Za Klaru

Kad se sve unizi, žene, vi ste jake.

Viktor Igo, Protiv tiranije
 Prolog

Kako ispričati priču o Evi, mojoj pretkinji? Prvoj ženi. Prvoj koja je
okusila plod s Drveta znanja. Prvoj koja se pobunila. I, konačno, prvoj
koja je spoznala ljubav, ljubomoru i očajanje.
Evu sam upoznala pre velike katastrofe koju je izazvao Elohim.
Danima je odgovarala na moja pitanja i pripovedala mi o tome šta se
zaista dogodilo u Edenskom vrtu. Danas vam prenosim njeno
svedočanstvo.

Sve je započelo jednog dana u Enohu, gradu u kojem sam se rodila,

istog dana kada je ubijen Kain, Evin stariji sin, koji je ubio svog brata
Avelja. Samo što Kainov ubica nije bio niko drugi do moj otac Lameh.
Pamtim taj dan kao da je bilo juče.
 PRVI DEO

Lamehov zločin
 1

Majka Sela dođe do mene sva uplakana:

„Tvoj otac je ubio Kaina! Otac ti je ubio brata Tovela! Moj muž je
ubica, gori čak i od svog pretka! Elohim će nas sve od besa dokrajčiti!“
Lice joj je bilo namršteno od bola. Nisam mogla da je prepoznam.
Zgrabila me je za ruku i naglo povukla sa stolice. Čunak mi je ispao iz
ruku. Niti su se zamrsile, razboj pao na pod. Trgla sam se:
„Šta ti je, majko?“
Bez namere da mi odgovori, odvuče me iz strehe gde sam tkala s
drugim devojkama. Krupnim koracima me odvede do očevog dvorišta.
Bilo je ograđeno ciglenim zidom sa samo jednom kapijom, kraj kojeg
je rasla opuncija. Stanovnici našeg Enoha pohitaše ka kapiji uz povike.
Kad videše moju majku Selu, glasovi zamreše, zavlada tišina. Skloniše
se u stranu i napraviše nam prolaz.
Dvorište mog oca Lameha već je bilo puno Kainovih potomaka. I
dalje me držeći za ruku, majka me je odgurala do palmove
nadstrešnice na ulazu u sobu. U njoj se nalazio moj otac, i dalje
stežući luk kojim je lovio. Ada, njegova druga supruga, njeni sinovi
Jovil i Juval, kao i moje polusestre Noadija i Bejurija, stajali su oko
njega i, kao i obično, ukazivali mu poštovanje.
 Kraj njihovih nogu, na prostirci koju sam sama istkala, bila su
položena tela našeg pretka Kaina i mog brata Tovela.

***

Majčina kuknjava razleže se prostorijom. Bacila se na Tovelovo telo.

Platno natopljeno krvlju prekrivalo mu je lice. Majka nije mogla da
izdrži: sklonila ga je da bi poljubila usne voljenog sina. Ispustila je
krik od kojeg smo se sledili: njegovom licu nedostajale su usne.
Tovelovo lice, najlepše muško lice u zemlji naidskoj, sada je bilo samo
krv, kosti i smrskano meso.
Ukopala sam se u mestu, nisam mogla ni da se pomerim. Čak ni da
kleknem kraj mrtvih, ni da podignem majku.
Ogromno telo našeg pretka Kaina bilo mi je još strasnije od
Tovelovog leša, lesa mog starijeg brata, toliko dragog mom srcu. Pre
tog dana jedino sam izdaleka, i to retko, mogla da vidim našeg pretka.
Držao se van Enoha dok je lutao zemljom naidskom, našom zemljom,
gde ga je pre skoro hiljadu godina proterao Elohim.
Bio je ogroman, veći od svih nas. Dok je ležao nepokretan, Tovel,
inače jak i mišićav, izgledao je u odnosu na njega kao dečačić. Kosa i
brada, crvene kao zalazeće sunce, bile su bujne, nalik na grm. Jedva
mu se moglo nazreti lice. Staračka koža bila je tako naborana i
propala da je podsećala na koru. Rašiveno i iznošeno životinjske krzno
služilo mu je kao odora. Bronzana sekira, široka kao moj struk, visila
mu je za pojasom.
Moj otac Lameh iz njegovih grudi nije izvadio strelu koja ga je
usmrtila.

Poskočila sam od jezivog govora majke Sele:

 „Lameše! Lameše! Ti, s kojim sam dvaput zatrudnela, koji si me
prepustio bolu rađanja, kako si mogao da ubiješ našeg sina i svog
pretka?“
Zjapećih kapaka na slepim očima, beljim, suvljim i ispranijim od
kamenja s planine Zagros, moj otac je pružio slobodnu ruku kao da
želi da se zaštiti. Usne su mu drhtale. Tamna krv svetlucala je na
prednjem kožnom delu njegove tunike za lov. Podigao je luk i okrenuo
glavu levo i desno.
„Jeste li tu, svi moji potomci?“, upita hrapavim glasom.
Ada, majka njegovih prvih sinova, dodirnu mu ruku.
„Ja sam tu, Ada“, reče žurno. „I Jovil i Juval, i tvoje ćerke, svi smo
pored tebe.“
„Da, svi!“, povika moja majka Sela. „Svi osim onog koji više nije živ,
jer si ga ubio! Svi osim Tovela, našeg sina! On ti je kraj nogu, pliva u
krvi svog bivšeg života, jer mu je otac ubica. I gde će on sad otići? Da
li će Elohim primiti kod sebe sina iz loze čiji su muškarci krivi za
njeno prokletstvo?“
Otac se malo nagnu oslanjajući se na luk. Belim očima pređe po
dvorištu kao da hoće da razazna lica. Zaustavi se na meni.
„Jesi li to ti ispred mene, Noema, ćerko? Osećam miris tvoje lepote.
Osetio bih ga usred gomile ljudi.“
Stresoh se. I u slepom mraku moj otac je imao taj dar: dah i telesna
toplota bili su mu dovoljni da oseti naše prisustvo.
„Da, to sam ja. Ja sam ispred tebe, oče.“
„Noema, čuj: zbog smrti tvog brata slama mi se srce. Voleo sam ga
koliko i tebe. U mrtvim očima i dalje čuvam sliku vaših lica. Do ovog
dana ona mi je pričinjavala najveću sreću. Elohim je želeo da budete
lepi i savršeni kako samo muškarac i žena mogu da budu. Ali je isto
tako želeo i Tovelovu smrt.“
Neko mrmljanje stade se širiti dvorištem. Mislila sam da će majka
opet početi da proklinje. Zamahnuvši svojim lukom, otac nametnu
tišinu.
„Slušajte me! Slušajte svog oca: Lameh nije ubica. Ništa od ovog što
se desilo nije proizvod moje volje ili želje. Naprotiv, naprotiv! Elohim je
odlučio šta će biti. Ja sam bio samo Njegova ruka.“
Majka više nije mogla da se obuzda. Umrljana Tovelovom krvlju po
licu, tunici, rukama, ona se pridiže:
„Lameše! Kako se usuđuješ da lažeš? Oči ti možda više ne vide, ali
tvoje ruke su držale luk. Tvoje ruke su smrskale sinovljevo lice.“
„Ćuti, Sela! Pričaš, a ništa ne znaš. Slušajte me svi. Evo šta se
dogodilo, evo istine. Od pamtiveka je, kao što svi znaju, Tovel, moj sin,
važio za najboljeg kovača u zemlji naidskoj. Kovao je vrhove kopalja,
šiljke i strele. Kovao je sečiva za lov i za rat, naoružavao nas je protiv
zveri i idolopoklonika. Topio je bakar i bronzu i pravio oružje od
njihove smese, pokazivao mi svoje proizvode. Bio je ponosan, a ja,
Lameh, njegov otac, još više.
Nedavno, jednog dana prošlog meseca, eto ti njega kod mene, sa
snopom strela u ruci. Daje mi da ocenim kvalitet oštrica. Vrh im je bio
tako oštar da mi pođe krv iz palca čim dodirnuh jednu. Tovel mi reče:
’Oče, hajde da lovimo zajedno. Nemaš više oči, ali ti luk dobacuje dalje
i preciznije negomoj. Isprobaćeš nove strele na zverima debele kože.
Videćemo hoće li je probosti.’ Odgovorih mu: ’Tovele, sine, ako ih moje
strele dotaknu, to nije dokaz moje veštine, već Elohimove volje.’
Odlučismo se za lov po istoku zemlje naidske. Pre odlaska,
položismo darove na oltar Elohimov. Potčinismo se Njegovoj volji i
Njegovom sudu. I pođosmo na put. Tek što se sunce na nebu uzdiglo,
Tovel me za ruku uze. Šapnu mi na uvo: ’Oče, sad tiho. Ispred nas je
dolina, tu zver u žbunju spava.’ Približavali smo se, od stene do stene.
Tovel me vodio šapućući: ’Oče, ne lupaj sandalama. Takva zver sigurno
dobro čuje.’ To je traje. Osetio sam kako je sunce iznad nas počelo jače
da greje. Onda je Tovel žurno rekao: ’Oče, zver se pomerila. Osetila nas
je. Vidim kako joj se krzno pomera kroz žbunje. Levo od tebe, na
osamdeset koraka. Hoćeš li moći da je pogodiš?’
Osetih kako Elohim spusti pogled na mene, kako Njegov dah preuze
vlast nad mojim mišićima, Njegova volja zateže moj luk. Strela polete.
Tovelova strela prosvira vazduhom. Žabi se u meso. Začu se tup zvuk.
Zatim jaukanje, neprekidno, žalosno. Rekoh Tovelu: ’Zver je pogođena
pravo u srce, čuje se njen samrtnički krik.’ Tada Tovel povika glasom
koji nisam prepoznao: ’Oče, oče!’
Ništa više, samo zvuk slomljenog granja koji dolazi iz žbuna. Pitam:
’Tovele, je li zver samo ranjena? Dolazi li na nas?’ A on će: ’Ne, oče!
Oh, ne! Posrče! Umreće. Elohime! Elohime! Šta smo učinili?’ Ja: ’Tovele,
o čemu govoriš, kakva je to buka?’ On: „Oče, o, moj oče! Ja sam kriv.
Nisam ga prepoznao. Krzno na njegovoj tunici me je prevarilo.’ Ja:
’Tovele, budi jasan, ništa ne razumem!’ A Tovel jeca: ’Našeg pretka
Kaina pogodila je tvoja strela, oče. Kain, naš praotac, mrtav je.’ Ja:
’Nesrećniče, nesrećniče! Tovele, sine moj, šta si to učinio? Kako si
mogao da se prevariš?’
Trčim do grma. Spotičem se o Kainovo telo. Ruke mi pronalaze
strelu zabodenu u njegove grudi. Zabila se u njih kao da su deteta.
Telo oca mojih otaca još je toplo, ali on ne diše!
Tovel dotrča do mene, sav se tresući. Od ljutnje i očaja steže mi se
grlo. Mene, koji živim u mraku, obuzima još dublja tama, hvata me
dotad nedoživljena bol. Urlam: ’Tovele! Tovele! Kako si mogao da
pomešaš svog pretka Kaina sa životinjom? Nisi li video na njemu
Elohimov znak? Nisi li video njegovu riđu kosu i bradu? Ima li u
zemlji naidskoj još nekog obeleženog istim znakom?’ – ’Ne, oče’, žali
se Tovel, ’ne, ništa nisam video. Nijednu crvenu dlaku, ni kosu, ništa!
Samo zverinje krzno kojim se ogrnuo. Elohim nije želeo da vidim
Njegov znak. Moraš mi verovati, oče.’
Kad sam čuo Tovela, krv mi još jače pokulja. Bol poče da me
probada. Srce da mi puca od ljutnje. Rukom uhvatih kamen i bacih ga,
kao da hoću da pogodim nebo što se obrušilo na mene. O, Elohim je
hteo da to bude kamen težak! O, hteo je da moj slepi pogodak bude
precizan i snažan! Nije bilo vriska, samo zvuka kostiju što se lome i
Tovelovog tela koje pada.“
 2

Ostavši bez daha, izmučen slikama koje su ga pohodile u slepačkom

crnilu, moj otac Lameh zaćuta. Niko se ne usudi da pusti glas. Moja
majka Sela gužvala je platno natopljeno Tovelovom krvlju. Naposletku
se iz njenih grudi ote jecaj. Dubok, hrapav, jak kao kod žene na
porođaju. Baci se na Lameha, odgurnu životinjskom snagom od sebe
Adu i Jovila, koji pokušaše da je odvuku, otvori levu šaku mog oca i
pritisnu uz njegov dlan platno skerletno od Tovelove krvi.
„Lameše, osećaš li sinovljevu krv na svom dlanu? Osećaš li?“
„Ženo! Sela!“
„Da, to sam ja. Slušala sam te. Zadah laži i licemerja oseća se iz
tvojih usta. Strela koja se i dalje nalazi u mesu našeg pretka Kaina
puštena je iz tvog luka, a ti si navodno neviniji od deteta… Tovel je
iskovao vrh, Elohim je vodio tvoju ruku… Prema tvojim rečima, oni su
isplanirali ubistvo!“
„Sela!“
„A kamen koji je pogodio lice tvog sina? Bacila ga je tvoja ruka, ali
Elohim ga je zavitlao u vazduhu… Laži! Laži!“
„Žene! Ada, Sela, supruge moje, slušajte me! Da, to što se desilo
Elohimova je volja. Setite se, Kain prvorođeni ubio je Avelja, svog
blizanca stvorenog po Elohimovom liku. I Elohim ga je prokleo.
Proterao je Kaina da mu na oči ne izlazi. Bacio ga je u zemlju naidsku
na sedam pokolenja. ’Idi!’, reče Elohim ubici. ’Idi! Nosiš moj znak. On
će odbijati svaku osvetničku ruku. Niko neće moći da te pogodi tokom
sedam pokolenja.’ A ta Kainova pokolenja, to smo mi. Od Aveljeve
smrti, mi trpimo prokletstvo nedostojnog Kaina. Trošimo snagu u ovoj
zemlji naidskoj, u kojoj ima samo kamenja, trnja, pustinja i duhova
prepuštenih divljaštvu idolopoklonika. Živimo u gradu Enohu, gde
nikad ne dopire Elohimova blagost. Gde Elohimova kiša nikad ne
kvasi naša lica. Ovde postoje samo Elohimova ravnodušnost i hirovi
prirode.
Međutim, mi, Kainovi potomci, nikad nismo napustili Elohima.
Izgovaramo Njegovo ime sa strahopoštovanjem. Povijamo glavu pred
Njegovim zamislima. Prinosimo darove Njegovim oltarima. Mrzimo
bogove za koje naši susedi idolopoklonici plešu. Eto tako je bilo od
prvih Kainovih dana. I eto kako se završilo! Ne plačimo, već se
radujmo! Otkako se zemlja edenska natopila Aveljevom krvlju,
odbrojani su dani našeg praoca Kaina. Smenjivala su se pokolenja
koja su ga štitila. A sada se Elohimovo prokletstvo obrušilo na njega.
Elohim je naoružao moju ruku. Tovel je bio Njegovo oružje. Elohim je
uzeo svoje oružje. Elohim je uzeo Tovela. To se moralo dogoditi.
Oterajte strah iz svog srca.“
Lameh bi možda još pričao, a moja majka bi se bunila, no začu se
neka buka iz dvorišta. Okrenuh se. Svi s poštovanjem ispratiše
pogledom neku ženu, veoma visoku, veoma staru, belu od kose do
tunike i sandala. Oslanjala se na štap obložen vapnencem.
Približavala nam se. Odmah sam shvatila ko je, iako je nikada pre
nisam videla.
Lameh ču da je dvorištem zavladao muk. Upita:
 „Ko ide?“
Sela i Ada istovremeno odgovoriše zapanjenim glasom:
„To je Avan, supruga Kainova, Enohova majka i naša pretkinja!“
Otac poskoči. Levom rukom podiže platno natopljeno Tovelovom
krvlju, koje je i dalje držao u ruci. Baci ga na pod sa strahom. Najviše
desetoro ljudi iz Enoha našlo se dotad licem u lice s pramajkom Avan.
Bila je nevidljivija i od samog Kaina. Tokom hiljada dana i noći
proživljenih u zemlji naidskoj, držala se po strani od potomstva koje je
izašlo iz njene utrobe. U tim beskrajnim godinama svog života, pričalo
se, imala je samo jedan cilj, da dobije oprost od Elohima; i samo jednu
nadu, da se vrati Njemu u Eden.
Dok se približavala, počeh da drhtim. Očeša se o mene. Pognuh
glavu, ne usuđujući se da je pogledam u oči. Pogled mi bese uperen u
donji deo njene tunike i njene prste koji su stezali štap.
Glas mog oca ponovo odjeknu, ali ovog puta promenjen. Osetih u
njemu uzbuđenje i uznemirenost:
„Avan, pramajko svih nas, jesi li to ti?“
Ona ne odgovori.
Dođe do Kainovog tela. S naporom, polako, sasvim polako, čvrsto
držeći obema rukama štap, dok se niko nije usuđivao da joj pomogne,
ona kleknu. Zagrli lice svog mrtvog voljenog. Uroni svoje kvrgave
krive prste u crvenu bradu. Nežno mu pomilova zatvorene kapke. Iz
grudi joj se ote jauk. Još više se nagnu. Dugačka, seda kosa spoji se s
kosom Kainovom. Na trenutak su, dok mu je ljubila usne, izgledali kao
jedno.

Kada je htela da se pridigne, Jovil i Juval potrčaše da joj pomognu.

Dugo je posmatrala smrskano lice mog brata Tovela. Zatim reče:
 „Lameše, sine Matusala, koji je sin Maleleila, sina Gaidada, sina
Enoha, koji je bio Kainovo seme u mojoj utrobi, došla sam da uzmem
telo svog muža iz ruku njegovog ubice.“
Avanin glas ostavljao je bez teksta: jak, živ i čist. Moj otac se
zatetura kao pogođen. Zinu da se usprotivi. Avan udari štapom o
zemlju.
„Ćuti, Lameše! Izbegavaš istinu, kao što ju je i Kain izbegavao kad je
ostavio Avelja u raljama smrti. Zar ne umeš da brojiš? Sedmo
pokolenje otkako lutamo zemljom naidskom još nije ugledalo svetlost
dana. Tvoji sinovi i ćerke tek su šesto.“
Izrazi zapanjenosti prolomiše se dvorištem. Avan se okrenu. Njen
glas, tako mlad i vatren, goreo je od ljutnje:
„Svi vi, zar ne vidite Kainovu kosu? Iako ga je Lamehova strela
oborila i lišila života, zar moj muž ne nosi i dalje Elohimov znak? Kosu
i bradu crvene kao sunce zalazeće! Ima li ikog sličnog njemu u zemlji
naidskoj i na svetu celom? Enohijani, da li ste i vi slepi kao Lameh?
Kazna namenjena ubicama, prognanima iz Edena, samo što vam ne
istera oči, a vi je i dalje ne vidite. Ja, Avan, ćerka Eve i Adama,
Aveljeva sestra i Kainova supruga, kažem vam: nikad ništa dobro neće
doći od mog potomstva. O, vi ćerke, žene i supruge, slušajte me! Do
kraja sveta i veka iz vaših utroba izlaziće samo ubice, nehatne i
namerne. Elohim ne želi naše potomke.“
Kakvi su zapanjenost i strah nama zavladali!
Avanine reći su nas i sledile i zapalile.
Sve do poslednjeg dana u glavi će mi odjekivati njen govor.

Avan je bila u pravu: mi smo to znali, a pravili smo se da ne znamo.

Odjeknuše jecaji. Suze potekoše licem moje majke Sele. Pade na
kolena pred Tovelovim telom. Pomislih kako će joj se, tako obuzetom
bolom usled istine koju je Avan izrekla, lice spojiti sa sinovljevim
uništenim licem. Potrčah ka njoj da bih je sprečila.

Avanin beli štap prepreci mi put. Morala sam da podignem pogled.

Blede oči su me posmatrale.
„Ono što sam rekla o ženama, ćerkama i suprugama enohijanskim,
za tebe ne važi, Noema. Elohim je tebi namenio drukčiju sudbinu.
Lepu, kao što je tvoje ime, Noema.“
Avan je govorila blagim, dubokim, smirujućim glasom te se usudih
da promrmljam:
„Zar je moguće? Kako znaš, pramajko?“
Pramajka mi se nasmeši. Hrapavim prstima dodirnu moj obraz.
„Znam, jer me se to tiče. Ah, kad te pogledam, obuzme me mir. Ti
imaš ljupkost koju sam pre tebe videla samo jednom, kod svoje majke
Eve.“
 3

Avan pozva ljude da prenesu Kainovo telo do mesta gde će ga

sahraniti. Moj otac Lameh se ogluši o zahtev. Potraži ruku sina Jovila i
ovaj ga odvede u unutrašnjost sobe bez pozdrava s pramajkom.
Dvorištem je i dalje vladala neverica koju je ona posejala. Enohijani
oklevaše da je poslušaju. Bilo je došaptavanja. Naposletku, nekoliko
njih joj se obrati:
„Dokle da idemo, pramajko Avan?“, upitaše.
„U pravcu zalazećeg sunca, što dublje u pustinju. Hodaćemo cele
noći. Vodiće nas zvezde i mesec. Zaustavićemo se kad svane.
Iskopaćete jarak i u njega položiti Evinog prvorođenog sina. Kain je iz
njene utrobe izašao Elohimovom voljom, ali od toga dana, kao i svi mi,
obećan je prašini iz koje je izvučen njegov otac Adam.“
„U tom slučaju, pramajko, zašto idemo toliko daleko? Zašto da
hodamo cele noći? Prašina u kojoj se može iskopati jarak pruža se
svuda oko Enoha.“
„Da ga Lameh nije pogodio u trnovitom žbunu, kao neku divlju zver,
Kain bi otišao daleko na zapad da ispusti dušu. Što dalje od Enoha, a
što bliže zelenim Edenskim vrtovima, odakle je proteran. Hodao bi
pogleda uperenog ka Elohimovom nebu. Hodao bi otvorenih usta, da
bi Elohim čuo njegove poslednje reči. Sada kad noge više ne mogu da
ga nose, ko drugi sem mene može da mu pomogne da krene na
poslednje lutanje zemljom naidskom? Ko drugi sem mene, Avan,
njegove supruge i sestre? Spoznala sam ukus njegove želje i nežnosti,
milovala sam njegovo lice izborano sumnjama i žalima.“
Nosači zagrmeše opet:
„Ako hodamo noću, bićemo na milost i nemilost izgladnelim
zverima i besu idolopoklonika.“
„Ne bojte se. Videće koga nosite. Ni u mraku neće biti slepi kao
Lameh. Gledaće da vam ne prilaze.“
Ogromno Kainovo telo položiše na granje, umotano u prostirku koju
sam istkala. Avan umota gornji deo tela, vodeći računa da se vidi
crvena kosa njenog muža, Elohimov znak.

Kad nosači krenuše, većina ljudi se vrati uplašena. Moja majka Sela
mi steže ruku, vukući me sa sobom iza nosila. Ada i moje polusestre
Noadija i Bejurija išle su iza nas. Zatim i druge žene. Povorka nije bila
dugačka. Prođosmo kroz Južnu kapiju i zaustavismo se van zidina
Enoha. Oslanjajući se na svoj beli štap, Avan je polako koračala po
strani. Njena visoka figura pravila je izduženu senku po ispucaloj
zemlji.
Konačno se zaustavismo, napustivši povorku koja se udaljavala. Kad
su bili na strelomet-dva udaljeni, pramajka se okrenu i podiže ruku u
znak praštanja. Bila je predaleko da bih mogla da razaznam njene
crte lica. Ipak, činilo mi se da su njene prozirne oči prikovane za
mene. Čitav ostatak dana, i kasnije, osećala sam težinu njenog
vatrenog pogleda.
Kada se vratila među Lamehove zidove, majka opra Tovelovo telo,
dok joj je Ada, njena sestra, prva Lamehova žena, pomagala. Ada
spremi mirišljave travke i pritisnu ih na zavoje kojima je obmotala
Tovela od glave do stopala. Kada je htela da zavije i smrskanu glavu
mog brata, majka Sela se usprotivi:
„Ne! To nikako!“, povika. „Ako Elohim bude želeo da se moj sin
popne do Njega u svet mrtvih, moraće da izdrži pogled na ovo lice
koje mu je ostavio Lameh.“
Umotaše Tovela u tepih koji sam istkala, još vlažan od krvi. Moja
majka Sela zatraži da privežem ivice tako da bude zatvoren. Moja
polubraća Jovil i Juval iskopaše raku u gradu Enohu. Padalo je veče
kada smo konačno položili Tovela umotanog u tepih na nosila da
bismo ga preneli. Moja majka Sela i ja hodale smo s leve i desne
strane. Mnogi su nas pratili.
Jovil i Juval polako spustiše zamotano telo u prašnjavu raku. Tada,
probijajući se kroz gomilu pomoću štapa, gunđajući, dođe i moj otac
Lameh. U ruci je držao bakarnu posudu koju je Tovel iskovao. U njoj je
tinjao žar s Elohimovog oltara. Majka mu prepreči put:
„Ti ne ideš dalje, Lameše.“
„Udalji se, ženo. Ja sam mu otac.“
„Bio si. Sada nisi ništa više do ubica.“
Lameh podiže štap. Moja majka ga uze obema rukama. Zareža kao
životinja, ote ga iz Lamehovih ruku. Moj otac se zatetura i zamalo
pade pod teretom posude. Podiže glavu. Zalazak sunca na nebu, boje
krvi, oboji beonjače njegovih mrtvih očiju.
„Sela! Ženo! Šta to radiš?“
Okrenu se oko sebe, izgubljen. Slobodnom rukom zamlatara kroz
vazduh u nadi da će dohvatiti štap. Majka se udalji za korak. Jovil i
Juval dotrčaše. Jovil htede da otme Lamehov štap iz ruku moje majke.
„Ne približavaj se!“, zaurla ona.
Zavitla štapom.
 „Ne približavaj se, Adin sine, da se ne bi pridružio bratu Tovelu u
raci, s glavom razbijenom kao što je njegova.“
Ada zajeca:
„Sela, sestro! Jesi li poludela!“
Majka je bila jaka i vešta. Jovil je to znao. Znao je takođe i da ona
uvek drži datu reč. Odmakao se.
Ada je i dalje preklinjala:
„Sela, preklinjem te! Jovil nije kriv za Lamehovu grešku!“
U svojoj tami, Lameh je naslutio čitavu scenu. Ščepao je Juvala za
ruku:
„Neka bude! Neka bude!“, vikao je. „Nek se Sela smiri. Neću joj se
protiviti.“
Povrativši svoj instinkt slepca, pokušao je da pogodi gde je Jovil.
Pružio mu je posudu koja se pušila.
„Uzmi, sine. Učini za svog brata ono što tvoj otac ne može.“

Sa sve četiri strane Tovelovog groba zabodene su velike baklje. Jovil ih

upali žarom s Elohimovog oltara. Jedni za drugima, svi koji se tu
nađoše približiše se raci. Svako postavi po kamen na Tovelovo telo.
Plakali su i molili Elohima da ga primi kod Sebe:

O,moćniče iz Edena,
Svemogući sudijo,
Pruži ruku Tovelu
Ukloni s njegovih grudi prokletstvo predaka.
Neka kamenje koje ga pritiska bude lako
Da može da Te voli.
 Stanovnici Enoha vratiše se svojim kućama. Ada i njeni sinovi i
ćerke vodili su našeg oca Lameha. Pod svetlošću meseca, moja majka
ostade da čuči pored Tovelovog groba. Ostah s njom van zidina grada.
Mesec nestade na zapadu. Baklje koje je upalio Jovil nastaviše da
slabo gore u noći. Zveri se oglasiše, a noćne ptice ispuštaše svoje
jezive krike. Moja majka Sela vide u tome neko ružno predskazanje.
„Elohim nas odbacuje“, zajeca slomljena. „Elohim odbacuje Tovela!“
 4

Oni koji su preneli Kainovo telo, vratiše se posle tri dana. Unezvereni i
iscrpljeni, očiju crvenih od prašine, drhtavih usana. Grlo im je gorelo
od žeđi. Avan nije bila s njima.
Isprazniše bokale pa pojedoše pogaču pre nego što objaviše:
„Pramajka nije htela da ode iz rake u kojoj smo sahranili Kaina.
Nadala se da će je Elohim podržati i dozvoliti joj da isprati Kaina na
onaj svet.“
Niko se tome nije začudio. Bilo je normalno što Avan ne želi da živi
s nama. Moj otac Lameh osetio je olakšanje. Pramajka je ustala protiv
njega. Da se vratila u Enoh, nije ni sumnjao, Avan bi ponovila svoje
optužbe i mračna predskazanja.
Nosači dodaše:
„Pramajka je bila u pravu. Dok smo nosili Kainovo telo, hodali smo
ka zapadu bez ikakvih teškoća. Divlje životinje i idolopoklonici držali
su se po strani. I u najmračnijem delu noći, koračali smo bez straha. U
povratku, bilo je potpuno suprotno. Bande iz zemlje naidske okomile
su se na nas. Ti đavoli su bili van dometa naših strela i kopalja. Ali
bilo je nemoguće ne čuti njihovu buku. Krici, cičanje, uvrede kojima
nije bilo kraja! Nije bilo predaha, čak ni na tren. Idolopoklonici su
likovali više od zveri: ’Vaš Elohim vas je napustio! Vi ste bezbožnici!
Telo vam se raspada! Prah, prah, eto šta ste vi! Sutra ćemo igrati preko
vaših leševa!’ Hteli smo da dotrčimo pravo dovde, ali su nas demoni
više nego jednom naveli na pogrešan put. Njihovi opasni bogovi
umeju da promene mesto zvezdama. Mislimo da trčimo ka istoku, a
kada svane, shvatimo da idemo ka severu ili jugu.“

Ove reči probudiše strah. Strepnja nam se uvuče pod kožu. Ona je sve
pomutila. Sledećih mesec ili dva, sve će biti pretnja. Plašili su nas i
zalasci sunca i svitanja. Srca su nam bila uznemirena, niz kičmu se
slivala jeza. U grudima smo čuvali reči mržnje.
Nije trebalo mnogo da se popnu do usana i pretvore u dela.
Pre ovih događaja, devojke iz Enoha dolazile su pod moju strehu da
nauče da tkaju. Podučavala sam ih i zajedno smo se smejale i
sanjarile. Nakon povratka nosača, neke od njih više nisu dolazile.
Njihova poveravanja više nisu uveseljavala vreme zajedničkog rada.
Onda, jednog dana, one koje su ostale ustaše preda mnom, sve
zajedno, pune zamerki:
„Noema, Lamehova kćeri! Ovo što nam se dešava, to je tvoja greška.
Pramajka Avan je pravo rekla: Elohimova ljutnja će se uskoro obrušiti
na sve nas, iako treba da pogodi samo vas, Lamehovu decu!“
Pomislih na reči koje mi je u poverenju rekla pramajka. Nisam
znala kako da im odgovorim. Bile su uporne. Rekoh:
„Nisam li ja već kažnjena više od vas? Izgubila sam Tovela, svog
brata. Nije bilo finijeg i lepšeg od njega u celom Enohu, a bio je moj
voljeni.“
Ove reči ih još više razljutiše:
„Noema, ne vrdaj kao Lameh! Tovela je stigla zaslužena kazna.“
„Zašto je morao da tera tvog oca da idu u lov? Da stavi strelu
slepcu u ruku?“
 „On, slep kao i vaš otac, nije mogao da prepozna kosu i bradu našeg
praoca Kaina!“
„Veći je lažov od idolopoklonika. Ko bi poverovao da nije znao za
Elohimov znak?“
„Lamehova kćeri, i ti ćeš primiti svoju kaznu. Nemoj da misliš da će
te lepota zaštititi kad se Elohim bude razbesneo. Vi ćete prvi podneti
Njegovu kaznu, svi iz Lamehove kuće.“
Trpela sam uvrede ćuteći. Moje drugarice skupiše vunicu i ramove
za tkanje. Nisu više dolazile. Sutradan, kad sam se vratila pod strehu,
neka deca izjuriše iz nje. Ušla sam dok mi je srce snažno tuklo. Toliko
je smrdelo da se nije moglo disati. Dečaci su kamenicama polomili
velike tegle. Mešavina zemlje, lišća i ovčije utrobe, kojom smo bojili
vunu u crveno, plavo, crno ili ljubičasto, rasula se po iskopanoj zemlji
i napravila blato. Smrdelo je kao raspadnuti leš. Deca su izgazila moj
ram za tkanje. Bar nisu stigla da ga polome.

Nisam mogla da zaspim. Mučile su me reči pramajke Avan.

Da li je njeno predskazanje bilo ozbiljno? Hoće li nestati svi
Enohijani sem mene?
Hoću li jedina biti svedok vremenu koje dolazi?
Pred ovom užasavajućom misli, iz grudi mi se oteše jecaji.
Zagledana u tamu, zamišljala sam samoću koju je Avan predskazala.
Bez ikog poznatog oko mene! Bez prilike da čujem glas svoje majke
Sele!
Strah me je izjedao iznutra. Nisam mogla da dišem. Pokušavala sam
da se smirim, razmišljajući kako je Avan neizmerno stara. Prva se, uz
Kaina, susrela sa užasavajućom prašinom zemlje naidske. Hiljadu
godina podnosila je kaznu koju je Elohim nametnuo njenom voljenom
mužu. Bes prema mom ocu Lamehu bio je razumljiv. Saosećali smo s
njenim rečima optužbe i mržnje. Ali ono što je najavljivala nije bilo
moguće! Ponavljala sam u sebi: „Ona više nije deo nas. Ona pripada
starim vremenima i ne razume naše vreme. Zaslepljena je starošću.“
Ne mogu svi Enohijani umreti! Naši potomci ne mogu nestati!
Kako bi to moglo da se desi?
Međutim, svaki put je moj razum popuštao. Sećanje na pramajčin
šapat kidalo mi je grudi. Prizor uništenja naroda enohijanskog iznova
me je mučio.
A ja jedina preživela.
O, zašto Elohim neće da me zbriše sa ostalima? Gde da idem? Šta će
se sa mnom dogoditi?
Kad bi samo Avan ustala iz Kainovog groba i došla da mi odgovori
na ta pitanja!

Jedne noći bila sam toliko obuzeta očajem da nisam uspela da

potisnem svoje jauke. Vikala sam u tami:
„Avan! Avan! Zašto si mi sudbinu otkrila pa me ostavila?“
Moja tužbalica probudi majku. Od Tovelove smrti odbijala je da deli
postelju s Lamehom, a noći je provodila u ženskoj sobi. Čula sam je
kako ustaje. Njeni koraci su se približavali u tami. Bila je pored mene.
Njene ruke potražiše moje lice. Dlanovima napipa moje mokre obraze i
spusti usne na moje kapke.
„Noema, ćerko, šta ti je?“
Jedva dišući, nisam mogla da odgovorim. Dali je trebalo da joj
otkrijem ludo Avanino proročanstvo?
„Plačeš li zbog Tovelove smrti?“, bila je uporna majka.
Znala je koliko sam volela Tovela. Koliko mi je bio lep. A moj otac
Lameh uništio je kamenom njegovo lice!
 „Majko, ne prođe ni jedan jedini dan a da mi Tovel ne nedostaje. Ali
noću me muče reči pramajke Avan!“
„Avan? Šta je ona rekla?“
Popustila sam i sve joj ispričala.
Kad sam zaćutala, poželela sam da prepoznam neki osmeh, ironiju
u njenom glasu. Ali nije bilo ničeg sem tišine.
„Majko?“
„Toga sam se i plašila. Dugo te posmatram i osećam da se na tebe
spustila Elohimova ruka.“
„Ne, to nije tačno. Avan je to rekla zbog…“
Moja majka Sela zatvori mi rukom usta.
„Ne pričaj gluposti. Pramajka Avan nikad ne izgovara reči koje nisu
istinite.“
„Majko! Šta će biti sa mnom ako svi… Avan greši!“
Mucala sam. Ništa od toga ne može biti istina. To je nezamislivo.
Elohim neće uništiti ono što je stvorio. Da li je On toliko strog?
Da li je greh našeg pretka Kaina tako veliki?
A greh mog oca Lameha?
Jecala sam dok me je obuzimala sve veća strava. Majka me zagrli
da se smirim. Ali i ona je drhtala. Nije ništa bolje od mene razumela
gde nas vodi Elohimova istina.
O, kad bi samo Avan došla da nas povede!
 5

Ali ona nije došla. U Enohu je život postajao sve gori. Optužbe i pretnje
pljuštale su po nama iz Lamehove kuće. Moja majka je morala da trpi
uvrede svaki put kad bi išla do bunara po vodu. Kao i Ada, Noadija i
Bejurija. Uskoro se strah i bes nisu više zadovoljavali rečima. Podigoše
se pesnice. S kamenicama. Žene počeše da viču dok prolazimo:
„Zašto da čekamo da se na nas obruši Elohimov gnev? Hajde da
kaznimo Lamehovu kuću. Elohim će nam biti zahvalan.“
Sedeći nepomično u hladu svog dvorišta, Lameh je ćutao. Otkako ga
je moja majka Sela oterala s Tovelovog groba, jedva da je progovarao.
Nismo znali da li mu se jezik zavezao od tuge ili od sramote. Njegove
beonjače činile su se tako prazne da se nismo usuđivali ni da ga
pogledamo.
Jednog predvečerja, vrativši se praznih ruku s polja prosa, Ada uđe
u dvorište pocepane tunike i izgrebanih grudi. Svi ukućani pohrliše ka
njoj. Ona nas ođgurnu i ode pravo do našeg oca. Glasom slomljenim
od poniženja, vikala je:
„Lameše, dosta više! Ne možemo više ovako. Vređaju nas, pljuju po
nama. Danas pesnicama i noktima. Sutra će motkama i kamenjem. A
ti si se ukipio tu kao panj. Ne govoriš. Da li uopšte znaš da ti je ćerka
Bejurija bremenita evo već puna dva meseca? Hoćeš li da izgubi plod
od udaraca Enohijanki, koje tebe osuđuju? Ne računaj više na nas.
Tvoje ćerke više neće ići po vodu, a ni ja. Ako treba da umremo od
žeđi, neka umremo!“
Adine reči kao da su trgnule Lameha iz dubokog sna. Usne mu
zadrhtaše, a čelo mu se nabora. Zatim je počeo tako da se trese da
smo mislili da je dobio napad. Ada je, ma koliko besna i nesrećna,
odmah zažalila zbog svojih teških reči. Ona krenu ka njemu. Moj otac
Lameh ščepa ono što je ostalo od njene tunike, zamalo je ogolivši.
„Bejurija je bremenita?“
„Upravo sam ti rekla!“
„Koliko dugo?“
„Dva meseca. Skini ruke s moje odeće, ogolićeš me pred svima!“
povika Ada.
Odgurnuvši Lamehovu ruku, ponovo ljuta, ona pokri stomak i grudi
delićima tunike.
„Zašto me nisi obavestila?“ nastavio je moj otac Lameh.
„Kao da razgovaram sa zidom! Da li te je zanimalo šta nam se
dešava poslednja dva meseca, nama, tvojim ženama i ćerkama, čim
kročimo na ulicu?“
Lameh zgrabi svoj štap i uspravi se tako snažno da smo se svi
odmakli.
„Ćuti, ženo! Znam ja bolje od vas šta se dešava u Enohu.“
Slepim pogledom prešao je preko nas. Zaustavio se na Bejuriji, koja
se krila iza Noadije. Pruži joj ruku:
„Priđi, ćerko, priđi.“

Bejurija je bila najmlađa Lamehova kćer. Sitna, živahna, ljupka, kao

životinja koja uživa u radosti življenja, uvek je bila stidljiva i kao da se
jedva navikavala na jačinu sunca i hladnoću noći. Držala se za
Noadijinu tuniku, ne želeći da se pomeri.
Lameh je to osetio. Reče mekšim glasom:
„Priđi, ne boj se moje ruke. Ne strahuj od prekora.“
Noadija zagrli Bejuriju pa je gurnu u Lamehove ruke:
„Dođi, dođi!“
Povuče je k sebi, baci štap da bi oslobodio desnu ruku i opipao
stomak svoje ćerke. Tresla se tako da su joj zubi cvokotali.
„Zbog čega drhtiš, ćerko moja? Čega se plašiš?“, upita otac.
Čega se Bejurija plašila, svi smo znali. Obrazi su joj bili natopljeni
suzama.
„Ne plači“, iznervira se otac. „Ko je taj muškarac?“
Bejurija još jače stade da se trese. Promuca:
„Jedan od onih što spavaju pod šatorom, kao Jovil.“
„Njegovo ime?“
„Adad-Ezer.“
„Adad-Ezer, čiji je sin?“
„Ne znam.“
„Dakle, nije iz Enoha?“
Bejurija odmahnu glavom. Lameh odobri zacoktavši jezikom, kao da
je video njen pokret.
„Ko od naših poznaje tog čoveka?“ upitao je.
Ada je odgovorila:
„Jovil ga poznaje. Zajedno vode stoku na ispašu.“
„Zovi Jovila.“
Već dugo je Jovil upravljao jednim malim stadom u zemlji naidskoj.
Sprijateljio se s onima koji tu žive i spavaju pod šatorom kao i on.
 „Nije u Enohu. Otišao je da se pridruži strigačima. Danas se striže
vuna.“
„Dovedi ga.“

Bio je mrkli mrak kada je Jovil došao do Lameha. Stigao je u društvu

dva pomoćnika. Svaki od njih nosio je po baklju. Lameh oseti njihovo
prisustvo po toploti plamena.
„Trebaš mi sam“, reče Jovilu. „Uzmi samo jednu baklju, dovoljno je.“
Kad odoše pomoćnici, on odmah objavi novost:
„Sestra Bejurija ti je bremenita. Onaj koji joj je raširio noge zove se
Adad-Ezer. Bejurija kaže da teraš stoku s njim.“
„Da“, reče Jovil.
Nasmeši se u tami i obradova se kao da nije iznenađen vestima.
Lameh je to osetio. Skupio je usne od ljutnje i pucnuo prstima:
„Pričaj šta znaš“, naredi on.
„Pred kraj leta pašnjaci su na padinama Zagrosa“, pričao je Jovil.
„Trava je tamo i dalje zelena, stoka napreduje, lakše se diše. Tu sam
prvi put sreo Adad-Ezera. Ima tome pet godina. Postali smo prijatelji.
Adad-Ezer nije pastir kao ostali. Mnogo toga zna i prijatno ga je
slušati. Ne plaši se ni napada životinja ni demona iz planine. Zaista,
video sam to svojim očima: njegovo stado nikad ne napadaju, a ni
moje kad sam uz njega. Noću Adad-Ezer pripoveda o onome što jeste i
što će se zbiti. Prošle zime sam ga sreo kad se vraćao sa zapadnih
ravnica. Imao je veliko stado. ’Hoćeš li trideset mojih jaganjaca?’,
predložio mi je. ’Ne mogu mirno da pazim na toliki broj. Ti si mi
prijatelj: poklanjam ti ih.’ Odbio sam. Rekao sam mu: ’Adad-Ezere,
čuvaj životinje još deset dana, a onda dođi u Enoh. Tamo ćeš za
jagnjad moći da nađeš kupca koji će ti dobro platiti. Bićeš naš gost i
upoznaćeš moju porodicu.’ Prihvatio je. Došao je i podigao šator blizu
mog.“
„Sa mnom ga nisi upoznao“, naljuti se Lameh.
„Ne“, priznade Jovil. „Ne. Nije ostao toliko dugo, čak ni da bi iskazao
želju za tim.“
Zakikotao se i dodao:
„Ali Bejuriju je upoznao, a može se reći da se preko njenog stomaka
i tebi predstavio.“
Lameh se napravi da nije čuo da mu se Jovil podsmeva. Jedino je
pomalo strogo upitao:
„Ima li samo to ime Adad-Ezer? Nema oca, zemlju porekla?“
Jovil odgovori da taj čovek mora imati oca i zemlju iz koje dolazi,
kao i svi drugi, ali da niko od onih koji žive pod šatorom nije nikad
čuo za ime njegovog oca.
Lameh posla Jovila natrag stadu i ostade u tišini. Skoro da smo
zaspale kada je štapom zalupao po pragu naše zajedničke sobe:
„Ej! Moje žene i ćerke, probudite se i slušajte! Vreme je da prestanete
da cmizdrite. Sutra, čim svane, otpratićete me do Severne kapije. Ići
ćemo zajedno da crpemo vodu. Niko vas više neće vređati, žene
Lamehove!“
 6

Bila je to čudna povorka. Mi, njegove ćerke, išle smo napred, s kožnim
mešinama koje su nam visile s ramena kao mrtve životinje. Moj otac
Lameh udarao je štapom po zemlji u ritmu naših koraka. Držao se
između naših majki, Sele i Ade, njegove dve supruge. Belim očima
prelazio je po uličicama i zidovima, kao da osmatra skrivene zasede.
Oni što su se pojavljivali na pragovima kuća gledali su nas bez reči.
Neki su izlazili iz kuća da bi nas sledili.
Kad smo se približili, oko bunara nastade tišina. Škripanje kožnog
kanapa na gredi prestade. Deca koja su ga vukla uz povike zaćutaše.
Kad smo se skroz približili, Lameh uperi štap ka dečaku obrijane
glave.
„Donesi mi da pijem.“
Dečak napuni bokal od pečene zemlje i trčeći ga donese. Lameh
polako ispi, a zatim položi mokru ruku na dečakovu glavu.
„Moj dlan te prepoznaje“, reče on. „Tvoj dah i tvoja toplina kažu mi
ko si. Zoveš se Mutalu, Hudarov sin. Kad si se rodio, tvoj otac je došao
da me vidi. Malenog i nagog, plačljivog i ćelavog, spustio te je u moje
ruke. Rekao mi je: ’Lameše, ovaj će biti za Elohima.’ Vidiš, moje ruke te
nisu zaboravile.“
 Lameh sklonibuku s dečakovog čela. Dečak se nije pomerao,
oduševljen mrtvim pogledom koji je bolje poznavao njegovo lice od
onih što vide. Majka mu se brzim korakom približi. Zgrabi ga za ruku i
udalji od nas.
Moj otac opet udari štapom o zemlju i povisi ton:
„Enohijanke, Lamehove žene, Ada, Sela! Slušajte me! Od prvog dana,
Lamehove ruke sprovode Elohimovu volju. Jesam li otišao u pustinju
da ubijem Kaina, našeg praoca? Jesam li podigao kamen da bih
srušio Tovela, svog najdražeg sina? Nipošto. Ne i ne! Nikada, shvatite
to! Ja sam samo Lameh, sin Matusala, sina Maleleila, koji rodi Jareda,
koji rodi Enoha, Kainovo seme. Ja sam onaj koga je Elohim izabrao da
sprovede kaznu za ubistvo, kojom smo osuđeni da živimo ovde, u
prašini zemlje naidske. Kada je Kain otišao na polje s Aveljom, obuzeo
ga je poriv za ubistvom. U srcu ga je morila želja da ubije brata. Krv
mu je ključala od ljubomore. O, da, želeo je da vidi leš svog brata!
Zatim je pokušao da ga sakrije, kao što se krije mrtva životinja, čak i
pred Elohimom! Bacio ga je u brazdu na njivi i prekrio zemljom.
Ali ja, Lameh, da li sam tako postupio? Da li sam sakrio ubistvo?
Ne! Nesreća se dogodila pred samim Elohimom. Sve je video i čuo!
Elohimova volja je sprovedena i ona me je pokrenula. Kao što je
upravljala i Kainom i Tovelom. Šta Lameh ima od toga, kakvo
zadovoljstvo? Kakvu žeđ za osvetom bi u meni ugasila smrt našeg
pretka i mog sina? Ko može reći da sam želeo da se ta nesreća desi?“
Glas mog oca orio se kroz jutarnji vazduh. Vikao je kao da je želeo
da dopre do samog Elohima, koji luta visokim plavetnim nebom.
„Da li zbog mene dane i životni vek provodimo u zemlji naidskoj?“
Naglo je ućutao, podigavši lice, otvorenih usta, dok su mu usne
drhtale, a celo telo očekivalo odgovor. S njim i mi, Enohijanke,
podigosmo glavu ka nebu. Srce nam je tako jako udaralo u grudima
da smo teško disale.
Ćutanje neba nas je prestravilo. Svaka je pokušavala da napipa
ruku žene pored sebe, da bismo se zadržale, jer nam se činilo da
svakog časa možemo pasti s visokog praznog neba, odakle nije stizao
nikakav odgovor na Lamehove povike.
Tihim hrapavim glasom nastavio je:
„Čuo sam pridiku pramajke Avan. Čuo sam Selinu pridiku. Dva
meseca bio sam zatvoren u sebe, bez ijednog pokreta, bez ijedne reči.
Čuo sam halabuku o vašim strahovima i ljutnjama. To je uticalo na
raspoloženje u Enohu. I vi koji ste tu pored bunara, koji prolazite
spuštenih glava ulicama enohijanskim, koji gunđate u poljima, čuo
sam vaše povike i uvrede upućene mojim ženama. Upalio sam oganj
za prinošenje žrtve na oltaru Elohimovom. Spalio sam tela
prvorođenih jaganjaca. Kleknuo sam pred Onim koji kažnjava. Rekao
sam: ’O, Elohime, nek Kainov greh pređe na mene ako treba! Nek
Tvoja kazna pogodi mene, Lameha, peto pokolenje Kainovih potomaka.
Spreman sam. Tvoj sam sluga. Uzmi ono što moraš. Oslobodi nevine iz
Enoha. Kazna se odnosi na dela Kainova, našeg prapretka. Drugi su
nevini.’ Rekao sam to. Rekao sam i ostao kolenima pred oltarom.
Nisam pobegao ni u kakvo sklonište. Od dima sa žrtvenog oltara
nadule su mi se mrtve oči. U mojim ustima: otrov za laž, miomiris za
istinu. Elohim me nije uništio. Nije dao da se Njegova ljutnja čuje.“
Lameh opet ućuta. Možda je želeo da oseti raspoloženje žena u
tišini. Najstarije su se sumnjičavo mrštile. One su se plašile. Reči
pramajke Avan ostale su duboko urezane. No pogledi mlađih počeše
da sijaju od nade. One su bile žedne života. Predviđanje nesreće bilo
im je preveliko opterećenje.
 Moj otac Lameh znao je to. Uze štap u levu ruku pa podiže desni
dlan: „Bejurija, ćerko, priđi.“

Bejurija posluša. Nije iskazivala stidljivost. Smešila se. Uhvatila je

Lameha za ruku. Njena šaka je bila sitna, nežna, a njegova krupna,
kojom toliko dugo drži luk i strelu. Mirnim glasom Lameh objavi:
„Naša pramajka Avan mi se rugala: ’Lameh ne zna da broji! Elohim
nije mogao da ga izabere za izvršenje kazne. Šest Kainovih pokolenja
još nije prošlo…’ Avan se vara. Evo sedmog Kainovog pokolenja. Ono je
ovde, u utrobi moje kćeri Bejurije.“
Odjednom se na Lamehovim usnama razleže širok osmeh. Prelazio
je pogledom, belim kao mleko, a plamtećim kao žar, po jednima i
drugima. Naš otac se tako retko smejao da su žene zapanjeno piljile u
njega. Kao da se vazduh u Enohu razredio. Svi zadržaše dah. Stežući
Bejuriju uz sebe i vitlajući štapom, Lameh povika još i ovo:
„Evo, dolazi sedmo Kainovo pokolenje! Ovde, u utrobi Bejurijinoj,
Adinoj i Lamehovoj ćerci!“
Povici odjeknuše. Oko bunara zapanjenost se pretvori u radost.
Lamehov glas još više rasplamsa uzbuđenje, raspirujući žar svojim
radosnim rečima:
„Kažem vam: Kainu, koji je svojevoljno postao ubica, dato je sedam
pokolenja dok kazna ne prođe. Lamehu, koji je naneo smrt slučajno,
biće dato sedamdeset sedam pokolenja. Kažem vam: O, žene iz Enoha,
ne bojte se ničega! Ne plačite više. Igrajte i raširite noge da podarite
život. Elohim će blagosloviti potomke iz vaših utroba. Oni će Mu služiti
na čast. Kainov greh biće izbrisan. Enoh više neće biti proklet!“
 7

Velika je bila moć Lamehovih reči – ista ona usta koja su juče
proklinjala i vređala, sada su milovala i ljubila Bejuriju. Ruke koje su
podizale kamenice i motke, sada su jedva čekale da je pomiluju.
Promenivši smer kao olujni vetar, primedbe i pretnje postaše osmesi i
obećanja. Nekadašnji život se nastavi. Reklo bi se da je moj otac za
tren posejao nov život, prijatan kao prolećni dan.
Ćerke, sestre, majke, supruge – Enohijanke su ponovo imale
samopouzdanje kakvo imaju žene koje znaju da podare život. Ponovo
su, ispredajući priče o tome kako zamišljaju budući život, energično
raspirivale žar na ognjištu, mesile testo za pogaču, češljale vunu i
udarale po prljavom rublju. Iz peći je kuljao gusti dim kao na oltaru.
Vuna i ramovi za tkanje ponovo su se našli u baraci. Zlonamerne
pridike nestale su kao rukom odnesene.
U Enohu je bio običaj da se, kad zalazi sunce, dugokose devojke
prošetaju do Južne kapije. Momci iz grada popeli bi se na zid i odatle
uživali gledajući ih. Pljuštali su povici i lepe reči. Blistali su mladi zubi.
Obrazi su se crveneli od šala. Od Kainove i Tovelove smrti nijedan
momak ni devojka nisu se usudili da se tu pojave. Istog dana kada se
Lameh obratio ženama oko bunara, izašla sam tamo s drugim
devojkama, u Noadijinom društvu. Svi su govorili o nadi koju Bejurija
nosi u svojoj utrobi. Slavili su nas. Momci su nam bacali ogrlice od
plavog kamena i srebrne narukvice. Od sreće nam se mutilo u glavi.
Ovladala je mnome i mojim drugaricama.
Bila sam mlada i neiskusna. Ili sam želela da budem. I ja sam, kao i
ostali, i više nego ostali, želela da poverujem rečima koje je moj otac
izgovorio. Da poverujem da se pramajka Avan vara. Nisam više želela
da se noću budim prestravljena, srca zgrčenog zbog pramajčinog
predskazanja nesreće.
Samo je moja majka Sela ostala u sumornom raspoloženju. Njen
bes prema Lamehu nije slabio. Smrt mog brata Tovela i dalje ju je
kidala iznutra. Jedne večeri kada smo se Noadija i ja vratile s Južne
kapije, uhvatila me je za ruku i, odvlačeći me od sestre, gurnula u
kuhinju. Žar se crveneo u peći. Činilo se da peče kao reči moje majke:
„Noema, nemoj da se zavaravaš. Od Lameha možeš čuti samo laži.
Ne veruj mu. Pramajka Avan zna više o Elohimovoj ljutnji nego on. Iz
njenih usta izlazi istina. Previše je stara i tužna da bi lagala. Ona
govori o onome što će se dogoditi.“
„Majko!“ usprotivila sam se. „Majko, kako da poverujem da Elohim
želi sve da nas zbriše? Kad moj otac ne bi pretvarao strah u smeh, ko
bi još ostao u Enohu?“
Majka me nije slušala.
„Lameh se plaši kazne“, navaljivala je. „Hoće da Enohom zavladala
ludilo pa da svi izgledaju krivi kao on. On poznaje moć reči. Njegovo
obećanje o budućim pokolenjima samo je prevara. Enohijanke se lepe
za njega kao leptiri za plamen. Smeh i veselje su privid. Ništa dobro iz
toga neće izaći.“
„To nije laž“, sad sam ja bila tvrdoglava. „Bejurija je bremenita.“
 „O, kako je lako prevariti te, Noema, ćerko moja! Ko može znati
kakvu istinu krije Bejurijina utroba? Ko će znati kakav će život izaći iz
njene utrobe? Samo prevarant kao Lameh može da tvrdi da će to biti
prvo u nizu stotina pokolenja. Zar nisu Kainova nesreća i Aveljeva
smrt izašli iz utrobe naše pramajke Eve? Zar nas njen bol ničemu nije
naučio?“
Lice joj je bilo namršteno, a glas pun gorčine i ozlojeđenosti! Grlo mi
se steglo. Okrenuh se. Da ne vidi suze i očaj oslikane na mom licu! Da
li je moja majka, koju sam toliko volela, svom snagom želela da me
uvuče u patnju i tamu koje su je izjedale?
Otrčala sam da se pridružim Noadiji i Adi. Stajale su pod uljanim
svetiljkama. Njihova lica mi se učiniše lepim i vedrim. Zavidela sam
im. Jadna moja majko, mislila sam, zar ne bi i ti mogla da pronađeš
mir kao one?
Mora da mi se na licu očitavalo ono što su usne prećutkivale. Ada
me pozva da sednem kraj nje. Promrmlja:
„Noema, ne ljuti se na majku. Ona vidi Bejurijin okrugli stomak, vidi
naša radosna lica, čuje naš smeh. Ona živi sećajući se Tovelovog lica
koje je smrskao naš muž Lameh. Od tuge ne može da pronađe mir.
Koju ženu ne bi savladala ogorčenost?“
Ada je bila u pravu, znala sam to. Novootkrivena radost u Enohu,
gotovo neobuzdana, koju je izazvao Lameh, bila je uvreda za majčinu
žalost. Počeh da plačem. Ada me pomilova.
„Ne brini“, šaputala je. „Sela je najjača među nama. Znače da
pronađe izlaz iz lavirinta bola. A ti, ti si jaka i lepa. Čega se plašiš?
Tvoji dani tek dolaze.“
Ustade i pruži mi ruku.
 „Dođi da mi pomogneš da izmasiram Bejuriji stomak, da bi mirno
spavala. Sin koji će iz nje izaći biće krupan i snažan.“
Prisetih se majčinih reči: Ko zna…
„Kako znaš da će biti sin, a ne ćerka?“, upitah.
„Znam. A to je dovoljno. A dovoljno je i Lamehu.“
 8

Po dolasku zime, Bejurija je ušla u šesti mesec trudnoće. Jovil, Adin

sin, ponovo je razapeo šator pod zidinama Enoha. Dođe do Lameha.
„Oče, uradio sam šta si tražio. Išao sam svuda, na sever i jug, istok i
zapad. Tog Adad-Ezera, s kojim je Bejurija zatrudnela, nigde nisam
video. Svakog koga sam sreo, pitao sam: ’Jeste li ga videli negde, njega
i njegovo stado?’ Svuda su mi odgovarali: ’Ne, ne!’ Dolazio je na
proleće. Međutim, leto je prošlo, a na padinama Zagrosa nije bilo
Adad-Ezera. Mnogi su govorili: ’Ili je Adad-Ezer otišao daleko na istok,
ili je naleteo na neko loše društvo.’ Ako je tako, onda leži u prašini.
Njegova stoka pripala je nekom drugom.“
„Šta ti misliš?“
„Mislim da je Adad-Ezer van zemlje naidske. Nije on čovek za loše
društvo, niti bi izgubio stoku. Ali je čovek kao i svaki drugi. Možda
samo želi da se drži podalje od Bejurije i njenog velikog stomaka?
Oče, ako želiš da ga još tražim, i čak da ga prisilim da klekne pred
tobom, kaži.“
Lameh ne odgovori ništa. Podelio je obrok s Jovilom kao da se ništa
nije desilo. Brinuo je za stado i raspitivao se za novosti koje su kružile
zemljom naidskom. Pomalo se ustežući, Jovil reče:
 „U pustinji se mnogo govori o moći Tovelovih strela i o onoj koju si
ti zabio u praočeve grudi. Idolopoklonici se naslađuju Kainovom
smrću. Čuli su da Avan govori protiv tebe. Skaču od sreće zbog toga.
Ubeđuju nas da ona i dalje čeka Elohimov znak kraj groba u kojem je
sahranjen njen suprug Kain.“ Lameh nabra obrve:
„Je l’?“
„Idolopoklonici poštuju pramajku Avan. Smatraju da je ili poludela
ili postala neki demon. Oni tako razmišljaju. Nude je hranom i daju joj
najbolje mleko. Slušaju besmislena predskazanja iz njenih usta i tako
se zabavljaju. Viču da smo mi, Enohijani i Kainovi potomci, bezbožnici
prepušteni sebi. Nakon što saslušaju Avan, spaljuju najmlađe jaganjce
na oltarima svojih božanstava, Marduka i Sina. Plešu i pevaju danima
i noćima prizivajući Sunce i Mesec da nas unište.“
Lameh zakoluta belim očima pre nego što se našali:
„Osećam strah u tvom glasu, Jovile. Zar i ti smatraš da smo
prepušteni sami sebi i da nad nama ne bdi Elohim?“
„Zar nije tačno da okreće glavu od nas? Zašto bi inače zemlja
naidska bila pustinja u kojoj ništa ne niče, dok na samo mesec dana
hoda od naših zidina zelenilo Edenskog vrta obasjava nebo.“
„Strpljenja, sine! Pustinja u naidskoj zemlji bila je kazna nametnuta
pretku Kainu, ubici. Evo šta se promenilo: Kaina više nema
zahvaljujući streli tvog brata Tovela. Elohimovom prokletstvu doći će
kraj. Pašče kiša i naidska pustinja će ozeleneti.“
Lameh nije mogao da vidi kako se Jovilovo lice mršti od
sumnjičavosti. Međutim, kao i uvek, osetio je ono što nije mogao da
vidi. Dohvatio je štap i nežno lupnuo Jovila po kuku.
„Nek pričaju idolopoklonici, Lamehov sine. Zašto bismo se njih
plašili? Ima li nečeg novog u njihovim povicima i hvalisanju? Zar ne
živimo tako otkako su naši preci podigli zidine Enoha? Slušajući
pretnje i divljačke izlive besa. Zar nisi primetio, otkad znaš za sebe,
kako urlaju kao da ih neko kolje? Deru se dok ne promuknu, a ni
muvu ne mogu da oteraju. Zašto gube glas da bi prizvali svoje
demone? Zato što znaju da su preslabi da bi se odbranili od nas
sopstvenim rukama. Znaju da, tokom šest pokolenja, Marduk i Sin
nisu uspeli da nam skinu ni dlaku s brade. I ti bi da se plašiš?“
Na kraju obroka, Juval, Adin drugi sin, dođe pred Lameha i Jovila.
Juval je bio lep skoro kao Tovel. Visok, vitak, uskog lica i jakog nosa.
Kad bi me gledao – mene, Noemu – njegov pogled često bi budio u
meni devojačke misli koje je bolje zadržati za sebe.
Živeo je i kod nas i u drugom Lamehovom domaćinstvu. Kad je bio
dete, svirao je, igre radi, u tek istesanu trsku. Oduševljavali smo se
melodijom iz nje više od godinu dana. S vremenom je Juval naučio da
izabere bolju trsku. Da je bolje naoštri, i da bolje svira. Njegovi spretni
prsti uspevali su da proizvedu očaravajuće zvuke. Ko ga je slušao, nije
mogao da se zasiti. Otac Lameh tvrdio je da, kad čuje to poigravanje
muzikom, ponovo može da vidi boje, i to sveže, kao u detinjstvu, kada
nije bio slep. Ni posle toliko vremena Juval, sada odrasli čovek, nije
mogao da pronađe drugu strast ili želju osim muzike. Išao je svuda po
Enohu poklanjajući magiju onima koji su želeli da uživaju u njoj.
Srećni što se ponovo vide, braća se zagrliše. Kada su se okrepili
slatkim smokvinim vinom, Juval predloži da odsvira nešto na fruli, ali
otac Lameh ustade s jastuka za sofrom.
„Danas, Juvale, sine, sviraj za dolazak svog brata. Ja moram nečim
da se pozabavim kod vaše sestre Bejurije.“

Lameh se pojavi dok smo zvrjale oko Bejurije kao pčele oko matice.
Moja majka Sela reče Adi:
 „Bejurijin stomak je prevelik. Takođe, premlada je da bih je seljakala
naokolo i terala da radi kućne poslove. Još joj se ni telo nije razvilo.
Porođaj neće proći bez opasnosti. Bolje neka leži sve dok joj je stomak
toliki.“
Morali smo da joj namažemo kukove ovčijom mašću, da bi bili
pokretljiviji. Majka je bila u pravu: bili su to kukovi devojčice, a
stomak odrasle žene.
Često me je obuzimalo sažaljenje dok sam joj masnim dlanovima
masirala slabine. Bejurija je bila pet godina mlađa od mene. Nikad se
pre nisam brinula za nju. Ali ko je mogao ostati ravnodušan na strah
koji je igrao u njenom pogledu? Svakoga bi prestravili bolovi koje će
morati da podnese. Niko nije govorio – uzalud.
S praga ženske sobe pozva naš otac Lameh. Moja majka Sela izađe:
„Šta hoćeš?“
„Da vidim ćerku Bejuriju. Da joj čujem glas.“
Ada pokri Bejuriju svetlim vunenim prekrivačem.
„Uđi.“
Ada uze podruku našeg oca, da ga dovede do hoklice pored
Bejurijine postelje.
„Ko je tu?“, upita Lameh podižući lice kao kad bi želeo da pogodi ko
je tu. „Previše vas je, mirisi vam se mešaju. Ko je tu?“
Rekosmo svoja imena.
„U redu. Možete ostati.“
Pružio je ruke ka Bejuriji. Ona ih prihvati.
„Tu sam, oče.“
Spustila je njegove ruke na svoj stomak. Nasmešio se, nežno je
milujući.
„Elohimovom voljom život kuca svom snagom“, reče.
 Na trenutak mu se prazan pogled izgubi iza kapaka. Čovek bi rekao
da sluša Bejurijin stomak. Ona se ugrize za usne. Od suza radosnica
ovlažiše joj se oči.
Zatim se Lameh uspravi. Hladnim i jasnim glasom izjavi:
„Tvoj brat Jovil prošao je celu zemlju naidsku u potrazi za Adad-
Ezerom, koji te je poznao. Od njegovog boravka među zidinama Enoha
niko ga više nije video. Oni koji teraju stoku nisu ga sreli ni ovde ni
tamo. Kažu: ’Naleteo je na loše društvo. Sad je pod zemljom.’“
Ada se odmah usprotivi. Zašto je tako surov prema ćerci? Želi li
Lameh da prestraši Bejuriju do te mere i osramoti je da izgubi plod
utrobe svoje? Lameh podiže ruku da bi je ućutao. Njegov prazan
pogled ponovo je bio uperen u oblo i mlado Bejurijino lice. Otvorenih
usta, borila se da zadrži suze. Krv joj je jurnula u obraze. Sakrila je lice
rukama, ali nije mogla da sakrije jecaj od kojeg joj zadrhtaše grudi,
natečene od života koji je nosila u sebi.
Lameh je uhvati za zglobove.
„Nemoj da se stidiš, ćerko moja, nemoj da se stidiš“, promrmljao je.
Odjednom mu je glas postao blag. Bejurijine nežne ruke i dalje su
ležale u velikim jakim rukama našeg oca. Usudila se da ga pogleda.
Često su Lamehove slepačke grimase nalikovale osmesima.
„Adad-Ezer nije pod zemljom, znam da nije“, prošaputala je.
Lameh je blago klimnuo glavom, u tišini. Bejurija baci pogled ka Adi
i dodade uznemirena:
„Da je pod zemljom, osetila bih to. I oni koje nosim u utrobi takođe
bi to osetili.“
Lamehovo čelo se nabra. Pustio je Bejurijine ruke.
„Oni?“, čudio se.
„Dva sina. To mi kaže majka Ada – imaću dva sina.“
 Lameh se okrenu ka Adi. Ona potvrdi:
„Da, to sam rekla – dva sina.“
Bejurija spusti ruke na okrugli stomak pa ga pomilova preko vune.
Odlučnog glasa, kao da ju je strah odjednom napustio, ne plašeći se
više ni porođaja, ponovi:
„Adad-Ezer je živ. Doći će da vidi sinove kad bude mogao.“ •
Lameh je pustio da prođe neko vreme. Nijedna od nas ne usudi se
da se pomeri niti da progovori. Na kraju je zapita:
„Da li je bio nežan prema tebi?“
„O, da!“
Bejurijin odgovor bio je izraz živog sećanja na srećne trenutke.
Kapci joj se sklopiše. U tom sećanju tajno je uživala već mesecima.
„Da, bio je. Lep i nežan. I na rečima i na delima. Njegove ruke bile
su takođe nežne. Kao da nikad nisu vukle uže iz bunara, kopale zemlju
ili strigle vunu sa ovaca.“
Otvorila je oči, oklevajući. Lameh se uznemirio:
„Govori, kćeri. Govori bez straha.“
Bejurija sklopi kapke pa nastavi, sanjalačkim glasom koji se jedva
čuo:
„Šator mu je bio blizu Jovilovog. Uveče sam bratu nosila hranu i
svežu vodu. U povratku bi se noć već spuštala. Nisam bila jedina
devojka iz grada koja je izlazila. Oko ograde za stoku bilo je nebrojeno
mnogo šatora. AdadEzer mi je izašao u susret. Znala sam da me je
čekao. Druge devojke su prolazile, ali ih on nije primećivao. Video je
samo mene, samo je mene čekao. Pogled mu je bio blag i nežan. I
ruka, takođe, kada se spustila na moj potiljak. Ko je mogao da se
odupre njegovom dlanu? Nismo otišli u njegov šator, već u Jovilov. Ne
znam gde je bio moj brat. Možda je bio zauzet oko stoke. Sutradan,
opet, kao i tri sledeća dana, Adad-Ezer me je čekao da ponesem obrok
Jovilu.“
„I uvek ste išli pod šator tvog brata?“, upita Lameh, obrva nabranih
od iznenađenja.
Bejurija odmahnu glavom. Nasmeši se dok se prisećala:
„Ne. Ostalih dana smo išli pod njegov šator. Jastuci su bili tanki,
vazduh je mirisao, a svetlost je bila blaga kao pred zoru. Napolju je
bilo mračno, ali je Adad-Ezer o glavnu šipku pod šatorom okačio samo
jednu uljanu lampu.“
Lameh dugo nije progovarao. Lagano je klimao glavom. Odjednom,
bez ijedne reči ili pokreta, skupio je usne i procedio neki jauk, pa je
ustao s hoklice. Otišao je. Dok smo stajale okupljene oko Bejurije,
nismo izustile ni reč.
 9

Jovil mi je tek kasnije ispričao šta se potom desilo. To nas je zauvek

obeležilo.
Naš otac se vratio dvojici sinova. I dalje su se odmarali ležeći na
jastucima za stolom. Juval je svirao u frulu. Prekinuo je kad je video
Lamehove mrtve beonjače. Izgledale su toliko strogo da se plašio da će
ga kuditi. I dalje stojeći, oslonjen na štap, naš otac izjavi:
„Varaš se, Jovile. Taj Adad-Ezer, koji je u tvoj šator došao da bi
poznao Bejuriju, nije otišao ka istoku. Već ka zalazećem suncu. Vratio
se odakle je i došao – iz Edena.“
Jovil ustade da bi se pobunio. Naš otac mu ne dozvoli da postavi
pitanje. „Jovile, sine, zakolji najmlađe jagnje. Žrtvovaćemo ga na
Elohimovom oltaru. Juvale, pripremi usne – u predstojećoj noći tvoja
frula mora da se čuje.“
Prinošenje žrtve i molitva pred Elohimovim oltarom dugo su
potrajali. Još duže je trajalo sviranje Juvalove frule. Mesec je
beličastom svetlošću prekrivao zemlju i zid našeg dvorišta. Zatim su
ostale samo zvezde. Lameh je zatim zatražio od Juvala da ga isprati
do sobe.
„Ko sa mnom deli postelju večeras?“
Juval kroči u prostoriju.
 „Nikog nema u tvojoj postelji, oče.“
„Nikog? Dobro pogledaj!“
Juval ponovi:
„Nikog.“
Lameh naredi:
„Vodi me do žena!“
Moja majka Sela gaje tu čekala. Lameh kao da nije bio iznenađen.
Progunđao je:
„Ženo, zar nije tvoj red da budeš u mojoj postelji?“
„Ne znam kada će opet doći, Lameše, moj red da budem u tvojoj
postelji.
Bilo bi mi strašno da posle toga nosim u sebi seme ubice.“
Ton i žestina u majčinim rečima zapanjiše Lameha.
„Sela, uporno grešiš!“ uzviknuo je. „Ti ništa ne znaš i seješ neznanje
oko sebe.“
„Znam ono što sam videla. Lice svog sina Tovela, eto to sam videla.
A upravo si ga ti smrskao.“
Neki kiseli smeh, suv kao severni vetar, prolomi se Lamehovim
grlom.
„To ti misliš. Arogantna si kao i svi koji vide samo sopstvenim
očima. Ali kada je reč o istini, potpuno si slepa.“
„Ti pričaš o aroganciji i istini, Lameše? Ti koji si oličenje laži i
neistina?“
Moja majka Sela jedva da je imala vremena da završi rečenicu:
Lamehov štap polete i udari je po rebrima. Ona vrisnu i pade na
kolena. Juval povika:
„Oče! Oče!“
 Ada se skrivala na ulazu u našu sobu. Potrčala je da podigne
majku. Noadija, Bejurija i ja stisle smo se jedna uz drugu pred
Lamehovim besom. Opet je podigao štap ka grudima moje majke. Ada
je pružila ruku da je zaštiti.
„Lameše! Lameše! Ne udaraj svoje žene!“, jauknula je.
Moja majka se držala uspravno, skrivajući bol. Nekoliko suza slilo
se niz obraze.
„Šta zamišljaš ko si ti da me tako vređaš pred svima u kući?“, vikao
je Lameh. „Pred svima, a naročito pred Elohimom!“
Moja majka Sela nije mogla da se uzdrži. S rukom na rebrima,
mršteći se od bola, prasnu u gorak smeh:
„Lameše, kako si ti lud! Misliš da te Elohim gleda! Pramajka Avan
bila je u pravu: pred nosom ti stoji kakva je kazna za izopštene iz
Edena, a praviš se da ne vidiš, zlotvore!“
Možda bi se štap našeg oca Lameha podigao opet da Ada nije
gurnula Selu u moje ruke, preklinjući me pogledom da je odvedem
unutra. Poslušala sam. Moja majka se nije bunila. Suvih očiju, bez reči,
samo je bolno jauknula kada sam je naterala da legne. Uzela sam
balzam kojim smo masirale Bejurijin stomak. Bilo je previše mračno
da vidim tragove udarca. Majka mi je vodila ruku. Čula je dobro kao i
ja šta se govori napolju. Lameh je glasno govorio. Možda da bi ga i
ona čula. Rekao je Bejuriji:
„Pitao sam tvog brata Jovila da potraži tog Adad-Ezera, koji je sa
tobom išao pod šator. Znam gde se nalazi. Ali ne treba više da ga
čekaš. Uzaludno je.“
Još pre svoje ćerke, Ada viknu, glasom koji je odavao svu žalost
koja ju je danima izjedala:
 „Hoće li se, onda, Bejurijini sinovi roditi bez očevog imena? Ili će
morati da nose ime oca koji nije tu?“
„Žene, žene!“, povika Lameh. „Žene, ničeg se ne bojte. Sinovi će nositi
očevo ime: Elohim. Muškarac koji je došao da pozna Bejuriju bio je
Njegov izaslanik. Poslat u našu zemlju naidsku da produži naša
pokolenja.“

Od zapanjenosti svi zaćutaše. Pod rukom osetih kako majka drhti od

gneva. Čuo se Lamehov smeh:
„Žene, poslužite se zdravim razumom. Ko bi drugi do Elohima poslao
izaslanika s porukom, pa ga povukao čim se Njegova poruka prenese?
Elohimovi izaslanici imaju ljudsko obličje, ali im je koža svetla i nežna
kao kod naših predaka Adama i Eve, dok su još živeli u Edenu. Otuda
sreća koju je Bejurija spoznala. Takvu sreću donosi samo Elohimov
izaslanik.“
Bejurija promrmlja nekoliko reči, ali tako tiho da nisam mogla da ih
razumem. Lameh reče:
„Vratite se u postelje.“
Zatim:
„Ada, odvedi me.“
Videla sam samo Bejurijinu i Noadijinu senku kada su ušle u sobu.
Majka odgurnu moju ruku. Oči joj se napuniše suzama, krupnim i
brojnim.
 10

Vest se proširila Enohom: Bejurija će se poroditi kao što se Eva, majka

svih nas, porodila u Edenskom vrtu. Dva sina istog dana iz iste utrobe,
po Elohimovoj volji!
Od jutra do večeri dolazile su Enohijanke u naše dvorište i ispitivale
nas:
„Jesu li izašli?“
„Jesu li i dalje kod Bejurije?“
„Ima li krvarenja?“
Bejurijin stomak više nije rastao. Bio je ogroman. Ponovo ju je
obuzeo strah od porođaja. Pomagala sam Noadiji da pripremi postelju
za porođaj. Ada nas je zamolila da stavimo dvostruko više posteljine.
Od velike svađe s Lamehom, moja majka Sela držala se po strani. Štap
mog oca ostavio joj je modricu na rebrima. Hodala je naginjući se
nadesno, slabo je spavala. Imala je i podočnjake. Međutim, sela bi kraj
Bejurije kad na nju dođe red i milovala je po licu.
„Ne boj se. Upravo sam te ja izvadila iz majčinog stomaka. Pomoći
ću ti. Ako ih bude dvojica, kao što Ada misli, onda ćemo ih nas dve
primiti.“
Pred ovom neočekivanom nežnošću, Adine oči ovlažiše se suzama.
„Ne moraš, sestro Sela. Znam koliko ti je teško.“
 „Ne pričaj gluposti! Ne morate zbog mojih osećanja da ispaštate ti i
Bejurija.“
Dođe kiša. Prva za godinu i po dana. S njom dođe i mraz. Kotlovi su
jedva grejali zidove. Lameh je bio veoma veseo. Izlazio je da pozdravi
one koji su se okupljali da saznaju novosti, i vikao im:
„Ova kiša je dar od Elohima! Setite se: u savršenom Edenskom vrtu,
kiša je prvi put padala po rođenju Kaina i Avelja. Čovek je napravljen
od zemlje, čak i ovde u zemlji naidskoj. Od kiše usevi daju plodove.
Pokolenja dolaze i razmnožavaju se. Pustinja će ozeleneti da pozdravi
Bejurijine sinove. Elohim će nam opet ponuditi plodove zemlje.“
Naredio je da odnesemo njegov kotao kod Bejurije i da se donese
najlepše krzno iz lova da se prekrije njena postelja.
Na dan kada je Bejurija ispustila porođajne jauke, pade gusta kiša,
zamrači se još pre mraka. Morali smo upaliti lampe u sobi.
Ada je pogrešila. Bez obzira na veličinu Bejurijinog stomaka, iz
njega je stigao samo jedan plač. Ipak, plakao je sin. Izašao je brzo, lep
i zdrav. Bejurija, oblivena znojem, dugo se tresla i teško disala. Bol je
prošao brže nego što je očekivala. Zatraži novorođenče, privi ga uza
se, obasu ga s hiljadu poljubaca. Ada joj ga uze.
„Čekaj, nije gotovo. Biće i drugo.“
„Ne osećam više ništa“, reče Bejurija.
Ada je bila uporna. Iz Bejurijine utrobe dopirao je samo muk.
„Iscurila je tečnost“, umešala se moja majka Sela. „Neće ga više biti.“
„Kažu, kada je Eva rodila Kaina, trebalo je dugo čekati da mu rodi i
brata Avelja“, odgovori Ada. „Zato sačekajmo. Samo strpljenja.“

Lameh stade na pragu sobe. Kiša mu se slivala niz lice, ulazila mu je u

usta. Bar je tada jednom zatvorio svoje prazne oči. Iza zavese koja je
visila na ulazu, upitao je:
 „Jesu li izašli? Ne čujem više svoju ćerku Bejuriju.“
„Jedan sin je izašao“, rekoše mu. „Drugi još nije.“
Lameh ode opet do Elohimovog oltara. Ugljevlje je bilo natopljeno
kišom. Lameh zatraži da se donesu mehovi iz Tovelove kovačnice, da
bi raspirio žar. Oko njega su ljudi džarali po vatri. Ipak, gasila se bez
prestanka. Dim se pretvarao u barice vode. Lameh naredi da se
lucerkom zaštiti oltar. Zatražio je od Jovila mast i iznutrice novog
jagnjeta. Pastir se usprotivio:
„Moje najmlađe jagnje staro je već pet dana. I drugorođeno je. Nije
dobro za žrtvovanje.“
Lameh se naljuti:
„Biće dobro. Elohim će videti da Mu nudimo najbolje od onoga što
nam daje. Hajde, da nam se ne ugasi žar.“
Jagnje je bilo masno. Krov od lucerke i mehovi poslužiše svrsi. Pre
mraka se plamen razbukta. Kroz dvorište se širio miris masti. Lameh
se opet pojavi na vratima naše sobe.
„Da li je izašao drugi?“, upita.
Ada me zamoli da mu prenesem odgovor. Moj otac se zagleda u
mene pogledom koji i vidi i ne vidi.
„Još ništa?“ bio je uporan.
Samo sam klimnula. To mu je bilo dovoljno. Tunika mu se lepila za
sede dlake na grudima. Mokra kosa mu je prekrivala naborano lice.
Učini mi se starijim od samog pretka Kaina. Istrošen koliko čovek
može da bude. Uprkos onom što je učinio mojoj majci Seli, obuze me
žalost kad sam ga videla tako slabog.

Pala je noć. Celo domaćinstvo osluškivalo je hoće li biti novih

porođajnih jauka. Uzalud. Dugo smo bdele nad Bejurijom.
Novorođenče je mirno disalo. Bejurija je zaspala. Ada je sedela kraj
nje. Ne mogavši da se obuzda, stalno je prelazila rukom po
Bejurijinom stomaku kako bi osetila nov život unutra. Ali pod njenim
dlanom kucalo je samo srce njene kćeri.
Pre zore kiša je prestala. Dim sa žrtvenika uzdizao se pravo. Sa
zorom se digla i magla i odnela dim s oltara. Miris masti zadržao se u
blatu po dvorištu. Moja majka Sela došla je da sedne pokraj Ade.
„Sestro, budi srećna. Ćerka ti je zdrava i ima lepog sina.“
„Toliki stomak za samo jednog sina? Kako da budem srećna? Kako
je to moguće?“
„Bejurija je mlada. Stomak joj je bio veliki u odnosu na telo.“
„Jesi li sigurna da je prazan?“
„I sama vidiš da jeste. Lepo si rekla: voda je iscurila. Odavno. Tad je
gotovo. Bejurija je kao i sve mi.“
Ada je s pažnjom posmatrala moju majku, ne usuđujući se da
progovori. Sela je shvatila: Ada se plašila da je drugi sin i dalje u
Bejurijinoj utrobi, mrtav pre nego što se i rodio.
Odmahnula je glavom.
„Ne“, reče ona tiho. „Pogledaj, tvoja ćerka mirno diše.“
Adine oči ispuniše se suzama.
„Lameh je rekao da će biti kao Kain i Avelj, dvojica Evinih sinova.“
Moja majka Sela uzdahnu:
„Lameh ispljune šta god mu padne na pamet. I zaboravlja šta to
znači.“
„Sestro…“
„U pravu sam, Ada. Slušaj me. Iza mrtvih očiju, Lameh samo
izmišlja. A vi, svi vi gutate njegove reči bez pogovora. Ako se ove noći
nešto loše desilo, to su bili njegovi govori, ništa više. Nemoj želeti
nemoguće. A videćeš već, Lameh će pronaći nove reči i zadovoljiće se i
jednim sinom.“
Sredinom dana sunce je svom snagom udarilo po nama. U okolini
Enoha zemlja je opet popucala od suše. Lameh je došao da uzme u
naručje novorođenče. Naredio je da se otvori kapija na dvorištu. Idući
ispred ljudi koji su se tiskali, donese sina svoje ćerke do Elohimovog
oltara. Mast od poslednje žrtve i dalje je tekla, žar je i dalje tinjao.
Kako se približilo izvoru toplote, dete zaplaka. Lameh diže svoj prazan
pogled ka nebu i povika:
„O, Elohime, Tvojom voljom je jedino ovo dete došlo. Neka nas na to
podseća njegovo ime – Nahman, utešitelj.“
Lameh se okrete ka nama. Dete se zacenilo od plakanja, lice mu se
zacrvenelo. Lameh ga podiže visoko iznad sebe:
„Evo Nahmana, unuka Lamehovog, prvog iz pokolenja novog
semena Elohimovog u zemlji naidskoj!“
Svi smo ponavljali za njim. Zatim Ada požuri da uzme odojče iz
Lamehovih ruku. Bejurija ga privi na grudi. Odmah poče da sisa,
snažan i ješan kao lavić.
 11

Nahman je imao tek tri meseca kada je Jovil došao svom ocu Lamehu.
„Oče“, rekao je, „donosim novosti koje ti se neće svideti.“
Lameh mu zatraži da sačeka malo:
„Moraš prvo da vidiš dete.“
Odvede Jovila do Elohimovog oltara da opere usta, ruke i oči. Kad
su došli do zavese od lucerke, pozva Bejuriju i Nahmana. Dete je bilo
snažno i punačko, sa sjajem u tamnim očima. Jovilu se dopade. Izjavio
je ono što su Lameh i njegova sestra Bejurija iščekivali:
„Sestro, nemam više novosti o Adad-Ezeru nego na dan rođenja tvog
sina. Ali ako želiš, biću Nahmanov otac. Ako to mora da se obavi pred
svima i pred Elohimovim oltarom, prihvatiću.“
Bejurija nije odgovarala. Trudila se da spreči da joj suze kapnu na
sinovljeve okrugle obraze. Poljubila je Jovilove usne.
„Ići ću gde god želiš i Nahman će te poštovati kao da je rođen iz
tvog semena“, promrmljala je.
Lameh i Jovil sedoše za sofru. Kada spustiše pred njih činije s
prosom, urme i čaše s kiselim mlekom, pomešanim sa sokom od
smokve, Jovil ispriča da nikad nije bilo većeg napretka među
idolopoklonicima u zemlji naidskoj. Na jugu su se razvijali gradovi.
Privlačili su podjednako i bogove i ljude.
 „Mardukovi poklonici tamo grade oltare veće od kuća. Marduk je
glavni među njihovim bogovima. Postoje još i Sin, Enlil i Anu. I Nabu.
Neki imaju žensko obličje. Ili su caki sami žene. Prema
idolopoklonicima, najmoćnija je Ištar. Ona ima moć da siđe u
podzemni svet, u kome su ljudi samo zrnca prašine.“
Lameh je slušao s gađenjem. Jovilu je to bilo zabavno. Znao je
koliko naš otac prezire idolopoklonike. Jovil, koji je živeo pod šatorom,
čas tu – čas tamo, koji je tokom godine posećivao Šamašove i Ajine
poklonike, gde Enlilovi sinovi nisu osećali ni približno toliko mržnje,
smatrao je mnoge idolopoklonike prijateljima. Voleo je da tera stoku s
njima. Da se zajedno čuvaju od zveri i smrtonosnih vetrova. Da
posmatra s njima sjaj zvezda na pustinjskom nebu, slušajući pesmu
žena, gledajući ih kako plešu. A brojne su, kažu, bile i one koje bi se
ušunjale u njegov šator. Ovakav život se Jovilu sviđao više od onog
koji se svodio na šetnje oko Enoha i slušanje žalopojki naših
pokolenja. Kako je vreme prolazilo, Jovil je sve više uživao da izaziva
našeg nepopustljivog oca.
I dalje je izgovarao imena idolopokloničkih bogova. Lameh zacokta
jezikom:
„Tišina, sine! Ućuti više! Zašto moraš da prljaš naše zidove
izgovarajući ta ogavna imena pod Elohimovim krovom?“
Lameh ga protera pod zavesu. Nije više želeo da ga sluša dok opet
ne opere usta hladnim pepelom s Elohimovog oltara. Kad se Jovil
vratio, želja za podsmehom već ga je prošla. Namrštenog lica,
skupljenih usana, nije okolišao:
„Idolopoklonici su ubeđeni da Enoh poseduje ogromno bogatstvo.
Srušio si Kaina strelom da bi ga se domogao, tako kažu. Neće dugo
odolevati iskušenju da dođu pod tvoje zidine.“
 Lameh se podsmehnu:
„To me uopšte ne čudi. Bogatstvo od kojeg uzavri krv tih divljaka,
znam ja šta je to – to su noževi, oštrice i koplja koje je Tovel do
savršenstva kovao. Eto šta oni priželjkuju.“
„Kao i uništenje Enohijana“, dodade Jovil.
„Oduvek je tako. Otkad je naš praotac Kain ovde kročio,
idolopoklonici sanjaju da nas satru. Ništa novo“, šalio se i dalje
Lameh.
„Oče, oni misle da si slab. Da te Elohim više ne štiti. Dok igraju,
ponavljaju reči koje je Avan izgovorila protiv tebe.“
„O, neka igraju! Neka igraju!“, podsmehivao se Lameh. „Za bolje i
nisu!“
Od prezira mu se izdužilo lice. Usne su mu se skupile od gađenja
koje je osećao prema njima. Jovil nije znao da li se Lameh ruga njemu
ili idolopoklonicima. Ućutao je. Lameh ga upita:
„Jesu li naumili da ratuju?“
„Mislim da jesu.“
„Spremaju se za rat?“
„Spremni su već, oče. Zato sam došao da te upozorim.“
Kasnije su mi rekli da je Jovil napravio istu grimasu kao Lameh.
Mržnju i oholost nosili su u krvi.
 12

Lameh okupi sve porodice iz Enoha i objavi rat:

„Idolopoklonici će doći do naših zidina. Oni nisu ni hrabri ni
pametni. Misle da su jaki jer ih ima mnogo. Varaju se. To će im biti
slaba tačka. Pobedićemo bez mnogo napora. Samo treba da budemo
spremni i da se uzdamo u Elohimovu pomoć.“
Enohijani se skupiše oko njega:
„Kako ćeš nas braniti?“
Lameh ih odvede u kovačnicu. Osećali su se ustajali vazduh i
hladan pepeo. Vatra nije ložena od onog strašnog dana kada je Lameh
kamenom smrskao Tovelovo lice. Alat je bio rasut unaokolo, kao da će
ga ruka koja ga je držala uzeti svakog časa.
Donesoše svetiljke. Pokraj suda za topljenje metala i peći, celom
dužinom kovačnice prostirala se ostava od cigala. Imala je glomazna
vrata od kedrovine. Zahvaljujući veoma složenoj bravi, bila je
zaključana kao sanduk s devojačkom spremom. Lameh im objasni
kako da je otvore. Začuše se uzvici divljenja: pažljivo naslagane po
korpama, sijale su se stotine vrhova za strele, oštrice za koplja, šiljke,
ratne sekire.
Lameh dođe do korpi. Opipao je bronzu i bakar koje je Tovel izlio i
obradio. Okupljenima je objasnio sledeće:
 „Od oca Matusala naučio sam da kujem. Kad sam postao čovek,
preneo sam to znanje sinu Tovelu. Elohim mi je pomogao. On je od
mog sina načinio majstora u kovanju. U zemlji naidskoj niko nije
toliko dobro vladao kovačkim umećem kao Tovel. Danas su ova
bronza i bakar najvrednije enohijansko blago. Nijedan naš sused ne
poseduje slično oružje. A naročito ne idolopoklonici. Eto šta će tražiti
kod naših zidina. Eto zbog čega će stradati.“
Lameh je uputio naredbe. Svi su se pripremili za rat. Trebalo je
ojačati bedem koji okružuje grad. Žene su napravile cigle. Od jarkog
sunca stvrdnute su se kao kamenje. Muškarci su ih prevezli u kolicima
i poredali. Trebalo je obezbediti i Severnu i Južnu kapiju. Ratnici su
naoštrili sečiva na sekirama, uglačali kopljišta, podmazali drvo na
lukovima. A mi, najmlađe i najstarije žene, plete smo dan i noć vrpce
od konoplje. Pomoću njih smo pričvršćivale vrhove strela i koplja za
kopljišta.
Na kraju je Lameh zatražio da se pošalju deca da skrivena na
putevima iščekuju idolopoklonike. Sitnu stoku izveli su u podnožje
zidina, tako da se može brzo vratiti u Enoh. Počela je žetva. Proleće se
tek završilo: plodovi još nisu bili sasvim zreli. Lameh je naredio da se
spale. Ljudi su se pobunili:
„Zbog tebe ćemo gladovati!“
„Ništa ne brinite. Njih će mučiti glad i žeđ, a ne nas. Podići će šatore
oko. Enoha, ali se neće usuditi da priđu iz straha od naših strela i
kopalja. Oni će ratovati kao kukavice i slabići. Mi ćemo ratovati
strpljivo i mirno. Onda ćemo ih videti kako beže ili padaju smoždeni
po našim praznim poljima.“
Gomilom se stadoše širiti uzdasi razočaranja:
 „Čemu blago od strela i kopalja ako ne smemo njime da se služimo?
Kažeš da će idolopoklonici ratovati kao kukavice. Da li zbog toga i mi
moramo da budemo kukavice pa da ih čekamo?“
Lameh zacokta jezikom. Podiže bradu. Sa širom otvorenim belim
očima, nasmeši se oholo i prezrivo:
„Enohijani, razmišljajte svojom glavom!“, povikao je. „Idolopoklonici
će biti veoma daleko od svojih zidova i pašnjaka. I ima ih deset puta
više. Možda i više. Njihova snaga je samo u tome. Tu ih treba pogoditi.
Da bi se to dogodilo, naše strele i sekire biće im mnogo strašnije dok
su i dalje u našim rukama nego kad budu u vazduhu ili njihovim
grudima. Sve dok naše ruke ne odapnu strelu, sve dok stežu koplja u
šaci, oni će nas se plašiti. Dan i noć, noć i dan, strahovaće da naše
oružje ne zapljušti po njima sejući smrt. Neće smeti da priđu. Na kraju
će ih glad i žeđ namučiti. Nema bunara van Enoha. Uzalud će tražiti
žitarice po pesku, neće ih naći. Gde će pronaći hranu i piće? Kako će
nahraniti stoku?“
„Enohijani, kažem vam, najbolje oružje u ratuje strpljenje.
Idolopoklonici će do nas stići sa odebljalim jezicima i ustima punim
zemlje. Ako su pametni, vratiće se odakle su došli. Ako ih obuzme
ludilo, kao što mislim da hoće, na kraju će nasrnuti na naše zidove.
Biće iscrpljeni i izgubljeni. To će biti naš trenutak: oružje iz Tovelove
kovačnice će ih uništiti.“
Samo jedan starac Lamehovih godina usudi se da se usprotivi:
„Ako idolopoklonici budu uporni, ako izdrže glad i žeđ, moraćemo
da ispraznimo silose pre nego što pobede. Šta će se onda dogoditi? Ne
možemo da sejemo na letnjoj žegi. Kada ćemo, onda, imati sledeću
žetvu? Za dva meseca njive će nam biti suve kao leđa na gušteru. Šta
ćemo jesti? I mi ćemo onda imati odebljale jezike i usta puna zemlje.“
 Lameh odbaci ovu kritiku odmahnuvši rukom:
„Idolopoklonici nisu poznati po izdržljivosti. Ožedneće pre isteka
meseca. Elohim će se za to pobrinuti.“
Većina muškaraca se složi. Bakarne strele i šiljci ulivali su im
poverenje. Samo malo njih podiže glavu s brigom u pogledu. Pustili su
da prođe noć pre nego što su došli do Jovila:
„Jovile, ti poznaješ idolopoklonike bolje nego mi. Da li tvoj otac
Lameh ima pravo kada je reč o njihovom načinu ratovanja?“
Jovil klimnu:
„Rat će ići baš kako on kaže. Doći će da okruže Enoh. Uplašiće se
našeg oružja. I čekaće da ogladnimo i ožednimo.“
„Jesu li strpljivi?“
Jovil se nasmeja.
„Imaju mnogo bogova, ali ne znam ni za jednog boga strpljivosti.“
Obuzeti sumnjom, oni odoše, a Jovil dođe do oca Lameha.
„Neki Enohijani su zabrinuti. Plaše se da su idolopoklonici strpljiviji
od njih.“
„Da“, namršti se Lameh. „Ima i dalje onih koji se rađaju sa strahom
od sunca koje izlazi i zalazi. Da li i ti razmišljaš kao oni?“
„Ne.“
„Blagosloven bio Elohim!“
Od objave rata Lamehov izraz lica se promenio. Povuklo mu se
mnogo bora. Nije više krivio usne u grimasu. Nasmešio se Jovilu:
„Ne razmišljaš kao oni, ali ne razmišljaš ni kao ja.“
„Mir“, reče Jovil, „možeš da obezbediš i pre nego što počne rat.
Izbegli bi se glad, smrt i bezbroj bespotrebnih muka.“
Svojim praznim pogledom Lameh je pažljivo posmatrao sina u tišini.
 „Čim se približe, pozovi glavešine idolopoklonika“, navaljivao je
Jovil. „Pokaži im naše strele i šiljke. Misle da je Enoh slab. Videće tako
da je jak. Shvatiće da ne mogu da pobede. Ako budu sigurni da ih
nećeš ubiti na prevaru, izaći će iz rata i niko neće tražiti osvetu.“
Osmeh našeg oca Lameha nestade pred Jovilovim rečima. Upitao je
suvo:
„Ako nema ni pobednika ni pobeđenih, Jovile, sine moj, kako će
idolopoklonici znati da su njihovi idoli bogohuljenje za Elohima? Da
samo On vlada u zemlji naidskoj?“
 13

Posle četiri noći i još toliko dana, deca se vratiše sa straže. Utrčaše u
Enoh uz galamu od uzbuđenja i straha. Sa svih strana, sa juga, severa,
zalazećeg i izlazećeg sunca, stizali su strojevi idolopoklonika!
Decu odvedoše u Lamehovo dvorište. Čak i pre nego što su ih
nahranili i okupali, dečaci su morali da odgovore na mnoga pitanja.
Koliko je bilo idolopoklonika? Mnogo, mnogo! Deca su uzbuđeno
kolutala očima i širila ruke. Stotine? – bio je uporan Lameh. Na
stotine i stotine! – uzvikivali su. I više, možda. Više nego što je ikada
bilo ljudi u Enohu. Kakvo oružje nose? Strele, šiljke. I koplja, takođe,
ali bez oštrica od bronze ili bakra. Samo od drveta, zašiljene i opaljene
vatrom zarad tvrdoće. Kožne štitove. Da li sa sobom vode žene, stoku,
da li nose zalihe hrane? Stoka hoda u svakom stroju. Mršave i stare
životinje. I žena ima, hodaju u strojevima. Starih i mladih, puštene
kose. Negde ih je mnogo, negde u grupicama, natovarene korpama ili
pletenim prućem s kuhinjskim priborom. Deca nose čuture i kočeve za
šatore. Polako napreduju. Često se zaustavljaju. Hodaju od izlaska
sunca i zaustave se kad je sunce u zenitu, i više ne nastavljaju.
Bilo je i drugih pitanja. Lameh je sve uveravao da ga ništa od
onoga što je čuo nije začudilo. Sve se događa kao što je predvideo.
Dodao je:
 „Biće tu za manje od tri dana.“

***

Sutradan se svi digoše na noge, srca punog straha. Lameh provede

pola dana klečeći pred Elohimovim hramom. Mast sa žrtvenika
pucketala je visokim svetlim plamenom, ponekad plavim kao nebo. To
gaje tešilo.
Uveče naredi da se vrati stoka koja je pasla van zidina grada.
Ovnujskim rogovima oglasiše opasnost. Svi koji su i dalje bili van
Enoha, dotrčaše nazad. Zatvoriše kapije. Stražare postaviše na najviši
zid, s lukovima i tobolcima pri ruci.

Poče čekanje. Od straha se teže disalo i razmišljalo. Pokreti postaše

nervozni, pogledi unezvereni. Nebo kao da se zamrači, čak i usred
dana. Reči se prenošaše samo šapatom.
Radionica za tkanje i dalje je mirisala na kuvane boje. Trebalo je da
je pretvorimo u silos za žitarice i sušenje prosa. Sklonila sam sve što
sam mogla da sačuvam od vune, češljeva i čunaka, kao i svoj ram za
tkanje. Odnela sam sve u žensku sobu. Strpljivost sam najbolje vežbala
preplićući niti, puštajući da tu i tamo iskrsne pokoja plava ili crvena
šara dok sam sanjarila, daleko od svih naših strahova.
Malo pre sumraka pridruži mi se majka Sela. Dok sam pružala ruku
da uvijem zamršenu nit vune, uze me za ruku. Stegnu je tako jako da
sam zamalo vrisnula:
„Majko! Majko, šta ti je?“
Sela je na hoklicu. Tugu što se u tom trenutku oslika u njenim
očima nikad neću zaboraviti. .
 „Noema, ne veruj ni u šta što iz Lamehovih usta dolazi. Reči mu
vrede koliko i šuštanje lišća na vetru. Ništa se neće dogoditi kao što je
predvideo.“
Nije prvi put izgovarala te reči, ali je bila tako tiha da sam morala
da se nagnem ka njoj da bih je razumela.
Nemir, koji sam pokušavala da primirim, ščepa me za gušu. Kao i
sumnja. Sumnja u moju majku Selu.
Šta ona zna? Zašto je tako sigurna? Zašto ne ide da upozori i
druge?
Zašto samo meni poverava najskrivenije misli?
Ili treba da kažem: svoju ludost?
Jer uporno je ustajala protiv Lameha.
Uporno je pokušavala da me navede da se bojim očevih reči i dela.
Htela je da svoju bitku pridruži opštoj bici idolopoklonika.
Smrt mog brata Tovela usadila je u nju bes. Rane joj nisu zarastale.
Naprotiv, kao da su širile otrov kroz celo telo.
Zinula sam da izgovorim nešto utešno. Moja majka pročita sumnju
na mom licu. Zatvori mi usne dlanom, privuče k sebi i stegnu me tako
jako da sam osetila kako joj kuca srce.
„Slušaj, Noema! Slušaj i zapamti ovo“, prošaputa mi na uho. „Šta god
se desi u danima koji dolaze, nemoj da ponavljaš reči pramajke Avan.
Čak ni sestrama ni braći. Čak ni Adi. Stanovnici Enoha polažu previše
nade u plavi dim koji Lameh raspiruje na Elohimovom oltaru. To su,
međutim, samo puste nade tvog oca. A postoji samo jedna istina. I tebi
je poznata. Poznato ti je – samo ćeš ti biti pošteđena.“
Ne mogoh, a da je ne odgurnem je ne odgurnem:
„Ne! To nije moguće. Zašto ja? Samo ja?“
Pomilova me po obrazu tužno se nasmešivši:
 „Zato što se Elohim odavno umorio od nas ostalih. Još i pre nego što
smo se rodili.“
Zatvorih oči, klimnuh glavom.
„Moraš to da prihvatiš, ćerko moja. Ako postoji neko u zemlji
naidskoj ko zna šta Elohim želi od nas, to je Avan, ćerka Eve i Adama,
prvih ljudi. A nikako tvoj otac Lameh, ubica Kaina i Tovela.“
Videh po njenom izrazu lica: moja majka Sela bila je sigurna u ono
što govori. Donedavno su joj Avanine reči unosile nemir i nije ih
razumela ništa bolje od mene. Sada se prepuštala Elohimovoj kazni.
Njegovoj svireposti.
„Majko, majko!“, bunila sam se. „Ne, ti…“
Na vreme se uzdržah. Htela sam da je uvredim. Da se ponesem
prema njoj kao da je luda.
Tihim, ali snažnim glasom, i dalje me držeći u zagrljaju, moja majka
Sela ponovi:
„Šta god da se desi, budi oprezna. Budi uvek čista, bez mrlje. Elohim
te vidi.“
„Elohim nas ne vidi!“, odgovorih ne skrivajući ljutnju. „Elohim je
proterao sina Kaina da ga Njegove oči više ne vide. Sahranio ga je u
prašini zemlje naidske, i nas sa…“

***

Htela sam i dalje da se protivim, ali odjednom ućutah. Naglo sam

uvidela očiglednu istinu: moja majka Sela mislila je da se Lameh u
potpunosti vara. Izgubićemo rat protiv idolopoklonika. Bakarne strele,
koplja sa oštricama od bronze i sekire koje je iskovao Tovel neće biti
dovoljni da pobede brojne neprijatelje. Idolopoklonici će srušiti zidine
Enoha i sve nas pobiti. To će biti delo i volja Elohima, a ne njihovih
idola.
Rat koji se spremao uništiće Kainove potomke. Ostaću samo ja…
„O, majko moja!“, promucala sam zaprepašćena.
Zadržah se za nju. Ali nisam imala vremena da se prepustim
suzama koje su me gušile. S druge strane prostorije dopreše zvuci
neke žučne rasprave. Bejurija je napadala Adu. Nahman, pričvršćen
platnenim povezom za grudi svoje majke, plakao je, uplašen.
Od objave rata, naša sestrica je bila ubeđena da se Adad-Ezer, otac
njenog sina, nalazi među idolopoklonicima koji idu na Enoh. Danju bi
joj se činilo da ga vidi usred ogromne povorke. Noću bi ga čula kako
doziva i traži svog sina. Htela je da ode iz kuće da mu se pridruži dok
još ima vremena, pre nego što rat počne.
„Jesi li poludela?“, vikala je Ada. „Tvoj Adad-Ezer sigurno nije s
njima. To nije moguće! I misliš li da će ti otac Lameh dopustiti da se
pridružiš protivničkom taboru?“
„Misliš li da mi treba njegov blagoslov?“, odgovarala je Bejurija
vičući. „I zašto si tako slaba pred njim i sve mu govoriš?“
„Ludačo jćdna!“, vikala je Ada. „Zar ne znaš šta idolopoklonici rade
ženama svojih neprijatelja? Uzeće ti dete da ga nabodu na kolac, a
tebe će prevrtati po krevetu dok ti se telo ne pretvori u leš. To im je
ratni običaj.“
„To nije istina! Jovil kaže da su to laži. Mrzite idolopoklonike iako ne
znate ništa o njima. Jovil ih poznaje. Ima među njima prijatelje koji ga
poštuju. Upravo je rekao da je Adad-Ezer možda među onima koji idu
na Enoh. Adad-Ezer je poznat među idolopoklonicima. Kada saznaju
da sam majka njegovog sina, neće se loše ponašati prema meni.“
 „Jadna moja ćerko! Ne budi tako naivna. Za idolopoklonike ćeš
uvekbiti samo Lamehova ćerka! Zar nisi shvatila da ti se Jovil ruga?
Zar ne poznaješsvog brata? On je u stanju da se šali sa svima. Nije to
ništa novo. Tvom ocu je pričao drugu priču. A ko zna gde se tvoj
Adad-Ezer danas nalazi. Lameh kaže da se vratio u besmrtnu zemlju
edensku. Misliš li da ćeš do besmrtne zemlje edenske stići tako što ćeš
otrčati kod idolopoklonika?“
Svađa bi dugo trajala, a jadni Nahman zacenio bi se od plakanja,
da ovnujski rogovi ponovo ne objaviše opasnost. Jedna žena dojuri do
našeg praga:
„Idolopoklonici su blizu! Sa zida se vidi prašina koju dižu strojevi!
Ima ih na stotine! Na hiljade!“
 14

Pojurismo svi na bedem. Sunce se već crvenelo. Senke izduživale. Vetar

je prestao. Na severu, jugu, istoku, zapadu, iza brda, žbunova između
stena, peščanih grebena i kamenjara… podizao se oblak prašine dok
su nam prilazili. Od prašine se promenila boja vazduha. Najpre siva
pri zemlji, presvlačila je nebo u skerlet, poput kiše od krvi. Njih nismo
videli. Samo smo osećali podrhtavanje tla pod koracima, buku
njihovih strojeva u maršu i, s vremena na vreme, blejanje njihove
stoke.
A mi, mi smo bili tihi, nepomični. Tako smo tiho disali da su i muve
bile glasnije od nas.
Tako smo proveli ne znam koliko vremena. Sigurno ne onoliko
koliko smo mislili. Odjednom sunce nestade za horizontom i pusti da
nas noć prekrije tamom. Upitaše Lameha da li treba upaliti baklje i
ognjišta.
„Ne još. Nek se još približe.“
Tama se zgusnula. I dalje nismo mogli da vidimo strojeve
idolopoklonika, njihova tela i lica. Ali smo sve jače čuli bat njihovih
nogu.
„Blizu su, blizu su“, reče moj otac Lameh. „Zar ih ne čujete?“
„Ne tako dobro kao ti. Jesu li sasvim blizu?“
 „Na pet strelometa. Ne staju. Sve su bliži.“
„Četiri strelometa. I dolaze.“
Zatim Lameh objavi:
„Zaustavljaju se. Rekao bih na manje od tri strelometa.“
Odjednom se probiše kroz tamu dve, tri, deset, pa sto vatri. Vrlo brzo
zlatni plamenovi, plešući, okružiše Enoh.
Lameh pogodi našu zapanjenost:
„A, eto čega se plašite: upalili su baklje“, mirno je konstatovao, što
nas iznenadi.
„Ima ih svuda. Na stotine! Svuda oko Enoha!“
Lameh coknu jezikom.
„Čega se bojite? I idolopoklonici se plaše mraka kao i vi. Pale baklje
i vatre. Pa šta? Danas su dugo hodali. Gladni su. Teraju žene da im
kuvaju semenke i korenje, kao što ćete i vi uskoro. Ali sledeće večeri,
gde će naći drvo?“

Lameh se uzalud podsmevao, strah je i dalje bio tu. Krug od

idolopokloničkih vatri privlačio nam je pažnju. Presecao je tamu poput
bronze koja je tekla u Tovelovoj kovačnici. Činilo nam se da može da
se skupi i uguši nas. Lameh je to razumeo. Naredio je:
„Dosta! Ne stojte tu! Siđite sa zidina! Ništa više nećete videti
večeras.“
Niko se ne mrdnu. Nismo mogli da odvratimo pogled od vatre koja
je proždirala tamu.
Lameh reče:
„Sada možete da upalite vatre i baklje!“
Muškarci mu odgovoriše:
„Bolje je da Enoh ostane u mraku. Što bismo se izlagali
idolopoklonicima? Mrak će nas štititi bolje od baklji.“
 „Ne budite glupi“, iznervira se Lameh. „Mislite da idolopoklonici ne
znaju gde ste? Ono što oni vide u mraku i što šija jače od njihove
vatre jesu vaš strah i kukavičluk!“
Niko se ne usudi da mu protivreči. Ali niko ne upali ni baklju.
Pucajući od besa, Lameh progunđa:
„Zar vam nije jasno da se idolopoklonici poigravaju s vama? Cele
noći će vas terati da stražarite ni zbog čega. Vrlo brzo više nećete
moći da se držite na nogama po vrućini. I to baš kada bude potrebno.“
Možda su u tom trenutku neki bili na ivici da ga poslušaju. No
odmah se ukipiše: s južne strane plamenog prstena začuše se prvi
bubnjevi. Sa severa odgovoriše drugi, a zatim sa istoka i zapada.
Udarci se udvostručiše. Zagrmeše, prolomiše se.
Ubrzo nam grudi zatreperiše. U srcu tame bili smo kao zarobljenici
u kotlu. Ludeli smo.
Onda se začuše glasovi. Stotine njih pevalo je u horu.
Od straha smo se istovremeno i sledili i zapali u vatru. Svi smo
pomišljali na kožu na bubnjevima, po kojima su divljački udarali
idolopoklonici. Sva ta koža odrana je s tela pobeđenih neprijatelja.
U tami se naše ruke potražiše i stisnuše. Lamehove reči ohrabrenja
nisu nas više smirivale.
Tamo, u plamenom krugu, povici i smeh smenjivali su se s pesmom
i bubnjanjem. U noći kroz koju se probijao vatreni pojas, obuzeti
strahom, videli smo nevidljivo. Videli smo hiljade idolopoklonika kako
plešu, mašu rukama, viču na sav glas, stisnuti jedni uz druge,
priljubljeni, kao demoni koji nastanjuju jalovu zemlju naidsku, u koju
nas je Elohim zatvorio.
 15

Probdeli smo čitavu noć u mahnitom raspoloženju. Stajali smo sleđeni

i užasnuti od straha. S prikazama idolopokloničkih demona. Napokon
su se prvi zraci sunca probili kroz mrak. Povici i pesme su se stišali.
Baklje i vatre su se gasile. Polako se prekinuo plameni krug. Vatra je
nestala s crnilom noći. Glasovi i buka zamrli su u tišini zore. Jutarnji
vazduh podigao je pepeo prljave vatre sve do naših zidova. Toliko je
smrdeo da nas je na kraju oterao odatle.
Većina nas otišla je da se sruči u postelju, drhteći, napetih mišića i
zgrčenih usana, kao da smo popili otrov. Neki su, posrćući, ostavši
budni od straha tokom noći, primoravali sebe na preteran oprez.
Ništa se ne desi tog dana. Sigurno su i idolopoklonici bili slabi i
iscrpljeni poput nas. Ali već od sredine dana, misli o predstojećoj noći
počeše da opsedaju naša srca i pomračiše nam umove. Nismo nimalo
sumnjali: u sumrak će idolopoklonici opet upaliti taj zloslutni vatreni
krug, koji nas je izbezumljivao. Pevaće i plesače da bi prizvah svoje
demonske bogove, od bubnjeva će se tresti u grudima, slediće naše
umove urlicima i razvratnošću.

Lameh u dvorište pozva najtvrđe pristalice rata. Dočeka ih namršten

od besa. Natera ih da se poklone pred Elohimovim oltarom pre nego
što im reče:
„Imate oči da vidite, a ja, slepac, vidim bolje od vas! Imate pred
nosom manevar idolopoklonika, a ne vidite ga? Večeras, sutra, svake
noći, držaće vas skamenjene kao decu pred zmijskim gnezdom. I sutra,
prekosutra, svake noći, zaglušivaće vas bukom bubnjeva i povicima
njihovih žena, koje se nude demonima. To će trajati dok vam se krv ne
razredi kao surutka. I jednog jutra, u zoru, videćete stotine i stotine
idolopoklonika kako trče ka našim zidinama, uz povike, podignutih
šiljaka. Da li ćete imati dovoljno snage da držite luk? Da dobro
procenite kako biste naciljali srce? Čemu će služiti strele i koplja koje
je iskovao moj sin Tovel ako vam zglobovi, tokom svih tih noći,
postanu slabi kao jagnjeće šape?“
Glave se nagnuše, vratovi izviše. Lameh je bio u pravu. Svi su to
znali. Za jednu noć strah nas je zaposeo i već smo lučili žuč
pobeđenih.
„Ja sam sam!“, povika Lameh preteći im štapom. „Moje reći neće
sprečiti Enohijane da se opet popnu na bedem. Da im se pomuti
razum i uništi volja. Kažem vam: ostanite bespomoćni, kakvi ste sada,
i pre sledećeg meseca idolopoklonici će se naći među nogama vaših
žena i ćerki.“
Arkahana, poznat koliko po hrabrosti, toliko i po dobroti i
poštovanju koje je svima ukazivao, istupi, vukući nogu, što je bila
posledica jednog lova u Lamehovom društvu. Belom pogledu Kainovog
pretka pokaza lice iskrivljeno od srama, oči sjajne od suza.
„Lameše! Lameše! Svi ovde znamo da govoriš istinu. Ali ko nas sluša
u Enohu? Važi samo reč jednog čoveka – tvoja. Ako ti ne možeš da
sprečiš da naš narod opije strah od idolopoklonika, kako bismo mi
mogli?“
 I Arkahana je bio u pravu.

Uprkos Lamehovim pretnjama, pa i preklinjanju, pre sumraka svi

Enohijani počeše da tumaraju u podnožju bedema. Bez prekida su čas
jedni čas drugi pozivali stražare da ih upitaju da li sunce tone u
zemlju. Da li su vatre već upaljene? Da li su se idolopoklonici odlučili
da priđu? Da li ih i dalje ima toliko mnogo? Odgovori su stizali,
identični sa svih strana bedema: ne još, ne još, ne još, ne znamo…
Svežina noći donese prve reči iz tame. Enoh je zadržao dah. Nije
dugo čekao. Stražari povikaše uglas:
„Evo!“
„Počinje!“
„Pale vatru!“
„Čuju se bubnjevi!“
Ponovo su mrak i strah pobedili razum. Svi pojuriše na merdevine,
nagomilaše se na bedemu. Sve bi isto kao i prethodne večeri. Na
severu, jugu, istoku i zapadu vatra se probijala kroz tamu. Okružila je
Enoh uznemirujućim plamenovima. Idolopoklonici su snažno udarali
po bubnjevima s razapetom ljudskom kožom. Pesma i razvratni uzvici
odjeknuše kroz noć. Na našim zidinama žene počeše da jecaju. Jecaji
se pretvoriše u plač. Neki nisu mogli da se uzdrže od prepričavanja
onoga što naše oči nisu mogle da vide, a što smo ipak zamišljali bez
prestanka.
Zatim odjednom, sasvim blizu, iz našeg sopstvenog mraka
odjeknuše neki novi zvuci. Najpre blagi, nežni kao jutarnji zrak sunca.
Neka nepoznata muzika. Naježismo se. Bila je drugačija od svega što
smo dotad čuli. Niski tonovi su se redali tiho, a visoki glasnije.
Preplitali su se sve brže. Odlikovali su se ludom hitrošću. Podsećali su
na grozničav let mladih ptića u proleće. Međutim, uprkos svojoj
nenametljivosti, bili su dovoljno moćni da nam se uvuku pod kožu.
Zaista, mogli su da se čuju i pored udaranja bubnjeva i uzvika
idolopoklonika. Uprkos svoj toj buci divljih zveri, koja se odbijala o
nebeski poklopac da bi nam se sručila na glavu.
Bilo je čudesnije od svega što su dotad izvodile usne mog brata
Juvala, a opet, bilo je to njegovo delo.
Idolopoklonički plamenovi oslikavali su se na njegovoj tunici, čelu i
prstima. Graciozno je hodao po velikom zidu koji okružuje grad,
proizvodeći čarobne zvuke uz skakutanje od kojeg mu je kosa
poigravala na ramenima. Instrument koji je držao u rukama i na koji
je prislanjao gladne usne nikad ranije nismo videli. Nije ni po čemu
ličio na njegovu frulu.
Desetak cevi od bambusove trske različitih veličina, kratkih i dugih,
širokih i uskih, bilo je spojeno tankim kožnim končićima. Juvalove
usne skakale su od jedne do druge tako brzo da smo mu jedva pratili
pokrete. Imao je snažan dah. Pohotan i smeran, blag i žestok. Zvuci su
se razlili po nama, slamajući opčinjenost bezbožničkim kricima.
Vraćali su nas u život, pročišćujući nas od razvrata kojim su nas
idolopoklonici isprljali.
Lica se razvedriše. Suze presušiše. Osmesi se pojaviše. Idući za
Juvalom, hodao je Jovil, držeći za ruku našu sestru Noadiju. Uze i
mene za ruku. Odvuče me od muzike i prošapta mi na uho:
„Sestro Noema, nemoj da misliš da je ova zabava bila moja ideja.
Kada je naš otac Lameh čuo novu Juvalovu frulu, odmah je shvatio
čemu će poslužiti. Ostani sa mnom, voljena sestro. Ono što će se desiti
volja je našeg oca.“
Iza nas, mnogi koji su okupljeni stajali na zidu, počeše da nas prate.
 16

U sumraku, crvenkastom od vatre koju su divljaci palili, stigosmo do

Severne kapije. Nije više bilo ni Enohijanke ni Enohijana koji bi mogli
da se odupru činima Juvalove muzike. Odjednom, bez upozorenja,
izvadi frulu iz usta i okrenu se oko sebe, ispustivši životinjski krik.
Usledi jeziva tišina, a zatim se kroz noć prolomi idolopoklonićka graja,
i sve nas zapanji, zabole kao kiša kamenja. Mojoj sestri Noadiji ote se
jecaj.
Juval zatraži vode da bi osvežio grlo i usta. Grupa devojaka požuri
da mu donese bokale s vodom. Nisam se samo ja divila Juvalovoj
lepoti, finim obrvama, istaknutom nosu i usnama čiji je izraz podsećao
na velike ptice s padina Zagrosa.
Toliko je ličio na Tovela, mog mrtvog brata, lepog i voljenog, da su
ljudi mislili da su blizanci.
Mada, tako sam među Enohijanima, izgledao je kao oličenje
smirenosti i blagosti. Pogledi nam se ukrstiše. Osmehnu mi se. Usta
mu izgovoriše moje ime. Više nisam čula buku koja se prostirala kroz
noć. Osećala sam kako mi gori u grlu i grudima. I ne primetivši,
promrmljala sam:
„O, Tovele! O, Juvale!“
 Srce mi se topilo, telo mi se topilo. Javiše mi se majčine reči u
mislima: „Budi oprezna. Budi uvek čista, bez mrlje. Elohim te vidi.“ Da
li je bilo ičeg nevinijeg od mojih sećanja na Tovela osim Juvalove
čistote i gracioznosti? Oh, kako je moja želja bila jaka u tom trenutku!
No dođe Jovil. Postavi se između nas. Podiže ruke da bi svi obratili
pažnju.
„Enohijani!“ reče im. „Enohijani, prestanite da se plašite!“
Glas mu je bio snažan i strog, kao i našem ocu Lamehu.
„Jeste li čuli? Juvalovi zvuci vas čuvaju kao i Tovelova bronza na
vašim strelama, kopljima i šiljcima. Enohijani, nemojte da vas
idolopoklonici pobede bukom! Nemojte više da se tresete od njihove
galame. Zar ne znate i sami da pevate i igrate? I to mnogo lepše od
divljaka, vi koji želite da vama vlada Elohimova ruka?“
Jovilove reči izazv'aše začuđenost među okupljenom masom. Čekao
je neko vreme, posmatrajući pažljivo jedne i druge, sa osmehom koji
mu je otkrivao zube.
„Da li vam je strah pomutio razum?“ ponovo povika. „Znači, postali
ste noćni pacovi kojima se oči zacakle i na najmanji plamičak? Plašite
se idolopoklonike vatre, a ne želite da upalite svoje baklje! Zar muzika
mog brata Juvala ne zaslužuje podjednak zanos kao i njihovi
bubnjevi?“
Tek što je Jovil izgovorio ove reči, Juval prinese bambusove cevčice
usnama. Iz njih počeše da izlaze tonovi, najprijatniji koje smo ikada
čuli. Gipkih kukova, Juval je plesao kao da ga muzika uznosi. Hodao je
među nama, a mi smo se gurali na zidu. Provlačio se između žena,
muškaraca, devojaka, šireći magiju zvukovima koje je nizao. Ruke su
ga dodirivale, milovale, hvatale se za njegovu tuniku. Svi počesmo da
plešemo. Odjeknu prvi smeh. Noadija me uhvati za ruku, vukući me za
sobom. Jovil nam se pridruži. Iz naših grudi ote se pesma:

O, vi koji koračate nebesima,

Koji plešete vrtom našeg boga Elohima,
Udaljite zlo, donesite dobro!
Neka sa severa zaduva dobar vetar,
Neka južni vetar očisti prašinu pod našim nogama,
Neka se od istoka do zapada izbrišu loša znamenja,
Loša predskazanja.
***

Držeći se za ruke, svi smo marširali iza Juvala. U podnožju zida, gde
su pred kapijom bili nagomilani snopovi kopalja i šiljaka, zasija vatra
na prvim bakljama. Muškarci navališe na ulice kako bi doveli druge.
Pesma se orila sa usana, sve snažnija i osećajnija:

Da nam se kuća ispuni radošću,

I ljudima,
O, ženo koja imaš muža,
O, mužu koji imaš ženu,
Zagrlite se i stvarajte nova pokolenja,
Vođeni Elohimovom rukom.
Sa svih strana su trčeći pristizali muškarci iz Enoha, vitlajući
bakljama da bi se pridružili plesu. Onda bi spazili Juvala kako se
okreće među plamenovima, pridružujući im tonove kao da su varnice.
 Tamo, iz vatrenog kruga, iz buke koju su pravili bubnjevi od ljudske
kože, iz razvrata, idolopoklonici mora da su videli osvetljenje na
enohijanskom bedemu. Sigurno su čuli i Juvalove moćne tonove i naše
snažno pojanje. Kasnije su neki tvrdili da je u plamenom krugu naših
neprijatelja tišina nastupila i pre nego što smo završili obilazak oko
velikog bedema. To ne mogu sa sigurnošću da tvrdim. Držeći se za
ruku s Jovilom i Noadijom, pevala sam iz sveg glasa, skakala i trčala
za čudesnim zvucima koje je Juval sejao obasipajući nas radošću.
Ko bi pomislio da se iza smeha i pesama krije kazna koju je Elohim
spremio za Enoh i mog oca Lameha?

Malo-pomalo vatre idolopoklonika počele su da se gase, pustivši da

noć prekine krug. Nisam to videla. Kao što je prethodno veče buka
trajala celu noć, tako su se naš smeh, pesma i Juvalovi čudesni zvuci
orili do zore. Bili smo opijeni zadovoljstvom i srećom kakvu dugo
nismo osetili. Osmesi i milovanja zamenili su suze i jecaje. Čitave noći
nisam mogla da se udaljim od Juvala. Zora je već bila blizu kada me
je upitao:
„Sestro, da li bi mi donela mleka i pogače da mogu da nastavim da
plešem i sviram?“
Brzo sam pošla da mu udovoljim. Ušla sam u grad da uzmem bokal
i pogaču. Kad je bio namiren, Juval me je uzeo za ruke. Osetila sam
njegovo telo. Oči i prsti rekli su mi više od reči koje je izgovorio:
„Sestro, ti si najlepša u Enohu. I najbolja od svih nas.“
Usne su mu gorele kao i moje.
„Kada duvam u cevi, mislim na tebe“, dodade. „Ako iz mog daha
izlazi nešto što je lepo slušati, to je zato što tvoja lepota pleše u meni.“
Privio me je uz svoju toplu kožu. Srce mi se istopilo, izgubila sam
dah, moja sreća nosila je njegov miris. Moje usne pile su znoj s
njegovog vrata kao što su, malopre, pile treperave zvuke iz njegovog
grla. Malo se udaljio od mene, blago me odgurnuvši, ali i dalje držeći
pogled na meni. Potpuno sam zaboravila na sve oko nas i na reči
moje majke.
„Sestro, ostani kraj mene“, zatraži Juval, „pleši uz mene.“
Uzeo je svoje cevi. Iz njih su izašli tako duboki i moćni tonovi da su
me pogodili pravo u srce. Morala sam da otvorim usta širom, da bih
disala. Ponovo započe grupni ples. Kolena su mi zaklecala. Možda bih i
pala da me Jovil nije pridržao.
„Eh, sestro moja!“, uzviknu on. „Je li te moj đavo od brata već
umorio?“
Htela sam da se priberem. Jovil me je jednom rukom čvrsto držao
oko struka, dok me je drugom rukom držao za potiljak. Pokušavao je
da svoje usne stavi tamo gde su malopre bile Juvalove.
„O, Noema, enohijanska lepotice, zar ne želiš da saznaš da li su
Jovilove usne tople kao Juvalove?“
Dotače mi kožu, zagrize je smejući se. Odgurnuh ga. On me ponovo
dohvati, stežući me divljački. Moje šake su bile slabe. Potekoše mi suze:
„Jovile! Jovile, šta to radiš?“
Njegovi prsti su me držali u zarobljeništvu kao kandže, njegove
ruke, čvrste kao cigle, podizale su me, gušile, odvlačile dalje od plesa,
iako sam vikala.
„Jovile! Ne! Ne možeš!“
Onda se iz podnožja zida začu glas našeg oca Lameha:
„Jovile! Da li ja to čujem Noemine krike?“
Jovil olabavi stisak. Zateturah se i jedva se zadržah za ivicu zida da
ne bih pala. Belim očima, naš otac Lameh gledao je pravo u nas.
Ponovio je:
 „Jovile! Šta radiš? Čuo sam da Noema vrišti! Šta se dešava?“
Jovil me pogleda dok sam čučala kraj njegovih nogu. Nasmeja se.
Iznenađenje i strah preleteše mu licem i odmah nestadoše. Oči mu
zaplamteše. Usne mu se razvukoše u podrugljiv osmeh:
„Budi bez brige, oče. Noema je večeras poput ostalih žena iz Enoha.
Pleše i peva uz muziku našeg brata Juvala.“
Nasmeja se glasno i kiselo tako da sam se sledila.
Zabrinutim tonom, podižući ruku ka zidu, moj otac Lameh upita:
„Noema, jesi li tu?“
Pre nego što sam smogla snage da odgovorim, Jovil dodade:
„Tu je! Tu je! Nisi se prevario, oče. Čuo si je da viče. Bili su to radosni
povici devojke koju je obuzela želja da rodi, baš kao što si hteo. Noema
samo misli na rađanje potomstva.“
Njegov glas je ovog puta bio prezriv. Lameh zamaha štapom,
praznih očiju iskolačenih od ljutnje:
„Jovile! Misliš li da možeš da me prevariš? Misliš li da možeš da mi
se obraćaš bez poštovanja?“
Jovilov osmeh naš otac Lameh nije mogao da vidi, ali sigurna sam
da je, kao i ja, znao da je pun mržnje. Prvo je zaćutao, zapanjen. Onda
se povratio. Potpuno drukčijim tonom, upitao je:
„Jesi li zaboravio da treba da rasporediš muškarcima lukove?
Uskoro će zora. Juvalova muzika mnogo je iznervirala idolopoklonike.
Kažu da se vatre iz njihovog vatrenog pojasa gase. To je znak. Uskoro
će se baciti na naše zidine. Šta tražiš ovđe?“
Jovil pokupi skut svoje tunike s oholim izrazom na licu.
„Varaš se, oče. Idolopoklonici neće prići našim zidinama. Nisu ludi.“
Glas našeg oca zagrme od čuđenja:
„Nisi okupio strelce?“
 „Muškarci plešu i miluju žene uz Juvalovu muziku. Zar nisi to želeo?
Zašto da im smetam? Još je noć. Zar ne želiš da Enohijanke sutra
budu bremenite?“
„Jovile…“
„Ućuti, oče!“, zaurlao je Jovil ispoljivši odjednom sav svoj bes. „Tvoje
reči su lažljive i bolne za naše uši. Znam istinu: priželjkuješ da
zatremo idolopoklonike kako bi ti Elohim oprostio Kainovu krv. Stara
Avan je u pravu. Ništa neće ispraviti tvoju grešku. Krvlju se ne može
obrisati krv! Zbog tvoje greške sve će nas uništiti, a ti i dalje ostaješ
pri svome. Idolopoklonici se ne varaju – postali smo bezbožnici. S
Elohimovog oltara uzdiže se smrdljiv dim od koga je sam vazduh crn.
Ti i dalje misliš da te Elohim vidi, ali On je od nas okrenuo glavu još
pre hiljadu godina! Još pre nego što se u našim majkama javila želja
za muškarcima. I tako će ostati zauvek i za sva buduća pokolenja!
Tvoje srce i razum slepi su kao i tvoje oči, o, Lameše, oče moj! Umesto
da pripremiš strele, šiljke i koplja, koji samo služe da zadovolje tvoju
želju za krvlju i ubijanjem, bolje otvori kapije Enoha! Neka se naš brat
Juval pridruži idolopoklonicima zajedno sa svojom frulom od hiljadu
tonova. Tamo će ga s radošću primiti. Jer oni još znaju za radost koju
nose dani koji dolaze. Njihove žene se ne plaše rađanja, a bogovi vole
kad oni igraju!“

Jovil se još jednom grohotom nasmeja, pa se udalji krupnim korakom.

Proguta ga mrak. Naš otac Lameh osluškivao je njegove korake, koji
su se sve slabije čuli.
„Jovile! Jovile! Gde ćeš?“
„Oče“, rekoh, „Jovil više nije tu.“
„Noema? Pa ti si tu?“
„Tu sam, oće.“
 „Ah!“
Začuđen, neko vreme me je samo posmatrao. Onda je izjavio:
„Zora je već blizu, osećam. Jovil je hteo da me prevari, noć više nije
tako crna.“
Bio je u pravu. Jovil je slagao. Noć je dobijala mlečnu boju i
idolopoklonike vatre skoro da su se sasvim ugasile. Mesec, tanak kao
nit vune, polako je nestajao. Zvezde su slabije sijale.
Rekla sam mu to. Odmahnuo je rukom:
„Dođi, kćeri. Siđi sa zida i prati me do starog Arkahane.“
 17

Kao i svi starci iz Enoha, Arkahana, začaran čarima Juvalovih

zvukova, klatio se na zidu mašući bakljom. Ugledavši Lameha, trgnu
se iz ošamućenosti.
Moj otac mu odmah dade naređenja. Bilo je vreme da se otrezne od
pevanja i igranja! Da bedem više ne služi za muziku. Da ratnici budu
blizu, s rukom na luku i koplju! Da se žene sklone na sigurno u svoja
dvorišta! Juval treba da nastavi da korača duž zidina svirajući.
Najmlađi treba da dohvate baklje i s njima trče duž bedema, kako bi
idolopoklonici mislili da zabava i dalje traje.
Od hladnog vazduha na kraju noći stezalo me je u grudima. Ili od
sećanja na Jovilove reči. Na surovost koju je pokazao prema meni. Ili
od razmišljanja o Juvalu. On će ostati sam da svira. Snažno sam želela
da mu se pridružim, da ga zaštitim. Da osećam njegovu toplinu. I da
milujem njegovo lice.
Da li sam mu potrebna? Zar nije tražio da mu budem na oku? Da li
se pita gde sam? Da li mu nedostajem?
Da li zna da ga moj otac koristi da prevari idolopoklonike?
Da li zna za Jovilovu ljubomoru? Da li razmišlja kao njegov brat?
Da li je i on pun mržnje prema našem ocu?
 Ova pitanja su me gušila. Bespotrebna pitanja. Juval se nije
zanimao ni za očeve ni za Elohimove reči. Nije posedovao Jovilovu
oholost i potrebu da se suprotstavlja Lamehu. Njemu je jedino bila
bitna lepota tonova koje je izvlačio iz cevi.
Požurila sam u grad. Iz zabačenih delova dopirali su smeh i
sladostrasna šaputanja. Tu i tamo moglo se čuti nestrpljivo
Arkahanino dozivanje da se borci okupe. Učinilo mi se da sam čula
sestru Noadiju kako se buni. Kao i ostale devojke iz Enoha, i ona je
htela da zanemari dan koji se rađao.
Čim sam stigla do kapije u našem dvorištu, ona se otvori. Pojavi se
neka silueta. Bejurija! Umotana u dugačak kaput, prošla je ne videvši
me. Zgrabila sam je.
„Bejurija! Gde ćeš?“
Ona se okrenu, prestravljena što me vidi. Kaput joj se raširi.
Ugledah Nahmanovo majušno lice. Bejurija prošaputa moje ime:
„Noema! Sestro, molim te, nemoj ništa da kažeš!“, zacvilela je.
„Šta je bilo? Gde ideš? I to sa sinom! Nije vreme za izlazak iz
dvorišta. Naš otac…“
Bejurija se odmaknu ćuteči. Nameravala je da nastavi put. Zgrabih
je za kaput.
„Bejurija, čekaj! Ne budi luda. Muškarci se spremaju za rat.
Idolopoklonici će nasrnuti na naše zidine.“
Ona grubo odgurnu moju ruku.
„Pusti me, pusti me!“
„Ne, slušaj. Naš otac…“
„Briga me za našeg oca. Ostavi me: Jovil me čeka.“
Sledila sam se od zapanjenosti.
„Jovil? S tvojim sinom?“
 Bejurija me više nije slušala. Pobegla je. Silueta joj nestade u tami.
Da li da je pratim? No pomisao na Jovila me zastraši…

Uđoh u kuću, pobegoh u žensku odaju. Tu je bila moja majka, sedela

je na svojoj postelji. Adina postelja bila je prazna, kao i Bejurijina i
Noadijina. Moja majka ustade i pohita ka meni.
„Ah, ti si!“, uzviknu ona s olakšanjem.
Uhvati me za ruke i oseti kako drhtim. Odvuče me do ulaza da bi
proučila moje lice. To joj bi dovoljno. U blizini se čula Juvalova
muzika. Sporija, a teža. Zapravo, bila je tužna, lišena noćnog mira.
Zvuci satkani od samoće, stvoreni bez napora, kao slučajno. Mora
da Juval hoda po bedemu, okružen jedino dečacima koji vitlaju
bakljama. Mogla sam da pretpostavim izraz njegovog lica, iscrpljenost.
Sigurno više nije plesao.
Oči mi se ispuniše suzama. Majka me pomilova po obrazima, usne
joj spustiše poljubac na moje čelo.
„Budi jaka“, mrmljala je. „Budi jaka, Noema, ćerko. Misli na
pramajku Avan.“
Pomišljala sam da joj ispričam za raspravu između Jovila i Lameha.
Ali sve je bilo tako teško! Tako strašno! Moja majka bi sigurno dala
Jovilu za pravo. O Bejuriji nisam ništa rekla. Imala sam samo jednu
želju – da i dalje osećam Juvalovo prisustvo. Da ponovo vidim kako
mi se osmehuje, da pratim njegove zvuke i opijam se lepotom
njegovog lica. „Sestro“, rekao mi je, „kada duvam u cevi, mislim na
tebe. Ako iz mog daha izlazi nešto što je lepo slušati, to je zato što
tvoja lepota pleše u meni.“ Kako su mu usne, baš kao i moje, gorele
dok su izgovarale ove reči!
Htela sam da legnem u svoju postelju. Majka je i dalje stajala na
pragu. Nebo je postajalo sve belje. Ona reče:
 „Ne čuj em više Juvala. Cevi su ućutale. Lameh će dobiti šta j e želeo
– rat.“ Odmah zatim oglasi se ovnujski rog na Severnoj kapiji. Onda
mu Južna kapija odgovori. Povici upozorenja odjeknuše sa zidina.
Vriska se prolomi kroz ceo Enoh. Ostvarila se želja mog oca Lameha:
idolopoklonici su kretali u napad.

Sluškinje se uzvrpoljiše oko moje majke. Ada se pojavila na ulazu u

Lamehovu sobu. Dotrča do nas. Sada se u našoj prostoriji dobro videlo.
Zaustavi se pred praznom posteljom svoje ćerke.
„Gde je Bejurija? Gde su Bejurija i Nahman?“ upita ona dok joj je od
straha drhtao glas.
„Zar nije bila s tobom?“ začudi se moja majka. „Nedavno je ustala.
Rekla je da ne može da spava. Htela je da bude s tobom i Nahmanom
jer je Lameh odjurio ka zidinama Enoha da bi se spremio za rat, a ti si
sama.“
„Ma ne, ne!“, povika Ada sva sluđena. „Nije došla. Nisam sklopila oči
cele noći. Gde je? Gde je Nahman?“
Srce mi je tuklo u grudima. Umalo nisam priznala: „Srela sam je na
ulici. Išla je kod Jovila…“ kada se strašna buka začula sa Severne
kapije. Iz hiljadu grla se orilo. Sledile smo se od straha. Da li su to
idolopoklonici uspeli da probiju kapiju? Mislila sam na Juvala. Da li
se negde sklonio? Vika nije prestajala. Sluškinje počeše da jecaju. Ada
odjednom povika:
„A, znam, znam gde je!“
Ona zgrabi moju majku Selu za ruke:
„O, sestro moja, neka nam Elohim oprosti!“
Sudeći po njenom licu, shvatila sam da ne moram više ništa da joj
kažem. Ada se bacila na naša vrata.
„Ada, šta to radiš?“, povika moja majka.
 Potrčasmo za njom. Vrata su bila zaglavljena gredom, preteškom za
Adine ruke. Ona navali na nju da je skloni, pozva nas u pomoć. Moja
majka Sela je zagrli.
„Ada, sestro, gde bi ti išla? Nećeš stići Bejuriju i Nahmana.“
Trebalo nam je mnogo strpljenja i napora da smirimo Adu. Za to
vreme galama bitke samo se pojačavala.

Sunce je bilo u zenitu kada su se idolopoklonici povukli. Oružje mog

brata Tovela završilo je pokolj. Osiguralo je pobedu Kainovih
potomaka nad divljacima, kao što je naš otac Lameh obećao da će biti.
Dozvoliše nam da se popnemo na bedem. Mrtvi i povređeni ležali su
rasuti po zemlji svuda oko Enoha. Zemlja se crvenela od krvi.
Lameha odvedoše do podnožja Severne kapije. Neko vreme
razgovarao je sa starim Arkahanom. Posle toga je pred svima izjavio:
„Sumnjali ste kao da ste bezbožnici, no Elohim vas je sve vreme
podržavao kao da niste Kainovi potomci.“
Sačekao je još malo da zazvone ovnujski rogovi.
Zatim naredi da se otvori kapija Enoha i da se ode među pobeđene,
da se dokrajče oni koji su na samrti.
„Da se skupe leševi i udalje iz Enoha kako nam ne bi pred nosevima
smrdeli. Ako ima idolopoklonika koji još dišu, neka se pridruže svojim
demonima, koji su im pomagali da plešu protiv Elohima.“
Lameh dođe do našeg dvorišta da se pokloni pred Elohimovim
oltarom. Po celom Enohu razli se dim sa žrtvenika, praćen molitvama.
Idolopokloničkih leševa bilo je toliko mnogo da smo ih prevozili
čitavu večnost. Raspirili smo žar na vatri koja nas je toliko plašila. Tu
smo spalili mrtve. Njihov dim mešao se s dimom sa oltara. Nije više
moglo da se diše. Smrad nam se uvlačio pod kožu. Ada je bila kao
luda. Trčala je na sve strane dozivajući Bejuriju i Nahmana.
 „Jeste li videli moju ćerku? Nemoguće je da je otišla s
idolopoklonicima! Nemoguće!“
Jovila nigde nije bilo. Uveravali su me da je Juval živ. Spavao je i
nije dozvoljavao da mu se bilo ko približi. Nije izgovarao moje ime,
prenela mi je sluškinja koja mu je odnela da pije i jede pre spavanja.
Malo-pomalo, oduran smrad smrti pomešao se sa smradom ognja.
Bejurijino i Nahmanovo telo nisu spalili – neko ih je prepoznao.
Koplje je probolo Bejuriju, presekavši napola sina kog je držala na
grudima.
Niko posle nije zasigurno znao da li je Jovil otišao na jug zemlje
naidske, zajedno sa idolopoklonicima, ili je i sam završio u ognju.
 18

Dan se diže. Ada vrisnu. Ceo Enoh je čuo. Povici radosti zbog pobede
nad idolopoklonicima utihnuše.
Jedna ista misao svima poče da se vrti po glavi. Idolopoklonici su
dozvolili da ih pogine na stotine, a da nisu oduzeli Enohijanima ni
jedan jedini život. Bakar, koji je iskovao Tovel, usmrtio je Bejuriju i
njenog sina Nahmana, kao što je pre toga usmrtio Kaina. Enoh je ubio
poslednjeg Kainovog potomka, baš kao što je Lameh ubio Kaina,
prvog.
Ne usuđujući se da razvežemo jezike i kažemo to na sav glas, svi
smo se pitali šta nas čeka. Tišina je zavladala ulicama i kućama.
Jeziva tišina, kao da se vazduh u Enohu već zgusnuo od nesreće koja
je dolazila.
U našem dvorištu čuli su se jedino Adini jecaji. Juval je, crvenih
očiju i izgubljenog pogleda, došao k njoj. Hteo je da je uzme za ruke i
poljubi ih. Ona ih povuče i odgurnu ga. Prisustvo jedinog sina koji joj
je preostao samo je produbljivalo njenu bol.
Budući da ga je odbila, Juval se spremio da ode. Isprečih mu se na
putu, ne dozvoljavajući mu da pređe prag. Samo rekoh:
„Juvale!“
 Pogleda me. Umirala sam od želje da ga zadržim. Njegove oči su me
preklinjale da to ne činim. Pustih ga. Kasnije su mi rekli da je otišao
da baci svoje muzičke cevi i male frule u jarak, gde se i dalje crveneo
žar od mrtvih idolopoklonika.
Naš otac Lameh, koji ništa nije razumeo, zatraži da on dođe.
„Juval je otišao iz kuće“, odgovoriše mu.

***

Moj otac Lameh naredi onda da pozovu mene. Bio je pokraj

Elohimovog oltara. Golog, hladnog oltara, bez darova i vatre. Stajao je
pogrbljen, drhteći, dok su mu kapci prekrivali bele oči. Ne podigavši
lice, kao što je imao običaj da čini, naredi:
„Noema, kćeri, zapali vatru na oltaru i pronađi darove za Elohima.
Dobre, sveže iznutrice.“

Od samog jutra muškarci su požurili da van zidina Enoha isteraju svu

stoku zatvorenu tokom bitke. Izađoh da nađem Jovilovo stado, ali ne
nađoh obor. Raspitivala sam se naokolo. Niko nije znao da mi
odgovori.
Spazih starog Arkahanu.
„Tražim Jovilovo stado“, rekoh mu. „Moj otac Lameh želi jagnje staro
nekoliko dana za Elohimov oltar.“
Arkahana usta, vukući nogu, i sačeka neko vreme pre nego što mi
odgovori:
„Nema više stada tvog brata. Jovil je pobegao iz Enoha. Otišao je da
se pridruži idolopoklonicima. Niko ne želi njegovo stado kod naših
zidina. Oterali smo životinje daleko u pustinju. Jovil će ih naći ako ih
bude tražio, ili će se njegovi prijatelji idolopoklonici pobrinuti za njih.
Možeš to da saopštiš Lamehu.“
Preneh ove reči svom ocu. Trebalo mu je malo vremena pre nego što
je odlučio:
„Traži dar od Arkahane, ili od bilo kog ko želi da da.“
Kada se vratih do njega, Arkahana odmahnu glavom:
„Neću dati dar Lamehu. A ti nemoj da se ponižavaš da ga tražiš
drugde, eh, Noema. Nema svrhe. Lameh nas je doveo tu gde smo. Dalje
nećemo ići.“
Arkahana vide koliko me rastuži pomisao da sad to moram da
objavim svom ocu. Dodade:
„Selina kćeri, kažu da si mudra kao nijedna druga devojka iz Enoha.
Zašto da meso cvrči na Elohimovom oltaru? Gde je ta slava na kojoj
treba da Mu zahvalimo? Lameh se prevario. Krv je potekla i miris
smrti oseća se svuda oko nas. Enohijansko nebo je prazno i mračno.
Nigde se ne vidi Elohimova ruka.“
Kada sam mom ocu Lamehu ponovila Arkahanine reči, odmah ga
obuze bes. Prevrnu belim očima. Uspravi se čvrsto držeći štap. Udari
njime po zemlji i ponovo progovori istim glasom kao pre bitke:
„Šta zna Arkahana o Elohimovoj ruci i Njegovim namerama prema
Enohijanima? Ko je on da to zna?“
Ali bes ga prođe brzo kao što se i pojavi. Ruke mu zadrhtaše na
štapu. Ponovo kleknu:
„Možeš li barem“, promrmlja on, „da upališ vatru na oltaru?“
Odoh da potražim ugljevlje u kuhinji. Tu me nađe majka Sela.
„Šta radiš tu? Svuda sam te tražila.“
Rekoh joj.
 „Jesi li ti luda? Treba nam žar da pripremimo Bejurijino i
Nahmanovo telo! Ada i Noadija se guše od suza. Moraćemo nas dve
da završimo posao.
„Ali otac…“
„Otac! Ma pusti Lameha da stoji pred svojim praznim oltarom! Ako
želi da na njemu spali svoje darove, nek na njega stavi svoju oholost i
svoje ubilačke laži. Napraviće se tu veliki žar, dovoljno dobar za
Elohima!“
 19

Moja majka Sela odlučila je da Noadija i ja nosimo nosila na kojima

Bejurija počiva. Njeno i telo njenog sina bili su dovoljno laki da
možemo da ih držimo bez mnogo muke. Pod plastom, kojim je bio
obavijen, Nahman je počivao na grudima svoje majke, srce uz srce,
prekrivajući njene rane. Sumrak je već bio blizu kada smo ih odneli.
Jedva da smo prešli prag, a narod iz Enoha okupio se iza nas.
Dugački red prostirao se sve do nove grobnice, iskopane pored
Tovelove. Na sva četiri ugla rake bile su spremne baklje, kamenje je
sakupljeno da bi svi mogli njime da prekriju mrtve, kao što je nalagao
običaj.
Tišina je prekrila sve. Ada se pridržavala za moju majku. Ostala je
bez suza. Svaki udah zadavao joj je toliko bola da se povijala kao pod
udarcima.
Dođoše muškarci da spuste tela u zemlju. Zapališe baklje. Začuše se
psalmi:

O, moćnice iz Edena,
Ti koji sve možeš i svima sudiš,
Ispruži dlan ka Bejuriji,
Ispruži dlan ka Nahmanu.
 Ukloni sa njihovih grudi prokletstvo potomaka.
Sela vrisnu:
„Ne, ne! Ćutite! Bez prokletstava!
Pesma se prekinu. Ljudi se usprotiviše gunđanjem. Moja majka Sela
okrenu se ka Enohijanima:
„Kako ne razumete? Vaše reči više ne znače ništa. Zašto bismo i
dalje molili i preklinjali Elohima? Mislite li da će pružiti dlan ka
Bejuriji i njenom sinu? Ili bilo kome od nas?“
Muškarci istupiše, mršteći se od besa:
„Lamehova ženo, ko ti daje za pravo da tako govoriš?“
„Hoćeš li da Bejurija i Nahman doveka lutaju po vrtovima gde vlada
zlo? Zašto bi Elohima vređale naše molitve?“
„Tvoj sin Tovel je iskovao oružje, tvoj muž je želeo rat! Tovelova
bronza zabola se u Kainove i Bejurijine grudi! Ustrelio je svog
potomka!“
Moja majka Sela se nasmeja:
„Da, molite, proklinjite! Nek Elohim vidi da ste toliko ograničeni da
ne želite da shvatite Njegov gnev prema nama! Vi koji ste gutali
Lamehove reči, koji ste napeli lukove i ubijali!“
Svađa bi se produžila da neka žena nije povikala:
„Gledajte! Tamo!“
Pokazivala je ka brdima iza kojih je sunce upravo nestalo.
U tamnožutoj svetlosti, koju je sumrak bacao na podnožje brda, svi
su prepoznali visoku belu priliku, koja se približavala Enohu.
Pramajka Avan.

Niko nije progovorio dok nije došla. Mrak je stigao pre nje. Na
trenutak ju je čak i progutao, iako nije bila daleko. Videli smo samo
njen hod, spor, težak, pravilan. Čulo se takođe i kako njen štap udara
o šljunak. Zatim, odjednom, u svetlosti baklji koja je igrala oko
Bejurijinog i Nahmanovog groba, ona se pojavi.
Visoka, seda. Stara, mnogo stara. Starija nego što sam pamtila. I
iscrpljena.
Još se približila. .Mi smo odstupili. Posmatrala je grob u tišini.
Okrenula se i koraknula nadesno, ka meni. Oborila sam pogled.
„Noema, daj mi dva kamena“, reče. „Ne mogu više da se savijam.“ Glas
joj se nije promenio. Blag, grub, mlad, star.
Brzo sam je poslušala. Dok sam dodavala kamenje, očešah joj dlan,
sav izboran, mlitav i tako nežan da sam se naježila.
Avan ih laganim pokretom spusti na gomilu koja je već prekrivala
Bejurijin i Nahmanov plašt.
No kad se okrenula ka nama, ona uperi štap, preteći svima.
„Jeste li napokon shvatili?“, povika odsečnim glasom. „Jesu li vam
ovi pokojnici dovoljni? I oni tamo, koje ste nagomilali na ognju?
Smrad se širi sve do granica zemlje naidske. Morala sam da ga
udišem celim putem dovde. Jesu li vam se otvorile oči ili ste i dalje
slepi kao i Lameh?“

Pramajka Avan se nije ni pretvarala da čeka odgovor. Ko bi se usudio

da progovori?
Nastavi ka Enohu, pravo ka Severnoj kapiji. Sede na ivicu bunara,
pod svetlom baklji s bedema. Tu joj se pridružismo.
Reče:
„Sela sam na Kainov grob i čekala. Čekala sam, prizivala sećanja na
najdalje godine. Htela sam da pročistim um, da povratim nevinost. Iz
vremena pre Aveljeve krvi, tako da Elohimu ne bude mrska pomisao
da me poseti. Ali nije došao. Dani su prolazili. Dani i dani, noći i noći.
Stvrdla se zemlja iz Kainove grobnice. Ispucala kao koža na starim
usnama. Elohim nije dolazio. Preplavila su me sećanja na prve dane u
zemlji naidskoj. Kad sam imala veliki stomak. Kad nisam imala sto
godina nego sam rodila Enoha i Beltum, sina i ćerku Kainove. Suviše
sam ostarila da lijem suze, ali sam se setila svojih suza na njihovom
rođenju.
Tada sam osetila Elohimovo prisustvo. Bio je tu, u mojim mislima.
Gledao je iz prikrajka. Hteo je da vidi da li se kajem i da li razumem.
’Nemoj da misliš da je moguće da se tvoj suprug Kain vrati u Eden’,
rekao mi je. ’Proteran je zauvek. Kao i ti, koja si rodila potomke
njegovog greha. Ništa dobro nikad neće izaći iz toga. Krv doziva krv.
Ubistvo povlači ubistvo. Zlo privlači zlo.’
Slušala sam Elohima, Njegovu bol. Shvatila sam da žali što je mog
oca Adama izvadio iz zemlje. Čula sam kako kaže: ’Da, žao mi je što
sam to uradio. Sada moram da poništim svoje delo. Ništa dobro iz
toga neće izaći, kao što nije izašlo ni iz tvoje utrobe, Avan, Evina
kćeri.’“
Avan ućuta. Mi zadrhtasmo, nemi od straha. Reči su nas pogodile
kao kamenje.
Zatim se ona nasloni na štap, da bi se uspravila. Dugo nas je
posmatrala, pa je dodala:
„Eto šta sam došla da vam kažem, Enohijani. Previše greha za sve
ovo vreme. Lamehov će biti poslednji. Treba da znate, Elohim će vas
uskoro zbrisati s lica zemlje.“'
DRUGI DEO

Kraj Enoha
 1

Ko će moći da opiše užas koji je obuzeo Enohijane nakon što su čuli

Avanine reći?
Jedni se prepustiše jecajima i žalopojkama. Drugi psovaše Avan.
Laže! Toliko je stara da ne razume značenje reči koje izgovara! Neki su
hteli da je proteraju iz grada. Moja majka Sela optuži ih za još jedno
od mnogih bogohuljenja zbog kojih je Enoh već počeo da ispašta. Žene
se prikloniše njenom mišljenju. Okružiše pramajku. Vikanje se
udvostruči. Počeše da pršte uvrede i pretnje. Strah se pretvori u
mržnju. Mržnja u divljaštvo.
Moja majka Sela odvede Avan u naše dvorište. Zaglavile su kapiju.
Noć se tresla od galame. Muškarci su u grupama dolazili do naših
zidova da bi nas psovali:
„Lameše! Lameše! Da crkneš sto puta od Elohimove ruke!“
„Kažu da ti fale darovi, Lameše! Zašto ne spališ samog sebe na
Elohimovom oltaru?“
Pramajka je bila mirna. Upitala je:
„Gde je Lameh?“
„Kleči pred Elohimovim oltarom, bez vatre i bez darova“, podrugljivo
se nasmeja moja majka Sela.
 Avan ne odgovori ništa. Prišla je Noadiji, koja je zgrčena ležala na
postelji i sve vreme se tresla i plakala. Prastarom rukom pramajka je
blago pomilova po zamršenoj kosi.
„Mala, mala“, promrmlja svojim neobičnim glasom, „ne boj se ove
galame. I oni koji je prave tresu se kao i ti. Nemaju hrabrosti. Kad bih
uperila svoj štap prema njima, ujeli bi se za jezik i pobegli.“
Noadija je jecala. Jedva čujnim glasom, promrmljala je:
„Ne plašim se ja njih, pramajko. Već onoga što si predvidela.“
Plamen lampe bacao je zlatne odsjaje na bledo Avanino lice.
Pokretne senke pravile su joj brazde na obrazima. Klimnula je glavom.
„Da“, reče tihim i nežnim glasom, „da, to sam rekla. I to će se
dogoditi. Elohim će nas zbrisati.“
„Ali zašto? Šta sam uradila?“, povika Noadija skočivši na noge,
kršeći ruke od očaja. „Šta sam to loše uradila? Ništa! Ništa! Ja sam
samo Lamehova ćerka! Zar odgovornost roditelja mora da padne na
decu?“
S rukama prekrštenim na štapu, Avan ju je posmatrala. Lice joj je
bilo još ispijenije.
„Da, ti si Lamehova ćerka. Ali si i moj potomak, takođe. To je
Elohimu dovoljno. Imaš pravo: od tebe zlo još nije poteklo. Još nije. Ali
Elohim zna da hoće.“
„Zašto bih činila zlo? Pričaš besmislice! Uvek sam slušala oca.
Elohim to zna. To je nepravda!“
Noadijino protivljenje probudi Adu iz njene klonulosti.
„Noadija!“, viknula je na nju. „Odnosi se s poštovanjem prema
pramajci Avan!“
Noadija je bila suviše uznemirena da bi vodila računa o majčinim
prekorima. Još se glasnije usprotivila:
 „Ja sam mlada! Ništa nisam proživela. Nevina sam. Moja majka i
Lameh čak me nisu pustili ni da se volim s muškarcem. Dok je
Bejurija otišla s idolopoklonikom, muškarcem koji nije iz Enoha, ja
nisam poznala nikoga. U ovoj kući doživela sam samo vrisku, prekore
i galamu moje braće!“
Avan nije odgovarala. Noadija brižnu u plač, odgurnu moju majku i
baci se opet na postelju.

Pramajka dade znak Adi da se ne ljuti zbog ćerkinih reći. S teškom

mukom, sela je na stoličicu, ostavila beli štap pored sebe i naslonila
nadlanice o butine.

***

Neko vreme je samo posmatrala dlanove okrenute nagore. Napolju je i

dalje odjekivala galama iz Enoha. Moja majka Sela reče:
„A što bismo bdele ovde? Bolje bi bilo da pokušamo malo da
odspavamo. Sutra će sigurno biti težak dan.“
Predložila je da Avan uzme njenu postelju.
„Ja ću spavati s Noemom“, dodade.
Progunđavši nešto tiho, Avan se uspravi u svoj svojoj visini,
oslonjena o štap, i ode do Noadijine postelje.
„Ćerko“, reče, „imaš pravo. Ti nisi zgrešila i još ništa nisi proživela.
Još ne. Tim bolje. Nemoj da misliš da će ti pravda učiniti nešto nažao.
Elohim nije surov. Naprotiv. On želi da te poštedi od preživljavanja
grešaka koje su okaljale celo moje potomstvo. Želi da te poštedi od
neprekidnog ponavljanja iste greške, što svi činimo. Pogledaj kakvu
bol oseća tvoja majka Ada, koja je izgubila tvoju sestru Bejuriju, malog
Nahmana i tvog brata Jovila. Pogledaj Selinu bol zbog gubitka Tovela.
Otvori dobro nozdrve, o, Noadija! Osetićeš smrad oko Enoha. On ulazi
u kosti i od njega trune srce. Nikoga ne štedi.“
Noadija prestade da plače. Razrogačenih očiju, prvi put je razumela
šta joj je Avan stalno ponavljala.
Pramajka se okrenu ka meni. Približi se. Spustih glavu. Ona spusti
ruku na moje rame.
„Vodi me tamo gde tkaš.“
„Nema više tog mesta“, rekoh joj. „Tokom bitke s idolopoklonicima u
moju ostavu stavili su pšenicu. Sada u njoj gomilaju strele, koplja i
šiljke.“
„Ne tkaš više?“
„Tkam! Tu i tamo. Kod postelje, kada je dobro osvetljeno, ili u
dvorištu.“ Avan je oklevala.
„Vodi me do ognjišta u kuhinji. Gladna sam i hladno mi je.“
To je čula moja majka Sela i umešala se:
„Pramajko, bolje je da te ja vodim u kuhinju. Od Noeme nikad nije
bilo koristi za pećnicom.“
„Meni će biti od koristi“, reče mirno Avan gurajući me ispred sebe.
 2

Prošle smo kroz dvorište. Iza zidova vika nije jenjavala. Na tamnom
nebu oslikavala se svetlost baklji kojima su muškarci mahali uz dreku.
Pod kuhinjskom nadstrešnicom vatra je tinjala, skoro zaboravljena. U
ćupovima i korpama ostalo je još samo malo čorbe od prosa i jutarnje
pogače, koja se već stvrdla. Moja majka Sela bila je u pravu. Nikada se
nisam isticala u kuhinji. Oslobađali su me te obaveze pod uslovom da
za sve istkam lanene prekrivače za postelje.
Pramajka Avan ostavi mi taman toliko vremena da podjarim vatru.
„Nemoj se opterećivati kuvanjem“, reče ona. „Slagala sam Selu.
Nisam ni gladna ni žedna. Telo mi je previše staro za te potrebe.
Jedino želim, o, Noema, Lamehova kćeri, da govorim s tobom daleko
od radoznalih ušiju.“
Reče mi da sednem kraj nje na kameni blok, po kojem su bili
poredani grašak i krčazi s uljem. Tama je bila gusta. Krov nadstrešnice
zadržao je svu svetlost meseca u prvoj četvrtini. Osvetljavala nas je
samo crvenkasta svetlost sa žara koji je potpirivao noćni vetrić.
Sedeći tik uz pramajku, činilo mi se da osećam toplinu njenog
ogromnog tela. Uprkos iscrpljenosti, disala je pravilno i mirno.
Međutim, opet se nisam usudila da podignem pogled ka njoj.
Uzdržavala sam se i od najmanjeg pokreta. Njena ruka potraži moju.
Trgla sam se od straha, i to se videlo. Prsti joj stegoše moju ruku, ali
bez grubosti. Baš naprotiv, bilo je nežnosti u tom stisku, neke blagosti
nalik na reći utehe.
„Ovu peć“, reče Avan tiho, „poznajem oduvek. Kain ju je napravio, a
ja sam u njoj zapalila prvu vatru. Bilo je to davno. Veoma davno. Enoh
se tad sastojao od četiri zida, a mene se niko nije plašio.“
„Pramajko…“
„Ne, nemoj mi protivrečiti. Samo bi lagala. Elohim je želeo da budem
ovako stara i ružna tako da ljudi ne mogu bez straha da me
pogledaju.“
Nisam se pomerala. Nakratko je zaćutala pa je dodala:
„Bilo je to tako davno da se više i ne sećam. Bila sam jedva malo
starija od tebe. Još lepa na oko. Volela sam da se ogledam u mirnoj
vodi u krčagu. Kain je uživao da me svuda vodi sa sobom.“
Opet je nastala tišina. Ona se odmarala. Od gorčine u njenim
rečima srce je prestalo da mi tuče. Primirila sam se. Pošto je tišina
potrajala, primetila sam da pramajka drhti. Ne, još gore: celo telo joj
se treslo kao da je u groznici. Nastavila je priču. Tiho, kao što se
govori kada se u noćnoj tami poverava nešto najvažnije:
„Tvoja sestra Noadija govori istinu. Kao i svi oni čija kuknjava
zaglušuje Enoh. Ona je nevina! Ali svi u Enohu veruju da su nevini.
Naša ramena ne nose teret grešaka naših predaka, viču oni. Reči su
nam čiste kao voda koja pada s neba, ponavljaju. Elohim je
nepravedan i surov, jadikuju. Svi, svi se zavaravaju. Vide zlo samo u
srcima drugih. Ali pokolenja za pokolenjima gomilaju pred sobom sve
teže grehe. Zar Elohimu nije već dosta? Zašto bi pružao ruku
pokolenjima koja nikad ne mogu da nauče da razlikuju dobro od
zlog? Lameh im je preneo slepilo. Uvukao ih je u svoje ludilo. Podići
ratnu sekiru u Elohimovo ime! Okružiti Enoh leševima idolopoklonika!
Misle li da će smrdljivi dim njihovih podviga dospeti do Elohimovih
nozdrva kao miris darova?“
Zanemela je od dugačkog drhtaja. Ruka joj se još jače zatresla na
mom zglobu.
U blizini izbi neka galama. Žestoka, oštra. Poskočih. Avan udari
štapom o pod. Od iznenadnog udarca pomeriše joj se ramena dok je
proklinjala:
„Oni viču, viču… A ja… ja bih morala da izađem na ulicu i da ih
molim za oproštaj, eh, Noema. Ja, Avan, Adamova i Evina ćerka! Puna
su mi usta zamerki, a ja sam prva grešna. Sve što nam se desilo, sve,
sve… sve je to poteklo iz Kainovog semena i izašlo iz moje utrobe!
Razumeš? Tako sam htela. Da, ja, pramajka Avan, tako sam htela…“
Grlo joj se steglo. Činilo mi se da sam čula jecaj. Sklonila je ruku s
mog zgloba.
Možda nije patila od groznice, već od strašne tuge i besa.

Oči su mi se navikle na tamu. Usudila sam se da je pogledam u lice.

Ocrtavalo se pod noćnom svetlošću: visoko čelo, ravno kao zid,
istaknut nos nad poluotvorenim usnama, uvelim i pokretnim kao da
tiho izgovaraju neke reči.
Grubi udarci odjeknuše na kapiji našeg dvorišta dok su se glasovi u
blizini orili:
„Lameše! Pokaži se!“
„Lameše slatkorečivi! Više se ne čuješ!“
Avan opet spusti ruku na moju.
„Ništa ih ne boli kao Lamehovo ćutanje. Zbog njega lude. Ne plaši ih
se.“
„Ubiće mi oca!“
 „Možda i hoće.“
Udarci prestaše. Dozivanje se prekinu. Pramajka podiže glavu.
Možda se u noći prisetila uspomena starih hiljadu godina, koje ja
nisam mogla ni da zamislim.
„Imaš pravo što me ne gledaš“, nastavila je. „Mnogo je ružna moja
pozna starost. I Kain je takođe postao mnogo ružan. A ja sam ga
upoznala kad je bio lep kao Eden. Imao je jednostavnu lepotu. Elohim
nije mogao da nam nametne goru kaznu. Da hiljadu godina živimo
daleko od Njega! Da živimo sve dok nam ružnoća i bol ne prekriju
svaku kost u telu! O, Noema, koliko je težak Elohimov gnev kada nas
je oterao da nas više ne gleda, Kama i mene! Koliko težak!“
Brzo se pridrža za štap, kao da se uplašila da će pasti na zemlju.
Kako se dobro sećam tog pokreta!
„Pramajko!“
Zgrabih je za ruku. Pod platnom tunike, njeno telo je bilo čvrsto,
jedro. Kao da sam dotakla kamen.
Polako se uspravi.
„Možda će me Elohim napokon osloboditi ovog tela?“, promrmlja.
„Zar se više nije umorio od mojih jadikovki?“
Od ironije joj se malo razvedri glas. Njena ruka ponovo potraži
moju. Ovog puta sam, bez otpora, podvukla dlan pod njene kvrgave
prste.
„O, Noema, čuj ovo. Slušaj i pamti. Sela sam na Kainov grob kao što
sam nekad sedela na našoj postelji. Ostala sam tamo danima i
noćima. Kain je uvek mislio da će Elohim umeti da ceni naše
strpljenje. I da će nam oprostiti. Kain je bio poput današnjih
Enohijana.“
 Spuštenih kapaka, mučila se da povrati dah. U poređenju s njom,
bila sam tako slaba, a ona se ipak nasloni na mene.
„Danima i noćima. Elohim je presudio i nije nam ništa dodelio. Ipak,
iz mojih usta tekle su molbe: ’O, blagosloveni, primi Kaina kod sebe.
Podvrgli smo se svim mukama. Elohime, zar nije vreme da se
oslobodim ovog grešnog tela? Zar nije vreme da se prah vrati prahu?’
Ne. Ništa. Mesec, dva, tri. Ništa. Elohim ne prašta.“
Opet se glas pramajke Avan prekinu.
„Nisam ni jela ni pila. Ali je dah života ulazio i izlazio iz mojih usta.
Bilo mi je žao što nisam sačuvala Tovelovu strelu koja je probola
Kainovo srce. Barem sam mogla da je zabodem sebi u grudi. Da do
kraja osetim istu bol kao Kain. Jednom, u sumrak, izgubila sam
strpljenje. Dohvatila sam štap. Htela sam da povičem: ’Elohime, idem.
Divljim životinjama iz pustinje trebaću više nego Tebi!’ Ali glas me već
dugo nije služio. Jedva da se čuo šapat. Napravila sam deset koraka.
Kao dete. Nisam više znala ni da hodam. Noć je padala brže nego što
sam hodala. Dotakla me je tako blago da su mi kolena zaklecala.
Pomislih: Oh, kako ova noć podseća na jutarnji vetrić u Edenskom
vrtu! Hiljadu godina nisam udisala ovakvu svežinu. Pomislih: Ah,
napokon dopire do mene Elohimova volja!“
Njeno staro telo zatreslo se od strašne jeze. Tišina se nastavila dok
mi se u srce uvlačio strah. Zatim je nastavila:
„Zastala sam. Bilo je tako mračno da nisam videla kuda gazim.
Rekla sam sebi: ’Hvala Elohimu što mi je dozvolio da se odmorim
jedan dan.’ Htela sam da sednem. A onda me je neka ruka zgrabila za
vrat i čula sam: ’Nastavi, starice Avan. Nisi više u godinama da se
zaustavljaš. Idi pravo u Enoh, tamo gde si rodila sina i prvo pokolenje
proterano iz Edena. To mesto je prokleto. Elohim je umoran od
potomaka koji se tamo množe. Toliko je razočaran da mu je muka od
njihovog ponašanja. Nijedan Enohijan i nijedna Enohijanka ne mogu
da otkupe druge.’ Nisam bila nimalo iznenađena. Znala sam koliko je
Elohim ljut na one koji su izašli iz moje utrobe. Htedoh da upitam: ’Da
li ću se barem uskoro pridružiti Kainu?’ Ruka mi za to nije ostavila
vremena. Još me je jače stegla za vrat: ’Avan, Evina ćerko, ne gubi
vreme. Idi kod Lamehove kćeri. Reci joj: – Noema, Elohim te izdvaja
od Kainovih potomaka. Napusti Enoh i hodaj ka zapadu. Elohim je
tamo ucrtao put za tebe. Reci joj ove reči, starice Avan, i pronaći ćeš
spokoj.’“
Bila sam zaprepašćena! Avanine reči padale su po meni kao
kamenje. Pramajka me upita:
„Veruješ li mi, Noema?“
„Pramajko Avan, ja…“
„Elohimova ruka ne laže. Osećam kako dolazi spokoj.“
„Pramajko, zašto ja?“
„Saznaćeš.“
„Ne želim da ostanem sama, bez majke Sele, bez Juvala, bez ikoga!
Šta ću raditi sasvim sama? Elohim treba da me zbriše sa ostalima.
Ista sam kao Noadija. Moja greška je velika kao njena!“
Avan mi ne odgovori. Rukom mi dotaknu tuniku. Preklinjala sam:
„Pramajko Avan!“
„Spokoj mi dolazi, Noema! Tako mi prija. Oh, kako je prijatan!“
Prsti joj pustiše moju tuniku. Visoka senka izduži se na niskom zidu.
Ustadoh.
„Pramajko! Pramajko, zar ne želiš da te otpratim do postelje? Sela ju
je namestila za tebe.“
 „Ne, ne. Ovde je dobro. U kuhinjskoj ostavi je dobro. Ovde gde sam
Kainu i deci davala da jedu dok sam bila mlada. Ne brini. Spavaću.“
Uskoro joj dah nije više bio težak i hrapav. Glas joj je povratio blag
mladalački ton, koji sam čula prvi put.
Oklevala sam. Da li treba da ostanem kraj nje ili da je pustim da se
odmori? Bilo je i mnogo pitanja koja sam želela da joj postavim.
Osetila je to. U tami mi dade znak.
„Idi, idi, Noema. Uradi ono što od tebe traže. Nemoj da ostaješ u
Enohu. Hodaj zapadnim putem. Biće im drago da te prime. Ne boj se.“
„Oni… O kome govoriš, pramajko?“
„Moja majka Eva i moj otac Adam. Majka će se mnogo začuditi kad
te vidi. Kakvo će to iznenađenje biti za nju.“
„Ali, pramajko…“
„To je Elohimova želja.“
„Zašto?“
„Saznaćeš kada On to bude hteo. Sada me ostavi. Spokoj koji mi
dolazi blag je i prijatan. Već dugo ga čekam. Idi i ti da spavaš. Elohim
te čuva.“
 3

Majka Sela čekala me je na ulazu u žensku sobu, puna nestrpljenja.

„Gde je pramajka?“, zabrinu se čim me je videla da dolazim. „Odmara
se na niskom zidu u kuhinji.“
„Na zidu? Da li je poludela? Pa ovde ima postelje i za nju.“
„Ne želi je. Lepo joj je pored vatre u kuhinji. Želi tu da ostane.
Podseća je na mladost, na doba kada je bila mlada Kainova supruga.“
Majka Sela po mom glasu pogodi da sam uznemirena. Povuče me u
jedan ćošak zajedničke sobe.
„Šta je rekla? Šta je najavila?“
Osetila sam olakšanje kada sam joj sve ispričala. Završila sam priču
ne uspevajući da zadržim suze. Opet sam majci postavila sva pitanja
koja su me mučila:
„Zašto ja? Šta će biti sa mnom, sasvim samom? Oh, majko, ne želim
da živim bez tebe, Ade ili Juvala, bez bilo koga!“
Sela grubo prekinu moju žalopojku:
„To su Avanine reči?“
„Da.“
„Ponovi ih. Ponovi tačno šta je rekla: ’Elohim izdvaja tebe od
Kainovih potomaka…’ A zatim?“
 „Rekla je: ’Idi iz Enoha i hodaj ka zapadu. Elohim je tamo zacrtao
put za tebe.’“
„Dete moje, kakva je to sreća!“
Zagrli me, poljubi moje obraze, čelo, oči, ruke. Dugo se nije čulo
toliko radosti u njenom glasu. Ali njena sreća me je vređala.
„Majko! Kako možeš da se raduješ?“
„Noema, zar ne razumeš? To je divna vest. Otići ćeš na zapad.“
„Majko!“, viknuh obuzeta ljutnjom. „Majko, zar ne shvataš da ćete
svi umreti? I ti, i svi ostali!“
Privukla me je sebi šapućući mi uzbuđeno:
„Bez ljutnje. I ne viči tako glasno, voljena moja. Ne moraš da
uzbuniš celu kuću.“
Nežno me je milovala.
„Da, u pravu si. Napokon ću otići sa ove zemlje sazdane od prašine i
laži. Kakva sloboda! Pramajka je pravo rekla. Sve što je nastalo iz
njene utrobe samo je nesreću za nesrećom donosilo. Neka već jednom
Elohim završi s nama! Srećna sam. Sada sam sigurna da ćeš ti,
najlepša i najčistija, biti spasena. Sada znam da će te Elohim odvesti
do Eve, prve među ženama.“
Nisam razumela njeno oduševljenje.
„Majko! Zar ne shvataš? Ja to ne želim. Želim da budem uz tebe
kada te Elohim zbriše. Hoću da zbriše i mene. Neću da vas gledam
kako umirete!“
„Ne budi glupa!“
„Majko! Pramajka Avan je izgubila razum. Kako ću stići do Eve, naše
majke? Ko će me odvesti? Šta će sa mnom učiniti? Neću da idem.“
„Noema!“
 Nakon svake izgovorene reči u meni su iskrsavali strašni prizori.
Videla sam leševe rasute po Enohu. Naslagane starce i decu, poslate u
smrt. Žene, muškarce, majke, ćerke, muževe i očeve, lepe i ružne,
nagomilane po dvorištima i ulicama. Trunu u posteljama, hrana za
muve i lešinare. Videla sam njihove izraze lica. Mogla sam da čujem
tišinu svuda prisutne smrti. Od užasa nisam mogla da dišem. Noge su
mi popustile. Uhvatila sam se za majčina ramena da ne bih pala.
„Noema… Hajde, smiri se. Vreme je da se odmoriš. Da malo
odspavaš. Sutra, kad svane, moći ćeš da nastaviš da ispituješ
pramajku Avan. Saznaćeš sve što želiš. Ja ću bdeti nad njom dok se
odmara.“
Majka me je pridržavala dok nisam došla do postelje i srušila se jer
mi je u glavi i grudima gorelo. Nisam imala nikakvu želju za snom.
Znala sam da moja majka Sela, uprkos svojoj snazi i dobroti, neće
znati da mi odgovori na sva pitanja koja su me opsedala. Znala sam
da neću moći da zaboravim na strah koji mi je proždirao utrobu.
Pre nego što je otišla, šapnula mi je na uvo:
„Noema, ni reč o ovome što je rekla pramajka. Nikome. Čak ni Adi.
Ne bi ona to razumela. Budi oprezna. Uskoro će ludilo zavladati
Enohom.“
 4

Majka Sela je bila u pravu.

Nakon što sam stalno iznova postavljala sebi ista pitanja,
premotavala u mašti užasne slike o kraju Enoha i lutanju na zapad.
Krenuh sva zbunjena za njom u dvorište. Povici su dopirali s ulice
iza zida. Visoka kapija je podrhtavala i pucala pod udarcima sekire.
„Hoćemo Lameha! Hoćemo da čujemo Lameha! Neka se pojavi pred
nama sa svojim lažima!“
Sluškinje su bežale. Više nije bilo nijednog muškarca da nas
odbrani: sluge su već otišle. S druge strane, naš otac se nije
pojavljivao.
Otrčah u kuhinju. Majka je stajala na pragu.
„Zar pramajka nije ustala?“, začudih se. „Kako je buka nije
probudila?“
„Ne zanima je. Zna da zapuši uši kad joj to odgovara.“
„Treba da pođe s nama. Vrata neće izdržati. Samo će ona moći da ih
smiri…“
Majka odmahnu glavom.
„I dalje se odmara. Nema potrebe da je uznemiravamo.“
„Majko! Okomiće se na Lameha…“
„Bilo je i vreme!“
 „Poludeli su od besa. Odmah zatim će se okomiti na tebe! Neće
prestati dok nam ne unište kuću, znaš da neće!“
„Pa požuri onda! Beži!“
Lice joj se iskrivi u neobičan osmeh:
„Znaš kuda da ideš…“
Znala sam na šta misli. Shvatila sam da tajnu, za koju sam mislila
da znamo samo moj brat Tovel i ja, zna i ona. Odmah pored kuhinje
stajala je šupa za čuvanje pšenice i ulja. Često smo preko njenog
krova prebacivali tek oprane tepihe. Tovel je tu sakrio klupko užeta,
prikačeno na krovnu gredu. Bilo je dovoljno baciti ga preko zida pa da
dotakne ulicu. Moj brat mi je, tajno, bez znanja mog oca, pokazao
kako se koristi. Nikad se dosad nisam poslužila njime.
„Majko… Kreni sa mnom.“
„Ne, ja ti ne trebam.“
Šokirali su me njeni ravnodušnost i mir, njeno ponašanje. Ali nisam
imala kad da joj se usprotivim. Kapija je počela da popušta pod
udarcima. Poleteše komadići drveta. Jedno krilo se polomi. Pojaviše se
bronzana sečiva sekira. Pomislih: Tovelove sekire usmrtiće i našeg oca
Lameha!
Ruke se probiše kroz vrata, podigoše gredu kojom su bila
preprečena. Izlomljena krila se raširiše. Muškarci upadoše u naše
dvorište vičući:
„Gde si, Lameše? Pokaži se!“
Najglasnije je vikao muškarac po imenu Jared. Čovek širokih
ramena i guste brade. On je poznavao naše dvorište. Moj brat Tovel
mu je poklonio sekiru koja mu je sada visila o kaišu oko struka. U
pratnji polovine glasne gomile, otrčao je desno od soba, gde se nalazio
Elohimov oltar. Odmah su se vratili, razočarani, još bešnji nego pre.
 „Nema Lameha! Elohimov oltar je hladan i prazan kao i njegovo
srce!“
Ada gurnu Noadiju ka kuhinji. Muškarci je uhvatiše.
„Gde trčiš, ženo?“, povika Jared Adi u lice. „Da ti se Lameh nije
sakrio pod suknju?“
Ostali prasnuše u smeh, hvatajući Noadiju za struk. Ona se otimala.
Kako se uzbuđenje širilo masom, tako su se smeh i izrazi mržnje širili
njihovim licima. Moja majka dotrča. Držala je veliki beli Avanin štap.
Zamaha njime s takvom veštinom i snagom da se muškarci udaljiše
od Noadije.
„Kakvi ste vi divljaci!“, povika. „Čovek bi pomislio da vidi hijene
kako njuše strvinu! Lameh više nije ovde! Napustio je kuću!“
„Lažeš!“
„Videla sam ga sopstvenim očima kako odlazi u sitne sate.“
„Ženska posla! Kriješ ga!“
„Šćućurio se u nekom ćupu…“
„Ili se prerušio u služavku? Pokaži se, Lameše plašljivi!“
Dvorište je sada bilo skoro puno. Žene su ulazile kao u svoju kuću.
Jedna od njih se približi kuhinji i upita me:
„Ko to leži iza tebe?“
„Naša pramajka Avan. Bolje bi vam bilo da joj ne prekidate odmor.“
„Odmara se? Nikad je nisam videla da se odmara.“
„Lažeš, Lamehova kćeri! Da je pramajka Avan tu, ustala bi da nas
grdi.“
„Pa da! Nije stara Avan pod tim krpama! Nego Lameh. Eto gde se
krije! Liči na njega da tako podvali!“
Nekoliko njih potrčaše. Moja majka htede da im prepreči put.
Uzalud. Jared je već stigao do niskog zida. Čak i ne podigavši
posteljinu kojom se pramajka pokrila, udari sekirom po njenom telu.
Nikakav krik nije stigao do nas, samo zvuk lomljenja kostiju pod
sečivom od bronze. Vrisnula sam. Čaršav koji je prekrivao Avan već se
od krvi bojio u crveno.
Jared se nasmeja:
„Lameše, Lameše, nek nas tvoja smrt poštedi Elohimovog gneva!“
Svi se obrušiše. Udarali su po ispruženoj prilici pesnicama,
štapovima, strelama, kopljima. Vikali su:
„Lameše, Lameše, nek nas tvoja smrt poštedi Elohimovog gneva!“
Htela sam da se bacim na njih, da zadržim njihove ruke. Majka Sela
me spreči:
„Noema! Ne budi luda!“
Ada se uhvati za mene. Kolutajući očima, promuca:
„Elohime, Elohime! O, Elohime, blagosloven što si, preklinjem te,
prepoznaj nedužne!“
Njihov bes je naglo utihnuo čim je ona došla. Krv je tekla s niskog
zida. Napadači su odstupili. Čulo se teško disanje. Tada je jedan glas
izjavio:
„Ako mislite da ste Lameha dokrajčili, varate se. On je odavno otišao
iz kuće.“

***

Taj što je to kazao zvao se Leh-leha, sin Matusalov, oca mog oca,
Lamehov polubrat. Bio je visok, vitak čovek, negovane brade i svetlih
očiju. Majka mu je bila sluškinja-robinja kojoj je Matusal širio noge
kad god je želeo.
Lameh je bio skoro dvostruko stariji od njega. Leh-leha se najčešće
držao podalje od Enoha. Živeo je od lova i jurio daleko po zemlji
naidskoj u potrazi za plenom. Odatle je donosio kožu i meso. Dešavalo
se da čujem kako Jovil o njemu govori s poštovanjem i divljenjem, ali
moj otac nikad nije izustio njegovo ime.
U svojoj neobičnoj odeći – strukiranoj tunici, kožnom plaštu
prebačenom preko ramena, pod kaišem od tobolca, i sandalama
uredno zavezanim sve do kolena – stajao je pokraj porušenih vrata.
Njegov luk od kedrovine bio je visok skoro koliko i on.
Gurajući ljude oko sebe, probio se sve do posteljine crvene od krvi i
otkrio izbodene i smrskane lice i grudi pramajke Avan.
Jeziv vrisak ote se iz grla svih prisutnih i odbi se o zidove.
„Udarali ste po pramajci“, reče Leh-leha. „I to nakon što je već bila
mrtva. Pustinjske hijene nisu ništa prema vama.“
Moja majka Sela stade pored Leh-lehe, ispred ogromnog Avaninog
tela. Zavitla njenim belim štapom. Njeno lepo lice iskrivi se od prezira.
Osvetnička radost zatitra u mračnoj dubini njenih očiju. Već od prvih
udara po našim vratima, pretpostavljala je kako će se sve zbiti. Reči su
joj plamtele kao i pogled:
„Elohim je doveo pramajku Avan do naše kuće da bi ispustila dušu
u ovoj kuhinji, gde je kuvala proso za Kaina i Enoha, sina koji je dao
ime našem gradu. A vi ste sada ubice mrtve osobe! Ubice ćerke naših
predaka Adama i Eve. S vama je zlo postalo bezgranično. Elohim je
prokleo Enoh. Kao što proklinje i vas. Pobrinuće se da se naši zidovi
sruše. Niko tome neće moći da izmakne. Niko! I tim bolje. Neka je
hvaljen Elohim!“
Reči moje majke Sele odjekivale su kao da su pale s neba. Videla
sam kako su se svi povili, besni Jared i oni koji su ga pratili. Svi su
nosili teret svoje greške. Prvi put im je Avanino predskazanje doprlo
do svesti.
 Možda šu i shvatili da će zaista umreti.
Ali to ne potraja. Iskrivivši usta u grimasu od mržnje, Jared kroči ka
Leh-lehi:
„Gde je Lameh? Reci jer znaš!“
Leh-leha ga odmeri od glave do pete:
„On je tamo gde više nećeš moći da dopreš do njega.“
Jared podiže sekiru na kojoj se još sijala pramajčina krv.
„Gde?“
Leh-leha se osmehnu, začuđujuće smireno.
„O, Jarede, kako ti se sviđa ukus krvi sada kada si je probao!“
„Govori ili će bronza na mojoj sekiri zatvoriti ta licemerna usta
zauvek!“
„Sreo sam ga u sitne sate, dok sam išao ka Enohu“, reče Leh-leha ne
napuštajući svoj mir. „Hodao je polako, gazeći po šljunku i saplićući se
o žbunje. Približio sam mu se. Upitao sam ga: ’Gde ideš, brate?’ Nije mi
odgovorio. Neko vreme sam hodao kraj njega. Shvatio sam da ne zna
kuda ide. Rekoh mu: ’Lameše, gde ćeš? Prepoznaješ mi glas, znaš ko
sam. Hoćeš li da te ispratim? Ako nastaviš sam, pašćeš u neku rupu i
polomićeš udove. Postaćeš gozba za lešinare!’ Lameh i dalje nije
progovarao ni reč. Ipak sam išao za njim. Posle nekog vremena,
okrenuo se ka meni: ’Leh-leha, idolopoklonički sine, vrati se odakle si
došao! Tamo gde ja idem, ti ćeš biti smetnja za Elohimove nozdrve.’
Nisam se usprotivio. Nastavio je put. Gledao sam kako nestaje u tami.
Pre nego što se sasvim izgubio, zaustavio se još jednom i povikao:
’Leh-leha, ako hoćeš da budeš od koristi, naznači mi gde se zveri
nalaze!’ Odgovorio sam: ’Pravo pred tobom, o, Lameše!’“
Oni koji su izbili naša vrata i obrušili se oružjem na Avanin leš sada
su se gledali, posramljeni. I prestrašeni, takođe.
 Moja majka Sela prekinu tišinu:
„Sada, ubice, izlazite iz ovog dvorišta. Vreme je da pripremimo
pramajku Avan da se pridruži Elohimu.“
 5

Celog dana više nije bilo ni vike ni galame, umor me je savladao.

Utonula sam u san. Probudili su me Noadijini vrisci.
„Noema! Diži se. Nemoj tu da ležiš! Srušiće nam vrata! Pobiće nas!“
Žene ostaše u našem dvorištu da pomognu mojoj majci Seli i Adi.
Zajedno opraše i namirisaše Avanino telo. Bio je to težak posao, toliko
je pramajčin leš bio ne samo krupan nego i unakažen. Narediše mi da
istkam traku crvene, plave i crne boje, da se svezu zglobovi i ruke se
zadrže na ranama koje je napravila Jaredova sekira. Zahvalih im iz
sveg srca. Namestih svoj ram za tkanje u jednom ćošku. Sklonivši se
od brbljanja i strašnih priča, pustih da ruke rade svoje sve dok se ne
smrači. Posvetih se poslu ne razmišljajući o danima koji dolaze, srečna
što pramajka nosi na put u drugi svet poklon od mene.
U sumrak, muškarci su se vratili u naše dvorište. Nosili su baklje
koje će stajati kraj rake i granje za prenošenje Avaninih ostataka. Bila
je tako dugačka i krupna da je trebalo osam pari ruku.
Majka Sela htela je da budem blizu, odmah iza nosača. Ada i
Noadija išle su za nama. Kada smo napustile dvorište, Enohijani su,
dvoje po dvoje, popunili povorku. Nije se čula ni reč. U toj tišini čulo se
samo udaranje donova po zemlji.
 Kad se približismo bedemu, nosači počeše da oklevaju. Dobro
poznati zvuci odjeknuše između zidina. Juvalova frula! Ta jednostavna
nežna trska. Koja nam je budila želju za plesom pre rata protiv
idolopoklonika.
Stresoh se. Iza mene, Ada zajeca:
„Oh! Juvale, sine!“
Od plača je pala na kolena. Digli su je Noadija i moja majka Sela.
Nastavili smo da hodamo iza Avaninih nosila. Juvalovi zvuci postajali
su sve čistiji. Od njihove jednostavne lepote srca su se slamala. U
njima se mogla naslutiti nežnost rastanka. Juval se, na kraju, pojavio.
Pošao nam je u susret gipkim hodom. Poželela sam da uhvatim njegov
pogled. No on je, spuštenih kapaka, zauzeo mesto pored nosača. Izašli
smo iz Enoha. Suze su tekle niz obraze moje majke. I meni se zamaglio
pogled.

Sunce se crvenelo na horizontu, ogromno, okrvavljeno, kad smo stigli

do rake koja je čekala pramajku Avan. Pored nje su muškarci
naslagali na gomilu kamenje kojim ćemo prekriti njene ostatke.
Nosači spustiše nosila od granja upletenog lanenim uzetom, na
kojima je počivalo Avanino telo. Zapališe baklje. Dođe trenutak za
molitvu. Izbi nova prepirka kada počesmo da šapućemo molitvu
Elohimu:

O, moćnice iz Edena,
Ti koji sve možeš i svima sudiš…
Neko zaurla:
„Žene, ućutite više!“
 Bio je to Hus, jedan od nosača, mlad, pun snage. I pun besa.
Zamaha pesnicom ispred svih nas i okrenu se muškarcima pokazujući
ka nebu.
„Zašto bismo ponavljali te molitve prostih plašljivih žena?“, povika
on. „Elohima briga za naše reči. Već znamo Njegov odgovor. Nikad
neće želeti pramajku kraj sebe. On samo želi da vidi kako umiremo! A
vi, vi mu se i dalje molite? To je kao da pljujete u prašinu.“
Neki ljudi ga glasno podržaše:
„Hus je u pravu! Ućutimo. Sve što možemo da uradimo jeste da
prekrijemo pramajčino telo gomilom šljunka, tako da crvi i strvinari
ne ukaljaju njene ostatke. To će biti dovoljno.“
Mnogi se okrenuše ka mojoj majci Seli, očekujući njen odgovor. Ona
se nije ni pomerila. No stari Arkahana istupi, hramljući, i dobaci:
„Možda nas Elohim više ne sluša, nas potomke iz Enoha. Ali kako
znate da nije slušao ni našu pramajku? I kako znate da njoj ne
trebaju naše molitve?“
„Njoj, koja nas je proklela? Ona preko koje je sve zlo stiglo u
Enoh?“, pobuni se Hus.
Neka starica povika:
„Arkahana, ti si samo stara budala! Avan odavno ne mari za tvoje
molitve. Vratila se u Enoh samo da bi nas ponizila još jednom pre
nego što umre.“
Hus se sarkastično nasmeja:
„Nije bila ništa bolja od Lameha, za kim si oduvek išao kao senka,
Arkahana.“
Ada poskoči, bila je van sebe. Svom snagom ošamari Husa po
ustima. „Operi usta, Huse! Neka te je sram!“
 Hus zagrme posramljen. Zarobi Adine zglobove i spremi se da je
udari.
Pojurih da uhvatim njegovu ruku. Moja majka zavitla Avaninim
štapom:
„Ne diži ruku na Adu, Huse, ili ću ti vrat polomiti!“
Hus odstupi. Stresosmo se od noćnog vetra. Ada, uplakanog lica,
povika: „Za vas, muškarce iz Enoha, sve što se dešava uvek je tuđa
greška!“ Hus se podrugljivo nasmeja, odgurnuvši me od sebe: „Slušajte
svi! Slušajte kako nam Ada daje lekcije!“
„Ej, Lamehova ženo!“ ode još dalje Husov istomišljenik. „Lamehova
ženo, samo se usudi da pred nama izjaviš da Avan nije uzrok
Elohimove kazne!“
Podiže se i neki novi glas:
„Hus je u pravu. To zlo, koje nam je stara Avan zamerala, zar nije
baš od nje poteklo budući da je naša pretkinja?“
Svađa se proširila na sve. Svi su, povišenim tonom, optuživali i
osuđivali:
„Umesto da se molimo za nju i prekrijemo je zemljom, možda je
bolje da je spalimo. Elohim se tome može obradovati i zahvaliti nam!“
„Sram te bilo, govoriš kao Lameh!“
„Zlo je ušlo u nas dolaskom novih pokolenja, gde je tu naša
krivica?“
„Oh, oh, Huse! Baš si neko nevinašce!“, povika Ada. „Pramajka Avan
je živela hiljadu godina u prašini zemlje naidske kako bi se iskupila za
greške. A ti? Godine su ti prošle u zviždanju i pravljenju dece i misliš
da si nevin?“ Moja majka Sela, naslonjena na Avanin veliki beli štap,
bila je nepomična. Daleko od baklji, u srcu guste tame, ja sam tražila
Juvala. Nije ga bilo. Zašto nije došao da bude kraj svoje majke? U
povratku spazih Leh-lehu, umotanog u kožni plašt. Kao i moja majka
Sela, i on je posmatrao prepirku ćuteći, prekrštenih ruku na luku.
Konačno se Arkahana umešao:
„Ćutite više svi! Hoćete li se potući ispred rake pramajke Avan? Jeste
li podivljali kao idolopoklonici?
Ljudi se, uvređeni, stišaše. Ada zgrabi moju majku za rukav:
„Sela, progovori! Avan je došla da umre u našoj kuhinji. Bdela si
nad njom kad je ispustila dušu. Započni molitvu.“
Moja majka je i dalje mirno stajala, kao da je nije čula.
Hus joj se rugao mašući rukama:
„Ako se ne moliš, Lamehova ženo, onda bar pričaj. Reci šta misliš.
Svi ovde znaju koliki ti je jezik.“
Na crvenoj svetlosti baklje ocrta se osmeh na usnama moje majke.
„Ja razmišljam kao i ti, Huse. Našoj pramajci ne trebaju tvoje
molitve. Kao ni meni: svaka reč koja izađe iz tvojih usta samo nas
dodatno kalja.“
Hus se ukoči. Oko njega se kroz tamu pronese gunđanje u znak
protesta. Sela podiže Avanin beli štap, krčeći put pred sobom. Hus i
ostali se povukoše. Dok se mesečeva svetlost probijala kroz oblake,
Selin glas zatitra od ljutnje:
„Samo tako, gunđajte! Gunđajte i vređajte nas! Nas Lamehove žene.
Vređajte pramajku u grobu. Vređajte, vređajte, kad za bolje niste!“
Okupljenima zavlada tišina.
„Neka je blagosloven Elohim na dan kada će vas zbrisati s ove
zemlje!“ grmela je Sela. „I ako kazna treba da padne i na nas kako
biste bili pretvoreni u prah, nema veze. Biće mi drago.“
Nijedna usta se ne otvoriše u znak odgovora. Ona opet zamaha
belim Avaninim štapom:
 „Bežite kad već želite! Idite! Hajde! Ostavite nas! Vratite se među
svoje zidove!“
Hus klimnu glavom uz podrugljiv osmeh:
„Imaš pravo, Lamehova ženo. Zašto bismo ostali?“
Okrenu se ka onima oko sebe:
„Ali Sela se vara. Ne treba da se vratimo u Enoh. Učinimo što i Jovil.
Hajdemo kod idolopoklonika. Pošto nas Elohim više ne želi, ni mi
Njega više ne želimo.“

Neko čudno brujanje začu se u tami. Munja raspara nebo. Na

mesečevoj svetlosti, lica bleda kao idolopokloničke samrtničke maske
načiniše krug oko rake.
„Huse! Kako se usuđuješ?“ prodra se Arkahana.
„Pa šta? Šta želiš da radiš? Da čekaš da te Elohim uništi? Mnogo
sreće u tome! To će te naučiti pameti. Celog života si samo glodao
ostatke koje ti je Lameh ostavljao. Ako danas želiš da sisaš suve sise
njegovih žena, ne traži od nas da te pratimo u stopu. A ja neću čekati.
Idolopoklonički bogovi će me rado primiti. Oni ne žele moju smrt.“
Erel, devojka dve godine starija od mene, koju je Hus primao u
svoju postelju, naočigled svih nas krenu na njega:
„Nemoj tako da govoriš, Huse! Ja neću poći kod idolopoklonika.
Znamo šta oni rade ženama!“
Hus je uhvati za ramena i prodrma bez poštede:
„Da? Pa? Misliš li da će te Elohim poštedeti zato što ćeš ostati u
Enohu? Pramajka Avan ti je obećala uništenje. Sela samo o tome i
govori. Na tebi je da biraš između smrti koju će ti poslati Elohim i
milovanja idolopoklonika.“
Erel sklopi ruke na stomaku i usprotivi mu se u suzama:
„Huse, trudna sam s tobom. Idolopoklonici će uzeti tvog sina.“
 „I Elohim će ti ga uzeti“, odgovori grubo Hus. „I to će učiniti tebi
pred očima.“
Arkahana ukloni jednu od baklji na krajevima grobnice. Zavitla
njome iznad glave, osvetljavajući plamenom sva lica:
„Ne slušajte Husa, ne budite glupi. Enoh je upravo poubijao na
desetine i stotine idolopoklonika. Mislite li da će vas dočekati a da
vam ne oderu kožu s kostiju?“
Glas mu se pronosio u daljini i kotrljao se odjekujući, kao kamenje
kad pada:
„Sada ustajete i protiv Elohima, bezumnici jedni! A šta ste uradili da
zaslužite Njegovu milost? Njegov oproštaj? Mislite da možete umaći
Njegovom gnevu bežeći idolopoklonicima? Zar ne znate da su i oni,
kao i svi mi, samo instrumenti u Njegovoj ruci?“
„Ti ne želiš da razumeš, stari Arkahana. Idolopoklonici ne mogu
ništa više da nam naude od Elohima!“
„Pošto je Jovil tamo“, dodade Hus, „mi ćemo ga naći. Moći će da
razgovara s njima u naše ime. Idolopoklonici će razumeti da nas je
Lameh naterao da se borimo protiv njih…“
Sela se nasmeja tužnim i pakosnim smehom:
„Trči, trči brzo i daleko, Huse, naivni jadniče. Misliš li da te
Elohimova ruka neće pronaći među idolopoklonicima? Misliš li da ćeš
lažima uspeti da izmakneš kazni? Zlo koje nosiš nalazi se u tvojoj krvi.
Gde god išao, biće u tebi. Od severa do juga zemlje naidske! Od istoka
do zapada. Idi, trči. Stići ćete Elohimova kazna.“
Sumnja i nemir protrčaše po pokretnim senkama na licima. Začuše
se jauci i uzdasi. Neko reče:
„Sela sanja da nas vidi mrtve!“
Neka žena se usprotivi:
 „Idolopoklonički bogovi su demoni, smrt koju nam Elohim donese
biće bar čista!“
„Pokajte se, umesto što prljate pramajčinu raku!“, povika neka
druga.
„Zašto da čekamo? Hajdemo odmah.“
„Da! U pravu je: ko zna šta će Elohim učiniti? Sutra u zoru, od
Enoha će možda ostati samo ruševine.“
Od nemoći su se razvezali jezici. Reči su izbijale na sve strane
praveći nerazumnu buku. Preklinjanja, uvrede, jauci, suze, sve se
pomešalo. Reklo bi se da će se tamno nebo obrušiti na nas svakog
časa.

Onda se začu neki rog. Zastrašujući zvuk kotrljao se preko galame pre
nego što je nestao u tišini dubokoj kao bezdan.
Leh-leha izusti mirnim glasom, jedva čujnijim od šapata:
„Enohijani, vi ludite.“
Stajao je tik pored moje majke Sele, držeći u desnoj ruci ovnujski
rog koji mu je služio za lov. Preko grudi mu je visio luk. Okačio je rog
o pojas pa dodao istim tonom:
„Enohijani, od straha ludite i ludost će vas još izvesnije odvesti u
smrt od Elohima. Možda je u tome kazna koju vam je namenio: da vas
baci u ludilo kao što se stado sitne stoke baca u provaliju. Ko zna?“
Nakon pometenosti koja je neko vreme vladala, osvoji nas njegov
mir. Leh-leha se okrenu ka Arkahani, uze mu baklju iz ruke i vrati se
na ivicu rake pramajke Avan.
„Mesec nas slabo osvetljava“, nastavi on, približavajući se
nagomilanom kamenju. „Pustinjski demoni šunjaju se oko nas.
Posmatraju nas. Vreme je da naspemo zemlju i zaštitimo pramajčino
telo. Ko želi da okrene leđa Elohimu, nema potrebe da ostaje. Niko se
neće usprotiviti njihovom odlasku među idolopoklonike. Zidine Enoha
štitiće vas do zore. Tako ćete moći da se odmorite pre dugog puta.“
„Leh-leha, ti si preko majke idolopoklonik“, reče Hus. „Lameh je bio
samo tvoj polubrat i zidine Enoha nikad te nisu primile. Pođi s nama,
Elohim možda nema ništa protiv tebe.“
Izgovorivši ove reči, Hus se okrenu na petama. Za njim krenu
nekoliko desetina. Svetlost baklji na trenutak ozari njihova lica pre
nego što ih mrak proguta.
Osetih kako mi telom tutnji nemir. No Leh-leha, ne mareći za Husov
odlazak, uze kamen i postavi ga na platno koje je prekrivalo Avan.
Moja majka odmah učini isto. Pa Arkahana. Pa Ada. Ja sledeća. Zatim
Noadija. Zatim Erel, i druge žene, i još nekoliko muškaraca. Napravi se
brdašce od kamenja. Neki izgovoriše reči molitve, neki ne. Jaje
izrecitovah celu, čistim glasom.
Ponavljala sam je neprekidno, uzimajući kamen za kamenom,
postavljajući ih na gomilu preko pramajčinog tela. Zatim nas molitva
sve ponese, ujedinjujući nas u istoj pesmi, dovoljno moćnoj da se
oteraju demoni. Leh-leha je bio u pravu. Mesec se još nije popeo
visoko među zvezde, ali su nam se oči toliko navikle na tamu da smo
videli jasno kao usred dana. Prebrajali smo se. Od sveg naroda iz
Enoha, koji je ispratio Avaninu povorku, jedva je ostalo nešto više od
polovine.

***

Odjednom se Leh-leha ukoči. Jednim pokretom podiže luk, sa strelom

već zapetom na zategnutom kanapu. I mi se zaustavismo.
Kada se tišina povratila, začuh pravilnu prepoznatljivu buku, od
koje mi se vrat naježio: približavali su nam se ljudi, ili demoni. Njihove
kožne potplate škripale su po pustinjskoj prašini.
Leh-leha se udalji od pramajčine humke. Bez razmišljanja pođoh za
njim. Moja majka Sela prošaputa neko upozorenje. Ostali se skupiše
kod humke.
Prvo videh samo neku treperavu svetlost po šljunku i opuncije duž
puta. Onda, odjednom, obilazeći oko hrpe kamenja, pojaviše se.
Muškarci. Tako zbijeni da su se njihove siluete stopile u jednu, iza dva
nosača baklji, koji su išli napred. Bila sam na ivici da viknem:
„Idolopoklonici!“
No Leh-leha već ispruži luk i odape strelu. Izgledalo je kao da je
izašla iz tame i zabila se ispred nosača baklji. Oni skočiše u stranu.
Jedna baklja pade u prašinu i ugasi se. Neki glas viknu:
„Smiri svoj luk, Leh-leha! Mi smo iz Enoha!“
Jedan muškarac se izdvoji iz grupe i stade pored poslednjeg nosača
baklje. S ramena mu je visila prilično teška torba. Grupa napravi još
nekoliko koraka. Čovek položi torbu i zaroni ruku. Svi uglas vrisnusmo
kada iz nje izvadi nečiju glavu i baci je ka nama.
„Vidiš, Leh-leha, prevario si se. Lameh nije stigao daleko. Našli smo
njegove ostatke rasute unaokolo.“
Iza mene Ada zaurla:
„Lameše!“
Bila je to glava mog oca, s razrogačenim, beživotnim, belim očima,
ustima otvorenim u neki jauk, koji više niko nije mogao da čuje.
Moja majka Sela vrisnu:
„Jarede, jesi li to ti? Ti si to učinio?“
Smejući se, čovek se još približi nosaču baklje. Bio je to zaista Jared,
Husov brat. On podiže torbu i zavitla je iz sve snage ka nama. Kada je
pala, dve blede ruke ispadoše iz nje i otkotrljaše se po šljunku.
 „To je delo demona, Lamehove žene!“ povika Jared. „Ostatak ćete
naći na Severnom putu, ako se zveri već nisu najele raspadnutog
leša.“
„Jarede, jesi li to ti? Ti si to učinio?“
„Pred nama su demoni“, odgovori Sela. „Čak i u noći vidi se krv na
rukama ovih ubica.“
„To je zato što imaš bolji vid od svog muža!“ nasmeja se Jared.
„Naš predak Kain nosio je Elohimov znak. Lažljivac Lameh hodao je
go i slep kao i njegove laži. Zašto bi Elohima bilo briga i da ga vidi
raskomadanog?“ upita neki glas iza Jareda.
Leh-leha ispruži luk i uperi strelu ka Jaredovim grudima:
„U tom slučaju, Elohima neće biti briga ako gađam“, reče.
Jaredova oholost bila je neizmerna. Podrugljivo se nasmeja. No bio
je podjednako i oprezan, pa se povuče, pozivajući svoju trupu
pokretom ruke.
 6

Sledeći noć i dan bili su najstrašniji koje sam ikada doživela u Enohu.
Čim su Jared i Lamehove ubice nestale, Leh-leha je ostavio svoj luk i
približio se napuštenoj torbi. Skupio je hrabrost da u nju vrati
odsečene ruke i lice mog oca Lameha, sa očima poput ugašenog
meseca.
„Šta da radimo s tim?“, upita on moju majku.
„Što se mene tiče“, odgovori ona grubo, „možeš da ga baciš
strvinarima. Da se nauživaju!“
„Sela, nemoj!“, pobuni se Ada u suzama. „Lameh je bio otac mojih
sinova, i Noemin takođe!“
Moja majka me, kao i svi ostali, pogleda.
Šta je trebalo da kažem? Šta je trebalo da uradim?
Ni danas, toliko godina posle te jezive noći, ne znam.
Kukavički spustih glavu. Začuh majčin glas, hrapav od ljutnje:
„Dakle, ko želi da iskopa grob za glavu ubice Kaina i mog sina
Tovela?“ Tišina dade odgovor. Na kraju Arkahana objavi:
„Na šest stotina koraka odavde nalazi se jedan presahli bunar,
ovuda“, reče pokazujući prstom. „Možemo u njega da bacimo torbu i
nekoliko kamenova odozgo.“
Moja majka Sela slegnu ramenima.
 „Ako imate hrabrosti.“
Leh-leha dohvati jednu baklju. Arkahana uze torbu za ručke. A ja,
videvši ih kako se udaljavaju u tami, pomislih: Oh, oče! Znala sam šta
će reći za njega: „Zauvek će se Lamehova glava hraniti prašinom
zemlje naidske. Vrtovi zla Elohimovih prognanika sada su njegovo
kraljevstvo!“
Oh, kako mi srce nije puklo te noći?

Ne čekajući Arkahanin i Leh-lehin povratak, nastavili smo da slažemo

kamenje na pramajčinoj humci. Kad nam je ponestalo kamenja,
humka je bila viša od nas za nekoliko glava. Goreli su mi i ruke i leđa.
Dan je i dalje bio daleko, plamenovi baklji visoko su se dizali.
Izrecitovali smo poslednje molitve za rastanak.
Konačno, moja majka Sela spustila se na zemlju uzdahnuvši. Stavila
je beli Avanin štap preko butina. Odlučila je da ga ne sahrani s
pramajčinim ostacima.
Činili smo što i ona, bez reči. Čutura je kružila. Svako je otpio po
gutljaj.
Od umora zamalo ne zaspah. Juvalovo lice prikaza mi se u mislima.
Zašto nije s nama? Hoće li pobeći iz Enoha, kao i ostali, da bi se
pridružio Jovilu? Njemu bih možda mogla da poverim sudbinu koju
mu je Elohim namenio. Kad bi znao, možda bi, možda, krenuo sa
mnom da vidi Evu, našu pretkinju?
Iznenada me Arkahanino pitanje prenu iz sanjarenja:
„Da li se vraćamo u Enoh?“
Otvorih širom oči. Svitalo je.
Njegovo pitanje bilo je namenjeno svima, ali mu je pogled bio
uperen u Selu. Moja majka nije obraćala pažnju na njega. Pored nje je,
nogu povijenih pod kožni plašt, sedeo Leh-leha. Ona potraži njegove
oči. On odmahnu glavom:
„Hus je dobro rekao. Ja sam delimično stranac u Enohu. Nije na
meni da kažem šta treba da radimo.“
„Dosad si davao korisne savete.“
Moja majka Sela uputi mu širok osmeh. Dugo nisam kod nje videla
takav izraz lica. Trenutak za to nije bio sasvim pogodan.
Leh-leha uzvrati osmehom.
„Možda treba ostati ovde dok sasvim ne svane“, priznade. „Da oni
koji žele da odu iz grada mogu to da učine bez drame.“
Arkahana prekinu Selu govoreći brzo:
„To, da. A onda? Šta ćemo onda?“
Leh-leha zadrža osmeh.
„Šta god ti se učini ispravnim i pravednim. Šta bi drugo mogao,
Arkahana?“ Možda je ovog puta bilo malo podsmevanja u njegovom
tonu. Glave se okrenuše u tišini. Osim moje majke. Ona je spustila
pogled na mene. Izbegavala sam je. Znala sam vrlo dobro šta će mi
reći.

Sve vreme dok sam slagala kamenje preko pramajčinih ostataka,

mučila me je jedna misao: dan koji dolazi biće dan mog odlaska na
zapad. Hiljadu puta sam zamišljala kako se vraćam u naše dvorište da
sakupim tunike i stisnem pribor za tkanje u neku prostirku koju bih
mogla da okačim na rame. Trebalo je da odem iz Enoha a da me niko
ne ispituje kuda sam se zaputila. Kad padne mrak, možda, ili u zoru.
Onda je trebalo da hodam sa suncem za leđima, dok me senka vodi
na zapad, vodeći računa da se ne izgubim u pustinji, noću sama protiv
demona, a danju protiv životinja.
 Nisam imala izbora. Moja majka Sela na silu bi me izgurala iz
Enoha kad bi bilo potrebno. Želela je da pođem pre nego što se
Elohimov gnev obruši na nas. Znala sam razlog njenog nestrpljenja.
Želela je po svaku cenu da se oprostimo dok još može da me stegne u
naručje. Htela je i da me poštedi pogleda na stradanje koje nam je
Elohim namenio.
Strah od rastanka kidao mi je srce. Zamišljala sam da neću imati
hrabrosti za to. Na trenutak sam, tokom noći, pomislila da se obratim
Leh-lehi. Da mu poverim šta me čeka i zamolim ga za pomoć. Da ga
pitam da krene sa mnom. Ko bi bolje od njega mogao da me vodi kroz
zemlju naidsku?
No to je bio samo san. Već sam razumela poglede između moje
majke i njega: čim bih mu rekla, zauzeo bi isti stav kao i ona.
Ipak, kako je vreme prolazilo, sve mi je bilo teže da čuvam tajnu.
Gorela sam od želje da ustanem i pred svima kažem istinu: „Svi ćete
umreti, a mene će Elohim poštedeti.“
Zašto? Zašto?
Zebnja u pitanju starog Arkahane: „A onda? Šta ćemo onda?“,
zamalo mi je dala hrabrost da to i uradim. Da li je Elohim mogao da
pročita to u mom srcu? Pre nego što sam poklekla pred ludim
porivom, Noadija ustade. Opet puna besa, dobaci:
„Ja znam šta ću.“
Odmerila nas je sve. Lice joj se iskrivilo od prezira. Ada, koja je pala
kraj njenih nogu, pokušala je da je uhvati za ruku.
„Noadija!“
Noadija je odgurnu. Udalji se, odmeri Arkahanu pogledom:
„Hus je u pravu. Znam na šta se spremaš. Kao i uvek: da čekaš i
kukaš. Da čekaš! Da čekaš da se na tebe obruši Elohimov gnev…“
 Od uzrujanosti joj stade knedla u grlu. Glas joj je bio sasvim
promukao, a kroz usta, stisnuta od besa, reči su jedva izlazile.
Posrćući, Ada se uspravi. Moja majka Sela učini isto. Noadija se još
malo udalji od njih.
„Ostavite me, ne prilazite mi! Nećete me sprečiti da uradim ono što
ja hoću. Pridružiću se Jovilu. Priključiću se onima koji su prebegli kod
idolopoklonika.“
Uz čudno cikcak skakutanje, provukla se između nas, plašeći se da
je nečija ruka ne zadrži. Ada povika njeno ime. Međutim, kada Sela
htede da se približi Noadiji, ona je spreči:
„Ne, ne. Pusti je da ode.“
Noadija se zagleda u svoju majku.
„Ako idolopoklonici žele da me uzmu za sluškinju, baš me briga!“,
povika. „Ako žele da me uzmu za robinju, baš me briga! Ja neću ostati
ovde, kao vi, da čekam smrt!“
Okrenu nam leđa i stade da trči ka Enohu.
Presretah pogled koji je Sela uputila Leh-lehi. On blago odmahnu
glavom. Ada, gušeći se od suza, zajeca:
„Dete moje, dete, jadno moje dete!“
Erel dođe da je zagrli i pridruži joj se u plaču. Ada još promrmlja:
„Elohimov gnev se pokrenuo! Počeo je da nam uzima decu!“

Kada je prva sunčeva svetlost počela da boji nebo u žuto, Adi

ponestade strpljenja. Ote se iz Erelinih ruku i potrča ka Enohu.
Videsmo je kako posrče po šljunku i prašini. Moja majka Sela reče:
„Ne možemo da je ostavimo samu.“
Arkahana se složi:
„Pratimo je. Hajde da priđemo Enohu.“
Okrenu se ka Erel:
 „Hus i ostali će sigurno izaći kroz Južnu kapiju, moći ćeš barem da
joj kažeš zbogom.“
Erel uhvati Selu za ruke. Lice joj je bilo tamno, oko očiju je imala
senke.
„Misliš li da treba da pođem za njom? Da učinim isto što i
Noadija?“, upita ona.
„O, Erel, ne znam više šta je dobro, a šta loše“, odgovori moja majka.
„Idi kuda te srce vodi. Elohim nam je sudio i osudio nas. Ko bi drugi
smeo da ti sudi?“
Brzo smo hodali, noćna svađa već je bila zaboravljena. Svako je
želeo da se oprosti od onih koji odlaze.

Stari Arkahana je dobro predvideo. Tek što smo se približili Južnoj

kapiji, Hus se pojavio na čelu begunaca.
Noadija je hodala nekoliko koraka iza njega. Ada joj se pridružila,
držeći rastojanje, ali ne skidajući pogled s nje. Erel je pohitala za njom.
Čuli smo je kako viče:
„Huse! Huse! Oprosti mi! Volela bih da pođem s tobom, ali ne mogu.“
Baci se na kolena, te ponovi:
„Huse! Oprosti mi! Ne mogu!“
Hus je oklevao, samo nekoliko koraka gaje delilo od Erel, već je
ispružio ruke da je podigne. Noadija ga grubo pogura napred.
„Pusti je da plače kad već ne ide s nama.“
Za njima su se, celom dužinom reda, ponavljali isti bolni oproštaji,
ista preklinjanja. Ponegde su se deca hvatala za roditelje, parovi su se
spajali pa se ponovo rastajali. Neki su odustajali od odlaska.
Hus se uspravi, posluša Noadiju, ignorišući Ereline suze i
ubrzavajući korak. Ada se i dalje držala nedaleko od nje. Noadija se
okrenu ka njoj:
 „Majko, priberi se više“, dobaci suvo. „Ili pođi s nama, ili se vrati u
Enoh.“
Ada se sledi od Noadijinog tona. Zatetura se. Ruke joj u vazduhu
potražiše oslonac, kojeg nije bilo. Moja majka Sela pritrča da je pridrži.
Ja odoh da podignem Erel. Ona mi se obisnu o vrat, a telo joj se treslo
od plača.

Nismo sačekali da vidimo kako begunci iz Enoha nestaju u daljini.

Vratili smo se među naše zidine. Ada se više ljuljala nego što je
hodala. Leh-leha je pomogao mojoj majci da je odvedu. Hteli su da je
doprate do njene postelje, ali je ona odbila da uđe u našu zajedničku
sobu. Od pogleda na Noadijinu i Bejurijinu neraspremljenu postelju,
neutešno bi plakala.
„Hoću da idem kod Lameha“, preklinjala je. „Tamo ću moći sve da
prokunem.“
I Erel je odbila da uđe u Husovo dvorište.
„Bolje da sam mrtva.“
Majka Sela pristala je da je primi kod nas. Kada se Erel sklupčala
na moju postelju, majka mi uputi strašan pogled. Pročitala sam joj
misli: Erel može da ostane u njoj koliko god želi. Meni više neće
trebati. Došao je trenutak da krenem. Haos u Enohu dostigao je
vrhunac. Niko me neće videti kako odlazim.
Obuzelo me je tako jako drhtanje da sam počela da cvokoćem
zubima. Bacila sam se Seli u naručje.
„Majko! Nemam hrabrosti. Zašto ne želiš da pođeš sa mnom? Pitaj
Leh-lehu da krene s nama. On poznaje put, umeće da nas brani…“
„Ne, ne, Noema! To bi bilo loše za tebe. Moram da ostanem ovde.
Pramajka Avan nije tako rekla.“
 Međutim, i ona je drhtala. Nije zvučala tako sigurno kako je želela.
Pomilovala me je po obrazima i prošaputala:
„Voljena moja, moja Noema, moramo biti jake. Spremi stvari, ne
gubi vreme. Vidiš, ovde je sve gotovo. Elohimova kazna je počela.
Požuri, molim te. Tvoj odlazak će tako biti lakši.“
Odvojila se od mene, odgurnula me kao što se odguruje iskušenje:
„Požuri“, ponovila je.
Okrenula se pa mi je preko ramena, slomljenog glasa, dobacila da
ide da skuva čaj za Adu.

***

Očiju zamagljenih od suza, naterala sam se da rasklopim ram za

tkanje. Jedva sam uspela. Prsti nisu hteli da me slušaju. Tada sam
začula svoju majku Selu kako doziva:
„Leh-leha! Leh-leha!“
Od njenog prestravljenog glasa izletela sam iz zajedničke sobe. Leh-
leha je već hitao ka Lamehovoj sobi. Potrčah za njim.
Oh, kakav užas tamo zatekoh!
U dnu Lamehove postelje, Ada je ležala sklupčana, čela prislonjenog
na izgaženu zemlju. Pod njom se širila velika bara krvi.
Sela reče Leh-lehi:
„Ne smem da je dodirnem. Ne smem…“
Leh-leha čučnu. Uhvati Adu za ramena. Ona odmah potonu u
njegove ruke. On naglo odstupi, kao da ga je napala neka životinja.
Povrati se pa položi Adu na leđa. Sela vrisnu:
„Ada! Sestro! Šta si to učinila?“
Ada je bila već mrtva, njeno telo već je ostalo bez krvi. Njena
otvorena usta izgledala su kao crna rupa na posivelom licu. Oči su joj
bile uperene ka gredama na plafonu. Ruke su joj bile obavijene oko
drške noža koji sam odmah prepoznala. Moj brat Tovel ga je iskovao
za našeg oca Lameha. Od dana kada ga je dobio, nikad ga nije držao
daleko od postelje.
Svi iz domaćinstva okupili su se iza mene. Soba je bila slabo
osvetljena. Ali dovoljno da vidimo ono što naše oči nikad nisu mogle
ni da zamisle. Niko nije ubio Adu! Niko joj nije oduzeo život! Sama je
to učinila, sopstvenom voljom, bila je istovremeno i ubica i žrtva…

Glas je vrlo brzo obišao grad. Uskoro su preostali stanovnici Enoha

okupirali naše dvorište. Bez reći su gledali kako Sela i Leh-leha izlaze
iz Lamehove sobe, ostavljajući Adin leš za sobom.
Smejući se, čovek se još približi nosaču baklje. Bio je to zaista Jared,
Husov brat. On podiže torbu i zavitla je iz sve snage ka nama. Kada je
pala, dve blede ruke ispadoše iz nje i otkotrljaše se po šljunku.
„To je delo demona, Lamehove žene!“ povika Jared. „Ostatak ćete
naći na Severnom putu, ako se zveri već nisu najele raspadnutog
leša.“
Ada je bila već mrtva, njeno telo već je ostalo bez krvi. Njena
otvorena usta izgledala su kao crna rupa na posivelom licu. Oči su joj
bile uperene ka gredama na plafonu. Ruke su joj bile obavijene oko
drške noža koji sam odmah prepoznala. Moj brat Tovel ga je iskovao
za našeg oca Lameha. Od dana kada ga je dobio, nikad ga nije držao
daleko od postelje.
Svi iz domaćinstva okupili su se iza mene. Soba je bila slabo
osvetljena. Ali dovoljno da vidimo ono što naše oči nikad nisu mogle
ni da zamisle. Niko nije ubio Adu! Niko joj nije oduzeo život! Sama je
to učinila, sopstvenom voljom, bila je istovremeno i ubica i žrtva…
Glas je vrlo brzo obišao grad. Uskoro su preostali stanovnici Enoha
okupirali naše dvorište. Bez reći su gledali kako Sela i Leh-leha izlaze
iz Lamehove sobe, ostavljajući Adin leš za sobom.
 7

Niko se nije usuđivao da progovori. Okupili smo se ispred kuhinje.

Sunce se pelo, senke su se smanjivale, a toplota pojačavala. Niko nije
otvarao usta, pogledi su lutali. Od straha nam se grlo stezalo. Neki su
zurili u nebo i na najmanje kreštanje ptica.
Leh-leha je izgubio samopouzdanje. Pre nego što nam se pridružio,
otišao je na dugo pranje i čišćenje od Adine krvi, kao da se plašio da
će se zaraziti.
Moja majka više nije razmišljala o mom odlasku. Ubijala ju je
pomisao da treba iskopati novu raku, oprati i pripremiti Adino telo,
zapaliti iznova baklje, preneti kamenje i opet provesti noć napolju,
među demonima. Nikako nije mogla da se reši na to.
Kao i uvek posle duže tišine, stari Arkahana je prvi progovorio:
„Da li ovako Elohim želi da nas zbriše?“, upita tiho.
Pitanje ostade bez odgovora. Podiže pogled, zagleda se u nebo i
promrmlja nekoliko nerazumljivih reči. Odjednom, on, stari Arkahana,
kojeg smo oduvek smatrali tako mudrim, opreznim i odmerenim, baci
se na kolena i, lica oblivenog suzama, zamaha rukama ka suncu,
vičući na sav glas:
„Zar ovako, Elohime? Uzimaćeš jednog po jednog, i to našim
sopstvenim rukama?“
 Oh, kakva je tišina usledila! Hladna, vrela, strašna! Nismo smeli više
ni da se pogledamo. Strah, sramota, saosećanje, kukavičluk, sva
osećanja protutnjala su nama.
Jedna žena, godišta moje majke, po imenu Hanina, ustade. Ode da
uzme Arkahanu u naručje, zagrli njegovu staru glavu, stavi je među
svoje grudi i poljubi ga u čelo.
Erel opet dođe k nama. Teško je bilo gledati njeno lepo lice. Reklo bi
se da je u međuvremenu ostarila deset godina. Pogleda moju majku
Selu, pa reče ono što su mnogi mislili:
„Zašto nisam pošla za Husom? Nikad neću zabiti nož u stomak kao
Ada. Ubila bih sina pre nego što se rodi!“
„A što si morala da zatrudniš sa Husom?“ odgovori joj Sela glasom
punim umora i gorčine. „Zar nisam ponavljala da ne treba da dajete
utrobu muškarcima? Ako zatrudniš, razmnožavaš se za prokletstvo.
Sigurno će Elohimov gnev biti još strašniji zbog toga.“
Hanina kroz suze ispolji svoju ljutnju:
„Prokletstvo, kazna, bes, zlo! Jedino se te reći čuju. Pramajka Avan
vratila se da nas prokune, a mi ne znamo zašto. ’Elohimu više ne
trebate! Elohim će vas zbrisati sa zemlje!’ A zašto? Koja je naša greška,
nas žena? Jesmo li mi držale šiljke? Jesmo li gađale lukovima? Jesmo
li izabrale one koji nam dolaze u postelju i one koji se u njoj rađaju?
Koja je naša greška? Zašto nas Elohim tretira kao ništarije? Nek dođe
da nam baci u lice naše grehe!“

Neko vreme u dvorištu se razmišljalo o Hanininim rečima, potom neka

starica ustade. Zvala se Zimra i pre mnogo vremena ostala je bez sina
i muža. Od samoće je postala toliko džangrizava da su je svi
izbegavali. Dok su joj oči plamtele od mržnje, uperi prst ka mojoj
majci Seli:
 „Greška je tvoja, Sela. Tvoj sin Tovel je izlio oružje, tvoj muž Lameh
je hteo rat. Tovelova bronza je probila Kainove grudi. Probila je i
Bejurijine, i njeno dete takođe. Probila je Adine grudi. Greška dolazi od
tebe, Sela. Od tvoje krvi. Ostaje ti samo Noema. I ona će preneti zlo.
Morate da odete iz Enoha da bi nam se zidovi pročistili. Idite pa se
suočite sa Elohimom u pustinji, kao što je i Lameh!“
„Zimra! Stara ludačo! Ućuti više i idi da ispereš usta!“
Arkahana je ustao sav bled.
„Leh-leha ima pravo, svi ludite!“
Sela mu dade znak rukom da se smiri.
„Pusti, Arkahana. Zimra je u pravu. To me već dugo izjeda. Ko će mi
oprostiti ako Elohim neće?“
Lice moje majke zgrčilo se od zamora i očaja. Nisam više mogla da
izdržim. Ustadoh, zajapurenog lica, dok mi je glas drhtao:
„Ono veče kad se vratila, pramajka Avan želela je da razgovara sa
mnom…“
Moja majka Sela skoči na noge:
„Ne, Noema! Ne smeš!“
Arkahana je uhvati za zglob:
„Pa pusti je, Sela! Ćerko, šta ti je pramajka rekla?“
Svi se uprli pogled u mene. Od majčinog pogleda sam se sledila.
„Pramajka mi je objasnila šta će se desiti“, nastavih što sam
staloženije mogla. „Pitala sam je: Zašto? Zašto?“ Odgovorila mi je: „Za
pitanja i odgovore treba ići na zapad. Izaći iz zemlje naidske i doći do
našeg oca Adama i naše majke Eve. Njih treba pitati. Biće srećni što
nas vide i moći ćete da porazgovarate.“
Iz okupljene gomile začuše se povici iznenađenja. Na licu moje
majke očitavalo se olakšanje. A možda i stidljiv osmeh.
 Osmelila sam se:
„Hus je bio u pravu. Zašto bismo ostali u Enohu? Ali ne treba ići kod
idolopoklonika. Hajde da krenemo ka zapadu.“
Stara Zimra odmah povika:
„Ne slušajte tu devojčicu! Ona liči na majku. Ima usta kao zmija.
Želi da nas odvuče iz Enoha i uvali nas u kandže demona!“
Arkahana progunđa:
„Zar se ne stidiš svojih misli, stara ludačo?“
„Ućuti više, Arkahana, Lamehov slugo!“ odgovori Zimra. „Tvoje reči
su samo vazduh.“
Svađa se razbukta. Kada se Zimra malo primiri, Hanina reče:
„Nećemo uspeti. Nikad nismo išli na zapad. Ne poznajemo puteve.
Izgubićemo se.“
„Idolopoklonici će nas uhvatiti i silovati“, dodade Erel. „Nikad
nećemo biti dovoljno jake da se odbranimo.“
„Leh-leha će moći da nas vodi i štiti“, rekoh ja sigurnim glasom.
„Poznaje i pustinju i životinje.“
Leh-leha se nije bunio. Samo mi uputi začuđen pogled.
„A šta ti o tome znaš, Lamehova kćeri?“, upita neko. „Ako su preci i
dalje živi, kako ćeš ih naći?“
Arkahana odgovori umesto mene:
„Elohim će odlučiti o našoj sudbini. Ako je pramajka Avan tako
posavetovala Noemu, zar On ne očekuje da je poslušamo?“
„Otkud ti znaš? Otkud ti znaš?“, opet je gunđala Zimra. „Ponašaš se
prema meni kao da sam luda, a ti, ti hoćeš da nas odvedeš u smrt u
pustinji!“
„Neću te ja odvesti u smrt, zla ženo, već Elohim!“, povika Arkahana.
„A ti možeš da pokušaš da se sakriješ ispod svake tunike, čak i ispod
cigala Enoha: tvoja mržnja tako jako smrdi da će te On uvek pronaći. I
neka je blagosloven!“
 8

Kao i uvek, bilo je potrebno hiljadu grubih i mudrih reći, vikanja

pristalica i gunđanja protivnika, govora onih koji se plaše i
preklinjanja onih koji se nadaju, dok nismo doneli zajedničku odluku.
Ovog puta, međutim, moja majka Sela držala se po strani. Uhvatila
me je za ramena:
„Ostavimo ih da odluče o svojoj sudbini, čerko. Hoćeš li mi pomoći
da pripremim Adu za sahranu? Onda ćemo krenuti.“
Nije više izrekla ni reč. Nijednu primedbu na istinu koju sam
saopštila ni na onu koju sam prećutala. Znala je da nema potrebe. A
možda je i mislila da nam Elohim daje jedinstvenu priliku da odložimo
neumitno. Zagrlismo se osećajući neko čudno olakšanje i radost.
Opet nam se od tuge steglo grlo kada smo čučnule kraj Adinog tela.
Sela pozva Leh-lehu:
„Molim te, izvuci nož iz njenih grudi. Ja ne mogu.“
Erel i Hanina su nam se uskoro priključile. Joanan, Haninin muž,
pomogao je Leh-lehi da napravi nosilo od granja i iskopa raku.
Ankahana, jedan od Arkahaninih sinova, pridruži nam se u
sakupljanju kamenja.
Na moje iznenađenje, dok je sunce dostizalo zenit, samo su još dve
žene htele da nam se pridruže: Hanuku i Damasku, dve sestre, Husove
rođake. One nisu htele da krenu za njim, za razliku od svojih muževa.
Tako nas je, s Arkahanom, bilo desetoro koji smo odlučili da odemo
iz Enoha. Šaka ljudi… Zimrina galama i laži tako su dobro razbuktali
strah i sumnju kod drugih da su radije čekali svoju sudbinu zakopani
u Enohu, proklinjući nas, sve nas iz Lamehove kuće.

Sanjala sam da će svi koji ostaju poći s nama. Sanjala sam da će

Elohim možda u tom jedinstvu videti razlog da ublaži svoju kaznu. Ali
ne. Takav je bio naš narod: neumoran u neslozi i gladan svađe. Strah
od kazne koja je sledila ništa nije promenio.
Leh-leha je naslutio moje razočaranje. Prvi put mi se obratio
blagonaklonim tonom:
„Ne žali ni zbog čega, Selina kćeri. Lakše ćemo preći zemlju naidsku
u malom broju, možeš mi verovati na reč, nego u velikoj grupi, koju će
u pustinji stalno moriti žeđ i glad.“
Kasnije sam shvatila koliko je bio u pravu.
Svakom je rekao da se pripremi za dugačko putovanje. Odlučeno je
da ćemo krenuti u zoru sledećeg dana, posle Adine sahrane.
Arkahana je okupio svoje stado sitne stoke. Napunili smo krčage,
privezati šipke za dva šatora, muški i ženski. Svako je smotao svoj
prekrivač. Stavila sam i svoj ram za tkanje i vunicu. U sumrak smo
skupili sve granje na kojem je Ada počivala. Svakom se na licu videlo
olakšanje što napušta Enoh.
TREĆI DEO

Iskušenja
 1

Hodali smo celih mesec dana. Prvih dana koračali smo ukočeni od
straha. Noću bismo od umora pali u tvrd san, a opet tako lak da smo
se i na najmanju buku budili uz trzaj. Svaki dan je ličio na prethodni.
Kamenje, stene, žbunje, klanci i grebeni na brdima, staze i padine… sve
se činilo sličnim i beskrajnim.
Prošlo je dvadeset dana. U srce nam se uvukla sumnja. Od prašine i
žeđi zadebljali su nam jezici i usne. Da ne bismo trošili snagu, malo
smo razgovarali. Svi smo mislili na Enoh. Koliko god da je bio strašan
život među njegovim zidinama, sada nam je izgledao poželjno. Često
mi je na pamet padao Juval. Nedostajali su mi i on i zvuk njegove
frule. Šta li radi? Zašto nas je napustio? Zašto je mene napustio?
S vremena na vreme, trebalo je pomoći Arkahani, koji se zbog
svojih godina i ćopave noge umarao mnogo brže od nas. Leh-leha ga
je ubedio da ostavi pola svog stada. Pojedine ovce, preslabe i
pregladnele, ozbiljno su nas usporavale. Pratile su nas izdaleka. Đve
noći zaredom zveri su od njih pravile gozbu. Čuli smo ih kako mekeću
od straha i bola iza brda. Arkahana je plakao. Leh-leha mu reče:
„Tvoje životinje nam spašavaju život. Ove zveri su nam bile za
petama već danima. Sad su site i namirene. Sada će radije spavati
nego da nas gone.“
 Šljunkovit put uništavao je potplate na sandalama. Moja majka Sela
pobrinula se da ponese ćup s melemom od bilja i užeglog kozjeg loja,
kojim smo premazivali stopala pre spavanja. U šatoru je smrdelo sve
do jutra.
Uprkos tome, Hanina je rasekla petu o kamen. Nosili smo je četiri
dana na ležaljci napravljenoj od šatorskog platna.
Proganjalo me je obećanje dato pramajci Avan. U glavi sam bez
prestanka tražila opravdanja što sam povela svoje na put kroz
pustinju. Međutim, zar nije trebalo da pokušamo da shvatimo zašto su
svi bili osuđeni Elohimovom voljom? Kakav je bio greh naših predaka
Eve i Adama i zašto su prognani iz Edenskog vrta? Ko zna, možda
ćemo uspeti da poljuljamo Elohimovu surovost?

Na kraju dvadeset prvog dana krčazi nam se skoro isprazniše. Morila

nas je žeđ. Hanuku i Damasku, Husove rođake, obuze ludilo. Stadoše
da urlaju i skaču s tolikom snagom da je izgledalo da će se raspasti.
Mislile su da vide demone i strašne životinje kako reže oko njih. Svaki
kamen, svaki oblutak, sve se pred njima pretvaralo u užasno leglo
zmija i škorpija. Hanuku otrča u pustinju, ispuštajući krike od koje
nam se jeza pela uz kičmu.
Leh-leha i Ankahana, Arkahanin sin, uhvatili su je pre nego što se
bacila s litice. Morali su da joj vežu ruke i noge da bi je doneli do
šatora. Hanina i Sela su izvadile svoje zalihe trava i spravile čorbu s
ono malo vode što je preostalo. Kad su je popile, Hanuku i Damasku
su se smirile. Hanina je predviđala:
„Sutra, kad ustanu, sve će zaboraviti.“
Ankahana reče:
„Baš lepo za njih dve. A u međuvremenu smo ostali bez vode. Sutra,
kad sunce bude visoko, bićemo previše slabi da hodamo. Ako ne
pronađemo neki izvor, umrećemo do mraka. Ili sutradan. Tada ćemo
zažaliti što nismo prepustili Husove rođake njihovom ludilu.“
Kada je završio, svi se zagledaše u Leh-lehu, s nadom da će nam
otkriti postojanje nekog izvora na putu.
Pozvah Elohima u pomoć, ja, jedina osuđena na život. „Elohime,
oprosti mi što Ti tražim da bdiš nad nama…“ Tek sam započela
molitvu, kada začuh Joanana kako pita Leh-lehu:
„Da li bar znaš kuda nas vodiš?“
Leh-leha mirno odgovori:
„Vidiš i sam gde zalazi sunce svake večeri.“
„Pa šta!“, povika Joanan. „Misliš da nema zla tamo gde zalazi
sunce?“ Leh-lehine usne se razvukoše u lukav osmeh:
„Prestani da se opterećuješ, Joanane. A vi, prestanite da se žalite!
Sutra ili prekosutra, imaćete vode koliko vam je volja!“
Svi povikaše. Hteli smo da saznamo nešto više o tome. No Leh-leha
nam okrenu leđa i ode u šator.
„Ima stvari o kojima je bolje ne trošiti reći pre nego što ih vidimo
sopstvenim očima“, promrmlja on.
Joanan se pobuni:
„Ponovo obećanja, laži kako bi nas naterali da idemo ne zna se
gde!“ Varao se.

Prekosutra ujutru bili smo skoro mrtvi od žeđi, a od umora nam je

svaki korak predstavljao mučenje. Obuzimala nas je čak i želja da sve
ostavimo. Da ostavimo šatore i zalihe hrane koje smo vukli iz Enoha
po granju, kao povređene, i da se vratimo. A onda moja majka Sela
više nije mogla da nastavi! Krenula sam da joj pomognem, ali Leh-
leha je bio brži. On, koji nas je sve vreme ohrabrivao od polaska. Uzeo
je moju majku za ruku i pokazao joj neku tačku na horizontu:
 „Gledaj! Tamo, pravo!“
U smeru koji su pokazivale naše senke, u podnožju jedne žućkaste
stene, spazih neku zelenu tačku kako svetluca pod sunčevim zracima.
Po prirodi nepoverljiv, stari Arkahana, oslanjajući se o zdravu nogu,
objavi upozorenje:
„Ne verujte u sve što vam oči pokazuju! To je možda samo
fatamorgana, koju ponekad znaju da naprave pustinjski demoni.
Hodamo, hodamo, a ono što mislimo da nam se približava, samo se
udaljava, pre nego što nestane, jer nikad i nije postojalo u stvarnom
Elohimovom svetu!“
Joanan zgrabi Leh-lehu za rukav:
„Da li je to stvarno? Da li je to ono što si nam obećao?“
Leh-leha ne reče ništa i nastavi da hoda. Uhvatih osmeh ohrabrenja
koji je uputio mojoj majci. Po svemu sudeći, on nije sumnjao u
ostvarivanje svog cilja.
Uprkos nestrpljenju, sporo smo napredovali. Stalno smo morali da
se zaustavljamo da povratimo dah. Jezici su nam bili brašnjavi,
otežali, tako da smo mislili da se gušimo. Krv nam je tukla tako jako u
slepoočnicama da nam se bol širila svuda po telu. Nošenje stvari bilo
je mučenje. Ali zelena tačka se približavala. Nije bežala od nas, kako
se Arkahana pribojavao.
Kada su od odsjaja sunca po kamenju počela da nam gore lica,
između dva treptaja oka više nismo sumnjali da se pred nama
uzdizalo nešto stvarno.
„No ja sve vidim. Niko više u to ne veruje. Nema potrebe da se i
dalje svađate.“
Nisu imale po tri platna, kao pravi šator, već samo jedno, gusto a
savitljivo, spremno da se naduva i na najmanji vetrić. Njegova dva
najduža krila bila su vezana za pokretne štapove, koji su i sami bili
zakačeni za motku zabijenu u trup barke. Ljudi su vešto njima
upravljali koristeći snagu vetra, koji je, izgleda, stalno duvao na reci.
Tako su, polako, barke klizile po površini vode, idući ka mestu na obali
gde ih je dočekivala čitava rulja, uz povike i uzbuđenje. Kad bi stigle
skroz blizu obale, platna bi padala na barku. Muškarci na njima tada
bi zaboli motke u reku, da bi kontrolisali kretanje. Blizu obale skakali
su u vodu, vukli i gurali barke na suvo, gde su ih žene i deca
spopadali. Leh-leha je bic u piavu. Ovde, na obali reke, zvuk se
nadaleko širio. Činilo nam se da su idolopoklonici stajali pokraj nas,
toliko smo jasno mogli da čujemo njihov smeh, povike i nerazumljive
reči njihovog jezika.
 2

Od uzbuđenja smo povratili snagu. Bacili smo štapove za šator, torbe i

vreće. Uprkos iscrpljenosti, odjurili smo ka tamarisima. Senka nas
pokri kao ledeni plašt. Pod našim stopalima, šljunak i prašina
pomešali su se u sitan pesak. Leh-leha nas je odveo do vode. Samo od
pogleda na nju počeli smo da se tresemo i plačemo. Pre nego što smo
uopšte napunili krčage, bacili smo se potrbuške na ravnu obalu, da se
napojimo kao životinje i isprskamo lice i grudi. Kao da smo ponovo
oživeli. Zahvalila sam Elohimu na tome.
Zatim, odjednom, kad nas je trenutna radost prošla, grla prestala da
nam bride, a srca da tuku u grudima, Hanina podiže ruku kao da je
htela da je svi čujemo:
„Slušajte!“
Oko nas su se čuli razni zvukovi. Krici, kokodakanje, režanje,
dozivanje. Šuštanje, slično onom koje prave koralne zmije. Međutim,
na vidiku nije bilo nijedne životinje. Ni na zemlji ni i u vazduhu, ni
pod krošnjama ni među korenjem najvećih stabala, nijedne dlake,
nijednog pera. Čak ni mušice.
Jeza nam prođe niz kičmu. Damasku i Hanuku privukoše noge
grudima. I svi odmah učiniše isto. Istina je da sam zaboravila čak i
svoj krčag pored vode. Zadihani, uzdrhtali, potrčasmo pod upeklim
suncem na rub šume.
Svi, osim Leh-lehe, koji je ostao, ne pomerivši se s mesta kraj
drveća. Joanan viknu:
„Ovo mesto je prokleto!“
Arkahana se složi:
„Ovo je delo demona.“
Leh-leha kao da ih nije čuo. On pokaza na jedno mesto iza sebe.
„Ovde možemo da podignemo šatore“, izjavi mirno. „Ima prijatnog
hlada. Poći ćemo tek kad se odmorimo. Prekosutra ili nakosutra. Ako
nastavimo da se umaramo ovako, nikada nećemo videti Adama i Evu,
naše pretke.“
Hanuku se pobuni:
„Nema šanse! Tamo sve kipi od zla. Osetila sam ga. Bolje da umrem
pod suncem.“
Leh-leha prasnu u smeh:
„Ne širi gluposti, ćerko. Demoni postoje samo u tvojoj glavi. Ne
zaboravi da smo ovde Elohimovom voljom.“
Ankahana ga nije slušao. Podstaknut strahom koji ga nije napuštao,
stade između Husovih rođaka i zamaha pesnicom na Leh-lehu:
„Ko kaže da nisi jedan od njih, od demona?“
„Ankahana!“, ljutito povika moja majka Sela. „Zadrži svoje uvrede za
sebe.“
„Moj sin možda govori istinu“, umeša se Arkahana. „Zašto ti je toliko
stalo da nas zadržiš pod ovim drvećem, Leh-leha?“
„Hajde, starce“, reče Leh-leha strpljivo, „kako ne razumeš? Na
izmaku ste snaga. Sve vas plaši. Treba da se odmorite. Drveće je
otežalo pod urmama, a mi smo gladni. Sveža voda iz jezera očistiće
vas od strahova.“
„Laže“, bila je uporna Damasku. „Moja sestra Hanuku je u pravu.
Neću više ni korak napraviti u ovoj senci.“
„A kako voda može da spere naše strahove?“ dodade Hanina
nepoverIjivo, na ivici suza. „Svud okolo leže životinje u zasedi. Tu su i
idolopoklonici i demoni. Čujem ih, osećam ih!“
Leh-leha više nije ni pokušavao da se prepire niti da ih ubeđuje.
Samo baci pogled ka Seli.
„Neka me oni koji nisu poludeli slede“, reče on zakoračivši u senku
tamarisa.
Moja majka bez oklevanja krenu za njim. I ja krenuh njima za
petama. Erel dođe pored mene i uze me za ruku. Ostalima je trebalo
još neko vreme da odluče.

Leh-leha nas opet odvede do vode. Kada dođosmo do palmi, Erel

iskorači vrisnuvši:
„Noema! Noema! Gledaj…“
Pogledah. I zadrhtah od užasa. Na suprotnoj obali tog neobičnog
jezera, tri krupne životinje sa žućkastom dlakom pile su vodu. Njihovi
jezici pravili su male talase na vodi koji su stizali do nas.
Drugi nam se ubrzo pridružiše. Prvo Hanina vide životinje.
Vrisnuvši, zgrabi za ruku Joanana, svog muža, vukući ga u beg. Ta
galama privuče pažnju životinja. Posmatrale su nas žutim očima.
„Ne činite ništa glupo“, reče Leh-leha mirnim glasom. „Ostanite
mirni.“
Zatim se jedna hijena, visoka i mršava, pojavi iza životinja, između
palminih stabala. Otkaska do vode zaobišavši ih. Povi svoj dugačak i
širok sivi vrat, dok joj široka njuška ne dotače vodu. Živahnim jezikom
pila je pohlepno. Zatim sede, gledajući netremice u nas, kao i zveri.
Gledala je radoznalo, začuđeno, a ne krvoločno.
Ankahana spusti ruku na rame svom ocu.
„Šta se dešava?“, prošaputa. „Nikada zveri ne dozvoljavaju hijeni da
se tako mnogo približi.“
Leh-leha mu odgovori:
„Ništa se ne boj. Gledaj…“
On tad učini nešto sasvim neočekivano. Skinu kožni plašt, odmota
platnenu traku koju je nosio oko vrata da njome pokriva usta i štiti se
od prašine dok smo putovali. Skinu i tuniku. Na kraju se potpuno
razodenu. Sela i Hanina tiho progunđaše u znak protesta. Leh-leha im
odgovori osmehom.
Nag, pod pogledom tri zveri i hijene, on krenu u vodu, koja se
zatalasa kada je ušao do listova. Odjednom uđe ceo. Erel mi zari nokte
u ruku.
„Leh-leha!“, zajecala je.
Pojavi se sekundu kasnije. Glava, ramena i veliki deo grudi izroniše,
kao da ga je voda izbacila iz dubine. Zamaha rukama da se održi na
površini. Na obali zveri ustuknuše nekoliko koraka. Neko vreme
gledaše u Leh-lehu. Voda im je dopirala sve do šapa. Okrenuše se i
kaskajući, bez žurbe, izgubiše se jedna za drugom među palminim
stablima, dok je hijena, prepoznatljiva po ćopanju, nestala u
suprotnom smeru.
Kakav si čudesan svet stvorio, Elohime! – pomislih opet.
Leh-lehin smeh me odvrati od pitanja:
„Jeste li videli? Ove životinje nisu opasne! Nema razloga za strah.
Pridružite mi se! Ova voda je dar od Elohima. Posle toliko dana
hodanja, ništa ne prija kao kupanje!“
 Prvo smo bili nepomični, što od nepoverljivosti, što od straha. Stari
Arkahana zagrme:
„To su čini! Demonske čini!“
No Hanuku već skide tuniku i zatraži od Damasku da joj odveže
pojas, vukući je sa sobom u vodu uz radosne krike. Povikaše još jače
od dodira hladne vode, pre nego što izgubiše ravnotežu. Obe počeše da
se povijaju i zaranjaju kao kamenje bačeno u korpu s vešom.
Leh-leha je baš to i očekivao. Stajao je blizu njih. Pazio je da im
glave ne zarone.
„Ankahana! Pomozi mi!“
Ankahana je gacao po obali, a onda pao i on na zadnjicu i, na
kraju, dohvatio obe sestre, zgrabivši ih za tunike. Otvorenih usta, njih
dve su kašljale i izbacivale vodu i vazduh. Joanan dotrča u pomoć. U
nekoliko koraka, našao se glavom pod vodom. Sva ta pomama, u kojoj
su i jedni i drugi padali, kašljali, klizali se, hvatali jedni za druge, da bi
opet još smešnije padali, naterala nas je na smeh.
Erel me uhvati za tuniku, skinu mi je pre nego što je skinula svoju i
gurnu me u vodu.
„Dođi! Hanina, dođi! I ti takođe, Sela.“
Ubrzo nastade prava igra. Zaista smo se zabavljali, prvi put posle
mnogo vremena. U grudima nam je treperilo od radosti. Samo je stari
Arkahana, koga je bilo sramota, ostao na obali. Voda je sprala sve
naše strahove, kao što je Leh-leha i predvideo.
 3

,
Uveče ispred šatora podignutih pod tamarisima, Leh-leha objasni:
„Prema pričama onih koji su se već otisnuli ka zapadu, ima mnogo
mesta nalik ovome. To su ostaci Edena, kažu. Zato su zveri ovde tako
pitome. Priča se da su, u prvobitnom vrtu, Adam i Eva živeli okruženi
bezbrojnim zverima, potpuno bezbrižni. Tek se posle greha naših
predaka sve promenilo. Elohim ih je proterao i Eden, nekada ogroman,
odjednom se smanjio. Na njegovom mestu ostali su samo pustinja,
šljunak i prašina. Osim na određenim mestima, kao što je ovo. Eden je
tako brzo i silovito uništen da je ostalo samo nekoliko izvora koji idu
duboko u zemlju, kao što je ovaj.“
Mi smo ga slušali kao što deca slušaju priče svojih roditelja, jedući
sočne urme. Okretan kao majmun, Ankahana ih je malo ranije nabrao
na jednoj od velikih palmi. Ali toliko smo zinuli zbog onoga što nam je
Leh-leha pripovedao da su nam one ostale među prstima.
„Šta hoćeš da kažeš?“, upita moja majka Sela. „Da li hoćeš da kažeš
da smo ovde u preostalom delu Edena kakav su poznavali naši preci
pre nego što su iz njega proterani?“
„Da, to hoću da kažem. “
Sve oči se okrenuše ka Arkahani. Od smrti mog oca Lameha, jedino
je on ponešto znao o tome kako je bilo pre nego što je Kain proteran u
zemlju naidsku.
Arkahana je spustio glavu i savio nogu. Malo je oklevao pre nego
što je progovorio i s teškom mukom priznao da je već čuo tu priču.
„Bilo je to davno, kad sam bio mlađi od mog sina Ankahane danas.
Lovci su ušli u Enoh. Došli su iz zemalja sa zapada. Ispričali su sličnu
priču Lamehu. Naravno, Lameh im nije verovao. Lovci su mu rekli: ’Idi
Kainu, svom prapretku. On zna sve o Edenu.’ Lameh je otišao Kainu.
Preneo je šta su lovci ispričali. Kain je potvrdio. Lameh je onda upitao:
’O, pretku, zašto smo onda podigli zidove Enoha ovde gde je život
očajan, a ne u blizini tih edenskih poseda? Život bi nam bio mnogo
lakši.’ Kain mu je odgovorio: ’Elohimova kazna zbog moje greške
zabranjuje to.’ – ’Mogli bismo barem mi, tvoji potomci, da živimo kraj
tih izvora’, bio je uporan Lameh. ’Samo se usudi i poznaćeš Elohimov
gnev’, zaključio je Kain.“
Posle ovih Arkahaninih reči, utonusmo u tišinu, sve dok se
Damasku ne umeša:
„Stari Arkahana, hoćeš da kažeš da će nas Elohim kazniti ako
ostanemo ovde?“
Ove reči nateraše Hanuku u jedak smeh:
„Jadna moja sestro, kako si glupa! Jesi li zaboravila zašto smo
krenuli ka zapadu? Ovde ili tamo, Elohim će te kazniti, i mene takođe.“
Pre nego što je svađa između sestara pokvarila dobro raspoloženje
od kupanja i hlada pod tamarisima, Leh-leha izjavi:
„Arkahana je u pravu. I ja sam čuo šta je Kain rekao Lamehu. Ali
nema razloga za strah. Nismo ovde da podižemo zidove. Sutra ćemo
sebi priuštiti dan odmora uz zahvalnost Elohimu, a prekosutra ćemo
nastaviti put ka precima.“
Probudili smo se sasvim drugačiji. Bilo je na našim licima i u srcima i
pogledima neke staloženosti i blagosti koje dotad nismo poznavali.
Krici i povici svuda oko nas nisu u nama više budili strah.
Nepoverenje nas je napuštalo. Čak se i na Arkahaninim usnama
nazirao osmeh. Čela nam se opustiše. Nismo više morali da se
mrštimo da bismo zaštitili oči od sunca. Zanimalo me je da vidim
životinje koje su nas okruživale. Držale su se van dometa. Samo
jednom ili dvaput opazila sam krzno. Krznenu tačku koja je me je
vrebala i nastala kad sam pokušala da je pronađem.
Cveće je bilo najdivnije. Svuda oko nas, po istom onom putu kojim
smo prethodne večeri došli do vode, sigurni da pod našim stopalima
nema ničeg sem peska, cveće je niklo iz zemlje tokom noći. Bilo je
raznovrsno, izduženo i oblo, široko, tanko, puno i šupljikavo. Svaka
latica bila je drugačije boje. Nismo verovali svojim očima. I povrh
svega, imale su miris kakav nikad ranije nismo osetili. Erel je bila van
sebe od radosti. Upita me:
„Misliš li da možemo da ih uberemo?“
Nisam znala šta da kažem. U istom trenutku, Leh-leha otkinu veliki
cvet i pokloni ga mojoj majci Seli, a Erel ubra drugi, koji joj je bio
nadohvat ruke, i pomirisa ga. Ljudi uzviknuše kad na istom mestu
ponovo niknu savršeno cveće, tako brzo da se nije ni primetilo kako
raste.
U najtoplijem delu dana vratismo se kraj vode. Svi se nakvasiše
mirno, bez stida zbog svoje i tuđe nagosti. Zatim svako ode na svoju
stranu, Leh-leha sa mojom majkom Selom, sestre Damasku i Hanuku s
Ankahanom, Hanina sa svojim mužem Joananom, i tako sve do
sumraka.
 Neko vreme sam slušala kako Erel i Arkahana prizivaju prošlost i
govore o onima koje su voleli. Erel je pričala o Husu i sinu kojeg nosi
u, kako je sama govorila, utrobi koja se jedva zaokruglila. Posmatrala
sam je. Na licu joj se nije očitavala nikakva tuga. Činilo se da je u
potpunosti prihvatila strašnu sudbinu koja ih je čekala, nju i njeno
dete. Arkahana kao da se time više nije opterećivao.
Da li je u tome bila čarolija ovog edenskog poseda? Moć da se
izbriše svest o budućnosti?
Bila sam pošteđena tih čini, ja, koja ću jedina među njima preživeti
Elohimovu kaznu, po proročanstvu pramajke Avan.
Srce mi se steglo od pomisli da u tome ima neke istine. Tuga me
stisla tako jako da su mi, u svem tom miru i sreći oko mene, navrle
suze.
Da ostali ne bi videli, neprimetno ostavih Erel i Arkahanu njihovom
tihom čavrljanju. Odoh do šatora da pronađem konac i vunicu. Sve do
večeri tkala sam tepih, jedva veći od dve ruke. Nije imao nijedan od
motiva uobičajenih za Enoh. Kada ga videše, moja majka i Erel behu
potpuno pometene. Upitaše me:
„Šta je to? Zar nisi mogla da poredaš linije i boje kako treba?“
Nasmejah se.
„Mogla sam“, rekoh im. „Linije i boje su poredane baš kako ja želim.
One su kao sunčeva svetlost na površini vode na ovom edenskom
posedu.“
Hanina nabra čelo i napući usne:
„Nikad nismo videle ništa slično.“
Hanuku reče podrugljivo:
„Noema je u pravu. Dok gledaš njen rad, može ti se zavrteti u glavi
kao kad celog dana gledaš u vodu!“
 Damasku se složila. Nisam se ni bunila ni ljutila. Ali opet me uhvati
želja da im otkrijem tajnu koju sam krila i koja me je toliko gušila. Ne
znam kako sam uspela se oduprem tome.
„Kasnije, kad više ne budemo tu“, samo sam rekla, „pogledaću u
tepih i setiti se ovog mesta i mira koji smo osećali.“
Nisam ni znala koliko sam bila u pravu.

Sutradan ujutru, sklopili smo šatore i nastavili put po prašini i šljunku,

do zemlje naših predaka. Zahvaljujući odmoru, pustili smo korak. Brzo
smo se udaljili. S vremena na vreme bacali smo pogled unazad, ka
velikim tamarisima koje smo ostavili. Uskoro smo morali da skrenemo
desno, da bismo zaobišli tamnožutu liticu kojoj smo se izdaleka divili.
Odjednom Ankahana, koji se još jednom okrenuo, povika:
„Gledajte! Gledajte, više se ništa ne vidi!“
To je bilo tačno. Prigušeno zelenilo tamarisa, skoro crno zelenilo na
palmama, jarko zelenilo edenske zemlje – nestali su. Međutim, otkad
sam ih poslednji put pogledala, protekao je tek kratak trenutak. Nismo
baš toliko daleko odmakli da ne možemo da ih vidimo.
„Čovek bi pomislio da nikada nije ni postojao“, promrmlja
Ankahana. „Kao da smo sanjali. Je li to Eden?“
Damasku izvadi šaku urmi iz vreće i pruži mu ih.
„Vidi, one su stvarne“, reče pometena. „To nije bio san! Jedi,
videćeš…“ Pometena kao i ona, pomislih na svoj tepih. Protekli dani
nisu mogli da se izbrišu. Tkala sam da bih mogla da se prisetim.
Da li je to bila Elohimova volja? Kako su govorili Enohijani: „Čovek
pravi planove, a Elohim se smeje.“
 4

Danas mi se čini da su se iskušenja velikom brzinom obrušila na nas.

Četiri dana smo hodali bez ikakve promene na vidiku. Petog se
horizont promenio. Dizale su se plave senke. Predveče se činilo kao da
su razvodnile sunce pre nego što se zabilo u zemlju. Sutradan i
prekosutra, hodali smo po novoj zemlji, nežnoj pod našim stopalima,
ponegde mekoj i vlažnoj. Prašina i šljunak pretvoriše se u travu. Bilo je
i drveća u okolini. Šume su bile sve više i sve gušće. Prelazili smo čak i
preko potoka. Sitna stoka pasla je u stadima bez nadzora, bez
muškarca ili deteta na vidiku, koji bi ih vodili ili čuvali.
Sledećeg jutra, popeli smo se na jedan greben, zelen od trave.
Odjednom se ispred nas pojavi reka. Leh-leha je nikada pre nije video.
Razdvajala je zemlju na dva dela: s jedne strane su se uzdizali brojni
zidovi kuća i utvrđenja, a s druge se sve do horizonta pružalo zelenilo.
Dugo smo tu ostali, ne mogavši da se pomerimo. Naš pogled nije
mogao da uhvati ceo taj ogromni predeo i nismo mogli da predvidimo
sva iznenađenja koja nas tamo čekaju.
Kada smo se malo povratili, stari Arkahana zaplaka. Vrhom tunike
Sela mu obrisa lice.
„Ne mogu da verujem da me Elohim pušta da vidim Eden“, reče
Arkahana dok su mu suze još jače tekle.
 Leh-leha se nasmeja i odmahnu glavom:
„Ova zelena zemlja nije Eden, već samo zemlja gde žive naši preci.“
„Kako možeš da budeš tako siguran?“, naljuti se Arkahana.
Majka Sela mu odgovori nakon što mi dobaci pogled:
„U noći kada je otišla na Elohimovo nebo, u trenutku rastanka,
pramajka Avan je rekla: ’Idite pravo na zapad i naići ćete na reku.
Pređite reku i doći ćete do mog oca Adama i majke Eve.’“
„Pređite reku!“, povika Joanan. „Pa to je nemoguće! Pogledajte i
sami! Ovo vodeno prostranstvo je preveliko. Nikada nećemo uspeti!“
Niko mu nije protivrečio. Svi smo razmišljali kao Joanan. I po prvi
put otkad smo otišli iz Enoha, ni sam Leh-leha nije imao ni znanja ni
veštine za to.
Nekoliko trenutaka pre bili smo uzbuđeni. Sada smo, slomljeni i
očajni, samo gledali ka horizontu. Arkahana ustade. Pokaza prstom ka
zidinama na obali reke:
„Od umora smo zaglupeli! Naravno da možemo da pređemo reku!
Oni koji žive ovde sigurno znaju kako se to radi“, reče on i nastavi da
hoda a da nas nije ni pogledao. „Hajde da ih pitamo. Ako su dobri
ljudi, možda će nam pomoći.“
Arkahana se varao. Strašno se prevario.

Krenuli smo ka kućama. Njihovi zidovi nisu bili od cigala napravljenih

pod suncem, kao naši u Enohu. Bilo je to samo suvo blato obloženo
oko granja. Krošnje su činile krov. Guste ograde od pruća okruživale
su više okruglih kuća. Sitna stoka i druge životinje trčale su i gegale
se za nama. Žene i muškarci hodali su polugoli, pokriveni samo od
struka naniže tankom tkaninom do zglobova.
Dadoše se u beg čim su na s videli. Da li smo im izgledali toliko
drugačiji od njih? Videli smo da nas krišom gledaju iza ograda, a
zatim i kako se pojavljuju na pragovima kuća, zaštićeni samo
trakastim zavesama umesto vrata. U rukama su držali šipke veće od
sebe. Zatim su uz povike dotrčala deca naoružana kamenicama. Sada
smo se mi razbežali. Posramljeni. Srećom, nisu se mnogo udaljili od
kuća.
Arkahana je bio uporan:
„Hajdemo napred! Napred! Nađimo druge gradove i druge ljude.
Neće svi biti kao ovi.“
Pratili smo reku. Kad smo bili dovoljno blizu da čujemo udaranje
talasa o obalu, obuze nas jeza. Reka je bila još šira nego što smo
mislili! Voda je bila gusta i tamna kao tečna zemlja.
Zašto nas je Elohim doveo čak dovde? Od očaja mi se steglo grlo.
Leh-leha je verovatno shvatio kako se osećam. Čula sam ga kako
gunđa:
„Kad udaramo glavom o zid, dobijamo samo čvoruge.“
Odjednom, Ankahana podiže ruku pokazujući ka reci:
„Gledajte! Gledajte!“
Pokaza nasred reke neku vrstu šiljatog šatora, podignutog na
nečemu što je ličilo na hrpu drveća. Na njemu su se nazirale siluete
ljudi.
„Evo kako prelaze reku!“, povika Leh-leha.
Idući napred, otkrili smo i druge plutajuće šatore, veće i manje. Leh-
leha je na kraju objasnio:
„Nosi ih vetar. Duva na laneno platno kao na žar.“
Arkahana nastavi da hoda sav uzbuđen:
„Šta sam vam rekao? Ovdašnji ljudi će moći da nas posavetuju.“

Došli smo do novog grada. Bio je veći od drugog i imao viši bedem.
Put kojim smo išli vodio je pravo na kapiju, sličnu onoj u Enohu.
Izdaleka smo zapazili muškarce u kožnim odorama, s kopljima i
šiljcima u rukama, koji čuvaju ulaz.
„Ako udaraš po žbunju, isteraćeš zmije iz njega“, promrmlja Joanan.
Usporismo korak. Joanan je na kraju glasno rekao ono što smo svi
mislili: „Neće nas pustiti da uđemo.“
Damasku se istog trena ukoči.
„Ja ne idem dalje. Nema šanse da me opet gađaju kamenjem.“
„Damasku je u pravu“, reče Erel prekrstivši ruke preko stomaka, kao
da želi da zaštiti sina. „Ni ja ne idem dalje.“
Pogledasmo se puni straha i strepnje.
„Ovog puta neće biti kamenja“, reče s pravom Ankahana svom ocu
pokazujući ka stražarima.
No mi smo previse daleko odmakli da bismo se sad povukli. Stražari
su nas već videli. Posmatrali su nas. Mora da im je naša grupica
delovala čudno, kao i naša odeća.
„Ostanite ovde“, reče Arkahana. „Prići ću i reći ću im ko smo.“
„Nemoj da ideš sam!“, povika moja majka Sela. „Idem i ja s tobom.“
Leh-leha pokuša da je zadrži rukom. Ona ga odgurnu i krenu s
Arkahanom.
Dok nam je srce igralo u grudima, gledali smo ih kako mirnim
korakom hodaju ka kapiji. Čim su se približili na pedeset koraka,
stražari uperiše ka njima svoje šiljke i koplja. Arkahana podiže ruke u
znak mira. Stražari povikaše. Iza njih se pojaviše i drugi muškarci s
oružjem. Arkahanin glas odjeknu, preklinjući. Na vrhu zida uspravi se
još neki muškarac. Glava mu je bila prekrivena bronzom i ptičjim
perjem. Uputi nešto nalik naredbi.
Dva čoveka zategoše lukove. Strela fijuknu. Udari o stenu na tri
koraka od starog Arkahane.
 Moja majka Sela ga povuče. Pokret je bio isuviše nagao i
Arkahanina bolesna noga popusti, a on se sruši na zemlju. Stražari
stadoše da se smeju. Damasku i ja potrčasmo ka majci.
Moja majka Sela vrisnu:
„Ne, ne, pa vi ste lude! Idite! Vratite se tamo! Ovi idolopoklonici nas
smatraju demonima!“
Ona podiže Arkahanu. Bila sam blizu pa joj pomogoh. Hodala sam
napred kad začuh neki bolan jauk. Damasku!
Okrenuh se. Videh je kako pade, sa strelom u grudima.
Ukočih se kad Hanuku poče da vrišti, iako je moja majka
ponavljala:
„Trči, Noema! Trči!“
Ne, nisam htela da trčim: htela sam da podignem Damasku. Leh-
lehin stisak me spreči. Bez oklevanja me podiže i odnese kod
Ankahane, koji je držao uplakanu Hanuku. Joanan je već išao ka
mojoj majci, da joj pomogne da dovede natrag starog Arkahanu.
 5

Oh, kakva je to bila galama! Fijukanje i pucketanje strela oko nas!

I dalje mogu da prizovem taj zvuk. Put kojim smo išli pružao se
pravo. S vrha zidina strelci su videli daleko. Leh-leha je konačno
pronašao neku usku stazu levo od puta i poterao nas njome. Bila je to
samo staza u travi, kakvu prave životinje.
Hanuku je vriskala i batrgala se, želeći po svaku cenu da se vrati i
uzme sestrin leš od idolopoklonika.
„Spaliće ga!“, jecala je. „Uprljaće ga! Ne možemo tamo da ga
ostavimo!“ Zaustavili smo se u podnožju nekog brežuljka. Hanina i
Erel su se namučile da smire Hanuku. Leh-leha i Joanan jedva su je
ubedili da je nemoguće vratiti se pod zidine idolopoklonika. Moja
majka Sela bila je i dalje začuđujuće malaksala, dok je Arkahana,
koga je tešio sin Ankahana, klimao glavom jecajući:
„Umrla je mojom krivicom! Oh, jadna devojka! Neka me Elohim
kazni! Umrla je mojom krivicom!“
Htela sam da ga umirim, da ga ubedim u suprotno, ali nisam
uspevala da izustim ni reč. Nije to bila samo posledica straha od koga
sam i dalje drhtala. Nisam mogla da se oduprem mislima: Damasku je
mrtva, a ja sam živa. Hoće li me Elohim ovako štedeti dok bude
istrebljivao sve oko mene?
 Oh, te misli! Uprkos užasu, uprkos sramoti, osećala sam i neko
strašno olakšanje.
Posle svega, Leh-leha izjavi:
„Udaljimo se još. Idolopoklonici mogu poslati ljude da nas traže.“

***

Nastavili smo put. Ubrzo smo se toliko približili reci da se, odjednom,
pojavila u svoj svojoj veličini ispred nas. Travnata obala se tu
završavala kao odsečena. Na nekoliko koraka od nas, talasi su se
neumorno izvijali na površini reke. Neki su se izdizali i cepali uz nagli
pljesak, kao da su hteli da se oslobode. Peli su se do uske trake od
šljunka i crnog peska, koja je okruživala obalu. Svaki put su, nošeni
monstruoznom strujom, za sobom ostavljali penu. Kao pljuvačka
hiljadu zadihanih zveri, nestrpljivih da nas uvuku u rečni ambis.
Ostavši bez daha, sručili smo se na zemlju, tihi i slomljeni, pogleda
uperenog u to plavo-braon prostranstvo, koje nam je donelo očaj.
Toliko smo toga pretrpeli, s toliko toga se suočili, toliko napora
uložili, pokazali toliko upornosti… i završili toliko nemoćni!
„Ovdašnji ljudi ne govore naš jezik“, uzdahnu Arkahana utučen. „Iz
naših usta izlaze glasovi koji njima ne znače ništa.“
„Zato smo mi veoma dobro razumeli da nas ne žele“, primeti Sela i
gorko se osmehnu.
Arkahana je pogleda popreko, kao da nije shvatala ozbiljnost
trenutka.
„Elohim je pronašao vrlo čudan način da nas zbriše sa zemlje: da
nas pogubi ovde, kod idolopoklonika koji ne znaju Njegov jezik!“
„A šta si mislio?“, Sela je i dalje šaljivo odgovarala. „Da će postupati
blago s nama?“
 Stari Arkahana ljutito zacokta jezikom. Podsetio me je na oca
Lameha. Hanuku skoči na noge, vukući za ruku Ankahanu, terajući ga
da i on ustane.
„Dođi!“ povika ona. „Dođi sa mnom, hajdemo kod idolopoklonika!
Tvoj otac je u pravu, nikad nećemo stići na suprotnu obalu reke.“
Hanina ustade:
„Ubiće te čim te spaze!“
Hanuku je grubo odgurnu:
„Otići ću k njima, uzeće me, ali neće spaliti Damasku. Ona neće otići
u idolopokloničke vrtove zla!“
„Neće idolopoklonici odlučivati o sudbini tvoje sestre, već Elohim“,
Arkahana nije mogao da se uzdrži a da ne odgovori.
Hanukuin smeh nam zapara uši:
„A tako ti misliš, ludi starce?“, povika izmenjenim glasom. „Šta
mislite svi vi? Da ćete, kad budete videli naše pretke, biti pošteđeni?
Da će vam Elohim oprostiti? Da će zaboraviti da ste iz Enoha? O, da,
vidim vam to na licima! Zato vi hodate danima kao ludi, bedni
licemeri!“
I pruživši svoje nervozne sitne ruke ka nama, nastavi:
„Ne usuđujete se da kažete, ali mislite na to sve vreme. Osećam to.
Da, osećam! Varate se! Smrt nas prati dan i noć. Nećete joj umaći.
Kada se probudim noću, vidim je kako vreba iz mraka. Na putu je
vidim kako čeka iza stena i drveća. Kažem sebi: ’Doći će, doći će.’ Ne
mogu više da trpim vaš kukavičluk! Baš me briga za prelazak reke!
Uostalom, ne znam ni kako se zove! Bilo da nas Elohim ubije, bilo da
nas idolopoklonici iskasape, šta će to promeniti?“
Hanuku je mahala rukama, van sebe, dok su joj suze ulazile u usta,
gutajući bes i nemoć, padajući u očaj. Ankahana je zagrli.
 „Ne viči tako jako, molim te“, reče joj nežno. „Idolopoklonici će nas
spaziti.“
Ona ga odgurnu.
„Pa šta?“, ponovila je. „Hoću da idem k njima. Ne moraš da pođeš sa
mnom ako nemaš hrabrosti. Idem bez tebe…“
Ankahana je zadrža, nežno joj poljubi slepoočnice. Ona klonu i
brižnu u plač. Bes je splasnuo. Pod Ankahaninim milovanjem, snaga
ju je napuštala. Ona mu se okači oko vrata kao da će je reka odneti.
Erel je, kraj mene, tužno izjavila:
„Hanuku je u pravu. Idem za vama jer, u dubini duše, od našeg
odlaska iz Enoha, ne prođu ni dan ni noć a da ne pomislim da će naši
preci dobiti oproštaj za nas od Elohima! Oh, kako Elohim može da želi
da ubije moje još nerođeno dete? A ja toliko želim da ga vidim kako
izlazi iz mene i živi! Ah, kad bi trebalo umreti da bi ono živelo, to bi
bilo manje strašno. Da, Hanuku je u pravu. Hiljadu puta sam od našeg
odlaska pomislila da bi bolje bilo da sam pošla sa Husom kod
idolopoklonika. Elohim je suroviji od njih. Oni bi me barem uzeli za
robinju!“
Arkahana opet besno zacokta:
„Pa hajdemo onda! Idolopoklonici bi ispekli tvoje novorođenče čim
kroči iz tvoje utrobe. Elohimova kazna nije da umremo od ruku
divljaka ili da im poslužimo kao koža za bubnjeve. Ako smo umorni
od čekanja Njegove kazne, dovoljno je da uđemo u ovu reku. Smrt će
nas brzo sustići!“
„Arkahana“, prošaputa moja majka, „kako se usuđuješ?“
„A zašto se ne bih usuđivao? Ko može da kaže da nas Elohim nije
doveo do ove vode da nas ona ponese u smrt? Istina ti je pred nosom:
Elohim nas ne želi tamo, kod naših predaka. Zašto bi inače postavio
ispred nas ovu brzu vodu?“
Arkahana se zagleda u mene, lukavo se osmehujući.
„Mnogo si naivna, Lamehova kćeri“, prošapta. „Pramajka Avan vam
je dala lažnu nadu, tebi i tvojoj majci Seli. Ona nas je oduvek mrzela,
nas potomke izašle iz njene utrobe. Nikad nam nije želela dobro. Iako
je greh prenet na nas, njeno delo i Kainovo. Strah nas je naterao da
poverujemo njenim lažima, ali ona je znala da nas vodi u još veće zlo.“
Bilo je jače od mene. Sve do tog dana hvalili su moju mirnu i
poslušnu narav. No sad me je obuzeo takav bes da mi je krv ključala
kao nikad dosad.
„Arkahana, ti misliš da znaš, a ne znaš! Pramajka Avan se nije
vratila u Enoh da bi nas prevarila. Ono što je rekla, rekla je jer je
Elohim želeo da to čujemo. Doći će čas uništenja. U to nemojte
sumnjati. Da li će postupati grubo ili blago, to ne znamo. Ali ako
budemo izgovarali takve reči, vređajući pramajku, oproštaj neće doći.“
Arkahana se samo prezrivo nasmeja.
„Premlada si da sudiš, kćeri“, dobaci na kraju. „Što se reči tiče, ti se
iza njih kriješ bolje od ostalih, a pretvaraš se da ne vidiš istinu. Možda
je stara Zimra, tamo u Enohu, bila u pravu. Možda ti i imaš zmijsko
poreklo!“
„Arkahana!“, povika na njega moja majka dižući ruku.
I ja sam bila na nogama i tresla se od besa. Dadoh joj rukom znak
da se uzdrži i povikah:
„A ti, starče, i svi vi, Enohijani, od prvih Kainovih dana u zemlji
naidskoj, zar se i vi ne krijete iza reči da biste izbegli Elohimovu
kaznu? Sve što On uradi, vi preokrenete. Njegova upozorenja
izbegavate. Evo hiljadu godina to traje, a vi i dalje bežite ne znajući
gde vas kukavičluk vodi!“
Od ljutnje mi se krv popela u lice. Obrazi su mi goreli. Budući da su
svi pogledi počivali na meni, kao i zapanjen pogled moje majke Sele,
shvatila sam koliko su bile grube moje reči. Međutim, ništa u meni
nije htelo da ih ublažim, a još manje da se izvinim! Prvi put otkako
smo napustili zidove Enoha, na neki čudan način, bez ikakve sumnje,
verovala sam da ćemo se uskoro naći pred prvom ženom i prvim
muškarcem koje je Elohim stvorio. Ništa nije moglo to da spreči, pa ni
čudovišna reka koja teče pred nama. A naročito ne Arkahanino
kukanje. Bila je to uvek ista, neprekidna, strašna, uzaludna žalopojka
pokolenja iz Enoha, nesposobnih da vide bilo šta drugo sem svog
nezadovoljstva, slabosti i večitog straha od vremena koje dolazi.
Sedoh, spremna da prihvatim prekore. Silno sam se iznenadila kada
sam čula kako Joanan mirnim glasom izjavljuje:
„Noema je u pravu. Kada je pramajka Avan došla kod nas da bi
nam objavila Elohimovu nameru da nas uništi, niko nije ustao i rekao:
Avan laže. Hoće da nas prevari.’ Zašto bismo sada sumnjali u njene
reči: ’Idite ka zapadu, pređite reku, sretnite se sa prvim precima?”'
„Avan to tebi nije rekla”, zagrme Arkahana. „Ni meni, ni bilo kome
drugom sem Seli i Noemi. A ko ovde može da potvrdi da govore
istinu?“
Majka se netremice zagleda u mene. Znala sam šta misli. Stari
Arkahana je bio blizu istine. Nikada pramajka Avan nije tražila da
odem kod njenog oca Adama i majke Eve s ljudima iz Enoha. Ja sam
to predložila iz straha da putujem sama.

Možda bih i priznala zbog stida i kajanja što sam malopre bila tako
besna. Ali Leh-leha je, kao da je primetio da smo se našle u neprilici,
rekao:
„Jeste li već zaboravili na poklon koji nam je Elohim dao na putu?
Mislite li da bi nas primio na edenski posed, gde smo pronašli spokoj i
spasli se od žeđi i umora, da nije želeo da dođemo pred Adama i Evu?
Mislite li da ne vidi i kako se neprekidno svađamo? Mislite li da ne
procenjuje našu upornost i poverenje i da u tome ne vidi nikakav
razlog da nam oprosti?“
Erel se gorko nasmeja:
„Vidiš, Leh-leha, razmišljaš isto kao ja. Nadaš se i kažeš sebi:
’Pokažimo Elohimu da zaslužujemo da budemo pošteđeni.’“
Čela se spustiše, kao i kapci. Buka talasa koji se razbijaju o obalu
nametnu tišinu. Erel se i dalje smejala, dok se njen smeh ne pomeša s
plačem:
„No ja sve vidim. Niko više u to ne veruje. Nema potrebe da se i
dalje svađate.“
Leh-leha se osloni na svoj luk i okrenu se ka njoj:
„Uz prazne reči i suze nikud nećemo stići. Moramo da nađemo
način da pređemo reku. Imali smo snage da pređemo pustu zemlju
naidsku. Pobedićemo i vodu.“
 6

Leh-leha je bio u pravu. I te kako.

U početku smo se zbog iskušenja proživljenih tokom dana i svađe
osećali kao spali s nogu i bez želje da uložimo bilo kakav napor. Samo
su Leh-leha i Joanan odlučili da istraže obalu reke. Očekivali su da
nađu neko tajno mesto gde ćemo moći da razapnemo šatore za
sledeću noć.
Dugo ih nije bilo. Hanina poče da se brine:
„Uhvatili su ih, uhvatili su ih!“, ponavljala je bacajući i nas u brigu.
Senke se izdužiše. Odjednom, začusmo kako neko trči po travi iza
nas. Arkahana i njegov sin zgrabiše motke sa šatora, spremni za
odbranu. Leh-leha i Joanan se pojaviše. Njihova lica bila su napeta od
uzbuđenja, ali odbiše da odgovore na naša pitanja.
„Kasnije, kasnije ćemo objasniti! Sve je u redu!“, ponavljao je
uznemireno Joanan. „Dođite! Požurite!“
Trebalo je u žurbi pokupiti vreće i korpe. Odvukli su nas na obalu
reke. Nismo dugo hodali. Izbijajući iz muljevite obale, dopola
potopljeno, iz vode se uzdizalo ogromno drveće krivih stabala, gustih
krošanja, isprepletano kao zmijsko gnezdo. Pelo se tako visoko da nam
se zavrtelo u glavi kada smo pokušali da ga odmerimo do vrha.
Arkahana i moja majka odstupiše. Leh-leha uze Selu za ruku:
 „To je samo drveće!“, smirivao ju je vodeći nas kroz splet stabala.
Morali smo da hodamo po blatu i vodi da bismo preskočili korenje
veće od ljudi.
„Ničeg se ne plašite“, ponovio je Leh-leha. „To nisu prerušeni
demoni. Joanan i ja smo dugo bili pod njima i ništa nam se nije
desilo.“
„Pa šta?“, promumla Arkahana. „Zar ne znaš da demoni mogu da
budu veoma strpljivi kako bi ulovili u zamku svoj plen?“
Joanan mu pruži komad drveta s kojeg je sastrugao koru.
„Zar ovo nije drvo?“
„Misliš li da bi demoni dozvolili da ih kasapimo?“ dodade Leh-leha
rugajući se. „Pazite da se ne pokažete“, dodade sasvim tiho. „Bez vike.
Bez buke. Voda nosi zvuk daleko.“
Joanan i on primetili su u centru među stablima jedno suvo i
prilično veliko mesto gde možemo svi da stanemo. Zavesa od lišća
skrivala je obalu reke i štitila nas. Kada ju je Joanan pažljivo podigao,
ono što smo otkrili ostavilo nas je bez daha.
Na pet-šest stotina koraka od nas, primetili smo bezbroj tih naprava
za koje smo mislili da su plutajući šatori i kojima smo, mnogo kasnije,
saznali ime – plutajuće barke.

Nisu imale po tri platna, kao pravi šator, već samo jedno, gusto a
savitljivo, spremno da se naduva i na najmanji vetrić. Njegova dva
najduža krila bila su vezana za pokretne štapove, koji su i sami bili
zakačeni za motku zabijenu u trup barke. Ljudi su vešto njima
upravljali koristeći snagu vetra, koji je, izgleda, stalno duvao na reci.
Tako su, polako, barke klizile po površini vode, idući ka mestu na obali
gde ih je dočekivala čitava rulja, uz povike i uzbuđenje. Kad bi stigle
skroz blizu obale, platna bi padala na barku. Muškarci na njima tada
bi zaboli motke u reku, da bi kontrolisali kretanje. Blizu obale skakali
su u vodu, vukli i gurali barke na suvo, gde su ih žene i deca
spopadali. Leh-leha je bic u piavu. Ovde, na obali reke, zvuk se
nadaleko širio. Činilo nam se da su idolopoklonici stajali pokraj nas,
toliko smo jasno mogli da čujemo njihov smeh, povike i nerazumljive
reči njihovog jezika.
„Pogledajte“, prošapta Joanan zadivljen, „dobro pogledajte!“
Zanemevši od iznenađenja i divljenja, gledali smo kako muškarci
izvlače velike korpe sa dna barke. Zaranjali su u njih ruke, da bi ih
potom vadili pune svetlucavih, skakutavih grozdova, bledih i jarkih
kao odsjaj užarenog kamenja.
„Pogledajte“, prošapta Joanan zadivljen, „dobro pogledajte!“
Zanemevši od iznenađenja i divljenja, gledali smo kako muškarci
izvlače velike korpe sa dna barke. Zaranjali su u njih ruke, da bi ih
potom vadili pune svetlucavih, skakutavih grozdova, bledih i jarkih
kao odsjaj užarenog kamenja.
„To su rečne životinje“, objasni tiho Leh-leha. „Idolopoklonici donose
ulov.“
„Ti muškarci su rečni lovci“, dodade Joanan.
Tek kasnije smo, kada smo dopustili da nam se narugaju, naučili
odgovarajuće reči: riba i ribar. No u tom trenutku, oduzetima i bez
daha pred novim svetom, nije nam smetalo što nemamo prave reči za
ono što smo videli.
Kada smo se povratili od toliko novina, Leh-leha i Joanan rekoše:
„Pre zore ćemo preći reku na jednoj barci.“
S teškom mukom smo se uzdržali da ne počnemo da vičemo od
čuđenja.
 „Malopre smo se skroz približili da vidimo kako upravljaju“, objasni
Joanan siguran u sebe. „Platno s barke povija se pod vetrom. Dovoljno
je da ga nagnemo ka levoj ili desnoj ruci, i barka ide u jednom ili
drugom smeru. Znaćemo mi to. I da guramo motkama kako bismo se
približili obali, i to ćemo znati.“
Leh-leha se nasmeja pred našim sumnjičavim pogledima.
„Na kraju krajeva“, reče on, „samo treba da pustimo da nas reka
vodi dok polako prelazimo preko nje. Tako ćemo pre ili kasnije stići do
druge strane, do Zelene obale gde obitavaju naši preci. Pogledajte i
sami, barke su velike. Nas devetoro će bez muke izdržati.“
„Hoćeš li ti da napraviš lopove od nas?“, procedi stari Arkahana.
„Ne viči, spaziće nas zbog tebe!“, naljuti se Joanan.
„Imaš pravo, Arkahana“, reče Leh-leha spustivši jednu ruku na
Joananovo rame. „Da, ukrašćemo barku. Ali idolopoklonici će je naći,
nećemo je odneti do Adama i Eve, obećavam ti. Šta će njima kad nisu
ni idolopoklonici ni rečni lovci?“
Leh-leha je tiho zborio, ali nas nasmeja ironija u njegovom glasu, a
Arkahani je zapušila usta.Možda smo se, takođe, smejali i od
olakšanja. Joanan i Leh-leha delovali su tako sigurni u sebe!
Već smo zamišljali da smo na drugoj obali, da hodamo po zemlji
naših predaka. Elohim je rasporedio razna iskušenja na našem putu,
ali nam je i pružao ruku jer smo umeli da ih izdržimo. U to smo želeli
da verujemo po svaku cenu.
 7

Goreli smo od nestrpljenja. Prvo smo morali da sačekamo noć. Zatim,

nije dolazilo u obzir da podignemo šatore. Potražismo san stisnuti
jedni uz druge. Hanina se dobro setila da se pokrijemo šatorskim
platnom, da bismo se malo spasli od vlage. Ali avaj, kad bismo zaspali,
budili bi nas zvuci s reke ili iz džinovskih krošanja koje su nam služile
kao gnezdo. Strepeli smo da nam se ne približe nevidljive životinje,
koje su se sigurno okupljale oko nas. S vremena na vreme, moglo se
čuti šuštanje. Neko čudno disanje. Neobično šljapkanje među dopola
zaronjenim korenjem, iza kojeg smo potražili zaštitu. Pod plastom
šatorskog platna, svi bismo se uzeli za ruke i cvokotali zubima.
Opasnost bi zatim prolazila. Umor bi nas bacao u kratak težak san,
pre nego što sve krene iznova.
Čim je nebo izgubilo deo svoje tame, Leh-leha nas pozva da
ustanemo. Joanan je sam krenuo kao lučonoša: Leh-leha je hteo da
mu da vremena da nas upozori ako bude opasnosti.
„Hajdemo napred“, naredio je. „Jedni iza drugih, u tišini.“
Uprkos ukočenim udovima, pazili smo da ne pravimo buku. Prešli
smo močvaru, gde je raslo ogromno drveće, pre nego što smo dospeli
na obalu. Tu su ukotvljene barke ličile na usnula čudovišta. Pod našim
donovima više nije bilo ni trave ni blata, samo je škripao šljunak.
Oprezno, kao pravi lovac, s bronzanim sečivom u ruci, Leh-leha bi se
zaustavljao svakih trideset-četrdeset koraka, čučnuo bi, načuljenih
ušiju, a onda bi ustao i ponovo nas vodio napred. Oko nas su se sve
jače čuli zvuci s reke, preteći. Od beskrajnog odsečnog udaranja talasa
na samrti o obalu hvatala nas je jeza. U grudi nam se uvlačio oštar
miris vode.
Joananova silueta uspravi se naglo između dve senke. Kratko se
posavetovao sa Leh-lehom.
„Peta barka će nam najviše odgovarati“, izjavio je. „Velika je.
Srećom, idolopoklonici je nisu odvukli predaleko s reke. Biće lako
vratiti je u vodu.“ Nestrpljivi kao deca koja se spremaju za zabranjenu
igru, povijeni, tihi kao senke, sledili smo Joanana. To je bio naš
poslednji trenutak ludosti.

Izbliza, pod bledom svetlošću zore, barka nam se učini još

veličanstvenijom i strašnijom nego izdaleka. Leh-leha nam nije dao
vremena za izmotavanje. I dalje u tišini, ukrcali smo torbe i šatore na
tu čudnu građevinu na vodi. Gurali smo svi zajedno. Ona se opirala.
Njen trup je rovario po gustom šljunku umesto da klizi preko njega.
Bili smo uporni. Gurali smo i gurali. Odjednom je, bez upozorenja,
zaškripala. Zatresla se pod našim dlanovima, kao životinja besna što
smo je probudili. Sklonili smo ruke. Barka je malo skrenula u stranu.
Izvila se glavna centralna motka.
Joanan i Leh-leha progunđaše tiho:
„Pa gurajte! Gurajte, ne zaustavljajte se!“
Trudili smo se najbolje što smo mogli. Barka se opet uspravi. Sada je
delovala živahno i potpuno razbuđeno. Fini obluci zakrckali su pod
trupom kao i pod našim nogama. Pre ulaska u vodu obala se naglo
spuštala. Naša barka je upala u vodu uz veliki tresak. Voda je udarila
o drvo. Prednji deo se uzdigao tako naglo da smo pali na zemlju kao
pokošeni. Barka je bila samo dopola zaronjena, a već se okretala kako
ju je struja vukla, i odvlačila i drugu polovinu, koja je ostala na obali.
Joanan, Leh-leha i Ankahana prvi skočiše da je zadrže:
„Uskačite!“, povika Joanan ne trudeći se da bude tih.
On pogura Haninu, podiže je i skoro je baci unutra.
„Pa uskačite više, žene!“
To nije bilo lako. Od straha smo se ukočile. Morale smo da uđemo u
brzu ledenu vodu. Od nje su nam se tunike lepile za butine, grizla nas
je za članke. Hanuku veštim pokretom skoči na plovilo, dok sam se ja
zakačila za ivicu. Hanina me uhvati za ruke i povuče iz sve snage.
Osetila sam uz butine i grudi podrhtavanje i pucketanje drveta na
barci. Hanuku zatim zgrabi Erel koja se opirala, bojeći se za svoj
stomak. Hanina i ja uzesmo moju majku Selu za ruku.
„Brzo! Požurite!“ požurivao nas je Leh-leha, zabrinut zbog buke koju
smo pravili.
U jednom trenutku, svi vrisnusmo istovremeno. Barka se zaklima.
Nagnu se čas na jednu, čas na drugu stranu. Naša tela se sudariše sa
gomilom stvari poredanih na dnu. Čuh Leh-lehu kako kaže:
„Neka nam je Elohim u pomoć!“
Barka je već cela bila u vodi. Struja ju je nosila bez milosti. Joanana
i Leh-lehu, koji su uspeli da se zadrže za zadnju ivicu, barka je vukla
po površini vode. Videh kako je Ankahana gurnuo u reku svog oca,
starog Arkahanu. Događaji su se brzo odvijali. Sela uhvati Leh-lehu za
tuniku, da bi ga povukla k nama, dok je Hanina držala Joanana za
dugu kosu.
„Noema, pomozi mi da ga povučem!“ povikala je.
 Uzeh Joanana za ruku i uspesmo da ga vratimo u barku. Čula sam
Hanuku kako viče:
„Ankahana! Ankahana!“
U uzburkanoj vodi videle su se još samo njegova glava i glava
njegovog oca. Od talasa se barka vrtela ukrug. Hanuku je našla neko
dugačko uže od konoplje. Bacila gaje do Ankahane, ali promašila je.
Sad je Leh-leha pokušao. Opet bezuspešno. Barka se udaljavala. Leh-
leha jače zabaci uže. Ovog puta pogodilo je Arkahanu pravo u lice.
Ankahana, koji nije puštao svog oca, zgrabi ga i obmota oko ruke. Uže
se zateže. Leh-leha povuče. Joanan i Hanuku pritekoše mu u pomoć.
Barka se zavrte, naže. Erel povika:
„Dolaze idolopoklonici!“
Videsmo kako jure ka nama. Polugoli, tamne kože pod dnevnim
svetlom.
Ankahana i njegov otac sada su bili sasvim blizu barke. Uhvatismo
Ankahanu. Podigosmo ga i on se skotrlja u barku. Na izmaku snaga,
iskašljavao je vodu.
Plovilo je jurilo nošeno strujom. Idolopoklonici su se dernjali
udarajući nogama po zemlji. Bili su naoružani samo svojim
pesnicama i besom. Tada začusmo Arkahanin glas:
„Pusti mi ruku, Leh-leha! Pusti mi ruku!“
Savivši se preko ivice barke, Leh-leha je s manje ili više uspeha
držao Arkahanu na površini uzburkane reke. Talasi su poskakivali
preko starog čoveka. Izbijajući na površinu, koristio je svu preostalu
snagu da bi odgurnuo Leh-lehine ruke:
„Pusti me! Ne želim da budem lopov! Nije mi stalo da vidim pretke!“
Sada nas je struja grabila najvećom snagom. Barka je igrala čas na
jednu, čas na drugu stranu. Jedan talas je ščepao Arkahanu. Joanan i
moja majka Sela jedva su uhvatile Leh-lehu, koji je uronio u vodu za
njim. Arkahana, kojeg Leh-leha i dalje nije puštao, izroni, dođe do
daha i povika:
„Ostavite me! Ne želim više da čekam Elohimovu kaznu! Ne želim!“
Leh-leha je preklinjao:
„Pomozite mi! Otkinuće mi ruke!“
Joanan požuri da uhvati Arkahanu za ruku. Prekasno. Leh-leha
jauknu od bola i pade ispred nas. Desna ruka mu se crvenela od krvi.
Arkahana mu je zubima napravio ranu na palcu.
Joanan povika:
„Arkahana!“
Ankahana povika:
„Oče! Oče!“
No voda je već prekrila starca.
Glava mu se još na trenutak pojavila, pre nego što je konačno
nestala.
Ostalo nas je samo osmoro.
 8

Dugo smo bili potreseni Arkahaninim nestankom u rečnom crnilu.

Barka se naginjala i okretala prema jačini struje. Više nismo čuli
dozivanja idolopoklonika. Njihove siluete su se udaljavale i više nismo
obraćali pažnju na njih.
Nismo hteli ni da ih gledamo. Ankahana je, dok mu se tunika
cedila, sedeo ne progovarajući, zgrčen už drvo. I dalje su nam u ušima
odjekivale poslednje Arkahanine reči.
Bila sam pod skrhana. Utučena. A šta ako je stari Arkahana bio u
pravu? Zašto bismo čekali Elohimovu kaznu? Zar najgora i
najuzaludnija muka nije ovo čekanje i sva iskušenja koja smo sebi
nametali? Zar ne znamo kakav će biti kraj, koji ništa ne može da
izmeni?
I ne primetivši, dok sam sve vreme delila njihove muke, postala sam
utučena kao i moji saputnici, zaboravivši čak i na obećanje pramajci
Avan! Zar nije govorila da je pružanje ruke sudbini nepogrešiv način
da ublažimo njenu strogost?
Malo kasnije, Erel, koja je stajala na prednjem delu barke, pozva
me:
„Pogledaj kako je lepo!“
 Sunce je počelo da miluje toliko očekivanu obalu. Mogli smo da
vidimo gusto drveće, brda potpuno prekrivena zelenilom, koja su
izgledala kao ukrašena runom.
Tu i tamo sijale su žive jarke boje, ali nismo bili dovoljno blizu da
možemo da uočimo njihov izvor.
„Hajde da se približimo još malo“, reče Erel.
Moja majka i njena prijateljica Hanina se složiše.
„Vreme je da nam pokažete da znate da upravljate ovom barkom
kao što ste nam obećali“, dodadoše smejući se.
Da li je Arkahana već zaboravljen? Kao da je po drugi put umro od
smeha preživelih. Život se nastavljao. Joanan i Leh-leha stadoše
odmah da traže motke i platno za vetar u dnu plovila. Pronađoše
motke. Ali ne i platno. Rečni lovci su ga odneli.
Uhvati nas panika. Svi nastavismo potragu, ali bez nade. Barka se
zaljulja. Zatim se okrenu, prepuštajući bok talasima. Zaljuljasmo se uz
vrisak. Joanan nam naredi da sednemo. Stadosmo da kukamo. Šta da
radimo? Kako da upravljamo barkom kad nas voda nosi sve brže? I
kuda nas to reka vodi?
Kao da je želela da pojača naš strah, površina se još jače uzburka,
vrhovi talasa postaše još belji, njihova boja još snažnija. Dok je sunce
peklo, vetar je jačao. Drvo na barci škripalo je celom dužinom. Čovek
bi pomislio da ga voda neumitno krivi.
„Dosta više! Prestanite uludo da cmizdrite!“ povika moja majka Sela.
„Platna imamo i više nego što nam treba.“
Pokaza ka svitku platna za šator.
„Izdržaće.“
Leh-leha i Joanan pogledali su se s olakšanjem. Odmah su počeli da
kače motke za centralni štap na barci dok smo mi skidali platno s
jednog od dva šatora.
„Preveliko je“, reče moja majka. „Presecimo ga. Od ostatka ćemo
napraviti trake da privežemo platno.“
Hanina zatraži od Leh-lehe lovački nož. Pružio mi ga je držeći
platno na ramenu. Tako se dogodilo. Dok je bio u pokretu, pod težinom
platna, Leh-leha se zaneo u stranu. Zamalo nije pao. Jedan talas nas
je ošamario. Ankahana je skočio da spreči da Leh-leha ne padne u
reku. Tako je naglo to uradio da je platno poletelo ka mom licu. Htela
sam da se sklonim. Činilo mi se da će mi odseći glavu. Bol se obojio u
crveno, pa u crno, crnje od noći. Nestala sam.
 9

Snoviđenjima veruju samo hvatači senki i goniči vetra, govorili su

naši stari. A šta je s glasom iz snova? Neki glas dospeo je do mene
odjednom, ne znam otkud. Bio je to glas moje majke Sele:
„Gledaj! Kapci joj se pomeraju. Napokon se pomeraju!“
Zatim začuh Haninin glas, snažan, gotovo agresivan:
„Noema je živa! Dođite da vidite, ona je živa!“
Sedam se da sam pomislila:
„Zašto se čude što sam živa?“
Posle toga je nastala tama, duboka i tiha. I iznenađujuće blaga.
Kasnije mi je majka rekla da je to potrajalo do narednog dana.
Uprkos oblogama i melemima, kvrga na temenu glave, velika skoro
kao moja pesnica, nije splašnjavala. Majka me je pazila ne skidajući
oči s mene, ali je pri kraju noći zaspala. Kad se probudila, zora je
svitala. Čvoruga na glavi postala je samo tamna rana. Podigla sam
kapke.
Prvo što sam videla nije bilo Selino lice, već svetlost. Neka čudna
svetlost. Da li je to bila Elohimova senka koju su pominjali naši stari?
Prolazila je kroz guste krošnje, pokretne i prozračne, tako da me je
zaslepila. Htela sam da pokrijem oči. Jedva sam podigla ruku. Moja
majka me zaštiti svojom senkom. Videh je. Smešila se.
 „Ćerko moja, ćerko moja“, ponavljala je.
Nasmeših se i ja, pa rekoh:
„Gladna sam. I žedna.“
Sela pozva sve:
„Noema se probudila! Noema se probudila! Može da govori!“
Njen glas mi je parao uši. Zvonilo mi je u glavi od njega. Nisam se
požalila da ne bih pokvarila njenu sreću.
Više nismo bili na plovilu, već ispred kućice od trske okružene
ogromnim drvećem.
Svi su bili tu, oko mene: moja majka Sela, Hanina, Joanan, Leh-leha,
Erel, Hanuku i Ankahana. Svi su se osmehivali.
A pored njih, dvojica stranaca.
Jedan star i veoma visok. Na prvi pogled podsetio me je na mog oca
Lameha pre nego što je oslepeo.
Drugi mlad. Pomislila sam da znam ko je on pa sam zgrabila majku
za tuniku.
Odmah je pogodila kako se osećam, kao i uvek. Pomilovala mi je
čelo. Bilo je tuge i u njenom dodiru i u dubini njenog pogleda. Shvatila
sam da se varam.
U tom mladom neznancu, duge kose boje zalazećeg sunca i duge
brade, mislila sam da sam prepoznala Tovela, voljenog brata.
Sad kad su moje oči bolje videle, a glava prestala da bude toliko
teška, shvatila sam da je taj mladić mnogo podsećao na Tovela, kao
što je stariji ličio na Lameha, ali je bio i mnogo drugačiji. Razlika se
nije očitavala samo u obliku usana i čela ili u pokretima: već u
nečemu što je izbijalo iz njega.

Toliko sam se potresla da nisam mogla ni reč da izgovorim. Čak ni da

uputim pozdrav. Oni su me uporno gledali. Začuđeni, a i uplašeni.
 Iako moja majka Sela nije otvarala usta, predobro sam je poznavala
da ne čujem njene misli: „Zar nije lepa moja ćerka Noema? Da li ste
ikada ovde videli takvu lepotu?“
Bilo mi je neprijatno pa sam odvratila pogled. Na kraju upitah:
„Gde smo? Šta se desilo?“Svi stadoše da pričaju uglas.
Zamalo nisam od udarca pala u reku. Hanina i Hanuku su me
uhvatile, iako mi je glava već zaronila u talase.
„Pomislili smo da si mrtva! Nisi se budila. A ta čvoruga na glavi
primetno se povećavala!“
„Kakav užas! A barka je samo jurila…“
Ispalo je da je veoma komplikovano pričvrstiti naše šatorsko platno
za štap. Rečna struja bila je sve brža. Barka je mogla i da se prevrne.
Leh-leha i Joanan su se trudili da je kontrolišu uranjajući štapove u
vodu. Bilo je uzaludno, a i opasno.
Od sećanja na to mojoj majci krenuše suze:
„A ti se nisi budila!“
Reka se odjednom susrela s još jednom rekom, još većom. Obale su
se udaljile.
„Kakav nas je strah obuzeo! Gde god bismo pogledali, svuda je bila
samo voda! Vodena pustinja! Zatim smo sreli druge barke. Bilo ih je
mnogo.“
„Struja nas je gurala ka njima“, objasni Joanan. „Toliko smo im
prišli da smo mogli da razaznamo lica rečnih lovaca.“
„Ovde ih zovu ribarima“, precizirao je Leh-leha, uputivši pogled
starijem od dvojice neznanaca, koji je ravnodušnog izraza lica slušao
ono što je već znao.
„Videli smo im lica“, nastavio je Joanan pomalo ljutito. „Videli smo i
njih i njihovo iznenađenje. Pitali su se: ’Zašto ovi nisu podigli platno?
Šta im je?’“
„Dobro su shvatali da nismo idolopoklonici kao oni“, prekinu ga
Ankahana, nestrpljiv da što pre dođe do najzanimljivijeg dela. „Kad
smo počeli da im dovikujemo: ’Pomozite nam! Pomozite nam!’, gledali
su nas kao da iz naših usta ne izlazi nikakav zvuk.“
„Naša barka je polako prolazila između njih, a mi smo vikali i
vikali!“ umeša se Hanuku. „Sigurna sam da su nas smatrali
demonima.“
„Dok nas jedan glas nije konačno zapitao na našem jeziku: ’Ko ste
vi? Odakle dolazite?’“
Moja majka Sela pogleda dvojicu neznanaca s poštovanjem, ili bolje
reći, strahopoštovanjem. Stariji se osmehnu. Reče mi blagim glasom:
„Moje ime je Set. Moja majka je Eva, moj otac je Adam, vaši preci.
Ovo je moj sin Noje…“
Jeza me podiđe telom. Rukama sam prigušila vrisak u grlu.
„Bio sam na barci i pecao s NojerrT, pričao je Set, „kada sam čuo
kako neko viče na našem jeziku. Upitao sam: ’Jeste li iz Enoha?’, ali
već sam znao odgovor.“
Ankahana je morao da ga prekine:
„Set nam je rekao da nas je čekao! Znao je da ćemo doći.“
„Ne“, ispravi ga Set. „Ja sam čekao Noemu, Lamehovu ćerku. Eva,
moja majka, rekla mi je jednog dana: ’Sa istoka, gde Kainov greh
vlada u prašini Enoha, doći će jedan od njegovih potomaka. Lako ćeš
je prepoznati. Dočekaj je kako priliči i dovedi je meni.’“

Setov pogled bio je toliko prodoran, a pogled njegovog sina toliko

uporan, da bih volela da sam mogla da okrenem glavu. Samo sam
upitala:
„Jesi li me prepoznao?“
 „Bez po muke.“
„Hoćeš li me odvesti do pretkinje Eve?“
„Čim budeš mogla da hodaš.“
„I njih takođe?“
Pokazah na majku Selu i sve ostale. Dodadoh:
„Bez njih, ja ne bih došla do ovde.“
Set nabra obrve:
„A otkud znaš kad nisi probala?“
U očima njegovog sina Noja videlo se da se zabavlja. Krv mi se
pope u obraze i čelo. Set dodade:
„Nije na meni da sudim o potomcima mog brata Kaina“, reče on. „To
će uraditi Jehova.“
„Jehova?“
„Onaj koga pogrešno zovete Elohim. Koji je izvukao mog oca iz
prašine, koji je pored njega stvorio i moju majku.“
Okrenu se ka Leh-lehi, mojoj majci Seli i drugima:
„Čućete sve to od njih kad već hoćete. Krenućemo čim budete
spremni. Neće to biti dug put.“
Sve vreme dok je on pričao, Noje nije skidao pogled s mene. To mi je
smetalo. Kao opekotina. Hoće li prestati kad začujem njegov glas? –
pitala sam se.
ČETVRTI DEO

Adam i Eva
 1

Set nam reče:

„Samo dan hoda i bićemo kod mog oca Adama. Narednog dana,
doći će i moja majka Eva.“
Tako i bi.
Pre našeg odlaska, Set je odlučio kojim redosledom ćemo hodati.
Trebalo je da ja idem odmah iza njega. Noje, njegov sin, ići će meni za
petama.
„Ovi iz Enoha“, reče Set, „samo neka nas prate.“
Od njegovih reči bi mi neprijatno. Iza ljubaznog glasa, ton mu je bio
hladan i autoritativan. Uopšte nije skrivao prezir koji je osećao prema
„ovima iz Enoha“, kao da nemaju isto poreklo kao on, nego potiču od
poljskih životinja od kojih su nastale zmije. Pogledi mojih saputnika
bili su puni nerazumevanja. Lica su im se zgrčila od poniženja.
Zašto se Set tako ponaša prema njima? Zašto se prema meni
ponaša potpuno drugačije?
Zašto sa mnom govori kao sa članom porodice? Zar nisam i ja
Enohijanka, i pritom ćerka Lamehova, ubice njegovog brata Kaina?
Moja majka Sela uputi mi pogled ohrabrenja. Znala sam šta misli.
Stara Avan joj je rekla da ja nisam kao ostali Enohijani. A ovde, u
zemlji predaka, čekali su da dođem. Moram da idem za Evinim sinom
i da se pokoravam njegovim hirovima. Takva je Elohimova volja.
Budući da sam i dalje oklevala, neko me dodirnu po ruci. Bio je to
Noje. Njegov osmeh bio je protivteža strogosti njegovog oca. Od tog
kratkog dodira krv stade da mi pulsira u slepoočnicama. Jedva sam se
obuzdala da se ne okrenem.
Napokon krenusmo, ostavljajući za sobom kolibu od trske, zašavši u
zelenilo. Nepregledno zelenilo, toliko drugačije od prašine u Enohu! I
ono je toliko prijatno mirisalo da nam je srce zaigralo od radosti.
Povremeno su, takođe, kiselkasti mirisi toliko iritirali naš nos da smo
morali da ga zatvorimo kako nam ne bi krenule suze na oči. Noja je
silno zabavljao taj prizor.
Sve vreme sam želela da zastajem da se divim svim tim biljkama,
cveću, bujnom žbunju koje smo morali na silu da razmičemo da bismo
prošli. No Set je, hodajući kao i svaki čovek te visine, toliko odmakao
da smo morali da trčimo kako ga ne bismo izgubili iz vida.
Moja majka Sela na kraju upita:
„Zašto hodamo tako brzo? O, Sete, mi nismo toliko visoki. Hoćeš li
da se umorimo? Da se izgubimo?“
Set čak nije našao za shodno ni da odgovori. Onda sam ja rekla, ne
bez ljutnje:
„Evin sine, moja majka Sela je u pravu. Hodaš prebrzo i za mene.
Iako jedva čekam da stanem pred tvog oca Adama.“
Ovog puta Set se ukoči. Uradio je to tako naglo da sam ga zamalo
oborila. Okrenuo se da me pogleda. Uperio je pogled u mene.
Pripremila sam se na izliv besa. Ali začudo, na njegovom uskom licu,
širokog čela, grubih crta, videla sam samo neku nelagodnost. Možda
se čak nazirala i nežnost.
 To potraja samo trenutak. Set se vrati na staro. Ponovo dobi
nadmen i prezriv izraz, okrenu se i nastavi da pušta korak ne
odgovorivši mi, kao što nije odgovorio ni mojoj majci.Nastavila sam da
hodam, udarajući rukama po granama da bih izbacila ljutnju, kad
začuh neko kikotanje iza leđa. Okrenuh se, spremna da se okomim na
Nojevo ruganje. Kakva glupost! Svojim saučesničkim smehom nije se
rugao meni, nego svom tvrdoglavom ocu.
I ja počeh da se smejem. Snažno i zarazno. Smeh pređe na moju
majku Selu, pa na Leh-lehu, Joanana i Haninu, Erel i Ankahanu. Na
kraju se i samoj Hanuku, koja je išla opsednuta sećanjima na sestru
Damasku, ote smeh svojstven devojci koja voli da se šali. Kao da je
time neko jednim potezom sklonio teret s naših leđa.
Ispred nas, sudeći po brzom koraku, Set mora da se uvredio. Ali
uzdržao se od toga da svoje besno lice okrene ka nama. Samo je
nastavio da hoda još brže, ostavljajući nas zadihane i primorane na
tišinu.
Što se mene tiće, bila sam očarana glasom njegovog sina. Iako sam
čula samo smeh. Zar se u Enohu ne kaže da se čovek može prepoznati
po smehu? I da, ako se prilikom prvog susreta neznanac dobrodušno
nasmeši, mora biti dobar čovek.
 2

Hodali smo bez zaustavljanja sve dok se sunce nije popelo skroz
visoko. Tada smo izašli iz gustog lišća. Oko nas se ukazao prizor
istovremeno širokog i čudesnog prostranstva. Polja su se pružala
unedogled. Neka su bila tamnozelena, a druga zlatastozelena,
pomešana sa sivom, ponegde i žutom, čak i čistom crvenom, kao krv
novorođenčeta. Dečaci i žene su, bez tunika, skoro nagi, terali stada
krupne stoke. Životinje su bile impozantne, čak i zastrašujuće, nikad
takve nismo videli. Sećam se priča mog oca Lameha o tim čudnim
životinjama koje naseljavaju Edenski vrt.
Napokon, Set dade znak da se odmorimo. Odvede nas do jednog
drveta. U njegovom dnu, poput prstiju neke džinovske ruke, preplitalo
se korenje debelo kao stabla. U blizini su se uzdizali zidovi od cigle,
zagasitije braon boje nego one iz zemlje naidske. Okruživali su
dvorišta u kojima su tumarali sitna stoka i deca. Ispred ulaza niskih
kuća, takođe od cigle, žene su užurbano radile. Ni one nisu nosile
tunike. Dugački laneni pojas obavijao im je struk. Krajevi pojasa bili
su prebačeni preko ramena i nisu im pokrivali čak ni grudi. Neke su
ga obavile oko glave da bi se zaštitile od sunca, što ih je još više
ogoljavalo.
 Među njima se pojavi neki muškarac. Tkanina oko njegovog struka
bila je fina i obojena jarkim bojama. Preko grudi mu je bila prebačena
široka kožna traka. I preko čela i guste kose nosio je kožni povez.
Dotrča do Seta, pokloni se i u znak poštovanja položi dlanove na
zemlju. Ne dižući glavu, izgovori mnoštvo reči na nepoznatom jeziku.
Set mu odgovori na istom jeziku. To se ponovi još tri-četiri puta, dok se
muškarac ne uspravi i okrenu da bi otrčao i nestao iza zidova.
Nijednom ne diže pogled ka nama. U prolazu nešto doviknu ženama i
one se razbežaŠe na sve strane, kao jato ptica koje je spazilo
grabljivicu.

Vratiše se malo kasnije noseći pletene korpe pune hrane, bokala s

mlekom i krčaga s vodom. Ignorišući nas u potpunosti, pažljivo ih
spustiše pred Seta i njegovog sina Noja, koji su sedeli na korenu
velikog drveta.
Set mi pokaza na korpe poredane pred njim:
„Ćerko, uzmi šta ti odgovara od ove hrane.“
Od ljutnje mi srce zalupa. Bez razmišljanja, dobacih mu:
„Ako je ovo samo za mene, ako ovi iz Enoha ne smeju da je taknu,
da li stvarno misliš da ću se najesti pred njima, izgladnelim i
iscrpljenim?“
Ne popuštajući nimalo u svojoj ozbiljnosti i hladnoći, Set pogleda ka
korpama.
„A zašto se ne bi poslužili? Zar tu nema više hrane nego što nam je
potrebno, tebi, mom sinu i meni?“
Noje se opet zakikota. Uhvati moj pogled kao da je želeo da me
podseti da ne treba da sudimo ako ne želimo da nam se sudi. Da li
sam pogrešno procenila Setove reči? Da li sam bila zaslepljena
ljutnjom izazvanom njegovom nadmenošću prema „ovima iz Enoha“?
Zbunjena, uzela sam jednu od korpi i spustila je pred majku Selu.
Odmah zatim, počeli smo da jedemo voće, pogaču i meso, čiji je ukus
našem nepcu dotad bio nepoznat. Obuzelo nas je oduševljenje.
Pomislili smo: „Kakva divota! Eto šta je zemlja pod Elohimovim
pogledom! Oh, kako su srećni oni koji u njoj žive od prvog dana svog
života!“
Naš prošli život u prašini zemlje naidske učini mi se još strašniji i
gorči. Želi li Elohim da nam pokaže čega nas je sve Kainov greh lišio
pre hiljadu teških godina?
Hanukuin vrisak vrati me u realnost:
„Oh, zašto moje sestre Damasku nema više? Kako bi uživala ovde!
Ovog puta nismo samo na nekom edenskom posedu, već u Edenskom
vrtu!“
Set pljesnu rukama i mi poskočismo od njegovog ljutitog tona:
„Ćuti tu, Enohijanka! Vređaš Jehovu! Tvoje neznanje je sramno. Zar
ne znaš da je On uklonio i najmanji trag Edenskog vrta? Zar niste čuli
da je iz njega proterao mog oca Adama i moju majku Evu?“
Hanuku se ne usudi da odgovori. Ostali su ćutali pored nje. Čela
nabranog od besa, Set ustade. Odmeri nas od glave do pete. Na
trenutak se činilo da je plamtećim pogledom hteo da nas pretvori u
prašinu. Pokaza na korpe s hranom:
„Ovo voće koje jedete, grožđe, smokve, po ukusu i lepoti nisu ništa u
poređenju s onima koje je moj otac Adam jeo u Edenskom vrtu. Samo
bi podigao ruku i brao ih kad god bi želeo. Nikada ga nisu mučile žeđ
i glad. Kad bi ga nešto od toga spopalo, samo bi pružio ruku –
smokve i grozdovi padali su mu na dlan. Kada je odlazio među
životinje, nijedna nije frktala na njega i sve su ga smatrale
nadređenim. Zveri su ga gledale kao gazdu. Jehova je Adamu, mom
ocu, dodelio moć nad svim što postoji. Nije morao da lovi. Ako bi mu
se prijelo meso, ponudili bi mu se jagnje ili ovca. Ako bi ožedneo, pod
nogama bi mu se otvarao izvor iz zemlje. Voda u njemu bila je uvek
čista i bistra. Voće se nikad nije kvarilo, niti je bilo prezrelo ili zeleno.
Zima i leto nisu postojali, ni jučerašnji ni sutrašnji dan. Zar ste postali
toliko primitivni? Zar su vas idolopoklonici iz vaše zemlje naidske
toliko iskvarili da više ne znate ni istoriju svojih predaka?“
Set raširi ruke i pokaza sve što nas je od jutra oduševljavalo: polja i
drveće, daleka brda koja su plesala u magli kao latice tek procvetalog
cveta.
„Otvorite oči!“, povikao je. „Ovde vreme uništava sve što postoji.
Nikad mu ništa ne može pobeći. Ni muškarci, ni žene, ni životinje, ni
biljke. Čak ni zemlja po kojoj hodamo! Zar ne vidite? Ovde više nema
ničeg od te savršene lepote koju je Jehova namenio vrtu mog oca
Adama. Ovde moramo da ustanemo pre sunca da riljamo zemlju. Nju
treba navodnjavati. Treba se znojiti i ginuti da bi nam dala roda. Treba
se moliti da bi drvo smokve i loza rodili. A kada su plodovi zreli, i
najmanja greška može ih uništiti: bolest ih stigne i zarazi, kao što
može da odnese novorođenče ili pogodi majčinu utrobu. Kao što zna
da odnese lažova i nitkova da istrule u bestidnosti svog zla.“
Iako nam je Setova ljutnja pomalo otvorila oči, mi, „ovi iz Enoha“,
deca pustinje, suše i prašine, nismo baš uspevali da razumemo užas
koji je opisivao.
Uz novi prezrivi pogled ka mojim saputnicima, nastavio je:
„Po Edenskom vrtu moj otac je hodao kao gospodar svega i sve mu
se sa zadovoljstvom klanjalo. Ovde, kad gonimo stoku, nekad sluša, a
nekad ne, zavisi kakvog je raspoloženja. Frkće. Gluva je za naređenja i
priželjkuje bič. A ume i da se razboli i da propadne. Zapravo, sve ovde
traži napor. Iscrpljujemo se. Tokom dana nas peče sunce, noću se
smrzavamo, od suše propadaju prinosi, a kiša prodire i u najtvrđe
drveće. U Edenskom vrtu nije se znalo ni za vrućinu ni za hladnoću.
Moj otac je koračao bez traga vazduha i neba na svojoj koži. Koži koju
nije trebalo pokrivati, jer je njena savršenost bila nevina i
sveobuhvatna. Dani su bili poput noći, kao što je senka, u svemu, ličila
na sunce, dok se pod jednim zatvaraju kapci, pod drugim se otvaraju.
Ništa nije propadalo s vremenom. Ni biljke nisu znale za godišnja
doba. Ništa nije umiralo, čak ni miševi! I koliko god daleko moj otac
Adam želeo da ode, milost bi svuda vladala. Za zlo se nije znalo. Nije
čak ni postojala reč za to.“
 3

Oh, kako pamtim tišinu koja je nastala posle Setovih reči!

Niko od nas ne prozbori. Čak ni Noje. Bilo je dovoljno teško gledati
Evinog sina obuzetog ljutnjom, videti bes od kojeg mu se napelo
ogromno lice. Videti kako mu pogled gori od gorčine. Kako su mu se
od očaja usne skupile kao sečiva tvrđa od bronze.
Spuštenog čela, posmatrajući više travu ispred sebe nego mene, i
Noje se ukočio kao i ostali. Mislili smo: „Znači, tako je izgledao Eden?
To smo, dakle, izgubili? To su naši preci izgubili?“
Jer nikada nam Lameh nije pričao o Edenu s tolikim žarom i
poletom. Nikada nije znao da nam u glavu usadi toliko lepih slika.
Niti da unese toliko žaljenja.
U tišini, kada više nismo mislili ni na jelo ni na piće, Set ponovo
sede. Prineo je smokvu ustima i dugo je žvakao, kao da je u svom
slatkom soku i dalje sadržala delić izgubljenog savršenstva koje nam
je raspaljivalo maštu.
Upravo je brisao uglove usana krajem tunike kada je Ankahana, na
iznenađenje svih, upitao:
„O, Sete, zašto kažeš da Elohim nije Elohim, već Jehova? Ako su njih
dvojica isto, onda se mogu nazvati istim imenom. Ako nisu, to znači
da ih je dvojica.“
 Kao da Ankahanin glas nije dopro do njegovih ušiju, Set prosu malo
vode u dlan i umi usta.
Tada reče:
„Ko si ti?“
„Ankahana, Arkahanin sin. Moj otac je učio o postanku stvari i
prošlim vremenima od Lameha, potomka tvog brata Kaina. Ono što je
učio, meni je prenosio, da bih i ja podučavao svoje sinove.“
Na poslednjim rečima Ankahanin glas se slomi. Tiho je dodao:
„Nisam računao na Elohimovu odluku. Moj otac je umro i ono čemu
me je naučio umreće takođe.“
Užasno namrštenog lica, Set nagnu mešinu preko ruke i voda
obilato poteče. Činilo se da ga ne dotiče ništa od onoga što je
Ankahana rekao.
„Šta je tvoj otac mogao da vas nauči?“, upitao je konačno prezrivim
tonom, koji nam je već bio poznat. „Zar niste još po rođenju znali za
greh mog brata Kaina, za svu bestidnost koju je pokazao prema
Jehovi? Vi koji nosite njegovu krv?“
Pred Setovim snažnim glasom, Ankahana ostade bez teksta. Evin sin
nas pažljivo osmotri, glumeći iznenađenost i oduševljenje našom
slabošću:
„Mislite da ovde ne znamo za strahote koje ste počinili u Enohu?
Ubistva i ratove vašeg dragog Lameha! Laži i bogohuljenje? Ah, kakvi
ste vi nitkovi!“
Bled da se uplašiš, ali i napet kao ratnik koji se sprema da odapne
strelu, Ankahana odgovori:
„Tvoj brat Kain, eh, Sete, živeo je u Edenskom vrtu s tvojim ocem
Adamom i majkom Evom…“
„I svojim bratom Aveljom“, prekinu ga besno Set.
 „I sestrom Avan, našom pramajkom“, nastavi Ankahana odlučnim
glasom, uprkos uzbuđenju. „Naš prapredak Kain imao je sećanja i
znanja koja tebi moraju biti nepoznata, tebi koji si rođen van Edena.
Sećanja koja je preneo svom sinu Enohu, onome koji je dao ime
našem gradu i svim ostalim pokolenjima. A u tim sećanjima Kain je
oca vašeg oca zvao Elohim, a ne Jehova.“Sigurno je Setova
zapanjenost bila razlog što momentalno nije zapušio Ankahanina usta
nekom zajedljivom opaskom. No kada se, povrativši se od iznenađenja,
spremio da to uradi, Leh-leha ga preduhitri. Siguran u sebe kao i
svaki lovac, s mirnim osmehom na usnama, rekao je:
„O, Sete, razumem tvoju ljutnju što nisi detaljno upoznao
savršenstvo Edenskog vrta kao tvoj otac Adam. No, kazna koju je
Elohim izrekao tvom bratu Kainu tebe ne pogađa. Mi to dobro znamo,
mi koje greh našeg pretka proganja po naidskoj prašini već sedam
pokolenja. A taj Elohimov gnev, kojim danas želi da nas zbriše s lica
zemlje, na tebe se neće obrušiti. Ti nećeš osetiti taj teret. Neće te
dotaći.“
„Šta ti o tome znaš?“, uzviknu Set naglo ustavši. „Šta ti o tome
znaš?“
Leh-leha nevoljno odstupi korak unazad.
„Hajde, ti nisi među ovima iz Enoha “, ipak je uspeo da kaže uz
ironičan osmeh. „Živiš okružen zelenilom, iako će jednog dana umreti,
a ne u prašini, gde život jedva da postoji. Krv ti je čista. Ne nosi u sebi
ni ubistvo ni laž, kao naša.“
Set je dugačkim rukama agresivno zamahao pred Leh-lehom:
„Ah, kakve ste neznalice! Otkud ti znaš šta moja krv nosi? Šta znaš
o kazni koju vam je Jehova namenio? Jesi li siguran da će nas
poštedeti, nas koji smo ostali pod Njegovim okom? O, da, što se tiče
ubistva i laži, mi smo nevini! Kada je nečasna Kainova ruka prosula
krv mog brata Avelja, Jehova još nije udelio mom ocu Adamu želju za
još jednim sinom. O, da, Kainovu gnusnu mrlju ne nosim na rukama…“
Kao da je želeo da nam to i dokaže, okrenu dlanove ka nama.
„No krv moje majke Eve teče u meni kao i očeva!“, dodade drhteći
od besa. „A to je jako bitno Jehovi!“
Uputio mi je zastrašujući pogled. Jeza mi prođe telom od glave do
pete. Uprkos svemu, uspeh da promucam:
„Šta hoćeš da kažeš, o, Sete?“
Usne mu zadrhtaše. Na licu mu se očita kajanje. Uhvatih bolan izraz
na licu njegovog sina Noja. To me je ohrabrilo da ponovim:
„Šta hoćeš da kažeš, o, Sete?“
Ovog puta je spustio pogled i umorno odmahnuo rukom, kao da je
želeo da rastera reči koje je upravo izrekao.
„To ćeš pitanje postaviti mojoj majci Evi, pošto toliko želi da te vidi.
Ona ima odgovore na pitanja.“Okrenu se od mene pa pokaza na moje
saputnike:
„Ko zna gde će se zaustaviti Jehovin gnev kad vas bude video,
okaljane bogohuljenjem?“ progunđa. „Ah, kako ste pokvareni! Još ste
gori nego što sam mislio. Tek ste stigli do naših zidina, a već sejete
razdor!“
Pamtim dobro taj užasan trenutak! Setov bes prema njegovoj majci
Evi unese mi nelagodnost. I da li sam se varala, ili se on i na mene
ljutio? Ali zašto?
Gorela sam od želje da konačno vidim naše pretke i razumem
smisao njegovih oporih reči. Onda me obuze neki nov strah od srdžbe
koja je izjedala Seta. Sećam se da sam pomislila: „Ko zna? Uprkos
ljutnji i nadmenosti, možda ima pravo? Tek smo došli u novu zemlju, a
već se svađamo i izazivamo sukob. Kako bi Elohim mogao da nas
voli?“
Neko vreme nas je zbog te svađe držalo sumorno raspoloženje, bili
smo pometeni i nervozni, nije nam se više ni pilo, ni jelo, ni uživalo u
lepoti koja nas okružuje.
Tada, prvi put, Noje progovori, blagim i umirujućim glasom:
„Jehova je ime onoga koji ne može imati ni ime, ni izgled, niti bilo
šta drugo slično živim bićima i stvarima, koje postoje s nama kroz
vreme. Jer Jehova je Jehova, On je sve i izvor svega, udahnjuje život i
diže sve što živi.“
Njegov glas je tekao kao med po nama, a reči koje je izgovarao
padale su kao melem na naša srca. Smešio se tim vedrim i iskrenim
osmehom koji me je očarao. Upitao je:
„Da li me razumete?“
Bilo bi potpuno uzaludno reći „da“, ili čak klimnuti glavom. Noje je
dodao i ovo:
„U Edenskom vrtu, Adam, otac mog oca, mislio je da je stvoren po
liku Onoga koji ga je izvukao iz prašine. Nazvao ga je Elohim – otac
svega i vrhovni vladar. Onda se desilo šta se desilo. Tada je Adam
rekao: ’Evo me van vrta koji mi je Elohim namenio. I ovde gde me je
bacio, evo kako je, od svih kazni, najgora je ta što mi više ne dopušta
da izgovaram Njegovo ime! Ah, kakve nesreće, ne mogu više da Ga
dozivam! Više me ne čuje! Jedino mi u ustima ostaje zvuk mog daha
kad pokušam da Ga pozovem – Jehova!’“
Noje me pogleda kao da je želeo da mi uhvati misli. Nasmeših mu
se. Onda poskočih, kao i moji saputnici, kada je Set pljesnuo
rukama.Pogleda Noja ogorčeno:
 „Ma ko si ti, Setov sine, da govoriš u ime mog oca Adama? Jesi li
toliko tašt da se šepuriš pred prognanicima iz Enoha? Prepusti mom
ocu Adamu da odluči šta će im reći kad stignu pred njega.“
I bez ijedne dodatne reči izađe iz senke drveta da bi, pod suncem,
nastavio užurbano da hoda.
Krenusmo trčeći za njim. Meštanke su nas posmatrale iz prikrajka.
Očigledno naviknute na Setovo neraspoloženje, požuriše da odnesu
korpe. Videvši Erel, s okruglim stomakom, kako jedva ustaje, pružiše
dva puna krčaga Hanini i mojoj majci Seli, dajući do znanja rukama
da Erel ne sme previše da ožedni niti da se umara prateći našeg
vodiča.
 4

Sve vreme koliko je trajao naš hod, uprkos Setovim optužbama, naša
srca bila su opijena beskrajnim prizorima polja, stoke i drveća. Svađa
pod drvetom bila je skoro zaboravljena.
Začudili smo se kad smo dospeli do neke ogromne reke, slične onoj
koju smo prešli. Prepoznali smo kotrljanje talasa po šljunku, kao i
barke izvađene na obalu.
Joanan nije mogao da suzbije čuđenje:
„Hoćemo li se vratiti odakle smo došli?“
„Naravno da nećemo!“ povika Set. „Zar nisi primetio da hodamo ka
zapadu? Reka na kojoj sam vas našao ostala je iza nas. Ova je njen
brat. Ona u kojoj ste se zamalo udavili zove se Sion. Ova se zove Geon.
Moj otac Adam kaže da su u savršeno doba ove dve reke okruživale
Eden. Danas, ako hodamo četiri dana ka jugu, videćemo kako se Sion i
Geon spajaju da bi stvorili još veličanstveniju reku. Ako idemo njenom
obalom još mesec dana, videćemo kako joj se pridružuje još jedna
reka. E nju zovemo Eufrat. Ako hodamo pola života ka severu,
nailazimo na još jednu. Toliko široku da zemlje više nema i ne vidi se
suprotna obala. Ona se zove Tigar. Između te četiri reke Jehova je
smestio Eden.“
Joanan mu ponizno zahvali na objašnjenju. Set uzdahnu:
 „Danas su Sion, koji vas je nosio, opustošili idolopoklonici. Ulov je
slab, ribe male, nejestive. Imaju više kostiju nego mesa. Ovde je Geon
čist. Ovde ne možemo da gurnemo barku u vodu a da Jehova to ne
vidi. Kad On to hoće, vraćamo se sa korpama punim masne ribe.“
„Zašto si onda“, upita neoprezno Joanan, „bio na reći koju su
idolopoklonici opustošili?“
Setov glas oboji se ironijom:
„Jehova me je poslao da mi pokaže koliko je ulov slab. Što se i
desilo, pošto sam našao vas, Enohijane, uznemirene i nemoćne.“

Nedaleko od obale pojavio se ispred nas dugački zid od cigle.

Okruživao je razbacane kuće, što je, izgleda, bio običaj u toj zemlji.
Kad smo bili udaljeni ne više od dva strelometa, odjeknu ovnujski rog.
Pojaviše se žene i deca. Shvatili smo da smo stigli.
Set posla sina Noja ispred nas. Sačeka da on okupi sve u jednom
dvorištu pa nas odvede tamo.
Čim smo kročili u dvorište, osetih kako me nešto steže za gušu. S
tolikim sam nestrpljenjem očekivala taj trenutak! Sanjala sam da
vidim nasmejana lica koja nas dočekuju!
A dogodilo se potpuno suprotno.
Zavladala je tišina. I praznina.
Nije bilo ni osmeha, ni reči dobrodošlice. Izgleda da je i Noje nestao
s onima koje je obavestio o našem dolasku.
Set odvede „ove iz Enoha“ u neku nisku prostoriju sa strane, koja je
služila kao magacin. Pod je bio prekriven trunjem lucerke i ostacima
ćupova. U jednom ćošku visila je sušena riba. Smrdela je.
Leh-leha promrmlja nešto uz gađenje i udalji se od praga. Joanan
viknu: „Hoće da spavamo unutra? To je isto kao da su nas bacili u
kanal!“
 „Nemoguće“, dodade Erel približivši se. „Ispovraćala bih i sina koga
nosim.“
Na nekoliko koraka od njih, Set ih je posmatrao bez reči.Pocrvenevši
od ljutnje, moja majka Sela okrenula se ka njemu:
„Neka te bude sram tvoje gostoljubivosti, Adamov sine. Voliš da nas
ponižavaš, ali ti nisi ni Elohim ni Jehova! Dakle, s kojim pravom
prisvajaš vlast? Došli smo sasvim ponizno. A ti si oličenje arogancije.
Čuvaj se, Elohim će ti suditi!“
„Lamehova ženo, operi usta! Ovde ne vrediš više od idolopoklonika.
Ima hiljadu godina kako više niste Jehovini sinovi i kćeri! Ako vam
Setovo dvorište ne odgovara, prođite moje zidove. Idite da spavate na
šljunku na obali Geona. On će vam biti dovoljno mek. Ovde vas niko
neće žaliti.“
„Ima pravo“, povika Joanan vukući Haninu. „Pratite nas. Nećemo
ovde da ostanemo ni tren više. Šta nam vredi da slušamo Kainovog
brata? Ne, njegove ruke nisu prekrivene ubilačkom krvlju. No njegov
je jezik, iako ga je stvorila Eva, naša majka, natopljen mržnjom! Mi,
preostali Enohijani, ne želimo više da ga slušamo!“
Nastade pometnja, svi su skupljali zavežljaje sa stvarima. Htedoh da
krenem za njima. Set dotrča k meni:
„Ne, ti ostaješ ovde!“
Učini mi se da mi preti. Sklonih se iza Leh-lehe, koji odmah podiže
luk. Pre nego što je uopšte uspeo da zategne kanap, Set mu ga izbi iz
ruku.
„Neka! Toga nema ovde. Više nisi u zemlji naidskoj!“
Moja majka Sela me je gurala i grlila u isto vreme:
„Noema! Set je u pravu. Idi s njim. Obećala si pramajci Avan…“
Joanan povika:
 „Šta kažeš?“
Hanina upita:
„Sela! Šta si to krila od nas?“
„Po čemu si ti drugačija od ostalih?“, upita me Ankahana dok su
mu se usne grčile od ljutnje.
Zaboravljajući na Seta, okrenuli su se protiv nas.
Moja majka Sela ih udalji.
„Hajdemo odavde“, rekla je. „Hajdemo, i objasniću vam.“
Hanina se nacrta preda mnom:
„Otkako smo u Setovoj zemlji, ponašaš se kao da nam više ne
pripadaš, Noema.“Otvorih usta da odgovorim, ali Set je odgurnu:
„Dosta! Izlazi iz mog dvorišta, idi s ostalima. Idi da čuješ šta će ti
njena majka ispričati.“
Dodao je uz mali kikot:
„A ako te može obasuti lažima, kao njen muž Lameh, sigurno će to i
uraditi.“

Moji saputnici se okrenuše da mi dobace pogled pun prekora i

nerazumevanja, a zatim nestadoše iza zida, preko koga ja nisam
mogla.
Drhtala sam. Odjednom mi se želudac stegao od straha i samoće.
„Da li ovako žive ljudi iz Edena?“, promrmljala sam.
„Oni koji su iz njega proterani“, ispravi me Noje.
Set me pogura:
„Dođi. Čeka te soba, svideće ti se.“
Noseći torbu i zavežljaj sa stvarima, krenuh za njim. Osetila sam
tuđe poglede na sebi. Svuda unaokolo, na pragovima kuća, žene su
pažljivo motrile na mene. Spuštale bi pogled i krile lice rukama čim
bih ih pogledala. Odmah zatim sklanjale bi prste da bi me još gledale,
s osmehom na usnama, neke su se čak i glasno smejale, bez poruge i
podsmeha. Baš suprotno, pomislila sam da sam u njima osetila i strah,
i još čudnije, neku vrstu poštovanja pomešanog s radošću.
Bilo mi je neprijatno pa stadoh očekujući da mi priđu, da mogu da
im se obratim. Odmah se oglasi Set:
„Dosta! Nemoj da mi kvariš žene i ćerke!“
Stajao je pred malenom kolibom s tek napravljenim krovom od
trske. Ulaz je bio tako nizak da on sa svojom impozantnom figurom
nikada ne bi mogao da prođe.
Podigao je zastor:
„Uđi!“, naredio je.
Samo što sam napravila dva koraka, uronih u tamu.
„Čekaj u ovoj sobi. Ne izlazi. Doći će po tebe.“
Oči mi se navikoše na polutamu. Spazila sam usku postelju i
stoličicu. Spustih torbu i zavežljaj na zemlju i ostah da stojim
osluškujući zvuke napolju. Činilo mi se čujem šaputanje, prigušen
smeh. Pažljivo, oprezno, malo pomerih zastor. Setove supruge i ćerke
stajale su na dvadeset koraka odatle. Posmatrale su me s velikim
uzbuđenjem, kao da nisu mogle da poveruju da sam tu. Jedna od njih
opazi kad sam lagano pomerila zastor. Vrisnu, pokri lic e i otrča.
Ostale je slediše smejući se. Ništa mi nije bilo jasno u tom čudnom
ponašanju. Nisam osećala nikakvu pretnju, ali se spustih na postelju
sa suzama u očima i plačem zaglavljenim u grlu, odjednom strašno
umorna.
 5

Nisam dugo grcala nad svojom sudbinom.

„Noema!“
Bio je to Noje.
„Noema!“
Ustadoh i razmaknuh zastor. Bio je sam. Ne videh ni njegovog oca
Seta ni neku od ćerki ili žena iza njega. Nije rekao ništa o mojim
crvenim očima i umornom licu. Nasmešio se. To me je malo
oraspoložilo. Svojom nežnom rukom pokazao je na crvenilo zalaska
sunca.
„Deda Adam bi voleo da te vidi pre mraka.“
Zadrhtah. Zvučalo je tako jednostavno kad on izgovara! No ja sam
oklevala, izgubljena.
„Nemaš čega da se plašiš“, reče blago. „Jedva čeka da te vidi.“
Još jače se nasmeši. Pogled mu opet poprimi taj vragolasti sjaj koji
mi se toliko dopadao.
„A i njega je zanimljivo videti“, dodade.
Sledila sam ga do kraja dvorišta na suprotnom kraju od kapije kroz
koju smo ušli. Tu je zid od cigle bio naročito visok. Iza njega su se
videli vrhovi gustih krošnji. Kapija na zidu bila je od teškog drveta pa
sam morala da pomognem Noju da je odgurne.
 Kada se otvorila, sledila sam se od iznenađenja. Preda mnom je bilo
mnoštvo drveća i cveća, isprepletani kao niti moje vunice. To me
podseti na predivan deo Edenskog vrta, koji nas je spasao od umora
kad smo hodali kroz pustinju. Osim što je ovde sve bilo preuveličano.
„Deda Adam je sam zasadio ovaj vrt“, objasni Noje.
„On živi ovde?“, upitah kao neka glupača. „Ali mora da se guši!“
Noje se tiho nasmeja.
„Pitačeš ga i sama. Dođi.“
Uze me za ruku. Zadrhtah od dodira njegovog dlana, toliko
opčinjena da na trenutak više nisam znala šta me više oduševljava –
vrt ili Nojeva ruka, koja me nežno pritiska.
Odvede me do jednog od velikih stabala. Lijane i grane teške od
cveća, ponegde prekrivene i trnjem, bile su tako zamršene da je
izgledalo da se ne može proći. Međutim, Noje je samo malo pomerio
zastor od bilja i pojavila se uzana staza. Poslednja svetlost dana
prekrivala ju je senkom. Načinismo nekoliko koraka. Odjednom,
sasvim blizu, začuh zvuk reke. Noje zazvižda na čudan način. 1 dalje
me držeći za ruku, podiže grančicu sa cvećem toliko opojnog mirisa
da sam se oduzela. Sada smo se našli na rubu polja koje se završavalo
šljunkovitom obalom Geona.
Tada sam ga ugledala. Zaslepljena purpurnom sunčevom svetlošću,
u početku sam samo videla njegovu visoku vitku figuru prekrivenu
tunikom.
„Ah, evo i tebe napokon!“, dobacio mi je.
Glas mi se učinio poznatim. Podsećao je na glas mog oca Lameha.
Približio se neobično lakim korakom.
Granje se zatreslo. Set je izronio iz zavese.
„U pravu si, sine“, reče mu Adam. „Prevarili bismo se.“
 Okrenuo se da bi me bolje video u svetlosti dana na izdisaju.
Pogledala sam njegovo lice. Možda sam uzviknula ili pokrila rukom
usta, ne sećam se više.
Bila sam zapanjena. Uprkos staračkom glasu koji sam upravo čula,
Adam je izgledao kao da je jedva nešto stariji od Noja.
A kada je Set stao pored njega, još više sam se iznenadila: otac i sin
mnogo su ličili. Iako je delovalo da je otac mlađi od sina.
Adam se šeretski nasmešio i dobacio Noju saučesnički pogled:
„Nisi joj ništa rekao? Dobro je.“
Izgledalo je kao da ih moja zapanjenost obojicu zabavlja. To nije
važilo za Seta, koji je zadržao isti nabusiti izraz lica koji nije skidao još
od jutra.
„Izgled je jedno, a istina sasvim drugo“, reče mi. „To ste barem
naučili u Enohu?“
I da sam htela, ne bih pronašla snage da mu odgovorim. Adam se
složi sa Setovom opaskom. Nežno je položio ruku na njegovo rame.
„U pravu si, sine“, reče on svojim neobičnom glasom. „Ali umeš
često da zaboraviš da Jehova voli da se zabavlja s nama. Jehova je
igrač, oduvek je bio.“
Priđe mi da me dotakne, pogleda me u oči, zagleda mi se u kožu.
„Evo i tebe, Lamehova kćeri, potomkinjo mog sina Kaina. Tvoje
prisustvo unosi život u moje staračke godine.“
„Avaj, oče“, reče Set, „nije sama došla. U društvu je svoje majke i još
nekoliko prognanih iz Enoha.“
Adam nabra obrve i namršti lepo lice.
„Zaista? Došli su ovde, kod nas?“
I kao da je bio na ivici besa, upita me:
 „A što si ih dovela kod mene? To nikako nije ono što je Jehova
tražio da uradiš!“
Nisam mogla da odgovorim: glas nije hteo da izađe iz mojih usta.
„Budi bez brige“, ohrabri me sasvim tiho Noje. „Odgovori deda
Adamu.“
„Plašila sam se da sama pređem pustinju“, procedih. „Od životinja i
idolopoklonika.“
„Ah, da“, složi se Adam, „da, divlje životinje! To je prihvatljiv razlog.
Treba se paziti divljih životinja.“
Zakikotao se kao Noje, možda samo malo podmuklije. Zatim se,
iznenadno kao što se i pojavio, smeh povukao i ustupio mesto preziru:
„Ne, kad bolje razmislim, to nipošto nije dobar odgovor. Ako ti
Jehova kaže: ’Idi tu ili tamo’, ti ideš i ne brineš o divljim životinjama,
gladi i žeđi. Jer Jehova brine za naše potrebe. Zar se to u Enohu ne
zna?“
Da li su se od tog Adamovog smeha, ili grimase, ili od prezira,
razvukle Setove usne? Pomislih na majku Selu, na Erel, Hanuku, sve
svoje saputnike koje je Set ostavio na obali reke. Taj odgovor mi se
učini nepravednim i neprikladnim.
„Ne, ne zna se, jer tokom ovih hiljadu godina, Elohim nikada nije
okrenuo lice ka zemlji naidskoj“, odgovorih.
Na moj odgovor Adam podiže obrve. Videla sam na Setovom licu
želju da me ućutka. Brzo sam dodala:
„O, oče naših očeva, moji saputnici nisu krenuli samo iz želje da me
zaštite na putu. I vrlo dobro znaju kakva ih kazna čeka. Pramajka
Avan nije sakrila ništa od nas. No pre nego što budu kažnjeni, voleli bi
da iz tvojih usta čuju, o, Adame, razlog zbog kojeg vas je Elohim
izbacio iz Edena, tebe i Evu, našu pramajku.“
 Adam je menjao boju u licu sve vreme dok sam pričala! Senka mu
se širila licem i nije imala nikakve veze s onom koja je sada
prekrivala nebo bez sunca. Adam je i dalje imao mladalački izgled. No,
njegovim usnama, očima i čelom raširio se odjednom isti ledeni bes i
nepoverenje puno prezira, koji su stalno bili na Setovom licu.
„Stvarno!“ povika. „To oni žele? Nije im dovoljno što su potomci
Kaina, ubice mog sina Avelja?“
Ni danas ne znam otkud mi hrabrosti da mu odgovorim:
„U Enohu kažu da Kain ne bi počinio takvu grešku da nije izbačen
iz Edenskog vrta. S tobom, o, Adame.“
„Ma stvarno? Stvarno? Znači, to se priča u Enohu!“
Adam je vikao. Njegov starački glas postao je hrapav od ljutnje.
Mahao je rukama kao da su ga napadali insekti. Povika još jače:
„A Kainova majka? Njegova majka nije izbačena iz Edena?“
„Oče“, umeša se Set blagim glasom. „Oče, ne slušaj ovu devojku!“
Položio je ruku na Adamovu da bi ga smirio, a ovaj sačeka neko
vreme trudeći se da diše i da se smiri pre nego što progunđa:
„Imao si pravo, sine. Ovi iz Enoha su stvarno došli da mi ogade
poslednje dane. I ova devojka je stvarno poput njih!“
Okrenu se ka meni i dodade, besnog i prezrivog izraza lica:
„Adam ne odgovara na pitanja onih iz Enoha. Ako hoćeš da znaš,
obrati se onoj koja zna. Svideče joj se, kao i tebi. Bez sumnje. Imate i vi
to u krvi, vi ostale žene. Ona će imati odgovore.“
Nasmeja se podrugljivo tražeći da se Set složi s njim:
„Ko zna bolje od nje razlog zbog kojeg nas je Jehova proterao iz
Edena?“ Okrećući se, dobaci Noju:
„Idi! Vodi ovu devojku iz mog vrta. Dosta sam video.“
 6

Noje posluša. Vratismo se bez reči u dvorište njegovog oca, pažljivo

zatvorivši za sobom kapiju Adamovog vrta. Baklje su gorele u blizini
kuhinja. Žene su vredno radile. Noje ne nađe za shodno da me uhvati
za ruku kako bi me odveo natrag u kolibu gde me je Set držao.
Dok sam pomerala zastor, reče mi:
„Neka te ne ljute reči našeg pretka Adama. Uprkos izgledu, on je
toliko star da brzo padne u vatru, čim mu se pomenu Edenski vrt i
greška zbog koje je iz njega proteran. Misli da je potpuno nevin. Dok
ne klekne pred Jehovom, neće priznati svoj deo krivice. Za njega je
kriva jedino Eva.“
Jedva sam mu videla lice. Iskrenost u njegovim rečima, odlučnost u
glasu, ohrabriše me da upitam:
„Da li me Set toliko mrzi zato što želim da se pojavim pred Evom,
njegovom majkom?“
Dobro poznat, Nojev neodoljiv kikot odjeknu u tami:
„Da. Zbog toga i zbog drugog. Sutra će ti biti jasnije raspoloženje
mog oca.“
Pustio je da prođe neko vreme pre nego što je ozbiljnijim tonom
dodao:
 „Deda Adam i Set se vole svim srcem. Ponekad mi se desi da
pomislim da se toliko dopadaju jedan drugom da im je žao što žive u
različitim telima.“
Po njegovom tonu rekla bih da to nije odobravao, ali se nisam
usudila da ga pitam, kao što nisam smela da ga pitam ni za ono što
me je najviše mučilo. Da li zna šta mi je stara Avan prorekla? Da će
me Elohim poštedeti u času strašnog suda? Izgleda da su Set i Adam
znali sve, a naročito šta će se desiti „onima iz Enoha“.
Učini mi se da osetih kako me je pomilovao po ruci. Blagim glasom,
koji me je na neki čudan način uznemiravao, Noje mi reče i ovo:
„Sada se odmori i mirno spavaj. Naša majka Eva voli da ustaje u
zoru.“
„Znači, tačno je“, prošaputah. „Videću je, baš kako mi je tvoj otac Set
obećao?“
„Obećanje ne dolazi od moga oca“, prošapta Noje. „Zahvali Jehovi za
brigu s kojom se stara o tebi, i san će brzo doći.“
I bez ijedne dodatne reči, ode.

Reči koje sam čula izazvale su haos u meni. Vrtelo mi se u glavi.

Predeli, lica koja sam srela tokom tog neverovatnog dana, nisu mi
izbijali iz misli. Ne znam koliko sam vremena ležala na postelji, iznova
proživljavajući te događaje, previše burne za moje srce.
Odjednom začuh lupu nogu po zemlji i neko šaputanje iza zastora.
Odmah pomislih na našu majku Evu. Da li je već tu?
Skočih da razmaknem zavesu. Noć je bila suviše mračna da bih
videla. Svom težinom se spustila na dvorište. Zvezde su kracima
osvetljavale nebo bez meseca. Kuhinjske baklje bile su ugašene.
Samim tim lako sam čula kako neko lagano protrča uz prigušen
smeh. Sigurno su se Setove ćerke približile da zadovolje radoznalost
prema „onima iz Enoha“, kao da smo neke nepoznate životinje. U
mraku im je verovatno bilo dovoljno što čuju i moje disanje.
Hodajući po dvorištu da bih udahnula svežiji vazduh od onog iz
kolibe, zakačih nogom neku drvenu zdelu. Sagnuh se da je dohvatim.
Bila je napunjena kašom predivnog mirisa.Zamerih sebi zbog zluradih
misli. Setove ćerke nisu došle da mi se podsmevaju, nego da me
nahrane posle dugog dana, iako je bilo kasno. Halapljivo sam je
pojela, pokazujući sa svakim zalogajem koliko sam gladna.
Iako nisam uspevala da vidim šta jedem, uživala sam u ukusu i
mirisu koje je sa zadovoljstvom otkrivalo moje nepce. Tek kad sam se
najela, shvatila sam da je to neobično meso blagog ukusa, koje sam
prvi put probala, zapravo bila riba.
Tada se setih Nojevog saveta. Spustivši zdelu, pomolih se Jehovi-
Elohimu. Sa žarom. Mrmljala sam zahvalnice koje verovatno nisu
imale mnogo smisla. Pade mi san na oči.
Svetlost zore me naglo probudi. A još me više razbudi prizor žene
koja kleči pred mojom posteljom.
Mora da nije bila mnogo starija od mene, no telo joj je več bilo
razvijeno i zrelo. Njeno nežno lice bilo je svetlo kao zora. Boja njenih
očiju, koje kao da su bile pune vode koja teče preko mesečevog
kamenja, prelazila je iz plave u žutu. Kao da su okačene o uglove
obrva, bile su tako savršene da sam poželela da ih dotaknem.
Slepoočnice su joj bile delom prekrivene kosom boje zalazećeg sunca,
koja je u talasima padala po ramenima. Kad se nagnula da me vidi,
nekoliko pramenova zalutalo je do pravilnih usana, ljupko izvajanih.
Nežnim pokretom ruke, kao da to stalno radi, zabacila je kosu iza
vrata kad sam se uspravila, posramljena zbog svoje neugledne tunike,
prljave i pocepane. Njena je bila izrađena s istančanošću kakvu nikad
nisam mogla da dostignem u svojim radovima. Ogrlica od krupnog
crnog i plavog kamenja visila joj je oko vrata, zveckajući po lanenoj
tkanini zategnutoj preko njenih grudi.
Ustadoh crveneći od srama.
„Jesi li ti Setova supruga? Jesi li došla da me odvedeš do naše
majke Eve?“
Ostavih joj tek toliko vremena da podigne ruku pre nego što sam
dodala, zagledana u njenu savršenu tuniku:
„Kao što vidiš, nosim jednu te istu tuniku još od odlaska iz Enoha.
Biće me sram da se pojavim pred našom pretkinjom ovako prljava i
loše obučena.“
Ona se nasmeja pa i sama ustade.
„Budi bez brige, mislili smo na to“, reče dubokim glasom,
ujednačenim i mirnim.Pokaza mi ka izlazu. Napolju su nas okupljene
čekale Setove žene i ćerke. Za razliku od prošle večeri, sada mi se nisu
smejale i zbijale šale na moj račun. Pomislih na Setovo upozorenje:
„Nemoj da mi kvariš žene i ćerke.“
Žena s kosom boje zalazećeg sunca kao da je znala o čemu mislim.
„Dođi“, reče mi, „ne moraš se plašiti Seta. Sada smo mi tu.“
Okružena njima, obiđoh kolibu duž dvorišnog zida ka reci. Kapija je
bila otvorena. Na obali nisam mogla da se odbranim kad me nove
drugarice svukoše i gurnuše u vodu, tako hladnu da sam vrisnula.
Zatim me od glave do pete namazaše masnim melemom pa me je
trebalo dugo trljati vlažnom tkaninom da bi se skinuo. I to sve uz
smeh, povike i radost kakvu, mislim, nikad dotad nisam doživela.
Mnogo puta sam pogledala gore ka obali. Nadajući se da ću videti
šatore onih iz Enoha, možda čak i šator moje majke Sele. Kako bi se
njoj, i Erel, Hanini i Hanuku dopalo da se ovako okupaju i osete toliku
radost! Ali od njih ni traga.

Kada sam napokon bila suva, čista, čak i namirisana, mlada žena s
kosom boje zalazećeg sunca donese mi tuniku sličnu svojoj.
„Sada si“, reče mi, „spremna za susret s onom koju si došla da
vidiš.“
Uze me za ruku i odvede do zida Setovog dvorišta. Tu se nalazio
ogroman drveni lavor pun vode. Sve Setove žene nas okružiše,
neobično nervozne.
„Šta je bilo?“ upitah, zabrinuta.
„Znaš li da se pogledaš u vodu?“, upita jedna žena.
„Probala sam jednom u Enohu, kad sam bila devojčica. No voda se
tamo teško nalazila, pa se nismo mnogo igrali te igre. Moj otac Lameh
ju je zabranio i ženama i muškarcima.“
„Ovde ima vode. Nagni se i pogledaj“, reče odstupivši nekoliko
koraka.
Oh, Jehova svemoćni! Kakvo je to čudo?
Odraz koji sam srela na površini lavora toliko me uplaši da sam
odskočila unazad. Zatim sam se opet nagnula nad vodu.
Kakva je ovo magija? Lice koje sam ugledala učinilo mi se
poznatim. Okrenula sam se. Moje lice je bilo veoma slično lepom licu
žene koja me je dotle dopratila. Samo su moja crna kosa i ten bili
drugačiji, dajući mi strog izgled, dok je ona bila savršena.
„Nije moguće!“ povikala sam.
Oko mene svi prasnuše u smeh.
„Nije moguće!“, ponovila sam. „Ličimo kao sestre!“
Žena se srdačno nasmeja. Uze me za ruke, poljubi ih i privuče me k
sebi: „Ja sam Eva...“
 7

Oh, kako je to bio čudan trenutak! Toliko sam dugo čekala na taj
susret! Toliko maštala. No „snoviđenjima veruju samo hvatači senki i
goniči vetra“, govorio je moj otac Lameh. Setove žene su se, što se njih
tiče, zabavljale, nasmejane kao da je sve to obična šala. Eva me je
polako, nežno, s uživanjem posmatrala, ogledala se u mom pogledu.
„Nemoj da misliš da smo potpuno slične“, reče mi. „Tamna kosa ti daje
mnogo ozbiljniji izgled. A mladost ti je prava. Nema nikakve veze s
mojim godinama. Srećom, ne poredimo našu gipkost i kukove. Vidi se
da između tvojih nisu rasli sinovi i ćerke. Ali kako te je lepo gledati!
Kakva divota!“
I kakav nemir! Diviti se Evinoj lepoti bila je neizmerna sreća. Bilo je
pravo čudo što više od hiljadu godina nije ostavilo mnogo traga na
njenom licu, a u retkim otiscima vremena mogla se videti sva životna
mudrost i dani proživljeni Elohimovom voljom. Ono što nas je
razlikovalo i čemu se ona rugala – širina kukova, blago ispupčen
stomak, senzualna punoća grudi, lep vrat, kraći od mog, jake ruke –
imalo je ljupkost koju nisam ni izbliza mogla da dostignem.
Sada sam razumela neobično ponašanje Setovih žena kada su me
prvi put videle. Razumela sam i Setovu začuđenost, a i Adamovu,
pomešanu s gnevom. Razumela sam Nojev pogled. Njegovu nežnost.
 Ali šta je Elohim želeo i koji mu je bio cilj kada nas je načinio tako
sličnim? Kakvu mi sudbinu sprema? To nisam shvatala.
„Ne brini, o, moja Noema“, reče mi Eva, dodirnuvši moj obraz kao
da sam naglas izrekla svoje misli. „Jehovinu volju ćemo pre ili kasnije
saznati. Kada On to bude želeo. Što bi se mučila? On voli da se igra
nama ljudima.“
Htela sam da se pobunim. I Adam je govorio o Elohimu kao o
igraču. Zar to nije bogohuljenje? Odjednom dotrča neka devojčica i
baci se pred Evine noge.
„Bako, bako! Moraš do kapije! Naš otac Set svađa se s ljudima koji
su došli izdaleka. Svi viču uglas. Dođi brzo!“
Krenusmo za devojčicom. Izdaleka videh moju majku Selu i
Joanana kako mašu rukama ispred Seta, koji je besnim glasom
odgovarao na njihovo preklinjanje.

Kada se Eva i ja približismo jedna uz drugu, povici i pokreti

prestadoše. Moji saputnici iz Enoha razrogačiše oči u čudu i, jedini put,
ostaše tihi kao kamenje u pustinji. Pokušala sam da ostavim dobar
utisak, ali nisam imala Evinu spontanost.
Set ih prekinu u čuđenju.
„Majko!“, prosikta.
Način na koji je izgovorio ovu reč odavao je neprijateljstvo, zbog
čega se stresoh.
„Majko!“ ponovio je. „Ovi poludivlji bednici žele da se nastane u
našem dvorištu. Žele da u njega unesu svoje vaši i da se njime raširi
sav smrad njihovih grehova. To moj otac Adam nikad neće prihvatiti.“
Set se Evi obraćao vodeći računa da me ne pogleda. Videh njemu
iza leđa kako ovi iz Enoha padaju na kolena gledajući u nas, Evu i
mene. Želudac mi se zavezao u čvor, jer mi se činilo da me smatraju
strancem.
Eva skloni sina i potrča ka njima. Uze Haninu i Erel za ruke, buneći
se zbog njihovog gesta:
„Molim vas! Ja sam žena poput vas, samo sam malo starija. Samo
pred Jehovom možete klečati! A i nisam sigurna da Mu je toliko stalo
do toga!“Ona podiže i moju majku Selu i Hanuku, zagrlivši ih pre nego
što se okrenula ka Setu:
„Tvoj otac Adam nikad ne izlazi iz svog vrta. Ovi jadni ljudi teško da
bi ga uznemiravali. Ali u pravu si. Prašnjavi su od putovanja i tužni
zbog svega što su preživeli. Treba im ponuditi nešto da se očiste. Meni
je drago što ih vidim u mom dvorištu i jedva čekam da čujem priču o
Kainu i Avan. Već dugo nisam čula ništa o njima!“
„Ah, majko“, zareža Set očajničkim glasom. „Neka ti Jehova oprosti!
Stalno moraš da radiš ono što moj otac ne odobrava!“
Gunđajući, pobeže svojim krupnim korakom i nestade na drugom
kraju dvorišta. Da li žuri da se pridruži Adamu kako bi još malo
produbio neslogu između oca i majke?
„Neka te ne brine Setova namrgođenost“, prošaputa mi Eva. „Nije
mu previše stalo do mene, no već sam se navikla na to svih ovih
godina. I ti treba da se navikneš, takođe. Suviše ličiš na mene da bi
mogla da izbegneš njegovu ogorčenost.“
Tada pozva devojke i žene iz kuće da obezbede ovima iz Enoha
nešto čime bi se okupali u reci i namirisali, kao i čiste tunike.
„Pričaćemo kasnije“, reče im ona. „Znam zašto ste Noemu dopratili
dovde. Iskušenja vas nisu štedela. Ako Jehova, kao i uvek, ćuti, ja ću
vam zahvaliti. Moji sinovi nisu mi pružili mnogo zadovoljstva. Tako da
ovu sreću, što kraj sebe imam Noemu, čekam već hiljadu godina.“
 Pokaza ka velikom drvetu koje se isticalo u dvorištu praveći gustu,
rozikastu senku:
„Vidite li ovaj tamaris? Kada vam koža povrati sjaj i stomak bude
sit, tu ćete me naći.“
Onda me zagrli i poljubi u obraze pre nego što ode.
Avaj, i dalje sam bila izložena pogledima Hanine i Erel, Leh-lehe,
Joanana, Hanuku i Ankahane, čak i moje majke Sele. Oh, koliko sam
im, za tako kratko vreme, postala drugačija, tuđa! Njihovi pogledi su
mi to govorili, kao i stisnute usne.Sigurno im je prošle noći moja
majka Sela prenela reči pramajke Avan. Sigurno im je otkrila
Elohimovu volju da me poštedi svog gneva. To što su me videli kraj
Eve, a i naša čudesna sličnost, za njih je bio dokaz Elohimove milosti
prema meni.
Nisu srca bliska ako se dodiruju. Odjednom mi se grlo stegnu od
bolnog rastanka.
 8

Sunce je već bilo visoko i hlad od tamarisa dobrodošao kada se ovi iz

Enoha pojaviše. Eva je naredila da se donesu tepisi, jastuci, krčazi
provrelog mleka i urme. Nenaviknuti na toliki komfor, uslužnost i
ljubaznost, moji saputnici su bili oduševljeni.
Naša majka Eva zatraži:
„Ispričajte mi šta znate o mom sinu Kainu i njegovoj supruzi Avan.“
Ovima iz Enoha bi neprijatno pa se samo zgledaše.
„Hajde, hajde“, insistirala je Eva, jedva prikrivajući nestrpljivost
smehom. „Pričajte mi o njihovom životu u zemlji naidskoj. Mora da ste
u Enohu s radošću izgovarali ime svog prapretka. S vremena na
vreme…“
„Zapravo, o, majko svih nas“, napokon se usudi moja majka Sela,
„tek smo ga mrtvog videli u Lamehovom dvorištu. Leš Tovela, mog
sina, ležao je pored njega.“
„Tvoj sin? Onaj koji je iskovao bronzu koja je ubila Kaina?“
Eva postavi ovo pitanje hladno i bez okolišanja.
Moja majka Sela potvrdi. Ponovo nastupi tišina. Leh-leha pročisti
grlo:
„Proveo sam život loveći po naidskoj prašini i šipražju. Tvog sina
Kaina bih susreo u više navrata tu i tamo. Uvek je bio u pokretu. Brzo,
trčeći! Išao je od istoka ka zapadu, od severa ka jugu, nikad se nije
odmarao! Zar to nije bila Elohimova volja? Bio je preveliki da ga ne
bismo videli. Crvena glava izranjala bi prilikom povratka s brda, u
kamenjaru ili kroz trnovite šumarke. Čim bi se pojavio, mi bismo stali,
a hijene i zmije pobegle. Često sam se pitao čime se hrani Evin i
Adamov sin. Možda ničim… Jednog dana, bilo je to davno, kad sam bio
mlad, video sam ga kako trči po vrhu jedne dine, u prvoj svetlosti zore.
Pojma nemam šta je tražio. Divljač na dinama nikada nisam našao.
No videvši ga da tako trči, kao na vrhu sveta, ogroman, glave crvenije
od sunca, podiđe me neka jeza, kao da mi se prikazalo Elohimovo delo
bez zadrške, u svojoj nagosti, kao prizor koji je inače zabranjen za
naše oči. Izdaleka je podigao ruku u mom pravcu. Dok sam se pribrao
da ga pozdravim, on je već nestao. Tako da njegov glas, o, majko svih
nas, nikada nisam čuo.“
„Kako se zoveš ti što si ga video?“, upita Eva, uznemirena.
„Leh-leha, sin Matusala, Lamehovog oca, i jedne sluškinje koja nije
bila potomak tvog sina.“
„A, razumem“, klimnu Eva. „Zato si ga tako dobro video. Je li
izgledao star?“
„Veoma star, da. Stariji od staraca koji se mogu videti u Enohu ili
zemlji naidskoj. A jači od bilo koga od njih.“
Eva se okrenu ka Seli i ostalima:
„A kada mu je Lamehova strela probola grudi, jeste li ga
oplakivale?“
Svi spustiše pogled. Eva uzdahnu:
„Ne, naravno. Svi ste mu zamerali, kao i Lameh. Ali se niste
usuđivali da to pokažete. Ko bi drugi sem mog sina Kaina bio razlog
vaše nesreće i lošeg života u Enohu…“
 To nije bilo pitanje pa nije bilo ni odgovora.
Eva povi ramena, utučena. Prvi put su joj se videle godine. Moja
majka Sela reče:
„Pramajko…“
Eva je prekinu naglo odmahnuvši rukom:
„Ženo, prestani više da me zoveš pramajkom! Ja to nisam, nikad
nisam ni bila. Kao što nisam bila ni visoka, sitna ili dobra! Ja sam
rodila i to je sve. Rodila sam prema Jehovinoj volji. A sve što sam od
dece dobila samo su zamerke. Ni zadovoljstvo, ni radoznalost, ni
ponos, čak ni izgled u skladu s godinama. Ja sam Eva. Eva, prva među
vama u vremenu, stvorena rame uz rame s muškarcem. Ništa drugo.“
Moja majka Sela ujede se za usnu. Krišom mi dobaci zabrinuti
pogled. Ja joj pokretom ruke dadoh znak ohrabrenja. Počela sam da se
navikavam na neposrednost predaka. Za razliku od nas, oni nisu krili
šta misle, šta ih muči ili šta im dušu ispunjava. Nisu lagali. Nisu znali
za licemerje. Koliko god bilo grubosti u njihovom razmišljanju, srcu i
ukusima, ona je bila deo njih. Nisu pokušavali da je obuzdaju. A
možda je i Eva kao Adam potajno uživala u strahu koji izaziva u
drugima.
Sela se uspravi i s više samopouzdanja nastavi:
„Tvoj sin Kain nije zatvorio oči ne spoznavši ljubav. Avan je dala da
ga odnesu daleko na zapad zemlje naidske. Skroz blizu reke Sion, gde
nas je tvoj sin Set spasao od utapanja. Ona je bdela nad njegovim
grobom više od dva meseca. I kada se vratila u Lamehovo dvorište da
bi se oprostila s nama, držala sam je za ruku kada ju je Elohim
pozvao. Bila se ispružila na zidiću u kuhinji, gde je ranije spremala
Kainu pogače tokom njihovih prvih dana u Enohu. Sklapajući oči,
ponovo je mislila na ono što je tvog sina i nju vezivalo. Šaputala je
reči koje nisam zaboravila.“
Moja majka Sela zadobila je potpunu Evinu pažnju. Nije odolela da
to bar malo ne iskoristi. Ućutala je naglo, kao da čeka dozvolu da
nastavi.
„Pa? Pa pričaj!“ povika Eva. „Šta ti je rekla?“
„Rekla je: ’O, Elohime, Ti si osudio, a nisi sprečio!’“
„Nije molila, nije preklinjala?“
„Ne.“
Na lepim Evinim usnama ukaza se zagonetan osmeh. Gorak i gord
istovremeno.
„Da“, klimnula je nakon što je na trenutak sklopila oči, „da, nije mu
se pokorila, pa neka je On i Jehova. Mi, Njegova prva bića, ne
priklanjamo se Njegovoj volji već istom zakonu kao i On. Dobro je što
se Avan predstavila pred Njim onako kako je i trebalo.“
Oči joj ostaše suve. Njena tuga, prastara, prevelika, mogla je i bez
suza. Oni iz Enoha ne rekoše više ni reč. Strpljivo su je pustili da
proživi sećanja na vreme pre njihovog.
Prekidajući tu svečanu tišinu, Hanuku viknu:
„Pramajko… Oprosti mi! O, Evo, hoćeš li da nam pričaš o Edenskom
vrtu? Set nam je malo toga rekao. Probudio je u nama želju da čujemo
još! No on ga nije lično upoznao.“
Eva se zagleda u Hanuku.
„U pravu si, moj sin Set nije, kao ja, upoznao Edenski vrt.“
Ponekad i osmeh sadrži suze. Evin osmeh bio ih je pun:
„On je poput vas, moj Set, samo sanja o Edenu.“
Pogledom pretrča po licima koja su gledala u nju. Činilo se kao da
ju je neko izvukao iz njene ravnodušnosti, kao da se otrgla od nje s
malo začuđenosti i umora. I sažaljenja. Klimnu glavom:
„Pa da, naravno! Došli ste u ovo dvorište zbog toga, jadni Enohijani!
Eden, Eden! Adamov i Evin vrt. Da saznate sve o tom vrtu greha, kako
ga zove moj sin Set. Došli ste da me ispitujete! I u pravu ste.“
Okrenu se ka meni i pogleda me kao da, bez obzira na sve druge,
samo meni hoće da se obrati i da traži moju potpunu pažnju. Dodala
je:
„Vreme je da se ispriča.“
Povratila je šarm i lepotu. Uspravila se, uputivši nam svoj osmeh,
tako jedinstven, tako očaravajući. Osmeh koji mi danas toliko
nedostaje.
 9

Moj Set je grub, ali ne laže“, reče nam. „Ne pretvara se. Tačno je da
Edenski vrt nikada nije upoznao. I da zbog toga strašno žali. Nije
jedini. Kao i pokolenja posle njega, i on o njemu govori kao da je tamo
proveo godine. A nije. Naprotiv. Jehova mi je dao da rodim Seta ovde,
u onoj kolibi koju tamo vidite.“
Ona pokaza ka prostoriji u kojoj sam se probudila pod njenim
pogledom tog jutra.
„Kada se rodio, Edena više nije bilo“, nastavi ona, „i to već stotinama
godina. Trista ili četiristo najmanje. No njegov otac Adam od detinjstva
mu je vrt opisivao kao čudesan! U Edenu je sve bilo lepo i savršeno,
pričao bi mu od jutra do večeri. Voda je bila čista, cveće neizmerne
lepote, životinje pitome, voće slatko, a svetlost prozirna. On sam, Adam,
a po Jehovinoj volji, bio je apsolutni gospodar svega! Odlučivao je o
svemu, od strujanja vazduha, preko raspoloženja životinja do
opadanja perja na golubovima. Njegovo sopstveno savršenstvo bilo je
u skladu s onim oko njega. Možda se i njegovo savršenstvo moglo
meriti sa savršenstvom Jehove, njegovog tvorca. Delimično je i
verovao u to, moj Adam…“
Zaćutala je na trenutak pa ispustila dubok uzdah, skoro tužan, od
koga mi se steže srce.
 „Evo Setovog sna!“, nastavila je. „On veruje u neki savršeni Eden,
gde je njegov otac Adam, savršena Jehovina replika, vladao nad
savršenstvom svog vrta u kojem je sve bilo slatko i nepromenljivo. Zar
se kod vas ne govori da je sve što je nekada bilo lepše od onoga što
danas jeste?“
Na naše veliko čuđenje, podrugljivo se nasmeja. Laganim pokretom
ruke otera kao dim reči koje je upravo izgovorila. Ankahana nije
mogao da se uzdrži. Crvenog lica, brade koja je podrhtavala, on se
uspravi i mucajući joj zameri:
„O, Evo, kako… Kako… Kako se usuđuješ? Zar to nije bogohuljenje?
Vidim ja, ti se rugaš Adamu i Elohimu!“
Eva podiže obrve i odglumi iznenađenost:
„Ah, ah! Misliš da bogohulim? Zar nisi premlad da se služiš tom
rečju? Ko si ti?“
„Ankahana, Arkahanin sin. Moj otac je bio mudrac s Lamehom…“
„Mudrac s Lamehom?“, prekide ga Eva ne skidajući osmeh, ali on
postade hladan kao noćni mraz. „U Enohu? Mudrac? Da li je to
moguće?“
Evina ironija pogodi Ankahanu kao bronzana oštrica koju je moj
brat Tovel iskovao.
Eva ga je posmatrala dok je ponovo sedao. Osmeh joj više nije imao
ledeni sjaj. Ona blago izjavi:
„Ponavljam vam: Set vas nije prevario. Edenska lepota bila je prava
lepota. Tu je sve bilo savršeno. Nema ničega što se s tim može meriti
sve do kraja vremena, jer sada znamo da sve ima trajanje i kraj. U
Edenu, gde je sve bilo savršeno, vremena nije bilo. Večeri i jutra su
stizali, ali se njihov dolazak nije osećao. Bili su tu, potpuno spontano,
kao plodovi i lišće na krošnjama. Savršene večeri i jutra, nepomični
kao nebo bez snega i kiše, uvek tu, uvek, uvek, kao vodoskoci u kojima
čista voda izbija iz zemlje pre nego što se u nju vrati. A šta je bio
Adam? Muškarac nije. Još manje žena. A oba zajedno, mužjak i ženka
istovremeno. Savršenstvo u savršenstvu. Na šta je to moglo da liči? Na
svetu posudu koja je sadržala sve što je Jehova namenio za skorašnje
stvaranje muškarca i žene, onoga što ih razdvaja i spaja. Ogromna
posuda prepuna mogućnosti, od kojih se nijedna nije ostvarivala. Kao
da Adam nije bio ništa. To savršenstvo života nije bilo život, već samo
čekanje na njega. Kao što smrt danas seje život koji dolazi. Kako je to
čudno! A ja Eva, rođena Jehovinom voljom, baš kao i Adam, ko sam
bila ja?“
„Niko! Apsolutno niko, ženo! Ti, ti nisi bila niko! Za razliku od
mene!“
Taj glas, iako je bio piskaviji, odmah sam prepoznala. Oduševljeni
Evinim rečima, rukama i licem, nismo čuli da nam se približavaju
Adam i Set, otac i sin, rame uz rame i tako neobično slični, dok se
starost i mladost nisu baš pravilno rasporedile na njih dvojicu.
„Ti si rođena Jehovinom voljom, kažeš, ženo?“, povika on. „Da, ali su
te napravili od mene, od mog mesa i kostiju, što stalno zaboravljaš!“
Jedino Eva nije poskočila od grubosti izgovorenih reči. Čekala je
mirno da završi, spustivši malo pogled kao žene već isuviše naviknute
na muževljev bes da bi se nervirale.
Kada se Adam približi, ovi iz Enoha odstupiše zapanjeni. I
prestrašeni.
Od Adama, toliko visokog, lepog, mladog i snažnog da je pored
njega njegov sin Set izgledao samo istrošenije i umornije!
Hanuku i Erel ustaše, obuzete divljenjem, drhteći kao da će ih grom
pogoditi. Adam ih zadrža pokretom ruke.
 „Gde trčite? Jesu li Enohijani još i kukavice?“
Prišao je tako blizu mojoj majci Seli i Hanini da je mogao da ih
dodirne. Možda je to i želeo, ili su probudile njegovu radoznalost,
kakva se, recimo, iskazuje prilikom pripitomljavanja divljih životinja.
No samo se namršti upirući prstom ka Erelinom stomaku:
„Još se rađa u Enohu?“, nasmeja se kiselo.
Erel je ostala bez daha i ne odgovori. Prestravljena, potvrdila je
klimnuvši, što Adam dočeka s novim prezrivim izrazom lica.
Okrenuo se ka Setu:
„Zar nije čudno što Enohijanke imaju istu građu kao ovdašnje žene?
Jehova ih osuđuje, ali ih ni po čemu ne razlikuje. Kain je bar nosio
znak. Mora da je to zato što mu je već dosta tog pasjeg nakota.“
„Adame“, uzdahnu Eva pre nego što je Set uspeo da odgovori, „jesi li
izašao iz svog vrta samo da bi ponižavao i zastrašivao ove jadne
ljude? Naputovali su se da bi došli do tebe…“
„Jadne ljude? Potomke Kaina, tvog sina ubice? Jadni ljudi! Došli su
da vide mene, a idu im bale na usta dok tebe gledaju s divljenjem!“
Adam s odbojnošću i besnim izrazom lica brzo pređe pogledom
licima preko puta, a onda se ponovo obrati Evi:
„Misliš li da razumeju nešto od tvog baljezganja? Čuo sam te. Kao i
uvek, u tvojim rečima nema ničeg istinitog. Jedino što žarko želiš jeste
da prikriješ svoju grešku!“
Stade onako visok ispred Eve i nas.
„Ti si zaboravila da sam te ja, Adam, rođen Jehovinom voljom,
stvorio! Ja, Adam, stvoren po Jehovinom liku, dao sam ti ime! Ja!“
Ona prasnu u smeh:
„Ako sam ja izašla iz tvog tela, zar ne bi onda greh o kojem pričaš i
tebe pogodio?“
 Ona se okrenu ka nama, koji smo u čudu pratili tu svađu naših
predaka:
„Vi, Enohijani, koji ste izdaleka došli da nas vidite, da nas čujete,
znajte da mene Adam nije stvorio. Ne zna on ništa o stvaranju. Jehova
se samo poslužio njime, to je sve. I Adam mi nije dao ime u Edenu, već
ovde, po Kainovom rođenju. I to iz razloga koji mu je draže da
zaboravi…“
„A, da, hajde da o tome pričamo, o Kainu!“, prekinu je Adam
urlajući. „Pravi je trenutak za to, pošto su ovi iz Enoha tu! Ti ’jadni
ljudi’! Jesi li im rekla zašto živimo ovde, a ne u Edenu? Jesi li im rekla
istinu o njihovom pretku Kainu?“
Sklopljenih usana, mirnog pogleda, Eva je ćutala. Adam se još više
naljuti:
„Ah, nisi! Naravno da se nisi pohvalila. Želiš samo da ih zabaviš
bajkama da bi zaboravili ono što ne može biti zaboravljeno.“
I pošto je Eva uporno ćutala, on povika:
„Ako su tu ovi divljaci iz Enoha, zar Jehova ne želi da oni čuju istinu
o onome što se desilo u Edenu?“
Ovog puta u Evinom pogledu blesnu tračak vedrine.
„Slušamo te“, reče ona nežno.

Od ove nežnosti Adam se zbuni. Oštro odmahnuvši rukom, okrete se

ka nama.
„U pravu je ona“, reče odsečno. „Slušajte me, onda, kad ste čak
dovde došli zbog toga. Ne treba mnogo vremena da se ispriča istina.
Da, Eden je bio savršen, a njegov vrt još savršeniji, jer ga je Jehova
stvorio za mene.“
Isprsio se:
 „Da, za mene. Svi smo se dobro slagali, neverovatno dobro. Stvari,
biljke, životinje, Jehova i ja. Sve je bilo savršeno. Zatim, jednog sasvim
običnog dana, Jehova mi reče: ’Idi na to i to mesto. Tu ćeš videti
usamljeno drvo. Njegova lepota će ti se svideti.’ Poslušao sam Njegov
savet. Pronašao sam drvo. Njegova lepota mi se dopala. Zahvalih
Jehovi na tome. On mi odgovori: ’Ne zahvaljuj mi. To drvo možeš samo
da posmatraš, jer pojedeš li samo jednu voćku, to će biti kraj tvog
savršenstva i savršenstva tvog vrta.’ Iznenađen upitah ga: ’U tom
slučaju, o, Jehova, zašto bi ga tu postavio?’ – ’Pronađi odgovor na to
pitanje i znaćeš sve o sebi i meni’, odgovorio mi je. Ah, rekoh sebi,
Jehova se dosađuje pa bi da se zabavi sa mnom. Što se mene tiče, u
mom Eđenskom vrtu, uopšte se nisam dosađivao. Bio je savršen, kao i
ja. Nikakva me radoznalost nije mučila niti sam ikakvu želju imao da
saznam išta o tom drvetu, koje sam mogao da posmatram, ali nikada
da kušam njegov plod. Uostalom, zašto bih se time opterećivao? U
mom vrtu je bilo i drugog, podjednako lepog drveća, sa savršeno
sočnim plodovima. Možda je Jehova postao ljubomoran. Ljubomoran
na to savršenstvo koje sam ispoljavao ignorišući Njegovo drvo.
Uostalom, moja savršenost bila je u potpunosti odraz Njegove, tako da
nije mogao da se postavi kao da je iznad mene. Stoga je došao i rekao
mi: ’Adame, razmišljao sam. Nije dobro da budeš sam. Životinje u tvom
vrtu idu u paru, mužjak i ženka, i to im prija. Hajde da u tebi odvojimo
dva dela, muški i ženski.’ Odgovorio sam mu: ’O, Jehova, ja nisam
životinja. Ja sam Adam, koga si ti stvorio. Nemam nikakvu potrebu za
društvom.’ – ’Baš naprotiv’, odgovorio mi je, ’treba ti neko ko može s
tobom da obilazi vrt, da bude tvoja druga polovina.’ Šta je hteo da
kaže? Nije mi trebala nikakva pomoć jer sam bio savršen. Nije mi dao
vremena da se pobunim. Bacio me je u dubok san.“
 Ponela nas je Adamova priča. Njegovo gipko telo bilo je u pokretu,
pogledom je hvatao naše poglede, njegove ruke govorile su ono što
usta nisu. I baš tada je podigao tuniku da nam pokaže gole grudi.
„Vidite li ovu prazninu sa strane?“, povikao je izlažući se našem
pogledu. „Vidite li?“
Nastade samo neprijatna tišina. Bok mu je bio isti kao i kod drugih
ljudi, samo veći i širi. Put mu je bila toliko nežna da je bilo teško
poverovati da ima hiljadu godina.
„Gledajte me!“, bio je uporan Adam.
Pobledevši od neprijatnosti, Set ga uhvati za rame:
„Oče…“
Adam je sklonio sinovljevu ruku i prišao Leh-lehi i Joananu,
približivši njihovim očima svoju nagu mlečnobelu kožu.
„Vidite li ovaj bok? E pa, odavde je Eva izvučena. Dok sam spavao!
Od mene“, zarežao je udarajući se po grudima. „Od mene i ni od čega
drugog!“

Razleže se Evin smeh. Prijatan, melodičan, ispunjen radošću.

„O, Adame, moj Adame! Nemoj pred ovim jadnim ljudima da se
ponašaš kao životinja. Crvene od srama kad te vide tako razgolićenog.
Šta želiš da vide na tvom boku? Ništa. Baš ništa. Čak ni ožiljak koji bi
ih ubedio u verodostojnost tvojih sećanja. Da nećeš da im pokažeš i tu
prašinu iz Edena iz koje te je Jehova izvukao?“
Adam pusti tuniku i okrenu se ka njoj. Lice mu se mrštilo od ljutnje,
srdžbe, besa, pomešanih sa nežnošću koju mi je bilo teško da
razumem.
„Ženo, ti si od mene stvorena! Nema druge istine!“ pocrveneo je. „Ti
si od mene stvorena, i odmah si me izdala!“
 Odjednom Eva izgubi hladnokrvnost. Stojeći ispred Adama, obruši se
rečima na njega:
„Da, rođena sam po Jehovinoj volji, sviđalo se to tebi ili ne. Pored
tebe, a ne od tebe. I niko te nije naterao da okusiš plod s drveta, iako
želiš da svi u to poveruju.“
„Laž! Ti si varala. Pružila si mi plod kad sam se tek probudio.“
„A zašto si spavao? Zato što si pre toga mene probao i bila sam ti
po ukusu.“
„Moralo je tako biti. Sve je bilo savršeno.“
„Sve je bilo nepomično! Nismo vredeli ništa više od lista vinove loze
ili grumena zemlje.“
„Ne govori o životu, ti koja si nas odvela u smrt.“
„Ja koja sam ti dala Kaina i Avelja…“
„O, da, da! Ubicu i žrtvu!“
„I Avan, i tvog Seta od koga se ne odvajaš.“
„Da tvojom greškom nismo oterani iz vrta, Kain i Avelj bi bili tu, živi
kao i Set. Sreća bi i dalje bila potpuna. A ovi jadni ljudi, kako kažeš,
nikada ne bi upoznali zemlju naidsku i Enoh!“
„O kojoj sreći govoriš, Adame? U Edenu nije bilo nikakve sreće. Život
tamo nije bio živ. Ja, Eva, unela sam pravu živost u njega. Zar me
Jehova nije zvao ’Eva, majka svega živog’? A ti želju za životom nisi ni
osetio dok nismo stigli ovde, van Edena. Pre si samo bio savršenstvo u
savršenstvu. No jednog dana si, zahvaljujući meni, u vrtu rekao
Jehovi: ’Ja sam nag, koja je to sramota. Žena me je razodenulal’ I tada
si prvi put, istovremeno kad i nagost, otkrio želju za životom…“
Ona ućuta, puštajući da njene reči dopru do nas, onih iz Enoha.
Zatim nastavi, tonom između podsmeha i sažaljenja:
 „Adame, Adame, predmetu mojih želja, priznaj da te moja nagost
nije odbijala. Nisi išao da se žališ Jehovi i nisi skretao pogled od
zadovoljstava. Baš naprotiv. Uživao si da osetiš žar u udovima. Kada
me je tvoja želja sustigla i kad smo začeli našeg sina Kaina, baš ovde,
na dan kada su zasađeni ovi tamarisi koji nam prave hlad, zar nisi
zahvalio Jehovi na sreći koju ti je pružio?“
Za razliku od Eve, Adam je pucao od besa:
„Ah! Dosta više! Dosta više! Ne želim više da te čujem, ženo!“
Oči su mu plamtele od besa. Ili su to bile suze?
Preusmerio je gnev na Seta:
„Lepo sam ti rekao, sine, nemoj da me teraš da izlazim iz vrta jer ne
mogu da čujem i vidim ništa sem grozote. I evo. Baš je tako.“
Udalji se od Eve i uze Seta za ruku da ga povede sa sobom:
„Dođi, sine. Hajde da se očistimo od ove balege. Hajde da se molimo
Jehovi i slavimo ga.“
Načinili su nekoliko koraka. Zatim se Adam okrenu, upirući prstom
u Evine grudi:
„Ženo, lažeš pred ovima iz Enoha kao što si i mene slagala! Ali
njima se to sigurno sviđa. Oni laž nose u krvi otkad je Kain izašao iz
tvoje utrobe.“
Ovog puta nije sačekao nikakav odgovor. Pobegao je krupnim
korakom ka kapiji svog vrta, kao da beži od Jehovinog gneva. Set
krenu za njim, ne uputivši ni reč ni pogled svojoj majci.
Eva se okrete meni. Pogled joj se izgubio u tuzi kao što se sunce
gubi u bunaru. Danas ne prođe ni dan da ne zažalim što nisam umela
da je utešim u patnji, što je nisam zagrlila kao sestra!
Nisam se usuđivala. Kakva glupost!
 U povratku, ovi iz Enoha bili su ćutljivi, bilo im je neprijatno, bili su
utučeni zbog svađe između predaka. I posramljeni, takođe, kao što
sam bila i ja, ne znajući razlog tome.
Eva je to osetila, kao što je i sve drugo osećala. Rekla je:
„Bar je u nečemu Adam u pravu. Dosta je reči i vikanja za danas.“
Ne gubeći vreme, uputila se ka kapiji zida ka reci Geon. Posle
nekoliko koraka podigla je ruku i, ne okrećući se, dobacila:
„Enohijani, ako vas i dalje drži želja da me slušate ili ispitujete,
sutra ću biti ispod ovog tamarisa. Rano ujutru.“
 10

Ponovo smo bili sami, mi Enohijani, u praznom dvorištu. Samo su se

ptice i sitna stoka šetali naokolo, kljucajući i pasući. Bili smo tihi zbog
prepirke između Eve i Adama. Brinulo nas je što su se rastali u besu i
svađi.
No bilo je tu i nešto drugo.
Svi se pogledasmo. Znala sam da su sada na jednoj strani oni, a na
drugoj ja-
Htela sam da odem s njima, da ih pitam gde su podigli šatore, da li
im trebaju hrana i posteljina, koje bi im Eva sigurno dala. Kako im
priđoh, oni se udaljiše. Sada su znali za proročanstvo pramajke Avan.
Kad su me videli kraj Eve, shvatili su da je naša neobična sličnost
samo potvrda onoga što će se desiti. Tragedije i nepravde, koja će ih
zbrisati, čije sam oličenje bila ja.
Odjednom je čitav naš zajednički život u Enohu nestao. Opasnosti s
kojima smo se zajedno suočavali više nisu značile ništa, zajedništva
koje smo izgradili tokom našeg putovanja nestalo je, ljubav koja nas je
ujedinila srušila se kao kula od karata.
Moja majka Sela bledo mi se osmehnula pre nego što je okrenula
glavu. Bio je to jedan od onih osmeha za rastanak, kada crnilo ženica
govori ono što usne ne mogu izreći. A ono što mi je poručivala, čula
sam kao jauk: „Ne mogu više da budem sa tobom, o, Noema, moja
voljena ćerko! Ti ćeš preživeti, a mene, Lamehovu ženu, Elohim će
zbrisati da bi počistio ono što je stvorio…“

***

Leh-leha uze moju majku Selu za ruku i odvede je od mene. Hanina

mahnu u mom pravcu. Nije ni stigla do kraja, samo je požurila da mi
okrene leđa, kao i Joanan, Hanuku, Erel i Ankahana.
Sigurno je trebalo da ih uzmem za ruke, da pokažem saosećanje. No
teret krivice pao je na mene svom snagom. Svojim prezirom izricali su
bolnu istinu!
Toliko toga mi se dogodilo od prethodnog dana, susret s Evom
doneo mi je toliko radosti da sam zaboravila na kaznu koja je pretila
mojim prijateljima.
I zar nisam, od jutra, bezbroj puta pomislila na Nojevo lice i glas,
sanjareći kao neka glupača o budućoj sreći, kao da je moja budućnost
bila sigurna?Krivica me ujede za srce. Pobegoh i sakrih se u kolibici,
gde je Eva rodila Seta. Tu utonuh u tamu.
Htela sam da se zakopam u prašinu tog strašnog sveta, kojem nas
je Elohim prepustio.
 11

Danas se ne sećam vremena provedenog u suzama i kajanju.

Verovatno sam dugo prizivala, preklinjala i čak obasipala uvredama
Elohima-Jehovu. Zašto to čini?
Njegov odgovor, kao i svaki drugi Elohimov odgovor, stigao je na
neočekivan način:
„Noema?“
Dovoljna je bila reč da prepoznam Nojev glas iza zastora. Zadržah
dah i naježih se. Sklopih oči da bih odolela njegovom dozivanju, koje
mi se već uvuklo pod kožu kao neka nerazumna nada.
„Noema, to sam ja, Noje. Dođi, izađi na sunce. Nemoj da sediš u
tami.“
Skočih na noge dok mi je srce snažno tuklo. Nespretno i sasvim
uzaludno obrisah oči pre nego što pomerih zastor. Noje spazi moju
tugu čim me pogleda. Sa osmehom na licu, koji mi se toliko dopadao,
ovog puta možda malo nežnijim:
„Danje bio naporan. Život kraj naše majke Eve nije miran. Tvoj
dolazak i dolazak ovih iz Enoha otvorio je stare rane između nje i
Adama. Ali ne brini. To traje još otkako ih je Jehova proterao iz
Edenskog vrta. Moj brat Set nije mnogo razumniji od njih. Pre mnogo
vremena priklonio se Adamu protiv Eve, sopstvene majke.“
 Noje se rastuži, na licu mu se vide osuda pre nego što pogled
povrati vedrinu:
„Sad bar razumeš zašto je moj otac bio začuđen i namrgođen kad je
video koliko ličiš na Evu. Ali nisi ti kriva zbog njegove vike i ljutnje. To
su detinjaste gluposti previše stare porodice, gde svako nešto nekom
zamera. Nema razloga da zbog toga plačeš.“
Poželeh da ga upitam: „A ti, o, Noje, da li se brineš za mene samo
zato što ličim na Evu, ili Noema, dete enohijansko i Lamehova ćerka,
stvarno privlači tvoju pažnju?“
Nisam mogla. Rekoh:
„Ne plačem zato što sam čula Adama i Evu kako se svađaju, nego
zato što su me ostali iz Enoha odbacili. Za njih sam ja sada oličenje
JehovineElohimove nepravde.“
Nojev osmeh nestade. Lice mu se zgrčilo od okrutnosti koja je meni
bila potpuno nepoznata. Međutim, nije bilo potrebe za rečima da bi
izrazio prekor koji sam pročitala. „Oni iz Enoha“, rekao mi je tiho,
„zaslužuju svoju kaznu. Ko može da tvrdi da su žrtve nepravde?“
Nisam spustila pogled.
„Noje“, rekoh, „pogrešno si razumeo moje reči. Nije nepravedno to
što je Jehova umoran od pokolenja Kainovih potomaka. Nepravedno je
to što će poštedeti mene, samo mene. U meni nema ničeg čime bih se
razlikovala od saputnika. Nisam li i ja sačinjena od krvi i grešaka
mog oca Lameha, najgoreg Enohijana? Staja radim ovde? Zašto
Jehova-Elohim želi da me poštedi?“
Iznenađen, Noje me pogleda ne odgovarajući. I ostade tako dugo,
zgrčenog lica. Pomislila sam da sam ga uvredila. Već mi se grlo sušilo
od kajanja.
 I onda, naglo kao što je i nestao, vragolast osmeh ponovo zaigra na
njegovim usnama.
„Noema“, reče, „možda sebe ne poznaješ onako dobro kao što
misliš? Možda Jehova misli da nisi stvorena samo od krvi svog oca?“
Htela sam da mu se suprototavim, da mu odgovorim da se Jehova
već dugo ne brine za krv onih iz Enoha, no on se okrenu i pokaza
nešto iza mene.
„Rekli su mi da tkaš. Je li ovo tvojih ruku delo?“Pokazivao je na
neobično parče u dnu moje postelje, koje sam uradila na našem
dugom putovanju, onog čudesnog dana kada smo odmarali na
„edenskom posedu“, kako gaje nazvao Leh-leha.
„Nije to ništa korisno“, rekoh crveneći. „Samo bacanje vune.“
Ali Noje je hteo da ga pogleda izbliza. Ispitivao me je: Gde sam ga
istkala? U kojoj prilici? Zašto sam želela da uradim nešto toliko
beskorisno?
Oduševio se mojim opisom „edenskog poseda“. Hteo je da zna sve:
boju i miris cveča, ukus voća, sjaj lišća i neobično ponašanje životinja.
Odgovarala sam na njegova pitanja i on je pohvalio moje pamćenje.
Nasmejala sam se pokazujući mu boje, njihove oblike i raspored na
prostirci:
„Nije moje pamćenje dobro. Ovu šaru sam istkala misleći na srce
tvrdog žutog voća, ovu drugu sećajući se hijeninog pogleda kada je
Leh-leha ušao u vodu i tako dalje. Sada, nakon što nas je tokom
putovanja zadesilo mnogo neočekivanih situacija, dovoljno mi je da
pogledam svoj rad pa da se setim svih detalja našeg nesvakidašnjeg
odmora.“
Noje me opet iznenadi ćutanjem. Posmatrao je čas mene, čas moj
rad. Lice mu je blago drhtalo, bio je usredsređen, ali nije bilo moguće
saznati o čemu je razmišljao.
Konačno, pomilovao je moju prostirku s takvom nežnošću da mi se
koža naježila.
„Varaš se“, prošaputao je s izrazom poštovanja od kojeg se
prepadoh. „Ovo delo nije beskorisno. Baš naprotiv, čudesno je. Jehova
ti je podario moć da sačuvaš prošlost!“
Glas mu je zatitrao od nečeg što nikad nisam čula ni kod njega ni
kod drugih. Nečeg višeg od radosti, višeg od zadovoljstva…Uze me za
ruku.
„Dođi, i ja imam tebi nešto da pokažem. Nešto što će te zanimati.“
 12

Otišli smo bez reči iz dvorišta. Noje je brzo hodao. Želela sam da me
uzme za ruku, kao što je to uradio u Adamovom vrtu. Činilo mi se da i
ne pomišlja na to, a ja se nisam usuđivala da upletem svoje prste s
njegovim.
Odveo me je putem koji se udaljavao od reke, do polja prekrivenog
zbunjeni s kojeg su visili grozdovi.
„To je voće. Grožđe“, objasnio mi je. „Od njega pravimo vino.“
Zatim smo se približili nekoj retkoj šumi, gde su stabla bila zdepasta
i stisnuta jedno uz drugo kao ševar. Nisu imala ni granje ni lišće, već
neverovatno tanke iglice jakog mirisa. Noje mi reče da su to čempresi.
Ne reče više ni reč dok se nismo popeli na neki goli brežuljak. Bela
stena je pravila ravnu glatku izbočinu na litici. Ispod nje se uzdizalo
nešto najneverovatnije što su moje oči ikada videle.
Neki ogroman kovčeg, ceo od drveta i precizno poslaganih dasaka,
dugačak, tanak u osnovi, a neobično zaobljenih krajeva. Brojni visoki
kočevi bili su zabodeni sa strane da bi sprečili da se prevrne. Na
desetine užadi od konoplje visilo je s njega.
Najneverovatniji je bio gornji deo kovčega; Na njemu su se isticale
male kabine, obori, ostave, tako pravilno raspoređeni da bi mogli da
se zamisle i u nekom dvorištu ograđenom ciglom.
 Svuda oko te neobične građevine, bilo je posečenog drveća, delića
stabala i gomile granja, kao da ih je neko čudovište uništilo.

***

Toliko sam bila začuđena, a izraz na mom licu bio je toliko nepristojan
da je Noje smehom naterao ptice i insekte da zaćute. Na kraju, bez
uzdržavanja, Noje me uze za ruku.
„Ništa još nisi videla! Iznutra je još neverovatniji.“
Odvuče me sa strme staze uz liticu do prostora na kojem je počivao
kovčeg.
Izbliza gledano, bio je toliko impozantan da ga je teško opisati.
Unutra se stizalo do vrata dugih dva lakata, otvorenih na jednoj od
bočnih strana. Pomoću konopaca pričvršćenih za kočeve visoke kao
ljudi, vrata su se otvarala i zatvarala. Široke staze išle su do središta
kovčega, napred i nazad, i svaka je vodila do brojnih kabina. Na tom
mestu ograda nije bila dovršena. Daske, grede i konopci bili su svuda…
Lavirint od kolaca, krovova i stepeništa, drvenih pregrada, soba,
kaveza… Izgledao je kao da ga je neko osmislio u napadu ludosti.
Merdevine su se pele do sledećeg krova, pod kojim je takođe bilo
kabina, soba, nizova pregrada.
Bile su potrebne još jedne merdevine da se dođe do krova, s kog se
videla svetlost dana.
Tu se, na otvorenom, moglo šetati po drvenom podu dugom sto
lakata. Blizu ivice hvatala bi nas vrtoglavica, toliko je bila visoko od
zemlje.
„Mi smo na trideset lakata visine“, reče mi Noje s ponosom.
Sve je bilo tako čudno, zbunjujuće! Više puta sam išla tamo-amo da
bih se nagledala, da bih se uverila da dodirujem pravo drvo, prave
grede, da udišem punim plućima njihov jak, oštar miris.
„Jesi li ti sagradio sve ovo?“, upitah ga konačno.
Bila sam ubeđena da nije, a Noje, na moje olakšanje, odmahnu
glavom.
„Ne, nisam sam. Jehova ga je izgradio sa mnom.“
„Jehova-Elohim?“Njegov odgovor me zbuni. Da li je ozbiljan?
„Da, Jehova je došao i rekao mi: ’Ti i ja sagradićemo barku koja će
ploviti po talasima.’ Dao mi je dimenzije, toliku i toliku visinu, dužinu i
širinu.
’I sagradićeš tri krova jedan na drugom…’ Sve detalje sam od Njega
dobio. Kao i znanje i strpljenje da sagradim barku. Pogledaj tu crnu
baru tamo.“
Noje mi pokaza, na pet-šest stotina koraka, neku izduženu baru,
crnju od noći. Bila je tako sjajna da se plavetnilo neba ogledalo u njoj.
„To je bitumen. Njime se premazuje drvo. Sprečava da voda probije
u pukotine i izazove truljenje. To je najteži posao koji me čeka. Onda
će barka moći da plovi. “
Da li ove reči imaju smisla?
Osetila sam kako me obuzima beskrajna tuga. Noje, moj Noje, koga
sam bila spremna da primim u zagrljaj kako samo žena može primiti
muškarca! Da li je moj Noje stvarno poludeo?
„Da plovi? Ali šta to pričaš, Noje? Ovde nema reke, vidiš i sam! Reka
je daleko, iza šume. I zašto bi ovaj ogromni kovčeg plovio? Čemu bi
služio?“
Noje promeni izraz lica. Blag vetrić pređe mu preko očiju, usana i
čela, kao zrak sunca kad prodre u krošnju i podari mu novu boju. Prvo
se blago nasmeja, a onda mu se osmeh ispuni tugom.
 Uze me za ruke i prisloni ih svojim usnama. Prvi put spoznah
njegovu nežnost. Nežnost pomešanu s privrženošću od koje mi i
danas, toliko vremena kasnije, krv jače prostruji u grudima.
„Služiće meni. A Jehovi još više“, reče mi blago.
Tada mi je objasnio.
Saznala sam kako će Jehova kazniti sav živi svet koji je stvorio
prvih dana u Edenu.

I saznala sam koga će od ljudi i životinja poštedeti.Noje me pusti da

dugo ćutim, ispunjena strahom, nevericom i užasom. Zatim dodade:
„Rekao mi je: ’Uvedi u kovčeg po par od svega što je živo, muško i
žensko, po par od svih koji će preživeti s tobom, i tvoju ženu i sinove i
kćeri koje će ti ona podariti.’ Rekoh Mu: ’Oh, Jehova, ja nemam ženu.’
Odgovorio je: ’Imaš jednu, ona stiže, prepoznaćeš je.’ Bilo je to pre više
meseci. Usudio sam se čak da pomislim da se Jehova prevario. Nije
stigla nijedna a da sam je prepoznao. Zatim mi moj otac Set reče:
’Sine, ostavi posao na nekoliko dana. Idemo da vidimo da li je Sion i
dalje pretrpan idolopoklonicima ili opet ima ribe.’ Ah, kako sam se
iznenadio kada sam video tebe, Noema! Tebe, tako sličnu Evi, u dnu
barke kojom Enohijani nisu znali da upravljaju. I kada si se probudila
u kolibi od trske, znao sam. Ona koja će mi podariti sinove i ćerke,
stigla je. Na to putovanje po Jehovinoj volji krenućemo zajedno. Hoćeš
li?“
 13

Naravno da sam želela da krenem na to putovanje s Nojeni. Želela

sam kao što svako želi da bude srećan. Međutim, ništa me nije toliko
užasavalo kao strašne reči koje je Noje izrekao s toliko nežnosti.
Oh, taj trenutak na krovu Nojeve barke! Sećanje je jedini Eden iz
koga ne možemo biti izbačeni. Mom pamćenju ne treba nikakav ručni
rad, nikakva šara da bi to oživela! Nema dana da se ne prisetim tog
trenutka, tako jasnog i kao pijukanje živine opipljivog trenutka pred
mojom šupom.

Vrtoglavica koja me je uhvatila bila je samo posledica Nojevih reči, a

ne zemlje koja je bila toliko daleko od nas. Prislonih njegove prste na
svoje usne. Oči mi se zamagliše od suza radosnica, uprkos bolu.
Mucajući, zahvalih Jehovi. Na trenutak je radost ublažila bol.
Noje mi stavi ruku na potiljak i poljubi mi oči pune suza. Nikad
nisam toliko želela da vreme stane, da se izbriše kao u Edenskom vrtu.
Naposletku je Nojev mir prešao i na mene.
Pogledao je ka nebu, dan će se uskoro završiti.
„Hajde da se vratimo”, rekao je. „Eva ne bi volela da te teram da
hodaš po mraku.”
 Eva. Na prizvuk imena majke svih nas, stresla sam se. Da li će ona
odobriti moj brak s Nojem? Da li ga ona voli? Da li su je Setovo
odbacivanje i grubost udaljili od unuka?

Hteli smo da siđemo prvim merdevinama. Spustih ruku na dasku da

bih se zadržala, i kada pogledah dole ka zemlji, ukaza mi se
priviđenje. Umesto šume čempresa, putića i razrušenog drveća, videh
kako voda pokriva zemlju.
Voda koja se prostire unedogled. Teška i moćna, s gustim talasima
od vetra, kakve sam videla na reci Sion. Samo što su ovi bili još veći i
brojniji. Pod njihovim naletom, nestale su obale i zemlja se nije videla.
Voda, talas za talasom, čudovišnih razmera, plavila je sve, potapala
bez milosti.
„Noje!“
Zgrabih ga za rukav, zadržah se za njega kao da ću pasti u
provaliju od tog priviđenja.
„Noje, videla sam vodu!“, promumlala sam. „Videla sam vodu svuda
oko nas!“
Kada je spazio moj užas, bilo mu je jasno šta sam saznala.
„Neće to biti samo za ove iz Enoha, zar ne?“, mrmljala sam.
„Jehovin-Elohimov potop neće progutati samo Kainove pretke i
stanovnike zemlje naidske? Već i ovu zemlju takođe. I Evu, i tvog oca
Seta. Celo njegovo domaćinstvo…“
Noje potvrdno klimnu. Prošaputao je:
„’Sve živo, sve što je nastalo od prvih ljudi’, rekao je Elohim.“
„Računajući i Adama i Evu?“ ponovila sam.
Ponovo je klimnuo. Skliznula sam na pod jecajući:
„O, Noje! Zašto? Zašto je tako strog? Svi ti ljudi, i preci, šta su
uradili? Da li su ubijali i lagali kao moj otac Lameh?“
 Nije odgovorio. Ko bi i mogao osim Jehove-Elohima?
Sasvim polako, Noje me je pridigao. Pomogao mi je da siđem s
merdevina i izađem s barke.

U povratku smo ćutali. Nismo mogli da progovorimo ni on ni ja. Ni da

se uzmemo za ruke.
Sumrak je već prekrio polutamom dvorište u koje smo ušli. Žene su
gasile vatru u kuhinji. Od pogleda na njih stade mi dah. Obuze me
mučnina. Htela sam opet da zgrabim Nojevu ruku. Ali ne nađoh ništa
sem praznine. Padoh na sve četiri, povraćajući dok mi se želudac
okretao.
Kroz glavu mi prođe misao: sve do dana Jehovine kazne, gledaću
kako živi koračaju ka propasti. Sve te ljude, stare i mlade,
novorođenčad, bolesne i snažne, lepe i gadne, muškarce i žene,
gledaću odsad kako poslednji put koračaju zemljom.Prilično sam
sigurna da sam proklinjala Noja i Jehovu pre nego što me je tama
progutala.
I sebe, takođe, jer ću biti nemoćni posmatrač kraja sveta.
 14

Kada sam se probudila, prepoznala sam siluetu koja je sedela na

stoličici kraj moje postelje, pod svetlošću svece.
„Eva!“
„Neka je slava Jehovi, koji ju je napokon uputio k nama!“
Podiže svecu i prinese je mom licu. Bore joj nestaše sa čela. Nasmeši
se, pomilova mi slepoočnice.
„Glupačo jedna! Kako si uplašila mog Noja. Njega tako mirnog i
tihog! Nikad ga nisam zatekla u takvom izlivu osećanja. Da sam se ja
tako srušila pred njim kao ti, on bi čučnuo kraj mene da sačeka da
ispustim dušu, moleći Jehovu da me lepo dočeka. Ali s tobom, trebalo
je da ga vidiš! Skakao je i urlao kao lud: ’Oh, sada znam zašto ju je
Jehova izabrao! Oh, da, znam! O, Jehova, gospodaru svih svetova,
zašto si je od mene uzeo? Ne možeš, ne možeš!’“
Eva se smejala. Od smeha su joj krenule suze i oči joj se zacaklile.
No uprkos radosti, osećala sam njen umor i njenu tugu. I sumnju,
možda.
„Imao je pravo da se ljuti, moj Noje“, rekla je. „Jehova nam je više
puta pokazao koliko su neizmerni njegovi hirovi i prevrtljivost.
Dojadilo nam je da pred Njim povijamo glavu!“
 Od Evinih reči prisetih se svega: barke iz šume, tog ogromnog
kovčega koji treba da primi preživele, „po par od svega živog, muško i
žensko“, kako Jehova reče Noju. Kao i saveza između njih i nas.
Obećanje života, opstanka. Zaplakah.
„Eva…“
„Ššš…“
Prisloni prste na moje usne. Kosa joj zaplesala u tami. Pritisak
njenih prstiju pretvori se u milovanje po obrazu. Obrisa mi suze.
Prošapta:
„Ne, nemoj ništa da mi kažeš. Znam. Sve znam. Na dan kada je
počeo da gradi svoj veliki plovni kovčeg, Noje nas je sve okupio, Seta,
Adama i mene. Objavio nam je šta Jehova zahteva od njega. Nije to
ništa što bi nas iznenadilo. Ko bolje od nas poznaje Jehovinu
surovost? Dakle, nije to ništa što bi nas naljutilo. Baš naprotiv. Već
predugo smo ovde, vreme je da dođe kraj. Sad kad si ti tu, osećam
olakšanje. Oh, kakva sreća što ste se vas dvoje prepoznali!“
Eva me privuče sebi. Toplina njenog zagrljaja podseti me na
trenutke kada me je grlila moja majka Sela, čvrsto me držeći. Stideći
se, jer su me majčine ruke uvek pomalo gušile, prihvatih Evin zagrljaj
kao nepresušni izvor nežnosti i naklonosti.
Na uvo mi prošaputa i ovo:
„Nemoj da tuguješ zbog nas, Noema. Jehova se igra Adamom i
mnome… Već dugo mi je to jasno. Predugo. Sutra ću ti reći sve što
treba da znaš i šta sve treba da poneseš sa sobom tamo gde će te
Jehova i Noje odvesti. Ovi iz Enoha sigurno neće ponovo doći pod
tamaris. Suviše su užasnuti mojom svađom s Adamom. Kakve veze
ima! Bitno je da tvoje srce zna.“
I naglo, ne dajući mi vremena da nešto pitam, dodade:
 „Dosta više! Dosta je priče. Sada treba da spavaš.“
Dohvatila je vrč sa zemlje i pružila mi ga.
„Pij! Ne mari za ukus, grozan je. To je čaj koji umiruje i uspavljuje.“
Pila sam. Bilo je ljuto i gorko. Dunula je u sveću i ispružila se kraj
mene:
„Noćas te neću napuštati. Ova soba mi vraća sećanja! Kad bi samo
znala kakve sam bolove trpela dok sam rađala Seta. Bila sam mnogo
stara. I plašila sam se. Jehova je želeo da po svaku cenu rodim novog
sina, da ne bi bio suviše usamljen. Od Kaina i Avelja u našem sećanju
ostala su samo imena. A ja sam se plašila da će se sve opet ponoviti…
Oh, kako me je namučio!“
Ućuta izgubivši se u mislima. Nastavi uz kikot:
„Ah! Kakva sam ja baba. Kažem tišina, tišina, a ne mogu da
prestanem da pričam! To je zato što mi je glava puna kajanja! Oh,
kako bih volela da sam tebe rodila, Noema! Ali ne! Pričam gluposti.“
Uze me za ruku i spusti je na svoj stomak, koji kao da je goreo
ispod tunike.
„Hajde da spavamo već jednom. Prestanimo da se ludiramo i
brbljamo bez prestanka“, zasmeja se. „Pamet u glavu!“
Život je počeo da me napušta, ali me njena toplina povrati. Približi
čelo mom čelu, kao da želi da mi prenese svoje misli.

San nije odmah došao. Upala sam u neku obamrlost od nakupljenih

osećanja, od svega što me zbunjivalo i raspaljivalo mi maštu.
Deo mene bio je preplavljen srećom. Drugi deo strahom, užasom i
bolom.
Pitanja, koja su me mučila još od onog strašnog dana kada je moj
otac Lameh ubio našeg prapretka Kaina, sada su dobila odgovore.
 Sada sam razumela Jehovine-Elohimove reči koje je stara Avan
donela sve do očevog dvorišta: „Elohim te razdvaja od Kainovih
potomaka. Idi iz Enoha i hodaj ka zapadu. Elohim je tamo zacrtao put
za tebe.“
Oh, dobra, nežna Avan! Kakvu joj je strašnu uvredu Enoh naneo,
kakvu mržnju je pretrpela od pokolenja svojih potomaka! Da, zaista, i
ne samo to, nego i mnogi drugi užasi kojima se zemlja naidska
ukaljala, povlačili su za sobom kaznu.
Ali u ovoj zemlji? Setove žene, koje sam videla kako vredno rade u
kuhinji, da li su sve loše?
Zar ne postoji, dakle, nijedna žena, nijedan muškarac, na čitavoj
zemlji pod rukom Jehove-Elohima, koji bi bili podjednako pravedni i
bez zamerke kao Noje i ja, Lamehova ćerka?
Odjednom se prisetih Juvala i njegove muzike. Kako je, svirajući
frulu, bacao u zanos i muškarce i žene. Nikada ga zlo nije dotaklo,
nikada Jovil nije uspeo da ga iskvari. Zar on ne zaslužuje više od
mene da se popne na Nojevu barku?
Gde je Jehovina-Elohimova pravda?

Eva me zagrli i pomilova po čelu.

„Spavaj, Noema! Spavaj! Pusti neka ti misli lete u noći i spavaj“,
prošaputala mi je na uvo kao da je čula šta me muči. „Odmori se.
Sutrašnji dan će brzo doći. Saznaćeš sve što treba da znaš.“
Zar nije čudno što sam se odmah uspavala?
 15

Noema! Noema, ustani! Izađi napolje!“

Eva je držala otvoren zastor na kolibi. Dvorište je i dalje bilo
prekriveno noćnom tamom.
Ustadoh iz postelje plašeći se da mi se mučnina ne vrati. Naprotiv,
bila sam odmorna i raspoložena uprkos manjku sna.
Čim sam prešla prag, shvatila sam da sam pogrešila. Već je svanulo,
no nebo je bilo pepeljastosivo, oblačno, na jugu čak i crno. Na severu
se razvedravalo i propuštalo malo beline zore. Iznad nas su jurili
oblaci, preklapali se tako nisko da je izgledalo kao da žele da se
dočepaju zemlje. Vetar je duvao u snažnim naletima donoseći kišu.
Začuđena, u ustima sam osetila poznati ukus. Nekoliko puta sam ga
osetila kraj kovačnice mog brata Tovela. Kada bi kvasio bronzane
oštrice, stvarala se para tako jakog mirisa da su od nje ljudima
škripali zubi.
Uhvatih Evin pogled. Reče mi:
„Moguće je da će danas pasti kiša.“
Srce poče da mi udara snažnije i brže. Negodovala sam:
„Nemoguće! Noje mi je rekao da barka još nije završena…“
Ispričala sam joj o bitumenu, velikom broju dasaka koje treba
premazati, unutra i spolja. „To će trajati više od mesec dana. Voda neće
moći da nosi barku ako Noje ne dovrši posao.“
Eva se ironično nasmeja:
„Zar tako malo poznaješ Jehovu da misliš da će ga to sprečiti?“
Odmahnuvši rukom, upitah:
„Gde je Noje? Je li otišao do barke?“
Istina je da sam se, izašavši iz sobe, naljutila što ga ne vidim kraj
Eve.
Pokaza mi ka zidu Adamovog vrta. U polutami se uzdizao dim, koji
se kovitlao i padao, da bi se potom uspravljao nošen vetrom. Dobro
prepoznatljiv dim s oltara, kakav sam toliko puta videla u dvorištu
mog oca Lameha u Enohu.
„Noje se moli sa svojim ocem i dedom“, reče Eva.
Dodala je s mrvicom ironije:
„Ovaj sivi zlokobni dan verovatno je pogodan za prinošenje žrtve.“
Htela sam da je upitam da li i mi treba isto da učinimo, kad dotrča
jedna sluškinja. Oklevala je, zamalo se obratila meni, ali se ipak
okrenula ka Evi:
„Svi su tu! Pod tamarisom.“
„Ko to?“
„Proterani Enohijani.“
Eva se prevarila. Moji saputnici su bili tu, kao što im je predložila,
uprkos pepeljastom nebu i lošim predznacima. Pogleda me osmehujući
se:
„Od svega se umaramo osim od znanja.“

Onda me uze za ruku da odemo da im se pridružimo, a naročito da bi

uživala u utisku koji na njih ostavlja prizor nas dve, koje ličimo kao
sestre. Ustadoše kad smo došle. Pod naletom vetra podigoše se tunike i
plaštevi u koje su se Hanina i moja majka Sela zavile. Kao i prilikom
poslednjeg susreta, spustiše pogled kada sam ih pozdravila. Tek tada
sam primetila da neko fali.
„Erel! Gde je Erel?“, povikala sam.
Moja majka Sela odgovori:
„Kraj Elohima, ako Mu je tako po volji. Nije više mogla da čeka s
detetom u utrobi. ’Zašto bih podarila život koji nikad neće moći da se
proživi?’, bez prestanka je ponavljala. Nisam znala šta da joj
odgovorim. Niko od nas nije znao.“Moja majka Sela konačno podiže
pogled. Oči su joj bile crvene od plača. Lice i pogled postali su još
grublji od toga. Pogleda Evu:
„U okolini ima mnogo žena koje sebi presecaju vrat, stomak ili
odlučuju da se udave kako ne bi videle glavu koja izlazi iz njihove
utrobe.“
„A ima i mnogo muškaraca koji se tuku zato što nemaju ženu za
postelju', dodade Hanina istim tonom.
„Mislila sam da je Naid jedina loša zemlja“, reče Joanan mršteći se
prezrivo. „Ali ovde, u zemlji gde je sve zeleno, gde je dovoljno pružiti
ruku da bi ubrao plod i gde se zemlja otvara bez oklevanja da bi
primila seme, samo u ovom dvorištu ima malo mira. Svuda naokolo
ljudi viču i dižu pesnice isto kao i u Enohu.“
Eva ga odmeri i upita:
„Jeste li se zbog toga vratili ovde?“
Oni okrenuše glavu jer im bi neprijatno.
Ankahana istupi:
„Ne, pramajko. Došli smo jer…“
„Ne zovi me tako!“, prekinu ga Eva naglo. „Već sam ti rekla. Znaš
kako se zovem.“
 Ankahana trepnu. Bez sumnje je tokom noći spremio govor. Požurio
je da ga održi:
„Sve znamo, o, Eva. Znamo za veliki kovčeg koji je izgradio Noje,
Setov sin. Ovdašnji ljudi odveli su nas u šumu da nam ga pokažu.
Znamo kakva će biti Elohimova kazna. Znamo da neće nikog
poštedeti, da je kraj sveta blizu…“
Zastao je koliko da mi dobaci jedan mračan pogled:
„Niko… sem Noeme i Noja“, nastavio je. „To ljudi ovde govore. A mi…“
Ovog puta mu reči zastaše u grlu. Stavio je ruku na usta. Njegovo
lice, dotad tako odlučno, posivelo je i uznemirilo se kao nebo. Leh-leha
i Joanan ga ohrabriše pogledom punim poverenja. Ankahana,
opsednut mišlju da neće uspeti da završi, i ne obrati pažnju na to.Eva
pusti moju ruku i, na iznenađenje svih, priđe mu i blago ga pomilova
po obrazu.
„Da, razumem“, reče ona nežno. „Sad kad je nebo puno kiše, koja će
stići kao kazna, napokon želite da saznate. Zar ne? Želite da znate za
pravdu i nepravdu, za Evinu krivicu, onu koju nosite u krvi, kako to
neki kažu, onu koju je izvesno u krvi nosio i Kain, otac vaših nesreća i
vaš prapredak. Da, imaš pravo, momče. Imaš pravo, treba da znate.“

***

Ove neverovatno nežne reči oslobodiše Ankahanino grlo, iz koga

napokon izleteše užas i odricanje, a usne zadrhtaše od rike ranjene
životinje. Kolena mu zaklecaše. Eva ga privuče sebi da ga pridrži i
poljubi ga u čelo pre nego što ga nežno odgurnu.
„Dobro je što ste se vratili“, ponovi obraćajući se ostalima. „Teško bi
mi palo da niste imali hrabrosti.“Ona gurnu Ankahanu u Leh-lehino
naručje i podiže pogled ka nebu:
 „Možda će danas padati kiša, a možda i neće? Samo Jehova razume
Jehovino raspoloženje. Hajde da sednemo na trenutak pod ovaj
tamaris. Ako bude potrebe, sklonićemo se negde gde je suvo. Ono što
imam da vam kažem neće dugo trajati i danas neće biti prepirke.
Adam neće doći. Sivo nebo ga plaši. Plaši se više nego dete“, reče
nasmejavši se tako veselo da sam videla kako se tračak osmeha
nazire i na namrgođenom Hanukuinom licu.
 16

Eva me uze za ruku i povuče me da sednem pored nje ispod tamarisa.

Nasloni se na stablo i odmah poče da priča, ponavljajući reči
izgovorene prošle večeri, ali mnogo brže, kao da je i sama jedva
čekala da ih konačno čuje. Kao da ju je već dugo mučila potreba da ih
kaže.
„Da, tačno je, sve je bilo lepo, divno i savršeno u Edenskom vrtu.
Voda je u njemu bila najbistrija, cveću nije bilo ravnog, životinje su
bile pitome, voće slatko, a svetlost prozračna. A moj Adam je bio
neprikosnoveni gospodar svega, tako da Jehova više nije imao šta tu
da radi. A ja… ja…“
Zatvorila je oči i uzdahnula. Zatim blago odmahnu glavom, od čega
joj se zatalasaše krupne kovrdže, skoro crne u prigušenoj svetlosti tog
dana.
„Evo šta se dogodilo.“

„Jehova me je stvorio. Rekao mi je: ’Budi Adamova druga polovina.

Budite muško i žensko. Kada budete hodali vrtom, pokaži mu šta vidiš,
da ne bi samo svojim očima gledao šta ga okružuje. Reci mu šta
misliš, da ne pomisli da je jedini koji u ovom vrtu razmišlja.’
 Tako sam i uradila. Hodali bismo i ja bih rekla: ’O, Adame, pogledaj
ovo, pogledaj ono.’ Govorila bih mu: ’Adame, dok posmatraš let ovog
leptira ili ovog jarca kako pase, ti misliš to što misliš. Ali moglo bi se
misliti i ovako…’
On bi mi odgovarao: ’Vidim, vidim! Imam oči. Šta mogu da vidim u
ovom vrtu što već nisam video? Sve je tu i ništa mi ne promiče. Sve je
savršeno, znam ja, a znaš i ti. Misliš li da ja ne mislim čemu bi to
moglo da posluži? Jer moje misli su kao i sve što živi i raste u ovom
vrtu – savršene. Ne zaboravi da nema više šta da se sazna, jer su
nam plodovi Drveta znanja dobra i zla zabranjeni!’
Nije mi dugo trebalo da shvatim šta gaje najviše zanimalo kod
mene. To što smo zajedno, mužjak i ženka, kao što je Jehova tražio. U
redu, i meni je to odgovaralo. Iako je ukus svega u vrtu bio
podjednako dobar: i plodova, i vode, i zadovoljstva što sam žena. No
tako je bilo. To nam je i dalje pričinjavalo zadovoljstvo.“

Evin smeh bio je zvonak, glasan i čist.

Sada ju je i moja majka Sela slušala. S njenog lica isprale su se sve
bore od umora, ljutnje i straha. Izgledalo je da ni ostala lica više nije
hladio ledeni vetar neraspoloženja. Svi su je slušali kao da sede pored
vatre koja smiruje i teši. Oči su im sledile Evine ruke, koje su plesale,
netremice su pratili njene usne, vrat koji se izvijao i povremeno
naginjao, kao da pogađa šta misle, kakve emocije kolaju njihovim
venama, pokušavajući da upravlja njima.
Na trenutke je zastajala, kopajući po sećanju pre nego što bi
jezikom liznula usne i reči bi ponovo grunule.

„Jednog dana, dok smo se šetali blizu izvora reke Sion, gde je počinjao
svet idolopoklonika i divljih životinja, Adam mi je pomilovao vrat na
dobro poznati način.
Upitala sam ga: ’Zar ovde?’
Odgovorio je smejući se: ’Da, ovde. Zašto da ne? U našem vrtu je
svuda isto, i bilo gde mi odgovara.’’Čak ni u ovom vrtu nije svuda isto’,
odgovorih mu pokazujući mu jasno obeležen i prepoznatljiv put. ’Ovo
je put koji vodi do Drveta znanja dobra i zla. Meni se ne sviđa da mu
budem toliko blizu.’
Adam se nasmejao odmahnuvši glavom. ’Ah, ženo, kako si
radoznala! Jehova je zasadio Drvo života u središtu našeg vrta. Ili svi
putevi vode do njega, ili ne vodi nijedan. Dovoljno je samo da ne
mislimo na njega i ono više ne postoji.’
Nisam rekla ništa više. Legla sam na savršeno cveće. Uživanje je
bilo savršeno. Zatim se Adam okrenuo na stranu i zaspao.“

Tu Eva namignu Seli i Hanini, dodajući sasvim tiho:

„Zar to nije uobičajeno za muškarce?“
Na ovu vragolastu aluziju, moja majka Sela i Hanina, a odmah
potom i Hanuku, prasnuše u smeh. Leh-leha i Joanan se namrštiše,
Ankahanini obrazi se zarumeneše. Svi su u tom trenutku zaboravili na
nesreću koja se spremala.

„Dakle, Adam je spavao, a ja sam, kao i inače, razmišljala čas o

ovome, čas o onome. Nešto mi je palo na pamet. Rekla sam sebi: ’Eva,
pogledaj šta sve živi i cveta u Edenskom vrtu. Zveri i životinje idu u
paru kao ženke i mužjaci. Oni se dopunjuju i rađaju potomke slične
njima. Ako je Jehova želeo da Adam i ti budete par, zar to nije zato da
bismo stvorili druge Adame i Eve? Pa da, naravno.’
Odmah su se nizala i druga pitanja: ’Kako je to moguće? Šta će biti
sa mnom? Šta će biti sa živim bićem koje će izaći iz mene? Na šta će
ličiti? Šta će doneti? Šta ćemo napraviti od njega, a šta ono od nas…’
Pitanja, pitanja, još pitanja!
Okrenula sam se ka Adamu da bih razgovarala s njim, ali on je
spavao tako dubokim snom da nisam htela da ga budim. Upravo sam
u tom trenutku čula neki prigušen zvuk iza sebe…“

Eva prekinu svoj govor. Tunika joj se zateže preko grudi kada se
nagnula ka ovima iz Enoha. Opčinjeni, i oni su se nagnuli ka njoj.
Zatim, skoro šapatom, ona nastavi:
„Začula sam neki glas kako me zove: ’Ženo! Ženo iz vrta!’“

***

Eva se trgnu i nagnu nazad kao da je upravo začula taj glas.

Hanuku ciknu od iznenađenja. Nepoverljivi, a opet pobledeli od
straha, drugi su izgledali kao da će svakog časa pobeći.

„Oh, kakav užas!“, reče Eva povrativši uobičajen ton. „Oh, kakav užas!
Ima li još nekog živog u vrtu? Da li ga je Jehova sakrio od nas?
Ustala sam. Adam je i dalje spavao kao klada.
Glas opet reče: ’Ženo iz Edena! Ovde sam. Priđi!’
Videla sam ga. Nije bio daleko. Adam i ja nismo primetili da smo
došli do same granice vrta. On je stajao s druge strane. Telo mu je bilo
sitno, a grudi i udovi maljavi kao u životinje. Na širokom licu, njegove
oči sijale su lukavim sjajem. Stajala sam na deset-petnaest koraka od
njega, ali sam mogla da osetim njegov miris, odvratan, mučan.
Pomislila sam: nikad neću prići živom biću koje toliko smrdi.
A on mi odmah uzvrati: ’Prišla – ne prišla, nema nikakve razlike,
granica vrta je između nas. No iako ti deluje da sam ružan, ja sam
takođe stvoren da umem da ti čitam misli.’
’Ko si ti?’, pitala sam ga.
’Jedan od onih koje tvoj gospodar zove pustinjskim životinjama.’
’Pustinjska životinja? Ali ti govoriš kao mi, Jehovini ljudi!’
On se kiselo nasmeja:
’Jesmo mi pustinjske životinje, ali smo i živa bića, kao i ti.’
’Ima li vas mnogo?’
’Oh, da! Na stotine i stotine…’
’I jeste li već dugo tu?’
Životinja poče da skače preda mnom, toliko joj je moje pitanje bilo
smešno.
’Oh, da, nasmejao se. ’Mnogo duže nego ti i ovaj vrt.’
’Kako to da vas nikad pre nisam videla?’To čudno biće opet se
piskutavo nasmeja.
’Prosto pitanje – prost odgovor. Nikad te nije zanimalo šta se
dešava van tvog vrta.’“

***

Eva ućuta i nagnu se kao da nije bila sigurna da li da nastavi.

Hanuku upita:
„I onda?“
Eva ih pogleda jedno po jedno pre nego što s nekom ozbiljnošću,
koja joj je produbljivala glas, dodade:
„Ovo što vam pričam Adam, moj Adam, nikad nije čuo. O tom
trenutku i susretu u Edenskom vrtu nikad me nije ispitivao. Možda, za
razliku od vas, nema nikakvu želju da zna?“
Umornim glasom nastavi:
„Onda sam upitala tu smrdljivu životinju, koja je tapkala nogama po
zemlji s druge strane granice Edenskog vrta: ’Poznaješ li Jehovu?’
Odmah mi je odvratio, smejući se oholo:
’A ti? Znaš li uopšte da li On postoji, tvoj Jehova? Ne čujemo ga, ne
vidimo ga nikad. Kod nas se moćnici ne kriju. Osećaju glad i žeđ, kao i
mi. I ne provode vreme u zabranama. Uživaju u našim zadovoljstvima.
Kada im prinosimo darove, kažu nam: Idite, idite, radite šta vam je
volja! Što biste se uzdržavali?’
Uperio je svoj ogromni prst ka Drvetu znanja dobra i zla:
’Da se to drvo nalazilo kod nas, odavno bih već probao njegov plod.
Oh, oh! Nemoj da glumiš da se užasavaš, ženo! Ovo što ti kažem, za
tvoje je dobro, jer si lepša od svih naših ženki, da budem iskren. Kakva
šteta! Da, mnogo bi mi se to dopalo, da probam plod s tog drveta, a još
više bi mi se svidelo da probam tebe. I ja se ne bih uspavao odmah,
kao tvoj Adam. Možeš da budeš sigurna u to. Tvoj Jehova je strog!
Zatvoriti vas u vrt gde je sve uvek isto – kakva dosada! Šteta za mene,
šteta i za tebe. Jesti ili ne jesti, ti odlučuješ.’
Odmakla sam se za nekoliko koraka:
’Znači, ti nemaš poštovanja ni prema čemu! Jehova je zabranio da
diramo drvo.’
’Oh, znam, znam! Ali razmisli, ženo. Zašto ti je Jehova to zabranio?
Da li ti je objasnio?’
’Ne. Nema potrebe za tim.’
’Nema? I ti ne bi volela da znaš?’
Nisam znala šta da odgovorim. Životinja poskoči, bila je na vrhuncu
zabave.
’Reci mi, zašto bi sadio drvo u vašem vrtu ako ne možete da okusite
njegov plod? Ruga vam se tvoj Jehova.’
 I dalje sam ćutala. Životinja je pružila ruku ka meni:
’Ako nemaš hrabrosti da ga probaš, uberi bar jedan plod za mene.
Videćeš šta će se meni desiti.’
Još više sam se odmakla od njega:
’Ovo što se ovde nalazi sigurno nije za tebe!’
Životinja se nasmeja od sveg srca:
’Ni za tebe, ni za mene, a ni za Adama koji spava! Šta onda ovde
radi to drvo ako nije ni za koga? Kažem ti, ženo, tvoj Jehova se
podsmeva! Hoće da vidi koliko si glupa i poslušna. Što nije čudo kad
živiš u vrtu gde se nikad ništa ne menja. Želim ti mnogo dosade!’
Htela sam da mu odgovorim, ali ga okružiše druge životinje.
Narogušene, pravile su strašnu galamu, a onda su svi zajedno pobegli
daleko od mojih očiju. Tišina se vratila u vrt, a ja…“

Eva povrati dah vlažeći usne vrhom jezika. Zatim uzdahnu. Oko nje se
smračiše lica svih Enohijana.
Ankahana suvo dobaci:
„A ti si se oglušila o Elohimovu zabranu? Uradila si ono što ti je
životinja rekla da uradiš.“
Eva ga pogleda pre nego što slegnu ramenima.
„Ako ćeš kriviti mene da bi ti bilo lakše, mladi Ankahana, krivi me.
Uvek je mnogo lakše videti krivicu u drugima. Ja sam se vratila do
Adama. Pomislila sam opet na decu koja će doći, o kojoj nisam znala
ništa. Nisam čak znala ni za reč ’dete’. Na kraju sam rekla sebi:
’Nemam nikakve veze s pustinjskim životinjama koje su tamo, napolju.
Nemam nikakve veze s leptirima, ovcama, ni sa živim svetom koji buja
u ovom vrtu. Međutim, i jaću roditi kao koza ili ženka cvrčka i Jehova
me zbog toga drži u neznanju. Zašto? Šta želi da sakrije od mene?’ I
eto.“
 „Šta eto?“, iznervira se Hanuku. „Otišla si do drveta, iako je bilo
zabranjeno, eto šta!“
„Da. Ali pre toga se Jehova poigrao sa mnom. U vrtu je sve bilo
savršeno. Vreme, rekla sam vam juče, a rekao vam je i Adam, vreme
nije uticalo na nas. Naročito ne na Adama. Na mene je, na kraju, po
Jehovinoj želji, pomalo i uticalo, jer sam mogla da mislim o onome što
ne postoji. Tada mi je došla želja za znanjem, koje je plod vremena.
Dakle, da, u pravu si. Ustala sam i otišla do drveta. Ubrala sam dve
voćke. Pojela sam jednu, a drugu sam ponela Adamu. On je spavao.
Čekala sam da se probudi. Kada je otvorio oči, pružila sam mu voće.
Odmah je zagrizao.“
„Ali zašto si mu dala voće?“, razgnevi se Joanan.
„Zar me Jehova nije stvorio da budem s Adamom zauvek? Da li je
trebalo da znam nešto što on ne zna? Da mislim o nečemu o čemu on
ne zna ništa? Oh, Adam je već bio tolika neznalica da mu uopšte nije
palo na pamet da pita koje je voće zagrizao! Da nije bio gladan, držao
bi usta zatvorena, kao što su mu uši bile zatvorene dok je životinja sa
mnom razgovarala! No, posle uživanja, Adam je uvek bio gladan, kao
što mu se uvek spavalo!“
To je izrekla s tolikim prezirom da nam se na trenutak učinilo da će
ustati i udaljiti se. No uzdahnula je i dodala tužnijim tonom:
„Ostatak priče znate. Jehovin gnev. Proterivanje iz Edenskog vrta.
Jehova se čak i životinji osvetio. Kada se ponovo približila vrtu, želeći
da vidi kakav je efekat imao plod, oduzeo joj je ruke i noge i osudio je
na večito puzanje po rupama u zemlji.“

Eva se gorko osmehnu.

„To je bila moja greška. Napadnite me ako vam je volja.“
„Misliš da ne bi trebalo?“, upita moja majka Sela nabravši obrve.
 Eva joj uputi dug pogled, oči u oči.
„Ja“, reče konačno, „ne žalim za Edenskim vrtom. Čemu život koji
vredi koliko i život nekog miša ili jelenka? I da to znam a da ne mogu
ništa da promenim?“
„Zašto nisi od Elohima tražila neki drugi život?“ upita je Hanuku.
Evin smeh kolebao se između gorčine i poruge.
„U Edenu su svi životi isto vredeli. Svi. I ti ne poznaješ dobro Jehovu,
ćerko.“
Evin pogled postade oštar. Usne joj se razvukoše u podsmeh.
Pogleda lica ispred sebe, koja su gutala njene reci.
„Šta mislite, zašto je Jehova postavio Drvo znanja dobra i zla u srce
našeg vrta? Zašto je postavio nesavršeno drvo usred savršenog vrta?
Kakvu korist je imao od toga?“
Joanan klimnu glavom.
„Tu si u pravu. To nema smisla.“
„Nije li tako?“, reče Eva s očajničkim osmehom na usnama. „To
nema smisla. Da bi se to razumelo, treba dugo razmišljati, mnogo toga
proći. I priznati da Jehova nije uvek dobar. Da je ljubomoran. Da mu
se Adamovo blagostanje u Edenskom vrtu nije mnogo dopadalo.
Možda se plašio da Adam, tako savršen, ne počne da misli da je On?
Ili treba da verujemo da nas je Jehova stvorio da bi se nama
poigrao?“
„Eva, ne! Ne možeš tako!“, povika Ankahana. „Bogohuliš! Jehova-
Elohim ti je zabranio plod, a ti nisi poslušala.“
„Zašto me je onda pustio da budem neposlušna u savršenom vrtu?
Zašto je ostavio Adama da u neznanju spava kraj mene, On, koji može
sve?“
Odgovor je došao kao šamar. Ankahana ostabez daha, otvorenih usta,
dok su mu suze tekle niz obraze.
„Sedi, momče“, naredi mu blago Eva.
Pustila je da prođe neko vreme pre nego što je nastavila, svečanim
tonom koji ranije kod nje nismo primetili:
„O, ljudi iz zemlje naidske, vi iz Enoha, koji ste toliko propatili zbog
Kainove greške i koji ste pratili Noemu sve do ovde, Eva vam duguje
potpunu istinu. Sinovljeva greška je i majčina. Ali i Jehovina. Nije to
ništa čudno.“
 17

Ko ne zna šta je Jehova rekao?“ nastavi Eva. „On je rekao: ’Od sada je
smrt sa vama.’ Ali je rekao i ovo: ’Eva Životvorna, to je tvoje ime,
majka svih živih.’“
„Ko ne zna za Jehovinu surovost? On mi je rekao: ’Pojačaću ti
porođajne bolove, s njima će dolaziti tvoji sinovi i ćerke, a želja će te
vezati za tvog muškarca kao za gospodara.’ I ovde, van vrta, spoznala
sam porođajne bolove. Došao je Kain. Došao je Avelj. Došla je Avan. A
bol se pogoršavao, od njega se u mojoj utrobi rodila i smrt. Set je
došao potom, ali mnogo kasnije.
Zato Avan nije imala sestru. Zato sam ovde, živa. Jehova me nije
ubio, pustio me je da rodim smrt. Njegova kazna prevazilazi sve što
ljudsko biće može da zamisli.
Eto šta se desilo. Kain, Avelj i Avan su odrasli. Avelj je bio lep i blag.
Avan je otišla k njemu, što je razbesnelo Kaina. Jehova je to znao. Ali
ga nije smirio. Rekao je Avelju: ’Postavi dar na moj oltar.’ Srećni Avelj
doneo je najbolje što je imao i otrčao da poljubi Avanine butine čim je
Jehova iskazao svoje zadovoljstvo.
Onda je Jehova rekao: ’Kaine, sada je na tebe red da doneseš dar na
moj oltar.’ Kaina je izjedala ljubomora. Privlačila gaje Avan, kao i
njegovog brata. Ali nije bilo druge žene. Kako utoliti njegovu želju?
Gubio je razum zbog naklonosti između Avelja i Avan. Ne usuđujući se
da odbije prinošenje darova Jehovi, stavio je na oltar najgore što je
našao. Jehova ga je ukorio. Kain je odgovorio: ’Šta mi vredi tvoja
pridika? Mnogo si mi zla naneo!’
Kain više nije mogao da podnese Aveljevu sreću. Želeo je da vidi
bratovljevu krv u prašini. Hteo je da umesto njega ljubi Avanine
butine. To je i učinio.
A Avan? Oplakivala je Avelja, ali zar nije Jehova rekao: ’Želja će te
vezati za tvog muškarca kao za gospodara ? Kain je postao njen
gospodar. Pošla je za njim u zemlju naidsku, i svaki put kad bi joj
prišao i kad bi je njegov miris prizivao, srce bi joj zaigralo.
Tako je i vas rodila.
A ja, Eva Životvorka, rodila sam ubicu. Ko će mi oprostiti? Ko će
oprostiti Jehovi?“
 18

Sumorna tišina prekrila je dvorište. Bili smo zapanjeni, nemih usana i

očiju zagledanih u tamu. Sve dok se Noje nije stvorio kraj mene, a ja
iznenađeno povikala.
Enohijani su blago uzmakli. Poneti Evinom pričom, nismo ga videli
da čeka i sluša iza stabla tamarisa. Kleknuo je kraj svoje babe i
poljubio joj ruke. Srce mi je poskočilo od njegovog lepog osmeha.
Jehovine reči, koje je Eva upravo izgovorila: „Želja će te vezati za tvog
muškarca kao za gospodara', zapalile su takvu vatru u mojim grudima
da sam jedva čula šta je Noje rekao.
„Ja ti opraštam“, kazao je. „Neka i Jehova meni oprosti. I hoće, znam
to. Misliš li da bi dao tvoj izgled Lamehovoj ćerki, da bi je izabrao za
mene i da bi ona stvorila novi svet da te nije voleo više nego što si
svesna?“
Svi su me pogledali. I Eva me je pogledala. Suze su joj se kotrljale
preko usana.
Noje je ustao. Glas mu je, kao i uvek, bio miran i blag. Ali njegove
strašne reči i dalje mi odjekuju u ušima:
„Enohijani“, reče on, „ne zavaravajte se! Neće se Jehovina kazna
obrušiti na zemlju naidsku, ovde i svuda pod Njegovom rukom, zbog
Evine i Adamove krivice. Već zbog naše.
 Mi poznajemo i dobro i zlo. Poznajete ih i vi. Jehova nas je tome
naučio. Dato nam je da biramo, za razliku od životinja i
idolopoklonika, koji to ne mogu. Otkud onda toliko nasilja, toliko
nepravde?
Vaše jadikovke pristižu odasvuda, ali gde vam je nevinost? Izvežbali
ste se u uvredama i mržnji. Usta su vam puna laži. Prezir, poniženje,
silovanje žena, nasilje nad slabijima nosimo kao smrad u nozdrvama
već hiljadu godina.
Vodili ste rat. Klali ste decu. Sami ste posejali propast i nesreću.
Jehova je rekao: ’Žalim što sam napravio ljude. To je moja greška,
ali budući da bol preuzimam na sebe, brišem ono što je loše
načinjeno.’“

Noje bi možda i nastavio da ga krici koji su dopirali iz kuhinje nisu

prekinuli. Celo domaćinstvo pobeže u dvorište. U početku nam nije bilo
jasno šta se dogodilo. Eva ustade da me zagrli. Enohijani su već bili
na nogama. Zatim poče galama:
„Kiša, kiša! Tu je! Pada kiša! Stiže kazna!“
Noje potrča. Eva mi reče:
„Noema, ne pomeraj se. Želim da ostanem kraj tebe što duže mogu.“
 Epilog

Voda

Varali smo se. To je bila samo još jedna ludost rođena iz straha.
Voda je stigla, ali su mnogi meseci prošli pre nego što je Nojeva
barka premazana bitumenom, a svet zbrisan. Za to vreme stigli su i
moji prvi sinovi, Sem i Ham.

Odjednom, Jehova je širom otvorio nebeske rezervoare. Četrdeset dana

i četrdeset noći naleti kiše potapali su ravnice, reke su se izlile,
progutale planine. A kada je kiša prestala, ostala je samo pustoš.

Kako sam preživela sve što sam videla? Samo Jehova zna.

Kada je barka bila puna, kada je na njoj Noje zatvorio vrata, na

desetine, na stotine muškaraca, žena, dece i staraca nagrnuše. Tražili
su da uđu u barku. Hvatali su se za nju u grupama, grebući jedni
druge, ujedajući se, gazeći sve pred sobom da bi se popeli. Jednog
dana bilo ih je toliko da smo se zamalo prevrnuli.

***

Da bi spasao barku od potapanja, Noje se borio kao đavo.

 Morali smo da odbijemo te silne ljude.
Isprva kamenjem, koje smo, po Jehovinoj preporuci, nagomilali na
krovu barke pre polaska.
Zatim smo na njih bacali grede, daske…
Sve što nam se našlo pod rukom.

Bežali smo od smrti, a njome smo se služili.

Zatim je voda sve odnela.

I mi smo ostali sami.

Više nisam osećala želju za Nojem.

Danima sam samo tkala da ništa ne bih zaboravila.
Da bih se sećala.
I pričala.
To i radim.

Sada me ponovo hvata strah. Znam da me Noje i Jehova smatraju

novom Evom. Očekuju da rađam nove ljude satkane od dobrote i
savršenstva.
A da li je to uopšte moguće? Zar krv onih koje je voda odnela ne
teče u nama?
Oh, kad bi Eva bila kraj mene, ona koju i dalje čujem kako govori:
„Šta će biti sa mnom? Šta će biti sa živim bićem koje će izaći iz mene?
Na šta će ličiti? Šta će doneti? Šta ćemo napraviti od njega, a šta ono
od nas…“
Pitanja, pitanja, pitanja…

***
Pitanja koja ostaju u meni, kao i toliki ožiljci koje ni svi Jehovini
potopi ne mogu izbrisati.
 Zahvalnice

Hvala Sofi Žolm i Natali Teri što su ovu knjigu ispratile stranu po
stranu.
 Genealogija likova

Adam i Eva rodiše Kaina, Avelja i Avan, zatim Seta.

Kain i Avelj izrodiše sedam pokolenja:
Enoh rodi Gaidada.
Gaidad rodi Maleleila.
Maleleilo rodi Matusala.
Matusal rodi Lameha i, sa idolopokloničkom sluškinjom, Leh-lehu.
Lameh imaše dve žene.
Sa Adom rodi dva sina, Jovila i Juvala, i dve ćerke, Noadiju i Bejuriju.
Sa Selom rodi jednog sina, Tovela, i jednu ćerku, Noemu.
Bejurija rodi Nahmana.
Noema uze za muža Noja, Setovog sina. Oni rodiše Sema, Hama i
Jafeta.
 O autoru

Marek Halter rođen je 1936. u Poljskoj. Tokom Drugog svetskog rata

pobegao je iz Varšave u Sovjetski Savez, a 1950. godine emigrirao je u
Francusku i nastanio se u Parizu. Učio je pantomimu kod Marsela
Marsoa i izvesno vreme zarađivao za život kao slikar. Počeo je da piše
sedamdesetih godina XX veka, a 1991. godine organizovao je
Francuski koledž u Moskvi, čiji je i danas počasni predsednik.
Već više od petnaest godina Halter istražuje život junakinja tri
monoteističke religije, a njegova dela prevedena su na više od
dvadeset jezika i prodata u milionima primeraka širom sveta.