da
budu tu I cekaju svoju presudu.Treba nadji svoje mesto u Avliji I sjediniti se sa okolinom.A ako ne
uspes,okolina ce se sjediniti sa tobom.Postajes deo slagalice I karika neraskidivog lanca koji postaje deo
tvog zivota.

Ivo Andrić je u avliji o karakterima njezinih zatočenika i o njihovu ponašanju nedvojbeno pisao iz svog
vlastitog iskustva. Živio je u razdoblju u kojem se uvijek pitalo ”sa kojim ciljem i za čiji račun” tko što radi,
kao što su okrutni Ćamilovi istražitelji pitali tog tankoćutnog mladića. Oslikavajući usud Ćamil-efendije
Andrić je zapravo dao portret svoga vremena

Možemo reći da se Ćamil zatvorio u četiri zida svoje duše kojoj se nitko nije smio približiti. U tom je liku
Andrić želio prikazati apsurdnost života gdje učeni i bogati mogu također brzo postati bespomoćni i krivi
za zločine koje jesu i nisu učinili.

Pisac je živo bio zainteresovan za sudbinu mlađeg sina Mehmeda Osvajača po imenu Džemo, koji je po
očevoj smrti poražen u sukobu sa bratom oko prestola. Postao je igračka u rukama crkvenih i svetovnih
vlasti hrišćanskog zapada. Zamišljeni biograf o nesrećnoj sudbini sultana Džema postaje u delu mladić iz
Mirne po imenu Ćamil. Taj mladić, zbog neobične obuzenosti sudbinom nekadašnjeg pretedenta na
presto, pobuđuje podozrenje vlasti, tada zatočenog brata. Ubrzo je dopao zatvora, gde ga je čekalo
saslušanje s mučnim poniženjima koja takvu nepriliku prati. I sve je to prirodno motivisalo neočekivanu,
prkosnu, sumanutu i psihološku tačnu izjavu mladića, dat kao odgovor na raspitivanje islednika, što je za
njega bio Džem – sultan, odgovorio je „Ja sam to!“. Mladić se poistovetio sa nesrećnim sultanom
Džemom, njegovom sudbinom, nepravdom koja mu je učinjena. O poistovećenosti sa onim o kojem se
pripoveda pisac daje više primera. To su pričanja kojima nepovoljnici u zatvoru prekraćuju vreme.
Naročito je znamenito u tom pogledu jedno mesto iz poslednjeg Ćamilovog poverljivog pričanja fra
Petru. Opisujući Džemova preživljavanja prilikom pristizanja brodom u italijansku luku Čivitavekija, Ćamil
je iznenada napustio govor u trećem licu i upotrebio zamenicu ja. Ćamilova sudbina ostala je
nekokretizovana, nepoznanica, neizvesna, mistična, ali u svakom slučaju tragična. Govoreći o Ćamilu i
njegovoj naučnoj strasti pisac je u nama pobudio saučestvovanje i razumevanje. Nakon Ćamilovog
tragičnog nestanka pobuđena su osećanja teskobe i žaljenja. Ćamil je sanjar. Pod teretom neke surovosti
života, predao se i izučavanju istorije nesrećnog sultana Džema. U Ćamilovom strasnompredavanju
prašnjavim arhivskim spisima sako je jedna plemenita, poetska ljudska potreba da svoj duh stvaralački
uposli.

Svaki pokušaj drugih hapšenika da čuju o čemu je mladić poverljivo šaputao fra Petru bio je osuđen na
neuspeh. Haim i ne pokušava da priđe fra Petru dok ovaj sluša Ćamila i to je dokaz da Haim dobro
poznaje junaka svoje priče. On se fra Petru pridružuje samo u Ćamilovom odsustvu, kad treba popuniti
prikazane u mladićevoj priči i odgovoriti na fra Petrova pitanja.

U petoj glavi romana preneta je sažeta okosnica Ćamilove priče o Džemu.

Gotovo tokom istorijskog dokumenta kazana je Džemova povest. „Mnogo duže i življe,i drugačije, i sa
drugim smislom govoreno bilo je ono što je fra Petar čuo od svog novog prijatelja“ – ističe pripovedač
romana. Ćamil je uživevši se u Džemovu sudbinu postao pesnik.Dočaran je tako put mladićevog
stvaralačkog nadahnuća koje je od suvoparnih istoriskih činjnjenica stvorilo poeziju. Nameće se pitanje
zašto se Ćamil, između svojih predmeta proučavanja, tako duboko i trajno vezao baš za sudbinu
nesrećnog sultana Džema. Možda je odgovor i u tome da su se oba našla u procepu između dva sveta
„između dva strašna sveta osuđena na večiti rat u hiljadu oblika“. Ta dva sveta nisu samo hrišćani i
nehrišćani. Dva sveta u dvojici Ćamilovih sunarodnika, kadiji i izmirskom valiji. Oni su na sasvim suprotan
način videli i ocenili Ćamilovu strasnu predanost naciji. Dok je kadija u Ćamilovoj obuzetosti naukom
video jedan plemeniti napor koji je možda i prešao granice uobičajenog i normalnog valijana kratkovida
sebičnost odvešće mladića u Prokletu avliju gde će mu se zamesti trag. I pored svih upornih i plemenitih
nastojanja, kadija je nemoćan pred valijom spremnim na zlo. U Prokletoj avliji u koju je bez krivice
doveden i okrutno saslušavan zbog onog o čemu po svom najdubljem uverenju nikom nije trebalo

odgovoriti, Ćamil je mogao življe i snažnije nego ranije osetiti Džemovu i svoju tragiku i nemoć u procepu
između dva nepomirljiva sveta. Od trenutka kad je započeo priču o Džemu, Ćamil nije više pričao ni o
čemu drugom. Kao i ostali pripovedači u avliji, opsednut je neodoljivom potrebom da svoju priču ispriča i
to što pre. Ćamil je započeo priču o Džemu tek u drugom susretu sa fra Petrom, kada su ga nakon prvih
saslušavanja, počeli ponovo puštati u dvorište. Ono šzo nije rekao islednicima, što im nije mogao
objasniti i da je hteo, Ćamil je ispričao fra Petru. U Ćamila su se uselili nesigurnost i strah. Zato on žuri da
svoju priču ispriča „ kao da se radi o nečem što treba da bude kazano što pre, još ovog trena , jer već
sutra može biti dockan“.

Ćamil se ne boji za sebe već samo za svoju priču i žuri da je ispričau izvornom obliku, da bi je tako zaštitio
od duhovno ograničenih tumača. Predajući se strasno svojoj priči, Ćamil o nesuđenom Džemu priča „kao
da se ispoveda“. U svoju priču unosi i ono što nigde nije mogao saznati i u koje je mogao proniknuti samo
uživljavajući se u unutrašnji svet svoga junaka. Džemovi gnevi monolozi u zatočenju i samoći izgovoreni
su „ ne Ćamilovim nego drugim glasom“, a Džemove stihove recitovao je kao svoje. Bas priča u drugom,
Haim u trećem, a Ćamil se od njih razlikuje i po tome što i u toku pričanja prelazi na prvo lice. To
Ćamilovo ja znak je potpunog poistovećivanja sa junakom svoje priče, Dže

U priči se priča. Koncentrični krugovi ... Mladi fratar se nakon sahrane fra Petra sjeća da je bio u mladosti
zarobljenik zloglasnog zatvora, a u njemu je upoznao mladog entuzijasta, Camila, koji se u to doba
otomanskog propadanja poistovjetio sa nadaleko poznatim Jimom Sultanom, koji je i sam , u jednom
trenutku, bio je pritvorenik koji je imao aluzije o trenutnoj političkoj situaciji (bratski sultanski preokret).
Ivo Andrić doktorirao je u Grazu na temu pokreta Manihi Bogumil, suštinski blizak iranskom
zoroastrizmu: potpuna i nepomirljiva podjela na duh i materiju, pa otuda govori o dvoje rođene braće,
jednom okrutnom realistu u ovom svijetu, a drugom, ludačkom idealisti (Jam sultana). Kazališni i
nepredvidljivi upravitelj Karadoz sam je Manijak. Čim ste se rodili (ušli u materiju) krivi ste (pali ste) jer
ako niste sami sagriješili, majka je sagriješila ružnom mišlju dok vas je nosila unutra. Karajoz je također
negativan lik orijentalnog teatra lutaka. Lutkarsko pozorište je predstava lutaka, svjetla i sjenki. To je
odraz prolaznog i opasnog svijeta (iranski: Maja, a njegov dalekosežni indo-arijski korijen blizak je srpskoj
predodžbi.) Ali da ne odstupam od teme ... Andriću je bilo teže da piše Prokleti Avliju, nego iz Travničke
kronike u pet svezaka.