Međunarodna Bezbednost: Teorijski Pristupi Uvod U Studije Bezbednosti

Urednici
Milan Lipovac
Dragan Živojinović
MEĐUNARODNA BEZBEDNOST: TEORIJSKI PRISTUPI
Izdavač
Univerzitet u Beogradu Fakultet bezbednosti
Inovacioni centar Fakulteta bezbednosti
Gospodara Vučića 50, 11118 Beograd
Za izdavača
dr Mladen Milošević
Recenzenti
dr Vladimir N. Cvetković, redovni profesor
dr Dragan R. Simić, redovni profesor
dr Zoran Dragišić, vanredni profesor
Lektura i korektura
MSc Jelena Popović
MSc Nataša Stajčić
Tehničko uređenje
MSc Luka Glušac
Tehnička obrada fotografije na koricama

MSc Ivan Dimitrijević
Tiraž
300
Štampa
NEWPRESS d.o.o., Smederevo
ISBN: 978-86-84069-89-6
Urednici
Milan Lipovac
MEĐUNARODNA BEZBEDNOST:
Teorijski pristupi
Uvod u studije bezbednosti
Beograd, 2014.
SADRŽAJ
Milan Lipovac, Dragan Živojinović

PREDGOVOR. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7
UVODNA RAZMATRANJA
Nikola Vujinović, Luka Glušac

NASTANAK, RAZVOJ I PERSPEKTIVE STUDIJA BEZBEDNOSTI . . . 11
Milan Lipovac
Konceptualna analiza bezbednosti. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 49
Zoran Kučeković
ULOGA TEORIJE U ISTRAŽIVANJU BEZBEDNOSTI I
POJAM TEORIJSKE PARADIGME . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 73
REALISTIČKI PRISTUPI
Srđan Slović
TEORIJSKI PRISTUPI REJMONA ARONA I
HANSA MORGENTAUA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 87
Žaklina Novičić
STRUKTURALNI REALIZAM KENETA VOLCA. . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113
OFANZIVNI I DEFANZIVNI REALIZAM. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 139
Vladimir Trapara
TEORIJA RAVNOTEŽE INTERESA randala ŠVELERA . . . . . . . . . . 161
5
ALTERNATIVNI TEORIJSKI PRISTUPI
Ana Zlatanović, Milan Lipovac

SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 179
Nikola Lakić
KRITIČKA TEORIJA U STUDIJAMA BEZBEDNOSTI . . . . . . . . . . . . . . 193
Vesna Jarić
FEMINISTIČKA TEORIJA BEZBEDNOSTI. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 221
LIBERALNI PRISTUPI
Jelena Milićević-Proroković
Liberalni institucionalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 243
Žaklina Novičić
KOMERCIJALNI LIBERALIZAM . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 261
Dragana Đurašinović-Radojević
TEORIJA DEMOKRATSKOG MIRA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 283
STUDIJE BEZBEDNOSTI I SRODNE DISCIPLINE
Nebojša Vuković, Željko Budimir

GEOPROSTORNI ASPEKTI STRATEGIJSKE MOĆI –
KLASIČNE KONCEPCIJE. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 315
Nemanja Džuverović, Mladen Stojadinović, Goran Tepšić
STUDIJE MIRA . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337
UMESTO ZAKLJUČKA

Pokušaj klasifikacije studija bezbednosti. . . . . . . . . . . . 363
PREDGOVOR
Tokom višegodišnjeg rada na Fakultetu bezbednosti i Fakultetu političkih nau-

ka Univerziteta u Beogradu uočili smo nedostatak domaće literature u kojoj bi bili
predstavljeni kako dominantni, tako i alternativni teorijski pristupi u proučavanju
međunarodne (i ne samo međunarodne) bezbednosti. Rezultati pregleda literatu-
re domaćih i autora u regionu nas je dodatno ojačao u uverenju da nam je potreban
zbornik radova koji bi pružio relativno celovite preglede teorijskih stanovišta au-
tora koji se bave proučavanjem međunarodnih odnosa, kao i onih autora koji svo-
je teorije razvijaju u okviru studija bezbednosti kao samostalne discipline. Glavni
motiv za uređivanje ovog zbornika bila je želja da se studentima svih nivoa studija
ponudi mogućnost potpunijeg uvida u aktuelnu akademsku tematizaciju ključnih
tema iz oblasti (međunarodne) bezbednosti. Stil pisanja je prilagođen didaktičkim
ciljevima zbornika koji je namenjen, ne samo studentima FB i FPN, nego i studen-
tima koji izučavaju predmete vezane za međunarodnu politiku, međunarodnu isto-
riju, međunarodne odnose i prvenstveno predmete vezane za bezbednost, školujući
se na domaćim univerzitetima, ali i univerzitetima susednih država sa kojima deli-
mo isti jezički prostor.
Ovaj zbornik radova je nastao tako što su, u skladu sa unapred određenim sadr-
žajem, koleginice i kolege dostavljale autorske priloge na teme koje su u direktnoj
vezi sa njihovim doktoratima, magistarskim ili master tezama, a što je ujedno bila
i njihova osnovna referenca za učešće u izradi zbornika. U svim radovima su pred-
stavljeni po doprinosu najznačajniji teoretičari, njihove osnovne ideje i ključni poj-
movi, često su pravljeni i kritički osvrti, a veći broj radova je obogaćen tabelama,
skicama i prilozima. Na kraju svakog rada nalazi se i preporučena literatura za da-
lje čitanje, a ponegde i video linkovi koji upućuju na snimke predavanja samih teo-
retičara.
Sadržajem zbornika smo nastojali da obuhvatimo gotovo sve relevantne teorij-
ske pristupe, dok su radovi podeljeni u šest tematskih celina: Uvodna razmatranja,
Realistički pristupi, Liberalni pristupi, Alternativni teorijski pristupi, Studije bez-
bednosti i srodne discipline i Umesto zaključka. Uvodni rad pisali su kolege Nikola
Međunarodna bezbednost: Teorijski pristupi /2014./

ZBORNIK RADOVA
Ime Autora
Vujinović i Luka Glušac. U ovom delu zbornika dat je detaljan prikaz nastanka, razvo-
ja i konstituisanja studija bezbednosti kao samostalne discipline, a autori su pokušali
da skiciraju i moguće pravce razvoja discipline u perspektivi. U sledećem radu, autor
je pokušao da odredi sam koncept bezbednosti i u tom smislu ponudio prikaz stano-
višta teoretičara koji su se bavili konceptualnom analizom bezbednosti. Boldvin, Terif
i saradnici, Moler, Hajd-Prajs, Pol Vilijams, Ronda Povel, domaći autor Dragišić, kao
i Buzen i Hansenova postavljaju istraživačka pitanja koja su usmerena na sagledava-
nje bezbednosti per se. Na kraju rada autor izvodi set istraživačkih pitanja čiji bi od-
govori trebalo da nam pruže uvid u osnovne karakteristike bezbednosti. Kolega Zoran
Kučeković se bavio značajem teorija u istraživanju pojava bezbednosti, njihovim mo-
gućim dometima i realnim ograničenjima, ispitujući odnos teorijske paradigme i istra-
živačkog polja bezbednosti. Prikaz stanovišta utemeljivača realističkog pristupa u pro-
učavanju međunarodnih odnosa, Rejmona Arona i Hansa Morgentaua, dao je kolega
Srđan Slović. Koleginica Žaklina Novičić napravila je više nego detaljan i obuhvatan
prikaz stanovišta, po mnogima najvećeg realiste ikad, Keneta Volca. Naredni rad po-
kriva teorijsko polje ofanzivnog i defanzivnog realizam. Autor se u prikazu ofanzivnog
realizma opredelio za analizu teorijskog stanovišta, po mnogima najvećeg realiste da-
našnjice, Džona Miršajmera, dok se u prikazu defanzivnog realizma oslanjao na ideje
Šiping Tanga. U predstavljanju neoklasičnih realističkih ideja kolega Vladimir Trapara
se opredelio za analizu stanovišta Randala Švelera. Autor ovog priloga nije čitaocima
pružio samo prikaz i kritiku (ukazujući na nedostatke) Švelerovih ideja, nego je ponu-
dio i ideje za unapređenje ovog teorijskog pristupa. U narednom radu Jelena Miliće-
vić-Proroković je predstavila Liberalni institucionalizam, te tako napravila dobar uvod
za naredna dva priloga, rad Žakline Novičić o komercijalnom liberalizmu i rad Dra-
gane Đurašinović-Radojević o teoriji demokratskog mira. Socijalni konstruktivizam
je prikazala koleginica Ana Zlatanović u koautorskom tekstu u kojem su predstavlje-
ne ideje najuticajnijih socijalnih konstruktivista. U ovom tekstu je takođe analizira-
na i pozicija socijalnog konstruktivizma u odnosu na dominantne teorijske pristupe,
a koautori su pokušali da skiciraju i ograničenja ovog pristupa u studijama bezbed-
nosti. Kolega Nikola Lakić je izveo detaljnu i sveobuhvatnu analizu kritičkih pristu-
pa u studijama bezbednosti, napravio osvrt na intelektualnu prethodnicu i uporedio
ih sa kritičkim pristupima u međunarodnim odnosima. Feminističke pristupe u stu-
dijama bezbednosti predstavila je koleginica Vesna Jarić. U ovom radu čitaoci će moći
da ostvare veoma pregledan i iscrpan uvid u osnovne ideje feminističkih teoretičarki.
Sledećim prilogom izlazimo iz teorijskih pristupa međunarodnih odnosa/studija bez-
bednosti, ali ipak ostajemo u disciplini obzirom da su kolege Nebojša Vuković i Željko
Budimir ispitivale značaj geografskog prostora u proučavanju međunarodne bezbed-
nosti, tako što su bezbednost posmatrali kroz tri klasične geopolitičke koncepcije. U
poslednjem radu u zborniku kolege Nemanja Džuverović, Mladen Stojadinović i Go-
8
PREDGOVOR
ran Tepšić su napravili detaljan prikaz studija mira, a nakon toga ispitali vezu ove dve
discipline, studija mira i studija bezbednosti.
Karakteristike predstavljenih teorijskih pristupa i kompetentnost autora priloga za
ovaj zbornik uslovili su i izvesnu neujednačenost tekstova po obimu, a možda i kvali-
tetu, ali ne i u smislu ciljeva koje smo postavili. Jedan od ciljeva ovog zbornika podra-
zumeva stvaranje osnove, ali i podsticanje na dalju polemiku i preispitivanje teorijskih
pristupa međunarodnih odnosa i studija bezbednosti u domaćim akademskim krugo-
vima. Želja nam je da ovim zbornikom damo smernice mlađim kolegama i ohrabrimo
ih u bavljenju ovim temama, što bi trebalo da poveća domaću naučnu produkciju, kao
i da podigne kvalitet rasprava o studijama bezbednosti na ovim prostorima.
Na kraju želimo da se zahvalimo koleginicama i kolegama koje su nam na različi-
te načine pomogli da zbornik u ovoj formi ponudimo čitaocima, najpre Luki Glušcu
koji je svojim kritikama i sugestijama značajno unapredio kvalitet zbornika. Zahvalju-
jemo se i Jeleni Popović i Nataši Stajčić koje su gotovo besplatno radile lekturu i korek-
turu svih tekstova, kao i kolegi Ivanu Dimitrijeviću koji je naše idejno rešenje za kori-
ce pretočio u delo i koji je vodio korespodenciju sa Oxford University Press-om, a koji
su nam besplatno ustupili autorska prava za prevod Miršajmerovog predviđanja odno-
sa između SAD i Kine (Mearsheimer, 2013: 89-90). Ovom prilikom zahvaljujemo se i
Oxford University Press-u.
Posebnu zahvalnost dugujemo recenzentima Vladimiru N. Cvetkoviću, Draganu
R. Simiću i Zoranu Dragišiću, koji su nakon temeljnog i kritičkog čitanja prvih verzija
tekstova dali konstruktivne sugestije i omogućili i autorkama/autorima i urednicima
da sagledaju nedostatke, koji su nadamo se u konačnoj verziji prevaziđeni.
Najveću zahvalnost dugujemo autorkama i autorima tekstova i to po abecednom
redu, koleginicama: Ani Zlatanović, Dragani Đurašinović-Radojević, Jeleni Miliće-
vić-Proroković, Vesni Jarić, Žaklini Novičić (koja je obradila dve teme u ovom zbor-
niku), zatim kolegama: Goranu Tepšiću, Luki Glušacu (još jednom u svojstvu autora),
Mladenu Stojadinoviću, Nebojši Vukoviću, Nemanji Džuveroviću, Nikoli Lakiću, Ni-
koli Vujinoviću, Srđanu Sloviću, Vladimiru Trapari, Željku Budimiru i Zoranu Kuče-
koviću, kojima i pripadaju sve zasluge ukoliko ovaj zbornik ostvari svoje ciljeve.
Konačno želimo da se zahvalimo i studentima Fakulteta bezbednosti i Fakulteta
političkih nauka koji su nas i inspirisali da krenemo u uređivanje zbornika koji je pred
vama.

Beograd, april 2014.
9
UVODNA RAZMATRANJA
Nikola Vujinović
Luka Glušac
NASTANAK, RAZVOJ I PERSPEKTIVE

STUDIJA BEZBEDNOSTI
UVOD
Postalo je gotovo opšte mesto reći da je bezbednost jedan od najznačajnijih ele-
menata javnog govora, bilo da govorimo o lokalnim zajednicama i samouprava-
ma, nacionalnim državama ili globalnim sistemima međunarodnih organizacija.
Bezbednost je oduvek predstavljala i verovatno će predstavljati deo javnog govo-
ra, odnosno deo političkog govora neophodnog za funkcionisanje svake političke
zajednice. Sam pojam bezbednosti je problematičan jer se stalno ponovo definiše i
redefiniše, gubi stara i dobija nova značenja i tumačenja. Zato i nije čudno da bez-
bednost u različitim vremenima ima različita značenja. O bezbednosti se najčešće
govori kao „slobodi od pretnji“, pa ovo izvođenje predstavlja ono koje je najčešće
korišćeno u određivanju koncepta. Koncept bezbednosti se nalazi u centru intere-
sovanja studija bezbednosti kao posebne naučne discipline i to pre svega njena di-
menzija međunarodne ili globalne bezbednosti (Buzan & Hansen, 2007: xviii). To
ne znači da su nacionalna bezbednost kao bezbednost države ili ljudska bezbednost
kao bezbednost pojedinca van interesovanja ove discipline.
Studije bezbednosti nastale kao podpolje međunarodnih odnosa, a imajući u
vidu da je osnovna sfera interesovanja međunarodnih odnosa dinamika međudr-
žavnih odnosa, osnovni predmet studija bezbednosti jeste međunarodna ili među-
državna bezbednost. Međutim, sagledavanjem istorijskog razvoja discipline može

ZBORNIK RADOVA 11 – 47
Ime Autora
se uočiti da se vremenom istraživačko polje studija bezbednosti širilo i produbljiva-

lo, te je i sam predmet pretrpeo značajne izmene. Predmet studija bezbednosti, isto
kao i pojam, se konstantno definiše i redefiniše, tako da se može reći da ne postoji
jedno jasno određenje predmeta sa kojim je saglasna celokupna akademska zajedni-
ca. Kao ilustraciju tih teškoća prilikom definisanja predmeta studija bezbednosti na-
vešćemo nekoliko određenja predmeta, ne opredeljujući se ni za jedno od njih, imaju-
ći u vidu obim i zamisao ovog rada. Pol Vilijams određuje pojam studija bezbednosti
kao „oblast istraživanja oko osnovnih pitanja čiji se odgovori menjaju tokom vreme-
na“ (Williams, 2008: 2). Vilijams postavlja i četiri osnovna pitanja oko kojih se konsti-
tuišu studije bezbednosti su: 1) Šta je bezbednost? 2) O čijoj bezbednosti govorimo?
3) Šta se računa kao bezbednosno pitanje? (Šta predstavlja bezbednosni problem?) 4)
Kako se može postići bezbednost? (2008: 5). Odgovori na ova pitanja određuju grani-
ce istraživačkog polja studija bezbednosti, ali nam istovremeno predstavljaju najbolji
instrument da utvrdimo šta jeste predmet studija bezbednosti u određenom periodu
razvoja discipline. Naj i Lin-Džons smatraju da se studije bezbednosti usmeravaju na
uzroke ratova i saveza, i praktično-politički usmeravaju na istraživanje na vojnih i dru-
gih pretnji koje su usmerene na pojedinačne države (Nye & Lynn-Jones, 1988: 86). Za
Stivena Volta, studije bezbednosti su primarno usmerene na fenomen rata, na studiju
pretnji, upotrebu i kontrolu vojne sile (Walt, 1991: 215). Vremenom i razvojem disci-
pline, istraživačko polje se proširilo i produbilo, tako da je za autore ovoga rada Vili-
jamsov predlog upotrebe gore navedenih pitanja najbolji način određivanja predmeta
studija bezbednosti.
Postoje tri bitne karakteristike studija bezbednosti koje ih na svojevrsan način čine
i određuju kao naučnu disciplinu, to su uloga civila, praktično-politička usmerenost
i zapadnocentričnost. Ove karakteristike mogu biti od pomoći u bar površnom utvr-
đivanju specifičnosti studija bezbednosti. Pre konstituisanja studija bezbednosti, pita-
njima bezbednosti su se prevashodno bavila vojna lica, zato što su ta pitanja podrazu-
mevala razmatranje pitanja rata i mira. Imajući u vidu da danas ova pitanja nisu samo
vojna, donosioci političkih odluka se sve više opredeljuju da odgovore na bezbednosna
pitanja i probleme traže i u okvirima civilnog, a pre svega akademskog sveta. Civilni
stratezi i analitičari sa univerziteta i instituta ušli su u arenu promišljanja strateških pi-
tanja, pre svega u SAD i Velikoj Britaniji. Ova karakteristika studija bezbednosti pred-
stavlja važan činilac i kasnijeg razvoja discipline gde su civilni autori u potpunosti pre-
uzeli disciplinu i gde su vojni stručnjaci vremenom gotovo nestali sa scene.
Druga značajna karakteristika je i praktično-politička usmerenost discipline. Pola-
zeći od pretpostavke da je bezbednost jedan od glavnih, ako ne i glavni zadatak poli-
tičke zajednice, jasno je da se o pitanjima bezbednosti ne može govoriti van konteksta
politike i političkog govora. Potrebno je svakako istaći postojanje razlike između aka-
demske strane studija bezbednosti i radova koji su oblik zastupanja određene političke
12
NASLOV ČLANKA
pozicije, kao što možemo da uočimo razliku između kriminologije kao nauke i debata
o kontroli oružja (Walt, 1991: 216).1 Ipak, to je ponekad veoma teško.
Studije bezbednosti kao naučna disciplina u velikoj meri zavise od ciljeva i zadata-
ka praktične politike i donosilaca političkih odluka. Sa jedne strane, od istraživača se
traži da daju praktične odgovore i instrumente za rešavanje realnih bezbednosnih pi-
tanja, čime bi se omogućilo da političari donesu ispravne i pravovremene odluke. Sa
druge strane, istraživači u studijama bezbednosti veoma često zanemaruju teorijsku
dimenziju sopstvenih istraživanja upravo zbog oslanjanja na potrebe i zahteve prak-
tične politike u oblasti bezbednosti. Zato se često mogu čuti ocene da su studije bez-
bednosti ideološki opterećene. Vilijams tako ističe da „studije bezbednosti nikada ne
mogu biti samo akademsko polje, jer je njihovo postojanje posledica želje za postiza-
njem bezbednosti za realne ljude na realnim mestima“ (2008: 1). Ili kako Volt upo-
zorava, svaki istraživač bezbednosti okom istraživanja plovi između Scile političkog
oportunizma i Haribde akademske nerelevantnosti teme istraživanja (1991: 225).
Treća karakteristika – zapadnocentričnost je usko povezana sa prethodnim fe-
nomenom. Naime, studije bezbednosti nastaju kao naučna disciplina u Sjedinjenim
Američkim Državama i Velikoj Britaniji. Sledstveno tome, disciplina je bitno određe-
na epistemološkim i metodološkim karakteristikama nauke u tim državama kao što
su, recimo, nacionalna država u smislu vestfalskog sistema i dominacija realizma koji
se koristi kao osnovna teorijska paradigma u počecima discipline. Značajne kritike na
račun discipline usledile su nakon dekolonizacije, kada su studije bezbednosti ocenje-
ne kao disciplina kojom dominira Zapadno mišljenje i pitanja bezbednosti koja su od
interesa za Zapad (Buzan & Hansen, 2009: 19-20)
Ideja je da se u ovom radu u kratkim crtama opiše i objasne razlozi nastanka studi-
ja bezbednosti, kao i da se razreši dilema da li studije bezbednosti predstavljaju samo-
stalnu naučnu disciplinu ili čine podpolje nauke o međunarodnim odnosima. Autori
će pokušati da za svaki period razvoja studija bezbednosti predstave ključne karakteri-
stike, a zatim će napraviti kraći osvrt na nove teorijske pristupe. Autori će zatim, osla-
njajući se na zaključke dosadašnjeg razvoja studija bezbednosti, pokušati da skiciraju
glavne pravce mogućeg razvoja istraživačke prakse u proučavanju pojava bezbednosti.
Rad se sastoji iz nekoliko delova koji prate hronološki razvoj discipline od njenog
početaka, preko njenog razvoja u doba Hladnog rata, njenog razvoja u posthladnora-
tovskom periodu, kao i moguće perspektive razvoja discipline u 21. veku.
1 U kriminologiji kao nauci vrednosni stavovi su veoma retki, dok je čitava debata o kontroli oružja veoma politički
obojena, tj. ispolitizovana.
13
Ime Autora
NASTANAK STUDIJA BEZBEDNOSTI

Kao što je već istaknuto, akademska rasprava o bezbednosti predstavlja sastavni
deo rasprave o političkoj zajednici, tako da studije bezbednosti svoje korene mogu tra-
žiti i u delima antičkih i klasičnih filozofa i teoretičara. može takođe, u istoriji ljudske
misli od njenih početaka može se uočiti pisanje o bezbednosti. Iako je bio istoričar,
Tukidid je svojom knjigom „Peloponeski rat“ u značajnoj meri uticao na stanovišta sa-
vremenih teoretičara bezbednosti i to prvenstveno u smislu odnosa između država ili
još preciznije u odnosima jakih i slabih država. Klasične autore koje je potrebno po-
menuti su Hobs i njegov „Levijatan“, Klauzevic i „O ratu“, a potom i Kant i preteču li-
beralne misli u studijama bezbednosti „Večni mir“. Svi oni su, svaki na svoj način, uti-
cali na promišljanje bezbednosti, kako u svom, tako i u vremenima koja su im sledila.
Imajući u vidu da je predmet studija bezbednosti prevashodno međunarodna bez-
bednost, odnosno bezbednost između država, nije teško zaključiti da je disciplina na-
stala u okvirima nauke o međunarodnim odnosima. Iz ovog razloga pojedini autori
studije bezbednosti još uvek predstavljaju kao najvažnije podpolje međunarodnih od-
nosa zajedno sa međunarodnom istorijom, međunarodnom teorijom, međunarodnim
pravom itd. (Williams, 2008: 2). Nastankom studija bezbednosti po prvi put se istraži-
vačko polje bezbednosti sagledava sa međunarodnog nivoa, nivoa koji prevazilazi na-
cionalnu državu i koji dovodi u pitanje isključivi monopol države nad bezbednošću
građana. Ovakav razvoj discipline svakako je uticao i na kasnije širenje i produbljiva-
nje predmeta studija sa pitanja rata i mira na mnogo kompleksnije probleme i pitanja
u rasponu od globalne bezbednosti do bezbednosti pojedinaca.
Beri Buzen i Lene Hansen su u knjizi „Evolucija studija međunarodne bezbedno-
sti“ predstavili zanimljivu tezu da su studije bezbednosti u stvari nastale ne samo van
polja međunarodnih odnosa, nego i van polja političkih nauka. Buzen i Hansenova
smatraju da studije bezbednosti nastaju u okvirima ekonomskih nauka i teorije rizika
ekonomskih ulaganja, a da tek kasnije bivaju uvučene u polje međunarodnih odnosa
kao njihovo podpolje (Buzan & Hansen, 2009: 1). Posmatrajući početni period razvoja
discipline, poznatije kao strateške studije, u kojima dominiraju teorija racionalnog iz-
bora i teorija igara, a koje su u disciplinu uveli civilni stratezi potekli iz oblasti ekono-
mije, možemo sasvim opravdano da dovedemo u pitanje ustaljeno mišljenje o nastan-
ku discipline kao delu međunarodnih odnosa. Buzen i Hansenova uočavaju tri važna
svojstva koja su dovela do konstituisanja discipline kao samostalne i to su: stavljanje
fenomena (koncepta) bezbednosti u istraživački fokus, zatim pitanja upotrebe i odu-
stajanja od upotrebe nuklearnog oružja, kao i konstituisanje discipline kao dominan-
tno civilni poduhvat (2009: 1).
Studije bezbednosti nastaju kao posebna disciplina nakon Drugog svetskog rata, pre
svega u Sjedinjenim Američkim Državama i Velikoj Britaniji i nastaju iz debate o tome
kako zaštititi državu od spoljnih i unutrašnjih pretnji nakon Drugog svetskog rata (Bu-
14
NASLOV ČLANKA
zan & Hansen, 2007: 8). Ovde je potrebno istaći i postojanje terminološke razlike u
nazivu discipline. Naime, ona se u SAD označava „studije bezbednosti“, dok je u V.
Britaniji dominantni naziv „strateške studije“. Tokom Drugog svetskog rata zapadni sa-
veznici počinju da koriste civilne stratege u odabiru najpodesnijih vojnih strategija u ci-
lju pobede u ratu. Dovoljno je podsetiti se da je projekat „Menhetn“ gotovo dominan-
tno bio izveden od civila uz neophodnu vojnu komponentu. Ovakva praksa nastavljena
je i nakon rata, a sa početkom blokovskih podela, posrednim sukobljavanjem i stalnom
opasnošću od nuklearnog rata. Razlog tome je šire obrazovanje civila koje je daleko pri-
menljivije u predviđanju ponašanja protivnika u jednom totalnom ratu, nego uže po-
smatranje samih vojnih stratega usmerenih pre svega na vojna pitanja. Studije bezbed-
nosti nastaju iz potrebe da se odgovori pre svega na izazove koje je Hladni rat postavio
pred države zapadnog sveta. Tako Buzen i Hansenova utvrđuju pet centralnih tema u
međunarodnim odnosima koje su uticale na konstituisanje studija bezbednosti kao po-
sebne discipline. Prva je strah od Sovjetskog saveza i rastući izazovi bipolarnosti koji se
postavljaju pred SAD. Druga tema je obuzdavanje Sovjetskog saveza posmatrajući pre
svega vojne kapacitete, ekonomske performanse i unutrašnju političku koheziju veli-
kih sila i supersila. Treća tema je interpretacija Drugog (Other), a prvenstveno njego-
vih namera. Posmatrano u svetlu mogućeg totalnog nuklearnog rata, pitanje namera i
spremnosti da se upusti u jedan takav rat postaju značajne, ako ne i ključne za kona-
čan ishod. Četvrta značajna tema je debata o objektivnom i subjektivnom u promišlja-
nju bezbednosti. Pitanja subjektivnog i objektivnog nalaze se u osnovi ključne debate
studija bezbednosti – Šta je bezbednost? Od odgovora na ovo pitanje zavisi i celokupno
shvatanje bezbednosti jedne države. Poslednja značajna tema odnosi se na etički aspekt.
Već je istaknuto da su studije bezbednosti u velikoj meri praktično politički usmerene,
pa se sasvim prirodno nameće pitanje njihove moralne ispravnosti i upotrebe (Buzan &
Hansen, 2007: xix-xx). Iako ove teme nisu deo istraživačkog polja studija bezbednosti,
one značajno utiču na autore koje smatramo važnim za disciplinu, određujući njihove
stavove i njihove zaključke u proučavanju pojava bezbednosti.
Iako su studije bezbednosti možda i nisu nastale kao podpolje međunarodnih od-
nosa, u jednom trenutku su svakako to bile. Međutim sve je više autora koji smatraju
da se danas o odnosa studija bezbednosti i međunarodnih odnosa ne može govoriti na
isti način kao ranije. Vilijams uočava dva razloga zašto se taj odnos promenio. Prvi ra-
zlog se ogleda u činjenici da međudržavni odnosi predstavljaju samo jednu dimenzi-
ju seta faktora koji određuju bezbednosnu dinamiku na nivou države ili međunarod-
nog sistema. Drugi razlog je intelektualne prirode i teorijskih opredeljenja, a ogleda se
u dominaciji anglo-američkih istraživača i teorijske paradigme realizma, te dominaci-
ja Zapada u proučavanju pojava bezbednosti (2008: 4).
15
Ime Autora
RAZVOJ STUDIJA BEZBEDNOSTI

Ključni istorijski događaj koji je i odredio pravac razvoja studija bezbednosti je
Hladni rat. U prvim decenijama razvoja discipline, Hladni rat je predstavljao domi-
nantnu istraživačku oblast velike većine istraživača koji su se bavili pitanjima bezbed-
nosti, dok je kraj Hladnog rata udario temelj novog početka studija bezbednosti. Taj
istorijski trenutak je gotovo tektonski promenio epistemologiju discipline, jer do tada
dominantno državocentrično i vojnocentrično usmerena disciplina počinje da se širi
i produbljuje i prerasta u jednu širu i sveobuhvatniju naučnu disciplinu. Naravno, po-
trebno je istaći, a to će se i pokazati tokom opisivanja ovog vremenskog perioda, da u
razvoju discipline nije bilo jednoglasnosti među autorima po mnogim pitanjima. Već
je istaknuto da je predmet discipline veoma teško odrediti i da je moguće opisati ga
kao jedno polje stalne debate gde se teorijski pravci i metodološki pristupi konstan-
tno nadmeću.
Buzen i Hansenova utvrđuju pet pokretačkih sila koje utiču na celokupan razvoj
discipline u prošlosti, sadašnjosti, ali i u budućnosti. Prva od pokretačkih sila je politi-
ka velikih sila koju čine distribucija moći između vodećih država, obrasci prijateljstva
i neprijateljstva među njima i nivoi njihovog intervencionizma. Druga pokretačka sila
je tehnologija, pre svega u smislu promene prirode pretnji, kao i moguće ranjivosti re-
ferentnih objekata. Treću pokretačku silu predstavljaju određeni istorijski događaji, i
ovde kao primer možemo izdvojiti Drugi svetski rat kao impuls koji je doveo do stva-
ranja studija bezbednosti, ili pak, kraj Hladnog rata koji je potpuno odredio promene
koje su pogodile disciplinu poslednjih decenija. Četvrta pokretačka sila je interna di-
namika discipline, pre svega u kontekstu promena metodologije discipline, kao i važ-
nih debata vođenih u okvirima nauke o međunarodnim odnosima (četiri velike deba-
te). Poslednja pokretačka sila, prema pomenutim autorima, jeste institucionalizacija
studija bezbednosti kroz institute, fakultete i think tank-ove, koji su kao cilj svoga rada
postavili izučavanje pitanja koja se tiču bezbednosti (2009: 65-6).
Važno je napomenuti da je ova klasifikacija činilaca pre svega analitičke prirode,
nastala iz potrebe da se skiciraju ključne putanje razvoja discipline. Zato je značaj ove
klasifikacije je, između ostalog, i u odbacivanju ideje da je samo jedan konkretan či-
nilac važan i uticajan kroz istoriju razvoja discipline, već se pre može govoriti o utica-
ju svih činilaca, naravno, sa većim ili manjim intenzitetom kroz istoriju razvoja. Buzen
i Hansenova to nazivaju „igrom spoljnih i unutrašnjih činilaca koji određuju i vode
studije bezbednosti“, smatrajući da nijednu pojavu u razvoju discipline nije moguće
objasniti korišćenjem samo jednog od navedenih činilaca, odnosno, pokretačkih sila
(2009: 45). U definisanju igre i odnosa unutrašnjih i spoljnjih činilaca i njihovih uti-
caja možemo da uočimo nekoliko razloga zašto činioce treba posmatrati kroz njihov
međuodnos, a kako bi se na najbolji način predstavio razvoj studija bezbednosti. Prvi
16
NASLOV ČLANKA
od razloga je postojanje dominantnog prihvatanja uticaja spoljnih činilaca u objašnja-

vanju pojava u okvirima discipline, čime se veoma često previđa značaj unutrašnjeg
teorijskog razvoja discipline. Drugi razlog nastaje iz metodološke nemogućnosti da se
izmeri koji činilac i kada ima određenu merljivu ulogu; takođe, tu postoji i nemoguć-
nost određivanja kriterijuma kojim bi se odredila uloga faktora u pojedinačnom slu-
čaju. Treći razlog je činjenica da bi se oslanjanjem samo na unutrašnje faktore stvorila
slika o disciplini kao društveno i politički izolovanoj u odnosu na stvarnost, što je be-
smisleno imajući u vidu ranije utvrđenu praktično-političku svrsishodnost i usmere-
nost studija bezbednosti. Četvrti razlog je da se samo kroz posmatranje međuodnosa
faktora, disciplina može odrediti prema politici i političkim odlučiocima (2009: 45-6).
Ovaj kratak, ali neophodan osvrt na faktore treba da nam bude dovoljan da uočimo
značaj onih čiji nas uticaj vodi kroz razvoj discipline.
Napomenućemo još jedno moguće (epistemološko) stanovište u vezi sa razvojem
discipline. Naučnu disciplinu i njen razvoj možemo da posmatramo kroz način na koji
se predmet, u ovom slučaju koncept bezbednosti, posmatrao i proučavao od trenutka
nastanka discipline. Taj razvoj možemo da pratimo kroz tri dimenzije: objektivističke,
subjektivističke i diskurzivne koncepcije bezbednosti. Objektivističke koncepcije ka-
rakterišu se posmatranjem postojanja ili nepostojanja konkretnih pretnji po bezbed-
nost. Takođe, ove koncepcije definišu bezbednost kroz materijalne izraze. Subjekti-
vističke koncepcije polaze od posmatranja osećaja pretnje i društvenog konteksta, te
psihologije straha kao osnova koji određuju opažaj pretnje. Diskurzivne koncepcije
smatraju da se bezbednost ne može odrediti objektivnim pojmovima, te da je bezbed-
nost jedan jezički akt. Ove koncepcije se usmeravaju na intersubjektivni proces poja-
ve pretnji kao bezbednosnog problema u političkom govoru određene zajednice. (Bu-
zan & Hansen, 2009: 34) Pošto ove koncepcije opstaju jedna pored druge od početaka
discipline, naše opredeljenje je išlo ka hronološkom posmatranju razvoja, a ovde je na-
pravljena digresija kako bi čitalac stekao uvid da postoje i određeni alternativni putevi
izučavanja razvoja ili pak načina na koji se može opisati razvoj jedne discipline.
STUDIJE BEZBEDNOSTI TOKOM HLADNOGA RATA
Prvi period razvoja studija bezbednosti vremenski smo odredili od trenutka na-
stanka discipline do okončanja Hladnog rata. Već je istaknuto, a nije na odmet i da
se ponovi, da je Hladni rat značajan faktor koji je uticao na nastanak i razvoj studija
bezbednosti kao samostalne naučne discipline. Studije bezbednosti se u ovom perio-
du najčešće nazivaju strateške studije. Osnovni razlog za to je taj da je u prvim danima
od nastanka studija bezbednosti primarni predmet proučavanja bio rat i uzroci rata,
te je dominirala rasprava o bezbednosti i opstanku države i njenih institucija. Zato i
ne čudi ocena Berija Buzena da je disciplina nastala sa realizmom kao primarnim te-
17
Ime Autora
orijskim pristupom i državom kao jedinim referentnim objektom (Buzan & Hansen,
2009: xvii). Pored dominantnog realizma, teorijski pravac koji je takođe obeležio prve
decenije razvoja studija jeste i liberalizam. Ovo naravno ne znači da kritički pravci ili
konstruktivizam nisu uopšte korišćeni u proučavanju, ali znači da je rasprava o bez-
bednosti u tom periodu bila prvenstveno realistički, a delimično i libaralno-instituci-
onalistički teorijski usmerena.
U osnovi strateških studija nalazi se strateško mišljenje koje se po prvi put odvaja
od klasičnog strateškog mišljenja (Hart, Klauzevic), a koje je usko povezano sa vojnim
pitanjima i upotrebom vojne sile. Strateško mišljenje koje je zastupljeno nakon Dru-
gog svetskog rata razlikuje se od klasičnog u nekoliko karakteristika. Strateško mišlje-
nje nije više usmereno strogo na efikasno vođenje rata ili uništenje neprijatelja, već se
pomera sa izučavanja rata kao instrumenta politike na izučavanje rata kao pretnje po
bezbednost. Osnovni principi klasične strategije – pobeda i nametanje volje, se u sa-
vremenoj strategiji menjaju u dominaciju borbe za opstanak (Bul, 1968: 106). Druga
značajna razlika je prevlast civilnih mislilaca, tj. činjenica da strategija više nije usme-
rena samo na vojsku već na celokupno društvo. Strateške studije se odlikuju i apstrak-
tnošću i spekulativnošću, kao i sofisticiranim tehnologijama. I ovo je jedna od ključ-
nih karakteristika savremenih strateških studija (Bul, 1968: 107).
Studije bezbednosti i strateške studije se posmatraju kao sinonimi u ovom prvom
periodu razvoja discipline. Tokom ovog perioda teorijski pristup koji je dominantan je
pristup političkog realizma. Osnovni fenomeni koji su u centru istraživačkog polja stu-
dija bezbednosti jesu država, strategija, nauka i status quo (Williams, 2008: 3). Ova če-
tiri fenomena se nalaze u centru debata i predstavljaju najbolji način za utvrđivanje su-
štine strateških studija. Države predstavljaju osnovni referentni objekat bezbednosti i
država takođe predstavlja osnovnog korisnika saznanja prikupljenih u okviru discipli-
ne. Već je pomenuto da je politika, a samim tim i država kao nosilac političkog odluči-
vanja u pitanjima od značaja za bezbednost, glavni akter zbog svog monopola primene
fizičke sile. Strategija je drugi fenomen, i gore već pomenute karakteristike strateških
studija i razlike između klasičnog i savremenog strateškog mišljenja mogu da nam na
najbolji mogući način ukažu na važnost ovog fenomena. Sagledavajući izvesnost pro-
pasti čovečanstva u slučaju nuklearnog rata, istraživači u strateškim studijama su dobi-
li zadatak da ako već ne mogu da preduprede njegovo izbijanje, onda bar da omoguće
opstanak civilizacije ukoliko do nuklearnog rata dođe. Nauku kao fenomen strateš-
kih studija posmatramo sa jedne strane kao naučni pozitivizam i zahtev metodologije
i istraživanja a sa druge strane možemo da posmatramo ogromni naučni napredak u
razvoju vojne tehnike čime posledice rata postaju nesagledive. Četvrti fenomen - sta-
tus quo se odnosi na pokušaj očuvanja postojećeg poretka u međunarodnoj zajednici,
a u kontekstu Hladnog rata to znači da nastojanje da se očuva bipolarni poredak. Stra-
teške studije su protivnik bilo kakve radikalne promene u međunarodnoj zajednici.
18
NASLOV ČLANKA
Strateške studije su bile izložene brojnim kritikama koje su kasnije uslovile promene
i dopune studija, ali i širenje discipline u različitim pravcima. Jedna od ključnih je da su
strateške studije „ništa više od žrtvenog jarca ratne politike država“, pa kritičari u njiho-
vom postojanju vide samo mogućnost da državama pomognu da vode rat (Bull, 1968:
108). Ova opšta kritika može biti potkrepljena i ojačana nizom drugih kritika na račun
strateških studija tokom Hladnog rata. Prva je da su strateške studije indiferentne, ne-
zainteresovane prema moralno ispravnom ponašanju i primeni prikupljenih saznanja.
Polazeći od činjenice da su u osnovi predmeta strateških studija rat i uzroci rata, bavlje-
nje tim temama uvek je moralno upitno. Druga kritika počiva na neupitnom prihvata-
nju stanovišta autora strateških studija po kojem je vojna sila i upotreba vojne sile fak-
tičko stanje, odnosno realnost koju nije potrebno preispitivati. Sledeća kritika počiva
na proceni kritičara da se strateškim studijama uprošćava politička realnost i da rešenja
koja se nude u analizama nisu dovoljno obuhvatna kako bi se predstavila kompleksnost
pitanja koja se proučavaju. Određene kritike odnose se i na metodološki pristup u stra-
teškim studijama, jer pojedini autori dovode u pitanje njihovu naučnost, odnosno sma-
traju da se u strateškim studijama koriste pseudonaučne metode koje ne mogu dati pro-
verljive naučne rezultate. Poslednja kritika upućena strateškim studijama odnosi se na
njihovu objektivnost. Rapaport, kao jedan od kritičara, ističe da „ne treba težiti objek-
tivnosti u svim pitanjima” (Bull, 1968: 109-16). Ukoliko u obzir uzmemo prethodno
navedenu praktično-političku usmerenost strateških studija (pa i studija bezbednosti),
kritika njene objektivnosti ostaje jedna od ključnih.
Važno je istaći da, iako su strateške studije u tokom Hladnog rata predstavljale do-
minantan pogled na bezbednost za koji je karakterističan politički realizam i usmere-
nost na državu i vojna pitanja, su postojale i postoje discipline koje su pružale drukčiji
pogled na pitanja bezbednosti. Mirovne studije (studije mira) nastaju u istom periodu
kao i strateške, i predstavljaju njihov normativni antipod težeći da smanje ili eliminišu
upotrebu sile u međunarodnim odnosima. Autori u mirovnim studijama pokušavaju
da istaknu važnost bezbednosti pojedinca, uz preovlađujući nacionalnu bezbednost,
ponekad čak i suprotstavljanjem te dve bezbednosti (Buzan & Hansen, 2009: 36-7).
Strateške studije ili period studija bezbednosti tokom Hladnog rata možemo da po-
delimo na tri faze, oslanjajući se na periodizaciju koju je ponudio Stiven Volt. To je peri-
od zlatnog doba, period opadanja i period renesanse strateških studija (Ejdus, 2012: 53).
Zlatno doba strateških studija2 traje od 1955. do 1965. godine i predstavlja verovat-
no najplodniji period strateških studija. U ovo vreme disciplinom je dominiralo pita-
2 Neki od značajnijih radova iz ovog perioda su:

Waltz K. (1959). Man, the State and War: A Theoretical Analysis. New York: Columbia University Press.
Wohlstetter, A. (1958). The Delicate Balance of Terror. Santa Monica: The RAND Corporation.
Bull, H. (1961). The Control of the Arms Race. Disarmament and Arms in the Missile Age. London: Weidenfeld and
Nicolson.
Waltz, K. (1964). The Stability of the Bipolar World. Daedalus, 93. 892–907.
19
Ime Autora
nje: „Kako države mogu da upotrebe oružje za masovno uništenje kao politički instru-
ment, imajući u vidu rizik od globalnog nuklearnog rata?“ (Walt, 1991: 216). U tom
periodu država se posmatra kao akter koji svoje odluke donosi u kontekstu racional-
nog izbora na bazi argumenata koji se mogu kvantifikovati. Tako da dominiraju teorija
racionalnog izbora i teorija igara, a veliki broj istraživanja se odvija u civilnim „think-
tank“ organizacijama kao što su RAND korporacija i dr. (Walt, 1991: 217). Autorima
iz ovog perioda upućivale su se i određene zamerke, a jedna od najznačajnijih je slaba
empirijska zasnovanost njihovih zaključaka prvenstveno u pogledu nuklearnih strate-
gija, jer gotovo nemoguće stvoriti uslove za njihovu proveru. U skladu sa tim istraži-
vači se oslanjaju na deduktivno zaključivanje jer im nedostaje proverljivih informacija
(što popet povećava spekulativnost), tako da se teorijskom smislu oslanjaju na teoriju
igara, a u metodološkom na analogije ili pojedinačne istorijske anegdote (Walt, 1991:
217). Važna zamerka strateškim studijama iz ovog perioda je i njihova isključiva usme-
renost na vojna pitanja i vojne uzroke nebezbednosti država, čime se zanemaruju ne-
vojni faktori i nevojni uzroci nebezbednosti. Takođe, oslanjanje na teoriju racionalnog
izbora zanemaruje uticaj organizacionih, psiholoških i unutrašnjih političkih činilaca
koji određuju ponašanje države (Walt, 1991: 218). Sve ove kritike su, uz događaje u re-
alnom svetu, uticale da se zlatni period okonča.
Drugi period u razvoju strateških studija se naziva faza opadanja i traje od 1965.
do 1975. godine. Tokom ovog perioda je došlo do uvećanja nuklearnog arsenala veli-
kih sila kako brojem tako i efikasnošću. Nuklearno oružje nisu više nisu imale samo
SAD i SSSR, već i Kina, Francuska i Velika Britanija, a ova tendencija se označava kao
proliferacija nuklearnog naoružanja. Ove pojave su uticale na povećanje broj zahteva
koji su upućivani velikim silama za smanjivanje nuklearnog arsenala. Važan događaj iz
ovog perioda je i početak detanta - dva suprotstavljena ideološka bloka država po prvi
put su odlučila da pokušaju da na miran način reše međusobne sukobe interesa, tj. da
smanje upotrebu vojne sile u ostvarivanju nacionalnog interesa (Ejdus, 2012: 55-6).
Na ovaj način je smanjena potreba za analizama strateških studija, pa i teme kojima se
bave počinju da se menjaju. Dominacija političkog realizma opada, a ideje liberalnog
institucionalizma, odnosno saradnja u međunarodnim odnosima dobija na zanačaju
– saradnja pre borbe za opstanak. U metodologiji nije bilo značajnih promena, mada
su bila sve zastupljenija stanovišta kako pozitivizam nije najbolji pristup kojim je mo-
guće proučavanje predmeta discipline. Ovde takođe treba pomenuti i po četak upo-
trebe organizacione teorije u istraživanjima, posebno u domenu spoljnopolitičkog od-
lučivanja (Walt, 1991: 219). Stiven Volt navodi još nekoliko razloga zašto je u ovom
preiodu došlo do opadanja. Prvo, produkcija doktora nauka koji bi nastavili istraživa-
nja svojih mentora iz zlatnog doba bila je slaba, te nije došlo do stvaranja nove genera-
cije sposobne da iznese istraživanja. Drugo, Vijetnamski rat je značajno uzdrmao do-
tadašnje strateške studije, pre svega kroz propast sistemske analize u međunarodnim
odnosima i upotrebljivost teorije nagodbe (pregovaranja) u međunarodnim konflikti-
20
NASLOV ČLANKA
ma. Istovremeno, rat je uslovio smanjenje interesovanja za strateške studije na univer-

zitetima u SAD (Walt, 1991: 219).
Treći period je vremenski određen od 1975. pa do 1990. godine, odnosno do „zva-
ničnog” kraja Hla3dnog rata. Ovo je period koji se naziva i faza renesanse strateških
studija, ali i faza gde strateške studije i terminološki, ali sve više i predmetno počinju
da se menjaju. Termin „strateške studije” se sve manje upotrebljava prepuštajući mesto
terminu „studije bezbednosti”, a predmet se sve više udaljava od klasičnog državocen-
tričnog i vojnog pristupa. Osnovni uzroci renesanse su kraj Vijetnamskog rata čime
se povećava interesovanje za disciplinu, zatim kraj detanta, otvaranje arhiva i poveća-
na dostupnost informacija od značaja za predmet studija, kao i porast broja naučnih
časopisa u kojima su istraživači mogli da objavljuju svoje rezultate (Walt, 1991: 223-
24). Ovaj vremenski period je period svojevrsnog paralelizma jer dolazi do formira-
nja KEBS-a (danas OEBS-a) kao institucije u kojoj se bezbednosni problemi rešavaju
mirnim sredstvima i dijalogom, a sa druge strane ovoj period se naziva i Drugi hlad-
ni rat jer se u tom trenutku odigravaju poslednje scene zalazećeg bipolarnog sukoba.
U razvoju studija bezbednosti ovo je vreme kada dolazi do proboja postpozitivizma, a
u istraživanjima se sve više počinju upotrebljavati rezultati drugih društvenih nauka -
sociologije, filozofije i političkih nauka (Ejdus, 2012: 56). Na teorijskom planu se po-
javljuje neorealizam sa svojim potenciranjem strukture i nivoa analize, što je dovelo do
produbljivanja studija bezbednosti. Uticaj društvenih nauka više nego pozitivističkih
prirodnih nauka pri proučavanju pojava bezbednosti, posebno se ogleda u činjenici
da se država ne posmatra više kao racionalni akter, niti se smatra da donosioci politič-
kih odluka rukovode (samo) racionalnim razlozima. Takođe, sve se više isticao uticaj
ideja na političke odlučioce (2012: 56). Reč je o idejama kao što su: ideja o tome šta je
referentni objekat, šta su najpogodnija sredstva za očuvanje bezbednosti, pa i ideja o
ratu kao legitimnom ili nelegitimnom sredstvu za rat. Izdvojićemo nekoliko stavova
Stivena Volta o razlikama između strateških studija zlatnog doba i u doba renesanse.
Prva značajna razlika jeste početak upotrebe istorije i oslanjanje na istorijske činjenice
u proučavanju pojava bezbednosti, naročito u studijama slučajeva različitih nacional-
nih bezbednosnih politika koje se kompariraju. Na ovaj način se odbacuje svojevrsna
ahistoričnost istraživanja iz prvog perioda. Takođe, u ovom periodu posebna pažnja se
usmerava ka istraživanju konvencionalnog rata, ali i na istraživanje nuklearnih strate-
gija sa pozicija psihologije aktera u mogućem sukobu, čime se racionalnost kao osnov
zaključaka zlatnog doba potiskuje iz istraživanja (Walt, 1991: 220).
3 Ključni radovi u ovom periodu su:

Waltz, K. (1979). Theory of International Politics. McGraw-Hill.
Buzan, B. (1983). People, States, and Fear: The National Security Problem in International Relations. Wheatsheaf
Books.
Buzan, B. (1991). People, states, and fear: An Agenda for International Security Studies in the Post-Cold War Era.
ECPR Press.
21
Ime Autora
Ovaj poslednji period u razvoju strateških studija polako otvara vrata daljoj evolu-
ciji studija bezbednosti sa discipline strogo usmerene na vojna pitanja i državnu bez-
bednost na disciplinu sa daleko širim istraživačkim zahvatom. Prvi koji je zatražio
da se strateške studije i studije bezbednosti jasno terminološki odvoje bio je Beri Bu-
zen, koji je smatrao da upravo zbog širine istraživačkog polja koje bi studije bezbed-
nosti trebalo da pokriju, strateške studije više ne mogu da budu ništa više od prostog
dela studija bezbednosti (Ejdus, 2012: 58). Buzen je na dalji razvoj naših studija zna-
čajno uticao kroz svoju knjigu People, States and Fear iz 1983. godine. Buzen nije od-
mah po objavljivanju knjige protresao temelje discipline, ali kako se istorija Hladnog
rata približavala kraju, tako su i rezultati Buzenovih istraživanja dobijali na značaju
(Williams, 2008: 4). Jedno od ključnih doprinosa studijama bezbednosti je Buzeno-
vo opredeljenje i predlog da se sektorska analiza i sektori upotrebe u istraživanju bez-
bednosti i pretnji po bezbednost. Buzenova knjiga je uzdrmala i tradicionalno shva-
tanje države kao objekta bezbednosti i uvela novi pojam u bezbednosne kalkulacije –
društvene zajednice, a zatim je inicirala prestanak stroge usmerenosti na samo vojnu
silu i vojne pretnje (Williams, 2008: 4). Sve u svemu, u debata o bezbednosti polako
ulaze novi teorijski pristupi koji predstavljaju još jedan impuls tendencijama ka pro-
širivanju i produbljivanju studija bezbednosti. Kao pristupe izdvajamo, između osta-
lih, feminizam i poststrukturalizam, naročito postkolonijalni. Oba ova pristupa se ka-
rakterišu sa nekoliko zajedničkih osobina. I feminizam i poststrukturalizam kritikuju
koncept suverenosti smatrajući državocentričnost kao neupotrebljiv koncept u pro-
mišljanju bezbednosti. Takođe, dovode u pitanje dotadašnje ideje o identitetu, o nači-
nima konstrukcije Drugog (Other), kao i sam govor o bezbednosti (Buzan & Hansen,
2007: xxx). Ovi pristupi predstavljaju samo nasumice izabrane pristupe koji sve više
počinju da potiskuju strateške studije kao sinonim studija bezbednosti i sve više po-
tenciraju značaj novog konstituisanja discipline, sa redefinisanim predmetom i redefi-
nisanim epistemološko-metodološkim aparatom.
STUDIJE BEZBEDNOSTI PO OKONČANJU HLADNOG RATA
Akademska rasprava o određivanju sadržaja i predmeta istraživačkog polja stu-

dija bezbednosti gotovo da je prestala (prevashodno u Americi) nakon Volfersovog
(Wolfers, 1952) članka s početka 50-tih godina. Teorijski radovi Ulmana (Ullman,
1983), Metjuza (Mathews, 1989) i naročito Boldvina (Baldwin, 1997) pokrenuli su širu
raspravu o potrebi preispitivanja vladajućeg shvatanja koncepta bezbednosti, sa nagla-
skom na njegove promene i po širini i po dubini. Zato su tek osamdesete godine 20.
veka predstavljale period reaktuelizacije centralnog pitanja u studijama bezbednosti.
Na ovaj način nisu samo podstaknute teorijske rasprave unutar akademskih krugova
kako bi se ovakva tendencija i razumela, nego su istraživani i novi referentni objekti
koji su konstituisani na novim vrednostima i izloženi novim pretnjama.
22
NASLOV ČLANKA
Na krilima ponovo otvorene debate o konceptu bezbednosti, stari sukob na lini-

ji strateške vs. mirovne studije zamenjen je novim koji se rasplamsao između „tradi-
cionalista“ (strateške studije i vojne ili „negativne“ struje mirovnih studija) sa jedne i
različitih proširenih/produbljenih perspektiva sa druge strane. Pod tim proširenim/
produbljenim perspektivama smatramo, između ostalih, konstruktivizam, poststruk-
turalizam, feminizam, kritičke studije bezbednosti, ljudsku bezbednost, postkoloni-
jalizam i kopenhašku školu. Zajedničko svim ovim pristupima je da negiraju isklju-
čivo vojnocentrično i državnocentrično realističko promišljanje bezbednosti, mada
između svakog od njih postoje velike razlike. U daljem tekstu ćemo predstaviti glavne
odrednice ovih pristupa, tj. kako predstavnici ovih pristupa određuju posthladnora-
tovske studije bezbednosti.
Feminizam
Iako se rana interesovanja feminističkih autorki za pojave bezbednosti (u najširem
smislu) mogu pronaći još od 60-ih i 70-ih godina 20. veka4, osamdesete godine pred-
stavljaju period pravog početka primene feminističkih pristupa u proučavanju među-
narodnih odnosa, odnosno studija bezbednosti. Ako se članak Elis Boulding iz 1984.
godine (Boulding, 1984: 1-3) može smatrati začetkom ozbiljnije rasprave o ženskoj
percepciji studija bezbednosti, onda knjiga En Tikner Gender in International Relati-
ons: Feminist Perspectives on Achieving Global Security (Tickner, 1992) zaslužuje ocenu
kao prva široka i konceptualno zaokružena studija o bezbednosti iz feminističke per-
spektive. Ovom knjigom je data osnova za dalje razvijanje feminističkih studija bez-
bednosti u čijem fokusu je bila kritika državocentričnog pristupa i snažno zagovaranje
za uključivanje “žena” i “roda” kao referentnih objekata bezbednosti.5 Kao što je slučaj
sa većinom drugih alternativnih pristupa i feministički predstavlja “razuđeno stano-
vište”. Kao zajedničko svim feminističkim pristupima mogla bi se istaći izrazita kriti-
ka realizma kao nepodesne teorijske pozicije, koja potiskuje ulogu i interese žena. Ta-
kođe, Dragana Dulić ističe da “zajedničko polazište ovih različitih feminističkih struja
jeste istraživački imperativ da proučavanje međunarodnih odnosa mora da se odvija
u znaku identifikacije i objašnjenja društvene stratifikacije i nejednakosti koji se odvi-
jaju na planu globalnih odnosa” (2011:16) Mogu se, mada uz izvesne ograde, istaći još
dva zajednička sadržioca feminističkih pristupa: podrška konceptu ljudske bezbedno-
sti i korišćenje pristupa “odozdo na gore”. Ako je sa jedne strane primetan zajednički
istraživački imperativ, onda sa druge treba primetiti različite metodološke i epistemo-
loške pristupe autorki, koji se kreću od pozitivističkih preko kritičkih do postmoderni-
4 Videti npr. studije u kojima je proučavano ponašanje žena u tzv. zatvoreničkoj dilemi: (Lutzker, 1961) i (Ingram &
Berger, 1977).
5 Pregled razvoja feminističkih pristupa bezbednosti videti u: (Blanchard, 2003).
23
Ime Autora
stičkih. Tematski zahvat feminističkih studija bezbednosti takođe je šarolik, i kreće se

od trafikinga (Berman, 2003), silovanja kao oružja rata (Skjelsbæk, 2001), dece i žena
kao učesnika oružanih sukoba (Carpenter, 2006), feminističkog pogleda na američke
intervencije u Iraku i Avganistanu (Enloe, 2004), pa do primene rezolucije 1325 Save-
ta bezbednosti UN (Cohn et al, 2004).
Od feminističkih autorki, najveći uticaj na studije bezbednosti ostavile su Enlou
i pomenuta Tikner, čiji pristup karakteriše prihvatanje postulata kritičke teorije bez-
bednosti i koncepta ljudske bezbednosti, oličen u pozivanju na favorizovanje antropo-
centričnog pristupa bezbednosti.6 Feministkinje su takođe “naglasile primarnu ulogu
žena i njihovih specifičnih iskustava usko određenim verskim, kulturološkim ubeđe-
njima i običajnim praksama” (Dulić, 2011: 23).
Poststrukturalizam
Poststrukturalizam se, kao i feminizam, u studijama bezbednosti pojavio tokom
poslednje decenije Hladnog rata, ali se kao zaseban i prepoznatljiv pristup pozicio-
nirao u ranim posthladnoratovskim godinama. Kako je jedno od ključnih dela post-
strukturalizma – Writing Security Dejvida Kembela – objavljeno 1992. godine, zajedno
sa ključnim delom feminističkog pristupa Gender in International Relations: Feminist
Perspectives on Achieving Global Security, ova godina se može predstaviti kao svoje-
vrsna annus mirabilis alternativnih pristupa bezbednosti. U pomenutoj knjizi, Kem-
bel detaljno razrađuje jednu od glavnih poststrukturalističkih teza da je spoljna politi-
ka zapravo stvaranje Drugog (Other), analizirajući odnos spoljne politike (samim tim
i bezbednosne politike) i identiteta na primeru SAD. Poststrukturalisti smatraju da se
bezbednosna politika sa jedne strane bavi konstrukcijom radikalno drukčijeg i prete-
ćeg Drugog, a sa druge strane se bavi Sopstvom, tako da je identitet uvek racionalni is-
hod. Kako Kembel primećuje, to Drugo ne mora uvek biti spoljašnji Drugi (država, sa-
vez), već i unutrašnji, jer su Drugi “locirani u različitim mestima etniciteta, rase, klase,
roda” (Campbell, 1990: 270). Drugim rečima, “spoljna politika zapravo ne predstavlja
most među državama, već doprinosi iscrtavanju granica između njih, tvrdi Kembel, a
identiteti država predstavljaju efekat diskursa o pretnjama” (Ejdus, 2012: 100). Pretnje
su dakle takođe diskurzivne. Konstituisanje nečega kao pretnje traži pozivanje na “dis-
kurse opasnosti i bezbednosti” i postavljanje tog “nečega” kao posebno značajnog za
ugroženo Sopstvo (Dillon, 1990). Odnos bezbednosti i identiteta7 je u fokusu istraži-
vanja kod predstavnika ovog pristupa.
Dakle, poststrukturalizam omogućava sagledavanje bezbednosti kao diskursa, kao
prakse kojom se subjekti konstituišu. Posledica toga je da akteri i identiteti nisu stabil-
ni, unapred dati entiteti. “Identitet se može stvoriti, razgraditi i ponovo izgraditi. On
6 Videti npr: (Tickner, 1997; 2001 i 2005) i (Enloe, 2007).

7 Smatra se da je Džejms Der Derian prvi uveo pojam identiteta u proučavanje međunarodnih odnosa u svojoj
knjizi On Diplomacy, objavljenoj 1987. godine. Videti: (Der Derian, 1987).
24
NASLOV ČLANKA
ne postoji u egzistencijalnom smislu, već se konstituiše u većem ili manjem broju dis-
kursa” (Dulić, 2011: 48) Međutim, da bi država bila bezbedna, neophodan joj je pre-
teće Drugo kako bi odredila svoj identitet, pa bezbednost postaje ontološka (Buzan &
Hansen, 2009: 218).
Upravo je okončanje Hladnog rata umesto očekivane harmonije, dovelo do glo-
balne nestabilnosti, ili kako kaže Kembel, krize reprezentacije, što je potom dovelo do
ključnog izazova za poststrukturalizam: Da li je državi neophodan neprijatelj?8 Buzen i
Hansenova primećuju da ako je poststrukturalistička koncepcija zasnovana na identi-
tetu, do kojeg se diskurzivno dolazi, onda je on, ipak datost, a time je i bezbednost da-
tost, čime se vraćamo postavkama realizma (Buzan & Hansen, 2009: 218-19).
Kao specifičan pravac poststrukturalističkih pristupa razvile su se postkolonijal-
ne studije bezbednosti. Oslanjajući se na širu postkolonijalnu literaturu iz društve-
no-humanističkih nauka9, postkolonijalisti kritički analiziraju hegemonistički diskurs
kao nasleđe kolonijalizma sa ciljem da stvore intelektualni prostor za perspektivu onih
koji su slabi, odnosno potlačeni (subalterns) (Spivak, 1988). Oni ukazuju na to da je
društveno-politički kontekst, često konfliktan i postkonfliktan, bitno različit od “za-
padnog”, pa je i bezbednosna dinamika postkolonijalnog sveta drukčija i da se ne može
razumeti primenom realističke paradigme koja je zapadnocentrična. Mohamed Ajob,
vodeći autor ovog pristupa uvodi tzv. realizam potlačenih, koji uvažava postkolonijal-
no nasleđe, slabost države i „realne” bezbednosne probleme u ovom delu sveta koji se
uglavnom nalaze unutar, a ne izvan države (Ayoob, 1995). Kit Kros je takođe istakao
da je tradicionalni realizam državocentričan u smislu da je okrenut prevashodno pret-
njama van države i da se bazira na “snažnoj identifikaciji bezbednosti države sa bez-
bednošću njenih državljana” (Krause, 1996). Zato realizam nije adekvatan okvir za
razumevanje slučajeva kada režimi predstavljaju pretnju građanima, što je upravo ten-
dencija u državama trećeg sveta. Da su studije bezbednosti u suštini evrocentrična dis-
ciplina koja je formirana kao instrument politike moći Zapada i Severa nad Istokom i
Jugom, smatraju Tarek Barkavi i Mark Lafei (Barkawi & Laffey, 2004). „Postoje legije
stručnjaka u anglo-američkom akademskom svetu koje se posvećuju studijama bez-
bednosti u službi jakih, koje oblikuju njihove bezbednosne i odbrambene politike, uk-
ljučujući upotrebu sile” (Barkawi & Laffey, 2006: 352). Postkolonijalisti kritikuju rea-
liste, liberale, pa i teoretičare alternativnih pristupa zbog toga što su sve svoje ključne
koncepte, poput ravnoteže snaga, demokratije, ljudskih prava, ljudske bezbednosti i
dr. razvili na osnovu evropskog političkog iskustva potpuno zanemarujući one druge,
slabe, kolonizovane i potlačene (Ejdus, 2012: 102). Stoga se postkolonijalisti zalažu za
melijanske, umesto atinskih studija bezbednosti, koje će uzeti u obzir iskustvo slabog,
8 Videti više u: (Hansen, 2006).

9 Videti npr.: (Čakravorti, 2003); (Grovogui, 2007) i (Said, 2008).
25
Ime Autora
iskustvo kolonizovanog, malog, nemoćnog i potlačenog. Tek na taj način omogućiće

se dublje razumevanje uzajamnog konstituisanja slabog i jakog, Zapada i ostatka (West
and the rest), civilizacije i varvarizma (Ejdus, 2012: 102).
Kritičke teorije
Kritičke studije bezbednosti (KSB) nastaju početkom 1990-ih kao odgovor na ne-
dostatke tradicionalnih pristupa bezbednosti. U formiranju kritičkih studija bezbed-
nosti dva su najznačajnija uticaja: a) stanovište Antonija Gramšija (Antonio Gramsci)
o razlici između kritičke teorije i teorije usmerene na rešavanje problema, koju je u ra-
spravama o bezbednosti aktuelizovao Robert Koks (Robert Cox). Kritička teorija izla-
zi iz okvira uspostavljenog poretka i nastoji da otkrije uslove i procese koji su dove-
li do formiranja takvog poretka, kao i da predloži alternativu takvom poretku. Teorija
usmerena na rešavanje problema deluje u okviru uspostavljenog poretka i nastoji da
pronađe rešenja za otklanjanje problema u okviru tog poretka, ne predlažući alterna-
tivne načine organizovanja. b) učenje frankfurtske škole i teoretičara Maksa Horkhaj-
10
mera (Max Horkheimer), koji razlikuje kritičku i tradicionalnu teoriju (Horkheimer,

1982). Tradicionalna teorija bavi se pretvaranjem ideja u institucije koje su nakon toga
prihvaćene kao nepromenjivi faktori života. Kritička teorija bavi se procesima i uloga-
ma određenih subjekata u stvaranju postojećih poredaka, koje na temelju takvog pri-
stupa kritički ocenjuje i ako je potrebno predlaže alternativne poretke.
Umesto prikaza odvijanja određenih procesa, kritičke studije bezbednosti nastoje
da odgovore na pitanje zašto se ti procesi događaju, i na toj osnovi predlože rešenja za
uočene probleme. KSB produbljuju studije bezbednosti kroz uključivanje novih refe-
rentnih objekata u vladajući diskurs, čime se razlikuju od kopenhaške škole koja pre-
vashodno (ali ne i jedino) donosi horizontalno širenje pojma bezbednosti, uvodeći
sektorsku diferencijaciju.11 Kritička škola „traži” nove referentne objekte, od pojedin-
ca preko društvenih zajednica (pre svega etničkih manjinskih), do globalnog društva,
kritikujući realističko državocentrično stanovište. Time poziva na redefinisanje na-
cionalne bezbednosti, čime se ipso facto odustaje od države kao glavnog referentnog
objekta bezbednosti, a pojedinac postavlja u centar bezbednosnih procena. Kritički te-
oretičari stoga ističu da država treba da bude instrument, a ne cilj bezbednosne politi-
ke, kao i da je ona često umela da bude deo problema umesto deo rešenja.
Sintagmu “kritičke studije bezbednosti” uveo je, 1991. godine, Ken But (Ken Booth)
u članku Security and Emancipation. U tom radu But povezuje koncepte bezbednosti
i emancipacije rečima:
Bezbednost je odsustvo pretnji. Emancipacija je oslobođenje ljudi (pojedinaca i/ili
grupa) od fizičkih i ljudskih ograničenja koja ih sprečavaju da učine ono što bi oni
10 Više u: (Cox, 1981).

11 KSB prihvataju sektorsku podelu, naglašavajući značaj međuzavisnosti i interakcije između sektora bezbednosti.
26
NASLOV ČLANKA
inače slobodno izabrali da učine. Rat i pretnja ratom je jedno od tih ograničenja,
zajedno sa siromaštvom, lošim obrazovanjem, političkom represijom itd. Bezbed-
nost i emancipacija su dve strane istog novčića. Emancipacija, a ne moć, proizvodi
bezbednost (Booth, 1991: 319).
Drugi uticajni pripadnik kritičke škole bezbednosti, Ričard Vin Džons (Richard
Wyn Jones) ističe da je bezbednost, u smislu odsustva pretnje od (nedobrovoljnog)
bola, gladi, straha i siromaštva, suštinski element u borbi za emancipaciju (Wyn Jo-
nes, 1999: 126). 12
Emancipacija nema objektivno i trajno značenje, već zavisi od kulturološkog okru-

ženja i socio-političkog konteksta. Kako se menjaju okolnosti, menjaće se i želje i hte-
nja pojedinca, a time i sami ciljevi emancipacije. Zato je emancipacija situacioni kon-
cept koji teži „konkretnim utopijama” (concrete utopias) (Wiggerhaus, 1994: 623). Za 13
pripadnike ove škole bezbednost je šta od nje napravimo. Ona je time inter-subjektiv-
no stvoren epifenomen. But je primetio da su studije bezbednosti danas više od pro-
stog širenja agende van vojne sfere, naglašavajući da je moguće, kako je pokazao Buzen
(1991), proširiti studije bezbednosti, a opet ostati unutar utvrđenog neorealističkog
okvira i pristupa (Booth, 1997: 106).
Jednako važno područje u kojem KSB odstupaju od tradicionalnih pristupa bez-
bednosti je način na koji se konstruiše nacionalna bezbednost, identitet i interesi. Ovi
koncepti se ne odbacuju, ali se odbija realistička ideja da su nacionalni interesi jasno
vidljivi i da proizlaze iz sposobnosti država – oni su zapravo konstruisani kroz so-
cijalne interakcije. KSB su primarno zainteresovane za traženje značenja, a ne kon-
stantno akumuliranje znanja. Bezbednost se ne može posmatrati kao determinisana i
jasno određena, već kao otvoreni proces koji se stalno redefiniše u skladu sa prome-
nom uslova (Krause & Williams, 1997: 33-60). Zato kritički teoretičari vide kao su-
štinski važan, odnos između teorije i njenog istorijskog i socio-političkog konteksta.
Za njih su teorije pre konstitutivne nego eksplanatorne (Bilgin et al, 1998: 155). Prak-
sa je za predstavnike kritičkih teorija bezbednosti izuzetno značajna, jer smatraju da
KSB moraju biti više od kritike, moraju biti okrenute praktičnim predlozima i rešenji-
ma koji prave razliku u životu pojedinaca, koji im omogućavaju da u potpunosti razvi-
ju i ostvare svoje predispozicije.
12 But i Vin Džons su na velškom univerzitetu Aberistvit osnovali prvi poslediplomski studijski program nazvan
Kritičke studije bezbednosti, te otuda naziv Velška škola studija bezbednosti, koji se kasnije odomaćio. Interesantno
je da na ovom univerzitetu i dalje postoji i poslediplomski program Strategijske studije. Na univerzitetu Aberistvit
je 1919. godine osnovana i prva katedra za međunarodne odnose na svetu. O poslediplomskim programima
videti više na: http://www.aber.ac.uk/en/postgrad/postgraduate-courses/taughtcourses/interpol/ pristupljeno
8.05.2012. godine.
13 Za podelu na apstraktne i konkretne utopije videti: (Bloch, 1996).
27
Ime Autora
Socijalni konstruktivizam
Konstruktivizam se posmatra kao heterogen skup teorijskih pristupa u različitim
naučnim oblastima (Vianna & Stetsenko, 2006), pri čemu se u domenu filozofije iza-
zov konstruktivizma najčešće svodi na preispitivanje održivosti temeljne tvrdnje na-
učnog realizma, a to je da objekti saznavanja postoje nezavisno od uma onoga koji
saznaje (Stojnov, 2005). Na ovom tragu je i socijalni konstruktivizam, kao grana kon-
struktivizma koja ima najveći uticaj na studije bezbednosti. Njega su popularizovali
Berger i Lukman objavljivanjem knjige The Social Construction of Reality, 1966. godi-
ne, u kojoj tvrde da se društvena stvarnost sastoji od objektivnog fakticiteta i subjektiv-
nog značenja u dijalektičkom međusobnom delovanju (Berger i Luckmann, 1992: 34),
usredsređujući se na razotkrivanje načina na koji pojedinci i grupe učestvuju u kon-
struisanju društvene stvarnosti, kroz zajedničko delovanje i društvenu praksu.
Socijalni konstruktivizam14 je tek 1980-ih postao jedan od vodećih pristupa u me-
đunarodnim odnosima, iskorišćavajući pozno- i post-hladnoratovski ambijent u ko-
jem je dominirala tzv. „neo-neo debata“ između neorealista i neoliberala, obeležena
racionalističkom (pozitivističkom) logikom, gde su socijalni konstruktivisti počeli da
preispituju teorijske temelje „vladajućih“ pravaca. Osporavajući racionalizam i pozi-
tivizam neorealizma i neoliberalizma, istovremeno „pritiskajući“ kritičke teorije od
metateorijske kritike ka empirijskoj analizi svetske politike (Reus-Smith, 2005: 188),
socijalni konstruktivizam postavio se u centar novih debata među teoretičarima me-
đunarodnih odnosa i studija bezbednosti. Uprkos tome, sve do 1999. godine, kada je
Aleksandar Vent objavio knjigu Social Theory of International Politics, ovaj pristup tu-
mačenju međunarodnih odnosa je predstavljao pre heterogen skup sociološki uteme-
ljenih kritika neorealizma i neoliberalizma, nego kakvu snažnu alternativu njima.
U tom smislu važno je pomenuti Kit Krosa (Keith Krause) koji u svom radu iz 1996.
godine izdvaja šest teza sociološke kritike dominantnih teorijskih pristupa (koje ozna-
čava kao „temelje kritičke teorije”), a praktično skicira osnovne ideje socijalnokon-
struktivističkog pristupa:
• Glavni subjekti u svetskoj politici (države ili neki drugi subjekti) predstavlja-
ju socijalne konstrukcije koje su rezultat kompleksnih istorijskih procesa koji
uključuju socijalne, političke, materijalne i idejne dimenzije.
• Ovi subjekti se konstituišu (i rekonstituišu) kroz praktično-političko delova-
nje kojim subjekti dobijaju identitete i interese, koji nisu nepromenjivi i trajni.
• Svetska politika nije statična i nepromenjiva, a njene strukture nisu determini-
sane, jer su i same socijalno konstruisane.
14 Tvorac ove kovanice je Nikolas Onuf. Videti: (Onuf, 1989).
28
NASLOV ČLANKA
• Znanje o subjektima, strukturama i praktičnom delovanju u svetskoj politi-

ci nije „objektivno”, budući da ne postoji objektivni svet koji bi bio odvojen od
kolektivnih socijalnih konstrukcija.
• Odgovarajuća metodologija društvenih nauka nije metodologija prirodnih na-
uka, a ne postoji ni metodološko jedinstvo nauke. Metode interpretacije ko-
jima se pokušava otkriti razumevanje subjekata o organizaciji i mogućnosti
delovanja u socijalno konstruisanom svetu treba da predstavljaju fokus istra-
živanja.
• Cilj teorije nije predviđanje radi ostvarivanja kontrole. Teorija se mora povezati
sa praktičnim znanjem i razumevanjem konteksta pojava (Krause, 1996: 6-11).
Emanuel Adler (Emanuel Adler) takođe ističe značaj subjektivnih elemenata i o so-
cijalnom konstruktivizmu govori kao o srednjem terenu (međuprostoru) između ne-
orealizma i neoliberalizma (1997: 332). Dokaz da se socijalni konstruktivizam nalazi
u glavnom toku međunarodnih odnosa i studija bezbednosti je činjenica da je jedan
od najuticajnijih i najcitiranijih naučnih časopisa iz oblasti međunarodne politike In-
ternational Organization u broju kojim slavi 50 godina postojanja, socijalni konstruk-
tivizam predstavio kao treće teorijsko krilo međunarodnih odnosa (izostavljajući pri-
tom postmodernizam).
Kako konstruktivizam podrazumeva stvaranje značenja kroz socijalnu interakci-
ju sa drugima (Weber, 2010: 65), fokus ovog pristupa u studijama bezbednosti je na
idejama, identitetu i uverenjima kojima se rukovode akteri na međunarodnoj sceni, a
koji povratno uslovljavaju njihovo ponašanje.15 Stoga je važan postulat konstruktivi-
sta da su idejne strukture podjednako važne kao i materijalne strukture, odnosno da je
međunarodna politika u osnovi socijalne, a ne materijalne prirode (konstruktivistič-
ka ontologija). Drugim rečima, ljudi deluju prema objektima na osnovu mišljenja koje
objekti imaju za njih (Wendt, 1992), pa se zapravo akteri i struktura međusobno kon-
stituišu. Tako se razvojem novih ideja i prihvatanjem novih identiteta menjalo i poi-
manje međunarodne strukture i poretka, jer „nisu strukture determinante za aktere,
nego obrnuto, akteri konstituišu društvene kategorije“ (Vukčević, 2010: 200). Imajući
to u vidu, konstruktivisti, iako prihvataju neorealističku postavku o anarhičnoj struk-
turi međunarodne zajednice, smatraju da je anarhija ono što države misle da ona je-
ste (Weber, 2010: 62), te per se nije ni pozitivna ni negativna. Sumirajući dve osnovne
karakteristike socijalnog konstruktivizma, Aleksandar Vent ističe da je struktura ljud-
skih odnosa određena prvenstveno zajedničkom idejom, a ne materijalnim faktorima,
15 Ideje i uverenja shvataju se kao nešto na osnovu čega konstruišemo stvarnost dajući joj konkretnu svrhu i smisao,
jer „ideje su mentalne konstrukcije pojedinaca, kao i skupovi svojstvenih verovanja, principa i stavova koji
predstavljaju opšte smernice ponašanja i delovanja“ (Tannenwald, 2005: 15).
29
Ime Autora
te da ideje i interesi aktera nisu određeni prirodom pojave, nego su izgrađeni na toj za-
jedničkoj ideji (Wendt, 1999: 1). 16
Socijalni konstruktivizam danas predstavlja jedan od vodećih pristupa u studija-

ma bezbednosti, sa impresivnim brojem teoretičara koji ga koriste kao teorijsku osno-
vu svog promišljanja bezbednosti.17 Sledeći svoju logiku, konstruktivisti smatraju da je
bezbednost, kao i sve drugo u društvu, konstruisana, ističući značaj identiteta i normi
za određivanje bezbednosnih pretnji. Tako Ted Hof smatra da ne postoji univerzalni
kriterijum za utvrđivanje toga da li će jedna država doživljavati drugu kao bezbedno-
snu pretnju ili ne, te da su „identiteti neophodni (...) kako bi se obezbedio barem mi-
nimalni nivo predviđanja i reda“ (Hopf, 1998: 174), jer su upravo oni važan činilac u
formiranju socijalnih obrazaca prijateljstva i neprijateljstva, koji u mnogome, prema
konstruktivistima, uređuju odnose između aktera u anarhičnoj međunarodnoj areni.
Istraživanjem normi međunarodnog društva i njihovim uticajem na državni identi-
tet i interese, bavila se Marta Fajnmor, a Piter Kacenštajn ulogom unutrašnjih normi
u oblasti nacionalne bezbednosti (Price & Reus- Smith, 1998: 268). Značaj normi je
možda najubedljivije u studijama bezbednosti dokazala Nina Tanenvald u knjizi The
Nuclear Taboo, tvrdeći da je nuklearni tabu zapravo novoformirana norma usvojena
nakon Drugog svetskog rata. Ovom normom ona je objašnjavala neupotrebu nuklear-
nog oružja, čime je ponudila alternativu realističkoj teoriji odvraćanja, prema kojoj je
za “nuklearni mir” zaslužan strah od odmazde (Tannenwald, 2007). Značajan socijal-
no-konstruktivistički doprinos studijama bezbednosti dali su Emanuel Adler i Majkl
Barnet u knjizi Bezbednosne zajednice (Adler & Barnett, 1998) tvrdeći da bezbednosne
zajednice18, kao i sve druge vrste ljudskih zajednica, odlikuju tri osobine. Prvo, člano-
vi zajednice dele zajednički identitet, vrednosti i značenja. Drugo, pripadnici zajedni-
ce održavaju višestruke i neposredne odnose. Treće, zajednicama je svojevrsan reci-
procitet zasnovan na dugoročnim interesima članova zajednice, pa čak i na altruizmu:
„dugoročni interes nastaje iz poznavanja onoga s kim ste u interakciji dok se altruizam
može protumačiti kao osećaj dužnosti i odgovornosti“ (Adler & Barnett, 1998: 31).
Adler je konstruktivističke studije bezbednosti obogatio pojmom „socijalizacije“, do
koje dolazi interakcijom država, koja vodi stvaranju zajedničkog identiteta na kome
počiva solidarnost članova bezbednosne zajednice. Prema Adleru, to znači da „nacio-
nalni političari moraju prihvatiti nova značenja i interpretacije stvarnosti onako kako
16 Vent svoju postavku ilustruje primerom Hladnog rata rečima da je isti samo konstruisana kategorija koja utiče na
naše živote tako što stvara ravnotežu snaga/straha, a koja bi svakako mogla biti dijametralno suprotna „samo kada bi
SAD i SSSR odlučili da više nisu neprijatelji, čime bi se i Hladni rat završio, a opasnost nestala“ (Wendt, 1992: 397).
17 Najznačajniji predstavnici ovog teorijskog pristupa u međunarodnim odnosima i studijama bezbednosti su:
Aleksander Vent, Majkl Barnet, Nikolas Onuf, Emanuel Adler, Marta Fajnmor, Piter Kacenštajn i drugi.
18 Koncept bezbednosne zajednice uveo je krajem 50-ih godina 20. veka Karl Dojč u svojoj knjizi Politička zajednica
i severnoatlantsko područje. Videti više u: (Deutsch et al, 1957).
30
NASLOV ČLANKA
se stvaraju u intelektualnim, birokratskim i političkim krugovima zbog čega moraju

menjati svoje interese, sposobnost i/ili spremnost da razmotre nove pravce delovanja“
(Adler, 1991: 52).19 Socijalni konstruktivizam teoretičari su primenjivali na bezbedno-
snu dilemu. Dženifer Micen je objašnjavajući zašto je državama tako teško da iz nje
izađu, totalno negirala realističko objašnjenje bezbednosne dileme20, tvrdeći da države
ostaju zatvorene u bezbednosnoj dilemi upravo zato što im ona pruža osećanje izve-
snosti i „ontološke bezbednosti” (Mitzen, 2006).
Ljudska bezbednost 21
Gotovo da je pravilo da akademska zajednica uvodi neologizme u studijama bez-

bednosti, a izuzetak je svakako ljudska bezbednost, koju je prvi definisao (1994) i naj-
više promovisao UNDP (United Nations Development Programme), specijalizovana
agencija OUN posvećena pitanjima globalnog razvoja.
Ljudska bezbednost, prema stavu UNDP, ima dva ključna aspekta. Prvi predstavlja
„sigurnost od hroničnih pretnji kao što su glad, bolesti i represija“, a drugi podrazu-
meva „zaštićenost od iznenadnih i bolnih poremećaja koji remete svakodnevni život –
bez obzira da li nastaju kod kuće, na poslu ili u zajednici“ (1994: 23). Prema indijskom
teoretičaru Bajpaiu:
„ljudska bezbednost se odnosi na zaštitu lične bezbednosti pojedinca i slobodu od
direktnih i indirektnih pretnji nasiljem. Promovisanje ljudskog razvoja i koncepta
dobre uprave, a kada je to potrebno i kolektivna upotreba sankcija i sile, stvari su
od ključnog značaja za upravljanje ljudskom bezbednošću. Države, međunarodne
organizacije, nevladine organizacije i druge grupe u građanskom društvu zajedno
su od vitalnog značaja za perspektivu ljudske bezbednosti“ (Bajpai, 2000: 2).
Bivši Generalni sekretar UN, Kofi Anan, pod ljudskom bezbednošću podrazumeva:
„ljudska prava, dobru vladavinu, pristup obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti, kao i
stvaranje uslova u kojima će svaki pojedinac imati šansu i izbor da ostvaruje vlasti-
ti potencijal. Svaki korak u ovom pravcu takođe je i korak ka smanjenju siromaš-
tva, postizanju ekonomskog rasta i sprečavanju sukoba. Sloboda od uskraćenosti,
sloboda od straha i sloboda da buduće generacije naslede zdravu životnu sredinu –
ovo su međuzavisni temelji ljudske, a zbog toga i nacionalne bezbednosti“ (Win-
slow, 2004: 255).
19 Ideja „socijalizacije” jedna je od najvažnijih u teoriji socijalnog konstuktivizma, jer kroz nju individualni
akteri svaraju identitete i ideje koji upravljaju njihovim ponašanjem. „Socijalizacija“ je kasnije prihvaćena i u
konstruktivističkoj teoriji međunarodnih odnosa (Onuf, 1998) koja međunarodne institucije vidi kao socijalne
institucije oko kojih se grade identiteti, ideje i očekivanja njihovih članova.
20 Videti više u: (Herz, 1950).
21 Iako je ljudska bezbednost pre nivo analize nego samostalni pristup bezbednosti, ovde će biti kratko predstavljena
zato što se mnogi alternativni pristupi naslanjaju/prihvataju koncept ljudske bezbednosti, te se ne mogu razumeti
ukoliko se ne znaju osnovne odlike ovog koncepta.
31
Ime Autora
Iz ovog širokog određenja ljudske bezbednosti mogu se izdvojiti dva važna as-
pekta: sloboda od uskraćenosti i sloboda od straha. Određenje ljudske bezbed-
nosti kao slobode od uskraćenosti polazi od činjenice da u oružanim suko-
bima na godišnjem nivou strada daleko manje ljudi nego što je to slučaj sa
gubicima prouzrokovanim npr. nedostatkom pijaće vode i hrane, siromaštvom
i nezaposlenošću, nepostojanjem zdravstvene nege i širenjem zaraznih bole-
sti, nesaniranjem posledica prirodnih katastrofa itd. tako da je jasno da ovakav
okvir ljudske bezbednosti postaje suviše kompleksan i analitički beskoristan
(Lipovac i Glušac 2011: 62).
Uže shvatanje ljudske bezbednosti donosi njeno viđenje kao slobode od straha, koje
je bliže tradicionalnim pristupima bezbednosti u smislu da je akcenat stavljen na moral-
no opravdanu i neophodnu, preventivnu ili represivnu, međunarodnu intervenciju pro-
tiv države koja masovno krši ljudska prava, vrši ratne zločine ili zločine protiv čovečnosti
ili na bilo koji drugi način ugnjetava svoje građane (Lipovac i Glušac 2011: 62-3).
Više država je ugradilo koncept ljudske bezbednosti, u različitim varijacijama, u
svoju spoljnu politiku. Kanada, Norveška i Japan su postavile ovaj koncept u srž svog
spoljnopolitičkog delovanja.
Iz rečenog proističe da je ljudska bezbednost, a kako joj i ime nagoveštava, antro-
pocentričan koncept, jer postavlja pojedinca za referentni objekat bezbednosti, nasu-
prot države. Oven tako ističe da je „najveći neuspeh državocentrične bezbednosti što
nije uspela da ostvari svoj glavni cilj, a to je zaštita pojedinca“ (Owen, 2004: 374). A
kako država nije uspela da zaštiti pojedinca, njoj se „čak mogu pripisati osobine izvo-
ra ugrožavanja, pa se na nju može gledati pre kao na deo problema, nego deo rešenja“
(Glušac, 2010: 82). Iako se čini da je ovaj pogled na državu kao deo problema oprav-
dan, izazvao je dosta polemika, jer otvara put pravno kontroverznim humanitarnim
intervencijama, gde se pod plaštom ljudskih prava i bezbednosti domicilnog stanov-
ništva mogu zapravo ostvarivati nacionalni interesi intervenišućih država.
Iako je koncept ljudske bezbednosti rado prihvaćen u akademskoj zajednici, što je
rezultiralo otvaranjem brojnih katedri i istraživačkih centara, upravo je i najveće kri-
tike doživeo pod njenim okriljem. Konceptu ljudske bezbednosti se tako zamera ne-
koherentnost i teorijska nezaokruženost (Glušac, 2010: 83) i gotovo neomeđena lista
pretnji koja pati od „potencijalnog problema hiper-sekuritizacije“, kako to ističe Beri
Buzen (Tadjbakhsh & Chenoy, 2007: 62). Takođe, heuristička vrednost ovako široko
shvaćenog koncepta ljudske bezbednosti je minimalna i „ne može predstavljati efika-
san vodič za praktična rešenja“(2007: 62). Put ka većoj heurističkoj vrednosti vodi kroz
utemeljenije i jasnije teorijsko određenje koncepta ljudske bezbednosti.
32
NASLOV ČLANKA
Kopenhaška škola 22
Kopenhaška škola studija bezbednosti nastala je pod okriljem Kopenhaškog insti-

tuta za istraživanje mira (COPRI), koji je samostalno delovao od 1985. do 2005. go-
dine, kada je ujedinjen sa Danskim institutom za međunarodne odnose. Kopenhaška
škola se, pre svih, vezuje za dvojicu autora: Berija Buzena i Ulea Vejvera (Ole Wæver),
koji su vodili istraživanja u COPRI-ju gotovo sve vreme njegovog samostalnog institu-
cionalnog delovanja. Treba naglasiti da poveći broj autora koji se danas vezuju za ko-
penhašku školu, nikada nisu radili u Institutu.
Kopenhaška škola je u mnogome doprinela raspravi o širenju/produbljivanju studi-
ja bezbednosti i rekonceptualizaciji samog pojma bezbednosti.23 Ova škola neguje tzv.
“treći” ili “srednji” put u studijama bezbednosti, jer prihvata neke teorijske postavke
tradicionalnih pristupa, ali se istovremeno snažno oslanja na alternativna promišlja-
nja bezbednosti čime presudno doprinosi razvoju studija bezbednosti. Tri su osnov-
ne ideje oko koje se razvijalo teorijsko mišljenje u ovoj školi: teorija sekuritizacije, sek-
torska analiza bezbednosti i teorija regionalnih bezbednosnih kompleksa. Tri ključna
dela u kojima su razrađene ove ideje su: People, States and Fear (Buzan, 1991), Securi-
ty: A New Framework for Analysis (Buzan, Wæver & de Wilde, 1998) i Regions and Po-
wers (Buzan & Wæver, 2003).
Oslanjajući se na Ostinovu teoriju jezičkog akta (govornog čina) (Austin, 1975), a
prema nekima i na Šmitov koncept političkog (Williams, 2003), Ule Vejver je formu-
lisao teoriju sekuritizacije (Wæver, 1995). Sekuritizacija podrazumeva diskurs kojim
političke elite određene pojave označavaju kao bezbednosne pretnje i u borbi protiv
njih traže legitimitet za usvajanje specijalnih mera koje odstupaju od uobičajenih po-
litičkih procedura. Usvajanjem i sprovođenjem specijalnih mera dolazi do uspešne se-
kuritizacije. Ukoliko se pak određene pojave i procesi iz polja bezbednosti vraćaju u
polje normalne politike i uobičajenih političkih mera, svedoci smo procesa desekuriti-
zacije. Sekuritizacija, kao proces, obuhvata pet osnovnih elemenata: jezički akt, seku-
ritizujućeg aktera, funkcionalne aktere, publiku i specijalne mere. Jezičkim aktom se
neko pitanje definiše kao bezbednosno naglašavanjem urgentnosti njegovog rešava-
nja i opasnosti koje ima po referentni objekat. Jezički akt preduzima sekuritizujući ak-
ter, politički subjekat i uglavnom su to predstavnici državne vlasti, mada to mogu biti
i nedržavni akteri. Treći element sekuritizacije predstavljaju funkcionalni akteri, koje
Buzen, Vejver i de Vilde definišu negativno, kao one koji nisu sekuritizujući akteri, ali
značajno utiču na donošenje odluka. Publika je četvrti element i njoj se upućuje seku-
22 Osnovne ideje koje zastupa ova škola mišljenja ovde će biti prikazane u najkraćem, zato što isti izdavači planiraju
objavljivanje posebnog zbornika koji će se podrobno baviti kopenhaškom školom.
23 Zbog činjenice da su teorijske ideje nastale pod okriljem kopenhaške škole inspirisane prevashodno problemima
evropske bezbednosti, Džef Hajsmans nazvao je ovu školu Evropskom školom studija bezbednosti (Ejdus, 2012:
106).
33
Ime Autora
ritizujući zahtev koji ona odobrava ili ne, i u zavisnosti od toga prihvata ili ne upotrebu
specijalnih mera. Poslednji element su specijalne mere, čijom upotrebom se zaokru-
žuje akt sekuritizacije (Buzan, Wæver & de Wilde, 1998). Varijante specijalnih mera
su različite, ali im je zajedničko da predstavljaju posebno područje (koje je izvan poli-
tike), a u kojem je dozvoljena upotreba svih (legitimnih) sredstava kako bi se to nešto
sprečilo/zaustavilo“ (Wæver, 1995: 55).
Da bi jedan akt bio sekuritizujući potrebno je ispuniti nekoliko uslova (facilitating
conditions): jezički akt mora da prati gramatiku bezbednosti (u suštini da sadrži sve
gorepomenute osnovne elemente), sekuritizujući akteri moraju da imaju socijalni i po-
litički kapital i priroda pretnje na koju oni ukazuju mora biti stvarna i ozbiljna. Iz re-
čenog je jasno da je nužan uslov za uspešnu sekuritizaciju da obeležena pretnja egzi-
stencijalno ugrožava referentni objekat, koji ima legitimno pravo na opstanak (Buzan,
Wæver & de Wilde, 1998: 86). Predstavnici kopenhaške škole smatraju da ne postoji
jedan jedini referentni objekat, nego da on može varirati od sektora do sektora.
Bez namere da damo iscrpan kritički pregled teorije sekuritizacije, navešćemo
samo neke zamerke. Tako na primer Entoni, Emers i Ačarija ističu da je dinamika
sekuritizacije i desekuritizacije i dalje nedovoljno empirijski shvaćena, te da kopen-
haška škola nije posvetila mnogo pažnje procenjivanju efikasnosti politike specijalnih
mera niti nenamernih posledica koje bi one mogle da uzrokuju. Dalje, kritikuju izra-
zitu evrocentričnost ove teorije, nejasne razlike između političkih i bezbednosnih po-
dručja (Emmers et al, 2006). Met Mekdonald, jedan od glavnih kritičara teorije seku-
ritizacije, istakao je njene nedostatke u trojakom smislu: forma sekuritizujućeg poteza
je preusko određena, jer se bavi samo jezičkim aktom dominantnih subjekata, obično
političkih lidera; preuski kontekst sekuritizujućeg poteza odnosi se samo na trenutak
intervencije, ne obraćajući pažnju na konstrukciju bezbednosti u širem vremenskom
kontekstu; i okvir sekuritizacije je prilično uzan, u smislu da priroda sekuritizujućeg
akta određuje uslove samo za konstrukciju pretnji (McDonald, 2008: 564).
Već je istaknuto da predstavnici kopenhaške škole smatraju da pored države, po-
stoje i drugi referentni objekti, pa je drugi je značajan doprinos ove škole mišljenja -
diferencijacija bezbednosti na vojni, politički, ekonomski, ekološki i socijetalni sektor.
Prema ovom izvođenju referentni objekti mogu biti država (vojna bezbednost); držav-
na suverenost ili ideologija (politička bezbednost); nacionalna ekonomija (ekonomska
bezbednost); društvena zajednica (socijetalna bezbednost); vrste ili staništa (ekološka
bezbednost) (Buzan, Wæver & de Wilde, 1998). Sektorskom analizom se zapravo širi
istraživačko polje bezbednosti, van tradicionalno političko-vojne ravni, na tri nova
sektora, među kojima je najviše pažnje u naučnoj javnosti izazvalo izdvajanje socije-
talnog sektora. Socijetalna bezbednost24 se odnosi na „sposobnost društva da očuva
24 Buzen je sa razvijanjem koncepta socijetalne bezbednosti počeo još delu People, States and Fear, a kasnije
razrađivao koncept u više studija. Videti: (Wæver, Buzan, & Kelstrup, 1993) i (Wæver, et al., 1993) i (Buzan,
34
NASLOV ČLANKA
svoje suštinske osobine usled promenljivih okolnosti i uprkos mogućim ili stvarnim
pretnjama“ (Wæver et al, 1993: 23). Drugim rečima, kolektivni identitet se javlja kao
vrednost referentnog objekta koji je u ovom slučaju društvena zajednica. Konstruk-
tivističkim rečnikom, u određenim okolnostima političke elite konstruišu kolektivni
identitet kao ugrožen i zahtevaju preduzimanje specijalnih mera kako bi se on zaštitio.
Treći doprinos kopenhaške škole je formulisanje teorije regionalnog bezbednosnog
kompleksa (TRBK). Buzen i Vejver smatraju da na početku 21. veka na svetskoj sce-
ni (sistemskom nivou) operišu globalne i velike sile, odnosno jedna globalna (SAD) i
više velikih sila (EU, Rusija, Kina, Japan), te regionalne sile i regioni na regionalnom
(podsistemskom) nivou. Osnovna ideja ovog pristupa je postavljanje regionalnih pod-
sistema kao objekata bezbednosne analize. Nudeći analitički okvir za proučavanje bez-
bednosti na regionalnom nivou, TRBK nastoji da istakne relativnu autonomiju bez-
bednosnih odnosa u okviru datog regiona. Zastupnici ovog teorijskog stanovišta nam
sugerišu da regionalni nivo bezbednosti ne mora uvek biti dominantan, ali se mora
uvek uzeti u obzir kada se pristupa sveobuhvatnoj bezbednosnoj analizi. Time TRBK
popunjava jaz koji postoji između nacionalnog i globalnog nivoa, ali i teorijskih pri-
stupa kojima su ovi nivoi polazna osnova.
Kako i sam naziv teorije upućuje, kao osnovnu analitičku jedinicu svog pristupa,
Buzen i Vejver uzimaju regione, odnosno formulišu regionalni bezbednosni kompleks.
Prema njihovom mišljenju, regionalni bezbednosni kompleks (RBK) prvo je predstav-
ljen kao „grupa država čiji su primarni bezbednosni interesi toliko usko povezani da
se njihove nacionalne bezbednosti ne mogu realistično razmatrati odvojeno“ (Buzan,
1991: 106), da bi uviđanjem mogućnosti da se kao jedinice analize mogu uzeti i drugi
akteri osim države, definicija doživela reviziju u već pomenutoj knjizi Regions and Po-
wers, po kojoj RBK predstavlja „skup jedinica čiji su glavni procesi sekuritizacije i de-
sekuritizacije toliko povezani da se njihovi bezbednosni problemi ne mogu razumeti
odvojeno“ (Buzan & Wæver, 2003: 44).
Uviđajući heterogenost odnosa između jedinica i specifičnosti bezbednosne dina-
mike u različitim delovima sveta, Buzen i Vejver su, sa ciljem razvijanja teorije što šireg
obima, uveli nekoliko pojmova kako bi objasnili različito delovanje jedinica (pre sve-
ga država) u odnosu na RBK kojem ne pripadaju. Ovo im je sa jedne strane pomoglo
u odbrani jednog od osnovnih postulata teorije (da jedna jedinica može biti član samo
jednog RBK), dok je sa druge donelo inovativnost u smislu uvođenja novih pojava (a
time i pojmova) u studije bezbednosti.
Oni kao početnu tačku analize koriste ideju po kojoj se ceo svet može podeliti na
međusobno isključive (razgraničene) regionalne bezbednosne komplekse25, države in-
Wæver & de Wilde, 1998).

25 Postoji devet regionalnih bezbednosnih kompleksa: severnoamerički, južnoamerički, evropski, bliskoistočni,
severnoazijski, dalekoistočni, južnoazijski, istočnoazijski i južnoafrički. Postoje i dva proto-kompleksa koji
35
Ime Autora
sulatore i globalne aktere. Regionalni bezbednosni kompleksi se razlikuju jedan od

drugog po stepenu bezbednosne povezanosti i nezainteresovanosti (indifference), a od
globalnih sila po tome što su smešteni na različitom nivou analize. Spoljašnja umeša-
nost se analizira upotrebom termina prodiranje (penetration) i prekrivanje (overlay).
Penetracija ili prodiranje podrazumeva prisustvo neke globalne sile u nekom region,
dok se pod prekrivanjem podrazumeva prisustvo i kretanje jedne ili više sila u nekom
regionu, sa efektom zaustavljanja unutrašnje bezbednosne dinamike. Važno je istaći da
se ova pojava razlikuje od uobičajenih procesa mešanja velikih sila u dinamiku regio-
nalnih bezbednosnih kompleksa.
Važna odlika ove teorije je teritorijalnost: Buzen i Vejver smatraju da većina pret-
nji putuje mnogo lakše (brže) preko kraćih distanci nego preko dugih, pa je stoga bez-
bednosna međuzavisnost uglavnom utvrđena unutar regionalno grupisanih klastera:
bezbednosnih kompleksa. Jasno je na kraju da TRBK svoju logiku o bezbednosnim re-
gionima zasniva na činjenici da je bezbednost relacione prirode. Stoga se, kaže Buzen,
„ne može razumeti nacionalna bezbednost bilo koje države ukoliko se ne razume me-
đunarodni obrazac bezbednosne međuzavisnosti u kojoj je bezbednost te države ugra-
đena“ (Buzan, 1991: 187).
Svaki kompleks može se sagledati kroz četiri osnovna elementa te esencijalne
strukture: granice, anarhičnu strukturu, polaritet i socijalnu konstruisanost (Buzan &
Wæver, 2003: 53). Promenom nekog od elemenata strukture dolazi do transformacije
kompleksa. Buzen i Vejver predviđaju tri moguće transformacije: 1) održavanje status
quo-a - što podrazumeva da postoje promene, ali ne u meri koja bi narušila esencijal-
nu strukturu RBK; 2) unutrašnju transformaciju – granice kompleksa se ne menjaju,
ali dolazi do promena ili anarhične strukture, polariteta ili dominantnog modela pri-
jateljstva i neprijateljstva; 3) spoljašnju transformaciju - spoljašnja granica se proši-
ruje ili sažima promenom članstva regionalnog bezbednosnog kompleksa (2003: 53).
Unutar ovih parametara strukture i evolucije, moguće je uočiti različite tipove regiona
po formi i polaritetu, a u zavisnosti od toga da li se kao glavni kriterijum uzimaju mo-
deli prijateljstva i neprijateljstva ili raspodela moći u RBK. Podela po formi je socijal-
no-konstruktivistička, jer se odnosi na obrasce prijateljstva i neprijateljstva i zasniva
na tome na kom se delu spektra nalaze unutrašnje dinamike bezbednosnog kompleksa
- na negativnom kraju smeštene su konfliktne formacije, u sredini su bezbednosni re-
žimi, dok se na pozitivnom kraju spektra nalaze bezbednosne zajednice. Što se tiče ti-
pologije po polaritetu, treba razlikovati standardni i centrični RBK, te uvideti moguć-
nost nastajanja RBK „velikih sila“ i eventualne pojave superkompleksa.
vremenom mogu postati zasebni kompleksi - zapadnoafrički i istočnoafrički. Takođe, Buzen i Vejver ostavljaju
mogućnost za postojanje podkompleksa, kao što su Zapadni Balkan u Evropi ili Magreb na Bliskom Istoku.
Potkompleks ima u suštini istu definiciju kao kompleks, s tom razlikom što je čvrsto ugrađen u veći RBK.
Potkompleksi predstavljaju karakteristične modele bezbednosne međuzavisnosti koji su i pored toga obuhvaćeni
širim modelom koji definiše RBK u celini (Buzan & Wæver, 2003: 51).
36
NASLOV ČLANKA
Iz navedenog je evidentno da je TRBK teorija „srednjeg puta“, koja predstavlja kom-

binaciju materijalističkog i konstruktivističkog pristupa. Sa materijalističke strane, ko-
risti ideje ograničene teritorijalnosti i raspodele moći koje su slične onima u neorealiz-
mu (sa jasnom razlikom da se neorealističke analize isključivo koncentrišu na globalni
nivo strukture). Sa konstruktivističke strane, TRBK se zasniva na teoriji sekuritizacije,
koja objašnjava odnose prijateljstva i neprijateljstva, odnosno socijalnu konstruisanost
pretnji. Njen centralni koncept, esencijalna struktura, je i materijalno i konstruktivistič-
ki razgraničen, primećuje Oskanijan. „Kompleksi su definisani anarhijom i polaritetom,
granice određene putem bezbednosne međuzavisnosti i intersubjektivnih modela pri-
jateljstva i neprijateljstva; štaviše TRBK u sebi sadrži i elemente strukture (materijalne
i idejne) i procesa (procesi sekuritizacije)“ (Oskanian, 2008: 2). RBK su dakle socijalno
konstruisani regioni, u smislu da zavise od bezbednosne prakse konstituišućih aktera,
tako da je u TRBK prvenstveno reč o „proučavanju bezbednosnih diskursa i bezbed-
nosnih praksi aktera, a ne primarno (kurziv u originalu) njihovih regionalnih diskursa
i praksi“ (Buzan & Wæver, 2003: 48), mada Buzen i Vejver priznaju da se i oni uzima-
ju u obzir. S obzirom na to da je fokus na diskursu i praksi, koji su po definiciji promen-
ljive kategorije, RBK su „pre trajni nego nepromenljivi modeli“ (Buzan & Wæver, 2003:
50). Kompleksi će uvek biti prisutni kao podstrukture u međunarodnom sistemu, ali ne
u istom sastavu, zbog mogućnosti transformacije.
Teorijski proizvodi kopenhaške škole izazvali su plodnu diskusiju u akademskoj
zajednici, u kojoj su iznete i određene zamerke, koje se odnose prevashodno na teori-
ju sekuritizacije. Interesantno je da je polemika o teoriji sekuritizacije počela u časo-
pisu Review of International Studies između Buzena i Vejvera, s jedne, i Bila Meksvini-
ja (Bill Mcsweeney) sa druge strane. Ovo ističemo zato što je upravo Meksvini u kritici
ove škole mišljenja, njoj dao i naziv „kopenhaška“. Buzen je kasnije prokomentarisao
da ako neko želi da uništi ili diskredituje neku školu mišljenja nikako ne bi trebalo da
joj da ime.
PERSPEKTIVE STUDIJA BEZBEDNOSTI U 21. VEKU
U prethodnom delu teksta je dat hronološki prikaz nastanaka i razvoja studija bez-
bednosti do danas, sa posebnim naglaskom na teorijske pristupe u proučavanju bez-
bednosti. U poglavlju koje sledi biće skicirani mogući pravci razvoja ova disciplina u
narednom vremenskom periodu. Perspektivu razvoja studija bezbednosti je mogu-
će sagledavati u nekoliko dimenzija i odgovarajući na nekoliko pitanja. Kako će se ra-
zvijati predmet discipline? Da li će disciplina uspeti da se oslobodi senke politizacije
koja uvek prati njene rezultate? Kako će se razvijati metodologija discipline? Svako od
ovih pitanja zahteva jedan opsežan odgovor kojim pokušavamo da predvidimo razvoj,
uz ograničenje koje nam daje mogućnost predviđanja u društvenim naukama. Auto-
37
Ime Autora
ri ovog rada će zato samo ponuditi svoje odgovore na postavljena pitanja, koje će isto-
vremeno kombinovati sa idejama teoretičara koji su se već bavili perspektivama stu-
dija bezbednosti.
Sagledavajući proces produbljivanja i proširivanja istraživačkog polja discipline,
koji je naročito dobio na dinamici od 80-ih godina 20. veka, možemo da pretposta-
vimo da će taj trend biti nastavljen daljim proširivanjem i produbljivanjem predmeta
istraživanja. Autori ovog rada smatraju da će se predmet istraživanja studija bezbed-
nosti proširiti na sektor sajber bezbednosti, jer postaju sve glasniji zahtevi da se utvr-
đena sektorska podela Berija Buzena konačno dopuni. Sve veći značaj informatičke
bezbednosti potiče od sve većeg značaja informacija i informatičkih tehnologija za ži-
vot u modernim uslovima. Od države, preko ekonomije, kulture i nauke, informatičke
tehnologije polako dobijaju dominantnu ulogu kao osnovni instrument razvoja. Iz sve
većeg značaja i uloge informatičke tehnologije, povećava se i interesovanje za informa-
tičku bezbednost. Zato smatramo da će veoma brzo broj sektora biti uvećan za sektor
informatičke, odnosno sajber bezbednosti, ali u tom smislu ne očekujemo uspostavlja-
nje novog referentnog objekta npr. kompjuterske servere.
Prema autorima ovog rada, studije bezbednosti u daljem produbljivanju neće izne-
driti neki novi nivo analize, već će je moguće da će pomeriti svoj predmet istraživanja
na dominantno regionalni nivo analize, a upravo na tragu teorije regionalnog bezbed-
nosnog kompleksa koja ističe region kao međunivo između globalnog i nacionalnog
nivoa analize. Ova usmerenost na region, posebno prisutna u evropskim studijama
bezbednosti, bi mogla postati osnov istraživanja u disciplini usled sve složenijih regio-
nalnih integracija i sve kompleksnije međuzavisnosti država, posebno na kraćim geo-
grafskim udaljenostima potvrdjujući osnovne ideje TRBK-a.
Razvoj studija bezbednosti obeležio je veliki „sukob“ pozitivističke i postpozitivi-
stičke metodologije. Iako je postpozitivistička metodologija dominantnija, sve su veći
zahtevi (naročito u američkoj akademskoj zajednici) za opipljivijim, empirijski prover-
ljivim rezultatima istraživanja, posebno imajući u vidu pomenutu političku dimenzi-
ju discipline. Od istraživača se traže opipljiva, realna rešenja, a ne teorijske rasprave sa
malom aplikativnom vrednošću. Naša je pretpostavka da će se ovaj „sukob“ metodolo-
gija nastaviti, kao i da će softverski paketi za obradu statističkih podataka sve više biti
korišćeni u proučavanju problema iz polja studija bezbednosti.
Stjuart Kroft studije bezbednosti predstavlja i kao podpolje i kao poddisciplinu.
One su poddisciplina nauke o medjunarodnim odnosima, a podpolje drugih srod-
nih disciplina društvenih nauka, kao što su sociologija, socijalna politika, geografija
(Kroft, 2012: 621). Kao podpolje, studije bezbednosti će sve više baviti istraživanjem
kulturnih činilaca i njihove uloge u razumevanju koncepta bezbednosti i koncepta
pretnji. Kroft smatra da će deo novog usmerenja biti „na „proživljenom“ ili „svakod-
nevnom“ iskustvu, gde razmišljanje o iskustvu pojedinaca konstituiše ključni element
38
NASLOV ČLANKA
njihovog razumevanja sveta“ (2012: 625). Sledeća dimenzija koja će se, prema istom
autoru, razvijati u podpolju jeste uloga geografskih činilaca i njihov uticaj na bezbed-
nost sa posebnim naglaskom na „poroznost prostornosti“ i „postmodernu geopoliti-
ku“ gde je posebna pažnja posvećena kreiranju posebnog prostora omeđenog subjek-
tivnošću, identitetom, predstavljanjem i praksom (2012: 626). Kroft značajnu ulogu u
budućim izučavanjima bezbednosti, daje i fenomenu političkog nasilja kao predmeta
istraživanja, ne samo političkih nauka, već celine društveno-humanističkih disciplina
(Kroft, 2012: 627-28).
Budućnost razvoja studija bezbednosti kao poddiscipline međunarodnih odnosa
posebno je zanimljiva po pitanju razvoja teorijskih pravaca i velikih debata koje Kroft
očekuje. Jedan od legitimnih načina predstavljanja istorije discipline jeste i predstav-
ljanje geneze teorijskih sukoba kroz velike debate (Kroft, 2012: 629). Taj razvoj je uvek
sukob glavnih teorijskih tokova i alternativnih tokova bezbednosti. Zato je zanimlji-
vo pretpostaviti da li će trenutno glavni teorijski tokovi da uspeti da se održe? Ili će ih
zameniti neki novi alternativni pristupi? U SAD-u posthladnoratovski razvoj studija
bezbednosti nije toliko odstupao od tradicionalnih pristupa, ali će biti zanimljivo pra-
titi kako će se i u kojoj meri prihvatati alternativni pristupi koji dominiraju evropskim
studijama bezbednosti, posebno imajući u vidu da je konstruktivizam sve značajni-
ji teorijski pravac u izučavanju međunarodnih odnosa. Evropske studije bezbednosti,
sa druge strane, obuhvataju četiri različita teorijska konstrukta, tzv. „kritički četvorou-
gao“ kopenhaške škole, pariske škole, velške škole i škole „ljudske bezbednosti“ (Kroft,
2012: 630). Autori ovog teksta pretpostavljaju da će se u daljem teorijskom razvoju ove
škole približavati jedna drugoj, formirajući jednu jedinstvenu evropsku školu studija
bezbednosti, koja se već stidljivo pominje u literaturi kao „Nove evropske bezbedno-
sne teorije“ (Wæver & Buzan, 2010: 453). Vejver i Buzen postavljaju dva izazova pred
trenutno glavne tokove teorijskog mišljenja u studijama bezbednosti. Prvi izazov se
može pretočiti u dva pitanja: Da li aktuelne teorije imaju dovoljno unutrašnje vital-
nosti da bi se njihovi dinamični istraživački programi razvijali? i Da li su ključni kon-
cepti tih teorija dovoljno čvrsti da bi bili operativni, ali istovremeno dovoljno otvore-
ni da prepoznaju nove istraživačke probleme? Drugi izazov podrazumeva odgovor na
pitanje: Da li te teorije imaju mogućnosti da se bave aktuelnim političkim izazovima
na način koji je dovoljno interesantan (i značajan) političkim odlučiocima? (Wæver &
Buzan, 2010: 454). Odgovori na ova dva pitanja odrediće dalji pravac razvoja teorija u
studijama bezbednosti.
Istraživanja u čijem je fokusu bezbednost su od ključne važnosti za život pojedi-
načne političke zajednice i to se neće promeniti u narednih nekoliko decenija, uprkos
značajnom narušavanju državnog monopola nad primenom sile. Istraživači bezbed-
nosti uvek će morati da se bore između dva „zla“, naučne relevantnosti i zanimljivosti
programa istraživanja sa jedne strane, i društvene upotrebljivosti rezultata istraživanja
39
Ime Autora
sa druge. Dakle, politizacija bezbednosnih tema je neizbežna. Drugo je pitanje da li će

studije bezbednosti (p)ostati „sluškinja“ moćnih i stvarati alibi teorije i teorijske kon-
cepte, kako tvrde postkolonijalni teoretičari ili će pak uspeti da sačuvaju dovoljno au-
tonomije da kritički preispituju politiku sile. Autori ovog rada su skeptični u pogledu
mogućnosti „oslobađanja“ studija bezbednosti od uticaja politike, ali svakako ostavlja-
ju prostor za sporedne, alternativne teorijske pravce čiji će cilj biti preispitivanje glav-
nih tokova teorijske misli u studijama bezbednosti u pogledu njihove političke instru-
mentalizacije.
ZAKLJUČAK
Studije bezbednosti su nastale nakon Drugog svetskog rata kada je bezbednost po-
stala ključan koncept politike usled stalne opasnosti od nuklearnog rata. Naučna dis-
ciplina je konstituisana zahvaljujući sve većoj ulozi civila u proučavanju bezbednosti,
što je u pre rata bilo gotovo nezamislivo. Ključni događaj koji je odredio razvoj studija
bezbednosti, a koji možemo da nazovemo Rubikon discipline, jeste okončanje Hlad-
nog rata. Iako se mogu uočiti tokovi promena i pre ovog događaja, studije bezbednosti
su se promenile prerastavši svoj prvobitni okvir strateških studija, koje su se primar-
no bavile mogućim izazovima nuklearnog rata i posrednim suobljavanjem blokov-
skih sila u zemljama trećeg sveta. Posthladnoratovski intelektualni ambijent omogućio
je proširenje i produbljenje istraživačkog polja studija bezbednosti, upoznajući nas sa
novim pristupima koji su nastali kao alternativa tradicionalnim pogledima na bezbed-
nost i dostizanje bezbednosti. Strateške studije su obeležili tradicionalni teorijski pri-
stupi: realizam i liberalizam, kao i stidljivo pojavljivanje studija mira. Nestankom bi-
polarne podele sveta na teorijsku scenu stupaju feminizam, socijalni konstruktivizam,
poststrukturalizam, kopenhaška škola i mnogi drugi pravci. Oni pravci produbljuju i
proširuju bezbednost, dajući nove odgovore na stara pitanja, ali istovremeno otvaraju-
ći nova pitanja i postavljajući nove izazove, čime se studije bezbednosti definitivno po-
zicioniraju kao samostalna disciplina. Svaki od novih pristupa, tzv. alternativnih pri-
stupa, je heterogen. U okviru svakog pristupa nalazimo često i kontradiktorne tvrdnje,
koje nam ukazuju na slobodu teorijskog promišljanja bez obzira na ustaljene kanone
teorijskog mišljenja, npr. postmodernizam. Autori su u kratkim crtama za svaki peri-
od i svaki pravac pokušali da pokažu čitaocu kako je tekla istorija razvoja studija bez-
bednosti, svesni činjenice da je upravo istorija svake naučne discipline temelj njenog
daljeg razvoja. Takođe smo pokušali da skiciramo moguće perspektive studija bezbed-
nosti u narednim decenijama. Produbljivanje i proširivanje će se nastaviti i dovesti do
formiranja novih sektora. Veći naglasak će biti stavljen na proučavanje regiona kao po-
sebnog nivoa bezbednosti. Takođe, smatramo da će trend jasne politizacije institucio-
nalnih istraživačkih programa studija bezbednosti, kao i rezultata, naročito u SAD-u,
40
NASLOV ČLANKA
biti nastavljen. Ali u tom smislu očekujemo i veće interesovanje i kritku takvih tenden-
cija, bar od strane neameričkih teoretičara u studijama bezbednosti.
41
Ime Autora
KORIŠĆENA LITERATURA:
Adler, E. (1991). Cognitive Evolution: A Dynamic Approach for the Study of International
Relations and Their Progress. In: E. Adler & B. Crawford (Eds.) Progress in Post
War International Relations. New York: Columbia University Press.
Adler, E. (1997). Seizing the Middle Ground: Constructivism in World Politics. European
Journal of International Relations, 3(3). 319-363.
Adler, E. & Barnett, M. (1998). Security Communitie. Cambridge: Cambridge University
Press.
Austin, L. J. (1975). How to Do Things with Words. Cambridge: Harvard University Press.
Ayoob, M. (1995). The Third World Security Predicament: State Making, Regional Conflict
and the International System. Boulder: Lynne Rienner.
Ayoob, M. (2002). Inequality and Theorizing in International Relations: The Case for Su-
baltern Realism. International Studies Review, 4(3). 27-48.
Bajpai, K. (2000). Human Security: Concept and Measurement; Kroc Institute Occasional Pa-
per #19: OP: 1. August, pp. 1-59.
Baldwin, A. D. (1997). The Concept of Security. Review of International Studies, 23. 5-26.
Barkawi, T. & Laffey, M. (2006). The postcolonial moment in security studies. Review of In-
ternational studies, 32(2). 329-352.
Berger, L. P. & Luckmann, T. (1966). The Social Construction of Reality. New York: Anchor
Books; Berger, L. P. i Luckmann, T. (1992). Socijalna konstrukcija zbilje: raspra-
va o sociologiji znanja. Zagreb: Naprijed.
Berman, J. (2003). (Un)Popular Strangers and Crisis (Un)bounded: Discourses of Sex-traf-
ficking, the European Political Community and the Panicked State of the Mo-
dern State. European Journal of International Relations, 9(1). 37–86.
Bilgin, P.; Booth, K. & Wyn Jones, R. (1998). Security studies: the next stage? Naçao e Defesa
84(2), 129–157.
Bilgin, P. (2008). Critical Theory. In: P. D. Williams (Ed.), Security Studies: An Introduction
(pp. 92-93), London: Routledge.
Blanchard, E. M. (2003). Gender, International Relations, and the Development of Feminist
Security Theory. Signs, 28(4). 1289–1312.
Bloch, E. (1996). Tübinger Einleitung in die Philosophie [Tibingenški uvod u filozofiju],
Frankfurt am Main.
Booth, K. (1991). Security and Emancipation. Review of International Studies, 17(4). 313–326.
42
NASLOV ČLANKA
Booth, K.(1997). Security and self: reflections of a fallen realist. In: Keith Krause & Micha-
el C. Williams (Eds.), Critical Security Studies: Concepts and Cases (pp. 83-119),
London: UCL Press.
Booth, K. (2007). Theory of World Security. Cambridge: Cambridge University Press.
Boulding, E. (1984). Focus On: The Gender Gap. Journal of Peace Research, 21(1). 1–3.
Bull, H. (1968). Strategic Studies and Its Critics. World Politics, 20(4). 593-605.
Buzan, B. (1984). Peace, Power and Security: Contending Concepts in the Study of Interna-
tional Relations. Journal of Peace Research, 21(2). 109–125.
Buzan, B. (1991). People, states, and fear: An Agenda for International Security Studies in the
Post-Cold War Era. ECPR Press.
Buzan, B.; Waever, O. & De Wilde, J. (1998). Security: A New Framework for Analysis. Linne
Reinner Publisher.
Buzan, B. & Hansen, L. (Eds.), (2007). International Security. London: Sage Publications.
Buzan, B. & Wæver, O. (2003). Regions and Powers: the Structure of International Security.
Cambridge: Cambridge University Press.
Buzan, B. & Hansen, L. (2009). The Evolution of International Security Studies. New York:
Cambridge University Press.
Campbell, D. (1990). Global Inscription: How Foreign Policy Constitutes the United States.
Alternatives, 15(3). 263-286.
Carpenter, R. C. (2006). Recognizing Gender-Based Violence against Civilian Men and
Boys in Conflict Situations. Security Dialogue, 37(1). 83–104.
Cohn, C.; Kinsella, H. & Gibbings, S. (2004). Women, Peace and Security. International Fe-
minist Journal of Politics, 6(1). 130–140.
Collins, A. (Ed.), (2010). Suvremene sigurnosne studije. Zagreb: Politička kultura.
Cox, R. W. (1981). Social Forces, States and World Orders: Beyond International Relations
Theory. Millennium, 10(2). 126–155.
Čakravorti, S. G. (2003). Kritika postkolonijalnog uma. Beograd: Beogradski krug.
Der Derian, J. (1987). On Diplomacy: A Genealogy of Western Estrangement. Oxford: Blac-
kwell.
Deutsch, K. et al. (1957). Political Community and the North Atlantic Area: International Or-
ganization in the Light of Historical Experience. New York: Greenwood Press
Publishers.
Dillon, G. M. (1990). The Alliance of Security and Subjectivity. Current Research on Peace
and Violence, 13(3). 101–124.
Dulić, D. (2011). Feminističko istraživanje bezbednosti. U: J. Šaranović (Ur.), Žene u sektoru
bezbednosti – regionalna perspektiva. (str. 9-30). Beograd: Institut za strategij-
ska istraživanja.
43
Ime Autora
Dulić, D. (2011). Postmoderno shvataje bezbednosti. Godišnjak Fakulteta bezbednosti. 43-64.

Ejdus, F. (2012). Međunarodna bezbednost – teorije, sektori i nivoi. Beograd: Službeni glasnik.
Emmers, R.; Caballero-Anthony, M. & Acharya A. (Eds), (2006). Studying Non-Traditional
Security in Asia: Trends and Issues. Singapore: Marshall Cavendish.
Enloe, C. (2004). Wielding Masculinity inside Abu Ghraib: Making Feminist Sense of an
American Military Scandal. Asian Journal of Women’s Studies, 10(3). 89–102.
Enloe, C. (2007). Globalization and Militarism: Feminists Make the Link. Rowman & Little-
field Publishers.
Fierke, K. M. & Jorgensen, K. E. (Eds), (2001). Constructing international relations: The next
generation. M E Sharpe Inc.
Finnemore, M. (1996). National Interests In International Society. Cornell University Press.
Glušac, L. (2010). Humanitarne intervencije u konceptu ljudske bezbednosti. Bezbednost
Zapadnog Balkana, 16. 80-92.
Grovogui, S. N. (2007). Postcolonialism. In: T. Dunne, M. Kurki & S. Smith (Eds.), Interna-
tional Relations Theory: Discipline and Diversity. (pp. 229–246). Oxford: Oxford
University Press.
Hansen, L. (2006). Security as Practice: Discourse Analysis and the Bosnian War. London:
Routledge.
Herz, J. (1950). Idealist Internationalism and the Security Dilemma. World Politics, 2(2). 171-201.
Hopf, T. (1998). The Promise of Constructivism in International Relations Theory. Interna-
tional Security, 23(1). 171-200.
Horkheimer, M. (1982). Traditional and critical theory. In: Critical Theory: Selected Essays
(pp. 188-243). New York: Continuum.
Ingram, B. L., and Berger, S.E. (1977). Sex-role Orientation, Defensiveness, and Competiti-
veness in Women. Journal of Conflict Resolution, 21(3). 501–518.
Kolodziej, A. E. (2011). Sigurnost i međunarodni odnosi. Zagreb: Politička kultura.
Krause, K. (1996). Insecurity and State Formation in the Global Military Order: The Middle
Eastern Case. European Journal of International Relations, 2(3). 319–354.
Krause, K. & Williams, M. C. (1997). From Strategy to Security: Foundations of Critical Se-
curity Studies. In: K. Krause & M. C. Williams (Eds.), Critical Security Studies:
Concepts and Cases (pp. 33-60), London: UCL Press.
Krause, K. (1998). Critical Theory and Security Studies. YCISS Occasional Paper Number 33,
York Centre for International and Security Studies: 6-11.
Kroft, S. (2012). Kakva je budućnost studija bezbednosti. U: P. Vilijams (Ur.), Uvod u studije
bezbednosti. (str. 619-633). Beograd: Službeni glasnik i Fakultet bezbednosti.
Lipovac, M. i Glušac, L. (2011). Perspektive koncepta ljudske bezbednosti, Kultura polisa,
8(16). 57-75.
44
NASLOV ČLANKA
Lutzker, D. R. (1961). Sex Role, Cooperation and Competition in a Two-Person, Non-Zero

Sum Game. Journal of Conflict Resolution, 5(4). 366–68.
Mathews, T. J. (1989). Redefining Security. Foreign Affairs, 68. 162-177.
McDonald, M. (2008). Securitization and the Construction of Security. European Journal of
International Relations, 14(4). 563-587.
Mitzen, J. (2006). Ontological security in World Politics: State Identity and the Security Di-
lemma. European Journal of International Relations, 12(3). 341-371.
Nye, S. J. & Lynn-Jones, M. S. (1988). International Security Studies: A Report of a Confe-
rence on the State of the Field. International Security, 12(4). 5-27.
Onuf, N. G. (1989). A World of our Making: Rules and Rule in Social Theory and Internatio-
nal Relations. University of South Carolina Press.
Onuf, N. G. (1998). Constructivism: A User’s Manual. In: V. Kubalkova, N. Onuf, & P.
Kowert (Eds.), International Relations in a Constructed World (pp. 58-78). New
York: M.E. Sharpe, Armonk.
Oskanian, K. (2008). Of ‘Friends’ and ‘Enemies’: Expanding the Amity/Enmity Variable wi-
thin Regional Security Complex Theory. Annual Convention of the Internatio-
nal Studies Association, San Francisco, USA. pp. 129-153.
Owen, T. (2004). Human Security – Conflict, Critique and Consensus: Colloquium Re-
marks and a Proposal for a Threshold-Based Definition, Security Dialogue,
35(3). 373 – 387.
Price, R. & Reus-Smith, C. (1998). Dangerous Liaisons? Critical International Theory and
Constructivism. European Journal of International Relations, 4(3). 259-294.
Reus-Smith, C. (2005). Constructivism. In: S. Burchi et al., Theories of International Relati-
ons. (p. 188) New York: Palgrave Macmillan.
Rothschild, E. (1995). What Is Security? Daedalus 124(3). 53-98.
Said, E. (2008). Orijentalizam. Beograd: Biblioteka XX vek.
Skjelsbæk, I. (2001). Sexual Violence and War: Mapping Out a Complex Relationship. Eu-
ropean Journal of International Relations, 7(2). 211–237.
Spivak, G. C. (1988). Can the Subalterns Speak. In: C. Nelson & L. Grossberg (Eds.), Marxi-
sm and the Interpretation of Culture. London: Macmillan.
Stojnov, D. (2005). Od psihologije ličnosti ka psihologiji osoba: konstruktivizam kao nova plat-
forma u obrazovanju i vaspitanju. Beograd: Institut za pedagoška istraživanja.
Tadjbakhsh, S. & Chenoy, Anuradha M. (2007). Human Security: Concepts and Implications.
London: Routledge.
Tannenwald, N. & Wohlforth, C. W. (Eds.), (2005). Ideas and Explanation: Advancing the
Theoretical Agenda. In: The Role of Ideas and the End of the Cold War. Special
Issue of The Journal of Cold War Studies, 7(2). 13-42.
Tannenwald, N. (2007). The Nuclear Taboo. Cambridge: Cambridge University Press.
45
Ime Autora
Tickner, J. A. (1992). Gender in International Relations: Feminist Perspectives on Achieving

Global Security. New York: Columbia University Press.
Tickner, J. A. (1997). You Just Don’t Understand: Troubled Engagements between Feminists
and IR Theorists. International Studies Quarterly, 41(4). 611–632.
Tickner, J. A. (2001). Gendering World Politics: Issues and Approaches in the Post-Cold War
Era. New York: Columbia University Press.
Tickner, J. A. (2005). What Is Your Research Program? Some Feminist Answers to Inter-
national Relations Methodological Questions. International Studies Quarterly,
49(1). 1–22.
Ullman, R. (1983). Redefining Security. International Security, 8(1). 129-153.
UNDP (1994). Human Development Report.
Vianna, E. & Stetsenko, A. (2006). Embracing history through transforming it: contrasting
Piagetian versus Vygotskian (activity) theories of learning and development to
expand constructivism within a dialectical view of history. Theory & Psycho-
logy, 16(1). 81-108.
Vilijams, P. (Ur.), (2012). Uvod u studije bezbednosti. Beograd: Službeni glasnik i Faliltet
bezbednosti.
Vukčević, D. (2010). Spoljna i bezbednosna politika EU u svetlu socijalnog konstruktiviz-
ma. Srpska politička misao, 2. 197-215.
Wæver, O. (1995). Securitization and Desecuritization. In: R. Lipschutz (Ed.), On Security.
(pp. 46-86). New York: Columbia University Press.
Wæver, O.; Buzan, B.; Kelstrup, M. & Lemaitre, P. (1993). Identity, Migration and the New
Security Agenda in Europe. London: Pinter.
Wæver, O. & Buzan, B. (2010). Nakon povratka teoriji: Prošlost, sadašnjost i budućnost si-
gurnosnih teorija. U: A. Collins (Ur.), Suvremene sigurnosne studije. (str. 434-
457). Zagreb: Politička kultura.
Walt, M. S. (1991). The Renaissance of Security Studies. International Studies Quarterly,
35(2). 211-239.
Weber, C. (2010). International Relations Theory - 3rd edition. London: Routledge.
Wendt, A. (1992). Anarchy is what states make of it: The social constructon of power politi-
cs. International organization, 46(2). 391-425.
Wendt, A. (1999). Social Theory of International Politics. Cambridge University Press.
Wiggerhaus, R. (1994). The Frankfurt School: Its History, Theories and Political Significance.
translated by Michael Robertson. Cambridge.
Williams, C. M. (2003). Words, Images, Enemies: Securitization and International Politics.
International Studies Quarterly, 47(4). 511-531.
Williams, P. (Ed.), (2008). Security studies: An introduction. New York: Routledge.
46
NASLOV ČLANKA
Winslow, J. D. (2004). Human Security. In: A. Gobbicchi (Ed.), Globalization, Armed Confli-
ct and Security. (pp. 255-279). Rome: Military Centre for Strategic Studies.
Wolfers, A. (1952). „National Security” as an Ambiguous Symbol. Political Science Quarter-
ly, 6(4). 481-502.
Wyn Jones, R. (1999). Security, Strategy and Critical Theory. Boulder: Lynne Rienne.
47
Milan Lipovac
KONCEPTUALNA ANALIZA BEZBEDNOSTI
UVOD
Iako su studije bezbednosti inicijalno potekle iz akademskih rasprava o međuna-
rodnim odnosima, danas preovladava stanovište po kojem one predstavljaju samo-
stalnu naučnu disciplinu. Kao jedan od važnih razloga ovog osamostaljivanja isti-
1
če se neadekvatnost teorijsko-metodološkog okvira međunarodnih odnosa, a koji

je postao preuzak za prošireno i produbljeno istraživačko polje studija bezbednosti.
Osnovni aspekt proučavanja međunarodnih odnosa jesu odnosi između država i/
ili međunarodnih organizacija, a više je nego očigledno da su „međunarodni odno-
si, iako verovatno najvažniji, samo jedan od aspekata bezbednosne problematike“
(Williams, P. 2008: 4). Upravo zato, „odvajanje studija bezbednosti od međunarod-
nih odnosa ima emancipatorski značaj“ (McCormack, 2010: 19), jer ukoliko bi stu-
dije bezbednosti ostale i opstajale kao deo međunarodnih odnosa u značajnoj meri
bi bio redukovan njihov predmet proučavanja, koji bi se morao svesti samo na od-
nose između država, kao i pretnje koje proizlaze iz takvog odnosa.
Studije bezbednosti u fokus akademskih rasprava dospevaju 1991. godine „za-
hvaljujući članku The Renaissance of Security Studies2 američkog teoretičara Stive-
1 Ovde je važno pomenuti i drugačija stanovišta, tako na primer Piter Haf studije bezbednosti predstavlja kao
„poddisciplinu međunarodnih odnosa“ (Hough, 2008: 2), dok Majkl Vilijams studije vidi kao „najdinamičnije
i najosporavanije područje međunarodnih odnosa“ (Williams, M. 2003: 511).
2 Walt, S. M. (1991). The Renaissance of Security Studies. International Studies Quarterly, 35(2). 211-239; već
sledeće godine usledio je odgovor na ono što je izneto u ovom članku u istom časopisu: Kolodziej, E. A.

Milan Lipovac
na Volta (Stephen M. Walt)“ (Kolodziej, 1992a: 421). Pošto je u ovom radu fokus bez-
bednosti sveo na „fenomen rata i uvek prisutnu mogućnost oružanog sukoba između
država“, a studije bezbednosti izjednačio sa „proučavanjem upotrebe sile u međuna-
rodnim odnosima“, Volt je ovakvim stanovištem, iako mu to nije bila namera, pitanje
bezbednosti stavio u centar akademskih rasprava (Walt, 1991: 212; 221).
Među prvima se konceptom bezbednosti još početkom 80-ih godina bavio Beri
Buzen (Barry Buzan), tako što je uočio „intelektualnu iscrpljenost i ograničenost pre-
ovlađujućih teorijskih stanovišta u međunarodnim odnosima“ i u tom smislu poku-
šao da promoviše bezbednost kao osnovu novog, alternativnog teorijskog okvira za
proučavanje međunarodnih odnosa (Buzan, 1984: 109). Međutim, tek je Voltov čla-
nak, zbog niza kritika kojim je osporavano njegovo stanovište pokrenuo lančanu re-
akciju, koja je nastavljena širom teorijskom debatom o konceptu bezbednosti, potrebi
proučavanja bezbednosti kao takve i njenom pozicioniranju u sferi društvenih nau-
ka. Naime, Volt je bezbednost odredio kao „proučavanje pretnji, kao i upotrebu i ru-
kovođenje oružanim snagama“ (Walt, 1991: 212). Ovakvo osiromašeno shvatanje bez-
bednosti ima niz „normativnih, analitičkih i metodoloških nedostataka“ (Kolodziej,
1992a: 421). U normativnom smislu ovakvo stanovište ograničava domen studija bez-
bednosti, onemogućava određivanje koncepta bezbednosti per se, kao i proučavanje
onih bezbednosnih pretnji koje nisu čisto vojne. U analitičkom smislu, Volt pred istra-
živače bezbednosti ne postavlja teorijske, nego aplikativne ciljeve koji se odnose na
„smernice za donošenje političkih odluka“ (1992a: 426). U metodološkom smislu Volt
bezbednost objašnjava samo pozitivističkim pristupom i neorealističkim stanovištem,
odnosno epistemološkim pristupom po kojem je proučavanje koncepta bezbednosti
moguće samo na osnovu političko-vojnih faktora koji su „objektivno“ dati.
Zato su tek u posthladnoratovskom intelektualnom ambijentu stvoreni uslovi za
napuštanje tradicionalnog državocentričnog pristupa u proučavanju bezbednosti, po-
što je „proširena bezbednosna agenda usko shvaćenih vojnih pretnji, koje je generi-
sao Hladni rat“ (Buzan, 1997: 5). Naime, nestanak bipolarne ravnoteže snaga/straha
učinio je globalni nuklearni rat, kao i posredno sukobljavanje SAD i SSSR u zemljama
trećeg sveta, manje izvesnim bezbednosnim pretnjama. Ovo je omogućilo da u fokus
proučavanja međunarodnih odnosa, pa i studija bezbednosti dospeju i one bezbed-
nosne pretnje koje nisu izrazito vojnog karaktera, a koje su do tada bile u senci po-
tencijalnog globalnog sukoba. Okončanje Hladnog rata je, kako ističe Dejvid Boldvin
(David A. Baldwin), izazvalo oštru polemiku i neslaganje teoretičara po pojedinim pi-
tanjima, ali je „podstaklo tri značajne tendencije u promišljanju bezbednosti“ (Bal-
dwin, 1995: 118). Prvo, smanjuje se (ili se bar tako činilo) uticaj vojne moći u među-
(1992). Renaissance in Security Studies? Caveat Lector! International Studies Quarterly, 36(4). 421-438; i na taj
način pokrenuta naučna polemika: Kolodziej, E. A. (1992). What Is Security and Security Studies? Lessons from
the Cold War; Arms Control, 13(1). 1-31; Walt, S. M. (1999). Rigor or Rigor Mortis? Rational Choice and Security
Studies; International Security, 23(4). 5-48; Brown, M. E. (2000). Rational Choice and Security Studies - Stephen
Walt and His Critics. The MIT Press; ...etc.
50
narodnoj politici. Ovo može značiti da su vojne pretnje manje verovatne, ali i da vojna
moć postaje manje relevantna kao državotvorno sredstvo. Drugo, javlja se potreba da
se preispita način razumevanja međunarodnih odnosa i nacionalne bezbednosti, bilo
zbog novonastalih okolnosti nakon Hladnog rata, bilo zbog neuspeha teoretičara da
predvide vreme i način okončanja Hladnog rata. I treće, javlja se potreba za širim po-
smatranjem nacionalne bezbednosti. Za neke autore to znači „stavljanje i unutrašnjih
problema na agendu nacionalne bezbednosti, a za druge to znači obuhvatanje i nevoj-
nih pretnji spolja“ (1995: 118). Hladni rat se baš zato i tretira kao istorijska prekretnica
koja je inicirala teorijske promene u studijama bezbednosti i omogućila proširivanje
i produbljivanje istraživačkog polja bezbednosti. Proširivanje bezbednost se najčešće
objašnjava sektorskom analizom, u okviru koje Buzen pravi razliku između „vojnog,
političkog, ekonomskog, socijetalnog i ekološkog sektora“ (Buzan, 1991a: 19). Ono što
je novo u ovom pristupu je to što se pored klasičnog vojno-političkog određenja bez-
bednosti, uočavaju i tri nova domena u izučavanju bezbednosti. Ekonomski sektor od-
nosi se na trgovinu, proizvodnju i finansije. Socijetalni sektor odnosi se na identitete
društvenih zajednica, a ekološki sektor tiče se odnosa ljudi prema biosferi, a sve to u
kontekstu proučavanja i razumevanja bezbednosti (Buzan et al., 1998: 7).
Takođe, produbljuje se i nivo analize bezbednosti, koja se više ne proučava isklju-
čivo na nivou međunarodnog sistema i države. Buzen ističe pet najčešće korišćenih
nivoa analize: međunarodni sistem, međunarodni podsistem, jedinice (države/naci-
je), podjedinice (društvene zajednice) i pojedince, kao najniži nivo analize u društve-
nim naukama (Buzan, Waever & De Wilde, 1998: 5). Države više nisu jedini referentni
objekti, nego to postaju i pojedinci, kao i društvene zajednice, pa se produbljivanjem
tradicionalnog državocentričnog koncepta (nacionalne) bezbednosti i uspostavlja-
njem novih referentnih objekata formulišu posebna potpolja studija bezbednosti -
ljudska i socijetalna bezbednost. Zato bi oni koji se bave proučavanjem bezbednosti
trebalo da „izbegavaju posmatranje sveta samo sa pozicije država i upotrebu nacional-
ne bezbednosti kao jedinog relevantnog okvira za analizu“ (Wæver, 2004: 6).
Ovakvo shvatanje bezbednosti podstaklo je veliku debatu među teoretičarima. Me-
đutim, i pored toga, nije postignut konsenzus po pitanju toga šta bi koncept bezbed-
nosti zaista trebalo da podrazumeva. Umesto toga postignuta je saglasnost po pitanju
potrebe razvijanja takvog okvira koji će biti primenjiv u proučavanju bezbednosti na
svim nivoima: na nivou pojedinca, društvene zajednice, države ili kompletnog među-
narodnog sistema.
O KONCEPTU BEZBEDNOSTI
Rasprava o bezbednosti najčešće polazi od pretpostavke da znamo šta je bezbed-
nost. Međutim, kako koncept bezbednosti nema izražene kvantitativne karakteristi-
ke prilično ga je teško precizno definisati. Mnogi teoretičari međunarodnih odnosa i
51
Milan Lipovac
studija bezbednosti su upravo iz tog razloga pokušali da ga metaforički odrede. U tom

smislu, interesantno je poređenje koje pravi Džozef Naj (Joseph S. Nye): „bezbednost je
kao kiseonik, koji se jednostavno prihvata kao postojeća činjenica, sve do onog trenut-
ka dok vam ne počne nedostajati, a onda ne možete misliti ni o čemu drugom“ (2003:
184). Postoji još jedna interesantna metafora po kojoj je „bezbednost kao kockica še-
ćera u šolji engleskog čaja. „Ne vidi se, ali se oseti.“
Međutim, koliko god ove rečenice bile dopadljive, one ne određuju jasno deo stvar-
nosti koji predstavlja predmet, čijim se izučavanjem može razvijati naučna disciplina.
Ipak, oba ova stanovišta ističu mišljenje i osećaj. A ovi psihološki procesi naglašavaju
subjektivnost bezbednosne problematike. Tako i Buzen govori o razlikama u percepci-
ji bezbednosti i onome što je ugrožava, jer „neka samodovoljna društva mogu ne pre-
poznavati bezbednosne pretnje tamo gde ih zaista i ima, dok neka paranoična druš-
tva mogu prepoznavati bezbednosne pretnje i tamo gde ih objektivno nema“ (Buzan,
2007: video). Proučavanje bezbednosti zato ne možemo svesti samo na primenu onih
teorijskih okvira koji naglašavaju materijalnu (objektivnu) stranu, nego moramo po-
djednako tretirati i subjektivnu dimenziju bezbednosti.
Sa druge strane ostaje potreba preciznijeg određenja koncepta bezbednosti. U tom
smislu bismo pod „konceptom“ mogli označiti mišljenje o bezbednosti i njenim ključ-
nim karakteristikama koje predstavljaju ideju vodilju za proučavanje bezbednosti. Stu-
dija Koncepti bezbednosti Odeljenja za razoružanje Ujedinjenih nacija iz 1986. godine,
bezbednost određuje kao „stanje u kome države smatraju da nema opasnosti od voj-
nog napada, političkog pritiska ili ekonomske prisile, tako da mogu slobodno da se ra-
zvijaju i napreduju“ (UN Department for Disarmament Affairs, 1986: 11). Međutim,
ovakvo stanovište samo uprošćava i osiromašuje čak i tradicionalna shvatanja, jer bez-
bednost proučava samo na nivou odnosa između država, a bezbednosne pretnje svodi
na vojno-političko-ekonomski okvir.
Pitanje „Šta je koncept bezbednosti?“ tesno je povezano sa proširivanjem agende
u studijama bezbednosti. Odgovor na ovo pitanje biće moguć „kada teoretičari napu-
ste ideju da se bezbednost odnosi samo na konkretan referentni objekat (državu) i/ili
na posebnu vrstu pretnje (vojnu pretnju)“ (Huysmans, 1998a: 491). Savremene studije
bezbednosti bave se izučavanjem skupa inicijalnih, ali suštinskih pitanja bezbednosti.
Međutim, uvažavajući uspostavljanje novih referentnih objekata, kao i novih bezbed-
nosnih pretnji, „odgovori na ova pitanja menjali su se i nastaviće da se menjaju tokom
vremena“ kako to smatra Pol Vilijams (2002: 2).
Kada je reč o konceptualnoj analizi bezbednosti Dejvid Boldvin uočava sledeću
tendenciju: Nasuprot širokoj primeni koncepta bezbednosti u naučnim i političkim
krugovima u poslednjih pedeset godina, „malo pažnje je posvećeno samom objašnje-
nju koncepta (bezbednosti)“ (1997: 24).
52
Prvi pokušaj svakako je napravio Arnold Volfers (Arnold Wolfers) ističući „dvo-
smislenost“ koncepta nacionalne bezbednosti. „Bilo bi preterivanje tvrditi da upotreba
pojma nacionalne bezbednosti samo podstiče semantičku nedoumicu, ipak bliža ana-
liza pokazaće da ako se pojam bezbednosti koristi bez dodatnih specifikacija ostavlja
previše neodređenosti bilo u političkoj ili akademskoj upotrebi“ (Wolfers, 1952: 483).
U tom smislu, Boldvin konstatuje da „bi bilo preterano, ali ne daleko od istine, reći da
je konceptualna analiza bezbednosti počela i završila se Volfersovim člankom iz 1952.
godine“ (Baldwin, 1997: 8). Zato Boldvin i govori o bezbednosti kao o „zapostavlje-
nom konceptu“.
Slično ovome i Beri Buzen ističe „konceptualnu nerazvijenost bezbednosti“ i nudi
pet mogućih odgovora za takvo stanje u studijama bezbednosti. Prvi i najjednostavniji
odgovor je da je ideja bezbednosti suviše složena i da je kao takva zapostavljena, pa zato
nije razvijen neki određeniji koncept. Drugi i ubedljiviji razlog moglo bi biti realističko
stanovište po kojem se bezbednost preklapa sa konceptom moći, koju realisti shvataju
kao preduslov bezbednosti. Treći mogući razlog konceptualne nerazvijenosti bezbedno-
sti Buzen vidi u promenama koje su se dogodile 70-ih godina u studijama međuna-
rodnih odnosa. Tvrdo realističko stanovište nuklearnog samopotvrđivanja zamenjeno je
ravnotežom straha i idejom kolektivne bezbednosti, koju su idealisti razvili još 30-ih go-
dina. U međunarodnim studijama se od tada stavlja akcenat na proučavanje mira, odno-
sno razvijanje miroljubive politike, ograničavanje naoružanja i razoružanje i podsticanje
međunarodne saradnje. U takvom intelektualnom ambijentu, prema stanovištu Berija
Buzena, konceptualno određenje bezbednosti imalo je marginalan značaj. Četvrti razlog
mogao je ležati u prirodi strateških (vojnih) studija, koje se bave samo uticajem vojnog
faktora u međunarodnim odnosima, pa se kroz tu prizmu i sagledavala bezbednost. Peti
i poslednji odgovor mogao je biti i to što donosiocima političkih odluka, i na nacional-
nom i na međunarodnom nivou, odgovara simbolička neodređenost bezbednosti. Pozi-
vanjem na tako dvosmislene nacionalne interese i nacionalnu bezbednost, oni traže po-
dršku i legitimitet za političke odluke koje donose (1991a: 7-11).
Ovakva stanovišta, između ostalog, skrenula su pažnju akademske zajednice na ovaj
nedostatak i podstakla dublje proučavanje i konceptualizaciju bezbednosti. Takav nauč-
ni trend primetio je i u svojoj knjizi People, states, and fear iz 1991. godine opisao Beri
Buzen: „Koncept bezbednosti postao je uočljiviji, a u pojedinim segmentima i bolje
određen u odnosu na 1981. kada je ova knjiga prvi put objavljena“ (1991a: 12).
Savremeni teoretičati se ipak ne zadovoljavaju postignutim, pa tako Boldvin kon-
statuje da smo u poslednjih desetak godina svedoci ozbiljnijeg promišljanja bezbedno-
sne problematike, ali da je i pored toga „malo je urađeno na određenju i razumevanju
koncepta bezbednosti“ (1997: 23). On takođe ističe da značaj konceptualnog određe-
nja bezbednosti, pored naučne, ima i političku (praktičnu) dimenziju. Dobro upravlja-
nje društvom/državom podrazumeva korišćenje ograničenih resursa na što racional-
53
Milan Lipovac
niji način. Koncept bezbednosti omogućava da razumemo šta je to bezbednost i da,

ukoliko postoji potreba, te „ograničene resurse, sa nekih drugih političkih ciljeva, pre-
usmerimo na bezbednost“ (1997: 24). Zato je važno razviti analitički okvir koji će biti
podjednako primenjiv „na bilo koji nivo (bezbednosti): pojedinačni, porodični, druš-
tveni, državni, na međunarodni sistem i čitavo čovečanstvo“ (1997: 6).
Valter Brus Gali (Walter Bryce Gallie) je 1955. godine izneo stanovište da u filozo-
fiji i nauci postoje „suštinski sporni koncepti“ (Gallie, 1955-56: 167).3 Njihova priroda
je takva da na način razumevanja ovih koncepata neminovno utiče naš „ukus, stavovi
i interesi“ (1955-56: 169). Zato ovi koncepti „neizbežno vode beskrajnoj raspravi oko
njihove pravilne upotrebe i uloge koju imaju“ (1955-56: 169).
Prepoznajući značaj koncepta bezbednosti, njegovu prirodu (multidimenzional-
nost i multidisciplinarnost), ali tendenciju da pod bezbednošću različiti akteri podra-
zumevaju različite stvari Buzen i Boldvin bezbednost označavaju kao „suštinski spo-
ran koncept“ (Buzan, 1983: 10; Baldwin, 1997: 10). Za razliku od njih Stiv Smit (Steve
Smith) ističe da koncept bezbednosti postaje suštinski sporan tek nakon proširivanja
i produbljivanja istraživačkog polja bezbednosti. „Bezbednost predugo nije smatrana
spornim konceptom, a još duže nije ni preispitivana. Sada je situacija takva da koncept
bezbednosti ne samo da može i mora da se preispita, već moraju i sa njim tesno pove-
zani koncepti zajednice i ljudskog dostojanstva“ (Smith, 2002: 11). Smit ističe značaj
diskusije o bezbednosti kao spornom konceptu koji sagledava sa „šest ključnih teorij-
skih stanovišta“ (2002: 1).4 Ipak, Smit se nije bavio konceptom bezbednosti per se, nego
samo intelektualnim doprinosima ovih teorijskih pristupa u studijama bezbednosti.
KARAKTERISTIKE KONCEPTUALNE ANALIZE

Koncept bezbednosti shvatamo kao misao o suštinskim karakteristikama bezbed-
nosti, i kao takav on predstavlja cilj konceptualne analize bezbednosti. Konceptualna
analiza bezbednosti uočavanjem najmanjih zajedničkih sadržilaca stvara uslove za šire
i obuhvatnije razumevanje kompletne bezbednosne problematike. Zato bi valjan teo-
rijsko-analitički okvir za analizu koncepta bezbednosti morao biti podjednako prime-
njiv na sve referentne objekte.
Upravo zbog ovoga važno je pomenuti stanovište Feliksa Openhajma (Felix E. Op-
penheim) u kojem ističe karakteristike samog koncepta i kriterijume konceptualne
analize:
1. koncepti bi trebalo da imaju mogućnost široke primene (ovo nije neophodan
uslov);
3 Ovu ideju ilustrovao je sa tri primera suštinski spornih koncepata: umetničko delo, demokratija i hrišćanstvo.
4 Teorijski pristupi koje je Stiv Smit obuhvatio su: kopenhaška škola, konstruktivističke studije bezbednosti, kritičke
studije, feminističke studije, poststrukturalističke studije i ljudska bezbednost.
54
2. trebalo bi težiti onim konceptima koji utvrđuju i definišu odnose sa drugim

pojavama;
3. poželjni su oni koncepti koji ističu teorijski važne aspekte predmeta na koji se
odnose, a koje smo lako mogli da previdimo;
4. koncept ne bi trebalo da ograničava empirijsko istraživanje, jer koncepti „po
definiciji“ predstavljaju ono što je otvoreno za empirijska istraživanja;
5. koncept bi trebalo da bude određen i uobličen običnim i razumljivim jezikom
(Oppenheim, 1981 prema Baldwin, 1997: 7).
Boldvin ističe da konceptualna analiza sama po sebi, iako ima posrednog uticaja, „ne
služi za postavljanje i proveravanje hipoteze ili za ispitivanje načina kako nastaje neka te-
orija“ (1977: 6). Ona služi da pojasni značenje samog koncepta, odnosno onoga na šta se
taj koncept odnosi i postavlja se kao preduslov naučnog istraživanja konkretne pojave.
OKVIRI ZA KONCEPTUALNU ANALIZU BEZBEDNOSTI

Konceptualna analiza se bazira na „pretpostavci da manje-više znamo šta bezbednost
znači, ali to znanje nije eksplicitno“ (Wolfers, 1962: 147). Sa druge strane, Dejvid Boldvin
ističe da univerzalnost okvira za analizu treba da omogući utvrđivanje „zajedničkih kon-
ceptualnih odlika koje leže u osnovi različitih koncepcija bezbednosti” (1997: 5).
U tom smislu sam Boldvin razvija okvir za konceptualnu analizu bezbednosti i po-
stavlja sledeća pitanja:
1. Bezbednost za koga? – može se odnositi na pojedince (određene, većinu ili na
sve pojedince), državu (određenu, većinu ili na sve države), međunarodni si-
stem (određeni, većinu ili na sve međunarodne sisteme) itd. Izbor zavisi od
konkretnog istraživačkog pitanja koje se postavlja.
2. Bezbednost za koje vrednosti? – pojedinci, države i drugi akteri imaju više
vrednosti, koje se mogu odnositi na fizičku sigurnost, ekonomsku dobrobit,
autonomiju, psihološko blagostanje itd. Koncept nacionalne bezbednosti tra-
dicionalno podrazumeva političku nezavisnost i teritorijalni integritet, ali po-
nekad mu se pridodaju i druge vrednosti.
3. Koliko bezbednosti? – iako apsolutna bezbednost predstavlja nedostižan ideal,
države nastavljaju da tragaju za što većim stepenom bezbednosti. Tako da se po
prirodi stvari nameće pitanje: Koliko bezbednosti je zaista dovoljno?
4. Od kojih pretnji? – prеtnje nastaju iz različitih izvora, pa je korisno rasvetliti i
ovu dimenziju. One mogu biti ideološke, ekonomske, vojne, kao i kombinacija
ovih pretnji, ali takođe i zarazne bolesti, zemljotresi, nedostatak hrane itd. Pro-
učavanje ove dimenzije koncepta bezbednosti, ne podrazumeva samo vrstu,
nego i prirodu i opasnost pretnje.
55
Milan Lipovac
5. Na koji način/kojim sredstvima? – bezbednost se može postići različitim sred-

stvima. Izučavanje ove dimenzije značajno je i sa aspekta međunarodnih odno-
sa u smislu favorizovanja vojnih rešenja za bezbednosne probleme.
6. Po koju cenu? – ostvarivanje bezbednosti uvek ima neku cenu. Ona može po-
drazumevati i žrtvovanje ciljeva koji nisu ostvareni, jer su njihovi resursi pre-
usmereni na bezbednost. Značaj rasvetljavanja ove dimenzije je u tome da ne
prihvatamo tek tako tvrdnje kreatora bezbednosne politike da je „cena bezbed-
nosti nebitna“.
7. Za koji vremenski period? – bavi se pitanjem koja je opcija bolja u konkretnom
slučaju, kratkoročna ili dugoročna bezbednosna politika (1997: 13-7).
Iako je Boldvinova postavka konceptualne analize bezbednosti primenjiva i „na
pojedince (određene, većinu ili na sve pojedince), državu (određenu, većinu ili na sve
države), međunarodni sistem (određeni, većinu ili na sve međunarodne sisteme) itd.“
(1997: 13), utisak je da ima prilično širok i ambiciozan iztraživački zahvat. Ovakva po-
stavka analize tretira i ona pitanja koja kao da prevazilaze sam koncept bezbednosti.
Naime, pitanja koja se odnose na način, odnosno sredstva za ostvarivanje bezbednosti:
Po koju cenu? i Za koji vremenski period? ne predstavljaju teorijske, nego aplikativ-
ne istraživačke ciljeve. Sa druge strane, osnovna ideja konceptualne analize je da pru-
ži saznanja o osnovnim i zajedničkim karakteristikama različitih vidova i manifestaci-
ja bezbednosti, koje će poslužiti za dalje i dublje naučno istraživanje gde cilj može biti
i davanje smernica za praktičnu politiku i rešavanje konkretnih problema. Jer kako to
Hajsmens ističe: „Svrha konceptualne analize je upravo dolazak do eksplicitnog sazna-
nja o bezbednosti“, koje nije samo sebi cilj, nego treba da omogući i usmeri dalje pro-
učavanje konkretnog fenomena (Huysmans, 1998b: 230).
Zatim, pitanje: Koliko bezbednosti? bavi se normiranjem, a već je rečeno da pored
objektivne, bezbednost ima i subjektivnu dimenziju. Subjektivna percepcija bezbed-
nosti zavisi od njenog posmatrača, pa neko ko je zaista ugrožen može da se oseća bez-
bedno i obrnuto, neko ko je zaista bezbedan može da se oseća ugroženo. Takođe, ose-
ćaj i percepcija aktera koji procenjuje svoju ili tuđu bezbednost može se menjati, čak
iako se ne menjaju objektivni kriterijumi. Zato je nezahvalno praviti procenu „količi-
ne“ bezbednosti na nivou konceptualne analize. Pitanje “količine” bezbednosti apso-
lutno ima svoje mesto u studijama bezbednosti i zbog svoje kompleksnosti predstavlja
veliki izazov za istraživače, ali odgovor na ovo pitanje treba tražiti tek u onim istraži-
vanjima koje konceptualna analiza treba da podstakne i omogući.
Boldvinov pokušaj da obuhvati sva pitanja predstavlja ključni nedostatak ovog
okvira za konceptualnu analizu koji se može manifestovati na dva načina. Preširoka
postavka omogućuje saznanja koja nas ostavljaju na površini bez ulaženja u suštinu
proučavanog fenomena. Sa druge strane, temeljna i iscrpna primena Boldvinovog
okvira za analizu može dati odgovore na ona pitanja koja se očekuju tek u kasnijim
56
istraživanjima koja se temelje na konceptualnoj analizi, jer bi konceptualna analiza

trebalo da se fundamentalno razlikuje od intelektualnih napora da se specifikuju uslovi
u kojima se bezbednost ostvaruje. U svakom slučaju, oba ova ishoda su u suprotnosti
sa idejom da konceptualna analiza treba da pruži osnovna i inicijalna saznanja o
ključnim karakteristikama konkretne bezbednosti i zajedničkim karakteristikama
različitih vidova bezbednosti. Zato Terif i saradnici, Vilijams i Povelva razvijaju okvire
i formulišu pitanja koja znatno sužavaju domen konceptualne analize.
U predgovoru knjige Security Studies Today Terif i saradnici iznose stanovište po
kojem razumevanje bezbednosti zavisi od odgovora na „dva kritična pitanja“:
1a) Ko ili šta bi trebalo da bude u fokusu našeg interesovanja za bezbednost? Dalja
razrada ovog pitanja bi se odnosila na to da li su to države, etničke ili rodne
grupe ili pojedinci? Da li bi prioritet trebalo da damo jednom nivou analize na
uštrb drugog?
2a) Ko ili šta preti, odnosno ugrožava bezbednost? Odnosno, da li su akteri koji
prete države ili su pretnje posledica odluka koje donose političke elite? Ili su to
funkcionalne pretnje koje proističu iz životne sredine ili nedržavnih aktera po-
put narko kartela i drugih transnacionalnih kriminalnih organizacija?
Terif i saradnici takođe ističu da postoje i „dva dodatna pitanja“ koja su u tesnoj
vezi sa kritičnim pitanjima:
1b) Ko pruža (provide) bezbednost?
2b) Koja sredstva mogu biti korišćena u pružanju bezbednosti?
Odgovori na ova dodatna pitanja su u direktnoj vezi sa odgovorima na prethodna dva
i čine osnovu razvoja politike čiji je cilj postizanje bezbednosti (Terriff et al., 1999: 6).
Bjorn Moler u nastojanju da utvrdi osnovne karakteristike bezbednosti razvija set
od šest pitanja (2000: 8-9):
1. Bezbednost koga? Odnosi se na „referentne objekte“ po Buzenu ili „subjek-
te bezbednosti“ po Meksviniju, a to mogu biti tri vrste entiteta: države, ljudski
kolektiviteti i pojedinci.
2. Bezbednost čega? U zavisnosti od entiteta, bezbednost podrazumeva odsustvo
pretnji po određene vrednosti, koje mogu imati različite konotacije.
3. Bezbednost od koga (ugrožena)? Odnosi se na izvor, odnosno nosioca pretnje
– aktera. Mada postoje pretnje bezbednosti, poput globalnog zagrevanja koje
nema jasno određenog aktera.
4. Bezbednost od čega (ili bezbednost odakle)? Pretnje se mogu pojaviti u razli-
čitim dimenzijama („sektorima“ prema Buzenu), vojna, ekonomska dimenzija
ili oblast životne sredine.
5. Bezbednost od koga (ostvarena)? Razlikuje se makro (međunarodni) i mikro
(poddržavni) nivo agenicija (aktera) koji ostvaruju bezbednost.
57
Milan Lipovac
6. Bezbednost kojim sredstvima? Strategije, planovi, smernice, ali i konkretna

vojna i nevojna sredstva.
Adrian Hajd-Prajs razvija set od četiri analitička pitanja, ali bez neke šire elabora-
cije (2001: 34):
1. Šta je referentni objekat?
2. Kakva je priroda pretnje?
3. Ko ostvaruje bezbednost?
4. Sa kojim instrumentima/ sredstvima?
Pol Vilijams (Paul D. Williams) smatra da odgovor na četiri ključna pitanja „pred-
stavlja intelektualno jezgro istraživačkog polja studija bezbednosti“:
1. Šta je bezbednost? Ukoliko prihvatimo stanovište da je bezbednost suštinski
sporan koncept, onda on po prirodi stvari ne može biti određen sažetkom.
Imajući ovo u vidu, bezbednost se najčešće odnosi na otklanjanje i ublažava-
nje pretnji po zajedničke vrednosti, pogotovo one koje se odnose na opstanak
određenog referentnog objekta.
2. O čijoj bezbednosti govorimo? Odnosi se na pitanje koji referentni objekat ko-
ristimo kao nivo za analizu bezbednosti. Najniži analitički nivo bezbednosti je
pojedinac, zatim slede različiti kolektiviteti (zajednice, države, regioni, civiliza-
cije) i na najvišem nivou kompletan međunarodni sistem.
3. Šta predstavlja bezbednosni problem? Podrazumeva analizu procesa kroz koji
nešto postaje bezbednosna pretnja, odnosno ko odlučuje kada su vrednosti ne-
kog referentnog objekta ugrožene, od strane koga i kako.
4. Kako se bezbednost ostvaruje? Kojim sredstvima se ostvaruje bezbednost, kao
i koji nivo pretnje su akteri spremni da tolerišu pre nego što preduzmu nešto
(2008: 5).
Ronda Povel (Rhonda L. Powell) koncept bezbednosti analizira postavljajući tako-
đe četiri pitanja:
1. Bezbednost za koga (agenta)? Odnosi se na nivo bezbednosti koji se analizira:
međunarodni, nacionalni ili individualni.
2. Bezbednost čega (vrednosti i interesi)? Ovde autorka pravi razliku između
„bezbednosti čega“ i „bezbednosti kome“ koja korespondira sa referentnim
objektom, dok se „bezbednost čega“ odnosi na interese i vrednosti.
3. Bezbednost od čega (pretnja i rizik)? Iako pretnja i rizik imaju različito znače-
nje, neophodni su za razumevanje bezbendosti.
4. Bezbednost od koga (provajder zaštite)? Povel razlikuje „negativno određenje
bezbednosti, po kojem smo bezbedni od nečega što se nije dogodilo“ i „pozitiv-
no određenje kroz obezbeđenje nečega ili obezbeđenje od nečega“ (2008: 14-25).
58
Ronda Povel smatra da je „bezbednost relacioni (odnosni) koncept, jer utvrđuje

odnose između ova četiri faktora i daje im značenje u određenom kontekstu“, odno-
sno nivou bezbednosti (2008: 14).
Među retkim domaćim autorima koji su se bavili konceptom bezbednosti svakako
treba pomenuti Zorana Dragišića, koji postavlja sledeća pitanja, a za koja ujedno sma-
tra da „predstavljaju centralne dileme oko kojih postojeće škole studija bezbednosti
pokušavaju da konstituišu savremeni pojam bezbednosti“:
1. Šta je to bezbednost?; na šta se ona odnosi?; koje su joj granice?;
2. Ko i šta su objekti bezbednosti, a ko su subjekti bezbednosti?;
3. Pomoću kojih legitimnih sredstava možemo doći do postizanja i očuvanja bez-
bednosti (u smislu odsustva pretnje ili održanja postignu tih vrednosti)? (2009:
182).
Dragišić samatra da određivanje pojma bezbednosti, njegovog sadržaja i obima
predstavlja jedan od najizazovnijih teorijskih problema savremenih studija bezbednosti
(2010: 218). U savremeni diskurs bezbednosti uključuju se termini ljudske, socijetalne,
državne, nacionalne i međunarodne bezbednosti, kao pokušaj da se višedimenzional-
nost ovog problema objasni različitim konceptima, koji se baziraju na različitim percep-
cijma bezbednosti, odnosno, različitim razumevanjima referentnih objekata bezbedno-
sti (ono ga što je predmet zaštite), različitim odnosom prema provajderima bezbednosti
(onima od kojih se očekuje da «pruže» bezbednost), kao i različitim odnosom prema
bezbednosnim izazovima, rizicima i pretnjama (Dragišić, 2010: 218).
U kontekstu pitanja za konceptualnu analizu bezbednosti važno je pomenuti rezul-
tate do koji su došli Buzen i Hansenova u proučavanju literature o studijama bezbed-
nosti ili kako ih oni nazivaju „međunarodne studije bezbednosti“. Naime Buzen i Han-
senova smatraju da postoje četiri pitanja koja su, implicitno ili eksplicitno, odredila
strukturu debata vođenih još od kasnih 40-ih godina prošlog veka (Buzan & Hansen,
2009: 10). Oni bezbednost predstavljaju kao složen koncept „spojen crticom“ (hyphe-
nated concept), a koji je uvek vezan za konkretni referentni objekat, za interne ili ek-
sterne lokacije, za jedan ili više sektora i na određeni način u vezi sa određenim po-
litičkim uverenjima (2009: 10). Pitanja na koja Buzen i Hansenova svode debate u
studijama bezbednosti su:
1. 1) Šta ili koga možemo smatrati referentnim objektom bezbednosti? Da li je to
nacija, država, etnička grupa, životna sredina ili cela planeta? U postojećoj lite-
raturi je privilegovana država kao referentni objekat, a u skladu sa idejom da je
bezbednost države najbolji način da se zaštite i drugi referentni objekti.
2. 2) Da li uključiti i unutrašnje i spoljne pretnje? Podela je napravljena u odnosu
na to da li pretnje nastaju unutar državnih granica npr. ekonomska depresija,
nezaposlenost, korupcija… ili pretnje koje dolaze spolja npr. agresija.
59
Milan Lipovac
3. 3) Da li bezbednost proširiti izvan vojnog sektora i primene sile? Još ’80-ih go-
dina se pojavljuju prve ideje o proširivanju bezbednosti i na ekonomska pitanja
i teme koje se tiču životne sredine (Ullman, 1983; Buzan, 1983, 1984b; Mathews,
1989), a kasnije se proširuju i na socijetalni sektor, razvoj, zdravlje i rod.
4. 4) Da li bezbednost predstavljati (i proučavati) samo kroz neraskidivu vezu sa
dinamikom pretnji, opasnostima i urgentnosti? Predstavnici Kopenhaške ško-
le smatraju da je koncept bezbednosti, zajedno sa referentnim objektima, pret-
njama i opasnostima konstituisan logikom urgentnosti i ekstremnih (specijal-
nih) mera (Wæver, 1995; Buzan et al., 1998). Njihovi kritičari pak smatraju
da je ovo realističko stanovište i na temelju liberalnih i kritičkih ideja smatra-
ju da bi bezbednost moga da bude i nešto više od toga, tako da analitički okvir
bezbednosti treba da ostavi i tu mogućnost (Williams, 2003; Huysmans, 2006)
(Buzan & Hansen, 2009: 10-3).
U vezi sa saznajnim doprinosima ovakvih analitičkih okvira, Česlav Mesjaž (Cze-
sław Mesjasz) iznosi inicijalne zaključke konceptualne analize bezbednosti:
1. moguće je prepoznati univerzalno „jezgro koncepta bezbednosti“ koje se od-
nosi na sve ideje o bezbednosti;
2. jezgro koncepta bezbednosti služi kao temelj za analitičko razmatranje svih as-
pekata (dimenzija) bezbednosti;
3. multidimenzionalno tumačenje bezbednosti značajno je kako za subjektivne,
tako i za objektivne aspekte bezbednosti;
4. moderan način mišljenja uključuje i tzv. kompleksne studije, koje mogu biti
primenjene i u metodologiji studija bezbednosti;
5. ideja (ljudske) bezbednosti zahteva dalju akademsku diskusiju, inače će posta-
ti politički i ideološki instrument, a njena naučna vrednost veoma ograničena
(Mesjasz, 2004: 15).
Zato je važno razviti takav koncept bezbednosti koji se temelji na pitanjima koja su
dovoljno široka, a opet omogućavaju relativno dublju analizu. Ukoliko koncept shva-
timo kao zaokružen sistem ideja i relevantnih činilaca bezbednosti, onda je koncept
osnova za dalje opsežno promišljanje i proučavanje konkretnog bezbednosnog feno-
mena koje će uključiti sve faktore i odnose pripadajućeg nivoa bezbednosti. Nivo ana-
lize bezbednosti odnosi se na državu, društvenu zajednicu ili čoveka (pojedinca) kao
primer ili referentni objekat koji određuje nivo bezbednosne paradigme. Zbog toga se
konkretan fenomen proučavanja prvo smešta u pripadajući nivo bezbednosti, utvrđu-
ju se zajedničke karakteristike sa ostalim fenomenima tog nivoa, a na temelju priku-
pljenih saznanja koncipira se buduće istraživanje.
Konceptualna analiza bezbednosti koju predlažemo zasniva se na pet ključnih pi-
tanja:
1. Šta je referentni objekat?
60
2. Koje su vrednosti koje se štite?

3. Koje su bezbednosne pretnje?
4. Ko su provajderi bezbednosti?
5. Kojim sredstvima se ostvaruje bezbednost?
Određenje predmeta studija bezbednosti nezamislivo je bez uočavanja odnosa re-
ferentnog objekta i njegovih vrednosti sa jedne, kao i pretnji kojima su izloženi, sa
druge strane. Neki teoretičari i definišu samu bezbednost upravo sa aspekta relaci-
ja koje imaju ova dva pojma: „bezbednost u objektivnom smislu odmerava odsustvo
pretnji po stečene vrednosti, a u subjektivnom smislu odsustvo straha da te vredno-
sti mogu biti napadnute“(Wolfers, 1952: 485). Tako da u studijama bezbednosti vred-
nosti predstavljaju ono što se štiti, dok pretnje predstavljaju ono od čega se štiti, a re-
ferentni objekat predstavlja jedinicu o čijoj bezbednosti je reč. Danas, u savremenim
studijama bezbednosti razlikujemo koncepte nacionalne, socijetalne i ljudske bezbed-
nosti, u zavisnosti od toga da li je referentni objekat država, zajednica ili čovek (poje-
dinac), pa se u kontekstu svakog od ovih koncepata dobijaju različiti odgovori na na-
vedena pitanja. Tek nakon Hladnog rata dolazi do radikalne transformacije koncepta
bezbednosti, koji se tada menjao i po širini i po visini. Slikovito rečeno, koncept bez-
bednosti uvećao se i po horizontalnoj i po vertikalnoj osi. Horizontalne promene od-
nosile su se na širenje sadržaja bezbednosti na ne-političke i ne-vojne sektore (ali i više
od toga), a promene po vertikali su se odnosile na napuštanje države kao jedinog rele-
vantnog aktera bezbednosti i to u korist pojedinaca, zajednice, životne sredine, među-
narodnih organizacija itd.
Ove promene dovele su i do potrebe bavljenja bezbednošću na dubljem i kom-
pleksnijem nivou, odnosno samo je u ovako proširenoj i produbljenoj debati o bez-
bednosti bilo moguće konstituisati „pitanje značenja bezbednosti kao centralne teme“
(Huysmans, 1998b: 227). Utvrđivanje punog značenja bezbednosti nemoguće je bez
razvijanja takvog analitičkog okvira čija bi primena omogućila razumevanje pojedi-
nih, ali ključnih segmenta bezbednosti. Konceptualna analiza bezbednosti bi treba-
lo da omogući dublji uvid u razumevanje odnosa između referentnog objekta i njego-
vih vrednosti, bezbednosnih pretnji kojima su te vrednosti ugrožene, kao i mera koje
provajder može preduzeti u cilju zaštite uspostavljenih vrednosti. Međutim, suštinsko
razumevanje bezbednosti ili kako to Džef Hajsmens označava „puno značenje bez-
bednosti“ (security as a thick signifier) iako se bazira na konceptualnoj analizi ono je i
prevazilazi, jer podrazumeva komplementaran teorijski pristup (1998b: 231). Zato će
u radovima koji slede biti dat prikaz teorijskih pristupa koji mogu biti korišćeni u pro-
učavanju različitih nivoa bezbednosti.
61
Milan Lipovac
ZAKLJUČAK
Polazna pretpostavka konceptualne analize je da je značenje bezbednosti već done-
kle poznato, ali da nije i ne može biti eksplicitno izraženo jednom rečenicom. Zato ra-
zvijanje adekvatnog teorijskog okvira za analizu bezbednosti ne bi dovelo do univer-
zalne i opšteprihvaćene definicije, već bi samo predstavljalo obrazac za proučavanje i
razumevanje bezbednosne problematike.
Osnovna funkcija definicije nekog pojma je njegova precizna identifikacija i otkla-
njanje svake nedoumice u pogledu toga šta taj pojam zaista znači. Prvi korak u ostva-
rivanju ovog cilja svakako je konceptualno određenje tog pojma, ali imajući u vidu
prirodu predmeta studija bezbednosti jasno je da ovo nije jednostavan zadatak. Odre-
đivanje koncepta bezbednosti, njegovog sadržaja i obima zbog složenosti, međuzavi-
snosti, multidimenzionalnosti, ali i multidisciplinarnosti još uvek predstavlja jedan od
najvećih izazova u savremenim studijama bezbednosti. Čak se i samo shvatanje bez-
bednosti menjalo i „nastaviće da se menja kroz različite istorijske epohe“ (Rothschi-
ld, 1995: 60).
Konceptualna analiza bezbednosti zato ne predstavlja komparativnu analizu po-
stojećih definicija bezbednosti radi formulisanja jedne sveobuhvatne definicije koja
će biti široko prihvaćena. Konceptualna analiza ima za cilj utvrđivanje osnovnih za-
jedničkih činilaca koji predstavljaju suštinu različitih bezbednosnih koncepcija, a koje
bi trebalo da predstavljaju dobru osnovu za koncipiranje budućih istraživanja kon-
kretnih pojava bezbednosti. Bez obzira da li se bezbednost označava kao „dvosmi-
slen“, „zapostavljen“, „suštinski sporan koncept“, “spojen crticom”, konceptualna ana-
liza bezbednosti predstavlja logički i epistemološki prioritet (imperativ), jer bez jasno
određenog sadržaja i obima bezbednosti nema ni njenog teorijskog, a ni praktičnog
operacionalizovanja.
62
Prilog:
TABELARNI PRIKAZ PITANJA ZA ANALIZU KONCEPTA BEZBEDNOSTI
Autor Pitanja Objašnjenje
Dejvid Bol- 1) Bezbednost za koga? Bezbednost može biti u vezi sa pojedincima (odre-
dvin đenim, većinom ili na sve pojedince), državama
(1997: 13-7). (određenom, većinom ili na sve države), međuna-
rodnim sistemima (određenim, većinom ili na sve
međunarodne sisteme) itd. Izbor zavisi od konkret-
nog istraživačkog pitanja koje se postavlja.
2) Bezbednost Pojedinci, države i drugi akteri imaju više vrednosti,
za koje vrednosti? koje se mogu odnositi na fizičku sigurnost, ekonom-
sku dobrobit, autonomiju, psihološko blagostanje
itd. Koncept nacionalne bezbednosti tradicionalno
podrazumeva političku nezavisnost i teritorijalni in-
tegritet, ali ponekad mu se pridodaju i druge vred-
nosti.
3) Koliko bezbednosti? Iako apsolutna bezbednost predstavlja nedostižan
ideal, države nastavljaju da tragaju za što većim stepe-
nom bezbednosti. Tako da se po prirodi stvari name-
će pitanje: Koliko bezbednosti je zaista dovoljno?
4) Od kojih pretnji? Pretnje nastaju iz različitih izvora, pa je korisno ra-
svetliti i ovu dimenziju. One mogu biti ideološke,
ekonomske, vojne, kao i kombinacija ovih pretnji, ali
takođe i zarazne bolesti, zemljotresi, nedostatak hra-
ne itd. Proučavanje ove dimenzije koncepta bezbed-
nosti, ne podrazumeva samo vrstu, nego i prirodu i
opasnost pretnje.
5) Na koji način/kojim Bezbednost se može postići različitim sredstvima.
sredstvima? Izučavanje ove dimenzije značajno je i sa aspekta
međunarodnih odnosa u smislu favorizovanja voj-
nih rešenja za bezbednosne probleme.
6) Po koju cenu? Ostvarivanje bezbednosti uvek ima neku cenu. Ona
može podrazumevati i žrtvovanje ciljeva koji nisu
ostvareni, jer su njihovi resursi preusmereni na bez-
bednost. Značaj rasvetljavanja ove dimenzije je u
tome da ne prihvatamo tek tako tvrdnje kreatora
bezbednosne politike da je „cena bezbednosti nebit-
na“.
7) Za koji vremenski Odnosi se na pitanje koja je opcija bolja u konkret-
period? nom slučaju, kratkoročna ili dugoročna bezbedno-
sna politika
63
Milan Lipovac
Terif i sarad- 1a) Ko ili šta bi trebalo Šta je konkretno u fokusu? Da li su to države, etnič-
nici da bude u fokusu našeg ke ili rodne grupe ili pojedinci? Da li bi prioritet tre-
(1999: 6). interesovanja za bez- balo da damo jednom nivou analize na uštrb dru-
bednost? gog?
2a) Ko ili šta preti, od- Odnosno, da li su akteri koji prete države ili su pret-
nosno ugrožava bez- nje posledica odluka koje donose političke elite? Ili
bednost? su to funkcionalne pretnje koje proističu iz životne
sredine ili nedržavnih aktera poput narko kartela i
drugih transnacionalnih kriminalnih organizacija?
1b) Ko pruža (provide) Odgovori na ova dodatna pitanja su u direktnoj vezi

bezbednost? sa odgovorima na prethodna dva i čine osnovu ra-
2b) Koja sredstva zvoja politike čiji je cilj postizanje bezbednosti.
mogu biti korišćena u
pružanju bezbednosti?
Bjorn Moler 1) Bezbednost koga? Odnosi se na „referentne objekte“ po Buzenu ili „su-
(2000: 8-9). bjekte bezbednosti“ po Meksviniju, a to mogu biti
tri vrste entiteta: države, ljudski kolektiviteti i poje-
dinci.
2) Bezbednost čega? U zavisnosti od entiteta, bezbednost podrazumeva
odsustvo pretnji po određene vrednosti, koje mogu
imati različite konotacije.
3) Bezbednost od koga Odnosi se na izvor, odnosno nosioca pretnje – akte-
(ugrožena)? ra. Mada postoje pretnje bezbednosti, poput global-
nog zagrevanja koje nema jasno određenog aktera.
4) Bezbednost od Pretnje se mogu pojaviti u različitim dimenzijama

čega?5 („sektorima“ prema Buzenu), vojna, ekonomska di-
menzija ili oblast životne sredine.
5) Bezbednost od koga Razlikuje se makro (međunarodni) i mikro (poddr-
(ostvarena)? žavni) nivo agenicija (aktera) koji ostvaruju bezbed-
nost.
6) Bezbednost kojim Strategije, planovi, smernice, ali i konkretna vojna i
sredstvima? nevojna sredstva.
64
Adrian 1) Šta je referentni Hajd-Prajs samo navodi ova četiri pitanja za analizu,
Hajd-Prajs objekat? bez neke šire elaboracije.
(2001: 34). 2) Kakva je priroda
pretnje?
3) Ko ostvaruje bez-
bednost?
4) Sa kojim instrumen-
tima/ sredstvima?
Pol Vilijams 1) Šta je bezbednost? Bezbednost se najčešće odnosi na otklanjanje i ubla-
(2008: 5). žavanje pretnji po zajedničke vrednosti, pogotovo
one koje se odnose na opstanak određenog referen-
tnog objekta.
2) O čijoj bezbednosti Odnosi se na pitanje koji referentni objekat koristi-
govorimo? mo kao nivo za analizu bezbednosti. Najniži ana-
litički nivo bezbednosti je pojedinac, zatim slede
različiti kolektiviteti (zajednice, države, regioni, civi-
lizacije) i na najvišem nivou kompletan međunarod-
ni sistem.
3) Šta predstavlja bez- Podrazumeva analizu procesa kroz koji nešto posta-
bednosni problem? je bezbednosna pretnja, odnosno ko odlučuje kada
su vrednosti nekog referentnog objekta ugrožene, od
strane koga i kako.
4) Kako se bezbednost Kojim sredstvima se ostvaruje bezbednost i koji nivo
ostvaruje? pretnje su akteri spremni da tolerišu pre nego što
preduzmu nešto?
Ronda Povel 1) Bezbednost za koga Odnosi se na nivo bezbednosti koji se analizira: me-
(2008: 14- (agenta)? đunarodni, nacionalni ili individualni.
25). 2) Bezbednost čega Ovde autorka pravi razliku između „bezbednosti
(vrednosti i interesi)? čega“ i „bezbednosti kome“ koja korespondira sa re-
ferentnim objektom, dok se „bezbednost čega“ od-
nosi na interese i vrednosti.
3) Bezbednost od čega Iako pretnja i rizik imaju različito značenje, i jedno i
(pretnja i rizik)? drugo je neophodno za razumevanje bezbednosti.
4) Bezbednost od koga Povel razlikuje „negativno određenje bezbednosti,

(provajder zaštite)? po kojem smo bezbedni od nečega što se nije dogo-
dilo“ i „pozitivno određenje kroz obezbeđenje neče-
ga ili obezbeđenje od nečega“
5 U originalu na engleskom je „Security from what?“, ali obzirom na šta se ovo pitanje odnosi utisak je da bi
adekvatniji prevod bio „Bezbednost odakle?“
65
Milan Lipovac
Zoran 1) Šta je to bezbed- Predmet zaštite, za koji smo ustanovili da predstav-

Dragišić nost?; na šta se ona od- lja vrednosti, i izvori ugrožavanja (koji se određuju
(2009: 182- nosi?; koje su joj gra- kao izazovi, rizici i pretnje), presudno utiču na kon-
9). nice? ceptualizaciju bezbednosti, jer vrednosti predstavlja-
ju „ono što se štiti“, nasuprot „onoga od čega se šti-
ti“ (182).
2) Ko i šta su objek- Subjekat je nosilac određenih vrednosti koje mogu

ti bezbednosti, a ko su biti ugrožene (188).
subjekti bezbednosti?
Zoran 3) Pomoću kojih legiti- Pitanje sredstava kojima se postiže bezbednost od-
Dragišić mnih sredstava može- nosi se, pre svega, na strategije bezbednosti, ali i na
(2009: 182- mo doći do postizanja konkretne planove i mere koje se preduzimaju radi
9). i očuvanja bezbedno- zaštite vrednosti za koje je procеnjeno da mogu biti
sti (u smislu odsustva ugrožene, ili su već ugrožene delovanjem subjekata
pretnje ili održanja po- ugrožavanja bezbednosti (189).
stignutih vrednosti)?
Beri Buzen 1) Šta ili koga možemo Da li je to nacija, država, etnička grupa, životna sre-
i Lene Han- smatrati referentnim dina ili cela planeta? U postojećoj literaturi je privi-
sen objektom bezbednosti? legovana država kao referentni objekat, a u skladu sa
(2009: 10- idejom da je bezbednost države najbolji način da se
3).6 zaštite i drugi referentni objekti.
2) Da li uključiti i unu- Podela je napravljena u odnosu na to da li pretnje
trašnje i spoljne pret- nastaju unutar državnih granica npr. ekonomska de-
nje? presija, nezaposlenost, korupcija… ili pretnje koje
dolaze spolja npr. agresija.
3) Da li bezbednost Još ’80-ih godina se pojavljuju prve ideje o proširiva-
proširiti izvan vojnog nju bezbednosti i na ekonomska pitanja i teme koje
sektora i primene sile? se tiču životne sredine (Ullman, 1983; Buzan, 1983,
1984b; Mathews, 1989),
a kasnije se proširuju i na socijetalni sektor, razvoj,
zdravlje i rod.
4) Da li bezbednost Predstavnici Kopenhaške škole smatraju da je kon-
predstavljati (i prou- cept bezbednosti, zajedno sa referentnim objektima,
čavati) samo kroz ne- pretnjama i opasnostima konstituisan logikom ur-
raskidivu vezu sa di- gentnosti i ekstremnih (specijalnih) mera (Wæver,
na-mikom pretnji, 1995; Buzan et al., 1998). Njihovi kritičari pak sma-
opasnostima i urgen- traju da je ovo realističko stanovište i na temelju li-
tnosti? beralnih i kritičkih ideja smatraju da bi bezbednost
moga da bude i nešto više od toga, tako da analitič-
ki okvir bezbednosti treba da ostavi i tu mogućnost
(Williams, 2003; Huysmans, 2006).
66
Milan Lipo- 1) Šta je referentni O kom referentnom objektu je reč, da li je to pojedi-

vac objekat? nac, društvena zajednica, država, kompleks država,
ceo međunarodni sistem ili nešto sasvim drugo?
2) Koje su vrednosti Ukoliko je referentni objekat država onda bi vred-

koje se štite? nosti trebalo da budu suverenitet, integritet, nezavi-
snost, slobode i prava građana, ali i niz drugih vred-
nosti koje država može da odredi kao takve.
Milan Lipo- 3) Koje su bezbedno- Podrazumeva zbirni naziv za sve pretnje, izazove,
vac sne pretnje? kize i rizike (realne ili ne), a koje država (ukoliko je
država referentni objekat) odredi kao takve.
4) Ko su provajderi Ukoliko je država referentni objekat onda su provaj-

bezbednosti? deri bezbednosti sve snage i subjekti koji se angažu-
ju u cilju zaštite vrednosti od bezbednosnih pretnji.
5) Kojim sred-stvima Resursi koje provajderi bezbednosti imaju na raspo-

se ostva-ruje bezbed- laganju, kao i mere i radnje koje preduzimaju u cilju
nost? zaštite vrednosti.
6 Buzen i Hansenova smatraju da postoje četiri pitanja koja su, implicitno ili eksplicitno, odredila strukturu debata
vođenih u (međunarodnim) studijama bezbednosti još od kasnih 40-ih godina prošlog veka pa sve do danas.
67
Milan Lipovac
PREPORUČENA LITERATURA:
Članci:
Baldwin, D. A. (1997). The concept of security. Review of International Studies, 23.
5-26.
Buzan, B. (1984). Peace, Power, and Security: Contending Concepts in the Study of
International Relations. Journal of Peace Research, 21(2). 109-125.
Kolodziej, E. A. (1992a). Renaissance in Security Studies? Caveat Lector! Internati-
onal Studies Quarterly, 36(4). 421-438.
Kolodziej, E. A. (1992b). What Is Security and Security Studies? Lessons from the
Cold War. Arms Control, 13(1). 1-31.
Mesjasz, Cz. (2004). Security as an analitical concept. Paper presented at the 5th
Pan-European conference on International Relations in The Hague, 9-11 Sep-
tember. pp. 1-16.
Rothschild, E. (1995). What Is Security? Daedalus, 124(3). 53-98.
Smith, S. (2002). The Contested Concept of Security. In: The Concept of Security Be-
fore and After September 11. Working paper No. 23 presented in May 2002
on Institute of Defence and Strategic Studies, Singapore. pp. 1-11.
Walt, S. M. (1991). The Renaissance of Security Studies. International Studies Quar-
terly, 35(2). 211-239.
Wolfers, A. (1952). National Security as an Ambiguous Symbol. Political Science
Quarterly, 67(4). 481-502.
Knjige (i PhD):
Buzan, B. & Hansen, L. (2009). The Evolution of International Security Studies. New
York: Cambridge University Press.
Hough, P. (2008). Understanding global security - 2nd Edition. London: Routledge.
McCormack, T. (2010). Critique, Security and Power: The political limits to emanci-
patory approaches. London: Routledge.
Powell, R. L. (2008). The Relational Concept of Security. PhD Thesis. Preuzeto
22.08.2012. godine sa http://dx.doi.org/10.2139/ssrn.959266
Terriff, T.; Croft, S.; James, L. & Morgan, P. (1999). Security Studies Today. Oxford:
Blackwell Publishers Ltd.
Williams, P. D. (2008). Security Studies: An Introduction. London: Routledge.
Video materijal:
Buzan, B. (2007). Security concept. (video materijal) Preuzeto 20.08.2012. godine
sa http://www.youtube.com/watch?v=ZwNfIWnMHu4
68
Baldwin, D. A. (1995). Security Studies and the End of the Cold War. World Politics,
48(1). 117-141.
Baldwin, D. A. (1997). The concept of security. Review of International Studies, 23.
5-26.
Brown, M. E. (Ed.) (2000). Rational Choice and Security Studies - Stephen Walt and His
Critics. Cambridge: The MIT Press.
Buzan, B. (1983). People, States and Fear. The National Security Problem in Internatio-
nal Relations. Brighton: Harvester Books.
Buzan, B. (1984). Peace, Power, and Security: Contending Concepts in the Study of
International Relations. Journal of Peace Research, 21(2). 109-125.
Buzan, B. (1991a). People, states, and fear: An Agenda for International Security Studies
in the Post-Cold War Era. Boulder: Lynne Reinner Publishers.
Buzan, B. (1991b). New Patterns of Global Security in the Twenty-first Century. Inter-
national Affairs, 67(3). 431-451.
Buzan, B. (1997). Rethinking Security after the Cold War. Cooperation and Conflict,
32(1). 5-28.
Buzan, B.; Waever, O. & De Wilde, J. (1998). Security: A New Framework for Analysis.
Boulder: Lynne Reinner Publishers.
Buzan, B. (2007). Security concept. (video materijal) Preuzeto 20.08.2012. godine sa
http://www.youtube.com/watch?v=ZwNfIWnMHu4
Buzan, B. & Hansen, L. (2009). The Evolution of International Security Studies. New
York: Cambridge University Press.
Dragišić, Z. (2009). Bezbednost i vrednosti. Srpska politička misao, 26(4). 181-200.
Dragišić, Z. (2010). Nacionalna bezbednost – alternative i perspektive. Srpska politička
misao, 17(28). 217-232.
Gallie, W. B. (1955-56). Essentially Contested Concepts. Proceedings of the Aristotelian
Society, 56. 167-198.
Hough, P. (2008). Understanding global security - 2nd Edition. London: Routledge.
Huysmans, J. (1998a). Revisiting Copenhagen: Or, On the Creative Development of a
Security Studies Agenda in Europe. European Journal of International Relations,
4(4). 479-505.
Huysmans, J. (1998b). Security! What Do You Mean? From Concept to Thick Signi-
fier. European Journal of International Relations, 4(2). 226-255.
Hyde-Price, А. (2001). „Beware the Jabberwock!” Security Studies in the Twenty-First
Century. In: H. Gärtner; A. Hyde-Price & Erich Reiter (Eds.), Europe’s New Se-
curity Challenges. (27-54). Boulder: Lynne Rienner.
69
Milan Lipovac
Kolodziej, E. A. (1992a). Renaissance in Security Studies? Caveat Lector! International

Studies Quarterly, 36(4). 421-438.
Kolodziej, E. A. (1992b). What Is Security and Security Studies? Lessons from the
Cold War. Arms Control, 13(1). 1-31.
McCormack, T. (2010). Critique, Security and Power: The political limits to emancipa-
tory approaches. London: Routledge.
Mesjasz, Cz. (2004). Security as an analitical concept. Paper presented at the 5th
Pan-European conference on International Relations in The Hague, 9-11 Sep-
tember. pp. 1-16.
Møller, B. (2000). National, societal and human security: A General Discussion with a
Case Study from the Balkans. In: First International Meeting of Directors of Pea-
ce Research and Training Institutions on What Agenda for Human Security in the
Twenty-first Century? UNESCO, Paris, 27-28 November (pp. 1-30).
Nye, J. S. (2003). Understanding international conflicts. London: Longman.
Oppenheim, F. E. (1981). Political Concepts: A Reconstruction. Chicago: University of
Chicago Press. prema: Baldwin, D. A. (1997). The concept of security. Review
of International Studies, 23. 5-26.
Powell, R. L. (2008). The Relational Concept of Security. PhD Thesis. Preuzeto
22.08.2012. godine sa http://dx.doi.org/10.2139/ssrn.959266
Rothschild, E. (1995). What Is Security? Daedalus, 124(3). 53-98.
Smith, S. (2002). The Contested Concept of Security. In: The Concept of Security Befo-
re and After September 11. Working paper No. 23 presented in May 2002 on
Institute of Defence and Strategic Studies, Singapore. pp. 1-11.
Terriff, T.; Croft, S.; James, L. & Morgan, P. (1999). Security Studies Today. Oxford:
Blackwell Publishers Ltd.
UN (1986). Concepts of Security; Department for Disarmament Affairs; United Nati-
on publication A/40/553. Preuzeto 19.08.2014. godine sa http://www.un.org/di-
sarmament/HomePage/ODAPublications/DisarmamentStudySeries/PDF/SS-
14.pdf
Wæver, O. (2004). Aberystwyth, Paris, Copenhagen New Schools in Security Theory
and the Origins between Core and Periphery. Paper presented at the ISA Confe-
rence Montreal March. pp. 1-22.
Walt, S. M. (1991). The Renaissance of Security Studies. International Studies Quarter-
ly, 35(2). 211-239.
Walt, S. M. (1999). Rigor or Rigor Mortis? Rational Choice and Security Studies. In-
ternational Security, 23(4). 5-48.
Williams, M. C. (2003). Words, Images, Enemies: Securitization and International Po-
litics. International Studies Quarterly, 47(4). 511-531.
Williams, P. D. (Ed.) (2008). Security Studies: An Introduction. London: Routledge.
70
Wolfers, A. (1952). National Security as an Ambiguous Symbol. Political Science Quar-

terly, 67(4). 481-502.
Wolfers, A. (1962). Discord and Collaboration: Essays on International Politics. Balti-
more: The Johns Hopkins Press.
71
Zoran Kučeković
ULOGA TEORIJE U ISTRAŽIVANJU BEZBEDNOSTI I

POJAM TEORIJSKE PARADIGME
UVOD
Uloga teorije u studijama bezbednosti identična je njenoj opštoj ulozi u nauč-
noistraživačkom procesu. Ona predstavlja specifičan interpretativni okvir koji po-
sreduje između istraživača i predmeta istraživanja. Teorija određene naučne dis-
cipline nastaje i razvija se putem povezivanja raspoloživih saznajnih fragmenata i
njihovog logičkog usklađivanja, kao i uočavanja opštih obrazaca u postojećem fon-
du znanja. Međutim, na tom putu teoretičari u studijama bezbednosti još uvek
nisu dovoljno daleko odmakli, što umanjuje praktični značaj njihovih zaključaka.
Tome doprinosi visoka složenost i suštinska nepredvidljivost toka političkih proce-
sa koji su u osnovi društvene bezbednosne dinamike. Osim toga, pokušaji prevođe-
nja društvene stvarnosti u skup teorijski podesnih pojmova koje je moguće dovesti
u nedvosmislenu vezu sa iskustvenim sadržajima obično su samo delimično uspeš-
ni. Zbog toga nije iznenađujuće što se u okviru studija bezbednosti javlja niz teo-
rijskih koncepcija koje pružaju samo delimičan uvid u kompleksnu sliku stvarnih
bezbednosnih pojava. Osim toga, sve brojnije i složenije interakcije između aktera
savremenih društvenih tokova ističu i neophodnost multidisciplinarnog pristupa u
studijama bezbednosti. Takvo stanje ne predstavlja teorijsko „bogatstvo“, već je po-
sledica ograničenosti saznajnih kapaciteta. Ipak, ova teškoća može biti ublažena ve-
štim kombinovanjem različitih teorijskih paradigmi pri suočavanju sa istraživač-
kim problemima.

Zoran Kučeković
TEORIJA, TEORIJSKA PARADIGMA I BEZBEDNOST

Iako je u pitanju višeznačan pojam, u ovom slučaju pod teorijom podrazumeva-
mo sistematizovan skup stavova i ideja, koji nastaje na osnovu posmatranja i istraživa-
nja nekog fenomena, a posvećen je njegovom objašnjenju i razumevanju. Studije bez-
bednosti posmatramo kao praktičnu naučnu disciplinu, koja svoj saznajni fond gradi
putem uopštavanja na osnovu pojedinačnih posmatranja i primenom postojećih op-
štih naučnih stavova na specifične probleme iz svog istraživačkog domena. Maglovito
definisan opseg predmeta istraživanja, uz visoku složenosti posmatranih pojava, na-
meće potrebu oslanjanja na teorijska dostignuća drugih naučnih disciplina, zbog čega
studije bezbednosti imaju izrazito multidisciplinaran karakter.
Uloga teorije u studijama bezbednosti ne razlikuje se od njene opšte funkcije u
naučno-istraživačkom procesu. Drugim rečima, ona povezuje koncepte nižeg nivoa
opštosti u širi interpretativni okvir. Tako shvaćena, teorija predstavlja poseban pogled
na svet, koji omogućava razumevanje predmetne problematike. Međutim, osim što
predstavlja temelj za tumačenje iskustvenih sadržaja, teorija fokusira pažnju naučni-
ka na pitanja koja imaju najveću saznajnu vrednost, usmeravajući na taj način i istra-
živačku praksu.
Stvarnost se u reflektuje u pojedinačnu svest posredstvom pojmova, pri čemu
nastaje njena redukovana, apstraktna slika. Opravdanost takvog uprošćavanja temelji
se u ograničenosti ljudskih saznajnih kapaciteta, koji bi bili preplavljeni izvornom slo-
ženošću sveta. Upravo zbog toga što je apstraktna, teorijska interpretacija trebalo bi da
omogući uočavanje trajnijih uzročnih obrazaca koji deluju ispod uzburkane površine
pojavnog. Takav uvid je neophodan da bi se izbegla sudbina čoveka koji je, oslonjen
isključivo na svoja čula, zbunjen stalnom promenljivošću iskustvenih sadržaja (Folk-
man-Šluk, 2001).
Ljudima su, dakle, prilikom tumačenja empirijskog sveta potrebne određene
smernice. Jezikom studija bezbednosti, takve smernice označavaju se kao pojam bez-
bednosne paradigme, koji upućuje na čuveno delo jednog od najuticajnijih filozofa
nauke 20. veka. Reč je o “Strukturi naučnih revolucija” Tomasa Kuna, u kojem je izlo-
ženo njegovo tumačenje razvoja nauke i uloge paradigme u tom procesu. Tom prili-
kom, Kun je izneo i stav o “teorijskoj uslovljenosti” naučnog posmatranja, do kojeg je
došao ispitivanjem povezanosti između revolucionarnih promena u naučnom shvata-
nju i promena u percepciji pojava (Kun, 1974).
Teza o teorijskoj uslovljenosti posmatranja bila je suprotstavljena uobičajenom
pozitivističkom stavu da opservacije predstavljaju neutralnog arbitra između konku-
rentskih teorija, zbog toga što je podrazumevala da na prirodu opservacije mogu uti-
cati prethodna uverenja i iskustva. Treba pri tome imati u vidu da je Kunovo razmatra-
nje bilo fokusirano na prirodne nauke. U slučaju društveno-humanističke misli ovaj
74
ULOGA TEORIJE U ISTRAŽIVANJU BEZBEDNOSTI I POJAM TEORIJSKE PARADIGME
problem postaje još kompleksniji zbog toga što na tumačenje predmeta istraživanja
utiče celokupno životno iskustvo istraživača, uključujući i njegova vrednosna oprede-
ljenja.1
Kun u razvoju nauke primećuje nekoliko faza. Prva koju navodi jeste faza “nor-
malne nauke”. Reč je o “istraživanju čvrsto utemeljenom u jednom ili više prošlih na-
učnih dostignuća koje određena naučna skupina prihvata tokom vremena kao osnovu
buduće prakse”, a njihovo prihvatanje implicitno određuje legitimne istraživačke pro-
bleme i metod i prosleđuje ih narednim generacijama (Kun, 1974). U pozadini ovih
dostignuća stoje skupovi teorijskih uverenja koja čine predominantni način pristupa-
nja i mišljenja o određenom naučnom problemu. Njih Kun naziva paradigmama i ve-
zuje ih za “normalni” period funkcionisanja naučne discipline, u kojem primena do-
minantne paradigme pruža plauzibilna tumačenja i predviđanja. Tako nastaju naučne
tradicije i škole mišljenja.
Vremenom, međutim, može doći do nesklada između naučnog objašnjenja ili
predviđanja i opserviranih iskustvenih činjenica. Što je izraženije ovo razilaženje, to
je aktuelna teorijska paradigma u većoj krizi, jer njena eksplanatorna vrednost posta-
je sve više osporavana. Istraživanje ovakvih teorijskih anomalija ima za cilj da pono-
vo pomiri iskustvo sa teorijskim očekivanjima. U tom procesu, međutim, može doći
do potpunog odbacivanja nekih od nosećih postulata dominantne paradigme i njiho-
ve zamene novim shvatanjima posmatranog predmeta istraživanja.
Kada se to dogodi, reč je o teorijskoj revoluciji u okviru discipline, odnosno o
smeni vladajuće paradigme. Nakon ovakvih promena, kao što je to, uostalom, slučaj i
sa revolucijama uopšte, dolazi do suštinskog diskontinuiteta između prethodnog i ak-
tuelnog. Kun smatra da data okolnost rezultira “metodološkom neuporedivošću” ra-
zličitih paradigmi, usled nedostatka zajedničkog referentnog okvira. Generalno gle-
dano, ova situacija dovodi do fragmentacije disciplinarnog diskursa i stvara poznatu
situaciju u kojoj pristalice različitih škola mišljenja govore jedni mimo drugih.
Srž problema metodološke neuporedivosti različitih paradigmi čini već pome-
nuta “teorijska uslovljenost” naučne percepcije. Ona najupečatljivije može biti objaš-
njena originalnim izvodom iz Kunovog dela, u kojem on objašnjava da “ono što su u
naučnikovom svetu pre revolucije bile patke, nakon nje postaju zečevi”. To nas dovodi
do njegovog najznačajnijeg zaključka, sa stanovišta naše analize - da se usled promene
paradigme menja i sam svet. Ovaj zaključak je važan zbog toga što nam pruža razlog
da verujemo da ono što vidimo nije određeno samo objektivnim svojstvima onoga u
šta gledamo, već da na našu percepciju, možda i presudno, utiču usvojeni konceptual-
ni okviri na osnovu kojih već “znamo” šta vidimo.
1 U vezi sa tim, metodologija društvenih nauka prepoznaje takozvano neposredno ili primarno iskustvo naučnika,
kao specifičan način prikupljanja, a rekli bismo i interpretacije, iskustvenih podataka o društvu (Milić, 1996).
75
Zoran Kučeković
Konceptualni okviri ili paradigme, predstavljaju logičku osnovu razumevanja.

Oni čine referentni okvir i aksiomatski temelj interpretacije i zaključivanja. Zbog toga,
sagledavati svet kroz prizmu određene paradigme, u stvari, znači ukalupiti ga u odre-
đenu saznajnu strukturu, odnosno “kognitivnu šemu”, posredstvom koje ga tumači-
mo. Uostalom, “kada bismo bili u stanju neposredno da shvatamo [svet], ne bismo
imali potrebe da stvaramo teorije” (Volc, 2008).
U osnovi dominacije svake paradigme stoji stabilna interadisciplinarna podrška
koja je obično zasnovana na heurističkoj korisnosti, odnosno njenoj efektivnosti kao
vodiča u pronalasku rešenja problema. Dokle god primena paradigme zadovoljava
društvene i istraživačke potrebe, slabi su podsticaji da se ona promeni, makar počivala
na netačnim pretpostavkama. Primera radi, prva vizija heliocentričnog sistema ista-
knuta je još u 3. veku pre nove ere, mnogo pre Kopernika. Međutim, u to vreme nije
postojao nijedan zahtev koji geocentrična paradigma nije mogla da zadovolji, pa nije
bilo ni ubedljivih razloga za njenu smenu. Takođe, fiksiranje zemlje kao centra Uni-
verzuma imalo je i određeni društveni značaj, pa je izazivanje ove predstave bilo oštro
sankcionisano.
Ipak, ukoliko naš empirijski svet vremenom postane suviše kompleksan da bi
mogao biti uspešno obuhvaćen postojećim konceptualnim okvirom, te ukoliko, živeći
u njemu, obogatimo iskustvo i otkrijemo nove situacije koje relativizuju postojeća tu-
mačenja, javlja se iterpretativna kriza za čije rešenje je ponekad potreban kopernikan-
ski obrt. To podrazumeva iskorak iz okvira dominantne paradigme i pojavu iskre ge-
nijalnosti koja će osvetliti novu realnost, ponekad suštinski drukčiju od dotadašnje.
Različite paradigme pružaju, dakle, pristup alternativnim realnostima, u koji-
ma možda nije intrinsično promenjen svet koji nas okružuje, ali je svakako redefinisa-
no naše viđenje onoga što jeste. Suprotnu situaciju, u kojoj operišemo sa alternativnim
svetovima, dok naša shvatanja ostaju fiksna, nalazimo u okviru kondicionalne teori-
je znanja, gde se uslovi istinitosti kondicionala tumače pomoću pojma mogućeg sveta
(Dansi, 2006). Važno je, međutim, uočiti da obe vrste razmatranja navode na pomisao
o tome da bi svet u nekom pogledu mogao biti drukčiji i da je takav svet moguć, što bi
trebalo da nas podstiče na razmišljanje o drukčijim načinima organizacije društvenog
života i novim idejama, koje bi ga mogle unaprediti.
Čini se da je oko ove vrste pitanja koncentrisana i aktuelna debata u okviru stu-
dija međunarodne bezbednosti. Naime, sve je veći broj pristalica kritike (inicijative za
“proširivanjem” i/ili “produbljavanjem”) klasične bezbednosne paradigme koji zastu-
paju tezu o tome da se svet nakon pada Berlinskog zida toliko izmenio, da klasična pa-
radigma postaje preuska i neosetljiva na mnoge suštinske probleme bezbednosti.
Međutim, zahtevi za intervencijama na postojećoj paradigmi ne podrazume-
vaju, sami po sebi, zahteve za njenu smenu. Potrebno je da nova paradigma bezbed-
nosti izazove klasičnu u okviru diskursa u kojem se propituju njene fundamentalne
76
postavke. U ovom trenutku imamo dovoljno informacija o izvornom značenju poj-

ma paradigme na osnovu kojih bismo mogli shvatiti njegovu funkciju u kontekstu
promišljanja i praktikovanja bezbednosti. Reč je, naime, o “kognitivnoj šemi” i “per-
ceptivnom ramu” putem kojeg definišemo i percipiramo problematiku bezbednosti i
tragamo za rešenjima konkretnih problema sa kojima se suočavamo. Ona, dakle, pred-
stavlja model koji u našoj svesti reprezentuje sadržaj operativnog okruženja i pruža
osnovne premise za formulisanje strategije i taktike nastupanja.
Primarna funkcija ovog modela je selektivna: on predstavlja svojevrsni filter po-
moću kojeg ublažavamo parališuću kompleksnost percepcije sveta kao totaliteta. Na
taj način on zadovoljava evolutivni imperativ brzog i pravovremenog delovanja, jer
usmerava pažnju prema ključnim sadržajima okruženja.
Uloga koju bezbednosne paradigme imaju u akademskom diskursu više je heu-
rističkog karaktera, jer analitičari pomoću njih pokušavaju da pruže odgovore na uo-
čene probleme, dok ih politički akteri radije upotrebljavaju instrumentalno, kao jedan
od izvora legitimiteta svojih političkih platformi, oslanjajući se primarno na sopstveni,
iskustvom izgrađeni rezon. Ovu podelu, naravno, ne treba shvatiti apsolutno. U oba
slučaja, paradigme bezbednosti svoju ulogu ostvaruju na isti način – tako što pružaju
referentne okvire unutar kojih bivaju inicirani i sprovođeni procesi sekuritizacije i de-
sekuritizacije, odnosno uspostavljanja bezbednosne stvarnosti. Zato će naredni deo
teksta biti posvećen razmatranju odnosa bezbednosne paradigme i društvene stvar-
nosti.
Teorijske konstrukcije predstavljaju poseban oblik diskurzivnog odraza stvar-
nosti (Kurki, 2008; Poper, 2009). Zbog toga, izgradnju svake naučne discipline prati
proces razvoja teorijskih pojmova posredstvom kojih će sadržaj predmetne stvarnosti
biti adekvatno preveden u teorijske iskaze. U tom pogledu, posebno su značajni opšti
pojmovi, odnosno "univerzalije".
Univerzalnim pojmovima označava se bit (suština) posmatranih pojava, dok
se nebitni, slučajni sadržaji odbacuju. Na taj način, omogućava se uočavanje "izves-
nog identiteta u promenljivim stvarima" i ispunjava osnovni preduslov za sistematsko
proučavanje društva (Poper, 2009). Drugim rečima, uočavanje supstancije društvenih
pojava omogućava njihovo prepoznavanje i praćenje u istorijskom toku.
Socijalni fenomeni postoje pre svega kao intersubjektivna značenja koja nasta-
ju u procesu simboličke interakcije ljudi. U tom pogledu, jezik kao sredstvo komuni-
kacije ima ključnu ulogu. Pojedine društvene pojave objektivno se ispoljavaju kao in-
dividualna odnosno kolektivna praksa koju je moguće empirijski uočiti. Međutim, to
nije dovoljno da bi se ona protumačila. Celovitiji uvid dobija se tek nakon sagledavan-
ja simboličkog aspekta ljudskog delanja.
Jezik, kao najvažniji simbolički sistem, sadrži pojmove na osnovu kojih ljudi
tumače svet oko sebe. U osnovi ljudskog delanja, a time i društvene dinamike, uvek
77
Zoran Kučeković
stoji neka vrsta interpretacije, odnosno utvrđivanja značenja konkretne životne situ-
acije. Zbog toga je "bezbednost" moguće sagledati kao poseban kontekst unutar kojeg
stvari dobijaju specifično značenje. Drugim rečima, unutar bezbednosne paradigme,
društveni odnosi bivaju preformulisani u bezbednosne relacije, putem upotrebe ap-
straktnih kategorija izvedenih iz pojmova života i smrti (Huysmans, 1998). Zbog toga,
svaka "bezbednosna priča" na svoj način uređuje socijalne odnose (Huysmans, 1998).
Na osnovu uspešne “bezbednosne priče”, odnosno sekuritizacije, politički akteri
dobijaju moć da određena pitanja prioritizuju i uzdignu do samog vrha svojih praktičnih
platformi, podređujući sve aktivnosti njihovom izvršenju. Posmatrano sa stanovišta up-
ravljanja resursima u društvu, situacija se može opisati na gotovo banalan način: uspešne
sekuritizacije predstavljaju ključ kojim je moguće otključati svaki trezor.
Ipak, ne treba gubiti iz vida centralnu tačku svih bezbednosnih koncepcija: ref-
erentne objekte. Sve što je u prethodnom pasusu izneto može se svesti na zapažanje
da uspešno plasirana bezbednosna priča u funkcionalnom smislu organizuje čitavo
društvo oko svojih referentnih objekata. Delovanje političke zajednice na unutrašnjem
i spoljnom planu najčešće je rukovođeno strategijama i taktikama preživljavanja nas-
talim unutar specifičnih konceptualnih okvira. Praktični cilj kojem su one podređene
jeste održavanje stabilnosti egzistencije objekata zaštite, uspešnim balansiran-
jem između zaštićenosti i ugroženosti. U klasičnoj bezbednosnoj paradigmi, prak-
sa odvraćanja i održavanja ravnoteže snaga između država, kao glavnih aktera u
međunarodnoj areni, predstavlja primer ovakvog balansiranja.
Na osnovu iznetog moglo bi se zaključiti da bezbednosne teorijske paradigme,
u krajnjoj liniji, predstavljaju čovekov pokušaj da se, oslanjajući se na svoju sposobnost
racionalnog mišljenja, suprotstavi smrti.2 U okviru ovog procesa sprovodi se postu-
pak koji je od suštinskog značaja za razumevanje bezbednosti: apstraktna ideja smrti
se objektivizuje i konkretizuje. Apsolutno „ništa“ tako postaje „nešto“ što može posta-
ti meta bezbednosnih mera. Strah od nepoznatog i nespoznatljivog postaje strah od
konkretnog. U svakoj interpretativnoj šemi pomoću koje sagledavamo stvarnost, bez-
bednosne pretnje na direktan ili indirektan način reprezentuju smrt.
Ukoliko suštinu pojma bezbednosti čini odnos između opstanka i destrukci-
je, onda se on odnosi na stanja između dve krajnosti: na jednoj strani nalazi se ap-
solutna neugroženost, koja predstavlja idealnu situaciju, dok je na drugoj potpuno
uništenje date vrednosti. Zbog toga bezbednosna analiza mora da obuhvati merenje i
2 U političkom životu, preživljavanje ima individualnu i kolektivnu dimenziju. Pojavom nacionalne svesti,
nacionalizma i moderne države, kolektivna dimenzija opstanka učvršćuje primat nad individualnom. Drugim
rečima, bezbednosna potraživanja država postaju prioritetna u odnosu na bezbednosna potraživanja unutar
njih. Tako je “bezbednost” u međunarodnim odnosima počela da znači, u stvari, “nacionalna” ili “državna”
bezbednost. Ovako shvaćena, ona postaje osnovna konceptualna odrednica tradicionalnih (državo-centričnih)
studija bezbednosti.
78
stepenovanje ugroženosti, kao i razmatranje načina otklanjanja pretnji. Takođe, opšta

znanja o bezbednosnim pojavama trebalo bi da nagoveštavaju moguće ishode bezbed-
nosne interakcije.
Naučno istraživanje mora da prodre do suštine stvari (Poper, 2009). Međutim,
imajući u vidu da se ista suština u zavisnosti od konkretnih okolnosti može manifes-
tovati drukčije, bit stvari saznajemo na osnovu posmatranja i praćenja promena (Pop-
er, 2009). To pre svega znači sagledavanje predmeta istraživanja kroz prizmu njegovog
istorijskog razvoja, u okviru kojeg je moguće uočiti postojanje određenih pravilnos-
ti, odnosno tendencija. Prema tome, prilikom izučavanja društvenih pojava, hro-
nologija predstavlja koristan iskustveni materijal na osnovu kojeg se, doduše samo
u određenim slučajevima i veoma oprezno, može vršiti uopštavanje. Istovremeno, is-
torijski podaci često se koriste i za empirijsku proveru određenih teorijskih postavki.
Primena naučnog modela3 u okviru istraživanja bezbednosti podrazumeva da
bi istraživanje trebalo da započne formulisanjem hipoteza na osnovu nekog teorijsk-
og stanovišta. Zatim bi, radi testiranja hipoteza, bilo potrebno operacionalizovati sve
pojmove koji su upotrebljeni prilikom njihove formulacije. Nakon toga, usledilo bi
suočavanje hipoteza sa iskustvom kroz posmatranje i merenje, nakon čega bi bio donet
sud o njihovoj održivosti. Treba naglasiti da je osnovni metodološki imperativ prilikom
provere hipoteza pokušaj njihovog obaranja. Drugim rečima, trebalo bi da istraživač
najpre pokuša da obori svoju pretpostavku i usmeri potragu ka slučajevima u kojima
ona ne važi, nasuprot traganju za primerima koji je potvrđuju. Svrhu primene naučnog
metoda u izučavanju bezbednosti čini težnja za izgradnjom pouzdanih uverenja, odnos-
no stvaranjem čvrstog osnova za donošenje praktičnih odluka.
Međutim, iako su snage naučnog pristupa prilično očigledne, ne bi trebalo
izgubiti iz vida ni njegove slabosti. Pre svega, naučna spoznaja je po svojoj prirodi
uvek delimična. Iako ograničavanje istraživanja samo na određene predmete olakšava
objašnjavanje, problem nastaje prilikom pokušaja uklapanja ovih fragmenata u sveo-
buhvatnu sliku. Potreba za sintezom pojedinačnih naučnih znanja ogleda se i u savre-
menom trendu interdisciplinarnog proučavanja. Međutim, takvi pokušaji mogu biti
nesvrsishodni, jer dovode do preteranog usložavanja.
S obzirom na nepotpunost naučne spoznaje sveta, bavljenje naukom nalaže be-
spogovorno prihvatanje pretpostavki čije bi opovrgavanje obesmislilo svaki naučni
poduhvat. Na taj način nastaje aksiomatska osnova nad kojom se uzdiže celokupna
teorijsko-saznajna konstrukcija svake naučne discipline. Primera radi, iako se o pitan-
jima poput "Da li je znanje moguće?" i "Da li postoji objektivna stvarnost?" i dalje živo
3 Naučno istraživanje predstavlja samo jedan od mnogih puteva za koje se veruje da vode ka istini o svetu koji nas
okružuje. Međutim, u novijoj istoriji takva spoznaja sveta postala je preovlađujući oblik interpretacije stvarnosti,
čemu su u veliko meri doprineli praktični uspesi prirodnih nauka. Sa druge strane, u potrazi za istinom neki ljudi
radije se okreću, npr. filozofiji, religiji, umetnosti i sl.
79
Zoran Kučeković
raspravlja izvan nauke, takva sumnja bi u potpunosti poremetila naučno-istraživačku

aktivnost.4
Misliti o bezbednosti znači baviti se problemom preživljavanja. U tom smislu, naj-
važnija su pitanja koja se tiču vitalnih vrednosti i oblika njihovog ugrožavanja, odno-
sno izbora optimalne strategije opstanka. Na osnovu toga, pažnja se usmerava prema
pojavama koje su bezbednosno relevantne. Međutim, oštrina tako dobijene slike druš-
tvene stvarnosti zavisi od istančanosti pojmovnog okvira kroz koji se sagledava. Budu-
ći da je naučno istraživanje utemeljeno u težnji za razjašnjavanjem, neophodan uslov
njegove svrsishodnosti predstavlja upotreba nedvosmislenih pojmova. Treba imati u
vidu da se u tom pogledu društvene nauke nalaze u nezavidnoj situaciji, jer se suoča-
vaju sa problemom tumačenja pojava koje su po svojoj prirodi višeznačne. Poznat je
problem različite interpretacije identičnog skupa iskustvenih činjenica. Drugim reči-
ma, ono što je za jednog čoveka poluprazna čaša, za drugog može biti napola puna ili
ono što je za jednu grupu ljudi (kojoj može pripadati i sam istraživač) terorizam, za
druge je to rat za slobodu.
Opisani problem posebno je prisutan u istraživanju pojava koje su u fokusu po-
litičkog nadmetanja, kao što je slučaj sa većinom bezbednosnih fenomena. S obzirom
da je jedan od ishoda političke borbe nametanje određenih ideoloških matrica, u ok-
viru kojih su značenja nekih opštih pojmova definisana u skladu sa specifičnim inte-
resima grupe koja ih promoviše, to se i bezbednosni pojmovi uvek tumače sa stano-
višta sopstvenih interesa. Dakle, primena opšteg interpretativnog okvira na konkretnu
oblast društvene delatnosti često izaziva sporove, koji nastaju kao posledica razlika
u subjektivnom viđenju stvarnosti. Zbog toga pojedini autori bezbednost nazivaju
"suštinski spornim konceptom" (Baldwin, 1997). Otuda se i savremena akademska mi-
sao o bezbednosti račva u više pravaca i karakterišu je napetosti između težnji za ogra-
ničavanjem domena bezbednosnih studija i nastojanja za njegovim proširivanjem.
Prema uobičajenim shvatanjima, disciplina studija bezbednosti utemeljena je na
konceptu „nacionalne“ bezbednosti, nastalim u procesu razvoja nacionalnih identi-
teta tokom modernizacije društava (Shinoda, 2010). Imajući ovo u vidu, logičan sle-
deći korak jeste problematizacija pojma nacije. Po svojoj prirodi, nacija nije nešto što
je opipljivo i jasno uočljivo, već je u pitanju socijalno konstruisana „imaginarna zajed-
nica“, koja predstavlja specifičan objekat zaštite (Anderson, 1991). Povrh toga, naci-
ja, kao referentni objekat bezbednosti, i sama ima svoj referentni skup pojedinaca koji
jedni druge doživljavaju kao pripadnike iste nacije.
4 Takođe, moglo bi se osnovano pretpostaviti i da je istinitost naučne spoznaje uvek u određenoj meri neizvesna, jer
nikada ne možemo biti sasvim sigurni da se postojeća objašnjenja, ma koliko delotvorna bila u datom trenutku,
u budućnosti neće pokazati kao netačna. Opšte je poznato da u istoriji nauke postoje brojni primeri dugotrajnih
zabluda. Međutim, svest o nesavršenosti naučnih znanja stoji u osnovi sveukupnog naučnog napretka, jer podstiče
na stalno kritičko sagledavanje i usavršavanje eksplanatornih modela.
80
Nacija se u pojedincu ne utemeljuje samo kroz njegovo biološko preživljavanje, već

egzistira i kao komponenta ličnog i kolektivnog identiteta. Preživljavanje pojedinaca
od kojih se nacija sastoji predstavlja, prema tome, nužan, ali ne i dovoljan uslov naci-
onalne bezbednosti. Da bi preživela, nacija zahteva i reprodukciju nacionalnog iden-
titeta u kojem se, u praktičnom smislu, stalno iznova konstituiše. Nacionalna država
pruža najpogodniji okvir za održavanje nacionalnog identiteta, zbog čega svaka nacija
teži uspostavljanju sopstvene države. Očuvanje države tako postaje važan uslov nacio-
nalnog opstanka, odnosno prvorazredni nacionalni interes.
Klasična bezbednosna paradigma pruža analitički okvir kroz koji se najjasnije vide
kolektivi, dok se ljudi sagledavaju, pre svega, kao svojstvo više celine. Pojedinac se, na-
ime, posmatra kroz kolektiv, kao atribut i funkcionalni deo osnovne analitičke jedi-
nice - države. To za posledicu ima fiksiranje države kao glavnog referentnog objek-
ta bezbednosti. Opstanak nacije i države postaje na taj način glavni politički zadatak i
osnovna misija svake vlade. Zbog toga se praktično bezbednosno “balansiranje” ticalo
odnosa između država, ali ne i odnosa pojedinca i države: taj odnos bio je unutrašnje,
a ne međunarodno političko pitanje.
Međutim, značenje političkih pojmova ima situacioni karakter, zbog čega je nužno
sagledavati istorijski kontekst njihove upotrebe. Usled ograničenosti prostora, osvrnu-
ćemo se pretežno na značaj hladnoratovskih i posthladnoratovskih političkih događa-
nja, kao ideoloških i materijalnih osnova rekonceptualizacije klasičnog tumačenja poj-
ma bezbednosti.
Hladnoratovski konflikt predstavljao je sudar dva ideološka tabora koja su uspela
da prežive Drugi svetski rat i iz njega izađu kao pobedici. Čim je slomljena pretnja na-
cizma i fašizma, koja je bila kohezivni faktor savezničkog bloka, nastavljen je ideološ-
ki sukob dva različita društveno-ekonomska uređenja, sada u uslovima bipolarne me-
đunarodne strukture. Ne ulazeći u detalje, potrebno je istaći da je dugogodišnji sukob
socijalizma i kapitalizma doprineo većem značaju ekonomskih i socijalnih prava gra-
đana unutar političkog diskursa. Radničke revolucije bile su motivisane borbom pro-
tiv eksploatacije, jačanjem radničkih prava i sveobuhvatnim sistemom socijalne zaštite
države koja “brine o pojedincu od rođenja do groba”, pa su i kapitalističke zemlje mo-
rale da naprave određene ustupke u ovom smislu, da bi zaustavile širenje socijalizma.
Promena je jasna: u borbi za legitimitet, politički akteri su počeli da upotrebljavaju je-
zik koji priznaje ekonomska i socijalna prava građana.
Nasuprot stanju koje je, primera radi, karakterisalo Evropu 18. i 19. veka, period
nakon Drugog svetskog rata obeležilo je postojanje dve interesne sfere obuhvaćene ko-
lektivnim sistemima odbrane (NATO i Varšavski pakt). Posmatrano spolja, na sistem-
skom nivou, dominirala je politika balansa snaga, ali unutar blokova počele su da se
dešavaju određene promene u shvatanju i praktikovanju državne bezbednosti. Pre sve-
ga, bezbednost svake države članice postala je odgovornost svih članica. Zatim, nijed-
81
Zoran Kučeković
na od ovih država nije mogla samostalno da osigura sopstvenu bezbednost, zbog čega
dolazi do unutarblokovskih bezbednosnih konsultacija, kao i bezbednosnog dijaloga
između samih super-sila, odnosno onoga što bi se moglo nazvati “internacionalizaci-
jom” nacionalne bezbednosti (Shinoda, 2010).
Krajem Hladnog rata, a posebno nakon njega, trend internacionalizacije bezbed-
nosnih, ekonomskih, socijalnih i političkih pitanja postaje još izraženiji. Jedan od oslo-
naca ovog procesa postala je organizacija Ujedinjenih nacija, koja je, nakon što je sko-
ro pedeset godina bila talac strategijskih računica dve super-sile, počela da funkcioniše
kao multilateralni forum. Ovo delovanje, naravno, nije bilo van konteksta političkih
interesa jedine preostale super-sile i pobedničkog bloka, tako da su liberalne vrednosti
i shvatanja zapadnih zemalja počele da preoblikuju svetsku javnost i političku praksu.
U politički diskurs uvodi se ideja države koja je odgovorna za političku, ekonomsku i
socijalnu zaštitu ljudi, kako na unutrašnjem, tako i na međunarodnom planu. Pitan-
je od značaja postaje: Kome su to države odgovorne? Kratko bi se moglo odgovoriti –
domaćoj i međunarodnoj javnosti.
U prilog ovoj tvrdnji govori činjenica da je svet, napretkom informacione tehno-
logije i tehnološkim razvojem uopšte, postao “manji” nego ikada ranije. Proces glo-
balizacije postaje opšti okvir unutar kojeg se odvijaju raznovrsne interakcije između
ogromnog broja aktera. Sve ove promene dovode i do promene karaktera političkog
života. Pre svega, ako se nekada i mogla jasno razdvojiti sfera unutrašnje od spoljne
politike, danas to više nije slučaj. Politika u sve većoj meri dobija “globalni” karakter.
Druga značajna okolnost jeste težnja za standardizacijom političke prakse, unutar
koje je, prvo, celom svetu nametnut evropski, vestfalski organizacioni model, nakon
čega se između najuticajnijih aktera vodila borba oko univerzalizacije sopstvenih ide-
oloških shvatanja. Nakon Hladnog rata, dominantan ideološki model postaje zapadna
liberalno-demokratska politička paradigma, sa sebi svojstvenim diskurzivnim prosto-
rom unutar kojeg se ustanovljava politički legitimitet aktera. U okviru ovog prostora
pojedincu je, makar nominalno, putem učešća u javnom mnjenju i demokratskim pro-
cedurama, omogućen veći uticaj na ukupna politička događanja. Na taj način otvoren
je procep kroz koji građani mogu da se uključe u globalne političke tokove, jer javno
mnjenje počinje u većoj meri da utiče na političko odlučivanje i praksu.
ZAKLJUČAK
Društvena stvarnost i njeno naučno istraživanje stoje u dvosmernoj interakciji.
Iako je cilj teorijskih napora tumačenje društvene stvarnosti, gotovo da nije moguće
izbeći povratni uticaj ovih saznanja na čovekovu svest i njenu manifestaciju u vidu
praktičnih postupaka pomoću kojih se ta stvarnost kontinuirano preoblikuje. Drugim
rečima, teorijski konstrukti usmeravaju naše delanje ka konkretnim objektima i pro-
82
cesima, omogućavajući nam da sopstveno okruženje prilagođavamo našim potreba-

ma. Tako da, sledeći misao antičkih filozova, možemo konstatovati da nema ničeg pra-
ktičnijeg od dobre teorije, koja ne samo da tumači, već i uspostavlja stvarnost.
Način na koji se pomenuta dinamika odvija u domenu studija bezbednosti prilično
je očigledan: najvažniji korisnici sistematizovanih saznanja iz ove oblasti svakako su
donosioci odluka na svim, a pre svega oni na najvišim nivoima političkog odlučiv-
anja. Nije retkost da se oni pojavljuju i kao naručioci naučnih istraživanja na “zadate
rezultate”, koja potom koriste za opravdanje sopstvenih politika. Na taj način poličari
manipulišu autoritetom akademskih krugova radi stvaranja povoljnijeg okruženja za
ostvarivanje svojih namera. Zbog toga stalno preispitivanje bezbednosnih koncepata
i politika koje iz njih proizlaze (ili ih stvaraju) predstavlja važan proces u kojem se te-
melji društveni značaj akademskog sagledavanja međunarodne bezbednosti.
83
Zoran Kučeković
PREPORUČENA LITERATURA NA SRPSKOM JEZIKU:
Knjige:
Dansi, Dž. (2006). Uvod u savremenu epistemologiju. Beograd: Plato.
Koen, M. i Nejgl, E. (2006). Uvod u logiku i naučni metod. Beograd: Jasen.
Monbrijal, T. (2006). Delanje i sistem sveta. Beograd: Clio.
Poper, K. (2009). Beda istoricizma. Beograd: Dereta.
Anderson, B. (1991). Imagined Communities. London: Verso.

Baldwin, D. (1997). The Concept of Security. Review of International Studies 23. 5-26.
Burchill, S., Devetak, R. & Linklater, A. (2005). Theories of International Relations, 3rd.
Edition. Hampshire: Palgrave MacMillan.
Dansi, Dž. (2006). Uvod u savremenu epistemologiju. Beograd: Plato.
Đurić, M. (1997). Sociologija Maksa Vebera. Beograd: NIU Službeni list SRJ, Tersit.
Giere, R. (2006). Scientific Perspectivism. Cicago: The University of Chicago Press.
Griffits, M. & O'Callaghan, T. (2002). International Relations: The Key Concepts. Lon-
don: Routledge.
Hollis, M. & Smith, S. (1990). Explaining and Understanding International Relations.
Oxford: Oxford University Press.
Huysmans, J. (1998). Security! What do you mean? From Concept to Thick Signifier.
European Journal of International Realtions 4(2), 226-255.
Jahn, B. (Ed.) (2006). Classical Theory in International Relations. Cambridge: Cam-
bridge University Press.
Kun, T. (1974). Struktura naučnih revolucija. Beograd: Nolit.
Kurki, M. (2008). Causation in International Relations. Cambridge: Cambridge Uni-
versity Press.
Milić, V. (1996). Sociološki metod. Beograd: Nolit.
Monbrijal, T. (2006). Delanje i sistem sveta. Beograd: Clio.
Nojman, I. (2009). Značenje, meterijalnost, moć: uvod u analizu diskursa. Beograd:
Centar za civilno-vojne odnose I Alexandria Press.
84
Paris, R. (2001). Human Security: Paradigm Shift or Hot Air? International Security
26(2), 87-102.
Poper, K. (1991). Traganje bez kraja: intelektualna autobiografija. Beograd: Nolit.
Poper, K. (2009). Beda istoricizma. Beograd: Dereta.
Salmon, T. & Imber, M. (2008). Issues in International Relations. 2nd. Edition. London:
Routledge.
Shinoda, H. (2010). The Concept of Human Security: Historical and Theoretical Im-
plications. Preuzeto 29.05.2012. sa home.hiroshima-u.ac.jp/heiwa/Pub/E19/
Chap1.pdf (accessed 5 29, 2010).
Šluk, F. i Hajnc, K. (2001). Uvod u filozofsko mišljenje. Beograd: Plato.
Volc, K. (2008). Teorija međunarodne politike. Beograd: Centar za civilno-vojne odno-
se i Alexandria Press.
Waltz, K. (2001). Man, the State and War. 2nd. New York: Columbia University Press.
Williams, P. (Ed.) (2008). Security Studies: An Introduction. London: Routledge.
Winch, P. (1990). The Idea of Social Science and its Relation to Philosophy. 2nd. Edition.
London: Routledge.
85
REALISTIČKI PRISTUPI
Srđan Slović
TEORIJSKI PRISTUPI REJMONA ARONA I

HANSA MORGENTAUA
UVOD
Opšte je poznato da su u literaturi o međunarodnim odnosima sa engleskog go-
vornog područja negovana jednostrana objašnjenja (teorija sile, legalistička teorija,
bihejviorizam i iz njega proistekli pravci), pa se Aronova teorija pojavljuje kao reak-
cija na takvo stanje, ističući u prvi plan sintezu strukture i dinamike međunarodnih
odnosa.
Rejmon Aron (Raymond Aron) je tvorac jednog novog pravca u međunarodnim
odnosima – istorijsko-sociološkog, koji ne podrazumeva prostu kombinaciju isto-
rije i sociologije, već se sastoji u analizi političke stvarnosti (misli se na unutrašnju i
spoljnu politiku) sa stanovišta različitih naučnih disciplina. Pod uticajem Renuvena
i Dirozela, Aron je nastojao da celokupnu analizu političkih pojava bazira na istorij-
skim činjenicama, a naročito onim iz diplomatske istorije). Da bi se uspešno izvršila
navedena analiza bila je neophodna kombinacija teorijskog znanja i dobrog pozna-
vanja političke stvarnosti uključujući i sintezu svega onoga do čega su došli filozofi,
istoričari, pravnici, ekonomisti i sociolozi. Odnose u državi i između država Aron
tumači na tradicionalan način i u centar te analize stavlja silu i moć, koje je smatrao
društveno uslovljenim kategorijama. Sa druge strane, njegova teorija je, u isto vre-
me, veoma bliska čistoj realističkoj teoriji politike (Realpolitik) Hansa Morgentaua
(Morgenthau Hans), zbog pridavanja većeg značaja moći i ravnoteži snaga.

Srđan Slović
Aronov teorijski pristup podeljen je na četiri dela:

1. Teorija (koncepti sistema)
2. Sociologija (determinante i regularnosti)
3. Istorija (planetarni sistem u termonuklearno doba)
4. Prakseologija (antinomije diplomatsko-strategijske akcije
TEORIJSKO-SOCIOLOŠKI ASPEKT ARONOVOG PRISTUPA

MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
Aronov teorijski pristup predstavlja celinu sastavljenu iz četiri dela (teorija, socio-
logija, istorija, prakseologija) koje je on pokušao da izoluje i rasvetli primerima iz no-
vije diplomatske istorije u cilju utvrđivanja pravila racionalne akcije. Aron je nastojao
da termin teorija što više konkretizuje kroz istraživanje velikih koncepata i kroz anali-
zu međunarodnih sistema, kako istorijskih, tako i onih potencijalnih. Vršeći ovu ana-
lizu Aron je utvrdio tzv. najsuštinskiji koncept, koji čini celinu spoljne politike kroz
dve forme uzete alternativno: postoji rat ili mir – strategija i diplomatija. Svaka politič-
ka jedinica je jedan „autonomni centar odlučivanja“ (Aron, 1962), a njihov pluralizam
nameće jednu vrstu igre svim akterima koji postupaju tako kao da ne postoji vrhovni
arbitar i žele da nametnu svoju volju drugome.
Definišući koncept svoje analize, Aron je napravio poređenje međunarodnih od-
nosa i fudbalske utakmice. U oba slučaja je potrebno poznavati pravila igre. „Koja
sredstva igrači imaju na raspolaganju? Kako se igrači raspoređuju po raznim mestima?
U sportskoj igri postoje jasna pravila i ciljevi igre, koji su uvek podređeni efikasnim
odlukama arbitra“ (Aron, 1962: 21). Na sličan način se postavlja pitanje pravila igre u
međunarodnim odnosima i zaključuje da su ovde po sredi odnosi između političkih
jedinica (država) od kojih svaka zadržava pravo da sebi pribavi pravdu i da sama sebi
bude posrednik u odlučivanju o svom ponašanju u toj igri. Dakle, radi se o poznatom
principu ultima ratio (Stojanović, 1966).
Rat, kako je to smatrao Klauzevic, kojim se Aron uveliko inspiriše, ostaje krajnje
pribežište. Međutim, cilj aktera u međunarodnim odnosima je nametnuti svoju volju
drugima i pobediti ne samo radi same pobede. Zato moć određuje kao sposobnost na-
metanja svoje volje, silu kao ukupnost materijalnih sredstava koja su odmah raspoloži-
va u slučaju pribegavanja nasilju, a potencijal kao sposobnost proširene upotrebe sile u
zavisnosti od vremena, prostora i snage protivnika. U decembru 1941. godine je Japan
raspolagao većom silom od SAD, ali je veći potencijal koji su posedovale SAD omogu-
ćio stvaranje i veće sile u odnosu na Japan par godina kasnije.
Od shvatanja političkih jedinica uzetih izolovano, prelazi se na njihovo grupisa-
nje. Tako da je Aron međunarodni sistem odredio kao “celinu konstituisanu od poli-
tičkih jedinica koje pregovaraju međusobno i koje su sposobne da budu upotrebljene
88
TEORIJSKI PRISTUPI REJMONA ARONA I HANSA MORGENTAUA
u opštem ratu“ (1962: 102) ili drukčije rečeno „sistem je celina koja svu svoju kohe-
rentnost dobija putem takmičenja“ (1962: 103). Upravo zbog ovakvog odnosa jedini-
ca koje čine sistem postoji raznolikost međunarodnih sistema u odnosu na unutrašnje
političke sisteme. Aron je u tom smislu razlikovao homogene međunarodne sisteme u
kojima „države odgovaraju istoj koncepciji politike“ i heterogene u kojima države „po-
zivaju na suprotne vrednosti“ (1962: 108). Nakon toga Aron vrši dublju analizu me-
đunarodnih sistema u odnosu na ideju polariteta. Multipolarni sistemi su oni sistemi
koji imaju potrebu za ravnotežom kao što je bila situacija u svetu pre 1914. godine, a
bipolarni međunarodni sistemi su oni poput Atine i Sparte u epohi peloponeskog rata
ili u epohi „termonuklearnog rata“ između SAD i SSSR. I na kraju Aron pravi analizu
i razvija tipologiju rata i mira, što ujedno predstavlja i najoriginalniji aspekt njegovog
pristupa međunarodnim odnosima.
Aron za polaznu osnovu uzima rat, jer se u diplomatsko-strategijskom vođenju drža-
ve poziva na mogućnost oružanog sukoba, a cilj kome teži celo čovečanstvo je mir, a ne
rat. Međunarodni odnosi se nalaze u senci rata i mira, i s obzirom na činjenicu da su oni
međudržavni, svode se na diplomatiju ili rat. Pošto u međunarodnim odnosima nema
vrhovnog arbitra koji bi prinudio države na određeno ponašanje, sprega diplomatije i
strategije daje poseban kvalitet odnosima između država. Diplomata i vojnik postupaju
u svojstvu predstavnika zajednice kojoj pripadaju: ambasador u obavljanju svojih poslo-
va predstavlja državu u čije ime govori, a vojnik takođe predstavlja državu na polju borbe
i u čije ime može da pogine. Samo diplomatsko vođenje veoma često može biti prekinuto
oružanom borbom, čak iako je upotreba nasilnih sredstava zabranjena. Sa druge strane,
važno je istaći da rivalstvo između država ne prestaje zaključenjem primirja.
U pogledu ciljeva koje državnici žele da ostvare, Aron pravi klasifikaciju prema nji-
hovoj prirodi i razlikuje konkretne ciljeve (prostor, ljudi, duše) i apstraktne ciljeve (bez-
bednost, moć, slava) (1962: 84).
Jedan kolektivitet zauzima određenu teritoriju koja u vreme rivalstava među naro-
dima dobija originalan ulog. Na drugom mestu, veličina zemlje se cenila i prema broju
stanovnika. Ono što je jedna zemlja želela van svojih granica nije bio čist prostor, već i
stanovništvo. Nekada je bilo mnogo teže vršiti edukaciju i ubeđivanje pokorenog sta-
novništva od samog čina osvajanja. Ovoj listi možemo dodati i zlato – koje posle ere
merkantilizma počinje da dobija fleksibilnije forme u vidu transakcija, komercijalnih
beneficija, nevidljivih izvora, renti, profita svih vrsta i dr. Dakle, postoji prostor ljudi i
koristan prostor ili prostor zlata. Međutim, čist prostor, nenastanjiv i neproduktivan,
izgleda da nikada nije bio istorijski cilj. Isto važi i za moć. Osnovni cilj država je op-
stanak, ali se mnoge države ne zadovoljavaju samo njime, već žele mnogo više – Rim
je težio uvećanju, Marselj trgovini, a Velika Britanija ekspanziji trgovine. Teritorija je
važna i sa strategijskog aspekta u smislu prostora za manevrisanje, baze, zone naselja-
vanja i dr. Ovde se dodaje i stanovništvo da bi se povećali moć i slava.
89
Srđan Slović
Što se političkih sistema tiče, Aron je poseban značaj dao imperijalizmu. On se ne

može objasniti samo ekonomskim pokazateljima. U vezi sa tim ističe sledeće: “U meri
u kojoj je bio ekonomskog porekla i značaja, imperijalizam s kraja 19. veka nije bio za-
dnji stadijum kapitalizma, već zadnji stadijum merkantilističkog imperijalizma, a on
sâm zadnji stadijum milenijumskog imperijalizma“ (1962: 270). Aron ne negira po-
stojanje ekonomskih veza u izvesnim ispoljavanjima imperijalizma u apsolutnom smi-
slu, ali veoma ispravno primećuje duboki pritisak koji je vršen nad ljudima i državama
radi dominacije. Ovde se radi o prevazi politike nad ekonomijom (Francuska nije in-
tervenisala u Tunisu da bi očuvala interese drugorazrednih kompanija, već se pozvala
na intervenciju da bi se sprečio italijanski uticaj, garantovala bezbednost alžirskih kon-
flikata i pružio dokaz o francuskom oporavku).
Slava je takođe jedan od elemenata moći koji je više odraz utiska, nego realnosti,
mada status koji jedna država ima može biti sredstvo vršenja uticaja na druge (Fran-
cuska je posle 1918. počela intenzivno da jača svoj politički i kulturni uticaj u smislu
prestiža). Klemanso je težio bezbednosti, Napoleon moći, a Luj XIV slavi, ali su, pre-
ma Aronu, sva trojica želeli moć Francuske. Ako ovo uporedimo sa dihotomijom iz-
među ofanzivne i defanzivne moći, stiče se utisak da je Napoleon bio ofanzivniji, Kle-
manso defanzivniji, a Luj težio da pomiri ove dve krajnosti. Bezbednost je zajednički
cilj svih država. Svaka država ne teži svojoj bezbednost radi bezbednosti, nego iz že-
lje da nastavi da bude država (Austro-Ugarska je 1914. napala Srbiju da bi nastavila da
postoji kao Austro-Ugarska).
Na pitanje da li možemo govoriti o jednoj opštoj teoriji međunarodnih odnosa?
Aron odgovara negativno i u vezi sa tim ističe: “ako diplomatsko vođenje nije nikada
određivano samo odnosom snaga, ako moć nije jedini ulog diplomatije, kao što je to
korist kod ekonomije, onda izvodimo legitiman zaključak da nema opšte teorije me-
đunarodnih odnosa koja je uporediva sa opštom teorijom ekonomije. Teorija koju mi
skiciramo teži da analizira smisao diplomatsko-strategijskog vođenja, izdvoji pojmo-
ve, precizira varijable koje treba proći da bi se razumela sama konstelacija tih odno-
sa“ (1962: 102).
Praviti klasifikaciju nacionalnih interesa znači imati u vidu ciljeve koje političke je-
dinice sebi postavljaju. Projekcija nacionalnih interesa konkretne države zavisi od niza
okolnosti. Ukoliko je konkretna država zadovoljna svojim granicama, relativno zado-
voljna nivoom ekonomskog razvoja ili status-om quo, ona će obrazovati i svoj nacio-
nalni interes u kontekstu tog status-a quo, ekonomskog razvoja i dr. Nezadovoljstvo se
dovodi u vezu sa dinamičnom politikom gde veliku ulogu igraju nerazvijene zemlje
koje su potencijalni rušioci sistema, jer ih sam sistem održava u stanju nezadovoljstva.
Ove ciljeve možemo dalje raščlanjivati na ciljeve posedovanja, koji se odnose na stica-
nje izvan granica, i ciljeve sredine, koji se sastoje u poboljšanju postojećih uslova un-
utar granica zemlje. Zatim, postoje direktni nacionalni ciljevi, koji interesuju naciju u
90
celini (bezbednost, nezavisnost) i indirektni – koji daju prednost izvesnim grupama

(carinske tarife). To je, u stvari, razlika koju je postavio i Arnold Volfers (Arnold Wolf-
ers) između nacionalnog i specijalnog interesa (Wolfers, 1962: 67).
Analizirajući ciljeve kojima države teže u međunarodnim odnosima Aron izlaže
kritici monizam Morgentaua. Međutim, kada određuje sredstva pogodna za ostvariva-
nje tih ciljeva, on odbacuje pravo i moral i smatra da bi bilo utopistički i idealistički ne
videti da su sila i moć činioci od prvorazrednog značaja u međunarodnim odnosima.
Ovakva situacija je produkt anarhičnosti međunarodnog sistema i nedostatka vrhov-
nog arbitra koji bi prinudio države da poštuju pomenuta pravila igre. Sama diplomat-
ska akcija mora biti zasnovana na sili (koerzivna diplomatija), kako bi bila uspešna.
Prema Aronovom mišljenju, sila nije sama sebi cilj, kao što je to slučaj sa monistički
orijentisanim misliocima, već je samo sredstvo za postizanje pomenutih ciljeva spoljne
politike država. Ovde se jasno vidi razlika između Arona i monistički orijentisanih te-
oretičara, ali se javlja i mogućnost njegovog približavanja njima. Polazeći od ponašanja
država u međunarodnim odnosima i smatrajući da ne postoji vrhovni arbitar za krše-
nje pravila toga ponašanja, Aron zastupa stav da su države prepuštene same sebi kako
bi pribavile pravdu. Ovo Aronovo približavanje monističkim misliocima nam samo
govori o teškoćama u pogledu definisanja, utvrđivanja osnovnih elemenata i merenja
moći u međunarodnim odnosima.
Ovako analizirana apstraktna teorija nam omogućava da vršimo ispitivanje deter-
minanti. Teorija ih je otkrila, a sociologija ima za cilj da vrši njihovu analizu i njima
manipuliše. Zadatak sociologa je da se postavi između teoretičara i istoričara. Zadatak
istoričara je da interpretira jednu zasebnu celinu, a sociologa da traži predloge „izvesne
opštosti“. Moguće determinante se dele na fizičke ili materijalne – prostor, stanovniš-
tvo, izvori, a druge se dele na društvene – nacija i njeni režimi, civilizacija i čovečanstvo.
Čovečanstvo se dovodi u vezu sa regularnostima koje su povezane sa suštinom
ljudske prirode. U vezi sa ovom poslednjom determinantom postavlja se i jedno su-
štinsko pitanje: Da li je čovek prirodno ratoboran i da li postoji biološka agresivnost?
Da li je, rat, možda proizvod društvenog stanja? Prema Aronu, postoje dva uzroka
agresivnog ponašanja država (ili, kako ih i sâm naziva, korenima ratnih instituta) koji
su biološke i sociološke prirode. Da bi došlo do rata potrebno je da postoji napetost iz-
među i/ili unutar država. Ove napetosti se po sebi razlikuju, a u cilju njihovog objaš-
njenja Aron pravi analogiju sa napetošću i agresivnošću kod pojedinaca. Psihoanali-
tičari napetosti između pojedinaca objašnjavaju napetostima unutar njih. Agresivnost
se javlja iz frustracije. Ukoliko psihološki normalan pojedinac ne suzbije frustraciju,
on oseća neprijateljstvo prema sebi sličnima, jer ne odobrava njihovo ponašanje ili se
sa njima nalazi u sukobu zbog nekog dobra ili ostvarenja nekih vrednosti. Čini se da je
glavna suština stanja napetosti u razlici borbe između normalnih pojedinaca od borbe
između agresivnih, usled dejstva frustracije. Veza između frustracije i agresije nije ap-
91
Srđan Slović
solutna, već zavisi od ponašanja pojedinaca koji su ih izazvali. Ovim se Aron razlikuje
od bihejviorista kod kojih je veza između frustracije i agresije apsolutna: uzrok agre-
sivnog ponašanja leži u određenoj frustraciji, i obrnuto, svaka frustracija nužno vodi
određenom vidu agresivnosti. Svaka prepreka ka ostvarenju cilja može dovesti do mo-
bilisanja određene količine energije, a ako to stanje duže potraje dolazi do izlivanja te
energije i destruktivnog ponašanja (više o ovome u Aćimović, 1987: 183-232).
Prostor, stanovništvo, izvori i politički režimi oduvek su bili činioci od uticaja na
ponašanje država u međunarodnim odnosima. To su, u isto vreme, i elementi sile i
moći u međunarodnim odnosima. Možemo ih nazvati i činiocima koje državnici mo-
raju uzimati u obzir prilikom vođenja spoljne politike. Bez obzira da li se radi o primi-
tivnim društvima ili onim organizovanim u okviru države, ni u kom slučaju ne treba
da zanemari uticaj geografskih činilaca. Klima vrši uticaj ne samo na zdravlje nego i
na načine života i temperament čoveka. Reljef je takođe imao uticaj na društveni i po-
litički život države u pogledu gustine naseljenosti, mešanja stanovništva i obeležavanja
granica. U početku su planine smatrane tzv. „pribežišnim zonama“, a ogromne ravni-
ce su bile slabije naseljene. Međutim, sa razvojem ljudskog društva dolazi do naselja-
vanja ravnica i traženja lakših uslova života. Time se automatski smanjivala potreba za
„pribežišnim zonama“, jer je razvoj civilizacije utvrdio bezbednost van njih. Reljef je
takođe sputavao ili podsticao međusobno kretanje stanovništva i, samim tim, njegovo
mešanje. U istoriji se vrlo često dešavalo da planinski masivi omogućuju očuvanje ne-
zavisnosti stanovništva: neutralnost Švajcarske je u velikoj meri bila poštovana za vre-
me velikih ratova u Evropi 19. veka.
Kvaliteti zemljišta su takođe imali i imaju veoma važan uticaj na život ljudi. Sama
priroda zemljišta utvrđuje samodovoljnost jedne zemlje u prehrambenim artiklima,
dok su rudna bogatstva omogućila stvaranje velikih industrijskih regiona. Neosporna
je činjenica da postoje odnosi između geografije i spoljne politike jedne države; me-
đutim, ti odnosi su nestabilni i podložni nijansiranju. Zapravo, politička vrednost po-
ložaja zavisi od susedstva. Istorija jedne države, prema Raselu (Ratzel), je uvek u isto
vreme „deo istorije susednih država“. Svaka država je potencijalno u borbi sa spoljnim
svetom radi odbrane prostora koji poseduje i teži da ga poveća jer on pruža najrazliči-
tije izvore i, u isto vreme, omogućuje joj veću bezbednost. Veličina teritorije je suštin-
ski element opstanka svake države: ovakva „savest prostora“ je centralni element rase-
lijanske teze (Renouvin et Duroselle, 1964: 22).
Prilikom interpretacije ove raselijanske teze treba biti veoma obazriv, jer njena
doslovna interpretacija može dovesti do jednostranog tumačenja uloge prostora i skre-
tanja u geografski determinizam. Nepobitni izraz postojanja determinizma Renuven
(Renouvin) nalazi kod Viktora Kuzena (Victor Cousin) koji ističe sledeće: “Dajte mi
kartu jedne zemlje, njenu konfiguraciju, klimu, njene prirodne proizvode, floru, fau-
nu i dr., i ja ću vam a priori reći kakvi su ljudi te zemlje i kakvu ulogu ta zemlja igra u
92
istoriji. To neće biti nikakva provizorna konstatacija, već opšta slika ne samo u toj epo-
hi nego u celini...“ (Renouvin et Duroselle, 1964: 24).
Aron se odlučno suprotstavlja geografskom determinizmu, tj. postavkama o nepro-
menljivoj vezi između činilaca sredine (bilo fizičke bilo istorijske) kao uzroka i njiho-
vih manifestacija kao posledica. On je smatrao da se radi o uzajamnom uticaju sredine
i ljudskog društva. Sredina se javlja kao potencijalna mogućnost, dok glavna aktivnost
leži kod čoveka. Položaj jedne zemlje na fizičkoj karti je stalan, ali upravo on poziva
na akcije i utvrđuje promenljivi okvir u zavisnosti od uspona ili padova država. Pro-
stor može biti veoma važan činilac odbrane – posebno kod zemalja koje imaju mali
broj stanovnika i oskudne izvore. „U svakoj epohi sredina učestvuje i utiče na sudbinu
zajednice, ona je podsticaj i granica, naklonjena ili ne prema naporima društva, milo-
srdna ili nemilosrdna prema celokupnim njegovim stremljenjima“ (Aron, 1962: 193).
Demografski faktori su takođe, kako smatra Aron, u velikoj meri oblikovali moć
država kako u ekonomskom tako i u političkom domenu. Sve to je, sa svoje strane, uti-
calo na međusobne sukobe među državama. Broj stanovnika je potencijalno bio su-
štinski element vojne moći, a naročito u periodima kada je efikasnost jedne armije
bila povezana sa brojem boraca. Ova tvrdnja je svoj puni zamah počela da uzima po-
sle 1871. godine, kada je regrutacija armija počela da prerasta u obaveznu vojnu služ-
bu. Da bi jedna armija uspešno izvodila operacije, pored odgovarajućeg broja vojnika,
neophodno je ispuniti i druge preduslove: finansijske, ekonomske i političke. Dakle,
demografski činioci moraju biti kombinovani sa ostalim navedenim da bi se uspeš-
no izvelo naoružanje i obezbedila sredstva. Povećanje broja stanovnika može poslužiti
kao stimulans razvoju industrije, jer utiče na povećanje radne snage kao preduslova in-
dustrijskog razvoja. Slično je i sa sektorom poljoprivrede gde je demografska ekspan-
zija uticala na povećanje nacionalnog proizvoda, prinosa i stavljanje u pogon već na-
puštene zemlje.
Povećanje broja stanovnika može dovesti i do druge krajnosti – prenaseljenosti, što
može imati i druge posledice. Broj stanovnika, ili bolje rečeno, optimalan broj zavisi od
izvora, tehničkih mogućnosti i raspoloživosti kapitala koji omogućuju primenu ovih
mogućnosti, interne organizacije ekonomije i spoljne razmene. O prenaseljenosti mo-
žemo govoriti onda kada se stanovništvo veoma brzo povećava u odnosu na raspolo-
živa prehrambena sredstva, a ta zemlja nije u stanju da premosti taj deficit. Prvi efekat
toga je nezaposlenost.
Brz demografski razvoj može za sobom povući i manjak prostora i želju za prostor-
nom ekspanzijom. Japan je u periodu između 1919. i 1939. godine bio tipičan primer
agresivne sile koja je težila prostornoj ekspanziji i zbog toga u je više navrata izvršio
agresiju na Kinu. Jednostavno, nagli porast stanovništva uticao je na nezaposlenost i
agresivne tendencije prema susedima. Ovaj činilac Aron tumači više instrumentalno
i u kontekstu mogućeg oružanog sukoba. Sa brojem stanovnika se vrlo često spekuli-
93
Srđan Slović
salo. Broj učesnika određenog događaja je utvrđivan u zavisnosti od političkih želja,

a naročito je bio značajan za vreme trajanja bitaka. Imajući u vidu činjenicu da je broj
vojnika jedan od glavnih uzroka pobede, često preterivanje u pogledu broja vojnika
imalo je i psihološki efekat.
Od političkih režima, Aron poseban značaj pridaje imperijalizmu kao poslednjem
stadijumu kapitalizma, s tim što je kod Arona, za razliku od ostalih predstavnika fran-
cuske teorije međunarodnih odnosa i pomenute monistički orijentisane škole, više pri-
sutan ideološki stav u pogledu imperijalne ekspanzije prema nerazvijenim zemljama.
U toku 19. veka sve evropske sile su praktikovale režim „kolonijalnog pakta“, koji je
kolonijama zabranjivao da stvaraju tzv. „transformacione industrije“, a metropolama
ostavljao pravo i monopol komercijalnih odnosa. Kolonijalne sile su se, takođe, kori-
stile i protekcionističkom politikom koja im je omogućavala smanjenje nestabilnosti
domaće ekonomije i moguće socijalne nemire, a na međunarodnom planu dovodila
do ekonomske konkurencije. S druge strane, i autarhična politika može dovesti do im-
perijalističke ekspanzije, jer država koja je praktikuje sebe dovodi u situaciju da pove-
ća svoj „vitalni prostor“.
Realistička politika se, prema Aronu, „trudi da smanji sredstva svog neprijatelja
bilo da je reč o sadašnjim ili potencijalnim, a da, nasuprot tome, poveća sredstva save-
znika i pridobije nesvrstane i neutralne“ (Aron, 1962: 286).
Aron kritikuje tehnička objašnjenja imperijalizma, a posebno Lenjina. To je kritika,
kako i sam Aron ističe, dogmatskog shvatanja. To je zato jer Lenjinova teorija polazi a
priori od postavke da određene činjenice, po pravilu, uzrokuju određeno ponašanje.
Aron smatra da takve činjenice ne postoje u datom trenutku, tj. krajem 19. i početkom
20. veka. Potreba za izvozom kapitala, osvajanje Afrike i Prvi svetski rat nemaju, kako
on kaže, nikakve zajedničke veze (Stojanović, 1966). Engleska i Francuska su izvršile
velika osvajanja u tom periodu, a da nisu imale ozbiljnijih razloga za to – misli se na
razloge prevashodno ekonomske prirode. Njegova kritika ukazuje na to da nije posto-
jala neophodnost kolonizacije u ekonomskom smislu, već je svet kolonizovan zbog te-
žnji država za moći, slavom i veličinom. Međutim, iz navedenog se može postaviti pi-
tanje zašto evropske države nisu ranije osećale ovu potrebu? Sâm Aron ističe da je na
ovo pitanje teško odgovoriti i da je potrebno istraživati mišljenja državnika iz tog peri-
oda, pa navodi shvatanja tadašnjih državnika da je Alžir osvajan iz razloga iskorenjiva-
nja gusarstva ili zbog stvaranja Francuske koja će imati sto miliona stanovnika, a tek na
kraju su isticane ekonomske prednosti tog posedovanja. Ovde se Aron pomalo zapli-
će u protivrečnost zbog toga što ekonomski činilac smatra veoma važnim elementom
koji menja tehniku rata, odnose snaga i diplomatsko polje, dok mu u pogledu odnosa
između razvijenih i nerazvijenih zemalja ne pridaje odlučujući značaj.
Da bi se došlo do odgovora na ovo pitanje neophodno je izvršiti istorijska poređe-
nja, koja se na teorijiskom nivou mogu relativno lako izvršiti. Aron je svestan ekonom-
94
skog značaja posedovanja kolonija, ali su njegove ideje ideoligizirane zbog čeka nije
bio u stanju da izvrši objektivnu analizu imperijalizma.
Lenjin je ukazao na duboku ekonomsku osnovu imperijalizma. Njegova suština
je prelaz iz slobodne konkurencije ka visoko centralizovanoj proizvodnji i stvaranje
džinovskih kartela, trustova i monopola. Dolazi do sprege bankovnog i industrijskog
kapitala u finansijski, odnosno, do pojave finansijske oligarhije. Kao posledica toga
dolazi do borbe za sfere uticaja, za kolonije i ponovnu preraspodelu sveta. Za mono-
polistički kapitalizam je karakterističan izvoz robe, a za imperijalizam izvoz kapitala.
Na primeru Francuske i Velike Britanije, Lenjin je razvio teoriju o zemljama rentijeri-
ma, koje žive od izvoza kapitala i od „rezanja kupona“. U prilog tome ide i činjenica da
je nacionalni dohodak Engleske od 1865. do 1898. godine gotovo udvostručen, a do-
hodak iz inostranstva je porastao čak devet puta.
U neposrednoj vezi sa monopolima bila je i izgradnja železnica kao načina komuni-
kacije privredno-vojnog karaktera, izvoza robe, prevoza sirovina, ali i transporta vojnih
trupa tj. mogućnosti njihovog brzog prebacivanja do određene interesne sfere. Tipičan
primer je izgradnja železničke pruge Berlin-Bagdad kao jednog od instrumenata nemač-
ke politike Drang nach Osten. Međutim, ono što su Nemci ubrzo shvatili je to da tako
značajna komunikacija kao instrument nemačke istočne politike malo vredi ukoliko na
krajnjoj tački pruge ne poseduju moćnu trgovačko-ratnu flotu, koja bi po snazi dostigla
ili premašila najjaču pomorsku silu toga vremena Veliku Britaniju. Izgradnja nemačke
ratne flote je, sa druge strane, za Britaniju bila gotovo kao i objava rata.
Uoči Prvog svetskog rata, strane investicije u vanevropskim zemljama su drastič-
no porasle (između 125 i 160 milijardi franaka). Posebno su bile povećane investicije
u Latinskoj Americi. Prvi svetski rat donosi jednu suštinsku promenu u međunarod-
nim kretanjima kapitala. Evropske države učesnice rata, čija je industrija velikim de-
lom mobilizovana radi udovoljavanja potrebama armija, više nisu mogle da održavaju
izvoz jer su morale da povećaju uvoz sirovina, prehrambenih artikala i ratnog materi-
jala. Aron je, uvodeći svoju sociološku analizu međunarodnih odnosa, želeo da ukaže
da izmerena moć jedne države saobrazno geografskom položaju, stanovništvu i raspo-
loživim izvorima preko političkih sistema, nalaže donošenje odluke o ratu i miru, sa-
radnji ili sukobima među narodima. Od svih navedenih činilaca, Aron najveći značaj
pridaje političkim režimima, jer navedeni činioci moći malo vrede ukoliko nisu uokvi-
reni u jedan politički sistem koji u sebi sadrži progres.
95
Srđan Slović
ISTORIJSKO-PRAKSEOLOŠKI ASPEKT
ARONOVOG PRISTUPA MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
Kada je istorijski aspekt Aronovog pristupa u pitanju, on je smatrao da studija kon-
cepata i determinanti nije zadovoljavajuća ukoliko se ne primeni na konkretan slučaj.
Aron je konstatovao da je svet ideološki heterogen, pa se na tu strukturu još nadovezu-
je i oružje totalnog odvraćanja. Kako ovo oružje pripada dvema ideološki suprotstav-
ljenim državama dolazi do razvoja strategije odvraćanja (deterrent strategy, stratègie de
dissuasion) na uštrb upotrebe sile, tako da se stvaraju dva bloka oko dva pola, kao i na-
pori oba bloka da apsorbuju države koje su deo „trećeg sveta“.
Analizirajući odnos između strategije i politike Aron polazi od analize tzv. diplo-
matskih situacija. Njena svrha je da se putem poređenja rezultata analize raznih situa-
cija u pojedinim vremenskim periodima razluče i opišu istorijski sistemi međunarod-
nih odnosa, utvrde glavne promenljive tih sistema i ustanovi intenzitet tih promena tj.
prelaza iz jednog sistema u drugi.
Analiza diplomatskih situacija se sastoji u sledećem:
1. Utvrđivanju diplomatskih aktivnosti ili granica diplomatskih sistema;
2. Utvrđivanju odnosa moći ili šema ravnoteže;
3. Utvrđivanju tehnike odnosa među državama (mirnih ili ratnih), ili tehnike di-
plomatije ili rata;
4. Utvrđivanju uzajamnog priznanja ili nepriznanja među državama;
5. Utvrđivanju odnosa između unutrašnje i spoljne politike (Aron, 1972: 411).
Povezanost strategije i politike je očigledna i ona igra sve veću ulogu u međunarod-
nim odnosima. Strategija i diplomatija su podređene politici. U mirnim vremenima se
politika služi diplomatskim sredstvima ne isključujući primenu sile i obrnuto, u rat-
nim vremenima politika ne isključuje diplomatske aktivnosti. Diplomatija je bez upo-
trebe sile čisto ubeđivanje; ali, od obima raspoložive moći (naročito u pogledu nad-
moćnosti naoružanja), zavisi i ponašanje jedne države u toku pregovora. Pored ovoga,
veoma je bitna i sama volja za pobedom, tj. psihičko osećanje neugroženosti, bez ob-
zira na početni odnos snaga.
Pojava nuklearnog oružja polako ukida ograničenja koja strategija postavlja politi-
ci – za svaki politički cilj se može naći i odgovarajuća strategija te se „odnos strategi-
je i politike još više usložnjava time što klasično političko zastrašivanje podiže na nivo
najznačajnije nuklearne strategije – strategiju odvraćanja“ (Dimitrijević i Stojanović,
1979: 198). Tako pripremljena strategija predstavlja upozorenje neprijatelju „da počne
sa istraživanjem razumnih rešenja, jer bi eventualni rat imao katastrofalne posledice
po čovečanstvo“ (Aron, 1963: 121). Sama pojava nuklearnog oružja je uticala na odnos
snaga i uslovila nastanak bipolarizma u međunarodnim odnosima i ravnotežu snaga,
a s druge strane, uticala je na opadanje značaja političkih saveza u politici država koje
teže očuvanju svoje bezbednosti.
96
Odvraćanje ima psihološki i materijalno-tehnički karakter. Psihološki karakter od-

vraćanja se ogleda u tome što države koje poseduju ovu moć (zajedno sa nuklearnim
oružjem) nisu u stanju da je upotrebe. Funkcija ovog oružja je pre u odvraćanju velikih
sila od kompletnog rata, nego u težnji da se pobedi po svaku cenu. Posledice mogućeg
izvršenja pretnje bi bile drastične po celokupno čovečanstvo. Materijalno-tehnički ka-
rakter odvraćanja se, sa druge strane, ogleda u materijalnim sredstvima kojima jedna
država raspolaže. Aron poseban značaj pridaje vozilima nosačima (porteur) i balistič-
kim projektilima. Vreme prelaska od jednog do drugog kontinenta se ne meri u časo-
vima, već u minutima.
Iz napred navedenog se jasno vidi da je u pitanju uspostavljanje bipolarizma kao
posebnog oblika ravnoteže snaga tokom 50-ih i 60-ih godina 20. veka. U prvoj polo-
vini su SAD držale monopol u nuklearnom naoružanju, da bi ih SSSR stigao do 1955.
godine. Ukoliko ovome dodamo i političku konstelaciju odnosa u tom periodu, onda
sa sigurnošću možemo reći da sposobnost odvraćanja zavisi od sledećih činilaca:
1. Psiholoških - koji zavise od moći ubeđivanja i sposobnosti podnošenja posledi-
ca „prvog udara“, u slučaju da je neprijatelj u početku uspešniji;
2. Tehničkih - koji su posledica izvršenja pretnje i koji ukazuju u kojoj meri kva-
litet naoružanja utiče na uspeh napada;
3. Političkih - koji zavise od spleta diplomatskih okolnosti.
Trenutne posledice izvršenja pretnje bi se sastojale u visokoj stopi smrtnosti, a ona
bi zavisila od tipa bombe, visine na kojoj se desila eksplozija, stanja pasivne odbrane,
prirode skloništa i dr. Ovakve posledice se ne bi mogle meriti ni sa jednim od dotadaš-
njih ratova. Posledice bi se osećale i na posleratni svet, ali rat ovakve vrste ne bi zna-
čio i kraj sveta. Snaga odvraćanja ne postoji ukoliko jedna strana nema sposobnosti da
zada udarac putem odmazde. Kada bi postojala još neka sila koja poseduje ovo oružje
ravnoteža bi bila neizbežno različita i sredstva odmazde bi bila ranjivija usled manjka
prostora. Ukoliko jedna država zada prvi udarac ni u kom slučaju ne može izbeći ka-
znu, ili ne može da se osveti, a da ne izbegne prvi udarac. Prvi udarac se označava kao
zločin, a odgovor kao kazna.
Zbog apsurdnosti upotrebe ovog oružja strategija odvraćanja ima tipično odbram-
beni karakter. Niko ne sme da napadne prvi, jer ne zna kakav je nuklearni kapacitet
protivnika. Da bi snaga odmazde bila uspešna neophodno je ispuniti sledeće uslove:
1. Sistem mora biti stabilan i da u normalnim mirnim vremenima uključuje nor-
malno upravljanje;
2. Sistem mora biti sposoban da preživi neprijateljski napad;
3. Civilne vođe i vojni komandanti moraju biti sposobni da donose odluke za ak-
ciju i saopštavaju posledice mogućeg neprijateljskog napada;
4. Vozila nosači (porteur) moraju biti sposobna da napadnu neprijateljsku aktiv-
nu odbranu u momentu kada ona najavljuje uzbunu protiv napada;
97
Srđan Slović
5. Odmazde moraju uzrokovati žestoka uništenja da bi odvratile neprijatelja, bez

obzira na civilnu odbranu i mere koje treba preduzeti (Aron, 1963: 35).
U pogledu odnosa prema ostatku sveta, Aron ističe značaj odnosa sa neutralnim
i nesvrstanim zemljama. Aron uopšte ne upotrebljava termin nesvrstanost, već ume-
sto njega koristi sledeće termine: „neangažovanost“, „neutralnost“ i „neutralizam“ ne
ukazujući na razlike između njih. Umesto toga, ukazuje na postojanje različitih oblika
neutralnosti. Na prvom mestu, to je neutralnost klasičnog tipa kome pripadaju Švaj-
carska i Švedska, a one se razlikuju od Norveške i Belgije, jer ne pripadaju Atlantskom
paktu. Austrijska neutralnost je za cilj imala da održi poredak i suprotstavi se agresi-
ji, ali je prema svojim institucijama bliska Zapadu. Ovde treba posebno izdvojiti Jugo-
slaviju, koja je, za Arona, odmetnik iz Varšavskog bloka, ali se istovremeno izjašnjava
za marksizam i lenjinizam. Još jedan od karakterističnih slučajeva je Egipat gde su ko-
munisti izloženi progonima, ali je u spoljnoj politici egipatska vlada povezana sa SSSR.
Stepen razvijenosti nije uticao na izbor za određenu politiku neutralnosti ili za-
visnosti, već „političke okolnosti i psihologija elita i naroda koji određuju načine an-
gažovanja u prilog jednog ili drugog bloka“ (Aron, 1962: 503).
Aron daje veći značaj političkim od ekonomskih uzroka, a blokovi i neutralne ze-
mlje se karakterišu nejedinstvenošću. Politiku i pokret nesvrstanosti Aron svodi na
nivo klasične neutralnosti. Aron je pod velikim uticajem ideologije. Ideološki stav mu
vrlo često ne dozvoljava da zapazi promene koje deluju unutar sistema i u međunarod-
nim odnosima. Ove promene se naročito odnose na novooslobođene narode, jer su
oni samom svojom pojavom i promenjenom unutrašnjom strukturom, uticali na da-
lji tok međunarodnih odnosa – naročito u povećanju broja članica Ujedinjenih nacija
i uticaju na rad Generalne skupštine.
Aron malo pažnje posvećuje odnosu između samih nesvrstanih zemalja. Celoku-
pnu pomoć novooslobođenim zemljama svrstava u već standardne i poznate okvire
finansiranja političkih ciljeva od strane „glavnih subjekata ravnoteže snaga“ (Stoja-
nović, 1966). Možda je pomoć neangažovanim zemljama imala za cilj očuvanje insti-
tucija analognih onim na Zapadu.
Pored strategije odvraćanja ili kako je drukčije nazivaju „strategije masovne od-
mazde“ („stratègie des représailles massives“), postoji i „strategija elastičnog odgovo-
ra“ („stratègie de la réponce graduelle“). Ova strategija podrazumeva postepeno ši-
renje rata uz mogućnost upotrebe klasičnog naoružanja (Dimitrijević i Stojanović,
1979). Aron opominje da bi se ona vrlo lako mogla preobraziti u strategiju masovne
odmazde. Sam rizik uspona zavisi od tri činioca:
1. Odnosa snaga odvraćanja dva bloka;
2. Prirode ograničenih sukoba;
3. Vođenja diplomatsko-strategijskih operacija.
98
Bipolarni sistem sadrži opasnost jednog opšteg rata, zato što bilo koji lokalni su-
kob interesuje celinu sistema. Male države mogu uticati na ravnotežu snaga, a prelaz u
drugi tabor je veoma težak zbog „razdvajanja uticajnih zona“. Unutar samih malih dr-
žava vrlo jasno su se obrazovale grupe od kojih su neke više bile za rat, a neke za mir,
te je bilo kolebanja u pogledu pristupa određenom savezu. Vodeće zemlje saveza su u
velikoj meri koristile ove svađe i želele da pridobijanjem manjih zemalja steknu nad-
moćniji položaj i oslabe neprijatelja. Najverovatniji razvoj sistema ravnoteže snaga bi
bio tzv. „labavi bipolarni sistem“, koji bi mogao da se pretvori u kruti bipolarni gde bi,
verovatno, vanblokovski subjekti postepeno iščezavali (Aron, 1962).
Bipolarizam u međunarodnim odnosima podrazumeva takvu vrstu odnosa koji su
diktirani odnosom snaga i zahtevom za ravnotežom. U tom svetlu posmatrano, ravno-
teža snaga je, čini se, jedini način očuvanja mira jer što je jedna politička jedinica veća,
time se ona oseća sve ugroženijom. U slučaju poraza, ona bi rizikovala da bude kažnje-
na srazmerno žrtvama koje bi neprijatelj pretrpeo u slučaju pobede. S druge strane,
mir ostvaren putem ravnoteže bio bi nestabilan, pun strepnje i privremen. Ni strategi-
ja odvraćanja ne pomaže mnogo, jer su snage i jedne i druge sile toliko jake i spremne
da iznenadnim napadom unište bar jedan deo termonuklearnog postrojenja druge. Je-
dino i pravo sredstvo uspostavljanja trajnijeg mira ostaje razoružanje upotpunjeno sa-
radnjom među državama. Blokovi se mogu smatrati najboljim načinom uspostavlja-
nja ravnoteže.1
Što se prakseološkog dela tiče, on je čisto normativan. Pošto se konstatuje složenost
aktuelnog perioda, svaka dilema koja se nameće mora da sadrži dve alternative, a Aron
ovo sledi odbijajući da proklamuje određeni princip, a da istovremeno ne daje jednake
šanse za uspeh suprotnog principa. Aron je, ipak, realista i ističe da se mir može zasni-
vati jedino na realističkim garancijama „u senci termonuklearne apokalipse, kao juče
u senci blindiranih divizija ili prekjuče u senci legija ili vojski; državnici i građani treba
da pokažu mudrost, bez iluzija i želje za apsolutnom bezbednošću“. Aron ovde izraža-
va pesimizam u pogledu uspostavljanja mirnih odnosa među narodima i usavršavanja
samog međunarodnog prava.
Ugaoni kamen temeljac međunarodnog prava je nezavisnost država. Pošto suve-
renost država nije ograničena pravilima međunarodnog običajnog prava ili međuna-
rodnim sporazumima, međunarodno društvo pokušava da se ogradi od mešanja u
unutrašnje stvari drugih. Pitanja kao što su naoružanje, pristup sirovinama i tržišti-
ma, migracije itd. su pitanja o kojima, kada je reč o klasičnom međunarodnom pravu,
države imaju isključivu nadležnost. U praksi modernog razvoja međunarodnog prava
ovo nije slučaj, već se pravi razlika između prava „malih“ i „velikih“ država. Promena
teritorijalnog status-quo-a bi se takođe mogla smatrati narušavanjem principa suve-
1 Pored stvaranja blokova, u načine uspostavljanja ravnoteže spadaju i kompenzacija, tampon zone i balansiranje.
99
Srđan Slović
renosti i nezavisnosti. Odluke države zavise od njenog pristanka na određenu prome-

nu stanja i obrnuto. Onda se opet vraćamo na početak analize, koji se sastoji u tome
da nema vrhovnog arbitra koji bi države prinudio na adekvatno ponašanje (pravnim
sredstvima). Kao posledica toga se javljaju različiti pritisci uključujući i rat kao krajnje
pribežište (ultima ratio).
Što se tiče primenjenih sistema kolektivne bezbednosti (Društvo naroda i Ujedi-
njene nacije), rezultati takođe nisu zadovoljavajući. Društvo naroda je za osnovni cilj
imalo da uspostavi mirne odnose među narodima, ali u toj nameri nije uspelo. Stvori-
li su ga pobednici i samim tim prihvatili obaveze koje su se sastojale u nepribegavanju
ratu i „uspostavljanju odnosa zasnovanih na pravdi i časti koji se tiču poštovanja oba-
veza proisteklih iz ugovora“ (Aron, 1962: 697).
Član 10. Pakta obavezivao je članice Društva da poštuju i održe protiv svakog spolj-
njeg napada teritorijalnu celovitost i postojeću političku nezavisnost svih članica. Svaki
rat ili pretnja ratom, bez obzira da li pogađa neku od članica, interesuje celo Društvo koje
je bilo dužno da preduzme odgovarajuće mere za zaštitu mira (član 11.). Ako članica pri-
begne ratu, smatraće se da je napala sve ostale članice. U tom slučaju, sve one bi ipso fa-
cto preduzele protiv napadača mere diplomatsko-ekonomske prirode. Savet Društva je
bio dužan da članicama preporuči obim i vrstu vojnih akcija u cilju sprovođenja sankcija.
Štaviše, odgovarajuća država je mogla biti i isključena iz Društva (član 15.).
Da bi imale pravnu snagu, odluke Saveta su morale biti donošene jednoglasno. Ako
nema jednoglasnosti, članice Društva obezbeđuju pravo da postupaju onako kako one
sude da bi održale pravo na pravdu (član 15.). Rat je bio samo krajnje sredstvo za re-
šavanje sporova, ukoliko mirni načini ne uspeju tri meseca nakon arbitražne procedu-
re i presude pre izveštaja Saveta. Pravo na rat nije bilo ukinuto – ono je ostalo vrhov-
no sredstvo za ostvarivanje pravde. Samo izbijanje rata je bilo otežano zahtevom da se
prethodno iskoriste mogućnosti za mirno rešavanje sporova. S druge strane, agresija
nije bila definisana, što je bio jedan od uslova uspostavljanja kolektivne bezbednosti.
Ni kasniji ugovori nisu mogli da spreče rat. Generalni akt o mirnom rešavanju spo-
rova i Brajan-Kelogov pakt (Briand-Kellog), koji obavezuju države da isključe rat kao
sredstvo rešavanja sporova, na polju spoljne politike i praktičnom planu, nisu uspeli.
Štaviše, prema odredbama Brajan-Kelogovog pakta, nisu svi ratovi smatrani nelegal-
nim. Rat je ostao legalan ako je bio vođen protiv države nepotpisnice Pakta ili protiv
one države potpisnice koja ga je kršila. Ostalo je pravo legitimne odbrane i mogućnost
upotrebe sile bez objave rata. Svaka država je zadržala to pravo. Ovome treba dodati i
činjenicu da ni okolnosti nisu išle na ruku ovom prvom primenjenom sistemu kolek-
tivne bezbednosti. Najveća slabost Društva je bila ta što nije bilo univerzalno. Osno-
vano od strane pobednika u Prvom svetskom ratu, ono je u početku odbijalo da pri-
mi pobeđene države i za njih je ostalo organizacija koja teži da zadrži postojeće stanje,
stanje pogodno za one čiji su dobici u ratu bili najveći.
100
Nedostaci Pakta su se, prema Aronu, mogli otkloniti na tri načina:

1. Da se pravno i politički odluke arbitraže učine obaveznim za stranke;
2. Da se pravilo o jednoglasnosti napusti da bi Savet i Skupština bili u mogućno-
sti da reše sukobe;
3. Da se državama dâ pravo da slobodno utvrđuju kada je došlo do kršenja odred-
bi Pakta (Aron, 1962: 699).
Povelja UN, isto kao i Društvo naroda, nadahnjuje se legalističkom i pacifističkom
retorikom. Glave VI i VII Povelje UN odgovaraju članovima 10. i 16. Pakta DN. Među-
tim, odredbe Povelje su ambicioznije, jer daju Savetu bezbednosti ovlašćenja da može
da donosi kolektivne odluke, pa čak i da nametne njihovo izvršenje i poštovanje svim
sredstvima.
Glava VII je veoma značajna, jer ovlašćuje Savet bezbednosti da raspolaže oruža-
nim snagama koje mu članice stave na raspolaganje, ali je za to potrebno potvrdno gla-
sanje svih pet stalnih članica Saveta. Pravo veta predstavlja jedan frustrirajući element
rada UN, jer sprečava da se velike sile podvrgnu mehanizmu toga delovanja. Tvor-
ci Povelje su bili neprijateljski raspoloženi prema uticajnim zonama, ravnoteži snaga,
politici moći, upotrebi sile od države ili grupe država u sopstvenom interesu (Aćimo-
vić, 1987).
Države su računale na Savet bezbednosti u pogledu očuvanja mira, kao i sami tvor-
ci Povelje zato što su verovali u sporazume pet stalnih članica Saveta. Povelja je, ipak,
ostavila mogućom klasičnu igru moći, jer bi mogući sukob velikih sila paralizovao rad
Saveta bezbednosti. Ideja kolektivne bezbednosti nije nikada prešla u zakonske oba-
veze. Govoreći o „suštinskoj nesavršenosti“ međunarodnog prava, Aron i ostali pred-
stavnici istorijsko-sociološke orijentacije u politikologiji i teoriji međunarodnih od-
nosa sumnjaju u mogućnost stvaranja sistema međunarodnih normi uporedivih sa
unutrašnjim. Nijedna od osnovnih normi kojoj se vraćamo ne zadovoljava. Prema
Aronu, pravilo pacta sunt servanda je „neophodno, ali bi teško moglo biti logično“
(Aron, 1962: 705). Ako poštovanje ugovora ima ograničen smisao, onda će i poštova-
nje običaja imati prazan smisao. Pored ovoga, međunarodno pravo ne sadrži nijednu
vrhovnu instancu za kvalifikaciju činjenica i interpretaciju normi. U sistemu gde po-
stoji množina suverenih volja jednoglasnost je teško postići. Države ne žele da potčine
jednom arbitru pitanja koja smatraju vitalnim interesima. Sporovi koji uzrokuju rat su
politički i ne mogu biti rešavani legalnim procedurama. Da li će se izbeći određena vr-
sta spora zavisi od karaktera sistema i sposobnosti samoregulisanja.
Aron smatra da homogeni multipolarni sistemi poseduju izvesnu sposobnost sa-
moregulisanja, dok heterogeni bipolarni sistemi, u kojima su zastupljene mnoge ne-
stabilne države, nemaju nikakvu sposobnost samoregulisanja. Cilj moćnih država nije
ravnoteža, već sprečavanje protivnika da stekne nadmoć. Agresiju je teško definisati u
pogledu homogenih i heterogenih sistema. U homogenim sistemima je agresiju teško
101
Srđan Slović
definisati, zato što je primena sile ili pribegavanje njoj povezano sa odnosima između
država koje se žele priznati. U heterogenim sistemima je agresiju teško definisati, jer
režimi stalno jedni druge napadaju. Iz ovoga se izvlači zaključak da mir u velikoj meri
zavisi od razvoja međunarodnog prava.
U praksi je situacija drukčija – nijedan pravni sistem nije, čak ni u teoriji, dao od-
govor na dva osnovna pitanja:
1. Kako izbeći činjenicu da sve promene status quo-a ne izazovu kršenje prava?
2. U ime kojih kriterijuma bi jedan tribunal ili arbitar mogao narediti uspostav-
ljanje mirnih promena koje međunarodno pravo može da očuva?
Budući da su prava i obaveze država tačno definisani, postavlja se pitanje kako de-
finisati načine rada koji državama stoje na raspolaganju? Društvo naroda nije dalo od-
govor na prvo pitanje, a odgovor na drugo pitanje traže Ujedinjene nacije, ali im prav-
na i istorijska heterogenost političkih sistema onemogućavaju da ga nađu. Za razliku
od unutrašnjih sistema, u međunarodnim odnosima Aron ostavlja prostor za optimi-
zam i pesimizam. U unutrašnjem sistemu je lakše osigurati mirne odnose zbog efika-
snijeg delovanja sistema sankcija, a u međunarodnim odnosima je prisutan veći stepen
anarhije. Ovakvo shvatanje o anarhičnosti međunarodnog sistema će uticati i na neo-
realističke tendencije u međunarodnim odnosima i politikologiji uopšte.
Ovde se krije i najveća slabost Aronove celokupne teorijske analize. Umesto opti-
mizma ili pesimizma, treba više uzeti u obzir objektivni naučni pristup. Sankcije i u
međunarodnim odnosima, ipak, postoje, ali se postavlja samo pitanje njihovog ade-
kvatnog usmeravanja. A ukoliko bi i efikasnije delovale, one ne bi trebalo da budu me-
rilo uspešnog uspostavljanja mirnih odnosa među narodima.
Aron je išao ispred svog vremena i njegove teorijske analize su i danas aktuelne (či-
njenica je da sila i moć i dalje determinišu odnose u društvu i između država), ali je
pomalo marginalizovao delovanje regionalnih organizacija, a posebno onih koje pre-
tenduju da budu svetske. Takođe, po pitanju uspostavljanja mirnih odnosa putem ob-
razovanja svetske federacije (vlade) Aron takođe izražava pesimizam. Glavna prepre-
ka ostvarivanju ovakvog mira je suverenost država. Unutardržavni poredak za sobom
povlači podvrgavanje jedinstvenoj vlasti, dok međunarodni to isključuje.
Spoljna suverenost znači istu stvar kao i nezavisnost, a sama težnja ka suverenite-
tu nalaže isključivu prevagu međunarodnog prava. Međutim, u skladu sa praksom dr-
žava, one same rezervišu obavezu i slobodu da ispunjavaju svoje obaveze i obezbede
sopstvenu odbranu. Većina realista nije bila u stanju da reši ovo pitanje odnosa izme-
đu principa suvereniteta i međunarodnog prava. Aron, Švarcenberger i Kar (Carr) se
razlikuju od čistih realista po tome što su ovom problemu pristupili otvorenije i uka-
zali na njegovo postojanje. Polaganje prava na suverenost bi značilo negaciju međuna-
rodnog prava i njegovo svođenje na međunarodni moral. U sporu u pogledu istočnog
Karelija (1923), Stalni sud međunarodne pravde je istakao da je princip nezavisnosti
102
država fundamentalni princip međunarodnog prava. Suverene države su i bez svog

pristanka subjekti međunarodnog običajnog prava i generalnih principa prava pri-
znatih od civilizovanih nacija (primer ovakvih prava su privilegije i imuniteti diplo-
matskih predstavnika). Pošto su države suverene, one su u očima međunarodnog pra-
va jednake – Par in parem non habet imperium. Ukoliko drukčije nije utvrđeno, svaka
država sudi o svojim postupcima i ne može protiv svoje volje biti predmet nadležnosti
Međunarodnog suda pravde (Schwarzenberger, 1964). Zagovornici ideje suvereniteta
su bile male države u cilju proširenja sfere njihove nadležnosti, ali to proširenje unu-
trašnje nadležnosti nikako ne odriče povlašćenu poziciju koju velike sile nameravaju
da zadrže.
U meri u kojoj nestaju nacionalne države, Aron postavlja pitanje stvaranja jedne
evropske države. U kojoj meri će evropska nacija pokupiti nasleđe francuske, nemač-
ke ili italijanske nacije zavisi od više činilaca. Stoga je davanje jednog kategoričkog od-
govora nemoguće. Taj proces nastanka jedne nove države zavisi od samog shvatanja
suvereniteta i prava. Prema nekim pravnicima, pravo može biti pozitivno i delotvor-
no, a da nije rezultat zajedničkog upravljanja, te je uzaludno insistirati na originalno-
sti evropskih institucija (na čemu oni koji raspolažu mehanizmom sankcija insistira-
ju). Ukoliko i dođe do uspostavljanja zajedničkog tržišta, to bi bilo ravno senzaciji, jer
bi pretpostavilo vladavinu ekonomije nad politikom. Obaranje carinskih granica bi
za sobom povuklo pad političkih i vojnih (granica). Zajedničko tržište, smatra Aron,
neće sprečiti, na primer, Nemačku ili Francusku da imaju suprotstavljene interese na
Dalekom istoku ili Arapskom svetu. S druge strane, u državama Evropske unije nisu
na vlasti iste stranke.
Put svetske federacije bi bio analogan onom putu prava. Odlučujući korak bi bio u
pravcu napuštanja prava i sposobnosti država da same sebi pribave pravdu, što pred-
stavlja suštinu spoljne suverenosti. Pod uslovom da se čak i uspostavi federacija za-
padnoevropskih država, ona ne bi izmenila međunarodni poredak. Jedino bi se pitanje
pribegavanja sili postavilo na viši nivo. Takva država ne bi imala spoljnjeg neprijatelja,
ali bi bila razjedinjena unutrašnjim protivrečnostima. Glavna prepreka stvaranju bilo
regionalne bilo univerzalne vlade bio bi suverenitet država uz uzimanje u obzir hete-
rogenosti političkih sistema. Verovati u uspostavljanje ovakvog mira, znači verovati u
prevagu prava nad politikom – što bi se moglo smatrati suviše idealističkim polazi-
štem. Kao što se iz navedenog vidi, i sa ovog aspekta posmatrano, Aron je pesimista.
Nije bilo dovoljno ukazati na suverenost kao prepreku ostvarivanju mira putem fede-
racije, već je bilo neophodno ukazati gde baš suverenost dolazi u sukob sa međunarod-
nim pravom. Aron daje manje šanse procesima saradnje u međunarodnim odnosima
kao suštinskom elementu tih odnosa. Sankcije nisu, niti bi trebalo da budu regulator
odnosa među državama.
103
Srđan Slović
Švarcenberger pokušava da ovaj problem reši uvođenjem termina međunarodno

društvo umesto termina međunarodna zajednica. Razlike među njima su sledeće: druš-
tvo će postojati sve dok je svet izdeljen na nacionalne države, a zajednica pretpostavlja
prevazilaženje ovakvog stanja i objedinjenost na bazi zajedničkih interesa. Društvo je
sredstvo za postizanje određenog cilja, a zajednica je cilj za sebe. Društvo se zasniva na
interesu, strahu i nepoverenju, a zajednica iziskuje samoodricanje, ljubav i uzajamno
poverenje. „Sve dok se međunarodno društvo ne preobrati u međunarodnu zajednicu,
grupe unutar tog društva nastojaće da čine ono što mogu, a ne ono što treba. To je su-
ština politike moći“ (Schwarzenberger, 1964: 12).
Prilikom izražavanja sumnji u mogućnost uspostavljanja mirnih odnosa među na-
rodima, Aron ostavlja prostor i za optimizam i za pesimizam. Nauka, sa svoje strane,
zahteva objektivni naučni pristup i analizu čiji je cilj da prikaže stvarno stanje i uzroke
koji su doveli do određenog stanja. Nije dovoljno samo ukazivati na nepoštovanje me-
đunarodnog prava i njegovu nesavršenost, već treba ukazati na uzroke koji su doveli
do određene situacije i njihovim uklanjanjem izvršiti njenu izmenu. Na primer: reći da
suverenitet predstavlja glavnu prepreku ostvarljivosti delovanja međunarodnog prava,
samo po sebi nije dovoljno. Neophodno je ući u uzroke i istaći gde to suverenost do-
lazi u suprotnost sa međunarodnim pravom i pod kojim uslovima taj sukob ne bi po-
stojao. Da je uzeo u obzir sve kritike, verovatno bi i sâm Aron došao do zaključka da
međunarodna zajednica ide više ka „socijalizaciji“ odnosa i da sve više gubi isključivo
obeležje diplomatsko-strategijske sprege, a sve više dobija organizovaniji oblik (Stoja-
nović, 1966). Prvi korak ka ovome bi bio jačanje poverenja i kohezionih činioca u od-
nosima između država. Međunarodne odnose ne treba shvatiti u isključivom smislu,
kao odnos sukoba i saradnje. Između njih postoji čitav spektar odnosa koji u određe-
nim okolnostima mogu uticati na uspešno prevazilaženje konfliktno-kriznih situacija
(pregovori, arbitraža, koncilijacija i dr.).
Aronov pristup međunarodnim odnosima, zajedno sa opštom političkom teori-
jom, je utro put jednoj novoj etapi u razvitku političke teorije i teorije međunarodnih
odnosa omogućivši nastanak jedne nove škole, koja se u biti razlikuje od čistog rea-
lizma i bihejviorizma. Aron u svojoj analizi međunarodne i uopšte političke stvarno-
sti ne polazi od teorije igara, već od činjenica i teži da u njima otkrije jasnoću. Upravo
ovakav metodološki pristup inicira stvaranje teorije koja počiva na istoriji (la théorie
à partir de l'histoire).
MORGENTAUOV PRISTUP MEĐUNARODNIM ODNOSIMA

Za razliku od Aronovog, Morgentauov teorijski pristup je čisto realistički i moni-
stički. Njega popularno nazivaju realpolitička teorija međunarodnih odnosa. Ovo i
ne čudi ako se uzme u obzir vreme njegovog nastanka. Nastala je između dva svetska
104
rata kao pandan legalističko-idealističkim teorijama. Ona je neposredni odraz reali-

stičke škole u političkim naukama, čija filozofija ima svoja specifična obeležja u rani-
jim istorijskim razdobljima (Hobs, Makijaveli, Spinoza). Suština politike određena je
„borbom za moć i pozicije moći između pojedinaca i grupa unutar različitih politič-
kih jedinica, gde se borba vodi za ostvarenje premoći u datoj jedinici – državi, pleme-
nu, crkvi, i između samih tih jedinica, gde borba postaje međunacionalno, međuple-
mensko i slično nadmetanje“ (Herz, 1951).
Realiste pojave interesuju onakve kakve jesu. Osnovna karakteristika sveta je ne-
savršenost, što proizlazi iz čovekove nesavršenosti. Osnovni cilj pojedinca i država je-
ste opstanak i borba za njegovo očuvanje. Centralni koncepti Morgentauove realistič-
ke politike jesu moć i borba za njeno očuvanje i nacionalni interes. Moralni principi i
vrednosti su podređeni nacionalnom interesu koji se izražava u moći; država prilikom
donošenja odluka mora da stavi nacionalne interese ispred opštih i apstraktnih mo-
ralnih principa. Jednostavno, svi ovi nagoni borbe za moć su filogenetski učvršćeni u
čoveka. Ljudska priroda je podeljena na čulni i razumski deo, u kojoj čulni deo odno-
si prevagu.2 Hans Morgentau je utemeljivač političkog realizma. U svom glavnom delu
iz oblasti spoljne politike Politics Among Nations, on ističe šest osnovnih principa po-
litičkog realizma:
1. Politički realizam veruje da je politika, kao i društvo u celini, rukovođena objek-
tivnim zakonima koji svoje korene imaju u ljudskoj prirodi. Da bi se društvo
popravilo, neophodno je razumeti te zakone. Ukoliko im se čovek suprotstavi,
predodređen je na neuspeh. Realisti takođe veruju u mogućnost razvijanja ra-
cionalne teorije koja, mada nesavršeno i jednostrano, odražava ove objektivne
zakone. Takođe veruju i u razlikovanje istine od mišljenja – onog što je objek-
tivno i potkrepljeno dokazima i onoga što je subjektivno.
2. Ugaoni kamen ove teorije je koncept interesa definisan u smislu moći. Ovaj kon-
cept omogućuje vezu između razuma koji pokušava da razume međunarodnu
politiku i činjenica koje treba shvatiti. On politiku određuje kao nezavisnu sfe-
ru akcija i shvatanja, odvojeno od ostalih, kao što su: ekonomija, etika, esteti-
ka ili religija. Pretpostavljamo da državnici misle i postupaju saobrazno postu-
latu o interesu definisanom kao moć, na šta nas podseća i istorijsko iskustvo.
3. Ovaj koncept, koji je od suštinskog značaja za politiku, ima trajnu vrednost u
uslovima podeljenosti sveta na nacionalne države, ali je njegovo ispoljavanje
različito u tom smislu što su vrsta interesa, kao i vrsta i način korišćenja moći
u datom istorijskom razdoblju, određeni konkretnom političkom i kulturnom
sredinom u okviru koje se formuliše politika.
2 Ovaj koncept će kasnije usvojiti i neorealisti.
105
Srđan Slović
4. Politički realizam ne negira moralni značaj politike, ali on njih podređuje poli-
tičkoj realnosti, primenjuje ih u skladu sa političkom mudrošću.
5. Moralne težnje jedne određene zemlje se ne mogu poistovećivati sa univerzal-
nim moralnim zakonima; optimalni odnos pojedinačnog (sopstvenog) i opšteg
(tuđeg) interesa se može shvatiti i ostvariti upravo primenom koncepta nacio-
nalnog interesa definisanog kao moć.
6. U naučno-istraživačkom smislu politička sfera je autonomna. Polazeći od svog
ugla posmatranja, politička nauka mora u svom postupku da podredi politič-
kom aspektu sve ostale aspekte višestruko složene ljudske prirode, odnosno da
ih privremeno apstrahuje (Morgenthau, 1948: 13).
Što se nacionalnog interesa tiče, Morgentau ističe da njegovu vrednost mnogi os-
poravaju, jer je taj koncept prilično neodređen i podložan različitim interpretacijama.
Usled toga, po mišljenju njegovih kritičara, on ne predstavlja prihvatljiv standard za
političku akciju. Morgentau ovo pobija ističući sledeće: „Koncept nacionalnog intere-
sa u sebi sadrži takvo značenje koje je svojstveno samom ovom konceptu kao takvom,
a da izvan tog minimalnog zahteva njegova sadržina može da obuhvati čitavu gamu
značenja koja su spojiva sa njim. Taj sadržaj je određen političkim tradicijama i celo-
kupnim kulturnim kontekstom u okviru kojeg se formuliše spoljna politika“ (Mor-
genthau, 1952). Shodno tome, koncept nacionalnog interesa sadrži dva elementa: je-
dan koji logika stvari zahteva i koji je, u tom smislu, nužan, i drugi, koji je promenljiv i
određen konkretnim okolnostima. Svaka spoljna politika ostvarujući se po standardu
nacionalnog interesa, odražava fizičke, političke i kulturne osobenosti date nacije, ali, s
druge strane, kod svih spoljnih politika nacionalni opstanak predstavlja minimalni za-
htev, tj. nužan minimum. “Stoga, sve države čine ono što neizostavno moraju da čine:
štite svoj fizički, politički i kulturni identitet od njegovog ugrožavanja od strane dru-
gih država“ (Morganthau, 1952: 961).
Ravnoteža snaga i uspostavljanje mirnih odnosa među državama dobijaju cen-
tralno mesto u Morgentauovom shvatanju međunarodnih odnosa. Postoji pet nači-
na ostvarivanja ravnoteže snaga: kompenzacija, naoružanje, savezi, princip „podeli pa
vladaj“ i pozicija „držaoca ravnoteže“. Što se mira kao glavnog cilja međunarodne poli-
tike tiče, načini njegovog obezbeđenja mogu biti: razoružanje, mere bezbednosti, me-
đunarodno sudstvo i međunarodna vlada.
Morgentau ne veruje u mogućnosti uspostavljanja mirnih odnosa među država-
ma, jer nas na to navodi istorijsko iskustvo. Stabilan i trajan mir se može postići samo
u okviru svetske države, koja nije moguća u postojećim uslovima. Condizio sine qua
non svetske države je postojanje svetske zajednice (world community). Međutim, pod
uslovima koji su preovladavali u Morgentauovo vreme, transformacija postojećih su-
verenih država u svetsku državu se nije mogla postići. Ne može se ni sada postići, a
jedini način da se ovo ublaži jeste diplomatija. Zbog svega navedenog, borba za mir
106
kao suština međunarodnih odnosa izražava se u uspostavljanju i narušavanju ravnote-

že snaga (Morgenthau, 1948: 25). Ovde se Morgentau pomalo zapliće u protivrečnost,
jer je prvo smatrao da je ravnoteža snaga jedan od načina uspostavljanja mirnih od-
nosa među državama, a kasnije to opovrgao dajući primat svetskoj zajednici. Ravno-
teža snaga je, ipak, nepouzdan način uspostavljanja mirnih odnosa među državama,
jer pretpostavlja rat da bi se sâma ravnoteža narušila. Na to nas, kako i sâm Morgentau
priznaje, navodi i istorijsko iskustvo.
Upravo je shvatanje međunarodnih odnosa zasnovano isključivo na sili i moći (mo-
nizam) i njihova koncepcija nacionalnog interesa, glavni predmet Aronove kritike.
Određujući ciljeve kojima države teže u svojim međusobnim odnosima, Aron žestoko
kritikuje jednostranosti u politikologiji i teoriji međunarodnih odnosa, posebno Han-
sa Morgentaua. Međutim, kritikujući ga, Aron mu se, kako je rečeno, u isto vreme, i
približava. Približavanje se vidi u činjenici, da Aron, nepridavanje značaja sili i moći u
međunarodnim odnosima u poređenju sa međunarodnim pravom i moralom, smatra
suviše idealističkim polazištem.
Monistički orijentisani realisti su, sa svoje strane, dali veliki doprinos razvoju poli-
tičke nauke i teorije međunarodnih odnosa. Svet treba posmatrati onakvim kakav je-
ste, a ne zamišljati kakav bi trebalo da bude. Tim shvatanjem oni čine grešku analo-
gno idealistima, time što prave konfuziju između tradicionalne diplomatije evropskih
vlada i večne diplomatije. Morgentau meša sporazum o uticajnim sferama sa sporazu-
mom do koga se došlo pregovorima; ovaj prvi u sebi sadrži primese ratobornosti. Uko-
liko se i druga strana posmatra u istom svetlu, naš korak je osuđen na neuspeh. Uko-
liko sovjetski lideri promišljaju međunarodne odnose na isti način kao što je to činila
Carska Rusija u 19. veku ili zapadne diplomate toga doba, sporazum putem pregovora
(negotiated settlement) bi bio pristupačan cilj. Međutim, sovjetski realizam je podre-
đen idejama koje podrazumevaju suštinsko neprijateljstvo između sveta socijalizma i
kapitalizma. Ovo je samo potvrda već navedene činjenice da je nacionalni interes pro-
menljiva kategorija i nema jednom zauvek dato obeležje.
Nacionalni interes je za monistički orijentisane realiste kriterijum akcije državni-
ka i jedini cilj koji nacije sebi postavljaju. Iskustvo nam pokazuje da su ljudska druš-
tva permanentno uključena u borbu za moć. Idealisti, s druge strane, smatraju da na
ovu borbu mogu da stave tačku ili da promene njena ključna obeležja. Ovakvim shva-
tanjem realisti postaju robovi jedne velike zablude, bilo previđanjem nekih posebno
važnih slučajeva, bilo konkretizovanjem nacionalnog interesa, mešajući ga sa smislom
koji mu daje izvesna filozofija politike. Ovo se može najbolje videti na primeru nacio-
nalnih interesa malih i velikih zemalja. Cilj malih zemalja je, na prvom mestu, opsta-
nak (survival). Pod opstankom podrazumevamo fizičko očuvanje pojedinaca i oču-
vanje jezika, kulture i celokupne nezavisnosti. Velike sile (SAD), nikako ne bi mogle
ograničiti svoje mogućnosti samo na opstanak. One žele svet u kome bi imale mak-
107
Srđan Slović
simum bezbednosti i uticaja. Želeti maksimum bezbednosti znači želeti maksimum

moći. Želeti više moći znači imati više saveznika, a manje neprijatelja. Unutrašnji po-
litički režim država utvrđuje diplomatsko vođenje. Realistički motivi oživljavaju duh
krstaštva, jer pored bezbednosti, postoje i drugi, večni ciljevi – uticaj na druge, širenje
ideja. Moć ne može biti i cilj i sredstvo spoljne politike istovremeno.
Možda je najkonkretniju zamerku realpolitičkoj školi međunarodnih odnosa dao
Stenli Hofman (Stanley Hoffmann), inače nastavljač Aronovog učenja. On ističe da či-
sti realisti „svet posmatraju kao statično polje u kome se odnosi moći sami po sebi re-
produkuju u vremenski neograničenoj monotoniji“ (Hoffmann, 1960: 30). Takav pre-
vid pravi i Morgentau, jer je fiksirao određeno viđenje međunarodnih odnosa koje
zanemaruje njihovu društvenu uslovljenost. Svodeći politiku isključivo na borbu za
moć čiji su koreni u ljudskoj prirodi, Morgentau hipertrofira njen značaj čime i nacio-
nalni interes tumači kao statičnu kategoriju.
ZAKLJUČAK
Aronova i Morgentauova teorija se baziraju na realizmu, ali među njima posto-
ji određena razlika, jer se Aronova realistička teorija bazira na istorijskoj sociologiji,
a Morgentauova predstavlja čistu realpolitičku teoriju. Morgentauova teorija je moni-
stička, a Aronova pluralistička. Kod Morgentaua, politička sfera se svodila na upro-
šćenu varijantu borbe za moć, čime on ostaje na površini stvari ne upuštajući se u
objašnjenje uzroka i korena nastanka određenih pojava. Takođe ne ulazi ni u njihove
međusobne odnose ni međudejstva.
Dalje, ukazano je i na bliskost Aronove teorije sa Morgentauovom, jer se kritikujući
ga, Aron njemu i nesvesno približava usled neizbežnog pridavanja značaja moći i rav-
noteži snaga. S druge strane, Aronova teorija daje mogućnosti preobražaja datog sta-
nja stvari i vrši uticaj na dalji tok razvoja međunarodnih odnosa. Ona i savremenom
istraživaču omogućuje potvrdu njegovih empirijskih pokazatelja.
Sâm pluralizam Arona približava bihejviorizmu, ali mu Aron zamera jednostranost
i predimenzioniranje procesa donošenja odluka. Mora se obratiti pažnja na istorijska
poređenja, putem kojih se ukazuje na uzroke izbijanja sukoba i ratova. Uticaj ideolo-
gije je takođe neminovan. Bihejviorizmu se zamera i to što države svodi na apstraktne
simbole i ne smatra ih glavnim činiocima u međunarodnim odnosima. Odnosi među
narodima su odnosi među državama. Politika među narodima je politika među drža-
vama. Pluralizam se izražava ne samo uvođenjem više naučnih disciplina u prouča-
vanje međunarodnih odnosa (sociologija, psihologija, antropologija, a glavno mesto
pridaje političkoj nauci), već i u pogledu odabira ciljeva kojima države teže u među-
narodnim odnosima. Ovde Aron ide mnogo dalje od Morgentaua uvodeći dihotomiju
između apstraktnih (bezbednost, moć, slava) i konkretnih (prostor, ljudi, duše) ciljeva
108
spoljne politike država. Moć nije cilj po sebi i za sebe i glavni kriterijum akcije držav-
nika, već uslov postizanja drugih ciljeva.
Aronova teorija, iako sveobuhvatnija od Morgentauove, bila je predmet kritike od
teoretičara inspirisanih neofunkcionalizmom i teorijom sistema. Ali i pored toga, iz-
vršila je veliki uticaj na dalji tok razvoja nauke o međunarodnim odnosima (neoreali-
zam, liberalni institucionalizam).
109
Srđan Slović
Knjige i članaci
Hoffmann, S. (1962). Contemporary Theories in International Relations. Englewood
cliffs: Prentice Hall.
Morgenthau, H. (1948). Politics Among Nations. New York: Alfred Knopf.
Morgenthau, H. (1952). Another Great Debate - The National Interest of the Uni-
ted States. American Politicas Science Review LXVI 4.
Richter, M. (1984). Raymond Aron as Political Theorist. Political Theory, 12(2).
147-151.
Schwarzenberger, G. (1964). Power Politics. London: Stevens.
Wolfers, A. (1962). Essays on international politics. Baltimore: John Hopkins Press.
KORIŠĆENA LITERATURA
Aćimović, Lj. (1987). Nauka o međunarodnim odnosima – teorije i istraživački pravci.

Beograd: Naučna knjiga/Institut za međunarodnu politiku i privredu.
Aron, R. (1948). Introduction á la philosophie de l'histoire, Paris: Gallimard.
Aron, R. (1951). La guerre en chaine. Paris: Gallimard.
Aron, R. (1957). Le grand débat. Paris: Calman Lévy.
Aron, R. (1962). Paix et guerre entre les nations. Paris: Calman Levy.
Aron, R. (1972). Les Etudes politiques. Paris: Gallimard.
Aron, R. (1972). Etudes politiques. Paris: Gallimard.
Carr, E. (1946). The Twenty Years' Crisis. London: Macmillan.
Claude, I. (1962). Power and International Relations. New York: Random House.
Dimitrijević, V. i Stojanović, R. (1979). Međunarodni odnosi. Beograd: Savremena ad-
ministracija.
Dougherty, J. & Pfaltzgraf, R. Contending theories in International Relations. New York:
Harper & Row Publishers.
Duroselle, J. B. (1952). L'étude des relations internationales. Revue francaise des scien-
ces politique, 4.
Duroselle, J. B. (1960). Proučavanje međunarodnih odnosa u Francuskoj. JRMP 3.
Duroselle, J. B. et Renouvin P. (1964.) Introduction à l'histoire des relations internatio-
nales, Paris: Librairie Armand Colin.
110
Haas, E. (1964). Beyond the Nation-State, Stanford: Stanford University Press.

Hertz, J. (1951). Political Realism and Political Idealism, Chicago: University of Chica-
go Press.
Hoffmann, S. (1962). Contemporary Theories in International Relations. Englewood
cliffs: Prentice Hall.
Ibler, V. (1971). Međunarodni odnosi. Zagreb: Naprijed.
Kaplan, M. (1957). System and Process in International Politics. New York: John Wiley
& Sons.
Merle, M. (1982). La sociologie des relations internationales. Paris: Calman Lévy.
Miletić, A. (1978). Nacionalni interes u američkoj teoriji međunarodnih odnosa. Beo-
grad: Savremena administracija.
Miletić, A. (1978). Osvrt na američka shvatanja odnosa između nacionalnog interesa i
morala. Zbornik za društvene nauke srpske književne zadruge 64.
Morgenthau, H. (1948). Politics Among Nations. New York: Alfred Knopf.
Morgenthau, H. (1952). Another Great Debate - The National Interest of the United
States. American Politicas Science Review LXVI 4.
Niebuhr, R. (1941). Moral Man and Immoral Society. London: Scribner's.
Niebuhr, R. (1945). The Children of Light and the Children of Darkness. New York:
Charles Scribner’s Sons.
Nye, J. (1971). Peace in Parts - Integration and Conflict in Regional Organization. Bo-
ston: Little, Brown.
Nye, J. (1997). Understanding International Conflicts, 2nd Edition. New York: Lon-
gman.
Renouvin, P. et Duroselle, J. B. (1964). Introduction á l’histoire des relations internatio-
nale. Paris: Libraire Armand Colin.
Ruggie, J. (1983). Continuity and Transformation in the World Polity: Тoward a Neo-
realist Synthesis. World Politics 35.
Schwarzenberger, G. (1964). Power Politics. London: Stevens.
Simić, D. (1993). Pozitivan mir. Beograd: Akademija nova.
Simić, D. (2002). Nauka o bezbednosti – savremeni pristupi bezbednosti. Beograd: FPN.
Slović, S. (2009). Aronova teorija međunarodnih odnosa i aktuelno kosovsko pitanje.
Priština/Leposavić: Institut za srpsku kulturu.
Stojanović, R. (1966). Mir i rat među narodima. Politička misao 3.
Stojanović, R. (1982). Sila i moć u međunarodnim odnosima. Beograd: Radnička štampa.
Sprout, H. & Sprout M. (1956). Man-milieu relationship hypothesis in the context of
international politics. Princeton: Princeton university press.
111
Srđan Slović
Vukadinović, R. (1981). Osnove teorije vanjske politike. Zagreb: Centar za kulturnu

djelatnost SSO.
Waltz, K. (1959). Man, the State and War. London: Columbia University Press.
Wolfers, A. & Laurence, M. (1956). The Anglo-American Tradition in Foreign Affairs.
New Haven: Yale University Press.
Wolfers, A. (1962). Essays on international politics. Baltimore: John Hopkins Press.
Wright, Q. (1955). The Study of International Relations. New York: Appelation Centu-
ry Crofts.
Wright, Q. (1965). A Study of War. Chicago: The University of Chicago Press.
112
Žaklina Novičić
STRUKTURALNI REALIZAM KENETA VOLCA1*
UVOD
Strukturalna teorija međunarodne politike – ili neorealizam, američkog teoreti-
čara Keneta N. Volca (Kenneth N. Waltz) jedna je od nekoliko teorija koje su značaj-
no uticale na teorijsku utemeljenost i orijentaciju istraživanja međunarodnih odno-
sa. Neorealizam predstavlja strukturalno objašnjenje politike sile u međunarodnim
odnosima i nastaje u toku druge „velike rasprave” o međunarodnim odnosima iz
70-ih godina prošlog veka. Neorealizam (strukturalni realizam), takođe predstavlja
najefektniji realistički kontranapad na kritike tradicionalnog (klasičnog) realizma iz
raznih drugih perspektiva, ali i najapstraktniji i najrestriktivniji realistički odgovor
na zahteve za proširenje problemskog fokusa međunarodnih odnosa na razne dru-
ge aktere i procese. Volc je uočio čvrstu naučnu bazu na kojoj teorija međunarodnih
odnosa može da se razvija, i na toj bazi je izgradio sistem definicija osnovnih poj-
mova i njihovih međusobnih odnosa za objašnjenje politike sile u međunarodnim
odnosima. Uprkos jednostavnosti, šturosti ili elegantnosti koje mu se pripisuju, ne-
orealizam je dozvolio, možda čak i ohrabrio, mnoga protivrečna čitanja i tumačenja,
što je i glavni razlog zašto rasprava o Volcovim idejama još uvek traje.
1* Ovaj tekst je uz veće izmene već ovjavljen u zborniku radova o realističkim teorijskim pristupima u Hrvatskoj -
Novičić, Ž. (2013). Kenneth Waltz i neorealizam. U: Jović, D. (Ur.) Teorije međunarodnih odnosa – Realizam.
(str. 264-288). Zagreb: Politička kultura.

Žaklina Novičić
U tekstu koji sledi analiziraju se osnovni elementi Volcove strukturalne teorije me-
đunarodne politike, uz pokušaj da se osvetljavanjem njenih najvažnijih aspekata ne iz-
gubi celina teorijskog nasleđa ovog, danas možda i „najvećeg živog realiste“ (Mearshe-
imer, 2002). Tekst je strukturiran na sledeći način: u prvom delu se izlaže strukturalna
metodologija neorealizma i ukazuje na razliku između realističke misli i neorealističke
teorije; u drugom delu se izlaže „ontologija“ neorealizma, odnosno suštinski teorijski
entiteti i konfiguracija teorijskih postulata koji čine „neku vrstu“ Volcove sistemske te-
orije; dok se u trećem delu ukratko prikazuju glavni zaključci koji proizlaze iz razrade
neorealizma u vidu rasprava o ravnoteži snaga, trajnosti i mogućnosti promene anar-
hije, kao i o efektima nukelarnog oružja. Rad se završava pokušajem rezimiranja zaslu-
ga, kritike i odbrane neorealizma u delu Keneta Volca.
REALISTIČKA MISAO I NEOREALISTIČKA TEORIJA

Drugo ime koje je Volc dao neorealizmu - strukturalna teorija međunarodne poli-
tike - ukazuje na njegovu epistemološko-metodološku poziciju, koju je nagovestio još
u knjizi „Čovek, država i rat” iz 1954. godine raspravom o tri novoa analize međuna-
rodnih odnosa, a elaborirao i finalizirao dvadesetak godina kasnije u antologijskom
delu „Teorija međunarodne politike“ iz 1979. godine.2 Najranija Volcova teorijska i fi-
lozofska razmišljanja o nivoima analize međunarodnih odnosa ne sadrže novu teorij-
sku konstrukciju što vrednost njegove prve knjige čini „više rekonstruktivnom nego
konstruktivnom” (Hammond, 1960: 488-89). Ipak, klasifikacija pristupa međunarod-
nim odnosima prema nivoima analize postala je standardno analitičko sredstvo u ovoj
oblasti.3 U knjizi „Čovek, država i rat” Volc se nije sistematičnije bavio pitanjima filo-
zofije nauke, niti definisanjem pojma strukture međunarodne politike, ali je jasno po-
kazao zašto će taj nivo analize biti preokupacija njegovog daljeg teorijskog rada i kasni-
je razvijene koncepcije „neke vrste“ sistemske teorije međunarodne politike. U ovom
delu teksta videćemo kako je Volc, krećući se kroz niz dihotomija, postavio metodo-
loški osnov za razlikovanje novog i starog realizma i za formulisanje ontološke osnove
neorealizma ili strukturalne teorije međunarodne politike.
Tri nivoa analize međunarodnih odnosa - uvod u neorealističku teoriju

U prvoj knjizi „Čovek, država i rat” Volc polazi od osnovnog pitanja nauke o me-
đunarodnim odnosima - kako misliti o ratu i miru, pa se njegov prvi teorijski poku-
2 Knjiga „Čovek, država i rat“ prevedena je u Hrvatskoj: (Waltz, 1998). Knjiga „Teorija međunarodne politike“
prevedena je na srpski jezik: (Volc, 2008). Za spisak Volcovih tekstova između dva navedena ključna izdanja videti
Dodatak 2 u: (Novičić, 2009).
3 Sam Volc nije uveo i koristio termin „nivoi analize”, ali ga je koristio jedan drugi teoretičar (Singer, 1961).
114
STRUKTURALNI REALIZAM KENETA VOLCA
šaj svodi na kritičko vrednovanje postojećih teorijskih odgovora na postavljeno pi-

tanje (idealizma/liberalizma, marksizma/socijalizma, bihejviorizma/realizma). Prema
nivou na kom lociraju uzroke rata i definišu uslove mira, Volc dobijene odgovore ino-
vativno klasifikuje u tri predstave ili (mentalne) slike (images) o međunarodnim od-
nosima: čovek, država i sistem država. Sve postojeće teorijske podele Volc ocenjuje kao
relativne, i identifikuje protivrečnosti koje postoje unutar svake pojedinačne predsta-
ve, kao i između njih.4 Za razumevanje međunarodnih odnosa treba kombinovati sva
tri nivoa analize, ali dok su neposredni uzroci rata (a time i uslovi za mir) sadržani u
prvom i drugom nivou, „dopustivi uzrok” (permissive cause) rata treba tražiti u trećem
nivou analize, u trećoj predstavi o međunarodnim odnosima - u međunarodnom
okruženju, odnosno, kako je kasnije elaborirao - u strukturi međunarodne politike.
Raspravu o tri nivoa analize Volc disciplinarno locira u okvir političke filozofi-
je. On priznaje da „ne možemo pobeći od filozofskih pretpostavki” (Waltz, 1959:10),
i da politička filozofija „daje nedovoljno iskorišćene ključeve za razumevanje među-
narodne politike” (1959: 161). Politička filozofija je, ipak, mnogo više interpretativ-
nog karaktera, dok teorija mora da ispuni određene standarde filozofije nauke (Waltz,
1979: 1; Halliday & Rosenberg, 1998: 382).5 Taj zadatak sâm Volc će ispuniti u svom
sledećem delu raspravom o dve vrste teorija i identifikovanjem „odgovarajućeg proce-
sa istraživanja”, koga se, inače, većina istraživača međunarodne politike ne drži ili, što
nalazi još gorim, „nije u stanju da formuliše šta odgovarajući proces istraživanja po-
drazumeva” (1979: 13).
Dve vrste teorija - sistemske i redukcionističke teorije

Još u knjizi „Čovek, država i rat” Volc je odbacio prvi nivo analize - čoveka kao
uzrok rata/mira, kao neadekvatno polazište za objašnjenje međunarodnih odnosa. U
knjizi „Teorija međunarodne politike” postavo je cilj da iz teorije međunarodne politi-
ke eliminiše i drugi nivo analize - nivo država, koji kao predmet prepušta teorijama o
državnom nivou ili spoljnopolitičkim teorijama. Borbu za razgraničenje ta dva nivoa
analize - nivoa država i nivoa sistema, Volc predstavlja kroz suprotstavljanje redukci-
onističkih i sistemskih teorija. Polazeći od definisanja zakona i teorija, Volc odbacu-
je shvatanje teorije kao skupa zakona, jer „teorija” tada predstavlja samo iscrpnu de-
skripciju sa najmanje moći objašnjenja — moći koje najviše ima u „elegantnoj teoriji”.
On teoriju shvata kao objašnjenje zakona, kao „sliku, mentalno formiranu, ograniče-
nog područja ili oblasti istraživanja”, kao „opis organizacije oblasti i veza između nje-
4 Recimo, tvrdnja da je rat neizbežan zato što su ljudi nesporno zli i tvrdnja da se ratovi mogu završiti jer se ljudi
mogu menjati, predstavljaju protivrečne tvrdnje. Ali pošto su u svakoj tvrdnji pojedinci shvaćeni kao locus uzroka,
Volc je obe tvrdnje uključio u prvu predstavu, odnosno mentalnu sliku.
5 Teoriju Volc nalazi kod Rusoa, Kanta i Hobsa. U knjizi „Čovek, država i rat” (1959) Volc analizira i Avgustina,
Lutera, Maltusa, Rejmonda Nibura, Kobdena, Bodena, Normana Endžela, Spinozu itd.
115
Žaklina Novičić
nih delova”.6 „Teorija pokazuje da su neki faktori važniji od ostalih i precizira odnose
između njih. (...) Teorija izoluje jednu oblast od svih ostalih da bi je intelektualno obra-
dila” (1979: 5). U svrhu izolovanja, kao preduslov za razvoj teorije koja će objasniti de-
šavanja unutar oblasti, Volc predlaže radikalno uprošćavanje materije, kako bi se našla
„centralna tendencija u konfuziji tendencija”, kako bi se „izdvojio pokretački princip
čak i kada ostali principi deluju”, i kako bi se otkrili „suštinski faktori tamo gde su ne-
brojeni faktori prisutni” (1979: 10).
Osnovni argument kojim Volc osporava redukcionističke teorije i opredeljuje se za
sistemsku teoriju međunarodne politike jeste kontinuitet rata u međunarodnoj poli-
tici. Iako se međunarodna politika ponekad opisuje kao oblast slučajnosti i preokreta,
brzih i neočekivanih promena, Volc uočava „impresivne kontinuitete i ponavljanja”:
„Građa međunarodne politike veoma je stabilna, obrasci se vraćaju, a događaji besko-
načno ponavljaju” (1979: 66). Ponavljanje rata kao ishoda, uprkos promeni aktera, do-
kaz je, prema Volcu, postojanja strukturalnih ograničenja u međunarodnoj politici.
Drugim rečima, to je dokaz da u međunarodnom okviru varijable nisu direktno pove-
zane bez strukturalnih ograničenja koja deluju na njih. Ako „različite države stvaraju
slične i iste ishode, a slične države stvaraju različite kao i slične ishode”, ako „isti uzro-
ci vode različitim posledicama, a iste posledice slede iz različitih uzroka”, moramo se
zapitati „šta je odgovorno za ponavljanje ratova čak i kada se njihovi uzroci menjaju”
(1979: 37, 67). Ponavljanje sličnosti ishoda, uprkos promenama u akterima za koje se
čini da ih stvaraju, za Volca je dokaz da „nešto deluje kao ograničenje na jedinice, ili je
umetnuto između njih i ishoda kojima njihove akcije doprinose” (1979: 39). Ponavlja-
nje ratova dokaz je da važni uzroci intervenišu između ciljeva i akcija država i rezulta-
ta koje njihove akcije stvaraju (1979: 65).
Sistemska teorija treba da objasni kako organizacija oblasti deluje kao snaga koja
ograničava i usmerava jedinice koje su u interakciji unutar nje (međudejstvujuće jedi-
nice), da objasni zašto se različite jedinice ponašaju slično i uprkos njihovim razlika-
ma proizvode ishode koji spadaju unutar očekivanog opsega. Obratno, teorije o nivou
jedinica objašnjavaju zašto se različite jedinice ponašaju različito uprkos sličnom po-
ložaju u sistemu (1979: 71).
Dva realizma: klasični i strukturalni realizam

U kontekstu distanciranja neorealističke teorije od realističke misli, Volc je zaklju-
čio da međunarodna politika može da se shvati samo ako se efekti strukture dodaju
tradicionalno realističkim objašnjenjima nivoa jedinica. Dok se tradicionalni realisti
obraćaju svetu jedinica koje su u interakciji, neorealizam smatra da te jedinice mogu
adekvatno da se izučavaju samo ako se razlikuju uzroci i posledice strukturalnog nivoa
6 Zakone definiše na opšteprihvaćen način: zakoni utvrđuju odnose između promenljivih (varijabli) (Waltz, 1979: 1).
116
i nivoa jedinica. Realisti i neorealisti različito shvataju uzročne odnose između struk-
turalnog nivoa i nivoa država. Prema realistima uzroci idu u jednom pravcu – od dr-
žava koje su u interakciji ka ishodima koje njihove akcije i interakcije stvaraju (Waltz,
1990a: 33). Prema Volcu, teorija se može suočiti i sa promenama i sa kontinuitetima
koji se dešavaju u sistemu, samo ukoliko obuhvati uzroke i sa nivoa jedinica i sa si-
stemskog nivoa. Teorija to tada može da uradi „bez proliferacije varijabli i umnoža-
vanja kategorija” svojstvenih tradicionalnim realističkim i ostalim redukcionističkim
objašnjenjima međunarodno-političkih ishoda (1979: 68).
Bez zamisli celine međunarodne politike i bez priznanja sistemskih uzročnih sna-
ga u njoj, tradicionalni realisti mogli su se baviti samo njenim delovima. Volc nalazi
da ni brojne druge redukcionističke teorije i pristupi ne rešavaju problem autonomije
međunarodne politike kao sistema različitog od ostalih međunarodnih sistema, kao ni
problem razlikovanja snaga sistemskog nivoa i snaga nivoa jedinica. Fokusiranjem na
odlike i interakcije bihejvioralnih (ponašajućih) jedinica, koje se smatraju direktnim
uzrocima političkih događaja, klasični realisti su priznali da se oblast međunarodne
politike „ne može označiti odvojeno od drugih oblasti u svrhu stvaranja teorije”, čime
su potopili svoje teorijske aspiracije (Waltz, 1990a: 26).
Struktura sistema međunarodne politike ima pravo da bude autonomno izučavana,
isto kao što to pravo imaju i države, i to je Volcov osnov za razlikovanje klasičnog i no-
vog realizma. Ideja o autonomiji međunarodne politike kao oblasti istraživanja i shva-
tanje međunarodne politike kao sistema sa precizno definisanom stukturom iz koje su
eliminisane akcije i interakcije država, predstavlja osnovno, mada ne jedino, odstupa-
nje neorealizma kako od tradicionalnog realizma, tako i od ostalih redukcionističkih
pristupa međunarodnim odnosima.
Neorealizam, realizam i relativizam

U Volcovom neorealizmu, struktura sistema međunarodne politike postaje novi
objekt istraživanja i tema za argumentacije. Fundamentalno odstupanje neorealizma
od klasičnog realizma jeste ideja da međunarodna politika može da se shvati kao anar-
hični sistem sa jasno definisanom strukturom. Anarhičnu strukturu međunarodne
politike identifikovali su i klasični realisti, i upravo na ideji o strukturalnoj razlici iz-
među unutrašnje i međunarodne politike oni su gradili argumentaciju o autonomiji
međunarodne politike kao oblasti istraživanja.7 Za klasične realiste anarhija je pred-
7 Tako je recimo, Rejmon Aron (Raymond Aron) obrazlagao razliku između odnosa država koji predstavljaju
prirodno stanje, i pravno regulisanih odnosa unutar država, kao i značaj koji ova razlika ima za razgraničenje
posebne teorije međunarodne politike. Martin Vajt (Martin Wight) je strukturalnu razliku između međunarodne
i unutrašnje politike obrazlagao stavom da međunarodni odnosi ne poznaju zakone napretka, nego samo
ponavljanja, čije poznavanje tradicionalna politička teorija malo koristi. I ostali klasični realisti su isticali tezu da
će, sve dok ne postoji univerzalna država, postojati suštinska razlika između unutrašnje i međunarodne politike.
117
Žaklina Novičić
stavljala opšte stanje, a ne prepoznatljivu strukturu. Oni su identifikovali anarhiju kao

problem sa kojim države moraju da se suoče, a zatim su, u svojim analizama, naglasak
stavljali na odnose država i njihove karakteristike, iz kojih su izvodili zaključke o sme-
njivanju rata i mira.
Volc usvaja sve teme i principe klasičnih realista: konstantnost sile u međunarod-
nim odnosima, stalnu mogućnost izbijanja sukoba i aksiomatsku sposobnost država
da opstanu u međunarodnim odnosima. Uz pomoć strukturalnih apstrakcija on je kla-
sičnu realističku temu — politiku sile, maksimalno pojednostavio u odnosu na eklek-
tička i hermeneutička tumačenja klasičnih realista. Istorijsko-sociološke i bihejviori-
stičke analize međunarodnih odnosa, Volc je zamenio sistemskim, strukturalnim ili
holističkim pristupom koji međunarodnu politiku shvata kao celinu, kao „veliki op-
šti kontekst“ u okviru kojeg se mogu otkriti i objasniti zakonitosti, opšti obrasci, po-
kretačke snage i objašnjavajući principi. Međunarodna politička stvarnost za Volca je
relativno stabilna, strukturirana i podložna naučnoj analizi, dok je za klasične realiste
ona bila uglavnom kontingentne prirode — uslovljena ponašanjem država i državni-
ka i nizom drugih faktora nižeg nivoa analize od nivoa sistema međunarodne politike.
Dok klasični realizam naglašava kontingentnu prirodu političkih događaja, istorijske
analize, tok društvene i političke stvarnosti i njegovu praksu razvoja, dotle struktural-
ni realizam vidi više stabilnu i strukturiranu stvarnost podložnu naučnoj analizi. Od-
nos klasičnog realizma i neorealizma može se posmatrati kao, u najkraćem, odnos re-
lativizma i strukturalizma. U srži ovog epistemološkog i metodološkog razlikovanja
mogu se prepoznati složeni odnosi između jedinica, odnosno „aktera” (agents) i struk-
ture, što je odavno centralna tema u društvenim naukama na Zapadu (Dessler, 1989).
Smatra se i da je dilema „akter - struktura” u međunarodnim odnosima, koja je nasta-
la u odgovoru na Volcovu strukturalnu teoriju, otvorila „post-neorealističku raspravu
koju odlikuju trostruke tenzije između stukture, pokretačkih snaga (agency) i istorij-
skih neizvesnosti” (Buzan et al., 1993).
MEĐUNARODNA POLITIKA: SISTEM - STRUKTURA I JEDINICE

Osnovni koncepti Volcovog neorealizma jesu sistem, struktura i jedinice sistema
međunarodne politike. Sistem se definiše kao skup interaktivnih jedinica koji se sa-
stoji od strukture, na jednom nivou, i od jedinica koje su u interakciji, na drugom ni-
vou. Struktura je komponenta sistemskog nivoa koja omogućava da se tvrdi da jedini-
ce sistema formiraju skup, a ne samo prostu gomilu. Volc strukturu definiše kao „skup
ograničavajućih uslova“, a njen nastanak u sistemu međunarodne politike kao i u osta-
lim sistemima samopomoći, objašnjava procesima socijalizacije i konkurencije. U naj-
kraćem, međunarodna struktura nastaje spontano iz međudejstava država, a onda ih
ograničava u vršenju jednih, i podstiče na obavjanje drugih aktivnosti (1979: 40). Na
118
ovaj način Volc formuliše „neku vrstu“ sistemske teorije kao mikro-teorije i čini ot-
klon u odnosu na opšte teorije sistema kao svojevrsne makro-teorije međunarodne
politike.
Struktura kao skup ograničavajućih uslova

Volc razlikuje dva značenja pojma „struktura“. U prvom značenju, pod „struktu-
rom“ se misli na ujednačavajuće, pomoćno sredstvo (compensating devise). Struktu-
ra ove vrste deluje tako što stvara uniformne ishode uprkos raznovrsnosti inputa, ona
pokreće procese nivelisanja, a oni koji su pod dejstvom tih procesa ne moraju biti sve-
sni ni strukture, niti načina na koji ona deluje.8 Strukture ove vrste deluju unutar si-
stema i njih obično imaju na umu sistemski teoretičari. U drugom značenju za koje se
Volc opredeljuje struktura je „skup ograničavajućih uslova”. Obe vrste struktura delu-
ju tako što drže ishode unutar uskog opsega, ali se razlikuju po tome što je prvu vrstu
uredila ili sama priroda, ili ju je osmislio čovek radi ostvarenja posebnih ciljeva unutar
nekih većih sistema. Struktura kao „skup ograničavajućih uslova“ deluje kao selektor
i ne može se izučavati niti posmatrati na delu, kao što je to slučaj sa strukturom prve
vrste. Ona deluje kao selektor tako što nagrađuje određena ponašanja i kažnjava dru-
ga (1979: 73-5).
To da struktura bira ne znači da struktura stvara direktno jedan ishod pre nego
drugi, nego to da ona ograničava i usmerava elemente sistema ka opštem (zajednič-
kom) kvalitetu ishoda, čak i ako se napori i ciljevi elemenata menjaju. Zbog toga, is-
hodi ne mogu da se izvode iz namera i ponašanja aktera ili delova sistema. Struktura,
dakle, utiče na ponašanje unutar sistema, ali indirektno; posledice se stvaraju na dva
načina — socijalizacijom aktera i konkurencijom između njih, koje Volc opisuje kao
dva aspekta procesa pomoću kog se smanjuje raznolikost ponašanja i rezultata i ohra-
bruje sličnost i homogenizacija unutar grupe. Ova dva fundamentalna procesa dešava-
ju se u međunarodnoj politici, na ekonomskom tržištu, kao i u društvima svih vrsta, u
organizacijama na nižim i višim nivoima, i tokom dužih perioda (1979: 75-7).
Ukratko, u sistemima konkurencije (kao što su ekonomija i međunarodna politi-
ka) izvan interakcija delova nastaje struktura kao „skup ograničavajućih uslova“. Tako
određena struktura nagrađuje ili kažnjava ponašanja koja su više ili manje saglasna sa
onim što najuspešniji u sistemu rade. „Akteri se mogu ponašati kako žele, ali obrasci
ponašanja se i pored toga pojavljuju i izvode iz strukturalnih ograničenja sistema. (...)
Akteri ne moraju niti da razumeju delovanje strukture niti da, iz bilo kojih razloga, sa-
obraze svoje aktivnosti sa obrascima koji se najčešće nagrađuju i ne tako često kažnja-
vaju. (...) Struktura ipak bira, što prosto znači to da oni koji se saobražavaju prihvatlji-
8 Kao primer za ovu vrstu strukture Volc navodi telesne organe koji drže promene unutar podnošljivih opsega
uprkos promenama uslova (na primer nivo šećera u krvi, uprkos raznovrsnosti unete hrane i pića).
119
Žaklina Novičić
voj i uspešnoj praksi mnogo češće uspevaju u ostvarenju svojih ciljeva. Onde gde vlada
selekcija na osnovu rezultata, nije potreban nikakav iznuđeni standard da bi sistem de-
lovao, nije potreban niko ko bi uređivao delove radi formiranja obrazaca ili njihovog
održanja, mada svaki sistem bolje funkcioniše ako su neki standardi iznuđeni ili pri-
hvaćeni”, zaključuje Volc argumentaciju o delovanju strukture kroz procese socijaliza-
cije i konkurencije (1979: 73-7).
Struktura međunarodne politike

Struktura kao „skup ograničavajućih uslova“ deluje i u međunarodnoj politici i to
uslovljava sistemski pristup koji Volc dalje primenjuje. Strukturu međunarodne poli-
tike on definiše elaboracijom tri elementa strukture unutrašnje politike: princip ure-
đenja, karakter jedinica i raspodela sposobnosti/moći. Troslojnu definiciju unutrašnje
političke strukture Volc primenjuje na oblast međunarodne politike, u kojoj hijerar-
hijski princip unutrašnje političke organizacije zamenjuje anarhija međunarodne po-
litike; karakteristike država eliminiše iz definicije, a raspodelu moći uzima kao sistem-
sku karakteristiku.
Anarhija kao princip uređenja u Volcovoj teoriji ne podrazumeva haos, stalno na-
silje i destrukciju, nego nepostojanje formalno uređenih odnosa nadređenosti i po-
dređenosti — nepostojanje centralne vlasti sa monopolom na upotrebu sile. Državnu
politiku on opisuje kao „područje vlasti, administracije i zakona”, kao oblast „hijerar-
hijsku, vertikalnu, centralizovanu, heterogenu, usmerenu i projektovanu”. Međunarod-
nu politiku opisuje kao „područje moći, borbi i prilagođavanja”, kao „preeminentno
političku oblast”, kao oblast „anarhičnu, horizontalnu, decentralizovanu, homogenu,
neusmerenu i uzajamno adaptivnu” (...) „Razlika između nacionalne i međunarodne
politike ne leži u upotrebi sile, nego u različitim modelima organizacije za činjenje ne-
čega u pogledu sile. (…) „Efektivna uprava (…) ima monopol na legitimnu upotrebu
sile, a legitimno ovde znači da su javni akteri organizovani tako da zaštite i spreče pri-
vatnu upotrebu sile. Građani ne treba da budu spremni da se brane, jer javne institu-
cije to čine za njih. Nacionalni sistem nije sistem samopomoći. Međunarodni sistem
jeste” (1979: 103-04).
U anarhičnom sistemu jedinice sistema nisu funkcionalno izdiferencirane, što zna-
či da su one međusobno slične jedinice. Koncept „sličnih jedinica” mnogima je proble-
matična zamisao, posebno kada se uporedi sa mnoštvom država današnjeg sveta koje
obrazuju raznoliku gomilu. Volc objašnjava da nazvati države „sličnim jedinicama”
znači kazati da je svaka država, kao i sve ostale, u suštini autonomna politička jedinica.
To je drugi način da se kaže da su države suverene, što ne znači da one mogu da rade
sve što hoće, da su oslobođene uticaja drugih. „Suverena država može se nalaziti pod
pritiskom sa svih strana, može biti prinuđena da deluje na načine na koje ne bi volela
da deluje i možda će teško biti u stanju da bilo šta uradi na način na koji želi. Suvere-
120
nost država nikad nije podrazumevala to da su one izolovane od posledica aktivnosti

drugih država. Biti suveren i biti zavistan nisu protivrečna stanja. (...) Reći da je država
suverena znači to da ona sama odlučuje kako će se suočiti sa unutrašnjim i spoljašnjim
problemima i da li će tražiti pomoć od drugih i time, u stvari, ograničiti svoju slobo-
du. (...) Reći da su suverene države uvek ograničene, često i veoma snažno ograničene,
nije ništa više protivrečno od toga da se kaže da slobodni pojedinci često donose od-
luke pod pritiskom događaja (1979: 95-6).
Mada su države slične po zadacima sa kojima se suočavaju, one to nisu i po sposob-
nostima da izvrše te zadatke. „Razlika je u sposobnostima, ne u funkciji”, objašnjava
Volc (1979: 96). Drugim rečima, države su slične po funkcijama, a razlikuju se, prven-
stveno, prema većim ili manjim sposobnostima za izvršenje sličnih funkcija. I upravo
to razlikovanje država prema sposobnostima za izvršenje sličnih zadataka, Volc pred-
stavlja kao formalni iskaz uobičajene prakse da se faktički velike sile određenog perio-
da tretiraju na poseban način u odnosu na ostale države (1979: 97). U međunarodnoj
politici, kao i u svakom sistemu samopomoći, jedinice najvećih sposobnosti „postav-
ljaju scenu za sebe, kao i za ostale” — njihovim aktivnostima i interakcijama utiče se na
sudbinu svih država u sistemu. Zato interes za međunarodnu politiku kao sistem zah-
teva usredsređivanje na „države koje se najviše razlikuju”, i zbog toga se teorija među-
narodne politike nužno zasniva na velikim silama (1979: 72-3).
Svaki od navedenih elemenata strukture Volc razmatra kao potencijalni izvor
strukturalnih promena. S obzirom na princip uređenja, sistemi se transformišu ako je-
dan organizacioni princip zameni drugi: promena sistema anarhije u hijerarhijski si-
stem znači promenu jednog sistema u drugi. U sistemu anarhije ne važi kriterijum si-
stemskih promena koji je izveden iz drugog dela definicije (karakter jedinica), zbog
toga što je sistem sastavljen od sličnih jedinica (dok se hijerarhijski sistemi menjaju
kad se funkcije različito definišu i alociraju). Što se tiče raspodele sposobnosti između
jedinica, promene u njoj jesu promene sistema bez obzira na to da li je sistem anarhi-
čan ili hijerarhijski (1979: 100-01).
Tako navedena trodelna definicija strukture, osim što rešava problem odvajanja
nivoa sistema od nivoa jedinica sistema, omogućava i razlikovanje promena sistema
(jednog sistema u drugi) od promena koje se dešavaju unutar samog sistema. Jasnom
i jednostavnom definicijom strukture međunarodne politike Volc je želeo da spreči
„pogubnu praksu prizivanja postojanja novih sistema u odgovoru na svaku značajnu
promenu unutar sistema” (Waltz, 1986: 329).
Definisane elemente strukture međunarodne politike Volc je povezao čvrstom lo-
gikom. On je pošao od strukture unutrašnje politike, ali je od prva dva elementa njene
definicije napravio jedan element strukture međunarodne politike, pošto anarhičnu
strukturu sistema i sličnost jedinica on predstavlja kao dve strane iste medalje (Buzan
et al., 1993). Pošto su države slične jedinice, on uvodi njihovo razlikovanje prema spo-
121
Žaklina Novičić
sobnostima, a raspodelu sposobnosti postavlja kao element sistema. U Volcovoj struk-

turalnoj šemi raspodela sposobnosti/moći izuzetno je važna, kao i u realističkoj teoriji
uopšte, zato što upravo ona određuje potencijal za promene međunarodnog sistema, i
samim tim dovodi teoriju u direktnu vezu sa praktičnim političkim okolnostima.
Neorealizam kao „neka vrsta“ sistemske teorije

Neorealizam nam objašnjava da u sistemima konkurencije, kao što su međunarod-
na politika i ekonomsko tržište, strukture nastaju spontano - usmeravane delovanjem
principa samopomoći. Međunarodna politika i ekonomsko tržište su dve strukturno
slične, mada ne i identične oblasti: na tržištu se princip samopomoći ostvaruje u okvi-
ru ograničenja koje postavlja država. „Međunarodna politika je strukturalno slična tr-
žišnoj ekonomiji onoliko koliko se u tržišnoj ekonomiji dozvoljava delovanje principu
samopomoći”, pojašnjava Volc (i podseća na standarde hrane i lekova, zakone protiv
monopola, regulativu o hartijama od vrednosti, i druge slične propise koji donekle ka-
nališu ispoljavanje principa samopomoći na slobodnom tržištu) (1979: 91). Drugim
rečima, u međunarodnoj politici još i više nego na ekonomskom tržištu - „sve prola-
zi“, što znači da u njoj postoji još i manje restrikcija i ograničenja pricipa samopomo-
ći. Može se reći da je, dakle, međunarodna politika još „slobodnija“ oblast od slobod-
nog tržišta.
U odnosu na postojeće sistemske teorije međunarodne politike, Volc vrši zaokret iz
makro- u mikro-perspektivu, pri čemu mikro-teorija ne podrazumeva teoriju o pred-
metima malih razmera; prefiks „mikro“ ne ukazuje dakle, na obuhvat predmeta na koji
se teorija odnosi, nego na način na koji je ona konstruisana (1979: 59). Mikro-eko-
nomska teorija opisuje kako se poredak (ekonomsko tržište) spontano formira iz ak-
cija i interakcija individualnih jedinica (lica i firmi) vođenih ličnim interesom. Slično
tome, strukturalna teorija međunarodne politike opisuje kako se poredak (međuna-
rodno-politički sistem) spontano formira koakcijom jedinica koje imaju u vidu samo
sopstvene interese: „Strukture se pojavljuju iz koegzistencije država. Nijedna država
nema nameru da učestvuje u formiranju strukture kojom će ona i druge države biti
ograničene. (...) Međunarodni politički sistemi su, kao i ekonomska tržišta, individu-
alistički po poreklu, spontano generisani i nenameravani. (...) Oba sistema se formi-
raju i održavaju po principu samopomoći koji se primenjuje na jedinice” (1979: 91).
Izborom jednog od dva značenja pojma strukture i objašnjenjem nastanka struktu-
re kroz procese socijalizacije i konkurencije, Volc se, zapravo, opredeljuje za jedan od
dva klasična teorijska modela ravnoteže u društvenim naukama (Guzzini, 1998: 128).
On odbacuje model homeostatičke ravnoteže opšte teorije sistema, koji je sa razvojem
bihejviorizma u društvenim naukama našao primenu i u izučavanju međunarodnih
odnosa, i opredeljuje se za model tržišne ravnoteže neoklasične ekonomske teorije kao
pogodniji za primenu u ovoj oblasti. Ni u jednom od ovih modela sistema do ravnote-
122
že se ne dolazi namerom i ciljanim naporima aktera, ali se modeli razlikuju po shvata-

nju uzroka ravnoteže. U opštim teorijama sistema uzrok ravnoteže nalazi se u struktu-
ralnim preduslovima za reprodukciju i adaptaciju samog sistema; dok u neoklasičnoj
ekonomiji ravnoteža predstavlja nenameravani rezultat delovanja tržišnih aktera koje
vode lični interesi — ona je posledica težnje ka bogatstvu u konkurentnom okruženju.
Međunarodnoj politici nedostaju artikulisani poredak i hijerarhijski aranžman i zato
ona, prema Volcu, ne odgovara modelu opšte sistemske teorije dovoljno dobro da bi taj
model bio koristan. Zato on odbacuje opšti sistemski pristup i opredeljuje se za „neku
vrstu” sistemske teorije.9
DALJA RAZRADA NEOREALIZMA:

RAVNOTEŽA, ANARHIJA I NUKLEARNO ORUŽJE
Ontološki i epistemološko-metodološki osnovi Volcove neorealističke teorije, nje-
govi eksplicitni i originalni argumenti o prirodi teorije koji su preoblikovali ne samo
realizam, nego uticali i na konkurentne perspektive (liberalizam, reflektivizam), dati
su ovde u najkraćim crtama, mada ipak u nešto širim izvodima nego što je to uobiča-
jeno u sličnim pregledima. Ironično, ovim Volcovim uvidima generalno se posvećuje
malo pažnje (Waever, 2009: 201). U nastavku teksta sledi kraći pregled bogate razrade
ove apstraktne teorije kroz sledeće konkretne teme: ravnoteža snaga, mogućnosti pro-
mene anarhije kroz međunarodne organizacije, ekonomsku globalizaciju i širenje de-
mokratije, kao i posledice pojave nuklearnog oružja.
Ravnoteža snaga kao strukturalni zakon neorealizma

Koncept moći (raspodela moći/sposobnosti) u Volcovoj teoriji nije samo određu-
juća karakteristika strukture međunarodne politike. Još jedna važna revizija koju je
neorealizam uveo u odnosu na klasični realizam je pretpostavljanje bezbednosti ili op-
stanka sticanju maksimalne moći kao motivu država u međunarodnoj politici.10 Motiv
9 Volc analizira sistemske teorije Ričarda Rozkrensa (Richard Rosecrance), Stenlija Hofmana (Stanley Hoffmann),
Mortona Kaplana (Morton Kaplan), Johana Galtunga (Johan Galtung), Džona Hobsona (John Hobson) i Vladimira
I. Lenjina. Poslednje dve teorije - jednog engleskog liberala i jednog ruskog komuniste, koje međusobno nisu
identične ali jesu veoma slične i u velikoj meri kompatibilne, Volc analizira zajedno kao Hobson-Lenjinovu
ekonomsku teoriju imperijalizma. Videti: Waltz, 1979: 18ff.
Kod savremenih sistemskih teoretičara Volc primećuje da povremeno beleže da se moraju priznati efekti
međunarodnog okruženja, ali prelaze preko pitanja kako da se to uradi i brzo skreću pažnju ka nivou interaktivnih
jedinica. Opšte teorije sistema ne mogu da objasne sistemske snage i faktore, a mnogi sistemski teoretičari „samo
koriste termine kao što su ‘sistem’ i ‘struktura’ kao moderne reči u stručnom žargonu koji se razvija, pri čemu se
njihove analize međunarodnih događaja ne bi razlikovale ni da su te termine prosto izostavili” (Waltz 1979: 58-9).
10 Volc objašnjava da se u mikroteoriji, bilo međunarodne politike ili ekonomije, cilj i motivacija aktera pretpostavljaju,
a ne da se realistično opisuju. On priznaje da tvrdnja o opstanku kao motivu država predstavlja radikalno
uprošćavanje u cilju razvoja teorije. Pri tome, on ima u vidu i činjenicu da neke države mogu konstantno da teže
123
Žaklina Novičić
opstanka Volc smatra osnovom aktivnosti u svetu u kojem bezbednost država nije osi-
gurana, a ne realističnim opisom impulsa koji leže iza svake akcije država.11 Iz pretpo-
stavke o bezbednosti kao motivu država i iz teze o anarhičnoj strukturi međunarodne
politike Volc zaključuje o zakonitosti ravnoteže snaga: politika ravnoteže snaga prevla-
daće uvek kada su dva, i samo dva uslova ispunjena: da je poredak anarhičan i da ga
nastanjuju jedinice koje žele da opstanu.12
Odnos između strukturalne teorije međunarodne politike, teorije ravnoteže sna-
ga, i realpolitike, Volc objašnjava na sledeći način: realpolitika indicira metode vođe-
nja spoljne politike i nudi obrazloženje za njih; strukturalna ograničenja objašnjavaju
zašto se te metode kontinuirano koriste, uprkos razlikama u licima i državama koje ih
koriste; teorija ravnoteže snaga tvrdi da objašnjava ishod koji takve metode stvaraju.
Volc tvrdi i da „ako uopšte postoji očigledno politička teorija međunarodne politike,
onda je to teorija ravnoteže snaga” (Waltz, 1979: 117).
Volc raspravlja o tome kako struktura međunarodne politike varira sa značajnim
promenama u broju velikih sila; zašto je broj faktor velike objašnjavajuće vrednosti;
zašto se međunarodna politika, kao politika moćnih, može izučavati logikom siste-
ma sa malim brojem ... (1979: 102-38). Kroz ovu razradu, osim o zakonitosti ravnote-
že, Volc dalje iznosi argumente o trajnosti anarhije, ali i o prednostima bipolarnosti u
međunarodnom sistemu. Naime, u celoj dotadašnjoj modernoj istoriji (do kraja 70-ih
godina 20. veka) Volc nalazi da se struktura međunarodne politike menjala samo jed-
nom: do 1945. godine sistem nacionalnih država bio je multipolaran, i to uvek sa pet ili
više velikih sila, a posle toga sistem je bipolaran.13 On navodi prednosti bipolarnog si-
stema naspram multipolarnog prema kriterijumu stabilnosti, miroljubivosti i moguć-
nosti efikasnog upravljanja sistemom: multipolarni sistem bio je veoma stabilan, ali
previše sklon ratu, dok je bipolarni sistem bio „veoma miroljubiv, ali nažalost, manje
stabilan od svog prethodnika” (Waltz, 1993: 45). „Tenzija u sistemu je velika, jer svako
može mnogo da učini za drugu stranu i prema njoj. Ali, pošto se ne može apelovati na
ciljevima koje vrednuju mnogo više od opstanka (npr. integraciji sa drugim državama). Dalje, on ponavlja da je
međunarodno okruženje državnih akcija, odnosno struktura njihovog sistema jednostavno određena činjenicom
da neke države daju prednost opstanku nad drugim ciljevima, i da one relativno efikasno deluju na ostvarenju
tog cilja, što je činjenica koja snažno sprečava da se ukine sistem konkurencije, odnosno kompetitivna priroda
međunarodnog političkog sistema (Waltz, 1979: 91-2).
11 „Posle opstanka, kao motiva, ciljevi država mogu biti beskrajno različiti, od ambicije da se osvoji svet do želje da
se samo bude ostavljen na miru. Ali opstanak je preduslov ostvarenja svakog cilja koji države mogu imati, osim
ako im cilj nije podsticanje sopstvenog nestanka kao političkog entiteta” (Waltz, 1997: 91-2).
12 U odnosu na shvatanje klasičnih realista, Volcovo shvatanje ravnoteže snaga ne sadrži pretpostavke o racionalnosti
aktera ili o konstantnosti volje da se ravnoteža stvori. Uslov za ravnotežu snaga je to da dve ili više država
koegzistiraju u sistemu samopomoći. A sama mogućnost da neke države upotrebe silu otežava državama da
prekinu sistem samopomoći, odnosno sistem nadmetanja, i to uslovljava politiku ravnoteže snaga (Waltz, 1979:
118-19).
13 Multipolarni sistem je trajao tri veka pošto su neke države gubile vrhovni rang, a druge ga dostizale uvećanjem
svoje relativne moći. Sistem je opstajao čak i kada se menjao identitet onih aktera koji su ga činili.
124
treću stranu, postoji i veliki pritisak za ublažavanje ponašanja” (Waltz, 1979: 174). Ek-
stremna mogućnost da u unipolarnom sistemu „jedna jedinica proguta sistem”, čime
bi „razlika između interesa jedinice i interesa sistema nestala”, pojavljuje se kod Volca
samo kao najmanje trajna međunarodna konfiguracija međunarodne politike (1979:
198). On smatra da Sjedinjene Američke Države ponavljaju greške svakog pobednika
u ratu: budući da malo šta ometa sprovođenje njihove volje, one deluju na način koji
stvara neprijatelje. SAD ne mogu da spreče pojavu nove ravnoteže snaga, „mogu samo
da ubrzaju njenu pojavu, što revnosno i čine“ (Waltz, 2000a: 38).14
Teorija ravnoteže snaga očekuje da će se države ponašati na način koji rezultira for-
miranjem ravnoteže. To očekivanje nije impresivno ako je balansiranje univerzalni
obrazac ponašanja, ali ono to nije. Pored balansiranja (balancing),sâm Volc prepoznaje
i strategiju priklanjanja ili pridruživanja jačem („uskakanje na vagon“, bandwagoning)
kao obrazac ponašanja država. Od sistemske strukture zavisi, prema Volcu, to da li se
politički akteri međusobno udružuju da bi balansirali protiv najjačeg u sistemu, ili se
slabiji akteri prosto priklanjaju jačem (1979: 125-26). Volc ipak balansiranje pretpo-
stavlja priklanjanju jačem (u čijoj osnovi se nalazi pretpostavka o maksimalnom uve-
ćanju moći kao cilju država), zato što je, još ranije, pretpostavio motiv opstanka (bez-
bednosti) država motivu sticanja moći: „U anarhiji, bezbednost je vrhovni cilj. Samo
ako je opstanak obezbeđen, države mogu bezbedno da teže ostalim ciljevima kao što
su mir, profit i moć. Pošto je moć sredstvo, a ne cilj, države se radije pridružuju slabi-
joj od dve koalicije. One ne mogu da dozvole da moć, potencijalno korisno sredstvo,
postane cilj kome teže. Cilj na čije traženje ih sistem ohrabruje jeste bezbednost. Po-
većana moć može, ali ne mora da služi tom cilju. (...) Ako države žele da maksimizira-
ju moć, one će se pridružiti jačoj strani i mi ćemo umesto formiranja ravnoteže videti
stvaranje svetske hegemonije” (1979: 126).
Volc krajem 70-ih godina prošlog veka, kada je pisao „Teoriju”, zaključuje da do stva-
ranja hegemonije ne dolazi zato što je „balansiranje, a ne priklanjanje jačem, ponašanje
indukovano od strane sistema. Prva briga država nije da maksimalno uvećaju moć, nego
da održe svoju poziciju u sistemu” (1979: 126). U nastavku objašnjenja, Volc je još ekspli-
citniji: „Drugorazredne države, ako su slobodne da biraju, sakupljaju se na slabijoj stra-
ni, pošto je jača strana ta koja im preti. Na slabijoj strani, one su i cenjenije i sigurnije.
Naravno, pod pretpostavkom da koalicija u kojoj učestvuju ostvari dovoljno defanzivne
snage ili snage za odvraćanje neprijatelja od napada.” Države su retko kada u stanju da
maksimiziranje moći učine svojim ciljem jer, konačno, „međunarodna politika je suviše
14 Volc navodi dva osnovna razloga za to: 1) dominantna sila preuzima previše zadataka izvan svojih granica slabeći
time dugoročno samu sebe; imperijalno opadanje je prvenstveno rezultat zloupotrebe moći koja nužno sledi
iz njene koncentracije; 2) čak i ako ponašanje dominantne sile prati ublažavanje, ograničavanje i obuzdavanje,
slabije države će brinuti zbog njenog budućeg ponašanja, pa će neke pokušati da povećaju svoju snagu ili da se
udruže da bi međunarodnu raspodelu moći dovele u ravnotežu (Waltz, 2000a: 27).
125
Žaklina Novičić
ozbiljan posao za to” (1979: 127). Ovakvim odgovorom kritičari nisu zadovoljni, a izlo-
žene teze o ravnoteži snaga oni smatraju najslabijom tačkom Volcovog neorealizma. Po-
sle Hladnog rata, te teze su osporavane tvrdnjom da se, suprotno očekivanjima teorije
ravnoteže snaga, akteri međunarodne politike ne opredeljuju za strategiju balansiranja i
da je u praksi međunarodnih odnosa došlo do masovnog priklanjanja ostalih aktera Sje-
dinjenim Državama kao pobedniku iz Hladnog rata.
Navedena kritika ignoriše, međutim, Volcovu sopstvenu ogradu, tj. kritičan uslov
ravnoteže snaga koji je on postavio u ovom poslednjem povlačenju pred kritikom —
naime, uslov za balansiranje je da bude obezbeđeno dovoljno defanzivne moći na stra-
ni koalicije koja balansira, a koji, primenjen na posthladnoratovsku stvarnost, lako
spasava njegovu teoriju od kritike za pogrešna predviđanja.15 A jedna od Volcovih
redovnih ekonomskih analogija, upotrebljena u odbrani neorealizma od optužbi za
„pogrešno očekivanje“ uspostavljanja ravnoteže snaga posle savremene unipolarno-
sti, ukratko glasi: kompetitivne ekonomije imaju tendenciju ka ravnoteži, a ipak, eko-
nomija se retko kada nalazi u ravnoteži; ekonomska teorija time nije osporena; slič-
no tome, međunarodni politički sistem pokazuje tendenciju ka ravnoteži, ali se retko
kada nalazi u ravnoteži, i tu nema protivrečnosti (Waltz, 1997: 914-15). Volc podseća
i na to da se retko kada znaci potvrde teorije javljaju tako brzo, i dodaje da se ravno-
teža snaga sporo pojavljuje, ali je „samo slepi ne vide”. Iz naše perspektive nova rav-
noteža se pojavljuje sporo, ali će, iz istorijske perspektive, ona „doći sa treptajem oka”
(2000a: 40-1).
Opredeljivanje za jednu od dve strategije država (balansiranje ili priklanjanje ja-
čem), odnosno za bezbednost ili za moć kao motiv država ili, konačno, za ravnotežu
snaga ili hegemoniju u sistemu međunarodne politike, otvara i nezaključivu raspravu
o polaritetima u njoj. To su teme i savremene podele između neorealista na dva tabora,
na defanzivne i ofanzivne neorealiste, pri čemu obe neorealističke varijante usvajaju
Volcovu strukturalnu teoriju međunarodne politike, ali na različite načine pokušavaju
da teoriju ravnoteže snaga usklade sa posthladnoratovskom stvarnošću unipolarnog
međunarodnog sistema. Rezimirano, defanzivni realisti smatraju da države imaju in-
teres za održanje ravnoteže snaga, dok ofanzivni realisti smatraju da su države uglav-
nom zainteresovane za maksimalo uvećanje relativne moći. Uprkos tom neslaganju,
oba tabora se slažu da države u velikoj meri brinu o relativnoj ravnoteži moći.16
15 Na primer, može se braniti stav da posle Hladnog rata nijedna konkretna zemlja niti grupacija zemalja nije
ostvarila dovoljno defanzivne ili odvraćajuće snage koja bi parirala moći Sjedinjenih Država, posebno u uslovima
kada vojni budžet SAD nadmašuje ukupan vojni budžet svih ostalih zemalja.
16 Kratak rezime i poređenje defanzivnog i ofanzivnog realizma, kroz poređenje stavova Keneta Volca i vodećeg
ofanzivnog realiste Džona Miršajmera, videti u: Snyder, 2002.
126
Ograničene mogućnosti strukturalne promene

U dosadašnjoj istoriji Volc ne prepoznaje nijednu promenu sistema međunarodne
politike u smislu promene principa uređenja, odnosno preobražaja anarhije u hijerar-
hiju ili obratno. Naprotiv, on smatra da upravo postojani anarhični karakter međuna-
rodne politike objašnjava „istovetnost u kvalitetu međunarodnog života kroz mile-
nijume”. Odnosi koji prevladavaju međunarodno, retko se menjaju brzo po tipu ili
kvalitetu, i umesto toga, oni su obeleženi „zaprepašćujućom trajnošću” (Waltz, 1979:
66). Tezu o trajnosti anarhije Volc izražava i kroz određenje država kao primarnih
političkih jedinica, odnosno glavnih aktera sistema međunarodne politike. Ove teze
pokrenule su kritike Volcove teorije zbog statičnosti, državocentričnosti i, generalno,
zbog anahronosti i prevaziđenosti realizma, posebno u savremenom dobu globaliza-
cije. S tim u vezi, najinteresantnija diskusija razvila se između neorealizma, sa jedne, i
neoliberalizma sa druge strane, koji se, u najkraćem, zasniva na logici „krugova vrline”
(virtuous circles), odnosno na shvatanju da će se uzajamno pojačavajućom dinamikom
međunarodnih institucija, ekonomske međuzavisnosti (globalizacije) i demokratije u
međunarodnoj politici, prevazići rat kao posledica anarhične međunarodne strukture
i instrument spoljne politike.
STRUKTURALNO DEJSTVO
MEĐUNARODNIH INSTITUCIJA (ORGANIZACIJA)
Još krajem 50-ih godina prošlog veka Volc je objasnio „problem vremena i teškoću
postizanja simultane akcije” među nezavisnim jedinicama, bilo u porodici ili u drža-
vi, ili među državama. „Predlog kojim se traži dobrovoljni pristanak država na sarad-
nju racionalan je ako ga se svako doslovno pridržava, ali će on biti više nego beskori-
stan ako ga se pridržava samo manjina“ (1959: 54). Dvadesetak godina kasnije, on je
razradio argumentaciju o strukturalnim ograničenjima međunarodne saradnje objaš-
njenjem problema „tiranije malih odluka“. Naime, na dva načina struktura međuna-
rodne politike ograničava saradnju država: anarhična struktura međunarodne politike
snažno utiče na ograničenost međunarodne saradnje uslovljavajući, razlozima bez-
bednosti, interesovanje država za relativnu dobit i njihovu zabrinutost za bezbedno-
sne posledice povećane zavisnosti od drugih država (1979: 105-06). Ove strukturalne
prepreke međunarodne saradnje ne mogu se otkloniti promenama u namerama i ak-
cijama pojedinačnih aktera, i to Volc objašnjava ekonomskom analogijom i logikom
„tiranije malih odluka“, odnosno „velikih” promena izazvanih akumulacijom „malih”
odluka.17 „Tiranija malih odluka pokazuje da težnja ka individualnom interesu stvara
17 U ekonomskom smislu, ovom frazom se sugeriše da „ako sto potrošača odabere opciju x, i to prouzrokuje da
tržište napravi odluku X (gde je X jednako 100 x), ne znači da bi potrošači glasali za taj rezultat da je ta velika
127
Žaklina Novičić
kolektivni rezultat koji niko ne želi. Međutim, onaj ko se ponaša drukčije samo će sebi
naneti štetu, a neće promeniti rezultat” (1979: 107-08).
Volc zaključuje da „dok god se struktura ostavlja nepromenjenom, nije moguće
promenama u namerama i akcijama pojedinačnih aktera stvoriti poželjne ishode ili
sprečiti nepoželjne” (1979: 107). Hijerarhijski elementi koji postoje unutar međuna-
rodnih struktura ograničavaju vršenje suvereniteta, ali samo na načine snažno us-
lovljene anarhijom većeg sistema – anarhija međunarodnog poretka snažno utiče na
verovatnoću međunarodne saradnje, opseg međunarodnih ugovora i jurisdikciju me-
đunarodnih organizacija. Nadnacionalni akteri sposobni da deluju efektivno ili i sami
stiču neke od osobina i sposobnosti država, ili nisu sposobni da deluju na bitne nači-
ne izuzev uz podršku ili bar uz pasivni pristanak glavnih država zainteresovanih za
dato pitanje. Ukoliko se bilo koji elementi vlasti pojave na međunarodnom nivou, oni
se brzo svedu na izraz moći pojedinačnih država koje i obezbeđuju osnov za njihovu
pojavu.
Volcova argumentacija na ovu temu razvijena je i u njegovom odgovoru neolibe-
ralnim institucionalistima u raspravi o širenju NATO-a na Istok, koje ilustruje, prema
Volcu, „podređenost međunarodnih institucija nacionalnim ciljevima“ (2000a: 18).
„Sposobnost Sjedinjenih Država da produže život instituciji koja umire, lepo ilustru-
je kako snažnije države stvaraju i održavaju međunarodne institucije da bi služile nji-
hovim percipiranim ili pogrešno percipiranim interesima” (Waltz:1998: 6). Ta post-
hladnoratovska „empirijska anomalija” daljeg postojanja NATO-a, prema Volcu, ne
pokazuje neuspeh neorealističke teorije da shvati međunarodnu politiku, nego ona
proizlazi iz „potcenjivanja američke gluposti“ (2000a: 24).
STRUKTURALNO DEJSTVO MEĐUZAVISNOSTI I GLOBALIZACIJE

Volc demistifikuje i „mit o međuzavisnosti“ (Waltz, 1970), za koji kaže da maskira
poseban položaj koji u svetskoj ekonomiji zauzimaju Sjedinjene Države. Globalizaciju,
kao „ludoriju” 90-ih godina 20. veka, on prikazuje, u najkraćem, kao „amerikanizaci-
ju“ (2003: 4). Međuzavisnost i globalizacija prikrivaju, prema Volcu, nejednaku raspo-
delu moći između država, koja nastavlja da bude ključna za shvatanje međunarodne
politike. Međuzavisnost je „eufemizam kojim se prikriva tenzija između američkog
položaja i zavisnosti većine zemalja” (1979: 154). Volc uočava da se „međuzavisnost
odluka bila izneta pred njih na eksplicitno razmatranje. Ovu logiku Volc pojašnjava primerima. Ako se očekuje
nestašica određenih proizvoda, kolektivno će biti daleko najbolje da svi kupuju manje tog proizvoda, da bi ublažili
povećanje cena i pravično raspodelili nestašice. Ali, pošto će nekima biti daleko bolje ako brzo naprave ekstra
zalihe, svi će imati jak podsticaj da to učine. Ako jedni očekuju da drugi krenu u banku po novac za nabavku, oni
će iz opreza krenuti pre njih, čak i ako znaju da će banka prestati da bude solventna u slučaju da svi potražuju
novac od nje (Waltz, 1979: 108).
128
smanjuje kako se smanjuje broj velikih sila“ i da je tokom vekova trajanja multipolar-
nosti međunarodni sistem bio veoma međuzavistan, a da u bipolarnom i unipolarnom
sistemu stepen međuzavisnosti značajno opada (1979: 138; 2000b: 53). Volc, dakle,
uočava manju zavisnost današnjih velikih sila u odnosu na ranije periode. Pored svega,
on preispituje tvrdnje o generalno miroljubivim efektima međuzavisnosti i iznosi stav
da bliska međuzavisnost podrazumeva gustinu kontakata, i da time istovremeno pove-
ćava i izglede slučajnih sukoba (1979: 138).18 Sve u svemu, „globalizatori” (globalizers)
ili „apostoli globalizacije“, kako ih Volc zove, precenjuju globalizaciju i preteruju kada
tvrde da je, usled njenog dejstva, moć izmakla iz država ka tržištima i nedržavnim au-
toritetima (2000b: 48). „U međunarodnoj politici, bez centralne vlasti, moć ponekad
sklizne ka tržištu. Kad ona mnogo sklizne, jaka država može da je vrati nazad, a firme
najjačih država ionako kontrolišu najveće delove tržišta“ (2000a: 16). Volc zaključuje
da su „slabe države izgubile određeni uticaj i kontrolu nad svojim spoljnim poslovima,
ali jake države nisu izgubile kontrolu nad svojim. Taj obrazac teško da je nov. (…) Iz-
vlačenje moći iz države, bilo interno ili eksterno, više je želja i iluzija nego realnost u
većini sveta” (2000a: 17-8).
Volc zaključuje da je, sa okončanjem bipolarnosti, „distribucija sposobnosti izme-
đu država postala ekstremno iskošena”. Ekonomske snage nisu nadmašile i istisle poli-
tičke snage, već su nejednakosti međunarodne politike pojačale političku ulogu drža-
ve. Politika, kao i obično, preteže nad ekonomijom” (Waltz, 2000b: 56).
Strukturalno dejstvo širenja demokratije
Volc polemiše i sa liberalnom tezom o tzv. demokratskom miru, odnosno o paci-
fikaciji koja nastaje sa širenjem demokratije. On najpre ukazuje na problem definici-
je demokratije i pluralizam demokratija u praksi, i podseća na to da je i sam Kant (Im-
manuel Kant) tako restriktivno definisao demokratiju da je „teško poverovati da bi i
jedna takva mogla nastati” (Waltz, 2000a: 9).19 Volc podseća i na ratove između samih
demokratija,20 i posebno na ponašanje Sjedinjenih Država prema tzv. jogunastim de-
mokratijama kao „posebno privlačnom objektu drugih demokratija koje žele da ih
spasu” (Waltz, 2000a: 9-10). Treći argument protiv teze o demokratskom miru jesu ra-
tovi koje demokratije vode protiv drugih, nedemokratskih država. Za „mesijanski in-
18 „Bliska međuzavisnost podrazumeva i mnogo više kontakata, čime se povećavaju izgledi za izbijanje povremenih
sukoba. Najžešći građanski, kao i najkrvaviji međunarodni ratovi vođeni su unutar oblasti u kojima su bili
nastanjeni veoma slični narodi čiji su poslovi bili neposredno povezani. Nemoguće je voditi rat u kome potencijalni
učesnici nisu na neki način povezani“ (Waltz, 1979: 138).
19 U jednoj starijoj studiji Volc tumači Kantov „projekt večnog mira“ u kontekstu odnosa liberalizma i rata
(Waltz, 1962). Tu on Kanta posmatra kao „liberala otpadnika“ (backsliding liberal) koji se takođe može smatrati
teoretičarem politike sile koji „prikriva svoje makijavelističke ideje tako što na njih kači modenu odeždu
liberalizma“ (1962: 331). Volc, inače, za sebe kaže da je „kantovac“, kada želi da istakne da nije pozitivista. Videti:
Halliday & Rosenberg, 1998: 379.
20 On navodi ratove Sjedinjenih Država i Velike Britanije u drugoj polovini 19. veka, Francuske i Britanije tokom 19.
veka, Engleske i Francuske koje su se, kao demokratske zemlje, borile protiv demokratske Nemačke, itd.
129
Žaklina Novičić
tervencionizam“ ili „liberalne krstaše”, mir je dovoljno dobar razlog za rat - oni zago-
varaju rat „u plemenitoj nameri da se uspostavi istina, pravda, da se zaustavi tiranija“,
jednom rečju -„rat protiv rata“ . (1959: 109-10). Pošto dobar razlog može da opravda
svaki rat, „ko može, u sporu između država, da kaže čiji razlog je pravedniji“ (1959:
113).21 Liberalizam, koji je „pre svega filozofija tolerancije, poniznosti i sumnje“, sa li-
beralnim intervencionizmom, razvio je „svoju vlastitu oholost” (1959: 11). Volc upo-
zorava da „planirani krstaški ratovi liberala, ukoliko se ostvare, vode do neograničenog
rata za neograničene ciljeve“, i da oni mogu dovesti do „trajnog rata zbog trajnog mira”
(1959: 113). Volc govori sa izvesnim prezirom i o savremenom „širenju demokratije
pomoću američke vojske sa određenim entuzijazmom”, i u tom kontekstu se pita: „Ako
je svet sada siguran za demokratiju, da li je demokratija bezbedna po svet?“ (2000a: 13)
Volc smatra da „intervencionistički duh buja” onda kada su demokratije u porastu, i
da je navedeni efekat naglašen kada jedna demokratska zemlja postane dominantna,
kao što su sada Sjedinjene Države (2000a: 13).
Strukturalno dejstvo nuklearnog oružja

Volc objašnjava kako je promena u tehnologiji ratovanja, nastala sa uvođenjem nu-
klearnog oružja, odlučno promenila način na koji države koje ga poseduju obezbeđu-
ju sopstvenu i bezbednost drugih. Nuklearno oružje postalo je glavno sredstvo država
koje ga poseduju za suočavanje sa bezbednosnom dilemom. Zbog postojanja nukle-
arnog oružja kao „apsolutnog oružja”, ali i zbog njegove ograničenosti na ulogu od-
vraćanja, Drugi svetski rat bio je poslednji „vrući” rat između velikih sila - rat je u
nuklearnom svetu postao „privilegija malih i slabih”, kaže Volc u jednoj posebnoj ra-
spravi koja se odvija od 80-ih godina prošlog veka do savremenih dana, a koja pred-
stavlja svojevrsni nastavak i primenu strukturalne teorije međunarodne politike (Wal-
tz, 1981; 1990b; 1997b; Sagan & Waltz, [1995] 2005). Iako predstavlja promenu koja
se dešava na nivou država, nuklearna revolucija imala je posledice koje su se proširile
celim sistemom međunarodne politike, zbog toga što nuklearno oružje snažno utiče
na kvalitet odnosa između država koje ga poseduju. Mada i u nuklearnoj eri međuna-
rodna politika ostaje arena samopomoći, nuklearno oružje utiče na rangiranje velikih
sila prema moći. Volc potvrđuje kako su varijacije u broju nuklearnog oružja nebitne
unutar širokih opsega i da je, zbog toga, nuklearno oružje smanjilo podsticaj za trku u
naoružanju, čak i konvencionalnom (Waltz, 1979: 186-87; Waltz, 1993). On zaključu-
je da je širenje nuklearnog oružja nemoguće zaustaviti, i, konačno, da se širenja nukle-
arnog oružja ne treba plašiti. Ove kontroverzne teze o pacifikujućoj ulozi nuklearnog
21 Po pitanju mehanizma promene nedemokratskih država u demokratske, među liberalima postoji od samog
početka podela na optimistički neintervencionizam na jednoj strani (Kant, Kobden) i mesijanski intervencionizam
na drugoj (Džon Stjuart Mil, Đuzepe Macini, Vudro Vilson).
130
oružja, odnosno o „nuklearnom miru”, kritičari nazivaju „nuklearnim optimizmom”

(Woods, 2002).22
UMESTO ZAKLJUČKA -
ZASLUGE, KRITIKA I ODBRANA NEOREALIZMA
Zbog priznanja da su samo države elementi sistema međunarodne politike, kao i
zbog toga što strukturu „prosto generiše” iz država, Volcov teorijski model često se os-
porava kao državocentričan, a pripisuje mu se i „primitivna ontologija” ili „ontološki
redukcionizam” (Wendt, 1987: 341). Volcu se zamera što koristi mali broj varijabli i što
maksimalno ističe kontinuitet u međunarodnoj politici.
Mnogi prigovaraju Volcovoj teoriji na statičnosti i oskudnosti. Prigovorom za
statičnost ukazuje se na Volcovu strukturalističku tendenciju da naglasi kontinuitet
nad promenama. U njegovoj koncepciji strukture promene su ili skoro potpuno odsut-
ne ili retke (do 80-ih godina 20. veka identifikuje samo prelazak iz multipolarnosti u
bipolarnost posle Drugog svetskog rata). „Moćna logika anarhije” proteže se, dakle, na
istorijski period meren milenijumima (Buzan et al., 1993).
Prigovorom za „oskudnost” ukazuje se na Volcovu fokusiranost na međunarodni po-
litički sistem, zatim na isključivanje iz definicije strukture niza faktora koji su, prema
drugima, ili strukturalni, ili važni za ishode, ili leže izvan striktno političke oblasti, ili
su iznad nivoa analize jedinica sistema. Pojedini teoretičari bi da u Volcovu definici-
ju strukture uključe međunarodne organizacije, norme i informacije, drugi društven-
o-ekonomske faktore, treći nestrukturne podsticaje ponašanja država, a četvrti same
države i njihovo ponašanje. Na razne načine Volcovi kritičari izražavaju mišljenje da si-
stemska teorija treba da sadrži više od strukture: ili obuhvatnije izlaganje strukture ili in-
tegrisaniju teoriju sistema kao celine. Neki žele strukturu definisanu ne samo političkim
terminima. Drugi žele da se više prizna jezik kao sistem koji interveniše i ne dozvoljava
striktno neutralan opis međunarodne politike. Treći žele da sistemska teorija sadrži više
veza između nivoa jedinica i nivoa strukture. Većina Volcovih kritičara želi mnogo boga-
tije definisanu strukturu saglasnu sa dinamikom promena (Buzan et al., 1993).
Mnogi žele da u Volcovu „oskudnu” definiciju strukture ponovo vrate države kao
jedinice sistema, kritikujući ga zbog toga što je definiciju strukture toliko ispraznio da
je učinio nivo jedinica deponijom za sva neobjašnjiva odstupanja od strukturalne te-
orije. Kritičari zameraju Volcu i to što je mnoštvo uzroka međunarodnih političkih
ishoda ostavio na nivou jedinica, pa zato oni generalno žele da se ponovno integrišu
strukturalni i jedinični nivo analize (Buzan et al., 1993; Keohane, 1987: 746; Guzzini,
1998: 125-41). Suočen sa mnoštvom kritika, Volc priznaje da „tenzija oko granica” iz-
22 Više o nuklearnom oružju u međunarodnoj politici i Volcovom razmišljanju na tu temu u: (Novičić, 2005).
131
Žaklina Novičić
među nivoa sistema i nivoa jedinica i dalje postoji, i da je ta dva nivoa teško držati kon-
zistentno jasnim i odvojenim (Waltz, 1986: 342, 328): „Još uvek mnogo toga treba da
se kaže o položaju jedinica sistema u sistemskoj teoriji međunarodne politike” (Wal-
tz, 1990a: 37).
Kritičari neorealizma ukazuju na to da osim moći i njene raspodele, na šta se me-
đunarodna politika u neorealizmu navodno svodi, i mnogi drugi faktori mogu, logič-
no, da se unesu u definiciju strukture, ali Volc odgovara da „logika sama ne piše teo-
riju”, i da „pitanje nije šta logika dozvoljava, nego šta teorija zahteva” (Waltz, 1990a:
31). Ti koncepti koje bi drugi hteli da inkorporiraju u Volcovu „oskudnu“ definiciju
međunarodne politike, ne mogu da budu prikladni ne samo za njegovu teoriju, nego
ni za jednu drugu, odgovara Volc: „Može li neko da zamisli kako demografski trendo-
vi, informaciono bogatstvo i međunarodne institucije mogu da se unesu u teoriju? Ni-
jedna teorija ne može da sadrži ‘takve stvari’, ali ako je teorija iole dobra, ona nam po-
maže da njih shvatimo i objasnimo, da ocenimo njihov značaj i da odmerimo njihove
efekte.“ I za kraj, on dodaje da „svaka teorija ostavlja neke stvari neobjašnjenim“ (Wal-
tz, 1990a: 30).
Volcovi kritičari ne shvataju da „teorija nije iskaz o svemu što je važno u međuna-
rodnom političkom životu“, nego je ona, pre svega, „nužno oskudna objašnjavajuća
tvorevina (...) Teorija nije samo prosti skup varijabli. Ako se nađe ‘rupa’ u teoriji, ona
se ne može zapušiti dodavanjem ‘varijabli’ u nju. Da bi se teoriji dodalo to za šta neko
veruje da je ispušteno, potrebno je da se pokaže kako to nešto može da zauzme svoje
mesto kao element koherentne i delotvorne teorije. Da je to lako, bili bismo blagoslo-
veni obiljem jakih i sveobuhvatnih teorija” (1990a: 32).
U odgovoru na optužbe za pogrešna predviđanja neorealizma, Volc kaže da je
objašnjenje, a ne predviđanje, krajnji kriterijum dobre teorije (1997: 913). Predviđanje
je dakle moguće i samo na osnovu poznavanja uzročnih veza koje su utvrđene zako-
nima, odnosno na osnovu samih empirijskih svedočanstava, dok je cilj dobre teorije
objašnjenje pojavljivanja i trajanja date uzročne veze.23 Pored toga, predviđanja mogu
biti ispravna ili pogrešna iz mnogo različitih i nebitnih razloga. Konačno, Volc ističe da
mnoge opšteprihvaćene teorije, na primer teorija evolucije, ne predviđaju ništa poseb-
no. Kao primer, on dodaje i to da je „ekonomska teorija impresivna, čak i kada ekono-
misti prikazuju sebe kao nepouzdane u predviđanju i savetovanju” (1990a: 29).
Rasprave o Volcovom neorealizmu generalno i dalje traju, a u više specijalnih pri-
lika ponovo je preispitivana saznajna vrednost, moć objašnjenja i predviđanja struk-
turalne teorije međunarodne politke.24 „Teorija se prevazilazi samo boljom teorijom“,
23 Recimo, izlazak i zalazak sunca se mogu pouzdano predvideti na osnovu samog iskustva, bez potrebe za teorijom
koja objašnjava zašto se ta pojava dešava. Videti taj i ostale argumente u: (Waltz, 1979: 5-13).
24 Videti na primer raspravu u tematskom broju časopisa American Political Science Review (1997) u kojoj je i Volc
učestvovao. Videti i skorije preispitivanje stanja oblasti i neorealizma u: (Elman & Elman, 2003).
132
odgovara na kritike Volc, i često se poziva na reči dobitnika Nobelove nagrade za fizi-
ku, Stivena Vajnberga (Steven Weinberg) koji je, u kontekstu razvoja svoje oblasti na-
glašavao da najvažnija stvar za njen napredak „nije odluka da li je teorija istinita, nego
odluka da li ona zaslužuje da je ozbiljno shvatimo” (1997a: 916).
Neorealizam je, bez sumnje, teorija koju treba shvatiti ozbiljno. U jednom od sko-
rijih specijalnih izdanja posvećenih potvrdi značaja Volcovog teorijskog nasleđa, još
jednom se priznaje njegov „večiti karakter“ i odaje počast „volcijanskom duhu intelek-
tualne radoznalosti“ koji, s pravom, i dalje okupira analitičku i teorijsku pažnju širom
sveta (Foley, 2009). Neorealizam se više od tri decenije hvali, dorađuje, osporava, po-
grešno shvata, ali u teorijskim raspravama koje je pokrenuo on ostaje, uprkos stalnom
nezadovoljstvu, siguran osnov iz kog se polazi u izučavanju međunarodnih odnosa/
međunarodne bezbednosti. Konačno, i mnoštvo savremenih tekstova sa referencama
za „Teoriju međunarodne politike“, dokaz su da ovaj tekst predstavlja „najuticajniju
knjigu u istoriji discipline“ (Waever, 2009: 201).
133
Žaklina Novičić
Prilog:
Shvatajući da „mnogi ljudi imaju problem da shvate teoriju” (Waltz, 1997: 914),
Volc je napravio nekoliko šematskih prikaza:
1) Sistemski pristup shvata međunarodni politički sistem kao što je ispod prikazano:
Izvor: Waltz, 1979: 40 (šema 3.1); Waltz, 1997: 914 (šema 1.)
Slika pokazuje da strukturalna teorija naglašava da uzročnost ide od strukture ka

državama i od država ka strukturi. Ona objašnjava, između ostalog, i to zašto se rav-
noteža snaga povratno formira (Waltz, 1997: 914).
2) Većina teoretičara, bez obzira na to da li slede sistemski pristup, o međunarod-
noj politici razmišlja na način kao što je prikazano na šemi 2. Države koje svoje spo-
ljašnje efekte generišu iznutra označene su kao N1,2,3. Države koje deluju spolja i koje
su u interakciji sa drugim državama označene su kao X1,2,3. Na slici nisu prikazane
nikakve sistemske snage i faktori.
Izvor: Waltz, 1979: 99 (šema 5.1)
134
3) Pošto je sistemske efekte učinio očiglednim, Volc je međunarodnu politiku pred-

stavio i šematski. Struktura međunarodnog političkog sistema predstavljena je kru-
gom i njen uticaj je dvosmeran. Ona utiče, kao što to strelice pokazuju, i na interakcije
država, ali i na same države, odnosno njihove osobine.
Izvor: Waltz, 1979: 100 (šema 5.2)
135
Žaklina Novičić
Knjige:
Waltz, K. N. ([1954] 1959). Man, the State, and War: A Theoretical Analysis. Colum-
bia University Press, New York. Ili Waltz, K. N. (1998). Čovjek, država i rat.
D. Grubiša (prev). Institut za međunarodne odnose. Zagreb: Barbat.
Waltz, K. N. (1979). Theory of International Politics. McGraw-Hill. Ili Volc, K. N.
(2008). Teorija međunarodne politike. Ž. Novičić, F. Ejdus (prev). Beograd:
Centar za civilno-vojne odnose.
Sagan, S. D. & Waltz, K. N. ([1995] 2005). The Spread of Nuclear Weapons: A Deba-
te. New York/London: W. W. Norton & Company.
Keohane, R. O. (ed.) (1986). Neo-realism and Its Critics. New York: Columbia Uni-
versity Press.
Booth, K. (ed.) (2011). Realism and World Politics. New York: Routledge.
Buzan, B., Jones Ch. & Little, R. (1993). The Logic of Anarchy. New York: Columbia
University Press.
Guzzini, S. (1998). Realism in International Relations and International Political Eco-
nomy: The continuing story of a death foretold. Routledge: London and New York
Novičić, Ž. (2009). Neorealizam Keneta Volca: Analiza strukturalne teorije međuna-
rodne politike. Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu.
Članci:
Waltz, K. N. (1988). The Origins of War in Neorealist Theory. The Journal of Inter-
disciplinary History 18(4), 615-28.
Waltz, K. N. (1990). Realist Thought and Neorealist Theory. Journal of Internatio-
nal Affairs 44(1), 21–37.
Waltz, K. N. (1997). Evaluating Theories. American Political Science Review 91(4), 913-18.
Waltz, K. N. (2000). Structural Realism after The Cold War. International Security 25(1), 5-41.
Waltz, K. N. (1990). Nuclear Myths and Political Realities. American Political Scien-
ce Review 84(3), 731-45.
Waltz, K. N. (2000). Globalization and American Power. National Interest 59, 46-56.
Video materijal:
Waltz, K. N. (2003). Conversations with History: Interview with Kenneth N. Waltz by
Harry Kreisler. Institute of International Studies: UC Berkele.
Internet: http://conversations.berkeley.edu/content/kenneth-waltz
Waltz, K. N. (2011). Interview with Kenneth N. Waltz by Arnold A. Saltzman. The
Annual Review of Political Science. Internet: http://www.youtube.com/
watch?v=9T-Bh254RJI
136
Buzan, B., Jones Ch. & Little, R. (1993). The Logic of Anarchy. New York: Columbia
University Press.
Dessler, D. (1989). What’s at Stake in the Agent-Structure Debate. International Orga-
nization, 43(3). 441-473.
Elman, C. & Elman, M. F. (Eds.), (2003). Appreciating Field: Progress in International
Relations Theory. MIT Press Cambridge: Massachusetts.
Foley, M. (2009). Introduction. International Relations, 23(3), 311-312.
Guzzini, S. (1998). Realism in International Relations and International Political Econo-
my: The continuing story of a death foretold. Routledge: London and New York.
Halliday, F. & Rosenberg, J. (1998). Interview with Ken Waltz. Review of International
Studies, 24(3). 371-386.
Hammond, P. Y. (1960). Man, the State and War by Kenneth N. Waltz. Political Science
Quarterly 75(3). 448-450.
Keohane, R. O. & Nye, J. S. (1987). Power and Interdependence Revisited. Internation-
al Organization, 41(4). 725-753.
Mearsheimer, J. (2002). Interview: Conversations with History. Institute of Interna-
tional Studies: UC Berkele. Internet: http://globetrotter.berkeley.edu/people2/
Mearsheimer/mearsheimer-con0.html.
Novičić, Ž. (2009). Neorealizam Keneta Volca: Analiza strukturalne teorije
međunarodne politike. Beograd: Institut za međunarodnu politiku i privredu.
Novičić, Ž. (2005). Nuklearno oružje u međunarodnoj politici. Međunarodni problemi
4, 505-528.
Sagan, S. D. & Waltz, K. N. ([1995] 2005). The Spread of Nuclear Weapons: A Debate.
New York/London: W. W. Norton & Company.
Singer, D. (1961). The Level of Analysis Problem in International Relations. World Po-
litics, 14(1). 77-92.
Snyder, G. (2002). Mearsheimer’s World: Offensive realism and the struggle for secu-
rity. International Security, 27(1), 149-173.
Waever, O. (2009). Waltz’s Theory of Theory. International Relations, 23(2). 201-222.
Waltz, K. N. (1959). Man, the State, and War: A Theoretical Analysis. Columbia Uni-
versity Press, New York.
Waltz, K. N. (1962). Kant, Liberalism, and War. The American Political Science Review,
56(2). 331-340.
137
Žaklina Novičić
Waltz, K. N. (1970). The Myth of National Interdependence. In: C. P. Kindleberger

(Ed.), The International Corporation. Cambridge, Mass.: MIT Press.
Waltz, K. N. (1979). Theory of International Politics. McGraw-Hill.
Waltz, K. N. (1981). The Spread of Nuclear Weapons: More May Be Better. Adelphi
Papers No. 171, London: International Institute for Strategic Studies. Internet:
http://www.mtholyoke.edu/acad/intrel/waltz1.htm.
Waltz, K. N. (1986). Reflections on Theory of International Politics: A Response to my
Critics. In: R. O. Keohane (Ed.), Neo-realism and Its Critics (pp. 322-345). New
York: Columbia University Press.
Waltz, K. N. (1990a). Realist Thought and Neorealist Theory. Journal of International
Affairs, 44(1). 21-37.
Waltz, K. N. (1990b). Nuclear Myths and Political Realities. American Political Science
Review, 84(3). 731-745.
Waltz, K. N. (1993). The Emerging Structure of International Politics. International
Security, 18(2). 44-79.
Waltz, K. N. (1997a). Evaluating Theories. American Political Science Review, 91(4).
913-918.
Waltz, K. N. (1997b). Thoughts about Virtual Nuclear Arsenals. Washington Quarter-
ly, 20(3). 153-161.
Waltz, K. N. (1998). The Balance of Power and NATO Expansion. Berkeley: University
of California. Working Paper 5.66, 1-15. Internet: www.u.arizona.edu/~volgy/
europe4.doc
Waltz, K. N. (2000a). Structural Realism after The Cold War. International Security,
25(1). 5-41.
Waltz, K. N. (2000b). Globalization and American Power. National Interest, 59. 46-56.
Waltz, K. N. (2003). Conversations with History: Interview with Kenneth N. Waltz by
Harry Kreisler. Institute of International Studies: UC Berkele. Internet: http://
conversations.berkeley.edu/content/kenneth-waltz.
Wendt, A. (1987). The Agent Structure Problem in International Relations Theory. In-
ternational Organzation, 41(3). 335-370.
Woods, M. (2002). Reflection on Nuclear Optimism: Waltz, Burke and Proliferation.
Review of International Studies, 28(1). 163-189.
138
OFANZIVNI I DEFANZIVNI REALIZAM*1
UVOD
Realistička teorija međunarodnih odnosa i pitanja bezbednosti su u dubokoj i
snažnoj vezi, i možda se nigde taj odnos ne vidi tako jasno kao na primerima ofan-
zivnog i defanzivnog realizma.2 Naime, ove dve grane realističke teorije su postale
veoma popularne u vremenu nakon Hladnog rata, u velikoj meri zahvaljujući objav-
ljivanju knjige Džona Miršajmera (John J. Mearsheimer) „Tragedija politike velikih
sila“ iz 2001. godine, koja se smatra nekom vrstom „Biblije“ ofanzivnog realizma.3
Takođe, na popularnost ovih teorija uticala je i činjenica da su, u svom nastojanju
da se razlikuju od ostalih struja u realističkoj teoriji međunarodnih odnosa, ofan-
zivni realisti morali mnogo plastičnije da objašnjavaju vezu između svojih osnovnih
pretpostavki o svetu i (miršajmerovski rečeno) „načinu na koji on funkcioniše“. Ta,
ponekad i prenaglašena potreba da se teorijski stavovi potkrepe konkretnim prime-
rima iz prakse, postala je veoma važna za pripadnike realističke teorije svih prava-
ca i usmerenja, a naročito u vremenu velikih izazova za ovu teoriju. Ti teorijski iza-
zovi su uporište imali u drugim pristupima, a pre svih u neoliberalizmu od 1980-ih
* Ovaj tekst je rezultat rada na Projektu Politički identitet Srbije u regionalnom i globalnom kontekstu evidencioni
broj 179076, koji je finansiran od strane Ministarstva prosvete i nauke Republike Srbije.
2 U vezi sa odnosom između realističke teorije međunarodnih odnosa i bezbednosti videti šire u: (Walt, 2010).
Pojedini autori, poput Danijelea Fjamenđija tvrde da “posmatrači diskutuju o vezi između moći i bezbednosti
još od vremena Tukidida“ (Fiammenghi, 2011: 126).
3 Videti: (Mearsheimer, 2001) ili srpsko izdanje ove knjige (Miršajmer, 2009).

i socijalnom konstruktivizmu nešto kasnije, sa druge strane, ovo osporavanje u prak-

tičnom smislu intenzivirano je završetkom Hladnog rata i, barem privremenom, pre-
vlasti „saradnje nad sukobom“ u međunarodnim odnosima.4 Iako različiti teoretičari
nazivaju ove dve struje različitim imenima jasno je da podela realizma na ofanzivni i
defanzivni ima svoje sledbenike i da svaki osvrt na realizam u međunarodnim odnosi-
ma danas mora da obuhvati i njegovu ofanzivnu i defanzivnu varijantu.
U ovom preglednom radu naglasak će biti stavljen na podelu realističke teorije na
ofanzivni i defanzivni realizam, kao i na objašnjenje njihovih razlika. Diskusija o ove
dve grane realizma biće upotpunjena analizom odnosa između SAD i Kine danas, kao
i odnosima između Atine i Sparte u predvečerje izbijanja Peloponeskog rata, barem
onako kako ih u svojoj svevremenskoj knjizi „Peloponeski rat“ opisao Tukidid.
MESTO OFANZIVNOG I DEFANZIVNOG REALIZMA

U REALISTIČKOJ TEORIJI MEĐUNARODNIH ODNOSA
Realistička teorija se, jasno je već iz jednostavnog pogleda na sadržaj ovog zborni-
ka, sastoji od više, po obimu manjih teorija, odnosno grana realizma. Iako se u samoj
svojoj suštini mogu pronaći određene trajne i „večne“ odlike realizma (bez obzira na
teoretičara i vreme u kojem on deluje), čini se da su Tim Dan i Brajan Šmit u pravu kad
se pitaju da li postoji „jedan realizam ili mnogi?“5 (Dunn & Schmidt, 2011: 89). Među
tim „mnogim realizmima“ svakako treba pomenuti ono što je među teoretičarima pri-
hvaćeno kao najzastupljenija podela – podela na klasični, strukturalni, to jest neorea-
lizam i neoklasični realizam.6
4 Videti šire o odnosu saradnje i sukoba u svetu nakon Hladnog rata u: (Betts, 2010).
5 U tom smislu treba pomenuti dva, po nama, najvažnija pokušaja da se pronađe „nesvodivo jezgro“ realističke
teorije međunarodnih odnosa. Prvi takav pokušaj je onaj koji nam nude već pominjani Tim Dan i Brajan Šmit,
a u prilogu koji već 15 godina izlazi kao deo jednog od najpoznatijih udžbenika međunarodnih odnosa na svetu
koji pod naslovom „Globalizacija svetske politike“ izdaje najveća svetska univerzitetska izdavačka kuća, Oxford
University Press. Prema njihovom mišljenju, „realizam je, teorijski posmatrano, široka crkva koja obuhvata
mnoštvo različitih autora i tekstova. Uprkos brojnim imenima, smatramo da se svi realisti slažu oko sledeća „tri
S“: usredsređenost na državu (statism), opstanak (survival) i samopomoć (self-help) (Dunn & Schmidt, 2011: 93).
Kao drugi takav pokušaj treba izdvojiti prilog o realizmu, koji je Vilijem Karti Volfrort uradio za Oksfordski
priručnik međunarodnih odnosa. U njemu piše da „definicije realizma variraju u značajnoj meri kad su u pitanju
detalji, ali otkrivaju snažnu porodičnu sličnost. Realisti su skloni okupljanju oko četiri središnje pretpostavke“
(Wohlforth, 2008: 132).
Te pretpostavke su sledeće: 1) shvatanje da se politika odvija unutar i između grupa; 2) egoizam; 3) anarhija; 4)
politika sile (Wohlforth, 2008: 133).
6 Po Kolinu Elmanu, „dvadesetovekovni realizam je prošao kroz tri faze koje su sledile jedna za drugom: klasični
realizam, neorealizam i neoklasični realizam.” Osnovu za razlikovanje ove tri grane realizma Elman vidi u obimu
„do kojeg uzroci na nivoima jedinica (unit level causes), a to su nezavisne varijable unutar države-igraju uzročnu
(kauzalnu) ulogu. Videti više u: (Elman, 2002).
140
OFANZIVNI I DEFANZIVNI REALIZAM
VRSTA REALIZMA KLJUČNI MISLIOCI KLJUČNA DELA „KLJUČNA IDEJA“

KLASIČNI RELIZAM Tukidid Peloponeski rat Međunarodnu politiku od-
(LJUDSKA PRIRODA) (oko 430-40 likuje večna borba za moć,
pre Hrista). koja ima svoje korene u ljud-
skoj prirodi. Pravda, pravo
i društvo ili nemaju mesta u
ovakvom rasporedu ili su od
ograničene važnosti.
Makijaveli (1532). Vladalac Politički realizam priznaje da
su principi potčinjeni politici;
najvažnija veština državnih
lidera je da prihvate i da se
prilagode promenjenoj konfi-
guraciji političke moći u svet-
skoj politici.
Morgentau (1948). Politics among Politikom upravljaju zakoni
Nations koje je stvorila ljudska priro-
da. Mehanizam koji koristi-
mo da bismo razumeli među-
narodnu politiku je koncept
intereresa, određen u katego-
rijama moći.
STRUKTURALNI Ruso Stanje rata Nije u pitanju ljudska priro-
REALIZAM (MEĐU- (oko 1750). da već anarhični sistem koji
NARODNI SISTEM) podstiče strah, zavist, sumnju
i nesigurnost.
Volc (1979). Teorija međuna- Anarhija vodi ka logici samo-
rodne politike pomoći u kojoj države tragaju
za maksimizacijom bezbed-
nosti. Najstabilniji raspored
moći u sistemu je bipolarni.
Miršajmer (2001). Tragedija politike Međunarodni sistem koji je
velikih sila zasnovan na anarhiji i samo-
pomoći tera države da maksi-
miziraju svoju moć u odnosu
na moć drugih država.
NEOKLASIČNI Zakarija (1998). Od bogatstva do Viđenje međunarodne politi-
REALIZAM moći ke zasnovano na uticaju me-
đunarodnog sistema je ne-
kompletno. Treba ga dopuniti
uvidom koji nude promenjive
(varijable) na nivou jedinica
kao što su one koje se odno-
se na to kako se moć opaža i
kako se vođstvo sprovodi.
Tabela 1: Klasifikacija realizama (Dunn & Schmidt, 2011: 90).
141
Sa druge strane može se govoriti i o podeli realizama na realizam nivoa analize (u

koji možemo svrstati sva tri prethodno pomenuta realizma) i realizam racionalnog iz-
bor (Živojinović, 2008).7
Pored ove uopštene klasifikacije, od najvećeg značaja za predmet ovog rada je sva-
kako podela na ofanzivni i defanzivni realizam. Ova podela nije sporna i može se pro-
naći u najvećem broju udžbenika koji se bave teorijama međunarodnih odnosa ili
konkretno realističkom teorijom.8 Ipak, ono što je sporno tiče se zapravo toga šta je
ofanzivni, a šta defanzivni realizam i koliko ofanzivnih i defanzivnih realizama zapra-
vo postoji? Dakle, prva tačka oko koje nema saglasnosti među teoretičarima međuna-
rodnih odnosa je šta je to zapravo ofanzivni, a šta defanzivni realizam, to jest, šta pred-
stavlja kriterijum na osnovu kog ih razlikujemo. Druga tačka spora tiče se odgovora na
pitanje koliko ofanzivnih i defanzivnih realizama zapravo postoji.
OFANZIVNI I DEFANZIVNI REALIZAM:

POJAM I RAZLIČITI KRITERIJUMI RAZLIKOVANJA
Kada je u pitanju pronalaženje jasnog kriterijuma razlikovanja između ove dve gra-
ne realizma, treba pomenuti nekoliko pokušaja da se pronađe ta „vododelnica“. Jedan
od svakako najvažnijih, jeste pokušaj Džeka Snajdera (Jack Snyder), koji je 1991. godi-
ne u svojoj knjizi „Mit imperija“ po mnogima prvi i imenovao ove dve teorije.9 Naime,
i tada, a i kasnije, prilikom polemike koju je na stranicama časopisa „International Se-
curity“ povodom uzroka izbijanja Prvog svetskog rata vodio sa Keirom Liberom, Snaj-
der je istakao da se razlika između ofanzivnog i defanzivnog realizma ne može povu-
7 Naime, „uprkos tome što imaju neke zajedničke pretpostavke o međunarodnim odnosima i međunarodnoj
stvarnosti (kao što je središnja uloga moći u međunarodnim odnosima, pretpostavka o državama kao glavnim
subjektima, prihvatanje postojanja anarhije kao načina organizacije vlasti u međunarodnom sistemu) realizam
nivoa analize i realizam racionalnog izbora se usredsređuju na različite stvari. Realizam nivoa analize se bavi
posledicama koje na ponašanje subjekata međunarodnih odnosa ili same odlike međunarodnog sistema
ostavljaju ljudska priroda, priroda država i priroda međunarodnog sistema (dakle bavi se tzv. nivoima analize u
međunarodnim odnosima). Drugim rečima, ono što se dešava u ova tri nivoa analize određuje u najvećoj mogućoj
meri ponašanje jedinica (subjekata) u međunarodnim odnosima. Realizam racionalnog izbora se usredsređuje na
interesnu kalkulaciju (tzv. cost-benefits analizu) država i pojedinaca kao glavnih subjekata međunarodnih odnosa.
U tom smislu, ova podvrsta realističke teorije je u nekim svojim delovima mnogo bliža matematici nego realizmu
nivoa analize“ (Živojinović, 2008: 65-6).
8 Videti: (Schmidt, 2012: 9-10); (Brown & Ainley, 2009: 44-5); (Elman, 2008: 707-713); (Donelly, 2004: 63-4);
(Sterling – Folker, 2006: 17); (Wohlforth, 2008: 138–39); (Dunne & Schmidt, 2011: 92 ); (Jackson & Sorensen,
2010: 300, 304).
9 Po rečima Džefrija Taljafera “termini agresivni realizam (ili ofanzivni realizam) i defanzivni realizam potiču iz
knjige Džeka Snajdera “Mit imperije” (Taliaferro, 2001/02: 128). Pored ovog termina, Taljafero navodi da se za
ova dva realizma koriste i sledeća imena: “pesimistički i optimistički strukturalni realizam” (Robert Kaufman),
dok recimo Čarls Glaser svoju varijantu defanzivnog realizma naziva “kontigentni realizam”. Videti: (Taliaferro,
2001/02: 134) i (Snyder, 1991).
Sa druge strane, Šiping Tang poreklo ove podele pronalazi još u delima Arnolda Volfersa iz pedesetih godina
prošlog veka (Tang, 2010a: 195).
142
ći po liniji motiva (ekspanzionističkih u slučaju ofanzivnih, a odbrambenih u slučaju

defanzivnih realista), niti po liniji podsticaja koje po ponašanje država ostavlja činjeni-
ca da države deluju u jednom anarhičnom sistemu, već da u igru treba uvesti elemente
percepcije kao i unutarpolitičkih izvora strateških predrasuda (Snyder & Lieber, 2008).
Sam Džefri Taljafero (Jeffrey W. Taliaferro) razliku vidi u odgovoru koji države pro-
nalaze na anarhičnu prirodu međunarodnog sistema, odnosno u podsticajima, koji je-
dinicama koje ga čine, dolaze od strane strukture međunarodnog sistema. Prema nje-
govom shvatanju, „dok neorealizam i neoklasični realizam teže da objasne različite
fenomene, podela između ofanzivnog i defanzivnog realizma predstavlja fundamen-
talno neslaganje o posledicama anarhije (po jedinice međunarodnog sistema) (Talia-
ferro, 2001/02: 134). „Iz tih razloga“, nastavlja on, „ofanzivni i defanzivni realizam su
teorijski takmaci, jer dovode do stvaranja različitih predviđanja i preporuka (o po-
našanju država u međunarodnim odnosima) (Taliaferro, 2001/02: 134). Tako bi, ako
budu sledile savete ofanzivnog realizma, Sjedinjene Američke Države sprovodile „ve-
liku strategiju premoći (ili prvenstva) i tražile priliku da oslabe potencijalne konku-
rentske sile kao što je Kina“ (2001/02: 128). Međutim, ukoliko se okrenu defanzivnom
realizmu, Sjedinjene Države bi verovatno sledile strategiju selektivnog angažovanja
(2001/02: 128). Tako da razlike između ofanzivnog i defanzivnog realizma nisu samo
teorijske prirode, već imaju i praktične posledice po spoljnu i bezbednosnu politiku
konkretnih država.
Treći pokušaj da se napravi jasna distinkcija ofanzivnog i defanzivnog realizma tiče
se pokušaja Šiping Tanga (Shiping Tang) da pronađe „stvarnu rasednu liniju“ između
njih. Da bi došao do njih, Šiping Tang prvo navodi ono što naziva „lažnim rasednim
linijama“. Najvažnija od njih je ona koja razliku između ova dva realizma vidi u tome
što ofanzivni realizam veruje da države teže moći, a defanzivni da iste teže bezbednosti
(Tang, 2010a: 18, 19). Pravih rasednih linija sa druge strane ima nekoliko i Šiping Tang
ih navodi sledećim redosledom: 1) Prva stvarna rasedna linija se tiče pitanja zajednič-
kih interesa i saradnje (2010a: 20). Dok ofanzivni realisti sumnjaju u to da saradnja
predstavlja moguću opciju u situaciji ugroženosti, defanzivni veruju da je pod odre-
đenim okolnostima saradnja ne samo moguća, već i poželjna. 2) Druga stvarna rased-
na linija je ona koja se odnosi na pitanje da li postoji opasnost u maksimizaciji relativ-
ne moći (2010a: 21). Dok ofanzivni realizam tu opasnost negira, defanzivni je izrazito
ističe. 3) Treća stvarna rasedna linija je ona koja se odnosi na pitanje da li “neko može
tretirati maksimiziranje relativne moći i težnju za bezbednosti kao suštinski jednake”
(2010a: 22). Ofanzivni realizam smatra da je to moguće, dok defanzivni tvrdi suprot-
no. Na kraju, Šiping Tang posebno naglašava sledeće: “fundamentalna razlika između
ofanzivnog i defanzivnog realizma se nalazi negde drugde. Ona uglavnom leži u ra-
zličitim preferencijama (država) po pitanju strategija, čak i ukoliko se kreću ka istom
skupu ciljeva kao što su moć, bezbednost i prestiž” (2010a: 29). Drugim rečima, cilje-
143
vi im mogu biti isti, ali se ofanzivni i defanzivni realizam veoma razlikuju u pogledu
načina na koji je te ciljeve moguće ostvariti. U pogledu preporuka za ponašanje drža-
va i strategija za opstanak u jednom anarhičnom svetu, Šiping Tang smatra da “iako
dva realizma preporučuju u neku ruku slične politike u suočavanju sa jasnom i nepo-
srednom pretnjom, oni preporučuju dramatično drukčije politike u situacijama kad
se (države) ne suočavaju sa neposrednom pretnjom” (2010a: 30). Ofanzivni realizam
sugeriše ofanzivno ponašanje čak i kad se ne suočava sa neposrednom pretnjom, dok
defanzivni realizam uopšteno predlaže defanzivno ponašanje čak i kad se (država) su-
očava sa neposrednom pretnjom, osim u nekim ekstremnim okolnostima” (2010a: 30-
1). Pokušavajući da izbegne dalju zbrku oko svega ovoga, i da, kako sam kaže, napravi
„mnogo rigorozniju dihotomiju“, između ova dva realizma, Šiping Tang uvodi pojam
ofanzivne i defanzivne realističke države. Prema njegovom mišljenju, “ofanzivna re-
alistička država je država vođena principima ofanzivnog realizma, koja se upravlja u
skladu sa posledicama ofanzivnog realizma po ponašanje država. Takva jedna država
konstantno misli o prihvatanju i često usvaja ofanzivne strategije protiv drugih država,
radi ostvarivanja svojih ciljeva. Defanzivna realistička država je država vođena prin-
cipima defanzivnog realizma koja se upravlja u skladu sa posledicama ofanzivnog re-
alizma po ponašanje država. Takva jedna država uopšteno posmatrano ne razmišlja o
prihvatanju i generalno ne usvaja ofanzivne strategije protiv drugih država radi ostva-
rivanja svojih ciljeva, osim u ekstremnim okolnostima. Sa druge strane, „jedna ofan-
zivna realistička država je država koja teži bezbednosti namerno povređujući druge,
dok defanzivna realistička država ne teži bezbednosti namerno povređujući druge,
osim u ekstremnim okolnostima“ (2010a: 31).
Različite podele ofanzivnog i defanzivnog realizma

U najvećem delu tekstova se pod podelom na ofanzivni i defanzivni realizam uglav-
nom podrazumevaju podele unutar strukturalnog realizma, to jest neorealizma. Tako
na primer, Džon Miršajmer u svojoj knjizi „Tragedija politike velikih sila“ tvrdi da
„iako postoje mnoge realističke teorije koje se bave različitim aspektima moći, dve
se izdvajaju: realizam ljudske prirode koji je izložen u Morgentauovoj knjizi “Politics
Among Nations” i defanzivni realizam koji je uglavnom predstavljen u Volcovoj „The-
ory of International Politics“ (Miršajmer, 2009: 41). Slično ovome, Brajan Šmit (Brian
Schmidt) ističe da su “defanzivni i ofanzivni realizam... dve teorije koje smatraju da pri-
tisci koji dolaze od strane međunarodnog sistema igraju odlučujuću ulogu u oblikova-
nju spoljnopolitičkog ponašanja Sjedinjenih Država“ (naravno, ovo „Sjedinjenih Drža-
va“ može se odnositi na bilo koju državu u međunarodnom sistemu) (Schmidt, 2012:
9). Još eksplicitniji u ovom pogledu je Kolin Elman (Colin Elman), koji u odrednici
„realizam“ u „Enciklopediji međunarodnih odnosa i globalne politike“ piše da “posto-
je najmanje četiri savremene grane političkog realizma: realizam uspona i pada (veli-
144
kih sila), neoklasični realizam, defanzivni strukturalni realizam i ofanzivni struktural-

ni realizam“ (Elman, 2008: 711).10
Ipak, jednu od najviše prihvaćenih podela realističke teorije međunarodnih odno-
sa, to jest njene savremene grane (koja datira od objavljivanja Volcove knjige „Teorija
međunarodne politike“ 1979. godine) dao je Džefri Taljafero (Jeffrey Taliaferro), koji
smatrada da „dok neorealizam i neoklasični realizam tragaju za objašnjenjem različi-
tih fenomena, podela na ofanzivni i defanzivni realizam predstavlja fundamentalno
razilaženje u pogledu posledica anarhije“ (po jedinice u sistemu). U tom smislu Ta-
ljafero ističe četiri savremena realistička pravca: ofanzivni i defanzivni neorelizam i
ofanzivni i defanzivni neoklasični realizam.
Fenomeni koji treba da budu Pretpostavke o anarhiji Pretpostavke o anarhiji

objašnjeni DEFANZIVNI REALIZAM OFANZIVNI REALIZAM
Međunarodni sistem obezbeđuje Međunarodni sistem uvek
podsticaje za ekspanziju samo obezbeđuje podsticaje za
pod određenim uslovima ekspanziju
NEOREALIZAM Teorija ravnoteže snaga Teorija ratova za ostvarenje

(Kenet Volc) hegemonije (Robert Gilpin)
Teorija o prelasku moći (A. F. K.

Teorije koje nastoje da Teorija dinamičkih diferencijala Organski i Jacek Kugler)
objasne ishode interakcija u (Dejl Koupland)
međunarodnom sistemu – na Teorija ravnoteže interesa
primer, verovatnoću rata između Teorija saradnje između velikih (Randal Šveler)
velikih sila sila (Robert Džervis, Čarls
Glaser, Bendžamin Miler) Teorija politike velikih sila
(Džon Miršajmer)
NEOKLASIČNI REALIZAM Teorija ravnoteže pretnji Državocentrični realizam
(Stiven Volt) (Farid Zakarija)
Teorije koje nastoje da objasne Teorija unutrašnje mobilizacije Teorija ratnih ciljeva (Erik Lebs)
ponašanje pojedinačnih država (Tomas Kristensen)
– na primer, vojne doktrine,
raspored snaga, preferencije Teorije ravnoteže napada i Hegemonska teorija spoljne
saveza, međunarodnu odbrane (Stiven Van Ivera, politike (Vilijem Karti Volfort)
ekonomsku politiku, ili Tomas Kristensen i Džek
traganje za prilagođavajućem ili Snajder, Čarls Glaser, Čaim
ratobornom diplomatijom Kaufman)
Tabela 2: Kategorije savremenog realizma prema Džefriju Taljaferu (Taliaferro, 2000/01: 135).
Treći važan autor koga u ovom smislu moramo pomenuti, a koji se u poslednjih
nekoliko godina nametnuo kao jedan od vodećih (defanzivnih) realista je Šiping Tang
(Shiping Tang). Naime, u svojoj knjizi koju je pod naslovom „Teorija strategije bezbed-
10 Za slične stavove videti: (Brown & Ainley, 2009: 44 -5); (Shmidt & Dunne, 2011: 92).
145
nosti za naše doba: defanzivni realizam” objavio 2010. godine, on iznosi još razuđeni-
ju podelu realističke teorije međunarodnih odnosa. Tang smatra da pored političkog
realizma postoji i politički realizam u međunarodnoj politici, koji se može podeliti na
strukturalni ofanzivni i defanzivni realizam, neoklasični ofanzivni i defanzivni reali-
zam, ofanzivni i defanzivni realizam ljudske prirode, te na kraju socijalno-psihološki
ofanzivni i defanzivni realizam. Svaki od ovih realizama ima svoju ofanzivnu i defan-
zivnu struju (Tang, 2010a: 11). Politički realizam, prema njemu, predstavlja neku vrstu
filozofske pozicije ka svetu, ili kako on doslovce kaže “superparadigme” (2010a: 10).
Ključnu razliku između političkog realizma u unutrašnjoj i međunarodnoj politici Ši-
ping Tang određuje na tipično “volcovski način”, koristeći se principima “hijerarhije”,
odnosno “anarhije” (u slučaju međunarodne politike) (2010a: 10). Da bi se razlikovao
od liberalnih teorija, države se umesto pojedinaca uvode kao ključni akteri u međuna-
rodnoj politici (2010a: 10). Kad je u pitanju podela samog političkog realizma u me-
đunarodnoj politici, primećujemo da Šiping Tang, pored uobičajene podele, uvodi još
dva realizma za koje tvrdi da takođe imaju svoju defanzivnu i ofanzivnu varijantu. Reč
je o dva realizma koja pronalazi na individualnom nivou analize: jedan od njih se ve-
zuje za opšte odlike ljudske prirode, u smislu Morgentauovih ili Makijavelijevih uče-
nja, i Šiping Tang ga naziva realizmom ljudske prirode, dok je drugi onaj koji se bavi
mnogo specifičnijim odlikama ljudske duše, odnosno psihologijom. Kao glavne pred-
stavnike ovog realizma Šiping Tang navodi Aleksandera Džordža, Roberta Džervisa,
Irvinga Dženisa i druge. (2010a: 12, 13).
POLITIČKIK REALIZAM:
ČETIRI KLJUČNE PRETPOSTAVKE
Suštinsko obeležje politike su sukobi
Akteri u političkom polju se ponašaju strateški
Moć je ključna odlika politike
Ishodi politike su u najvećoj meri određeni materijalnim silama
POLITIČKI REALIZAM U MEĐUNARODNOJ POLITICI:
DVE DODATNE PRETPOSTAVKE
Međunarodna politika je anarhična
Kolektivne jedinice (to jest države) su glavni akteri međunarodne politike
POLITIČKI REALIZAM U MEĐUNARODNOJ POLITICI:
RAZLIČITE VERZIJE
OFANZIVNI REALIZAM DEFANZIVNI REALIZAM
Dodatna pretpostavka: Dodatna pretpostavka:
Države su inherentno agresivne Države nisu inherentno agresiv-
(ili po prirodi ili zbog anarhije) ne. (Kao takve nema stvarne ne-
sigurnosti u vezi sa namerama
država kao kod ofanzivnog rea-
lizma.)
STRUKTURALNI REALIZAM Strukturalni ofanzivni realizam Strukturalni defanzivni realizam
NEOKLASIČNI REALIZAM Neoklasični ofanzivni realizam Neoklasični defanzivni realizam
146
REALIZAM Ofanzivni realizam ljudske Defanzivni realizam ljudske

INDIVIDUALNOG NIVOA prirode prirode
ANALIZE:
Realizam ljudske prirode
REALIZAM Socijalno-psihološki ofanzivni Socijalno-psihološki defanzivni
INDIVIDUALNOG NIVOA realizam realizam
ANALIZE:
Socijalno -psihološka škola
Tabela 3: Politički realizam i realizmi po Šipingu Tangu (2010a: 11).
TEORIJA OFANZIVNOG NEOREALIZMA DŽONA MIRŠAJMERA

Iako ofanzivni realizam predstavlja veoma široko polje sa mnoštvom teoretičara,
u ovom delu rada ćemo predstaviti ideje najvažnijeg ofanzivnog realiste današnjice -
Džona Miršajmera (John J. Mearsheimer). Razlog leži u činjenici da se ime Džona Mir-
šajmera izdvaja kao ono koje je postalo simbol ne samo ofanzivnog neorealizma, već i
ofanzivnog realizma uopšte.11 Ovaj profesor Univerziteta u Čikagu uspeo je da u neko-
liko svojih tekstova, a naročito u knjizi „Tragedija politike velikih sila“ obezbedi ofan-
zivnom realizmu jasno utemeljenje, snažno prisustvo u stručnoj javnosti i veliki broj
pristalica.12 Iako su se njegove ideje razvijale kroz vreme, jasno je da je već pomenuta
knjiga nešto na šta, s obzirom na predmet našeg istraživanja, treba obratiti najveću pa-
žnju. Pisana s namerom da postane neka vrsta „Biblije ofanzivnog realizma“ ova knji-
ga je, po samim Miršajmerovim rečima, nastajala veoma dugo. Tome je najviše dopri-
nela njegova želja da svoje glavne pretpostavke potkrepi odgovarajućim događanjima
u stvarnosti, odnosno da neorelizam (kojem on nesumnjivo pripada) pored objašnje-
nja ishoda interakcija između jedinica, objašnjava i nešto što su mnogi iznosili da ne-
dostaje Kenetu Volcu i njegovoj neorealističkoj teoriji, a to je objašnjenje konkretnih
spoljnih politika država (u ovom slučaju velikih sila.)13 Iako se glavni stavovi ove teori-
je i njeno „testiranje“ u odnosu na stvarna dešavanja iz istorije odnosa velikih sila (od
1792. i početka Francuskih revolucionarnih ratova pa do 2000. godine) mogu prati-
11 Sam Miršajmer u knjizi „Tragedija politike velikih sila“ navodi neke poznate ofanzivne realiste: „Erik Labs, Nikolas
Spajkman i Martin Vajt takođe podržavaju ofanzivni realizam u svojim delima, mada ni jedan ne daje detaljnu
razradu svojih teorijskih stanovišta”. Videti: (Labs, 1997); (Spykman, 1942: Uvod i Prvo poglavlje) i (Wight, 1978:
poglavlja 2, 3, 9, 14 i 15). Neki kraći osvrti na ofanzivni realizam mogu se naći u: (Butterfield, 1950: 89-91);
(Copeland, 2000); kao i u: (Gilpin, 1981: 87-8); (Herz, 1950: 157); (Herz, 1951: 14-5, 23-5, 206); Organski, 1968:
274, 279, 298); (Schuman, 1933: 512-19) i (Zakaria, 1998). Konačno, pojedini radovi Randala Švelera konzistentni
su sa teorijom ofanzivnog realizma. Videti: (Schweller, 1996) i Schweller, 1994) prema (Miršajmer, 2009: 48,
fusnota 46).
12 ( Od tekstova svakako treba pomenuti sledeća dva: (Mearsheimer, 1990) i (Mearsheimer, 1994/95).
13 Miršajmer se opredeljuje za velike sile jer smatra da „ove države imaju najveći uticaj na ono što se dešava u
međunarodnoj politici” (Miršajmer, 2009: 27).
147
ti kroz celu knjigu, osnovne ideje same teorije izložene su u drugom poglavlju koje je
dato pod naslovom „Anarhija i borba za moć“ (Miršajmer: 2009: 57-86).
„Sa maksimalnom moći ka maksimalnoj bezbednosti“

Na samom tom početku poglavlja, Miršajmer kaže da “velike sile uvek traže mo-
gućnosti da steknu moć na račun svojih rivala, pri čemu je hegemonija njihov kona-
čan cilj. Ovakva tvrdnja ne dopušta postojanje status quo sila, osim u retkim prilika-
ma kada neka država ostvari nadmoćan položaj u odnosu na druge velike sile. Umesto
toga, sistem se sastoji od velikih sila koje u svom biću imaju revizionističke namere”
(Miršajmer, 2009, 57). Dakle, ako po Randalu Šveleru u Volcovoj teoriji postoji “sklo-
nost ka status quo”, tako se za Miršajmerovu teoriju može reći da postoji “sklonost ka
revizionizmu” (Schweller, 1996). Tu sklonost ka maksimizaciji moći Miršajmer izvo-
di iz svojih pet temeljnih pretpostavki o međunarodnom sistemu, koje po njegovom
mišljenju, pojedinačno uzete ne moraju da znače da će se države ponašati agresivno,
ali zajedno one deluju da države budu “dobri ofanzivni realisti”. Kako on kaže, jasno je
“da međunarodni sistem ohrabruje države da traže prilike za maksimiziranjem svoje
moći na račun drugih” (2009, 57). U tabeli 4 dat je skraćeni prikaz pet Miršajmerovih
temeljnih pretpostavki o funkcionisanju međunarodnog sistema.
Prema Miršajmeru, “prva pretpostavka je da je međunarodni sistem anarhičan, što ne
znači da je haotičan ili razrovan besporetkom. Vrlo je lako izvući takav zaključak, s
obzirom da realizam slika svet kog odlikuju bezbednosna nadmetanja i rat. Samo po
sebi, ipak, realističko pominjanje anarhije nema ništa sa sukobom. To je uređivački
princip koji kaže da se sistem sastoji od nezavisnih država koje nemaju vrhovne vlasti
iznad njih” (Miršajmer, 2009: 58). Druga temeljna hipoteza se odnosi na to da “velike
sile inherentno poseduju neke ofanzivne vojne kapacitete koji im omogućavaju da
naškode, i čak, i unište jedna drugu” (2009: 59). U pogledu treće temeljne hipoteze,
Miršajmer tvrdi da “države nikad ne mogu biti sigurne u namere druge strane (…)
nesigurnost u namere drugih nemoguće je izbeći, što znači da države nikada ne mogu
biti sigurne da neće svoje ofanzivne namere udružiti sa svojim vlastitim ofanzivnim
vojnim kapacitetima” (2009: 59–60). Četvrta temeljna hipoteza se odnosi na to da “je
opstanak prvenstveni cilj velikih sila. Još određenije kazano, države teže da održe svoj
teritorijalni integritet i autonomiju svog unutrašnjeg političkog poretka. Opstanak
dominira drugim motivima, jer ako je država jednom porobljena, malo je verovatno
da će biti u položaju da sledi svoje druge ciljeve” (2009: 60). I na kraju, peta Miršajme-
rova temeljna hipoteza kaže “da su velike sile racionalni akteri”, to jest, da “su svesne
svog spoljnog okruženja i strateški misle o tome kako da prežive u njemu” (2009: 60).
148
OSNOVNO NAČELO SUŠTINA NAČELA

1. Anarhija - problem „92” u Međunarodni sistem je anarhičan, što znači da u njemu nema
međunarodnim odnosima vrhovne vlasti
2. Ofanzivni vojni kapaciteti Ofanzivni vojni kapaciteti su svima na dohvat ruke. „Naposletku,
za svaki vrat postoje dve ruke koje će ga daviti”
3. Nesigurnost u namere drugih Budući da niko nikom ne može 100 % da čita misli, uvek postoji
opasnost da neko ima loše namere prema vama
4. Opstanak Pošto je međunarodni sistem anarhičan, opstanak u sistemu je cilj
broj 1
5. Države kao racionalni akteri Države umeju da prave razliku između politika koje im donose
gubitke i onih koje im donose dobit
Tabela 4: Pet temeljnih hipoteza o funkconisanju međunarodnog sistema po Džonu
Miršajmeru, izvor: (Živojinović, 2008: 135).
Sve ove pretpostavke uzete zajedno, stvaraju “snažne podsticaje za velike sile da mi-
sle i deluju ofanzivno jedna prema drugoj“ (Miršajmer, 2009: 60-1). Miršajmer poseb-
no ističe da iz svega ovoga slede tri obrasca ponašanja država (u ovom slučaju velikih
sila) u međunarodnim odnosima: „strah, samopomoć i maksimizacija moći“ (Miršaj-
mer, 2009: 61).
U pogledu prvog obrasca ponašanja, odnosno, straha, jasno je da je on jedna od
ključnih odlika Miršajmerove teorije ofanzivnog realizma. Nastavljujući se na dugu
tradiciju realističke misli, koja je isticala vezu između politike i straha, Miršajmer
osnovu za strah vidi u preseku namera, odnosno motiva drugih (za koje smo videli da
ostaju nepoznanica) i ofanzivnih vojnih kapaciteta, koje, kako se tvrdi u jednoj od te-
meljnih hipoteza njegove teorije, države „inherentno“ poseduju. Strah ostaje stalna od-
lika međunarodnih odnosa jer, iako nivo straha može biti različit kroz vreme, on „ni-
kada ne može nestati“ (2009: 61).
Kad je u pitanju obrazac samopomoći, on je logičan nastavak prethodnog obrasca.
Budući u stalnom strahu da mogu biti napadnute, države u pogledu svog opstanka je-
dino mogu verovati samima sebi, odnosno, kako to Miršajmer kaže u često citiranoj
rečenici iz njegove najpoznatije knjige, „u međunarodnoj politici Bog pomaže onima
koji pomažu sebi“ (2009: 62). Iako ne negira da je moguće formirati saveze, odnosno,
bar ponekad verovati drugima, Miršajmer smatra da su savezi „samo privremeni bra-
kovi iz računa“ i da „države koje deluju u svetu samopomoći skoro uvek postupaju u
skladu sa svojim interesom i ne potčinjavaju sopstvene interese interesima drugih dr-
žava ili interesima tzv. međunarodne zajednice“ (2009: 62).
I na kraju, treći, i u pogledu Miršajmerove teorije ofanzivnog realizma, najvažniji
obrazac ponašanja velikih sila jeste onaj koji se odnosi na maksimizaciju moći. On ističe
da zabrinutost za prave namere drugih država kao i svest da deluju i postoje u sistemu
samopomoći, tera države da „brzo shvataju da je najbolji način da osiguraju svoju bez-
149
bednost taj da postanu najmoćnija država u sistemu“ (2009: 62). Drugim rečima, moć
i bezbednost su u Miršajmerovoj teoriji u direktnoj vezi i maksimalna moć dovodi i do
maksimalne bezbednosti. Ako se zapitate koje su zapravo granice sticanja moći, odno-
sno kada ste dovoljno bezbedni, Miršajmer ističe da „traganje za moći prestaje tek kad
se postigne hegemonija“ (2009: 63). Kao odgovor na kritike koje dolaze od strane pred-
stavnika defanzivnog realizma da je moguće odrediti „dovoljnu količinu moći“ koju dr-
žave, odnosno velike sile, treba da steknu kako bi bile bezbedne, Miršajmer iznosi dva
protivargumenta. Prvi je da je „teško proceniti koliko moći jedna država mora da ima
u odnosu na svoje rivale da bi bila bezbedna“ (2009: 63). Razlog za to Miršajmer nala-
zi u tome što „računica moći sama po sebi ne određuje koja će strana pobediti u ratu.
Korišćenje pametnih strategija, na primer, ponekad dopušta i manje moćnim država-
ma da poraze najmoćnije“ (2009: 65). Drugi protivargument koji Miršajmer suprotstav-
lja stavu defanzivnih realista da je moguće odrediti „dovoljnu količinu moći“ odnosi se
na razmišljanja o budućem rasporedu moći u međunarodnim odnosima, to jest, „kada
velike sile počnu da razmišljaju kako će moć biti raspodeljena među njima za deset ili
dvadeset godina“ (2009: 64). Imajući u vidu uslove anarhije i bezbednosne dileme kao
njene ključne odlike, jasno je da je „najbolji način za državu da preživi u anarhiji (...) da
stekne prednost nad drugim državama i moć na njihov račun. Napad je najbolja odbra-
na“ (2009: 65). Moć koju države poseduju nije bilo kakva, već je to relativna moć, odno-
sno moć u odnosu na druge. Ponekad i manja količina moći, ukoliko vam konkurenti
imaju ili steknu još manje, može doneti veću bezbednost.
Videli smo iz prethodnog opisa Miršajmerove teorije da bi idealna situacija za jed-
nu zemlju u pogledu njene bezbednosti bila da postane hegemon u sistemu. Ipak, on
sâm priznaje da je „praktično nemoguće da bilo koja država ostvari globalnu hegemo-
niju, osim u malo verovatnim slučajevima da neka država postigne izrazitu nuklearnu
superiornost. Glavna prepreka na putu ka svetskoj dominaciji je poteškoća sa projek-
tovanjem moći preko okeana, na teritoriju rivalskih velikih sila“ (2009: 71). U Miršaj-
merovoj strateškoj konstrukciji ova prepreka se zove „zaustavljajuća moć voda“. Dru-
gim rečima, „najbolji ishod kome se jedna velika sila može nadati jeste da postane
regionalni hegemon i da kontroliše jedan obližnji region dostupan kopnenim putem“
(2009: 71). Primenjujući ovu logiku na današnje međunarodne odnose, SAD kao regi-
onalni hegemon u zapadnoj hemisferi, nastojaće svim silama da spreče pojavu sličnog
regionalnog hegemona u drugim područjima sveta. Hoće li u tome uspeti, ostaje da se
vidi, ali pristalice ofanzivnog realizma veruju da njihova teorija nudi najbolje prepo-
ruke za ponašanje država u takvim okolnostima.
150
DEFANZIVNI REALIZAM ŠIPING TANGA14

Kako smo već pomenuli raspravljajući o razlikama između ofanzivnog i defanziv-
nog realizma, kineski teoretičar međunarodnih odnosa, Šiping Tang, postao je po-
slednjih godina jedan od najznačajnijih predstavnika defanzivnog realizma uopšte.
U nekoliko svojih tekstova, kao i u knjizi „Teorija strategije bezbednosti za naše vre-
me: defanzivni realizam“, on je pokušao da za defanzivni realizam napiše ono što je
Džon Miršajmer uradio za ofanzivni realizam: da napravi njegovu glavnu teorijsku
konstrukciju. Na samom početku knjige, Tang nas upozorava da su debate i neslaga-
nja između pristalica tri velike teorije međunarodnih odnosa (pod kojima on podra-
zumeva ofanzivni realizam, defanzivni realizam i neoliberalizam) zapravo posledica
toga što sva tri ova pristupa neguju „neevolutivni pristup međunarodnim odnosima
i ljudskoj istoriji uopšte“ (Tang, 2010a: xiii). Tang zastupa stanovište da se ovi sukobi
mogu rešiti uvođenjem evolutivnog pristupa međunarodnim odnosima. Pod ovim on
podrazumeva da se različite teorije odnose na različite periode ljudske istorije tako da
“međunarodna politika prvo ima posla sa evolucijom od anarhije, koja je bila slična
raju, ka svetu ofanzivnog realizma, i onda od sveta ofanzivnog, ka svetu defanzivnog
realizma” (Tang, 2010a: xiii). Tang smatra da dolazi do preobražaja od Miršajmerovog
ka Džervisovom svetu i kaže da u svetu ofanzivnog realizma, država mora ili osvajati
ili će biti osvojena (Tang, 2010b). Zahvaljujući promeni međunarodnog sistema ofan-
zivni realizam i defanzivni realizam se pre primenjuju na dva različita, nego na jedan
jedinstveni svet. Drugim rečima, svaka od ove dve teorije može poslužiti za objašnje-
nje određenog razdoblja ljudske istorije, ali ne i celokupne istorije. Različite “velike
teorije” međunarodne politike su stvorene za različita razdoblja međunarodne poli-
tike, i različitim epohama međunarodne politike zapravo trebaju različite velike teori-
je međunarodne politike (Tang, 2010b: 32). Tang naglašava da to naravno ne znači da
u svetu defanzivnog realizma ne postoje države koje se ponašaju ofanzivno, već sma-
tra da se sistem preobrazio do tačke u kojoj, generalno posmatrano, više nema povrat-
ka na staro (2010b: 32). Slično Miršajmeru, koji preteču ofanzivnog realizma pronala-
zi u knjizi “Evropska anarhija” Dži L. Dikinsona iz 1916. godine (Miršajmer, 2009:47),
tako profesor Šiping Tang kao prvog “kvintesencijalnog defanzivnog realistu” označa-
va Arnolda Volfersa, jedno od velikih imena nauke o međunarodnim odnosima (Tang,
2010: 175). Za takvu svoju tvrdnju on navodi tri glavna argumenta. Kao prvo, smatra
da iako su Herbert Baterfild i Džon Herc bili prvi koji su smislili termin “bezbedno-
sna dilema", zapravo je Volfers bio taj koji je jasno ukazao na njene posledice (Tang,
2010a: 175). Kao drugo, dvosmislenost pojma nacionalna bezbednost govori da je za-
14 Defanzivni realizam (kao i ofanzoivni realizam) predstavlja široko polje koje obuhvata stanovišta većeg broja
teoretičara. Međutim u ovom radu ćemo stanovište najpoznatijeg defanzivnog realiste Šiping Tanga koristiti kao
paradigmu defanzivnog realizma uopšte. Šire o ostalim predstavnicima defanzivnog realizma videti u (Živojinović,
2008: 143-55 i Živojinović, 2008: 175-85).
151
pravo “različiti pojedinci definišu sasvim drukčije”, to jest, da čak iako neko svoje po-
teze može posmatrati kao vrlo dobronamerne, druga strana tako nešto vrlo lako može
opažati kao pretnju (Tang, 2010a: 176). I na kraju, kao treći razlog, Tang navodi Volfer-
sovo upozorenje da moć i bezbednost nisu sinonimi, jer “akumulacija moći može biti
samoporažavajuća stvar zbog postojanja bezbednosne dileme” (2010a: 176). Drugim
rečima, vi možete biti moćniji, a istovremeno manje bezbedni.
Mehanizam osvajanja po kom funkcioniše svet ofanzivnog realizma, odnosno “Mi-
ršajmerov svet”, dovodi po njemu do dva sledeća ishoda: “broj država se smanjuje, dok
se prosečna veličina država – u smislu teritorije, stanovništva i materijalnog bogatstva –
povećava” (Tang, 2010b: 36). Kao dokaz za ovo on navodi podatak da je “1000 godi-
ne pre nove ere postojalo 600 000 nezavisnih političkih jedinica, a danas postoji samo
oko 200. Prema jednoj drugoj proceni, ljudsko stanovništvo se povećalo od 50 milio-
na koliko je bilo 1000 godine pre nove ere do 1, 6 milijardi 1900. godine” (Tang, 2010b:
36). Međutim, vremenom je osvajanje postalo jako teško, iako Šiping ne negira da se
ono ponekad dešava, to jest, da osvajači mogu biti uspešni. Ipak, jasno je da kad osva-
jači ne mogu više da osvajaju onda dolazi do stvaranja jednog drugog sveta, zasnova-
nog na potpuno drukčijoj logici, logici defanzivnog realizma.
Pored ovog, da tako kažemo, glavnog mehanizma koji uzrokuje prelazak iz “Mi-
ršajmerovog” u “Džervisov” svet, Tang navodi i tri pomoćna mehanizma koja nam
objašnjavaju kako i zašto do toga dolazi. Prvi mehanizam on naziva “odabir usmeren
protiv ofanzivnih realističkih država” (Tang, 2010b: 41). Ta logika govori da kad jed-
nom države ojačaju dovoljno da se mogu suprotstaviti potencijalnom agresoru, to zna-
či da odbrambeno a ne napadačko ponašanje može dovesti do veće bezbednosti drža-
ve. Drugi pomoćni mehanizam Šiping označava kao “negativno širenje ideja: osvajanje
postaje teško.” Opravdanje za ovakav stav on pronalazi u tome da ako su države strateš-
ki akteri, onda će razlikovati šta im donosi dobit, a šta štetu, odnosno da su sposobne
da uče i prihvataju nove i bolje ideje defanzivnog realizma i napuštaju stare i lošije ide-
je ofanzivnog realizma (Tang, 2010b: 41). Treći i poslednji pomoćni mehanizam Tang
označava kao “uspon i širenje suvereniteta i nacionalizma” (2010b: 42). On smatra da
ovaj “treći pomoćni mehanizam koji stoji iza preobražaja Miršajmerovog u Džervisov
svet” (2010b: 42) takođe daje prednost defanzivnom umesto ofanzivnom ponašanju
država. Dakle, početak tog “Džervisovog sveta” bio bi mir u Vestfaliji, ali bi njegova
zrela faza svakako bila vreme posle završetka Drugog svetskog rata (Tang, 2010b: 43).
Osvajanje je, kako on tvrdi, u ovom vremenu postalo ne samo teško, već i nelegitimno
u međunarodnom sistemu (Tang, 2010b: 43). Sve to je dovelo do povećanja broja dr-
žava, to jest, smanjene stope njihove smrtnosti.
Jedna od najvažnijih tema kojom se Šiping Tang bavi jeste bezbednosna dilema i
njen uticaj na ponašanje država u međunarodnim odnosima (Tang, 2009). “Bezbed-
nosna dilema je verovatno teorijski najvažniji element defanzivnog realizma zbog toga
152
što je za defanzivne realiste postojanje bezbednosne dileme upravo ono što saradnju
među državama čini mogućom…” (Tang, 2009: 588). Sa druge strane, “za ofanzivne
realiste bezbednosna dilema je, međutim, ono što rat čini neizbežnom i racionalnom
opcijom” (2009: 588). U tekstu koji se baš time bavi, on počinje od tri važna teoreti-
čara međunarodnih odnosa starije generacije, Herberta Baterfilda i Džona Herca ko-
jima pridružuje i jednog od vodećih teoretičara današnjice, profesora Roberta Džer-
visa. Pronašavši zajedničke tačke među njima u pogledu razumevanja bezbednosne
dileme, Tang njihovo poimanje ovog pojma naziva “BHDŽ formulacijom” (od Bater-
fild, Herc, Džervis) (2009: 594). Iako navodi osam velikih odlika bezbednosne dile-
me, tri njena aspekta su po njemu od suštinskog značaja: 1) postojanje anarhije koja
po njemu dovodi do “nesigurnosti, straha i potrebe za samopomoći kako bi se opstalo
odnosno ostalo bezbedno”; 2) “nepostojanje loših namera kod obe strane”; i 3) “neka-
kvu akumulaciju moći (uključujući ofanzivne kapacitete)” (2009: 595). Drugim reči-
ma, samo prisustvo ova tri aspekta zapravo stvara situaciju “istinske bezbednosne di-
leme” (2009: 595). Dopunjujući, kako sâm kaže, poimanje bezbednosne dileme kod
Baterfilda, Herca i Džervisa, profesor Šiping Tang dodaje “uzročnu vezu koja vodi od
anarhije do bezbednosne dileme i onda do rata...” (2009: 595). Ceo taj lanac on opisuje
na sledeći način: “anarhija stvara nesigurnost; nesigurnost vodi ka strahu; strah onda
dovodi do nadmetanja u moći; nadmetanje u moći aktivira (uspavanu) bezbednosnu
dilemu; a aktivirana bezbednosna dilema preko efekta spirale dovodi do rata” (2009:
595). Na kraju, Tang veruje da je, s obzirom da se današnje države uglavnom ponašaju
u skladu sa principima defanzivnog realizma, moguće državnicima ukazivati na opa-
snosti od bezbednosne dileme što bi sve zajedno trebalo da dovede do stvaranja jed-
nog miroljubivijeg sveta.
Šiping Tang naravno ne iznosi sasvim optimističke stavove u pogledu budućnosti
međunarodnih odnosa, jer uprkos sve većem stepenu postojanja Džervisovog, a sve
manjeg Miršajmerovog sveta, „to ne znači kraj istorije međunarodnih odnosa kakvu
je mi poznajemo“ (Tang, 2010a: 180). On ističe da „dokle god države žive u uslovima
anarhije, u kojoj bogatstva ostaju ograničena, nadmetanje među njima kao i stvarni
sukob interesa ostaje glavna odlika tog života“ (2010a: 180). Pojedine ofanzivne države
koje postoje u međunarodnom sistemu, i koje se mogu ponovo pojaviti zahtevaju da
„države imaju vojsku sposobnu da odbrani sebe (i nanese bol drugima u isto vreme)“
(2010a: 180). U tom smislu, dva su principa koja donose bezbednost u svetu defan-
zivnog realizma. Prvi (ujedno i najvažniji) princip je da “države ne treba automatski
da pretpostavljaju najgore o namerama drugih, uprkos tome što mogućnost da dru-
ga strana može biti ofanzivna realistička država ne sme biti zanemarena” (2010a: 180).
Ipak, najgore bi bilo pretpostaviti da vam drugi uvek žele najgore, jer bi to pokrenulo
odnose straha i bezbednosne dileme, a po njegovim rečima “države sebi mogu da do-
puste da se jedna druge plaše malo manje – možda mnogo manje – nego što to čine u
153
svetu ofanzivnog realizma” (2010a: 180). Drugi princip se odnosi na veću ulogu sarad-
nje u ovakvom svetu, jer je ona, kako kaže Tang, “ne samo poželjna već i veoma mogu-
ća” (2010a: 180). Sve to zajedno dovelo bi do većeg poverenja između država, pojačane
saradnje i boljih odnosa. A kako bise to postiglo potrebno je da “države institucionali-
zuju svoju saradnju koliko god mogu i da koriste tako stvorene međunarodne organi-
zacije… i nametnu svoja pravila” (2010a: 180).
Označavajući Sjedinjene Američke Države kao supersilu koja se ponekad ponaša
ofanzivno, Tang dodaje i faktor straha kao još jedan mogući razlog zašto svet u bu-
dućnosti neće biti mesto totalne prevlasti defanzivnog realizma (2010a: 182).15
Na kraju, treba istaći da teorija defanzivnog realizma Šiping Tanga predstavlja važan
doprinos realističkoj teoriji međunarodnih odnosa i teorijama međunarodnih odno-
sa uopšte. Ona donosi nešto što je realističkim teorijama veoma nedostajalo, a to je
element “promene”, to jest, tezu da se ponašanje država ipak i uprkos svemu, menja
tokom vremena. U slučaju defanzivnog realizma, u većini slučajeva radi se o prome-
nama na bolje.
15 Šire o uticaju straha na međunarodne odnose videti u (Tang: 2008b).
154
Prilog:
MIRŠAJMEROVO PREDVIĐANJE ODNOSA IZMEĐU SAD I KINE

KROZ PRIZMU OFANZIVNOG I DEFANZIVNOG REALIZMA
Uspon Kine prema stanovištu ofanzivnog realizma:

„Ako su (pretpostavke) ofanzivnog realizma tačne, treba očekivati da Kina kao sila
u usponu oponaša Sjedinjene Američke Države i pokuša da postane regionalni hege-
mon u Aziji. Kina će nastojati da poveća razliku u moći u odnosu na susede, naročito
Japan i Rusiju. Kina će želeti toliko moći da nijedna država u Aziji neće biti u stanju da
je ugrozi. Sve moćnija Kina će takođe verovatno pokušati da „izbaci“ američke vojne
snage iz Azije, na veoma sličan način na koji su SAD izgurale evropske velike sile iz Za-
padne hemisfere u 19. veku. Od Kine se čak može očekivati i da proglasi svoju verziju
Monroove doktrine.
Iz perspektive Kine, ovi politički ciljevi su u strateškom smislu veoma dobri. Pe-
king treba da teži situaciji u kojoj bi Japan i Rusija, kao njeni susedi bili slabi u pogle-
du vojne moći, na isti način na koji SAD preferiraju vojno slabe Kanadu i Meksiko na
svojim granicama. Svi Kinezi se sećaju šta se dešavalo u prošlom veku, kada je Japan
bio moćan, a Kina slaba. Osim toga, zašto bi moćna Kina prihvatala američke vojne
snage u svom dvorištu? Američki donosioci političkih odluka su su na kraju krajeva,
uvek besneli kada bi druge velike sile slale svoje vojne snage u Zapadnu hemisferu. Bez
izuzetka su ih smatrali potencijalnom pretnjom američkoj bezbednosti. Ista logika bi
trebala da se primeni i u slučaju Kine.
Istorijske činjenice jasno ukazuju kako će američki donosioci političkih odluka re-
agovati ukoliko Kina pokuša da dominira Azijom. Sjedinjene Američke Države neće
tolerisati pojavu sebi ravnog takmaca, jer kao što su pokazale u 20. veku, one su odlučne
da ostanu jedini hegemon. Dakle, SAD će naporno raditi na zaprečavanju (contain-
ment) Kine da bi je na posletku oslabile i dovele do stadijuma na kojem više ne mogu
biti pretnja komandujućoj poziciji u Aziji. U suštini, Sjedinjene Američke Države će se
verovatno prema Kini ponašati u velikoj meri onako kako su se ponašale prema Sovjets-
kom Savezu tokom Hladnog rata.
Kineski susedi će se takođe sigurno uplašiti njenog uspona, i učiniće sve što mogu
kako bi je sprečili u ostvarivanju regionalne hegemonije. U stvari, već postoje dokazi da su
zemlje poput Indije, Japana i Rusije, kao i manje sile kao što su Singapur, Južna
Koreja i Vijetnam, zabrinute zbog kineske nadmoći i da traže načine da je obuzdaju.
Na kraju, oni će se pridružiti uravnotežujućoj koaliciji koju predvode SAD kako bi
ograničili uspon Kine, u velikoj meri na način na koji su Britanija, Francuska, Nemačka,
Italija, Japan, pa čak i Kina, udruživale snage sa Sjedinjenim Američkim Državama kako
bi obuzdale Sovjetski Savez u vreme Hladnog rata“ (Mearsheimer, 2013: 89).
155
Uspon Kine prema stanovištu defanzivnog realizma:

„Za razliku od ofanzivnog realizma, defanzivni realizam nudi mnogo optimističniju
priču o (posledicama) uspona Kine. Zasigurno, defanzivni realisti priznaju da
međunarodni sistem stvara snažne podsticaje za države da žele dodatno uvećanje moći
kako bi obezbedile svoj opstanak. Moćna Kina neće biti izuzetak, već će tražiti prilike
da ravnotežu snaga pomeri u svoju korist. Štaviše, i Sjedinjene Američke Države i susedi
Kine će morati da vode politiku ravnoteže snaga prema Kini, kako bi je držali pod kon-
trolom. Kako Kina bude postajala sve moćnija, bezbednosno nadmetanje neće sasvim
iščeznuti u Aziji. Defanzivni realisti nisu naivni idealisti.
Ipak, defanzivni realizam nudi argumente koji će nas ojačati u uverenju da bezbed-
nosno nadmetanje koje bude pratilo uspon Kine neće biti intenzivno, i da bi Kina tre-
balo da bude sposobna da mirno koegzistira sa oba svoja suseda (ovde se misli na Ja-
pan i Rusiju) i Sjedinjenim Američkim Državama. Za laike, nema strateškog smisla da
neka velika sila teži hegemoniji, jer bi njeni rivali stvorili uravnotežujuću koaliciju i
osujetili, pa možda čak i skršili, takve ambicije. Za kineske vođe je mnogo pametni-
je se ponašaju kao Bizmark, koji nikada nije pokušao da dominira Evropom, ali je us-
peo da Nemačku učini velikom, za razliku od „Kajzera“ Vilhelma ili Adolfa Hitlera, čiji
su pokušaji za ostvarenjem hegemonije doveli Nemačku do propasti. Ovo naravno ne
znači da Kina neće pokušati da stekne moć u Aziji. Međutim, struktura (misli se na
strukturu međunarodnog sistema) diktira da će (Kina) imati ograničene ciljeve; ona
neće biti tako lakomislena da pokuša da maksimizira svoj udeo u svetskoj moći. Pro-
tiv jedne moćne Kine koja bi pritom imala ograničen apetit relativno teško bi mogla da
se sprovede strategija zaprečavanja, a takva Kina bi takođe mogla da bude uključena u
(različite) oblike saradnje.
Prisustvo nuklearnog oružja je još jedan razlog za optimizam. Teško je za bilo koju
veliku silu da se proširi kada se suoči sa drugim velikim silama koje poseduju nuklear-
no oružje. Indija, Rusija i SAD imaju nuklearne arsenale, a Japan bi mogao vrlo brzo
da postane nuklearna sila ukoliko bi osetio pretnju od strane Kine. Ove zemlje, koje bi
verovatno činile jezgro anti-Kineske uravnotežujuće koalicije, bi bile krupan zalogaj za
Kinu dokle god bi posedovale nuklearno oružje. U stvari, verovatno je da bi Kina postu-
pala oprezno prema njima iz straha od izbijanja sukoba koji bi mogao eskalirati do nuk-
learnog nivoa. Ukratko, nuklearno oružje bi bilo garant mira, ukoliko se uspon Kine
nastavi.
Konačno, teško je shvatiti šta bi Kina dobila osvajanjem drugih azijskih zemalja.
Bez uplitanja u poslove drugih država, Kineska ekonomija je rasla i raste impresivnim
tempom i bez uplitanja u poslove drugih država, čime dokazuje da osvajanje nije neo-
phodan činilac za sticanje velikog bogatstva. Štaviše, ako Kina počne da osvaja i okupira
druge zemlje, verovatno je da će naići na žestoki otpor od strane stanovništva koje bi pot-
palo pod njenu kontrolu. Američko iskustvo u Iraku bi trebalo da bude upozoravajući
znak Kini da u doba nacionalizma, cena ekspanzionističke politike nadmašuje dobiti
156
koje takva politika donosi. Iako sve ovo ukazuje na to da bi uspon Kine trebao da bude
relativno miroljubiv, defanzivni realisti dopuštaju mogućnost da unutarpolitički činioci
mogu uticati da Peking deluje na strateški besmislen način. Posle svega, oni priznaju da
su carska Nemačka, imperijalni Japan i nacistička Nemačka isprobale taj pogrešni put
ka hegemoniji. Međutim, oni smatraju da je ponašanje ovih velikih sila bilo motivisano
unutarpolitičkom patologijom, a ne strateškom logikom. Ako je to istina, onda to os-
tavlja otvorenom mogućnost da Kina može slediti sličnu politiku, pa u tom slučaju njen
uspon ne bi bio miroljubiv“ (Mearsheimer, 2013: 89-90).
157
Knjige i članci:
Miršajmer, Dž. (2009). Tragedija politike velikih sila. Beograd: Udruženje za studije
Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji. (preveli Simić, D. R.; Živojinović, D.
i Filimonović, M.)
Simić, D. R. i Živojinović, D. (2009). Teorija ofanzivnog neorealizma Džona Mi-
ršajmera. U: Dž. Miršajmer (prevod) (str. 11-15). Tragedija politike velikih
sila. Beograd: Udruženje za studije Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji.
Taliaferro, J. W. (2000/01). Security seeking Under Anarchy–Defensive Realism Re-
visited. International Security 25(3), 128-161.
Tang, Sh. (2008b). From offensive to defensive realism: A social evolutionary inter-
pretation of China’s security strategy” In: R. Ross & Z. Feng (Eds.) China’s
Ascent: Power, Security, and the Future of International Politics. (pp. 141-
162). New York: Cornell University Press.
Tang, Sh. (2010a). A Theory of Security Strategy for Our Time: Defensive Realism.
London: Palgrave Macmilan.
Živojinović, D. (2008). Realizam nivoa analize u teorijama međunarodnih odnosa.
Magistarska teza. Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka.
Betts, R. (2010). Conflict or Cooperation: Three Visions Revisited. Foreign Affairs,
Nov./Dec.
Brown, C. & Ainley, K. (2009). Understanding International Relations, 4th Edition.
London: Palgrave Macmilan.
Butterfield, H. (1950). Christianity and History. New York: Scribner’s.
Copeland, D. C. (2000). The Origins of Major War. New York: Cornell University Pre-
ss, Ithaca.
Donelly, J. (2004). Realism and International Relations. Cambridge: Cambridge Uni-
versity Press.
Dunne, T. & Schmidt, B. C. (2011). Realism. In: J. Baylis; S. Smith & P. Owens (Eds.),
The Globalizatin of World Politics: An Introduction to International relations, 5th
Edition. (pp. 84-99). New York: Oxford University Press.
Elman, C. (2002). Appraising Balance of Power Theory. In: J. A. Vasquez & C. Elman
(Eds.), Realism and the Balancing of Power- a new debate. Pearson.
Elman, C. (2008). Realism. In: M. Griffiths (Ed.), Encyclopedia of International Relati-
ons and Global Politics. (pp. 707-713). London: Routledge.
158
Gilpin, R. (1981). War and Change in World Politics. Cambridge: Cambridge Universi-
ty Press.
Glaser, Ch. L. (2010). Rational Theory of International Politics. Princeton: Princeton
University Press.
Herz, J. H. (1950). Idealist Internationalism and the Security Dilemma. World Politics,
2(2). 157-180.
Jackson, R. & Sorensen, G. (2010). Introduction to International Relations, 4th Edition.
New York: Oxford University Press.
Jorgensen, K. E. (2010). International Relations Theory: A New Introduction. London:
Palgrave Macmilan.
Kirshner, J. (2010). The Tragedy of offensive realism: Classical realism and the rise of
China. published online 17 August 2010, European Journal of International Re-
lations, DOI: 10.1177/1354066110373949
Labs, E. J. (1997). Offensive Realism and Why States Expand Their War Aims. Securi-
ty Studies, 6(4). 1-49.
Mearsheimer, J. (1990). Back to the Future: Instability in Europe after the Cold War.
International Security, 15(1). 5-56.
Mearsheimer, J. (1994/95). The False Promise of International Institutions. Internatio-
nal Security, 19(3). 5-49.
Mearsheimer, J. (2013). Structural Realism. In: T. Dunne, M. Kurki & S. Smith (Eds.)
International Relations Theories – Discipline and Diversity, 3th Edition. (pp. 77-
93). New York: Oxford University Press.
Miršajmer, Dž. (2009). Tragedija politike velikih sila. Beograd: Udruženje za studije SAD.
Nau, H. R. (2012). Realism. In: S. W. Hook & C M. Jones (Eds.), Routledge Handbook
of American Foreign Policy. (pp. 61-74). London: Routledge.
Organski, A.F.K. (1968). World Politics, 2nd Edition. New York: Knopf.
Schmidt, B. (2012). Theories of U.S. Foreign Policy. In: M. Cox & D. Stokes (Eds.), U.
S. Foreign Policy, 2nd Edition. (pp. 5 -20). New York: Oxford Unieversity Press.
Schuman, F. L. (1933). International Politics: An Introduction to the Western State
System. New York: McGraw-Hill.
Schweller, R. (1994). Bandwagoning for Profit: Bringing the Revisionist State Back In.
Schweller, R. (1996). Neorealism's Status Quo Bias: What Security Dilemma? Security
Studies, 5(3). 90-121.
Snyder, J. (1991). Myths of Empire: Domestic Poltics and International Ambition. New
York: Cornell University Press.
Snyder, J. & Lieber, K. A. (2008). Correspondence: Defensive Realism and the „New“
History of World War I. International Security, 33(1). 174-194.
159
Sterling–Folker, J. (2006). Realist Approaches. In: J. Sterling–Folker (Ed.), Making Sen-

se of International Relations Theory. (pp. 15-66). Boulder: Lynne Rienner Publi-
shers.
Taliaferro, J. W. (2000/01). Security seeking Under Anarchy–Defensive Realism Revi-
sited. International Security, 25(3). 128-161.
Tang, Sh. (2008a). Fear in International Politics. International Studies Review, 10.
451-471.
Tang, Sh. (2008b). From offensive to defensive realism: A social evolutionary interpre-
tation of China’s security strategy” In: R. Ross & Z. Feng (Eds.) China’s Ascent:
Power, Security, and the Future of International Politics. (pp. 141-162).
New York: Cornell University Press.
Tang, Sh. (2009). The Security Dilemma: A Conceptual Analysis. Security Studies,
18(3). 587-623.
Tang, Sh. (2010a). A Theory of Security Strategy for Our Time: Defensive Realism. Lon-
don: Palgrave Macmilan.
Tang, Sh. (2010b). Social Evolution of International Politics: From Mearsheimer to
Jervis. European Journal of International Relations, 16(1). 31-55.
Volc, K. (2008). Teorija međunarodne politike. Centar za civilno–vojne odnose.
Beograd: Aleksandria Press.
Walt, S. M. (2010). Realism and Security. The International Studies Encyclopedia. The
International Studies Association.
Wight, M. (1978). Power Politics, (Eds.) Hedley Bull & Carsien Holbraad, New York:
Holmes and Meier.
Wohlforth, W. C. (2008). Realism. In: C. Reus–Smith & D. Snidal (Eds.), The Oxford
Handbook of International Relations. (pp. 131-149). Oxford: Oxford University
Press.
Zakaria, F. (1998). From Wealth to Power: The Unusual Origins of 'America’s World
Role. Princeton: Princeton University Press.
Živojinović, D. (2008). Realizam nivoa analize u teorijama međunarodnih odnosa.
Magistarska teza. Univerzitet u Beogradu – Fakultet političkih nauka.
160
Vladimir Trapara
TEORIJA RAVNOTEŽE INTERESA RANDALA ŠVELERA
UVOD
Randal Šveler (Randal L. Schweller), profesor političkih nauka sa Univerziteta
Ohajo, jedan je od najznačajnijih i najcitiranijih američkih proučavalaca međuna-
rodnih odnosa iz „mlađe garde“, tj. u periodu od početka 90-ih godina prošlog veka
do danas. U želji da približimo Švelerovo delo studentima međunarodnih odnosa, u
ovom radu ćemo se baviti njegovim najvećim doprinosom nauci, a to je teorija rav-
noteže interesa. Ovu teoriju Šveler je formulisao u nekoliko svojih najvažnijih ra-
dova iz 90-ih, na čiji pregled će u našem radu i biti stavljen naglasak, a to su: „Tri-
polarnost i Drugi svetski rat“ (1993), „Šlepovanje za profit: Povratak revizionističke
države“ (1994), „Status quo pristrasnost neorealizma: kakva bezbednosna dilema?“
(1996), kao i knjiga „Smrtonosna neravnoteža: Tripolarnost i Hitlerova strategija
osvajanja sveta“ (1998). U kasnijoj fazi svog rada, Šveler se upušta u teorijsku ra-
spravu sa kritičarima i posebno bavi unutrašnjim činiocima koji dovode do pojave
„nedovoljnog uravnoteživanja“. Najzad, u današnje vreme Šveler se donekle udalja-
va od svoje prvobitne teorije i posvećuje se proučavanju fenomena entropije u me-
đunarodnim odnosima.
Nastavak rada zamišljen je na sledeći način. Pošto Šveler pripada pravcu pod
nazivom neoklasični realizam, u sledećem poglavlju reći ćemo nešto o tom prav-
cu i utvrditi kakvo mesto Šveler u njemu zauzima. U drugom poglavlju prelazimo
na samu teoriju time što razmatramo ključno pitanje koje je Šveler postavio – da
li se države češće odlučuju za uravnoteživanje (balancing) ili šlepovanje (bandwa-

Vladimir Trapara
goning)? – iznoseći vezu koju je odgovarajući na ovo pitanje utvrdio između izbora
strategija država i njihovih motiva (da li teže očuvanju ili promeni statusa quo). Tre-
će poglavlje bavi se samim konceptom ravnoteže interesa u oba njegova značenja – na
sistemskom i jediničnom (državnom) nivou. Četvrto poglavlje ilustruje studiju sluča-
ja Drugog svetskog rata, na kojoj je Šveler testirao teoriju. U petom poglavlju podvrg-
avamo Švelerovu teoriju kritici, a u šestom ocenjujemo mogućnosti njenog unapređe-
nja kako bi postala adekvatnija za proučavanje savremenih međunarodni odnosa. U
zaključku ćemo sumirati rečeno i dati konačni sud o mestu teorije ravnoteže interesa
u nauci o međunarodnim odnosima.
ŠVELER KAO NEOKLASIČNI REALISTA

Godina 1979. u određenom smislu može se smatrati prelomnom u razvoju nauke
o međunarodnim odnosima. Te godine Kenet Volc (Kennet N. Waltz) je objavio svo-
ju Teoriju međunarodne politike, u kojoj je teorijski utemeljio novi pravac u okviru re-
alističke škole mišljenja – neorealizam. Nauka o međunarodnim odnosima će se od
tada do danas (a posebno u toku 80-ih i 90-ih godina prošlog veka) uglavnom razvija-
ti u znaku debate između neorealista i njihovih protivnika, pre svega neoliberala i so-
cijalnih konstruktivista. U jeku ove debate, na prelazu iz 80-ih u 90-e i u toku 90-ih,
nekolicina autora – učenika neorealističke škole, u želji da nadomeste nedostatke ne-
orealizma usled kojih se činilo da on gubi u debati protiv neoliberalizma,1 oformila su
sasvim novi pravac, kasnije nazvan neoklasičnim realizmom. Kum ovog pravca je Gi-
deon Rouz (Gideon Rose), koji je u svom najpoznatijem preglednom radu „Neoklasič-
ni realizam i teorije spoljne politike“ sistematizovao neka od polazišta novog pravca
(1998). Na ovo se nadovezao Džefri Taljafero (Jeffrey W. Taliaferro) svojim razmatra-
njem preklapanja ofanzivnog i defanzivnog realizma sa neorealizmom i neoklasičnim
realizmom (2000/2001).
Neoklasični realizam, najkraće rečeno, predstavlja sintezu neorealizma i klasičnog
realizma. Neorealizam je parsimonični pristup koji insistira na odlučujućem znača-
ju trećeg nivoa analize – nivoa međunarodnog sistema, uzimajući mesto država u si-
stemskoj raspodeli moći kao jedini relevantan činilac koji utiče na njihovo ponašanje.
Zapravo, neorealizam i nema ambiciju da se bavi konkretnim spoljnim politikama dr-
žava – razlikama u načinima na koji one reaguju na uticaje iz sistema – već samo isho-
dima njihovog međudelovanja. Ambicija neorealizma, dakle, nije da formuliše teoriju
spoljne politike, već samo međunarodne politike (Waltz, 1979: 67-73). Neoklasični re-
alisti upravo nastoje da prevaziđu ovo ograničenje. Deleći neorealistički stav o anarhi-
1 Po našem mišljenju, bitnu ulogu u nastanku i razvoju neoklasičnog realizma imao je nagli završetak Hladnog rata,
koji neorealisti nisu uspeli da predvide.
162
TEORIJA RAVNOTEŽE INTERESA randala ŠVELERA
ji kao uređujućem načelu međunarodnog sistema i uticaju koji mesto države u sistem-
skoj raspodeli moći ima na njeno ponašanje, oni uzimaju u obzir i niz drugih činilaca
sa drugog (jediničnog, unutrašnjeg, državnog) nivoa analize, ne bi li ustanovili - zašto
se različite države (ili ista država u različitim periodima) različito ponašaju pod istim
uslovima? (Taliaferro, 2000/2001: 133-34) Drugim rečima, nastoje da formulišu teori-
ju spoljne politike.
Niz neoklasičnih realističkih autora je u traganju za teorijom izdvajao sasvim razli-
čite unutrašnje činioce kao bitne i na različit način doživljavao odnos između njih i si-
stemskih činilaca, te su često protivrečili jedni drugima.2 Uz to, njihova revizija neore-
alizma podstakla je kritike da su pozajmljivanjem od drugih paradigmi izašli iz okvira
realističke paradigme, zadržavajući samo neke od njenih pretpostavki, što ih čini „mi-
nimalnim realistima“ (Legro &
Moravcsik, 1999). Uprkos svemu, uvidom u solidan deo radova neoklasičnih reali-
sta, zaključili smo da su oni itekako uspeli da nadomeste ograničenja neorealizma ne
„ispadajući“ iz realističke škole mišljenja, te da su razvili teorije korisne za proučavanje
savremenih međunarodnih odnosa. Složili bismo se sa Švelerom, koji u svom odgovo-
ru na pomenutu kritiku tvrdi da čak i kada bi kritičari bili u pravu, oni ne bi mogli da
ospore da realisti (imali ili nemali pravo da sebe tako nazovu) i dalje sprovode zani-
mljiva i značajna istraživanja, kojima nadmašuju paradigme od kojih navodno pozaj-
mljuju (Feaver et al, 2000: 174-78). Navešćemo samo neka od imena neoklasičnih re-
alista čije radove smatramo značajnim: Džek Snajder (Jack Snyder), Tomas Kristensen
(Thomas J. Christensen), Farid Zakarija (Fareed Zakaria), Vilijem Volfort (William C.
Wohlforth) i, naravno, autor kojim ćemo se baviti u ovom radu – Randal Šveler.
Švelerova teorija ravnoteže interesa nesumnjivo pripada neoklasičnom realizmu, jer
uzima u obzir i sistemski i jedinični nivo analize u razmatranju spoljnopolitičkih izbo-
ra država. On u novijim radovima i sâm sebe naziva pripadnikom neoklasičnog realiz-
ma (Schweller, 2004). Istina, Taljafero mu donekle osporava pripadnost pravcu, napo-
minjući da ga svrstava negde između neorealizma i neoklasičnog realizma, jer se Šveler
pored spoljnopolitičkih izbora država bavi i razmatranjem sistemskih ishoda (verovat-
noćom izbijanja rata među velikim silama) (2000/2001: 135).3 Mi smatramo da je sa-
svim u redu da se u neoklasične realiste svrsta neko ko se bavi i izborima i ishodima,
tj. čija je teorija ujedno teorija spoljne i međunarodne politike, a Švelerova teorija rav-
noteže interesa je upravo to. Razlog iz koga smo od svih neoklasičnih realista odabrali
2 Tako na primer, Farid Zakarija u svom preglednom članku o knjizi Džeka Snajdera optužuje ovog da je pridao
preveliki značaj unutrašnjim činiocima, zanemarujući uticaj sistema (1992). Videćemo kasnije kako se Šveler
razilazi sa Kristensenom i Snajderom u objašnjenju izbijanja Drugog svetskog rata.
3 Na istom mestu Taljafero napominje da Švelera samo uslovno svrstava u ofanzivne realiste, budući da ovaj ne
smatra da je ekspanzija država nužna posledica anarhije u međunarodnom sistemu, već strogo razlikuje status quo
i revizionističke države.
163
Vladimir Trapara
upravo Švelera je taj što smatramo da je on od svih na najbolji način izvršio pomenutu
sintezu neorealizma i klasičnog realizma, preuzimajući i od jednog i od drugog najbo-
lje koncepte, ujedno ističući neophodnost da se ustanovi jasna hijerarhija između razli-
čitih činilaca sa sistemskog i jediničnog nivoa analize (1998: Introduction). U nastavku
rada prikazaćemo Švelerovu teoriju, a zatim uvtrditi i njene nedostatke.
“ŠLEPOVANJE ZA PROFIT”
Osnovno pitanje od koga Šveler kreće u zasnivanje nove teorije glasi: da li se drža-
ve češće pridružuju slabijoj ili jačoj strani u sukobu, tj. da li uravnotežuju (balance) ili
se šlepuju (bandwagon) uz državu/savez koji jača? (1994: 72) Prema njegovom mišlje-
nju, istorija pruža obilje materijala za tvrdnju da je šlepovanje mnogo češća strategija
nego što se uglavnom smatra u tradicionalnoj nauci o međunarodnim odnosima. Šve-
ler najpre izaziva neorealističku tezu da države, vodeći brigu o sopstvenom opstanku u
anarhičnom međunarodnom sistemu, zakonito nastoje da uravnoteže državu ili koa-
liciju koja preti da ostvari dominaciju nad sistemom. Ova teza se u neorealizmu javlja
u dva osnovna vida – kao teorija ravnoteže snaga Keneta Volca (1979: 102-28) i teorija
ravnoteže pretnji Stivena Volta (Stephen M. Walt) (1985). Prema teoriji ravnoteže sna-
ga, preterana akumulacija moći kod jedne države ili koalicije obavezno izaziva suprot-
stavljanje drugih (Waltz, 1988: 625). Ovo suprotstavljanje javlja se u vidu uravnoteži-
vanja, koje može biti unutrašnje (jačanje sopstvenih sposobnosti) ili spoljno (sklapanje
saveza sa slabijom stranom u sukobu), a sa ciljem da se sačuva sopstveni položaj u si-
stemu (Waltz, 1979: 123-28). Teorija ravnoteže pretnji, pak, povod za uravnoteživanje
ne vidi u prostoj akumulaciji moći jedne strane, već u pretnji koju ta strana predstavlja
za datu državu (Walt, 1985: 8-9). To da li će neka država ili savez predstavljati manju
ili veću pretnju, ne zavisi samo od njene ukupne moći, već i od još tri činioca: geograf-
ske blizine, ofanzivnih sposobnosti i ofanzivnih namera (1985: 9-13). I po jednoj i po
drugoj teoriji, šlepovanje bi bilo strategija suprotna uravnoteživanju – u prvom sluča-
ju, ono znači pridruživanje jačoj strani (Waltz, 1979: 126), a u drugom savez sa izvo-
rom pretnje (Walt, 1985: 4).
Šveler gradi teoriju ravnoteže interesa upravo na kritici ovih dveju teorija. On sma-
tra da osnovna greška neorealista leži u njihovoj „status quo pristrasnosti“ – oni vide
bezbednost (opstanak, očuvanje mesta u sistemu) kao primarni cilj svake države. Ovo
isključuje iz razmatranja države kojima očuvanje postojećih vrednosti nije prioritet,
već je to pribavljanje novih vrednosti – revizionističke države, pa Šveler sa razlogom
jednom od svojih najcitiranijih radova daje podnaslov „Povratak revizionističke drža-
ve“ (1994). Ove države nisu zadovoljne postojećim statusom quo i želele bi da ga izme-
ne u svoju korist, bilo da zahtevaju za sebe određene dobiti u okviru postojećeg sistema
(ograničeni revizionizam), ili promenu samog sistema (neograničeni revizionizam).
164
Kritikujući Volta koji odluke o ulasku u savez vidi isključivo kao reakcije na pretnje,
svodeći šlepovanje na prostu kapitulaciju pod pretnjom jače sile (1994: 81), Šveler kao
osnovni motiv šlepovanja revizionističkih država označava profit: „cilj uravnoteživa-
nja je samoočuvanje i zaštita vrednosti koje su već u posedu, dok je cilj šlepovanja
obično samoproširenje: da bi se pribavile vrednosti koje se žele“ – dakle očekivanje do-
bitka, a ne strah od gubitka (1994: 74). Odluke o savezu, samim tim i izbori strategi-
ja država (uravnoteživanje ili šlepovanje), uslovljeni su njihovom orijentacijom (status
quo ili revizionistička): „...najvažnija odrednica odluka o stupanju u savez je kompati-
bilnost političkih ciljeva, a ne neravnoteža moći ili pretnji. Zadovoljne sile pridružiće
se status-quo koaliciji, čak i kad je ona jača strana; nezadovoljne sile, motivisane pre
profitom nego bezbednošću, šlepovaće se uz revizionističku državu u usponu“ (1994:
88). Kao pravilo kod sklapanja saveza, Šveler utvrđuje da revizionističke države obra-
zuju „minimalne saveze dovoljne za pobedu“, kako bi lakše podelile plen, dok status
quo države preferiraju što šire saveze, ne bi li lakše savladali agresore (1993: 82-3)
Pošto manje revizionističke države žele profit, one se dobrovoljno pridružuju jakoj
ekspanzionističkoj državi da bi dobile deo njenog pobedničkog plena. Prema tome, su-
protno Voltovoj tezi, njima jača država ne mora da preti da bi joj se pridružile, već na-
protiv – da im obeća nagradu (Schweller, 1994: 79).4 Ovakvo šlepovanje Šveler naziva
„šakalskim“ (jackal bandwagoning), jer se manje revizionističke države ponašaju slič-
no šakalu koji prati lava da bi se hranio ostacima njegovog ulova. Dominantni partner
omogućava šakalu njegovu sferu uticaja, da bi ovaj zauzvrat podržao njegove ekspan-
zionističke ciljeve. Ponekad je šakal dodatno motivisan bezbednošću od dominantnog
partnera. Dominantni partner, pak, može biti jači od protivničke status quo koalicije
i sam je savladati, u kom slučaju privlači šakale da bi ih sprečio da se pridruže drugoj
strani. (1994: 93-5). Pored ove, Šveler identifikuje još dve vrste šlepovanja. „Skakanje
na gomilu“ (piling on bandwagoning) jeste šlepovanje do koga po pravilu dolazi pri
kraju rata, kad je pobednik već odlučen, pa države prelaze na stranu koja pobeđuje u
očekivanju dela pobedničkog plena ili iz straha da ne budu kažnjene zbog nesvrstava-
nja (1994: 95-6). Do šlepovanja uz „talas budućnosti“ (wave of the future bandwago-
ning) dolazi onda kada se države pridružuju onoj sili za koju veruju da će u budućnosti
da uspostavi dominaciju, jer poseduje nadmoćnu ideologiju (1994: 96-8).5
Šlepovanje je uobičajenije nego što Volc i Volt tvrde, jer, za razliku od obično sku-
pog uravnoteživanja, retko zahteva troškove, a obećava dobitke (1994: 93). Različite
4 Pretnje u ovom slučaju bi mogle da budu samo kontraproduktivne: „oslanjanje na silu da bi se naterale države
da se nedobrovoljno šlepuju često se vraća kao bumerang dominantnom partneru. Tražeći osvetu, onaj ko se
nedobrovoljno šlepuje postaje prevrtljivi saveznik koji će iskočiti iz saveza čim dobije prvu priliku“ (1994: 88-9).
5 Kao jedan od primera „skakanja na gomilu“, Šveler navodi masovni prelazak Hitlerovih saveznika i neutralnih
država na stranu saveznika pri kraju Drugog svetskog rata, a za šlepovanje uz „talas budućnosti“ primere ponašanja
određenog broja država prema Sovjetskom Savezu za vreme Hladnog rata i prema SAD u posthladnoratovskom
periodu.
165
Vladimir Trapara
vrste šlepovanja mogu imati različite posledice po stabilnost međunarodnog sistema.

Šlepovanje „šakala“ – pridruživanje ekspanzionističkoj sili koja hoće da obori status
quo – radi protiv stabilnosti sistema, dok „skakanje na gomilu“ – šlepovanje uz jaču
status quo koaliciju – radi u prilog sistema (1994: 93). Da bismo stekli puni uvid u to
kako Šveler vidi vezu između strategija država, činilaca koji uslovljavaju njihov izbor,
te njihovih efekata na stabilnost sistema, moramo da razmotrimo kako on određuje
ključni koncept u okviru svoje teorije, a to je ravnoteža interesa.
RAVNOTEŽA INTERESA
Ravnoteža interesa prema Šveleru ima svoje značenje na dva nivoa analize – si-
stemskom i jediničnom. Na nivou jedinica (država), ravnotežu interesa određuje od-
nos između troškova koje su države spremne da podnesu da bi odbranile vrednosti
koje poseduju (status quo orijentacija) i onih koje bi podnele da pribave nove vredno-
sti (revizionistička orijentacija) (1994: 99). Status quo sile nastoje da maksimizuju bez-
bednost, tj. sačuvaju ono što već poseduju, dok bi im potencijalni dobici od ekspanzije
bili neisplativi, tj. manji od troškova rata. Revizionističke države više cene ono što žele
od onog što imaju i potencijalni dobici od ekspanzije im nadmašuju troškove rata; one
će krenuti u obaranje statusa quo kad ocene da su dovoljno ojačale za to (1994: 104-
05). Na sistemskom nivou, ravnotežu interesa predstavlja relativan odnos snaga izme-
đu status quo i revizionističkih država. Kada prednjače ove prve, sistem će biti stabilan,
a kada su druge u prednosti, samo je pitanje kada će, na koji način i u čiju korist biti
izmenjen (1994: 104). Dakle, ravnoteža snaga sama po sebi je sterilan koncept ukoliko
se odnosu moći država ne pridodaju interesi (ciljevi) za koje bi države tu moć koristi-
le – da li za odbranu, ili izmenu statusa quo.6
Na jediničnom nivou, Šveler razlikuje države prema interesima, za koje smo videli
da su izraženi odnosom troškova koje bi države podnele da sačuvaju postojeće i priba-
ve nove vrednosti. Prvobitnu dihotomnu podelu na status quo i revizionističke drža-
ve, on dalje usložnjava prema meri u kojoj su države privržene/suprotstavljene statu-
su quo, a zatim i dodajući kriterijum mesta u raspodeli moći. Inspirisan metaforama iz
Šekspirovog Timona Atinjanina, on najpre deli države na četiri životinjska tipa (lavovi,
jaganjci, šakali i vukovi) (1994: 100-04), da bi zatim dodao još pet (lisice, nojevi, golu-
bovi, jastrebovi i sove) (1998: Chapter 3).
Lavovi su „države koje će platiti velike troškove da zaštite ono što poseduju, ali
samo malu cenu da uvećaju ono što vrednuju“ (Schweller, 1994: 101). To su velike sile
prvog reda koje snažno podržavaju status quo. Najčešće su to one države koje su krei-
6 Tako se „smrtonosna neravnoteža“ iz naslova Švelerove knjige koja se bavi Drugim svetskim ratom odnosi na
predratnu situaciju u kojoj su dva od tri pola moći bila revizionistička, a treći je bio ravnodušan prema statusu quo
(1998).
166
rale postojeći poredak, upravljaju njime i imaju najveće koristi od njegovog očuvanja.
One imaju i najveću odgovornost da odvrate revizionističke sile od agresije, ili ih pora-
ze u ratu ako odvraćanje ne uspe. One se ne upuštaju uvek u uravnoteživanje, već po-
nekad mogu i da izbegnu deo troškova tako što će se odlučiti za švercovanje (buckpa-
ssing), tj. pustiti druge da obuzdaju izazivača.
Jastrebovi i sove su srednje sile koje takođe snažno podržavaju status quo, ali u od-
sustvu lava nisu dovoljno moćne da ga odbrane, pa zato uravnoteživanje kod njih često
izostaje i ustupa mesto udaljavanju (distancing) sile koja nije pod neposrednom pret-
njom od one koja jeste. Razlikuju se po tome što sove reaguju na stvarne, a jastrebovi
na umišljene pretnje statusu quo. Golubovi podržavaju status quo, ali prihvataju mir-
ne promene istog do određene mere, tj. popuštaju (appease) revizionističkim silama
ne bi li umanjile razloge njihovog nezadovoljstva. Nojevi su velike sile koje, iako imaju
moć da utiču na odbranu/izmenu statusa quo, odlučuju da to ne čine, tj. ravnodušne su
prema istom – žele samo da budu „ostavljene na miru“ (Schweller, 1998: Chapter 3).7
Jaganjci su „države koje će platiti samo male troškove bilo da zaštite postojeće, bilo
da pribave nove vrednosti“ (Schweller, 1994: 101). To su slabe i često iznutra nestabil-
ne države bez iredentističkih ciljeva, sklone popuštanju pred pretnjama, šlepovanju uz
„talas budućnosti“, ili jednostavno udaljavanju od država koje su pod neposrednijom
pretnjom, ne bi li izbegle, ili makar odložile stradanje (1994: 102-03). Za razliku od
njih, države šakali (koji takođe mogu biti slabe države) su ograničeni revizionisti ne-
zadovoljni statusom quo, i zato će „platiti velike troškove da bi odbranile ono što pose-
duju, ali čak i veće troškove da bi stekle nove vrednosti“. (1994: 103). One se oportuni-
stički upuštaju u šakalsko šlepovanje. Lisice su takođe sile ograničenih revizionističkih
ciljeva, ali su velike sile prvog reda, pa samim tim mogu i ozbiljnije da utiču na status
quo. One takav položaj koriste da bi igrale ulogu „kingmejkera“, nudeći savez onome
ko više ponudi, ne bi li za sebe izvukle maksimalnu korist (Schweller, 1998: Chapter 3).
Konačno, vukovi su revizionističke sile prvog reda i neograničenih ciljeva. To su
države grabljivice (predatory states), koje „vrednuju ono za čim žude mnogo više od
onoga što imaju“ (Schweller, 1994:103). Da bi popravile položaj, sklone su da rizikuju
i istrebljenje, jer im je postojeći položaj nepodnošljiv. Zato su sklone neopreznoj ek-
spanziji. Ove države niti uravnotežuju, niti se šlepuju – „one jesu šlep“ (1994: 103-04).
Na sistemskom nivou, Šveler stavlja naglasak na poređenje moći velikih sila, koje
je bilo karakteristično za klasični realizam. Na ovaj način on modifikuje Volcovo shva-
tanje polarnosti sistema, po kom je ista određena samo brojem velikih sila u sistemu
(1979: 97). Prema Šveleru, nisu sve velike sile polovi, već samo one koje poseduju naj-
7 Uzroke zbog kojih se države koje inače mogu da se upuste u uravnoteživanje ne odlučuju na isto, Šveler traži u
unutrašnjim činiocima koji utiču na volju i sposobnost elita da odaberu ovu skupu strategiju. Kao najvažnije,
izdvaja: konsenzus i koheziju elite, ranjivost režima i društvenu koheziju (2004: 169-81).
167
Vladimir Trapara
manje 50 posto resursa najmoćnije sile u sistemu, dok su ostale srednje sile (1993: 75).8
Utvrđivanje odnosa snaga polova i srednjih sila, kao i polova međusobno, presudno
je za formulisanje hipoteza o dinamici sistema i ponašanju država u njemu. Tako Šve-
ler tripolarni sistem određuje kao najnestabilniji od svih, jer uvek postoji mogućnost
da ga savez dva pola protiv jednog izbaci iz ravnoteže, a zatim razmatra više varijan-
ti tripolarnog sistema zavisno od međusobnog odnosa snaga polova i njihovih intere-
sa (revizionistički ili status quo) (1998: Chapter 2). Da bi izmerio moć država, Šveler
je najpre izjednačuje sa vojnim potencijalom, a zatim uzima varijable iz projekta Ko-
relati rata (COW) kao merilo tog potencijala, tj. resursa koje država poseduje (1993:
77-8, 85).9
Kako izbor strategija država utiče na stabilnost sistema? Pošto su revizionističke
države te koje upućuju izazov statusu quo, tj. stabilnosti sistema, onda je strategija
uravnoteživanja (koja je skupa i do koje se obično dolazi sporo) odgovor na taj izazov.
Dakle, suprotnost uravnoteživanju ne bi bilo šlepovanje, već „inicijalni pritisak“ koji
revizionističke sile vrše, tj. agresija (Schweller, 1994: 105). Kada nema značajne spoljne
pretnje, velike sile se ne upuštaju u uravnoteživanje. Ako sve velike sile prihvataju sta-
tus quo, one napuštaju politiku ravnoteže snaga i obrazuju koncert velikih sila (1994:
106). Otuda je bezbednosna dilema onako kako je shvaćena u neorealističkoj teoriji
prema Šveleru besmislen koncept, jer počiva na očekivanju da sukob izbije čak i kad
bi sve države podržavale status quo, budući da su nesigurne u pogledu namera drugih
(Jervis, 1978). Ono što zapravo pokreće dilemu jeste činjenica da u sistemu postoje i
revizionističke države: „Države grabljivci, motivisane ekspanzijom i apsolutnim dobi-
cima, a ne bezbednošću i strahom od relativnih gubitaka, primarni su pokretači (pri-
me movers) u neorealističkoj teoriji“ (Schweller, 1996: 119). Kao jedini izuzetak od
pravila da uravnoteživanje doprinosi očuvanju statusa quo, Šveler u svojim novijim
radovima određuje unipolarni sistem, jer je u njemu uravnoteživanje revizionistička
strategija – samim tim što postoji jedna dominantna sila, moć se smatra neuravnoteže-
nom i onda će napori drugih država da je uravnoteže imati za cilj povratak na klasičnu
politiku ravnoteže snaga, tj. na bipolarni ili multipolarni sistem (2010: 153; 2011: 45-
7). Kako neravnoteža interesa u sistemu uzrokuje izbijanje rata među velikim silama,
pokazaćemo kroz razmatranje Švelerove studije slučaja Drugog svetskog rata.
8 Na drugom mestu Šveler naziva srednje sile „manjim velikim silama“ (lesser great powers- LGPs) (1998: Chapter 1).
9 Te varijable su: demografske (veličina ukupnog i urbanog stanovništva), ekonomske (proizvodnja čelika i potrošnja
goriva) i vojne (veličina stajaće vojske i vojni troškovi). Na istom mestu, doduše, Šveler tvrdi da je bio skeptik kad
su ove varijable u pitanju, pa je razvio sopstveni model za merenje moći. Ipak, taj model je dao rezultate slične
pomenutom.
168
TRIPOLARNOST I DRUGI SVETSKI RAT

Drugi svetski rat Šveleru se pokazao kao zanimljiv slučaj za studiju na kojoj bi testi-
rao svoju teoriju, iz dva osnovna razloga. Prvo, jer je ustanovio da je međunarodni si-
stem uoči izbijanja rata bio tripolaran, za koji smo videli da je najspecifičniji i potenci-
jalno najnestabilniji od svih. Drugo, jer je Drugom svetskom ratu u relativno kratkom
vremenskom razmaku prethodio Prvi svetski rat, čiji je ishod proizveo nekoliko revi-
zionističkih velikih sila. Za nas je ova studija slučaja važna i zbog toga što nam pruža
uvid u deo kontroverzi unutar neoklasičnog realizma, budući da Šveler nije jedini neo-
klasični realista koji se bavi Drugim svetskim ratom. Tomas Kristensen i Džek Snajder
takođe su se bavili uzrocima njegovog izbijanja. Prema njihovom mišljenju, Hitlero-
vu agresiju omogućio je izostanak uravnoteživanja Nemačke, odnosno preovlađivanje
strategije švercovanja (buck-passing) kod protivničkih sila. Ova strategija podjedna-
ko je loša za ravnotežu kao i strategija okivanja (chain-ganging), prisutna uoči Prvog
svetskog rata. Do švercovanja dolazi onda kad jedna država okleva da formira savez
sa drugom, uprkos narastajućoj zajedničkoj pretnji, jer želi da izbegne troškove ili se
okoristi sukobom ostalih sila. Suprotno tome, okivanje je preterano reagovanje – kako
su partneri u savezu slične moći, među njima postoji veliki stepen bezbednosne zavi-
snosti; u slučaju da jedan krene u rat, drugi mora da ga prati, jer bi i njegov opstanak
bio ugrožen ako ovaj prvi padne (Christensen and Snyder, 1990: 140-41). Iako među-
narodni sistem uoči oba rata vide kao multipolaran, Kristensen i Snajder ključni uzrok
za preovlađivanje suprotnih (mada jednako pogubnih) strategija nalaze u opažanju
odnosa napad-odbrana kod spoljnopolitičkih elita. Dok su uoči Prvog svetskog rata
ove elite pogrešno procenile da su ranjive usled opažene prednosti napada, te su se be-
zuslovno svrstavale uz saveznike kako bi sprečile njihov brzi pad, uoči Drugog su ve-
rovale da odbrana dominira, što im je dalo podsticaj da se švercuju u uverenju da će
saveznici i sami zaustaviti napad protivnika (1990: 144-45).
Podvrgnuvši kritici najpre niz autora koji se u analizi Drugog svetskog rata oslanja-
ju na nesistemski pristup, te ključni uzrok rata najčešće vide u Hitlerovoj ličnosti, Šve-
ler se osvrće na greške koje je opazio u sistemskom pristupu Kristensena i Snajdera.
On smatra da, osim što u analizi britanskog ponašanja posle Minhena protivreče sop-
stvenoj hipotezi (Schweller, 1993: 87), ova dvojica autora ključni propust prave u odre-
đivanju sistema uoči Drugog svetskog rata kao multipolarnog. Za Švelera, Britanija i
Francuska za razliku od Nemačke nisu bile polovi, već srednje sile, tj. njihova kombi-
novana moć je bila manja od nemačke. Zato se Britanija nije odlučila za švercovanje –
što bi bio slučaj da je Francuska bila pol i time sposobna da sama odvrati Nemačku
od agresije – već za udaljavanje (distancing), budući da se osećala manje neposredno
ugroženom nego Francuska (1993: 87-8). Kako se naoružavanjem razlika u moći iz-
među Nemačke s jedne i Britanije i Francuske s druge strane smanjivala, to se Britani-
169
Vladimir Trapara
ja čvršće svrstavala uz Francusku, suprotstavljajući se Nemačkoj. No, uzrok izostanka

veće britanske pomoći Francuskoj na početku rata jeste to što ta razlika nije u pot-
punosti nestala (1993: 91). Na drugoj strani, Staljin na čelu Sovjetskog Saveza je po-
grešno procenio da je moć britansko-francuskog bloka veća od moći Nemačke, pa se
odlučio za švercovanje – sklopio je pakt o nenapadanju sa Nemačkom u očekivanju da
će umesto brze nemačke pobede na zapadu uslediti iscrpljujući sukob iz koga će So-
vjetski Savez profitirati (1993: 97-8).
Uzroke izbijanja i dinamike Drugog svetskog rata Šveler vidi u tripolarnom siste-
mu i preovlađujućoj moći revizionističkih sila. U pitanju je model jednakostranog tri-
polarnog sistema, gde su polovi približno jednake moći (A=B=C), a od njih su dva re-
vizionistička (1993: 79). Polovi su: Nemačka (revizionistički – vuk), Sovjetski Savez
(revizionistički – lisica) i SAD (ravnodušan – noj). Uz njih, tu su i srednje sile: Italija
(revizionistički – šakal, mada jedno vreme oko 1935. status quo – golub), Japan (revizi-
onistički – šakal), Britanija (status quo – najpre golub, zatim nešto između lava i sove/
jastreba) i Francuska (status quo – najpre jastreb, zatim sova) (Schweller, 1998: Chap-
ter 3). Dinamika sklapanja saveza uoči početka i u ranoj fazi rata uglavnom odgovara
hipotezama teorije ravnoteže interesa. Šakali (Italija, Japan i nekoliko manjih evrop-
skih država) šlepuju se uz vuka (Nemačku) u očekivanju podele pobedničkog plena.
Sovjetski Savez kao lisica igra ulogu tertius gaudens – sprovodi delimičnu ekspanziju
koristeći sporazum o nenapadanju sa Nemačkom, a pridružuje se status quo koalici-
ji tek kad mu opstanak bude neposredno ugrožen. SAD koriste blagodeti geografskog
položaja i ulaze u rat na strani status quo koalicije tek kad bivaju neposredno napadnu-
te. Britanija se, kao što smo rekli, usled nedovoljne kombinovane moći nje i Francuske
da uravnoteži Nemačku, odlučuje na udaljavanje od Francuske i popuštanje Nemač-
koj, da bi kasnije neuspešno pomogla francusku odbranu, što je jedno vreme ostavlja
samom u borbi protiv Nemačke. Nemačka, tj. Hitler na njenom čelu, sprovodi neogra-
ničenu revizionističku politiku osvajanja sveta u tri etape – najpre potčinjavanjem ma-
njih država stvoriti osnovu u Srednjoj Evropi i obezbediti savezništva sa Italijom i Bri-
tanijom (od ovog drugog se kasnije odustalo); zatim sa tako kombinovanim resursima
ujedinjene Evrope i Japana napasti Sovjetski Savez, poraziti ga i uspostaviti dominaciju
nad Evroazijom; na kraju bi usledio hegemonski rat između Nemačke i SAD, u kome
bi Nemačka kao gospodar veće kopnene mase nadvladala (1998: Chapters 4, 5, 6).
Hitlerova strategija naposletku nije uspela, jer je ovaj prerano ušao u sukob sa So-
vjetskim Savezom i Sjedinjenim Državama i tako protiv sebe izazvao jedini savez koji
je mogao da ga porazi. Izgubivši rat, Nemačka je sišla sa ranga pola, te se sistem tran-
sformisao u stabilan, ali kompetitivan bipolarni. Ovo je ishod koji je i sam Hitler uspeo
da predvidi za slučaj poraza Nemačke, te ga je Šveler na odgovarajući način citirao, da
bi se zatim „poigrao“ protivčinjeničnim rezonovanjem, nagađajući da li bi Hitler uspeo
u svojoj nameri da nije počinio neke krupne greške u ranoj fazi rata (1998: Chapter 6).
170
Razmatranje upotrebe teorije ravnoteže interesa u analizi Drugog svetskog rata nam
je od velike pomoći u oceni njene upotrebljivosti za savremene međunarodne odnose,
tako da na ovom mestu prelazimo na njenu kritiku.
KRITIKA ŠVELEROVE TEORIJE

Kao što smo videli na studiji slučaja Drugog svetskog rata, teorija ravnoteže intere-
sa se pokazala uspešnom i njene hipoteze su uglavnom potvrđene. Međutim, studija
samo jednog slučaja nije dovoljna da se potvrdi eksplanatorna moć jedne teorije, već
je neophodno proveriti kako ona „radi“ i u drugim slučajevima. Šveler je očigledno bio
svestan ograničenja sopstvene teorije u tom pogledu, što zaključujemo na osnovu tri
pokazatelja. Prvo, retko pominje slučajeve mimo Drugog svetskog rata i, kad to čini,
nedosledan je i često protivreči sam sebi. Drugo, u kasnijoj fazi svog rada on revidira
objašnjenje za fenomen „nedovoljnog uravnoteživanja“ Nemačke od strane Britanije i
Francuske – umesto jednostavnog argumenta da je izostanak blagovremenog uravno-
teživanja posledica činjenice da je Nemačka bila moćnija od Britanije i Francuske za-
jedno, on uvodi uticaj niza unutrašnjih činilaca kao novi argument koji bi bio koristan
i za druge slučajeve (2004). Treće, u najnovijoj fazi, Šveler se posvećuje istraživanju sa-
svim nove teme – entropije u međunarodnim odnosima, što nas navodi na pomisao da
je rešio da odustane od unapređenja svoje teorije. U nastavku poglavlja bliže ćemo se
pozabaviti samo prvim pokazateljem, a u sledećem preći na ono što vidimo kao ključ-
ni problem u Švelerovoj teoriji i oceniti da li se taj problem može prevazići kako bi se
povećala upotrebljivost teorije.
Švelerov problem sa primenom teorije na druge slučajeve, posebno na savreme-
ne međunarodne odnose, pojavljuje se na oba nivoa analize. Ističući značaj poređe-
nja moći velikih sila, Šveler se, kao što smo videli, odlučuje za COW varijable merenja
moći, paralelno nudeći i svoj model za koji tvrdi da daje slične rezultate. Na osnovu
COW indeksa, on tabelarno prikazuje promene u procentualnom učešću u globalnoj
raspodeli moći nekoliko velikih sila u periodu od 1890. do 1980. (1998: Table 2.1) Me-
đutim, moramo da primetimo da je izbor velikih sila čije resurse Šveler poredi arbitra-
ran. On iz razmatranja, na primer, isključuje Kinu. Ako bismo je uzeli u obzir, COW
indeks bi pokazao: da je njena moć uoči Drugog svetskog rata bila gotovo ravna bri-
tanskoj; da je u većem delu perioda Hladnog rata međunarodni sistem zapravo bio tri-
polaran (sa Kinom kao trećim polom); da je od raspada Sovjetskog Saveza do danas
sistem bipolaran, s tim što negde na prelazu iz 20. u 21. vek Kina preuzima od SAD
položaj najmoćnije sile u međunarodnom sistemu (COW National Material Capabili-
ties, v4.0).10 Očigledno uvidevši da bi dosledna primena ovog modela dovela do zdra-
10 Verzija koju koristimo je najnovija i unapređena u odnosu na ranije verzije, tako da se podaci ne poklapaju sasvim
sa onima iz verzije koju je Šveler koristio, ali su približni i ne umanjuju validnost našeg zaključka.
171
Vladimir Trapara
vorazumski nelogičnih zaključaka, Šveler je ne koristi za merenje moći u savremenom

međunarodnom sistemu.
Ono što je, međutim, još veći problem je što Šveler, kad god u svojim radovima
iznova određuje polarnost savremenog sistema, protivreči prethodnim određenjima.
Prvi put kada to čini, Šveler ističe rastući značaj geoekonomskih odnosa za posthlad-
noratovski svet, pa tako uzimajući u obzir samo ekonomsku moć država ocenjuje da
ovaj teži tripolarnosti, gde bi ekonomska polarnost tri bloka – Severne Amerike (na
čelu sa SAD), Evrope (na čelu sa Nemačkom) i azijsko-pacifičkog regiona (na čelu sa
Japanom) vremenom uticala na formiranje političke polarnosti (1993: 99-100). U jed-
nom od narednih radova on ponovo menja kriterijum (ovoga puta to je vojna tehnolo-
gija, tj. nuklearno naoružanje), pa tvrdi da je sistem i dalje bipolaran, usled postojanja
nuklearne dominacije SAD i Rusije nad drugim akterima (1996: 121). U knjizi o Dru-
gom svetskom ratu, Šveler sada kritikuje geoekonomski stav koji je ranije podržavao,
pa tvrdi da Nemačkoj i Japanu nedostaje vojna moć da bi se transformisale u polove,
te da je mnogo verovatnije da će se sistem transformisati u tripolarni usponom Rusije
i Kine (1998: Chapter 7). U najnovijim radovima, pak, Šveler i bez navođenja bilo ka-
kvih merila utvrđuje da je sistem unipolaran i da sama polarnost postepeno gubi smi-
sao (2010; 2011).
Na jediničnom nivou analize, izvan konteksta Drugog svetskog rata, Šveler ima
problem u određivanju država kao status quo ili revizionističkih. Hitlerovu ocenu da je
Nemačka u Prvom svetskom ratu načinila ključnu grešku time što je sklopila savez sa
status quo silama poput Austrougarske i Turske, Šveler naziva „apsurdnim izvrtanjem“
koje Antantu posmatra kao revizionističku, a Centralne sile kao status quo koaliciju
(1998: Chapter 4). Da li je to baš sasvim izvrtanje? Austrougarska i Turska su nesum-
njivo bile status quo sile, anahrone imperije koje su želele da se sačuvaju od raspada.
Italija, Srbija, Rumunija i Grčka (sve su se pre ili kasnije našle na strani Antante) bile
su revizionističke sile koje su želele da prošire teritoriju na račun ovih država, a i sama
Francuska je već par decenija unazad gajila revizionističke teritorijalne ambicije prema
Nemačkoj. Dakle, ako su lideri saveza (Nemačka i Velika Britanija) imali jasnu orijen-
taciju (prva revizionističku, druga status quo), sa savezima u celini stvari stoje složeni-
je. Takođe, ocenom da je u unipolarnom sistemu uravnoteživanje revizionistička stra-
tegija, jer je moć unipola sama po sebi neuravnotežena, Šveler protivreči sopstvenom
stavu da za ocenu da li postoji ravnoteža nije bitan puki odnos moći, već interesi (cilje-
vi) za koje bi države tu moć upotrebile. Ako je po tom kriterijumu uoči Drugog svet-
skog rata postojala „smrtonosna neravnoteža“, onda bi neravnoteža u unipolarnom si-
stemu, ukoliko bi unipol bio revizionistički, takođe bila smrtonosna. Zašto bi unipol
automatski morao da se posmatra kao status quo sila? Osim njega, u sistemu postoje i
druge države, od kojih su neke velike sile (iako srednje sile, ne polovi), a koje vode ne-
zavisnu politiku. Ukoliko bi unipol nastojao da ukine ostalim državama nezavisnost
172
i učini ih svojim vazalima, da pre svega degradira ostale velike sile i oduzme im mo-
gućnost da utiču na oblikovanje pravila međunarodnog ponašanja, te da na taj način
ukine i sam anarhični međunarodni sistem pretvarajući ga u hijerarhijski, tj. u svetsku
imperiju – zar to ne bi bio tipičan primer neograničenog revizionizma, težnje da se u
potpunosti zavlada svetom? Ponašanje SAD kao unipola u posthladnoratovskom me-
đunarodnom sistemu je najbolji primer za ovo. Dok optužuje druge autore za „status
quo pristrasnost“, Šveler i sam ispoljava sličnu pristrasnost prema sopstvenoj zemlji,
zanemarujući činjenicu da su na sve velike promene međunarodnog sistema u posled-
njih stotinak godina presudno uticale upravo SAD, te da i danas nastoje da prekroje
čitav međunarodni sistem prema planovima o „novom svetskom poretku“. Ostaje da
vidimo u kojim se aspektima Švelerova teorija može popraviti da bi bila korisnija za
različite slučajeve (uključujući i savremene međunarodne odnose) i manje podložna
pomenutim greškama.
MOGUĆNOSTI ZA UNAPREĐENJE TEORIJE

U prethodnom poglavlju smo videli da je Šveler nedosledan u primeni svoje teorije
kada pominje slučajeve mimo Drugog svetskog rata. Iz ovoga proizilazi neophodnost
da se odrede jasni kriterijumi na oba nivoa analize – za merenje raspodele moći u si-
stemu i utvrđivanje da li je određena država status quo ili revizionistička. Pre nego što
razmotrimo šta bi po ovom pitanju moglo da se uradi kako bi se teorija popravila, pro-
niknućemo u ono što je po našem mišljenju sama srž problema koja i navodi na lutanje
i nedoslednost, a to je – odsustvo pojma interesa iz šireg koncepta ravnoteže interesa.
Naime, ne može se govoriti o ravnoteži interesa, ukoliko se prethodno ne odredi šta
je interes države. Ovo je glavni nedostatak Švelerove teorije. Tim je veći što se Šveler
poziva na nekoliko klasičnih realista, između ostalih i Morgentaua, kod koga posto-
ji jasno razrađen pojam nacionalnog interesa (1950; 1952a; 1952b). Na drugoj strani,
kod Švelera postoji konfuzija u pogledu upotrebe termina, jer on nekad govori o inte-
resima, a nekad o ciljevima, motivima, orijentacijama, uzimajući ove termine kao si-
nonime. S obzirom na to da identifikuje svoju podelu na revizionističke i status quo dr-
žave sa Morgentauovom podelom na imperijalističke i status quo sile (Schweller, 1994:
15), Šveler ne bi smeo da govori o interesu kao kriterijumu podele, jer je kod Morgen-
taua pojam nacionalnog interesa sasvim odvojen od ove podele. Morgentauov krite-
rijum za ovakvu podelu (on pored imperijalističke i status quo politike dodaje i treći
tip – politiku prestiža) jesu spoljnopolitički ciljevi država – da li žele da zadrže ili uve-
ćaju moć relativno u odnosu na druge (1948: 21-2). O ovim ciljevima odluke donose
političke elite na čelu država. Nacionalni interes, pak, kako ga Morgentau shvata, jeste
objektivna kategorija, trajnija od spoljnopolitičkih ciljeva koji se mogu menjati u zavi-
snosti od volje ove ili one elite; dokle god je svet politički organizovan u države, on će
173
Vladimir Trapara
po njemu imati poslednju reč u svetskoj politici (1952a: 4-6; 1952b: 972-73). Iz načina
na koji Morgentau prepoznaje nacionalni interes SAD (1952a), možemo izvesti čini-
oce koji utiču na oblikovanje nacionalnog interesa jedne države i klasifikovati ih u či-
nioce geografije i istorijske tradicije. Ovim bi nacionalni interes postao nezavisna va-
rijabla u odnosu na uticaj međunarodnog sistema – ne bi zavisio od mesta države u
sistemskoj raspodeli moći.
Šveler je spoljnopolitičke ciljeve neopravdano izjednačio sa interesima, zbog čega
bi njegovoj teoriji pre pristajao naziv „teorija ravnoteže ciljeva“. Uz to, interesi/ciljevi
kod njega nisu nezavisna varijabla, već intervenirajuća; Šveler ih dovodi u zavisnost od
mesta države u raspodeli moći: „Država će biti označena revizionističkom ako... izra-
žava gorko nezadovoljstvo teritorijalnim promenama, revizijama ugovora ili reparaci-
jama nastalim kao rezultat poslednjeg velikog rata (bez obzira da li se našla na strani
poraženog ili pobednika)... ili... je narasla do pune moći nakon uspostavljanja novog
poretka, pa sada tvrdi da joj uvećana moć daje pravo na veće koristi (teritorijalne ili pre-
stižne)“ (1993: 85). U nastavku istog rada, Šveler kaže da ne zavisi samo od raspodele
moći da li će država biti status quo ili revizionistička (1993: 86), ali ne može da odre-
di od čega još zavisi, tj. šta je to na jediničnom nivou što određuje ratne ciljeve države
i čini je zadovoljnom ili nezadovoljnom ishodom rata.
Ovaj problem bi se mogao rešiti uvođenjem pojma nacionalnog interesa kao vari-
jable koja je nezavisna od sistemske raspodele moći, a sama zavisi od činilaca geogra-
fije i istorijske tradicije date države. Spoljnopolitički ciljevi jedne države (revizionistič-
ki ili status quo) zavisili bi prevashodno od mesta te države u raspodeli moći i njenog
nacionalnog interesa, a odgovarajuće strategije (agresija, uravnoteživanje, šlepovanje,
udaljavanje, švercovanje, okivanje, popuštanje...) bile bi u službi tih ciljeva. Zbog ovo-
ga, bilo bi opravdano napraviti razliku između podele na status quo i revizionističke
države na nivou ciljeva i iste podele na nivou nacionalnih interesa. Tako na primer, ako
pretpostavimo da je prvenstveni interes svake države da opstane, onda na nivou na-
cionalnog interesa država vuk – ona koja stavlja na kocku svoj opstanak da bi prome-
nila svet – ne bi mogla da postoji, već samo na nivou spoljnopolitičkih ciljeva suprot-
nih nacionalnom interesu. Prepoznavanje stvarnog nacionalnog interesa jedne države
omogućava nam da utvrdimo da li je njena spoljnopolitička orijentacija zaista trajna
(saglasna nacionalnom interesu), ili je samo privremena – posledica promenljivih si-
stemskih okolnosti. Tako bismo, na primer, lako utvrdili da je aktuelna imperijalistič-
ka politika SAD suprotna njihovom nacionalnom interesu (onako kako ga je shvatio
Morgentau),11 te da će se promeniti onda kada se promene i sistemske okolnosti – u
ovom slučaju, kad se raspodela moći izmeni na štetu SAD tako da ove više ne budu u
11 Morgentau utvrđuje da u nacionalni interes SAD spadaju zaštita položaja na zapadnoj hemisferi, očuvanje evropske
i azijske ravnoteže snaga, i ništa više od toga (1952a: 4-6).
174
iskušenju koje imaju kao ubedljivo najjača sila – da stvore svetsku imperiju. Usled sve-
ga rečenog, smatramo da bi u budućim slučajevima upotrebe teorije ravnoteže intere-
sa bilo prikladnije nazvati je teorijom ravnoteže interesa i ciljeva.
Sad kad ovo znamo, da vidimo šta bismo konkretno mogli da uradimo na sistem-
skom i na jediničnom nivou, kako bismo povećali upotrebljivost Švelerove teorije. Naj-
pre, određivanje polarnosti sistema zahtevalo bi odgovarajući model za merenje moći,
koji bi bio pogodniji od COW indeksa. Trebalo bi se vratiti na Volcove sposobnosti
država – veličinu teritorije i stanovništva, fond resursa, ekonomsku sposobnost, voj-
nu snagu, političku stabilnost i kompetentnost (1979: 131) – i razmotriti koje bi vari-
jable bile najpogodnije za izražavanje ovih sposobnosti u savremenim međunarodnim
odnosima. Pritom treba biti vrlo oprezan, jer kvalitativne elemente sposobnosti drža-
va nije lako kvantitativno izraziti. Na jediničnom nivou, potrebni su jasni kriterijumi
na osnovu kojih državu možemo označiti kao revizionističku ili status quo, kako kada
je reč o njenim spoljnopolitičkim ciljevima, tako i kad je u pitanju njen nacionalni in-
teres. Pošto neposredno osvajanje teritorije u današnjim međunarodnim odnosima
nema onako veliki značaj kao što je imalo nekada, trebalo bi se usredsrediti na suptil-
niju kontrolu teritorije koju države vrše građenjem sfera uticaja – da li žele da zadrže
postojeći uticaj, ili ga prošire. Takođe, da li je jedna država status quo ili revizionistič-
ka trebalo bi ocenjivati na osnovu njenog odnosa prema postojećim međunarodnim
pravilima ponašanja. Pritom treba voditi računa da se ne zamagli razlika između status
quo i revizionističke politike konstruisanjem pojma revizionizma „iz defanzivnih ra-
zloga“ – što je problem prisutan kod Švelera (1993: 76). Kada je reč o nacionalnom in-
teresu – da li u njega za konkretnu državu spada ekspanzija ili samo čuvanje stečenog –
tu bismo mogli da se poslužimo Švelerovim kriterijumom odnosa troškova i koristi.
Ako je ekspanzija jednoj državi na duži rok (objektivno) neisplativa, onda revizioni-
zam ne može da bude u njenom nacionalnom interesu. Ovde valja paziti kako ćemo
vrednovati koristi koje nisu materijalne – recimo očuvanje identiteta svog naroda u
okruženju. Uz navedena poboljšanja, teorija koju razmatramo bi dobila mnogo veću
eksplanatornu sposobnost za savremene složene i dinamične međunarodne odnose.
ZAKLJUČAK
Nakon predstavljanja Švelerove teorije ravnoteže interesa i razmatranja mogućno-
sti za njeno unapređenje, možemo da zaključimo da se radi o jednoj od nekoliko naj-
važnijih teorija u okviru realističke škole mišljenja. Ona je korak napred u odnosu na
neorealističke teorije ravnoteže snaga i pretnji, jer uzima u obzir da se države osim po
moći razlikuju i po ciljevima koje žele da postignu u međunarodnim odnosima. Kao
što smo videli, nedostatak ove teorije je u tome što je neopravdano izjednačila inte-
rese sa ciljevima i pretvorila ih u intervenirajuću varijablu, favorizujući sistemski či-
175
Vladimir Trapara
nilac. Suština neoklasičnog realizma je u uočavanju ravnoteže između sistemskih i

jediničnih činilaca, te smo vođeni time dali naš predlog za unapređenje teorije in-
korporiranjem u nju Morgentauovog koncepta nacionalnog interesa. Ipak, i bez tog
unapređenja, Švelerova teorija sasvim je pogodna za objašnjenje i prognozu izbora
spoljnopolitičkih strategija država na osnovu moći koju te države poseduju relativno
u odnosu na druge i njihovih spoljnopolitičkih ciljeva (ukoliko su nam ovi poznati).
(Ne)kompatibilnost političkih ciljeva je ta koja presudno određuje hoće li države biti
saveznici ili rivali, te da li će u narastanju moći druge države prva videti priliku, pret-
nju, ili će biti ravnodušna. Što se tiče objašnjenja i prognoze ishoda međudelovanja dr-
žava, Švelerova teorija takođe ima prednost u odnosu na konkurenciju, jer insistira na
tome da neravnoteža u moći sama po sebi nije uzrok nestabilnosti sistema i rata, već
je to neravnoteža između moći onih država koje bi da izmene status quo i onih koje bi
da ga sačuvaju. Savremeni međunarodni odnosi pružaju nam dovoljno materijala da
u njima možemo da prepoznamo obrasce koje je Šveler uočio. Neoklasični realizam i
dalje je korisno sredstvo za proučavanje međunarodne i spoljne politike, te za davanje
preporuka spoljnopolitičkim elitama država kako da se postave jedne prema drugima
ne bi li svet postao bezbednije mesto. Shodno tome, teorija ravnoteže interesa spada u
štivo koje bi studenti međunarodnih odnosa morali da poznaju.
176
Članci:
Rose, G. (1998). Neoclassical realism and theories of foreign policy. World Politics
51(1), 144-172.
Schweller, R. (1996). Neorealism's status quo bias: What security dilemma? In: B.
Frankel (Ed.), Realism: Restatements and Renewal. (pp. 90-122). London and
New York: Frank Cass.
Schweller, R. (2004). Unanswered threats: A neoclassical realist theory of underba-
lancing. International Security 29(2), 159-201.
Waltz, K. (1988). The origins of war in neorealist theory. The Journal of Interdisci-
plinary History 18(4), 615-628.
Video material:
Randall Schweller on "Rational Theory of International Politics“ by Charles L. Gla-
ser, Youtube: https://www.youtube.com/watch?v=0cXSeIPiFGQ
Christensen, T. & Snyder, J. (1990). Chained gangs and passed bucks: Predicting
alliance patterns in multipolarity. International Organization 44(2), 137-168.
Feaver, P., Hellman. G., Schweller, R., Taliaferro, J., Wohlforth, W., Legro, J. & Moravs-
cik, A. (2000). Brother, can you spare a paradigm? (Or was anybody ever a rea-
list?). International Security 25(1), 165-193.
Jervis, R. (1978). Cooperation under the security dilemma. World Politics 30(2), 167-214.
Legro, J. & Moravscik, A. (1999). Is anybody still a realist? International Security 24(2),
5-55.
Morgenthau, H. (1952b). Another ‘Great debate’: The national interest of the United
States. The American Political Science Review 46(4), 961-988.
Morgenthau, H. (1948). Politics among nations. New York: Alfred A. Knopf.
Morgenthau, H. (1950). The mainsprings of American foreign policy: The national
interest vs. moral abstractions. The American Political Science Review 44(4),
833-854.
Morgenthau, H. (1952a). What is the national interest of the United States? Annals of
the American Academy of Political and Social Science 282, 1-7.
Rose, G. (1998). Neoclassical realism and theories of foreign policy. World Politics
51(1), 144-172.
177
Vladimir Trapara
Schweller, R. (1993). Tripolarity and the Second World War. International Studies Qu-
arterly 37(1), 73-103.
Schweller, R. (1994). Bandwagoning for profit: Bringing the revisionist state back in.
International Security 19(1), 72-107.
Schweller, R. (1996). Neorealism's status quo bias: What security dilemma? In: B.
Frankel (Ed.), Realism: Restatements and Renewal. (pp. 90-122). London and
New York: Frank Cass.
Schweller, R. (1998). Deadly imbalances: Tripolarity and Hitler's strategy of world
conquest. New York: Columbia University Press.
Schweller, R. (2004). Unanswered threats: A neoclassical realist theory of underbalan-
cing. International Security 29(2), 159-201.
Schweller, R. (2010). Entropy and the trajectory of world politics: Why polarity has
become less meaningful. Cambridge Review of International Affairs 23(1), 145-
163.
Schweller, R. & Pu, X. (2011). After unipolarity: China's visions of international order
in an era of U.S. decline. International Security 36(1), 41-72.
Taliaferro, J. (2000/2001). Security seeking under anarchy: Defensive realism revisited.
International Security 25(3), 128-161.
Walt, S. (1985). Alliance formation and the balance of world power. International Se-
curity 9(4), 3-43.
Waltz, K. (1988). The origins of war in neorealist theory. The Journal of Interdiscipli-
nary History 18(4), 615-628.
Waltz, K. (1979). Theory of international politics. Reading, Massatchusetts: Addi-
son-Wesley.
Zakaria, F. (1992). Realism and domestic policy: A review essay. International Security
17(1), 177-198.
178
ALTERNATIVNI TEORIJSKI PRISTUPI
Ana Zlatanović
Milan Lipovac
SOCIJALNI KONSTRUKTIVIZAM
UVOD
U svakodnevnom životu susrećemo se sa određenim idejama, šablonima delova-
nja i predstavama o stvarnosti, koje se prihvataju takve kakve jesu bez kritičkog tre-
tmana, jer ih je neko drugi u određenom trenutku istorije takvim načinio. U Sred-
njem veku je važila ''činjenica'' da ovlašćenja monarha dolaze direktno od Boga.
Protivljenje njegovim željama značilo je dovođenje u pitanje same „božje volje“. Me-
đutim, male su šanse da prosečni Englez danas veruje kako Bog govori kroz akcije
kraljice Elizabete. Poenta je da je tadašnja društvena stvarnost imala takve odlike,
jer je većina postupala u skladu sa tim obrascima.
Kao racionalna bića u sebi nosimo ideje, verovanja, interese i identitete – kon-
struisane izlaganjem konkretnim iskustvima, modelima ponašanja, verovanjima i
običajima šire društvene zajednice. Istovremeno, naš unutrašnji konstruisani sistem
je i posledica društvene stvarnosti, ali i način razumevanja (interpretiranja) te iste
društvene stvarnosti. Ova povratna sprega tako predstavlja jedan neprekidan ciklus
evolucije predstava o društvenoj stvarnosti kroz evoluciju ideja koje nam služe da
razumemo i interpretiramo tu stvarnost. Zato odmah treba naglasiti da heuristička
vrednost i teorijski doprinos socijalnog konstruktivizma nije u utvrđivanju objek-
tivne stvarnosti, nego u razumevanju one stvarnosti koju „vidi“ određeni akter. Is-
hod primene ovog teorijskog pristupa zato ne bi trebalo da bude dolazak do jedne
jedinstvene i apsolutne istine, nego utvrđivanje više različitih predstava o stvarnosti

koje formiraju posmatrani akteri, a što opet otvara mogućnost za predviđanje ponaša-
nja aktera u skladu sa tom realnošću koju „vidi“.
Kako bi posmatrač zaista razumeo događaje, on mora da im pripiše izvesno značenje.
Na primer, kada analiziramo sliku dva čoveka koja stoje u vodi i gde jedan potapa
glavu drugog, kako ćemo znati da li se radi o mučenju, ronjenju na dah ili činu kr-
štenja? Ovakva scena lišena kulturološkog, a u ovom slučaju prevashodno religijskog
konteksta, predstavlj
tek skicu stvarnosti. Dakle, posmatrač događaj tumači i daje mu smisao tek kroz
prizmu određenog značenja koji taj događaj ima za njega. Ova veza između događaja
i značenja koje mu posmatrač daje posledica je posmatračevog identiteta. Ipak, identi-
tet nije dovoljan da bi određeni događaj dobio konkretno značenje, nego su potrebne i
ideje i interesi aktera (posmatrača), a koji su opet posledica tog identiteta. Zato proni-
canje u srž ideja i interesa koji stoje iza radnji posmatranih aktera, kao i razumevanje
mehanizma njihovog delovanja, predstavlja pretpostavku boljeg razumevanja i same
radnje tog aktera.
Ideja o konstruisanju stvarnosti ne predstavlja nov koncept. Klasični filozofi Viko
(Giambattista Vico) i Kant (Immanuel Kant) su zastupali stanovišta na čijim temeljima
je stvarano savremeno shvatanje onoga što danas nazivamo konstruktivizmom. Viko
je još u 17. veku u svom delu “Nova nauka“ tvrdio je da je društvo napravljeno od stra-
ne čoveka, pa se, shodno tome, principi tog društva mogu naći u modifikacijama sa-
mog ljudskog uma (Viko, 1982: 331). Kant je smatrao da spoljašnji svet pruža stvari
koje možemo da iskusimo, ali da je naš um taj koji obrađuje informacije o spoljašnjem
svetu, stavljajući ih u određeni red i omogućavajući nam da ih shvatimo. Koncept uma
i koncept intuicije spojeni su kroz moć shvatanja. Misli bez sadržaja jesu prazne, opa-
žaji bez pojmova jesu slepi (Kant, 1990: 73).
Imajući u vidu uzajamnu konstitutivnost nauke i stvarnosti, teorije se u društvenim
naukama ne shvataju samo kao ''alat'' za opisivanje (deskripciju) i predviđanje (predik-
ciju) društvene stvarnosti, nego i osnov za preporučivanje (preskripciju) određenog
ponašanja konkretnih aktera.1 Tako i teorijski okviri i naučna saznanja u okviru stu-
dija bezbednosti omogućavaju daleko više. Vrednost formulisanog teorijskog stanovi-
šta ne ceni se samo sa aspekta objektivnosti već i sa aspekta primenljivosti, odnosno
podobnosti da se razume i objasni posmatrana društvena pojava. Ova ''primenljivost''
zato ima i svoju praktičnu dimenziju jer, sledeći misao antičkih filozofa, moderni te-
oretičari zaključuju da ''nema ničeg praktičnijeg od dobre teorije'' (Lewin, 1952: 169),
koja ne samo da objašnjava nego i uspostavlja i menja stvarnost.
1 U međunarodnim odnosima/studijama bezbednosti teoretičari najčešće imaju u vidu tri pomoćna cilja:
deskripciju međunarodne bezbednosti, predviđanje promena i preskripciju (doslovno prepisivanje recepta)
ponašanja bezbednosnih aktera. Više o ovome u: (Rourke, 2008) i (Barkin, 2010).
180
NASTANAK TEORIJE
Prošli vek je odredio specifičan istorijski, ali i teorijski kontekst, čiji je kumulativ-
ni uticaj bio od značaja za razvoj konstruktivizma. Iskustvo Prvog svetskog rata je pri-
rodno nametnulo potrebu da se rat u okviru međunarodnog sistema ako ne iskoreni,
onda bar kontroliše. Za ovaj period je karakteristična teorijska debata između realista
i idealista. Idealisti su smatrali da je osnovni uzrok konflikta neznanje i nedostatak ra-
zumevanja. Korišćenje razuma, kao sredstva kontrole iracionalnih želja koje karakte-
rišu ljudsko stanje, jeosnovni uslov progresa. A kako je vrhunac ljudskog razuma nau-
ka onda bi naučna saznanja trebalo da predstavljaju mehanizam sprovođenja efektivne
kontrole i sprečavanja konflikata.
Iako je pitanje nauke i naučnog znanja bilo zastupljeno među realistima kao i među
idealistima, Kar (Edward Hallett Carr) navodi da je razlika između realizma i idealiz-
ma analogna onoj između nauke i alhemije (Kurki & Wight, 2010: 17). Isto tako, su-
protstavljajući realizam i idealizam, Kar tvrdi da ''potpuni realista, prihvatajući uzroč-
ni sled događaja, lišava sebe mogućnosti da promeni društvenu stvarnost; dok potpuni
utopista, odbacujući kauzalnu prirodu dešavanja, lišava sebe mogućnosti da razume
kako realnost koju želi da promeni, tako i proces putem koga ona može biti promenje-
na'' (Carr, 1939: 12).
Šezdesetih godina 20. veka odvija se Druga teorijska debata između tradicionaliz-
ma i bihejviorizma. Glavni uzrok neslaganja bila su metodološka pitanja. Tradicionali-
sti su smatrali da je metodologija po uzoru na prirodne nauke neprimenljiva na oblast
međunarodnih odnosa, jer je karakteriše visok nivo nepredvidivosti i nesaglediv broj
varijabli. Sa druge strane, bihejvioristi su šansu za progres videli upravo u tome. Aku-
mulacija opažljivih podataka će omogućiti progres znanja što će nužno dovesti do veće
kontrole (Kurki & Wight, 2010: 18).
Treća debata se odvijala tokom 70-ih i početkom 80-ih godina prošlog veka. Glavni
fokus debate bio je neslaganje između realističkog, pluralističkog i marksističkog pri-
stupa pri objašnjavanju i razumevanju međunarodnih procesa (Kurki & Wight, 2010:
16). Dok je Druga debata bila okupirana prepiranjem oko usko definisane metodolo-
gije, od Treće debate se očekivalo da omogući nove ideje o prirodi i progresiji znanja u
oblasti međunarodnih odnosa (Lapid, 1989: 239).2
Postoji više načina da se opiše četvrta debata – kao debata koja suprotstavlja objaš-
njavanje i razumevanje, kao debata između pozitivizma i postpozitivizma ili kao deba-
ta između racionalizma i reflektivizma (Kurki & Wight, 2010: 20). Ova debata donosi
2 Treba naglasiti da postoje i autori koji ovom teorijskom previranju ne pripisuju status ''velike debate''. To je
zapravo veštački konstruisana ''debata'', stvorena radi predavanja i u prezentacione svrhe, ali i radi auto-refleksije
same discipline (Waever, 1996:161). Upravo je to razlog zašto neki autori narednu debatu označavaju kao – treća
debata. Ipak, kako bismo izbegli zabunu, ovde će ona biti predstavljena u skladu sa numeričkim redosledom, kao
četvrta debata.
181
promociju i dalji razvoj alternativnih pristupa kao što su post-modernizam, femini-

zam, kritička teorija i konstruktivizam (Benneyworth, 2011)3.
Istorijski događaj koji je imao presudnu ulogu u razvoju konstruktivizma je sva-
kako kraj Hladnog rata. Implozija Sovjetskog Saveza potresla je temelje teorije među-
narodnih odnosa. Kraj Hladnog rata je bio test za neorealizam i njegovu sposobnost
da objasni internacionalne promene, a neorealizam taj test nije položio (Price & Re-
us-Smit, 1998: 265). Zato teoretičari međunarodnih odnosa i studija bezbednosti često
ističu kako je nakon Hladnog rata stvoren takav intelektualni ambijent koji je podsta-
kao razvijanje teorijskih stanovišta koja se nisu mogla podvesti pod različite varijante
ni (neo)realizma, a ni (neo)liberalizma.
SOCIJALNO-KONSTRUKTIVISTIČKI TEORIJSKI OKVIR

Rasprava o socijalnom konstruktivizmu povlači osvrt na određena pravila koja po-
stoje u društvenoj stvarnosti, kao i na to šta ta pravila predstavljaju za aktere među-
narodnih odnosa. Nikolas Onuf (Nicholas Onuf), koji je uveo pojam konstruktivizam
u teoriju međunarodnih odnosa, pravilo definiše kao ''tvrdnju koja nam govori šta bi
trebalo da uradimo'' (Onuf, 1998:59).
Socijalni konstruktivisti međunarodne odnose/međunarodnu bezbednost tumače
više sa idealističkog, nego materijalističkog aspekta i ističu da društvena stvarnost ni-
kako ne predstavlja samo objektivnu kategoriju. Socijalna i politička dimenzija sveta
koji nas okružuje nije čisto fizički fenomen, odnosno materijalni objekat koji postoji
nezavisno od naše volje i svesti. Konstruktivisti stvarnost shvataju kao proizvod soci-
jalnih konvencija koje se upravo artikulišu kroz jezičku nadgradnju tako što nešto na-
zivamo konkretnim imenom i na taj način mu dajemo konkretna svojstva/značenja.
Zato konstruktivizam podrazumeva ''stvaranje značenja kroz socijalnu interakciju sa
drugima'' (Weber, 2010: 65).
Pozitivisti, pak, društvenu stvarnost objašnjavaju analogijom prirodnih nauka,
tako što opažaju spoljnu manifestaciju društvenih pojava i procesa i pokušavaju da
utvrde eventualne zakonitosti između njih. Pozitivisti praktično odvajaju posmatra-
ča od predmeta istraživanja, dok socijalni konstruktivisti rade upravo suprotno. Oni
veruju da je stvarnost u konstitutivnoj vezi sa posmatračem i da posmatrač upravo na
osnovu svojih subjektivnih karakteristika prepoznaje stvarnost i menja je artikulišući
3 e-International Relations (http://www.e-ir.info/2011/05/20/the-%E2%80%98great-debates%E2%80%99-in-

international-relations-theory/ pristupljeno: 25.06.2012. godine)
182
svoje interese i ideje. Čak ni ''interesi nisu 'tamo negde' i ne čekaju da ih neko otkrije,
nego su konstruisani kroz socijalnu interakciju'' (Finnemore, 1996: 2).
Radi daljeg pojašnjenja čitavu problematiku možemo razložiti na pojedinačne en-
titete kao što su agenti (odnosno akteri), izbori, ciljevi, institucije, strukture i države, i
razmatrati kakav uticaj pravila imaju na njih. Naime, pravila nam govore ko su učesni-
ci agenti (akteri) u društvenom životu. Pravila daju tim akterima mogućnost izbora –
uraditi ono što pravilo nalaže ili ne. Agenti deluju kako bi ostvarili određene ciljeve,
a pravila prethodno određuju koji su ciljevi prikladni i na koji način bi trebalo da se
ostvaruju. Delovanje agenata zajedno sa pravilima koja usmeravaju to delovanje, stva-
raju šablone delovanja koji odgovaraju namerama agenata. Ovi šabloni se mogu ozna-
čiti kao institucije. Svaka stabilna postavka pravila, institucija i posledica koje proizvo-
di delovanje agenata predstavlja strukturu društva (Onuf, 1998: 61-2).
AGENTI
DRŽAVE IZBORI
PRAVILA
STRUKTURE CILJEVI
INSTITUCIJE
Šema 1. Uticaj pravila na osnovne entitete
(Onuf, 1998: 62).
Centralna ideja konstruktivizma jeste da je stvarnost socijalni konstrukt, tako da

promena pravila na kojima počiva ta stvarnost, povlači i promenu same „stvarnosti“.
Dobar primer za ovu tvrdnju mogu biti ropstvo i kolonijalni odnosi, a koji su pred-
stavljali realnost i bili prihvaćeni od većine država u 19. veku. Međutim, već od polovi-
ne 20. veka svet se ovakvim oblicima eksploatacije ljudi i država široko suprotstavljao.
Razvoj ljudskih prava i međunarodno-pravnog poretka, kao i razvoj pratećih organi-
zacija i institucija (a sve su to socijalne konstrukcije) uticali su na ovakvu promenu od-
nosa prema ropstvu i kolonijalizmu.
Socijal-konstruktivisti uzroke ovakvih promena vide u idejama. Koncepti ljudskih
prava, nacije, države, suvereniteta, ne postoje nezavisno i ''izvan nas'', nego ih mi sami
stvaramo. Međunarodni odnosi, kao i bezbednosna problematika, zato nisu statična
i jednom zauvek određena struktura, već su konstruisani i menjani na osnovu ideja i
identiteta. Društvena struktura nije determinanta i konstituens za aktere nego obrnu-
183
to, akteri sami stvaraju društvene kategorije. Međutim, ono što se pojedincu nameće
kao očigledan nedostatak na nivou konstrukcije međunarodnih odnosa je moć.
''Mnogo je lakše Baraku Obami (Barack Obama) da promeni neka od pravila na
kojima počiva svet nego meni ili vama, jer njega će ljudi slušati. A ta okolnost je opet
produkt nekih od pravila na kojima je društvo zasnovano. Postoji beskrajan ciklus
u kome konstantno menjamo ova pravila i način na koji socijalni život funkcioniše,
putem mehanizama koji su i sami uokvireni već postojećim načinima funkcionisanja''
(Gallemore, 2011).
Dakle, neophodna je moć da bi se stvarnost konstruisala prema interesima, po-
trebama i ciljevima država-kreatora. Moć je ta specifična razlika (differentia specifica)
koja omogućava jednima da deluju kao kreatori stvarnosti, a drugima da predstavlja-
ju proste kreacije.
Ovo nas upućuje na razmatranje problema strukture i pitanja šta zapravo održava
društvenu strukturu. U tom smislu, među autorima postoji razilaženje oko toga da li
struktura postoji u stvarnosti ili samo u ljudskom umu. Ipak, Onuf tvrdi da struktu-
ra svakako vrši uticaj na agente, pa smo stalno pod uticajem prirodnih ili socijalnih
fenomena koje ne možemo da vidimo, ali kao agenti reagujemo stavljajući ta dešava-
nja u institucionalni kontekst. Na taj način agenti institucionalizuju strukturu (Onuf,
1998: 62).
Aleksandar Vent (Alexander Wendt), jedan od autora čiji su radovi doprineli razvo-
ju i promociji konstruktivizma u međunarodnim odnosima i studijama bezbednosti,
takođe se bavi pitanjem sadržaja socijalne strukture. Kao odgovor Vent navodi tri ele-
menta – znanje koje delimo, materijalni resursi i praksa. Kada razmatra prvi element,
Vent ukazuje na dve moguće socijalne strukture – prvu, koju naziva ''bezbednosna di-
lema'' i drugu, koju označava kao ''bezbednosna zajednica''. Prva struktura se sastoji
od intersubjektivnog razumevanja i odlikuje je visok nivo nepoverenja među država-
ma. Nasuprot tome, u drugoj, države veruju u proces mirnog rešavanja sukoba (Wen-
dt, 1995: 402). Konstruktivizam se bavi i fizičkim aspektom socijalne strukture, ali pri
tome iznova naglašava ulogu ideja pri razmatranju materijalnih resursa. Džekson i So-
rensen (Robert Jackson & Georg Sorensen) navode da su ideje i verovanja, koji se tiču
fizičkih entiteta društvene strukture najvažniji – oni zapravo govore šta ti entiteti pred-
stavljaju za ljude (Jackson & Sorensen, 2006: 165). Dakle, ideja je ta koja daje značenje
materijalnom objektu i bez nje on ostaje prosta stvar.
Vent daje primer o pet stotina nuklearnih bojevih glava Velike Britanije što je manje
opasno za SAD od pet nuklearnih bojevih glava Severne Koreje – jer su Britanci prija-
telji SAD, a Severna Koreja nije (Wendt, 1995: 73). Kroz ovaj primer mogu se sagleda-
ti osnovne crte konstruktivizma, kao što su ''kritika materijalizma, naglašavanje socijal-
ne konstrukcije interesa, veza između struktura i agenata i višestruke logike anarhije''
(Hurd, 2008: 238). Međunarodni sistem, navode Džekson i Sorensen, ne postoji ''tamo
184
negde'', kao solarni sistem; on ne postoji izvan ljudskih asocijacija već, sasvim suprotno,
kao intersubjektivna svest među ljudima (Jackson & Sorensen, 2006: 162).
Treći element socijalne strukture, prema Ventu, je praksa. ''Hladni rat je bio struk-
tura deljenog znanja koja je upravljala odnosima velikih sila četrdeset godina, ali onda
kada su one prestale da se ponašaju po toj osnovi, došao je kraj'' (Wendt, 1995: 74).
Međutim, upravo ovaj primer i način na koji je Hladni rat okončan, ističe i ogra-
ničenja socijalnog konstruktivizma. Naime, krajem oktobra 1989. godine SSSR je sus-
pendovao Brežnjevljevu doktrinu ograničenog suvereniteta i zamenio je Sinatrinom
doktrinom, po kojoj je zemljama članicama Varšavskog pakta priznata sloboda izbora
i ''mogućnost da političke strukture bira narod koji živi tamo'' (Gerasimov, 1989). Ovo
je, između ostalog, dovelo do zbacivanja komunističkih režima u tim zemljama, raspu-
štanja Varšavskog pakta, rušenja Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, kao i implozi-
je samog SSSR. Sve ove promene nisu inicirane promenom ideja i interesa ključnih ak-
tera, kako to konstruktivisti smatraju, nego su posledica realne nemogućnosti SSSR-a
da svoje interese realizuje. Povlačenje vojnih trupa nakon deset godina rata u Avgani-
stanu, iscrpljujuća trka u naoružanju, birokratizovan državni aparat, zastarela privre-
da, neuspele ekonomske reforme, nizak društveni standard, visok javni dug, inflacija,
buđenje nacionalnih pokreta i pokušaj državnog udara samo su neki od objektivnih
problema sa kojima se SSSR pre raspada suočavao.
Kako je u osnovi interesa moć da se taj interes i ostvari, i kako je moć osnova for-
mulisanja bezbednosnih interesa, i budući da upravo ta moć (vojna, politička, eko-
nomska... tvrda ili meka) predstavlja kvalitet koji nekog aktera čini sposobnim da
konstruiše stvarnost, jasno je da ovaj primer ističe i intelektualne nedostatke ovog te-
orijskog pristupa.
Dodatni problem koji se nameće je objektivnost. Kritičari konstruktivizma će prvi
ukazati na to. Međutim, i među konstruktivistima postoje određena neslaganja po
ovom pitanju. Ne postoji ultimativno znanje (Price & Reus-Smit, 1998: 272). Društve-
ne nauke ne mogu da otkriju finalnu istinu o svetu, istinu koja je takva kroz prostor
i vreme; ne postoji neutralna tačka sa koje se može odlučiti šta je istina a šta nije, jer
ono što nazivamo istinom uvek je povezano sa različitim, više ili manje dominantnim,
načinima razmišljanja o svetu (Jackson & Sorensen, 2006: 167). Vent navodi da je sva-
ka opservacija opterećena teorijom, u smislu da između nas i onoga što posmatramo
posreduju postojeće teorije, pa je samim tim naše znanje problematično. Ipak, ovo ne
znači da je posmatranje, a još manje sama realnost, determinisana teorijom. Svet je i
dalje tamo, ograničava naša verovanja i može nas kazniti za ona verovanja koja nisu
tačna (Wendt, 1995: 75).
Vratimo se za trenutak na primer kraljice Elizabete sa početka teksta. Nekada je
bilo uvreženo verovanje da je monarh postavljen na tu poziciju od strane Boga, pa sa-
mim tim, svaka odluka koju monarh donese direktno odražava „božju volju“. Kon-
185
struktivista bi rekao da je društvena stvarnost imala takve odlike zato što se većina
složila da će biti tako. U doba kada je crkva predstavljala verovatno i najmoćniju insti-
tuciju u društvu, interesima monarha je svakako odgovaralo da ima crkvu kao savezni-
ka. Tako da se otišlo i korak dalje, pa je ideja o nepogrešivom višem biću inkorporirana
u ličnost vladara. Međutim, odvajanjem nauke od religijske dogme dolazi do emanci-
pacije znanja i podsticanja kritičkog mišljenja. Promene koje su usledile podrazume-
vale su i slabljenje uticaja crkve na strukture vlasti i transfer moći u nove centre. Manje
sposobni vladari, koji su kompromitovali monarhističku ideju, lišeni moći koja im je
nekada dolazila od crkve, nisu više mogli nametati svoju predstavu o vladavini i ustroj-
stvu države. Dakle, jasno je da određena značenja i smisao koji pridajemo određenim
pojavama ili procesima u društvu ne dobijamo na osnovu konsenzusa, već tako što se
određene predstave i slike nameću većini. To čini vladajuća elita koja ima moć – poli-
tičku, ekonomsku, medijsku ili u pojedinim slučajevima i primenom gole fizičke sile.
Odnos socijalne konstrukcije i moći može biti predstavljen primerom koji je bli-
ži aktuelnom trenutku. SAD, prema mišljenju mnogih, predstavljaju jedinu supersi-
lu u međunarodnom sistemu, međutim Galemor smatra da takav status SAD ne crpi
iz svojih materijalnih karakteristika, nego iz prosto iz uverenja drugih da su SAD naj-
moćnija sila današnjice. ''Kada bi se svi probudili sutra ujutro i odlučili da SAD više ne
postoji, onda bi to bio kraj. Jer ono što čini SAD nisu zgrade i bombe, već mišljenje svih
da te stvari čine SAD i globalna saglasnost da ćemo se ponašati i tretirati jedni druge
kao da SAD postoji. Tako da su zapravo saglasnost, verovanja i ideje ti koji nam daju
SAD'' (Gallemore, 2011). Međutim, autor ne odgovara na ključno pitanje, a to je – šta
održava to verovanje, saglasnost i ideje? Pravi odgovor bi najverovatnije mogao biti –
moć koju ova država ima, a koja je takva da ni jedna kolektivna ideja, niti bilo kakav
konsenzus bezbednosnih aktera ne može da dovede u pitanje postojanje i status SAD
u međunarodnom sistemu.
Interesantno stanovište iznosi i Mekdonald (Matt McDonald) koji navodi da kon-
struktivisti pri razmatranju pojma bezbednosti polaze od dve ključne tačke – prego-
varanja i osporavanja. Naime, pregovaranje se odnosi na dijalog koji postoji između
političkih vođa i javnosti koju oni zastupaju, dok se proces osporavanja vrši između ra-
zličitih aktera koji pružaju svoje verzije toga šta vrednosti predstavljaju i koji kurs treba
zauzeti da bi se tako definisane vrednosti zaštitile (McDonald, 2008: 64). Ovde se na-
meće pitanje, šta je sa onim građanima koji ne glasaju. Oni nisu učestvovali u dijalogu,
niti su doprineli oblikovanju političke stvarnosti, ali svakako imaju interes da ostvare
optimalno stanje bezbednosti. Dalje, jasno je da, na primer, vrednosti SAD i vrednosti
Iraka istovremeno postoje kao dve suprotstavljene struje. Ono što u procesu osporava-
nja pruža prevagu na američku stranu je njena moć, tačnije SAD poseduje mogućnosti
da učini zaštitu svojih vrednosti primarnim zadatkom današnjice. Kao što Pol Vilijams
186
(Paul D. Williams) ističe, ''veoma je važno ko odlučuje šta bezbednost znači... i šta se
dešava kada se različite verzije bezbednosti sudare'' (Williams, 2008: 2).
Emanuel Adler (Emanuel Adler) zastupa stanovište da ''način na koji materijalni
svet oblikuje i biva oblikovan ljudskom akcijom i interakcijom zavisi od dinamike nor-
mativnih i epistemoloških interpretacija materijalnog sveta'' (1997: 322). Adler takođe
tvrdi da konstruktivizam zauzima srednje mesto, između racionalističkih i relativistič-
kih interpretivnih pristupa. Razlozi za to se mogu naći u činjenici da je konstrukti-
vizam ''zainteresovan za razumevanje kako materijalni, subjektivni i intersubjektivni
svetovi uzajamno deluju u socijalnoj konstrukciji stvarnosti, i što, umesto da se foku-
sira isključivo na to kako strukture konstituišu agentove identitete i interese, on nasto-
ji da objasni i kako ustvari individualni agenti konstituišu ove strukture'' (1997: 330).
Zato u studijama bezbednosti i postoji stanovište po kojem socijalni konstruktivizam
ne predstavlja zasebnu teoriju i alternativu realizmu i liberalizmu, odnosno neorealiz-
mu i neoliberalizmu, nego ''samo baca novo svetlo na ova dva dominantna teorijska
stanovišta'' (Jackson & Sorensen, 2007: 173).
Čak i ukoliko prihvatimo stanovište po kome konstruktivizam ''samo'' baca novo
svetlo na realizam i liberalizam, socijalni konstruktivizam ništa ne gubi u analitičkom,
konceptualnom ili normativnom smislu, jer tri su ključne karakteristike, zbog čega on
i predstavlja relevantan teorijski okvir u studijama bezbednosti. Prvo, međunarodna i
nacionalna bezbednost određene su idejama, identitetom i interesima aktera, jer oni i
uslovljavaju njihovo ponašanje. Drugo, idejna struktura aktera ima konstitutivni efe-
kat na stvarnost, pa tako pojave i procesi u međunarodnim odnosima ili sferi bezbed-
nosti dobijaju svoj puni smisao. I treće, stvarnost i ideje su uzajamno određene, od-
nosno, već formirane društvene konstrukcije mogu menjati idejne strukture i uticati
na formiranje novih oblika ponašanja bezbednosnih aktera, što opet izaziva promene
u socijalno konstruisanim kategorijama. Ova povratna sprega najizraženija je u onom
delu stvarnosti čijim se izučavanjem i bave bezbednosne studije.
Alreksandar Vent u svom najpoznatijem delu “Anarhija je ono što države od nje na-
prave” (1992), sa druge strane, odbacuje neorealistički stav da anarhija nužno vodi ka
stanju samopomoći. Naime, anarhična struktura međunarodne zajednice nema ni po-
zitivan ni negativan predznak. ''Neorealizam ne predviđa da li će dve države biti prija-
telji ili neprijatelji, da li će priznati jedna drugoj suverenitet, da li će razvijati dinastij-
ske veze, da li će biti revizionističke ili status quo sile itd'' (Wendt, 1992: 369). Vent u
daljim radovima argumentuje svoje stavove, suprotstavljajući tvrdnju neorealista da u
anarhiji države ne mogu biti apsolutno sigurne da ih druge neće napasti, sa stavom da
čak i u prijateljskom okruženju osoba ne može biti sigurna da je u potpunosti bezbed-
na. Nema garancija u životu, nacionalnom ili internacionalnom. Ipak, činjenica da je
rat u anarhiji moguć ne znači da se on može i desiti svakoga trenutka, jer – ako je nešto
moguće ne znači i da je verovatno. Ono što je zapravo važno ovde je socijalna struk-
187
tura koja varira od anarhije do anarhije, jer se anarhija prijatelja razlikuje od anarhije
neprijatelja (Wendt, 1995: 78).
Nazivanje međunarodnih odnosa anarhičnim ne znači da u njima postoji odsustvo
pravila, jer to bi onda bio haos, a ne anarhija. Anarhija se najjednostavnije može defi-
nisati kao odsustvo vođe (Young, 1972: 272). Međutim, Onuf tvrdi da je anarhija stanje
vladavine u kojoj pravila nisu direktno odgovorna za način na koji agenti4 sprovode
svoje odnose. Ipak, pravila postoje i omogućavaju da neplanirane posledice agentovih
odluka vladaju umesto stvarnih vladara. Ako izgleda kao da neplanirane posledice vla-
daju, to je zato što određeni agenti žele da one vladaju. Internacionalna anarhija je so-
cijalni aranžman – institucija na najvišem nivou (Onuf, 1998: 62-3).
Vrednost kritike socijalnog konstruktivizma ogleda se u mogućnosti razvijanja
takvog analitičkog okvira koji će obuhvatiti i idealističku i materijalnu stranu stvar-
nosti. Ovakav kritički diskurs inicira dalje teorijske napore, postavljajući neka nova
pitanja u postojećim ili u nekim novim (budućim) teorijskim okvirima. Uočavanje
ovih i sličnih nedorečenosti i njihov pozitivan tretman neminovno će dovesti do ra-
zvijanja takvih pristupa u proučavanju bezbednosti koji će povećati šanse za predikci-
ju i preskripciju kao krajnje teorijske ciljeve u studijama bezbednosti.
Zaključak
Nakon Hladnog rata dolazi do redefinisanja koncepta (nacionalne i međunarodne)
bezbednosti, koji se sada i proširuje i produbljuje ili grafički predstavljeno - kon-
cept bezbednosti se uvećava i po horizontalnoj i po vertikalnoj osi. Ova tendencija
izazvala je revoluciju u teorijskim raspravama i uslovila napuštanje tradicionalistič-
kog poimanja bezbednosti po kojem su samo države referentni objekat koji se štiti
isključivo vojnim kapacitetima i njihovim uvećanjem, kako bi pobedili ili odvratili
potencijalnog protivnika od oružanog sukoba. U tom smislu preispituju se postojeći i
uspostavljaju novi teorijski okviri za analizu bezbednosti.
Kritika materijalističkog poimanja bezbednosti uobličena je razvijanjem potpuno
novog stanovišta. Socijalno-konstruktivistički pristup u prvi plan stavlja ideje, identi-
tet i interese društvenih aktera. Međutim i ovakav pristup ukoliko bi bio jedini i opšte
prihvaćen smanjio bi mogućnost suštinskog razumevanja bezbednosti. Jer ukoliko su
posmatrane činjenice i njihovo značenje zavisne samo od posmatračevog subjektivnog
shvatanja, onda razlika između ''stvarnih'' i ''opaženih'' bezbednosnih pojava nestaje.
Socijalni konstruktivisti u studijama bezbednosti zato akcenat stavljaju na subjek-
tivne elemente onih društvenih aktera čije su ideje, identiteti i interesi relevantni za
konstruisanje stvarnosti. Ono kvalitativno svojstvo koje određenog aktera svrstava u
tu kategoriju je svakako mogućnost materijalizacije njegove moći i interesa koje pro-
4 Prema Nikolasu Onufu, ljudi jesu agenti, ali samo u onoj meri u kojoj društvo, putem svojih pravila, omogućava
učestvovanje u brojnim situacijama koje su tim pravilima utvrđene (Onuf, 1998: 59).
188
jektuje. Postojanje ideje, identiteta ili interesa bezbednosnih aktera bez moći nije do-
voljno za promenu društvene strukture; ipak socijalno-konstruktivistička teorijska
postavka, na drugi način, povećava šanse za predikciju i preskripciju u studijama bez-
bednosti.
Naime, čak i ukoliko neki akter nema dovoljno moći da svoje ideje, identitet ili in-
teres nameće drugim bezbednosnim akterima, proučavanje ovih subjektivnih katego-
rija ne gubi na značaju, jer nam omogućava da razumemo na koji način taj akter inter-
pretira stvarnost. Imati tu mogućnost na raspolaganju znači sagledati svet kroz prizmu
njegovih ideja, identiteta i interesa. A to je neophodan uslov predviđanja (predikcije)
ponašanja bezbednosnih aktera.
Ova mogućnost ukazuje na značaj prelamanja idealističkog i materijalističkog
pristupa u studijama bezbednosti. Komplementarnost ova dva dominantna stanovi-
šta predstavlja dobru osnovu za predviđanje bezbednosne dinamike i preporučivanje
najoptimalnijih odgovora na promene u sferi bezbednosti.
189
Knjige:
Burchill, S., Linklater, A., Devetak, R., Donnelly, J., Paterson, M. & Reus-Smit, C.
(2005). Theories of International Relations. New York: Palgrave Macmillan
Guzzini, S. & Leander A. (Eds.) (2006). Constructivism and International Relati-
ons-Alexander Wendt and his critics. New York : Routledge.
Jackson, R. & Sørensen, G. (2006). Introduction to international relations: theories
and approaches. Oxford: Oxford University Press.
Lock, A. & Strong, T. (2010). Social Constructionism-Sources and Stirrings in Theory
and Practice. Cambridge: Cambridge University Press.
Rourke, J. T. (2008). International Politics on the World Stage, 12th Edition- New
York: McGraw-Hill Higher Education.
Wendt, A. (2003). Social Theory of International Politics. Cambridge: Cambridge
University Press.
Zehfuss, M. (2004). Constructivism in International Relations-The Politics of Reality.
Cambridge: Cambridge University Press.
Članci:
Barkin, J. (2003). Realist Constructivism. International Studies Review 5, 325-342.
Guzzini, S. (2000). A Reconstruction of Constructivism in International Relations.
European Journal of International Relations 6(2), 147-182.
McDonald, M. (2008). Constructivism. In: P. D. Williams (Ed.), Security Studies:
An Introduction (pp. 59-72). New York: Routledge.
Adler, E. (1997). Seizing The Middle Ground: Constructivism In World Politics. Eu-
ropean Journal of Intermational Relations, 3(3). 319-363.
Barkin, S. (2010). Realist Constructivism: Rethinking International Relations Theory.
New York: Cambridge University Press.
Benneyworth, I. (2011). The Great Debates in nternational Relations Theory. Preuze-
to 25.06.2012. godine sa http://www.e-ir.info/2011/05/20/the-%E2%80%98gre-
at-debates%E2%80%99-in-international-relations-theory/
Carr, E. & Cox, M. (2001). The twenty years’ crisis, 1919-1939: an introduction to the
study of international relations. New York: Houndmills.
190
Finnemore, M. (1996). National Interests In International Society. New York: Cornell

University Press.
Gallemore, C. (2011). Theory In Action. Preuzeto 25.06.2012. godine sa http://www.
youtube.com/watch?v=kYU9UfkV_XI
Gerasimov, G. (1989). The Soviets, The Sinatra Doctrine and the Beginning of the
Cold War’s End. Preuzeto 10. septembra 2012. sa http://whirledview.type-
pad.com/whirledview/2009/11/the-soviets-the-sinatra-doctrine-and-the-be-
ginning-of-the-cold-wars-end.html
Hurd, I. (2008). Constructivism. In: D. Snidal & C. Reus-Smit (Eds.), The Oxford Han-
dbook of International Relations. (pp. 298-316). Oxford: Oxford Handbooks
Online.
Jackson, R. & Sørensen, G. (2006). Introduction to international relations: theories and
approaches. Oxford: Oxford University Press.
Kant, I. (1990). Kritika čistog uma. Beograd: BIGZ.
Kurki, M. & Wight, C. (2010). International Relations and Social Science. In: T.
Dunne; M. Kurki & S. Smith (Eds.), International relations theories: discipline
and diversity (pp. 14-35). Oxford: Oxford University Press.
Lapid, Y. (1989). The Third Debate: On the Prospects of International Theory in a
Post-Positivist Era. International Studies Quarterly, 33(3). 235-254.
Lewin, K. (1952). Field theory in social science: Selected theoretical papers by Kurt
Lewin. London: Tavistock.
McDonald, M. (2008). Constructivism. In: P. D. Williams (Ed.), Security Studies: An
Introduction (pp. 59-72). New York: Routledge.
Onuf, N. (1998). Constructivism-A Users Manual. In: V. Kubalkova, N. Onuf & P.
Kowert (Eds.), International relations in a constructed world (pp. 58-78). New
York: M.E. Sharp.
Price, R. & Reus-Smit, C. (1998). Dangerous Liaisons? Critical International Theory
and Constructivism. European Journal of International Relations, 4(3). 259-294.
Vico, G. (1982). Načela nove znanosti.. Zagreb:Naprijed.
Wæver, O. (1996). The Rise and Fall of the Inter-Paradigm Debate. In: S. Smith, K. Bo-
oth & M. Zalewski (Eds.), International theory: positivism and beyond (pp. 149-
185). New York: Cambridge University Press.
Weber, C. (2010). International Relations Theory - Third edition. London: Routledge.
Wendt, A. (1992). Anarchy is what States Make of it: The Social Construction of Power
Politics. International Organization, 46(2). 391-425.
Wendt, A. (1995). Constructing International Politics. International Security, 20(1). 71-81.
Williams, P. (2008). Security Studies – An Introduction. In: P. D. Williams (Ed.), Secu-
rity Studies: An Introduction. (pp. 1-12). New York: Routledge.
191
Nikola Lakić
KRITIČKA TEORIJA U STUDIJAMA BEZBEDNOSTI
UVOD
Kritička perspektiva u studijama bezbednosti dolazi do izražaja kao „naučna
škola“ nakon završetka Hladnog rata. Rezultat naučne konferencije u Torontu 1994.
godine, pod nazivom Strategije u sukobu: kritički pristupi u studijama bezbednosti,
predstavlja zbornik radova Kritička studija bezbednosti: koncepti i slučajevi koji su
uredili Kit Kraus (Keith Krause) i Majkl Vilijams (Michael C. Williams). Tekstovima
u zborniku prvi put je uveden pojam „kritičko“ u teorijske rasprave o bezbednosti.
Kritička studija bezbednosti je generički pojam koji obuhvata orijentaciju Krausa i
Vilijamsa i ostalih autora okupljenih oko pomenutog zbornika i „Velšku školu“ na
čelu sa Kenom Butom (Ken Booth) i Ričardom Vin Džonsom (Richard Wyn Jones).1
Etimologija reči kritičko, od grčke reči kritikos što znači sposobnost da se rasuđuje,
ekvivalentno reči krinein, u značenju razdvajati ili razlikovati, otkriva suštinu kritič-
kog pristupa bezbednosti- rasuđivanje i promišljanje značenja bezbednosti i razli-
kovanje predmeta i ciljeva studija bezbednosti.
Kritička studija bezbednosti predstavlja sam početak promišljanja bezbednosti iz
drukčije perspektive i okvir iz kojeg je nastala kritička teorija bezbednosti. Ona zapo-
1 Svi su ujedinjeni oko uočenih nedostataka tradicionalne studije bezbednosti. Razlika između njih se pojavljuje
oko pitanja alternativne vizije u studijama bezbednosti. Varijanta kritičke studije Krausa i Vilijamsa nudi
široku perspektivu studija bezbednosti (kritika tradicionalne literature o bezbednosti) ali ne nudi način za
rekonceptualizaciju bezbednosti. Velška varijanta kritičke studije bezbednosti nudi alternativnu viziju studija
bezbednosti. Ona razvija celovitu teoriju bezbednosti sa normativnim interesom emancipacije pojedinaca
(Smith, 2000: 90). Za Buta i Vin Džonsa emancipacija je cilj proučavanja bezbednosti.

Nikola Lakić
činje u oštrom odbacivanju tradicionalne studije bezbednosti i kritikovanju osnovnih

postulata realističkog načina mišljenja. Vehementno osporava epistemološke i ontološ-
ke temelje dominantnog (neo)realizma. Svojim analitičkim postupanjem kritička studija
je osvetlila političku određenost značenja bezbednosti i „skladnost“ pozitivističkih teori-
ja (neorealizam) sa interesima vladajućih elita. “Sve teorije su za nekoga, i za nečije svr-
he“, premisa je kritičke teorije (Cox, 1981: 128), koja je dominantni neorealistički pristup
prepoznala kao ideologiju koja služi državi i njenim elitama (Cox, 2001: 46).
Kritička teorija bezbednosti kasnijim pojavljivanjem nadograđuje teorijsku orijen-
taciju kritičke studije dodavanjem političke orijentacije. Ambicija teorije sadržana je
u želji za postojanjem „sledeće faze“ u svetskoj politici. Za realizaciju svog cilja kritič-
ka teorija nema nikakav „šematski plan“, jer po prirodi nije utopijski način mišljenja.
Ona počinje od telesnog i materijalnog postojanja i iskustva ljudskih bića (Wyn Jones,
2005: 227). Prema rečima Kena Buta teorija je namenjena pravim ljudima na pravim
mestima (Booth, 2005: 275). Poput Horkhajmera, istaknutog predstavnika frankfurt-
ske škole, i kritička teorija bezbednosti veruje da postoji ljudsko ponašanje kome je
predmet samo društvo. Ona samo treba da deluje poput sile koja će u određenoj situ-
aciji stimulisati promenu (Daly, 2006: 32).
Radi preciznijeg pregleda kritičkog pristupa bezbednosti, na samom početku je ko-
risno izvršiti mapiranje polja kritičke studije bezbednosti. Od izuzetnog značaja za
prikazivanje studije su tri mape: intelektualna, vremenska i geografska (Peoples &
Vaugham Williams, 2010: 3-11).
Intelektualna mapa se sastoji od narativa koji funkcionišu kao negativne odrednice
kritičke studije bezbednosti prema tradicionalnom pristupu bezbednosti. To pre sve-
ga uključuje kritiku realizma kao dominantnog pristupa. Realizam je zapravo odre-
dio studiju bezbednosti kao: „Studiju pretnji, upotrebe i kontrole vojne sile“. Bezbed-
nost se u tom kontekstu sagledava izričito kao opstanak države. Tradicionalni pristup
studijama bezbednosti je ne samo državocentričnog karaktera u pogledu referentnog
objekta koji treba zaštiti (država), već i u pogledu pretnji (čak se i „proširivanje bez-
bednosti“ kopenaške škole vrši prema interesu države). Država je za kritičku teoriju
„hladnija od svih hladnih čudovištva“ (Niče) koja je više izvor nego rešenje problema.
Period istorije označen kao vestfalski sistem stvorio je igru koju su, kako je to Rejmon
Aron (Raymond Aron) primetio, igrale diplomate i vojnici isključivo u ime državni-
ka. Kroz vekove države su naučile da igraju bezbednosnu igru beskrupulozne politike
moći. Kritička perspektiva u studijama bezbednosti se pozamašno udaljava od državo-
centričnosti i uključuje pojedinca kao središte bezbednosti, odnosno njegovu emanci-
paciju kao normativni cilj.2 U novoj bezbednosnoj igri svako ljudsko biće treba sagle-
2 Kritčka teorija bezbednosti ne smatra vestfalski sistem država sinonimom za međunarodnu istoriju i ontologiju
međunarodnih odnosa. Za razliku od ahistoričnih pristupa međunarodnih odnosa koji podvlače kontinuitet i
194
davati kao cilj po sebi. But navodi i reči Hedlija Bula: “Svetski poredak je mnogo više
fundamentalniji i prvobitniji od međunarodnog poretka, jer krajnje jedinice velikog
društva čitavog čovečanstva nisu države....već ljudska bića“ (Booth, 1991: 540). Anali-
tički horizont kritičkog projekta isto se proširuje kako bi se osim pretnji po „državne
sektore“ uključile i direktne pretnje po blagostanje pojedinaca (siromaštvo, glad, bole-
sti, političko nasilje itd.) čiji su glavni uzrok zapravo države (strukturalno nasilje). In-
telektualno mapiranje je korisno jer nam otkriva da je (neo)realizam u studijama bez-
bednosti ono „drugo“ prema kome se kritički projekat akademski izgradio.
Vremensko mapiranje osvetljava putanju razvoja kritičke studije bezbednosti svakoja-
kim upućivanjem na istorijske događaje i periode. Ukazivanje na ključne događaje u ra-
zvoju naučne misli povezuje način na koji se bezbednost teoretiše i istorijski kontekst u
kojem se teoretisanje odvija. Realističko fokusiranje na bezbednosnoj dilemi, državnom
opstanku i vojnoj sposobnosti, poslužilo je kao plodotvoran pristup u Hladnom ratu.
Neuspeh u predviđanju kraja Hladnog rata osporio je hegemonističku poziciju neorea-
lizma u studijama bezbednosti, što je otvorilo put pojavljivanju kritičkog pristupa. S dru-
ge strane, raspadi Jugoslavije i Sovjetskog saveza doveli su do povećanja intenziteta mi-
gracija i sagledavanja fenomena migracije u korelaciji sa pojmom bezbednosti u javnosti
(vlade, mediji i stručnjaci za bezbednost). Izveštaj o razvoju Ujedinjenih nacija (UNDP)
iz 1994. godine sa fokusom na globalnom pristupu zdravstvu i obrazovanju kao kompo-
nentama ljudske bezbednosti, uvodi čoveka u središte bezbednosne analize.
Geografsko mapiranje ističe raznolikost „škola mišljenja“ u različitim centrima. Kao
najreprezentativniji centar kritičkog projekta navodi se Univerzitet Vels u Aberistvitu,
kolevka „velške škole“. Dejvid Dejvis je u Aberistvitu 1919. godine osnivanjem Ode-
ljenja za međunarodnu politiku institucionalizovao izučavanje međunarodnih odno-
sa po prvi put. Dejvisova inicijativa bila je inspirisana strahotama Prvog svetskog rata
i humanističkim tendencijama. Tridesetih godina 20. veka na Aberistvitu je predavao i
profesor Edvard Kar (Edward H. Carr), najreprezentativniji predstavnik klasičnog re-
alizma. Njegova osnovna ideja je da međunarodni poredak počiva na principu moći
kao pokretačke snage u odnosima između država. Međutim, postoji druga strana Ka-
rove misli koja je namerno prenebregnuta radi „glorifikovanja“ sile i opravdavanja
amoralnosti u politici. Kar je jedan od retkih realista koji je politiku odredio pitanjem-
nepromenjivost države kao aktera (neorealizam), pretpostavljajući je kao vrednost za sva vremena, kritička teorija
tvrdi da suverene države nisu čudom dospele u istoriju, već da su evoluirale u kategorijske strukture međunarodne
politike kao rezultat interakcije kompleksnih socijalnih procesa, najviše rata i ekonomije (Booth, 2007: 77). Države
su rezultat ljudskih ideja, a ne prirode i zbog toga ih je neophodno razumeti kao istorijski fenomen. Analiza
i ocena poretka država u okviru kritičke teorije temelji se na marksističkoj metodološkoj osnovi. Istorijskim
materijalizmom kritička teorija bezbednosti prihvata državu kao istorijsku vrednost sa osobinom prolaznosti
„polazeći od čitavog istorijskog razvitka i od dijalektike stvarnosti„ (opširnije o osnovama marksizma u: Vranicki,
1987). Pretpostavljanje države kao večne komponente svetskog poretka predstavlja za kritičku teoriju samo
ostatak pogrešnog metafizičkog razmišljanja koji ima dogmatski smisao.
195
Nikola Lakić
šta treba da bude? Tvrdio je da međunarodni poredak ne može biti zasnovan samo na
moći, već je neophodna koordinacija između moći i morala (Booth, 1991: 531). „Čist“
realizam koji ignoriše element moralnosti mora biti u kombinaciji sa utopijom. „Uto-
pijski realizam“ koji je Kar zaveštao na Velškom univerzitetu uticao je na stvaralaštvo
Kena Buta, predstavnika „velške škole“ u studijama bezbednosti. „Angažovanje u bu-
dućnosti“, prema Butu, „traži povratak u istoriju Aberistvita“ (Booth, 1996: 332).
Kritička teorija bezbednosti nastaje u globalnom političkom kontekstu u kome se
mnogi glasovi ne čuju iz razloga obespravljenosti i nasilja. Kako -globalni mi- može-
mo da naučimo da živimo zajedno uspešnije nego u prošlosti, fundamentalno je pita-
nje za kritičko preispitivanje sadašnje bezbednosti. Želje za davanjem glasa „patnji“ i
ukidanje „postojeće bede“ treba da zauzimaju središte svake političke analize (Linkla-
ter, 2007: 56). Intelektualno poreklo kritičke teorije bezbednosti predstavlja temelj nje-
ne održivosti i koherentnosti. Njeni poslanici su ideje za promenu neadekvatne studi-
je bezbednosti pronašli u frankfurtskoj školi i kritičkoj teoriji međunarodnih odnosa.
INTELEKTUALNO POREKLO KRITIČKE TEORIJE BEZBEDNOSTI

Frankfurtska škola
Za oslikavanje odnosa frankfurtske škole prema kritičkoj teoriji bezbednosti Ken
But koristi metaforu „pecanje bisera“ Hane Arent, koja je zarad izbegavanja dogmat-
ske identifikacije ni sa jednim sistemom mišljenja tražila ideje ispod istorijske površi-
ne koje su „more promena“. Tradicija Frankfurtske škole predstavlja idejni majdan iz
koje je kritička teorija bezbednosti iscrpla neke od osnovnih ideja.
Esej Maksa Horkhajmera (Max Horkheimer) Tradicionalna i kritička teorija iz 1937.
godine predstavlja manifest i „osnivački dokument“ frankfurtske škole. U eseju su po-
stavljeni osnovni parametri kritičke teorije, njen pristup, metoda i cilj. Horkhajmer i
Adorno su kao najznačajniji predstavnici frankfurtske škole smatrali kritičku teoriju
„porukom u boci“ koja se baca na milost i nemilost istorije, sa nadom da će doći dan
kada će se prepoznati smisao njihove poruke. Studije bezbednosti su u tom smislu pri-
stanište poruke kritičke teorije. Osnovne ideje, koncepti, metodologija i epistemološko
stanovište kritičke teorije u studijama bezbednosti ne mogu se razumeti bez poznava-
nja kritičke teorije društva frankfurtske škole i marksističke tradicije.
Zastupnici kritičke teorije smatraju da „teorija jeste moć“. Frankfurtska škola, po-
sebno Horkhajmer, donosi zaključak da se moderna nauka postavila kao instrument
koji se stavlja u funkciju osnovne čovekove potrebe da gospodari i kontroliše svoje
okruženje. Instrumentalizacija nauke je posledica trijumfa pozitivizma, sa zahtevom
da se društvo analizira prema kriterijumima prirodnih nauka gde se empirijske ili
društvene činjenice shvataju kao stvari o kojima treba saznavati objektivnu istinu. Po-
zitivizam sagledava objekat/društveni život nezavisno u odnosu na kognitivni proces
196
subjekta/ljudi, čime stvara verovanje da je društvena stvarnost ustaljena i neprome-

njiva. Svrha teoretičara određena je isključivo opisivanjem stvarnosti i nekritičkim re-
produkovanjem status-a quo „nepromenjive“ stvarnosti (Alway, 1995: 26). Pozitivizam
kao dominatni teorijsko-metodološki pravac u društvenim naukama, pretrpeo je stro-
gu kritiku frankfurtske škole, koncentrisanu na redukcionističko shvatanje predmeta
društvenih nauka i strogo razdvajanje objekta/društvene stvarnosti i subjekta/ljudi. Po
merilima kritičke teorije taj pravac funkcioniše ideološki, promovišući pasivnost i fa-
talizam. Ljudima se predočava da prihvate svet kakav jeste, a ukida razmišljanje o sve-
tu kakav bi mogao biti. Društvo se percipira kao zasnovano na „čvrstim“ i neprome-
njivim zakonima pred kojima čovek ostaje nemoćan da ih izmeni (Agger, 1991: 109)
Dok tradicionalna teorija određuje pojedinca kao pasivnog tragača za večnim objek-
tivnim zakonima društva, oduzimajući mu potencijalnu moć menjanja društvene stvar-
nosti, kritička teorija afirmiše ljudsku akciju kao činioca promene tih zakona.3 Prema
Horkhajmeru koncepcija kritičke teorije ne predstavlja samo „konkretnu istorijsku situ-
aciju“ kao što čine tradicionalne teorije, već ona deluje i kao „sila unutar te situacije kako
bi stimulisala promenu“ (Horkheimer, 2002: 215). Predstavnici kritičke teorije odbijaju
da prihvate postojeću strukturu društva, i sledeći Marksa ističu da „filozofi samo pred-
stavljaju svet na različite načine, a svrha je promeniti ga“ (Devetak, 2005: 138).
Epistemološka pozicija pozitivizma odvajanjem mišljenja/subjekta i stvarnosti/
objekta spaja formu znanja sa interesom o kontroli i eksploataciji objekta. Koristeći
naučne metode kako bi otkrili društvene zakone i predvideli ljudsko ponašanje, pozi-
tivisti zapravo produkuju znanje koje služi što efikasnijem upravljanju društvom (Lin-
klater, 2007: 49). Horkhajmer tvrdi da nema teorije društva koja ne sadrži političke
motivacije i interese, što je još ranije implicirano ukazivanjem Marksa i Hegela da je
znanje uvek nesvodljivo uslovljeno istorijskim i materijalnim kontekstom. Predstavni-
ci kritičke teorije stoje na suprotnom stanovištu u odnosu na predstavnike tradicional-
nih teorija. Dok je u tradicionalnim teorijama cilj vrednosna neutralnost, za predstav-
nike kritičkog pristupa znanje je uvek za nekoga i nečije ciljeve, a nauka instrument
moći. Tradicionalna pozitivistička teorija pretpostavlja moć i interese kao a posteriori
faktore koji deluju na same ishode delovanja među akterima, dok je pretpostavka kri-
tičke teorije, pak, da su oni a priori faktori koji ne izostaju u produkciji znanja (Deve-
tak, 2005: 141). Prema Jirgenu Habermasu (Jürgen Habermas), savremenom predstav-
niku frankfurtske škole, tri interesa vladaju u određivanju onoga što će se uračunati u
cenjeno i korisno znanje:
1. empirijsko-analitički (tehnički interes za kontrolom nad prirodom i društvom)
3 Pozitivistička društvena nauka utvrđuje šta su osnovni zakoni istorijskog razvoja i u suštini čeka da ovi zakoni
ispolje svoje „efekte“. Takva intelektualna rezervisanost vodi ka pasivnoj koncepciji politike i „tragične“ politike
mirovanja. Frankfurtska škola tvrdi da teorija treba da bude utemeljena na socijalnoj stvarnosti i u korist ljudi
(Daly, 2006: 32).
197
Nikola Lakić
2. istorijsko-hermeneutički ( razumevanje istorije na osnovu opšteg i posebnog

iskustva)
3. kritički ( predstavlja sredstvo emancipacije, odnosno identifikovanje i iskore-
njivanje društvenih ograničenja u cilju jačanja slobode) (Smith, 1996: 27).
Tradicionalna pozitivistička teorija, kojoj je inherentan „tehnički interes“ znanja
za kontrolom, nesvesno podržava savremeno vladanje instrumentalne racionalnosti.
Ona jasno pravi razliku između cilja i sredstva, uzimajući ljude kao sredstvo, a moć i
interes kao cilj. Kritička teorija predlaže „promenu paradigme“, prema terminologiji
Tomasa Kuna, u korist emancipacije pojedinca. Pravo i potpuno znanje je osmišljeno
emancipatorskim ciljem. Ljudsko biće je cilj po sebi, a emancipacija sredstvo. Eman-
cipacija predstavlja oslobođenje ljudi od patnje i unapređenje njihove sreće. Podrazu-
meva razvoj „racionalne organizacije ljudske aktivnosti“ i ostvarivanje pravednog ži-
vota vrednovanjem slobode kao najviše vrednosti (Horkheimer, 2002: 223). Kritička
teorija ima za cilj da se uvek suoči sa svakom stvarnošću zarad izgleda slobode. Neraz-
dvojivo od nje je i odbijanje identifikacije slobode sa bilo kojim institucionalnim ure-
đenjem ili ustaljenim sistemom mišljenja (Brooner, 2011: 3).
Ne svodeći svoju teoretsku aktivnost samo na meta-teorijski okvir, izazivajući i ra-
sklapajući tradicionalne (pozitivističke) forme teoretisanja, kritička teorija je proble-
matizovala i težila da „demontira“ utvrđene forme društvenog života koje ograniča-
vaju ljudsku slobodu (Devetak, 2005:140). Ona je kao svoj normativni cilj postavila
emancipaciju pojedinca. Ovi fundamentalni interesi frankfurtske škole postali su za-
jednički kritičkoj teoriji u međunarodnim odnosima i studijama bezbednosti.
Kritička teorija međunarodnih odnosa
Kenet Volc (Kenneth N. Waltz) je u knjizi Teorija međunarodne politike iz 1979. go-
dine pokušao da istraživanje međunarodnih odnosa zasnuje na pozitivističkim princi-
pima. Tokom čitavog perioda Hladnog rata međunarodne odnose kao i strateške stu-
dije obeležio je „zlatni standard“ pozitivizma. Neočekivano, hegemonija neorealizma
u međunarodnim odnosima predvođena samim Volcom ubrzo doživljava opadanje
pod napadom raznih alternativnih pristupa (Wyn Jones, 2001: 2). Centar gravitaci-
je koji je ležao u pozitivizmu očigledno se pomerao. Kritička teorija je započela po-
meranje relativizovanjem neorealističkog dominantnog pristupa. Relativizujući neo-
realizam učinila je da se on ubuduće sagledava kao ideologija Hladnog rata, donoseći
taj zaključak na osnovu Volcovog određenja svrhe teorije međunarodne politike kao
shvatanje obrazaca ponašanja koji su opstali milenijumima i koji će trajati dokle god je
svet podeljen u nezavisne političke zajednice.
Kritička teorija je stavila do znanja da je pristup neorealizma zasnovan na „tehnič-
kom interesu“ kontrole društvenog sveta (Linklater, 2007: 54). Ipak, kritička teorija
ima daleko veći potencijal od pukog ukazivanja na epistemološka ograničenja tradi-
198
cionalnih pristupa, što je i uočio Mark Hofman još osamdesetih godina svojom izja-
vom da „kritička teorija upućuje prema sledećoj fazi u teoriji međunarodnih odnosa“
(Linklater, 1992: 77). Prispeće kritičke teorije u međunarodnim odnosima oglašeno je
objavljivanjem eseja „Social Forces, States and World Orders: Beyond International Re-
lations Theory“ Roberta Koksa (Robert W. Cox) 1981. godine. U svom opusu, Robert
Koks razlikuje teorije koje rešavaju probleme i kritičku teoriju. Njegovo pisanje prati
odjek Horkhajmerovog dela, sa razlikom da Koks preferira da tradicionalnim teorija-
ma naziva teorije koje rešavaju probleme. Meta-teorijski okvir koji je načinio Horkhaj-
mer kritikujući tradicionalne pozitivističke teorije vidljiv je i lako prepoznatljiv u kri-
tičkoj teoriji međunarodnih odnosa. Za Koksa, isto kao i za Horkhajmera, teorija nije
odvojena od načina mišljenja u vremenu i prostoru4 (Cox, 1981: 128). Počevši od ovog
problema, teorije mogu da služe dvema različitim svrhama:
1. da budu vodič u rešavanju problema
2. da svesno ukazuju na perspektive koje su dovele do teorijskih rasprava, kako bi
se otvorila mogućnost odabira neke druge perspektive koja bi mogla biti alter-
nativa postojećoj u kojoj postoje problemi.
Svaka od ovih svrha dovodi do izviranja drukčijih teorija. Prva svrha nas dovodi
do teorija koje rešavaju probleme. One naglašavaju da je svet/stvarnost potrebno sagle-
davati sa postojećim odnosima moći, društvenim odnosima i institucijama u kojima
su ti odnosi organizovani. Glavni cilj teorije je da omogući da postojeći odnosi i insti-
tucije funkcionišu nesmetano i glatko (Cox, 1981: 129). Teorije koje rešavaju proble-
me se prema Koksu mogu prikazati kao instrument služenja pojedinih interesa (naci-
onalnih, regionalnih, klasnih) kojima je postojeći poredak „udoban“. Neorealizam je
primer teorije koja rešava problem. Jasna ontologija neorealizma koja univerzalizuje
državu, ravnotežu moći i anarhičnu prirodu međunarodnih odnosa, predstavljajući
ih kao večne komponente svetskog poretka, čini neorealizam isključivo stabilizujućim
efektom u okviru postojećeg sistema, sa svrhom da sačuva i legitimiše postojeću glo-
balnu strukturu reprodukujući odnose moći i čuvajući status quo u korist nečijih inte-
resa (Cox, 2001: 46).
Druga svrha teorije dovodi do pojave kritičke teorije. Ona je kritička jer se postavlja
izdvojeno od postojećeg poretka sveta postavljajući pitanje kako je uopšte i nastao ta-
kav poredak (Cox, 1981: 129). Za razliku od teorija koje rešavaju probleme, kritička te-
orija dovodi u pitanje postojeće odnose i institucije kao date, tražeći da se ispita njiho-
vo poreklo i mogućnost za promenu. Teorije koje rešavaju probleme su a-historične jer
postavljaju sadašnost kao nepromenjivu kategoriju, koju odlikuje neprestano važenje
postojećih institucija i odnosa moći. Prema kritičkoj teoriji svetska politika ne funkci-
4 Robert Koks kao i Maks Horkhajmer, zauzima istu epistemološku poziciju smatrajući da je znanje situirano u
kontekstu, odnosno da teorijsko razmatranje određuju razni politički i društveni procesi.
199
Nikola Lakić
oniše prema nepromenjivim zakonima. Društveni svet je konstrukcija određenog vre-

mena i prostora, tako je i međunarodni sistem posebno izgrađen od najmoćnijih sila.
Prema tome, sve što je društveno, uključujući i međunarodne odnose, promenjivo je
i istorijsko. Zadatak kritičke teorije je ne samo da razume i opiše postojeću stvarnost
svetske politike, već i da je kritikuje kako bi je promenila. Takva kritika nije utopistič-
ka sa koherentnom slikom alternativnog poretka, jer kritička teorija odbija neispro-
bane alternative u istoj meri kao što odbija stalnost postojećeg poretka.5 Ona prihvata
imanentnu kritiku koja „počinje odakle jesmo“ (Rorti), unutar samog poretka, otkri-
vajući potencijale za bolji i pravedniji život koje su postojeći poredak i teorije zapustili.
Za kritičku teoriju alternativno društvo nalazi se već unutar stalnog postojećeg poret-
ka. Ona se usmerava ka praksi, ka stvaranju boljeg sveta, tražeći znanje čiji interes leži
u emancipaciji čija je svrha obezbeđivanje slobode od neodgovornih ograničenja i od-
nosa dominacije koje uspostavljaju uglavnom države, a legitimišu tradicionalne teori-
je. Velika greška tradicionalnih teorija koje su dominirale međunarodnim odnosima
(realizam, neorealizam, neoliberalizam) je u njihovom stavu da „ono što oni znaju je
staro koliko i svet“, ne shvatajući zapravo da njihovo znanje odražava jedino „tehnički
interes“ za kontrolom postojećeg društvenog sveta.
Za kritičku teoriju, sve teorije koje su dominirale u društvenim naukama predstav-
ljaju instrument političke moći. Njihova svrha se ogledala u legitimisanju postojećeg
poretka koji je omogućavao privilegovanje manjine na štetu većine.6 To su činile pro-
dubljivanjem „lažne svesti“ navodeći da je postojeća stvarnost neizbežna i jedino raci-
onalna. Tradicionalne pozitivističke teorije međunarodnih odnosa nametnule su ne-
promenjivu sliku međunarodnih odnosa u kojoj je država centralni akter, volja za moć
osnovna snaga, a anarhija organizacioni princip. Poseban karaker „lažne svesti“ sastoji
se u nametanju mišljenja da se društveni odnosi i institucije ne mogu prepoznati kao
istorijsko dostignuće podložno transformaciji. Kritička teorija međunarodnih odnosa
na tragu italijanskog filozofa 18. veka Đambatiste Vika (Giambattista Vico), koji je isti-
cao da je „razlika između istorije i prirode u tome da je čovek stvorio prvu, ali ne i dru-
gu“, preispituje ulogu države kao tradicionalno glavnog aktera, smatrajući je isključivo
istorijskim entitetom podložnim promenama, i dovodi u pitanje način na koji se dugo
vodila politika nacionalne bezbednosti u kojoj su se pravi interesi stanovništva zapo-
stavljali.7 Eksplicitni interes kritičke teorije ustanovio se u preispitivanju i otklanjanju
5 Karl Manhajm (Karl Mannheim) u svom delu Ideologija i utopija (1931) tvrdi da čak i najviši utopijski način mišljenja
jeste ideološki, utoliko što neizbežno odražava interese bar neke društvene grupe ili klase. Inače, Manhajm je držao
seminare na Institutu za društvena istraživanja u Frankfurtu, gde je kritička teorija društva i nastala.
6 Georg W. Hegel (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) je u Fenomenologiji duha (1807) zapazio da gospodari svake
istorijske epohe imaju egzistencijalne i materijalne interese u održavanju svesti kod sluga i službenika o zavisnosti
od sopstvenih gospodara. Načini za ostvarivanje takve namere su prema Hegelu ideološki i institucionlani.
7 Kritička teorija međunarodnih odnosa dovodi u pitanje nacionalnu državu kao normativni način političkog
organizovanja. Problem suverene države je što ona kao “ograničena moralna zajednica” promoviše isključivanje,
200
društveno stvorenih ograničenja na ljudsku slobodu, doprinoseći mogućoj transfor-

maciji međunarodnih odnosa (Devetak, 2005: 146).
Pojava kritičke teorije u nauci o međunarodnim odnosima osamdesetih godina do-
nela je radikalnu metodologiju, drukčiju epistemološku poziciju i ontološku kritiku
tradicionalnih teorija. Ovaj svojevrsni obrt u izučavanju međunarodnih odnosa svom
silinom je srušio i poslednji bastion tradicionalnih teorijastudije bezbednosti. Samo
deceniju kasnije pojavio se i kritički projekat u studijama bezbednosti koji je osporio
teoriju (koja rešava probleme) nacionalne bezbednosti zaokretom ka emancipatorskoj
orijentaciji.
OD KRITIČKE STUDIJE DO KRITIČKE TEORIJE BEZBEDNOSTI

Kritička studija bezbednosti
Konferencija održana na Univerzitetu Jork, u Torontu, maja 1994. godine, pod na-
zivom Strategije u sukobu: kritički pristupi u studijama bezbednosti, uvela je pojam
„kritičko“ u studije bezbednosti. Metaforički se može reći da je ova konferencija otvo-
rila vrata „crkve“ kritičke bezbednosti (Mutimer, 2007: 57). Pravo „krštenje“ kritički
pristup bezbednosti dobija 1997. godine, kada su organizatori konferencije, Kit Kraus
i Majkl Vilijams, kao urednici, objavili knjigu Kritička studija bezbednosti: koncepti i
slučajevi, koja je poslužila u lansiranju oznake kritička studija bezbednosti. Dodava-
nje pojma kritičkog studijama bezbednosti „trebalo je da označi više jednu orijentaciju
prema disciplini nego teorijsku oznaku“ (Krause and Williams, 1997: x-xi). Kraus i Vi-
lijams su izbegli definisanje pojmova kritičko ili bezbednosti, iz straha da ne bi zasno-
vali „novu ortodoksiju“ u studijama bezbednosti pored već vladajuće realističke. Am-
bicija urednika bila je usmerena prema kretanju ka kritičkim studijama bezbednosti, a
ne prema razvijanju jedne kritičke teorije. Kretanje ka kritičkim studijama bezbedno-
sti označava razvijanje jednog sistema znanja koji treba da izloži slabost postojećih ideja
u tradicionalnim studijama bezbednosti i otvori naše umove prema različitim načinima
izaziva otuđenje, nepravdu, nesigurnost i ponekad nasilne konflikte. Kritička teorija u suverenoj državi vidi
priličnu prepreku ka univerzalnoj pravdi i emancipaciji. Ovakva filozofska kritika države predstavlja normatinu
dimenziju kritičke teorije. Sociološka dimenzija kritičke teorije prepoznaje svojstvo države da menja sopstveni
oblik u različitim istorijskim periodima. U savremenim uslovima globalnog organizovanja proizvodnje i finansija
dolazi do restrukturiranja vestfalskog poretka nacionalnih država. U žiži ove transformacije, prema Robertu
Koksu, nalazi se “internacionalizacija države”. Kritička teorija usled postojeće strukturalne transformacije ima
zadatak da identifikuje emancipatorske sile, prepoznate u nekim koalicijama država “Trećeg sveta”, nevladinim
organizacijama i društvenim pokretima. Poslednja, treća dimenzija je prakseološka. Usredsređena je na praktične
mogućnosti za restrukturiranje međunarodnih odnosa u smeru emancipacije i kosmopolitskih ideala. Kritička
teorija prepoznaje da je došao trenutak da se ponovo oživi hrišćansko-stoički ideal ljudske zajednice. Potrebno je
umnožiti tipove i nivoe političkih zajednica koje neće više biti ušančene u okviru granica država, već će se proširiti
izvan država stvarajući svet zasnovan na dijalogu i saglasnosti. Pogledati u (Linklater, 2001: 23-43); (Linklater,
1992: 77-98); (Cox, 2001: 45-59); (Cox, 1981: 126-55); (Devetak, 2005: 137-60).
201
Nikola Lakić
razmišljanja o bezbednosti (Booth, 2005: 260). Ono ne označava koherentan pristup

bezbednosti, već predstavlja „želju“ za prevazilaženjem ograničenja u studijama bez-
bednosti i prakse koje je nametnuo Hladni rat (Mutimer, 2007: 54). U Krausovom i Vi-
lijamsovom zborniku odbacuje se realistička studija bezbednosti koja je fokusirana na
„pretnju, upotrebu i kontrolu vojne sile“. Njihova kritika počinje relativizovanjem dr-
žave postavljanjem pitanja koga ili šta treba obezbediti, ali bez davanja jasnih odgovo-
ra. Upravo to je i razlog zašto njihov opus označavamo samo kao početno kretanje ka
kritičkim studijama bezbednosti, a ne kao kritičku teoriju bezbednosti. Autori nisu ja-
sno ukazali šta je referentni objekat, na koje pretnje treba obratiti pažnju, ko su nosio-
ci promena i na kraju, kako samu bezbednost definisati. Međutim, Kraus i Vilijams su
otvorili mogućnost za drukčije razmišljanje o bezbednosti tvrdnjom da je bezbednost
sama po sebi bez značenja jer predstavlja derivativni koncept čije značenje određuju fi-
lozofske pretpostavke o svetu i politički interesi (Krause & Williams, 1997: ix-x). Nji-
hov veliki doprinos se prema mnogima ipak, ogleda u stvaranju uslova za temeljni pre-
okret u studijama bezbednosti unošenjem kritičke perspektive (Mutimer, 2007: 59).
Ken But je najistrajniji pregalac kritičke perspektive i lučonoša kritičkog mišljenja
u studijama bezbednosti. Njegovo stvaralaštvo je svojevrsni muzej čitavog kritičkog
projekta u studijama bezbednosti. Zajedno sa Ričardom Vin Džonsom, osnovao je na
Univerzitetu Vels u Aberistvitu 1995. godine prvi master kurs koji je poneo naziv Kri-
tička studija bezbednosti, što predstavlja „najagresivniji“ pokušaj stvaranja koheren-
tnog pristupa u studijama bezbednosti iz kritičke perspektive. Dalji razvoj kritičkog
projekta ogleda se u delu Ričarda Vina Džonsa Bezbednost, strategija i kritička teorija
(1999), i u najkompletnijem radu kritičke teorije u studijama bezbednosti, knjizi Kena
Buta Kritička studija bezbednosti i svetska politika (2005). Autori „velške škole“ bezbed-
nosti,, kako ih je Stiv Smit (Steve Smith) nazvao u razvijanju svoje teorije mnogo du-
guju frankfurtskoj i marksističkoj tradiciji, delu Antonija Gramšija (Antonio Grams-
ci) i kritičkoj teoriji međunarodnih odnosa. Stvaralaštvo Buta se može okarakterisati
kao kritički projekat koji ima dve faze razvoja (kritička studija i kritička teorija). But je
uspeo da od kritičke studije bezbednosti kao začetka „novog“ promišljanja bezbedno-
sti razvije kritičku teoriju u vidu svojevrsne teorijske i političke orijentacije. Ken But
se odsečno udaljio od Krausove i Vilijamsove kritičke studije bezbednosti. Neospor-
no je da mu smeta njihova strepnja od stvaranja nove ortodoksije u studijama bezbed-
nosti. Jedini strah koji on oseća tiče se posledica podsticanja stare ortodoksije (reali-
zam) u vremenu kada se politička scena brzo menja i kreće. Cena za staro razmišljanje
o svetskoj bezbednosti dnevno se plaća u vidu smrti, bolesti, siromaštva i ugnjetava-
nja miliona ljudi (Booth, 2005: 260). Zadatak kritičke studije bezbednosti mora biti
podrivanje hegemonije postojeće realističke ortodoksije. Kritikovanje hegemonijskog
diskursa realizma i unapređivanje alternativnih koncepcija bezbednosti treba da do-
vede do erozije legitimiteta vladajućeg „istorijskog bloka“ (Gramši) i „režima istine“
(Fuko) realizma. Pre ili kasnije će se imanentnom kritikom otkriti „zatvoreni“ poten-
202
cijali u okviru poretka legitimisanim realizmom, koji će omogućiti šanse za bolji i bez-
bedniji svet. Realizam je funkcionisao poput „gvozdenog kaveza“8 u svetskoj politici,
stvorivši tamnicu kategorija i pretpostavki koja je služila samo političkim, a ne glo-
balnim ljudskim interesima (Booth, 2006: 4). Kritička perspektiva traži oslobođenje
od realističkog kaveza kako bi bezbednost prilagodila liku i potrebama običnih ljudi.
Postoji jedan svet, ali mnogo stvarnosti. Politički realizam nameće jednu od mno-
gih slika stvarnosti pokazujući se kao intelektualna šifra u hodnicima moći. Za mnoge,
on je teorija i ideologija etatizma (posmatranje države kao najviše vrednosti po sebi).
Upravo zbog svoje uticajnosti realizam je neizbežan u proučavanju svetske bezbedno-
sti, a ne zbog toga što je njegova perspektiva jedina i ispravna. Kako veli Ken But: “Rea-
lizam je jedna od ideja koja nas je akademski napravila, i zbog toga svi ozbiljni studen-
ti kritičke studije bezbednosti moraju biti i ozbiljni studenti realizma.“ (Booth, 2007:
33). Međutim, prema kritičkoj teoriji njegove greške su mnoge:
• Agenda realizma je uska za svetsku politiku. Njegova agenda se zasniva samo na
interesima države (elite), tačnije nacionalnim interesima koji se tiču maksimi-
ziranja bezbednosti države i ekonomskog blagostanja. Trojstvo realizma (drža-
va, strategija i stabilnost) predstavlja zastareli model razmišljanja o bezbedno-
sti kome nedostaje veza čoveka i države.
• Realizam nije realističan. Njegov „deformitet“ se ogleda u nedostatku pojmo-
va koji bi opisali i objasnili kako svet zapravo funkcioniše. Period Hladnog rata
predstavlja dominaciju realizma u studijama bezbednosti. Njegove ideje i kon-
cepti bili su similarni sa zapadnim (američkim) interesima. Anais Nin je govo-
rila da mi ne vidimo stvari kakve jesu, već ih vidimo kako mi hoćemo.
• Realizam je pogrešan naziv. U filozofiji realizam se još od Imanuela Kanta uzi-
ma kao mišljenje koje polazi od toga da stvarnost postoji nezavisno od našeg
opažanja. Teorije pretenduju na prisvajanje naziva „realizam“ jer im pomaže
da svoje tvrdnje predstave kao jedino istinito znanje o međunarodnim odno-
sima, da njihova opažanja korespondiraju sa svetom kakvim jeste, nezavisnim
od naše percepcije.
• Realizam je statička teorija. Zasnovan je na ideji neprestane sadašnjosti u kojoj
dominira nepromenjiva „grešna“ ljudska priroda i tendencija za ratom između
država. Statičnost i neistoričnost teorije čine da takav portret stvarnosti posta-
ne najbolji od svih mogućih svetova, a time i svima jedino prihvatljiv.
• Metodologija realizma je previše jednostavna. Realizam počiva na temeljima
pozitivizma. Stanovište da su subjekt/čovek i objekat/stvarnost strogo razdvo-
jeni, dozvoljavalo je teoretičarima samo da opisuju stvarnost međunarodnih
odnosa ne postavljajući nikada pitanje „kakvi bi ti odnosi mogli biti“.
8 Ulrih Bek je „gvozdeni kavez“ opisao kao zatvor kategorija i osnovnih pretpostavki klasične nauke.
203
Nikola Lakić
• Realizam je regresivan. Slika koju nudi politički realizam je najuprošćenija

predstava sveta u kojoj dominiraju samo države kao glavni akteri. Na njegovoj
slici nedostaju siromašni, žene, obespravljeni i mnogi drugi koji se susreću sa
nasiljem i nepravdom.
• Etika realizma je neprijateljska prema ljudskim interesima. Realizam je „ple-
menska“ doktrina zasnovana na kolektivnoj sebičnosti. Njegova etika je suštin-
ski amoralna, zasnovana na politici moći.
Studije bezbednosti koje su nastale nakon Drugog svetskog rata i definisane kao
„studije pretnje, upotrebe i kontrole vojne sile“ (Walt, 1991: 212), izvedene su iz rea-
lističke paradigme. Takav pristup, koji je bio u kongruenciji sa interesima elite, služio
je studijama bezbednosti koje su napredovale uz intelektualnu hegemoniju etatistič-
kog, etnocentričnog i militarističkog pogleda na bezbednost (Booth, 2005: 9). Urođe-
ni konzervativni karakter tradicionalnog bezbednosnog diskursa, ogledan u apologiji
države i vojne moći, dodatno je ojačavan delatnostima univerziteta i novinara. Toliki je
opseg povezanosti stručnjaka iz oblasti bezbednosti i bezbednosnog sektora da se isko-
vala sintagma vojno-industrijski-akademski kompleks (Wyn Jones, 1999). Mnogo citira-
na fraza Roberta Koksa da su sve teorije „za nekoga i za nečije svrhe“, potvrđuje da re-
alizam predstavlja instrument države (elite) za reprodukovanje odnosa moći. Kritička
studija bezbednosti kao akademski projekat podrazumeva jezgrovito promišljanje kako bi
se otkrio obim do kojeg je politički realizam deo problema u svetskoj politici, a ne teori-
ja koja rešava probleme. Realizam kao „teorija koja rešava probleme“ prihvata stvarnost
svetske politike kao nepromenjivu i večnu. Za cilj postavlja pomaganje državama da bo-
lje funkcionišu u međunarodnim odnosima težeći da razume kako su se oduvek pona-
šale i kako će se verovatno uvek ponašati. Kritička studija bezbednosti stoji izvan okvira
analize i nastoji da ispita poreklo institucija, odnosa i koncepata, kao i mogućnost pro-
mene. Njena epistemološka pozicija da svako znanje ne nastaje iz subjektovog/teoreti-
čarovog neutralnog angažmana sa stvarnošću, odnosno da nema istinitog univerzalnog
znanja kao što tvrdi realizam, već da ono uvek reflektuje postojeće interese, dovodi nas
do ključnih analitičkih koraka kritičke studije bezbednosti: produbljivanje bezbednosti
(deepening security), produživanje bezbednosti (extending security) i proširivanje bez-
bednosti (broadening security); (Booth, 2007; Wyn Jones, 1999).
PRODUBLJIVANJE BEZBEDNOSTI
Osnovna teza produbljivanja je da bezbednost predstavlja derivativni koncept. Pro-

dubljivanje otkriva političku teoriju i interese u kojima se koncepcija bezbednosti učvr-
stila.9 Promišljanje bezbednosti se izvodi iz političkih ideja i interesa jer ne može sva-
9 Ideja „produbljivanja“ je pogrešno shvaćena u drugim pristupima bezbednosti. Uobičajna greška je da se

produbljivanjem označava nivo analize (globalni, region, država, pojedinac itd.). Greška se prema kritičkoj studiji
204
ko znanje da bude objektivno, već uvek predstavlja društvenu delatnost koja doprinosi
produkciji i reprodukciji stvarnosti u interesu politike. Pitanja o bezbednosti se zato
ne mogu odvojiti od osnovnih pitanja političke teorije10 (Walker, 1997:63). Postojeće
teorije o svetskoj politici stvaraju različite konceptualizacije o tome šta je bezbednost.
Bezbednost je stoga derivativni koncept, jer nema svoje konačno značenje već je uvek
„epifenomen političke teorije“ (Booth, 2007: 155).
Tradicionalna studija bezbednosti oblikovana je političkim idejama koje vrednuju
državocentrični pristup, vojnu moć i realističko razmišljanje, prema potrebama i inte-
resima anglo-američkog sveta. Kritička studija bezbednosti ima za cilj da se suprosta-
vi konceptualizaciji bezbednosti izvedene od takvog pogleda na svet. To zahteva pro-
mišljanje bezbednosti od „dna prema vrhu“ i davanje minimalne definicije bezbednosti.
Promišljanje bezbednosti od „dna prema vrhu“ odnosi se na istraživanje značenja poj-
ma bezbednosti u teoriji i praksi, a koje se radikalno razlikuje od teorije i ideologi-
je političkog realizma. Bezbednost bi se sagledavala iz perspektive ljudi koji nemaju
moć, odnosno iz perspektive pojedinca. Bila bi utemeljena na „socijalnoj stvarnosti“,
a ne na apstraktnim teorijama koje su instrument elita. Minimalna definicija bezbed-
nosti koju nudi Ken But glasi da ona „označava odsustvo pretnji“ (Booth, 1991: 319).
Definicija otvara niz srodnih pitanja važnih za dalje izučavanje bezbednosti: Od kojih
pretnji želimo da se oslobodimo? Ko ili šta nam preti? Ko treba da bude objekat bez-
bednosti? Da li pojedinac, grupa, nacija ili država treba da traži slobodu od pretnji? I
kada bi pronašli odgovore na ova pitanja, kako bi postigli bezbednost? (Peoples & Vau-
gham-Williams, 2010: 22).
PRODUŽIVANJE BEZBEDNOSTI
Iz razloga što su bezbednosni interesi prožeti političkim, promena politike izisku-

je promenu načina zamišljanja i praktikovanja bezbednosti. Tradicionalna studija bez-
bednosti zasnovana na realističkom privilegovanju države i vođenju politike nacio-
nalne bezbednosti pokazuje se kratkovida i nesavršena. Države su sve više pretnja za
pojedince nego rešenje problema. Kritička studija bezbednosti želi da ukaže na po-
trebu za raskidanjem identifikacije bezbednosti sa državnim interesima. Produživanje
bezbednosti opovrgava državu kao glavnog referentnog objekta bezbednosti i naglaša-
va važnost pojedinca.11 Države su ljudske zajednice, zbog toga, krajnji referentni obje-
bezbednosti čini namerno kako bi se sprečilo „demaskiranje“ povezanosti ideje bezbednosti sa političkom teorijom
i interesima (Booth, 2007: 157).
10 Ova veza je otkrivena i kod Karla fon Klauzevica (Carl von Clausewitz), klasičnog vojnog teoretičara, koji je
prepoznao da je strategija podređena političkim razmatranjem i da rat predstavlja odraz društva.
11 U realizmu su države identifikovane kao najvažniji, ako ne i jedini akteri međunarodnih odnosa. Samim tim
priznato im je svojstvo glavnog referentnog objekta i jedinog snabdevača bezbednosti. Ken But koristi analogiju
majka-beba kako bi osporio tvrdnje realista. Majka je bez sumnje nosilac sigurnosti za bebu, ali u normativnom
205
Nikola Lakić
kat mora biti pojedinac koji je i ustanovio državu. Analitičkim korakom produživanja
bezbednosti, kritička studija je ukazala da se bezbednost fundamentalno mora tica-
ti egzistencije ljudskog bića. Kasnije će razvijena kritička teorija ponuditi precizna i
detaljna određenja bezbednosti, ali je kritička studija uvođenjem pojedinca kao refe-
rentnog objekta omogućila konceptualni preokret neophodan za sveobuhvatnije ra-
zumevanje bezbednosti (Krause &Williams, 1997: 46). Stvorila je impulse u studijama
bezbednosti za bavljenje „stvarnim ljudima na stvarnim mestima“ kategoričkom tvrd-
njom da objekat bezbednosti ne treba da ostane država. Država kao apstrakcija nika-
ko ne može biti ugrožena, već to može biti samo materijalno blagostanje pojedinaca
(Krause & Williams, 1996: 233).
PROŠIRIVANJE BEZBEDNOSTI
Minimalna definicija bezbednosti kao „odsustva pretnji“ svojom neodređeno-
šću otvara pitanje koje su to pretnje vredne razmatranja. Kritički pristup bezbednosti
proširuje koncept bezbednosti prevazilaženjem predstave da jedino vojna sila pred-
stavlja pretnju po bezbednost, uvođenjem dodatnih problema koji se mogu sagleda-
ti kao pretnje. Proširivanje bezbednosti započeo je Beri Buzen (Barry Buzan). U knji-
zi People, States and Fear (1991), Buzen identifikuje pretnje po bezbednost (države)
koje emaniraju iz pet sektora: političkog, vojnog, ekonomskog, ekološkog i socijetal-
nog. Međutim, određivanje ovakve bezbednosne agende povezano je isključivo sa dr-
žavnim interesima. Buzenova sektorska analiza ne predstavlja radikalno promišljanje
bezbednosti, već samo preporuku za proširivanje bezbednosti države. Ovakvo proši-
rivanje koje ne beži od svoje „duboke strukture“ državocentričnog pristupa, natera-
lo je Ričarda Vin Džonsa da sugeriše menjanje naziva Buzenove knjige u States and
Fear (Booth, 2007: 162). Kritička studija bezbednosti proširivanje bezbednosne agen-
de stavlja u funkciju produbljivanja, pa će bezbednosna agenda biti široka ili uska koli-
ko to dozvoljava politička teorija i interesi koji upravljaju društvom.12 Iako ne oduzima
važnost pretnji „napoleonskih komšija“, studija stoji na stanovištu da su ozbiljnije pret-
nje po interese nacije ekonomski kolaps, političko ugnjetavanje, siromaštvo, glad, pre-
naseljenost, degradiranje prirode, bolesti itd. Milionima ljudi u svetu je njihova sop-
stvena država, a ne spoljni neprijatelj, primarna bezbednosna pretnja13 (Booth, 1991:
pogledu ona ne može biti referentna. Razumljivo je da će ipak bebine potrebe vladati nad majčinim željama. Postoji
ovde prema Butu direktna analogija sa odnosom država-građani. Isto je nelogično privilegovati bezbednost države
(režima i državne mašinerije) koja je samo sredstvo u ostvarivanju bezbednosti, umesto bezbednost građana kao
cilja po sebi (Booth, 2007: 195-96).
12 „U svetskoj politici, bezbednost i nesigurnost su napravile političke teorije-ono što kažu i ono što one ignorišu i
prećute“, kaže Ken But. Dalje on tvrdi da „ćutnja u svetskoj politici nije fizički bezglasna, već je politički ućutkana.
Obespravljeni nisu rođeni bez moći: oni su samo nemoćni. Gen za siromaštvo se ne može otkriti: političke odluke
su načinile ljude siromašnima“ (Booth, 2007: 160).
13 Ipak, mnoge države su zatvorene u istorijski i geografski „parohijalizam“. Smatraju da su „drugi“ najveća pretnja
državi. Dok takve pretnje najčešće predstavljaju sferu imaginarnosti, građani su izloženi brojnim pretnjama po
206
318; Alker, 1997: 191). Ričard Vin Džons primećuje: „Kada se proširena definicija bez-
bednosti koja uključuje nevojne pretnje primeni, jasno je da su mnoge države duboko
upletene u stvaranje drukčijih oblika nesigurnosti za sopstvenu populaciju, na primer,
u pitanjima bezbednosti hrane i životne sredine.“ (Wyn Jones, 1999: 99).
Kritička studija bezbednosti predstavlja „arhimedovu tačku“ od koje se pošlo pri
stvaranju kritičke teorije u studijama bezbednosti. Genezu kritičke studije bezbednosti
prate dva slučajna događaja: kraj Hladnog rata i velike debate u okviru društvenih na-
uka oko njene svrhe i metode14 (Stamnes & Wyn Jones, 2000: 37). Počevši da se razvija
devedesetih godina kao podoblast u okviru discipline međunarodnih odnosa, kritička
studija je nastojala da istraži šta bezbednost može da znači u teoriji i praksi iz perspek-
tive drukčijeg političkog, filozofskog i metodološkog stanovišta. Težila je dubljem ra-
zumevanju postojećih stavova i ponašanja i odlučnim odbijanjem „validnosti“ tradici-
onlanih bezbednosnih studija. Kritičku studiju bezbednosti, koju su u akademski svet
uveli Kraus i Vilijams, treba posmatrati samo kao „želju“ za prevazilaženjem ograniče-
nja u studijama bezbednosti i početak drukčijeg promišljanja bezbednosti, a ne kao za-
okruženu teoriju. Za razliku od Krausa i Vilijamsa, Ken But je zastupao ideju da zada-
tak kritičkog projekta treba da bude razvijanje celovite kritičke teorije o bezbednosti,
odnosno prevazilaženje tradicionalne pa i kritičke studije bezbednosti. Strah Krausa
i Vilijamsa o izazivanju „nove ortodoksije“, But je prevladao tvrdnjom da je za kohe-
rentniji pristup bezbednosti neophodno konstruisanje teorije. Kritička studija bezbed-
nosti je samo skup znanja o bezbednosti, ona nije teorija koja nam govori ko su glav-
ni akteri i koje su najracionalnije strategije. „Došla su vremena kada se određene linije
moraju podvući“, reči su Kena Buta, koje odražavaju odlučno nastojanje za stvaranjem
kritičke teorije bezbednosti (Booth, 2005: 260).
Kritička teorija bezbednosti

Kritičku teoriju bezbednosti vizuelno treba zamisliti kao „autoput“ koji je nastao
konvergiranjem i proširivanjem „glavnih puteva“ kritičke teorije društva i kritičke te-
orije međunarodnih odnosa. Određivanjem smera intelektualnog puta, Ken But iden-
tifikuje ključne teme kritičke teorije bezbednosti:
1. Znanje je rezultat društvenog procesa i ne postoji objektivno istinito znanje
2. Tradicionalna teorija (neorealizam, neoliberalizam) promoviše greške poziti-
vizma
ličnu egzistenciju od strane sopstvene države. U studijama mira, Johan Galtung je uveo termin „strukturalnog
nasilja“ koji najplastičnije opisuje državu kao uzrok siromaštva i represije nad građanima. .
14 U okviru discipline međunarodnih odnosa povedena je „treća velika debata“ krajem osamdesetih godina između
pozitivizma (neorealizma i neoliberalizma) i post-pozitivizma (socijalnog konstruktivizma)
207
Nikola Lakić
3. Kritička teorija nudi osnovu za politički i društveni progres

4. Zadatak teorije je emancipacija
5. Ljudsko društvo je sam svoj izum
6. Samo su do sada regresivne teorije dominirale politikom
7. Država i druge institucije se moraju denaturalizovati (ne posmatrati ih kao ne-
promenjive i oduvek postojeće delove prirode, već kao ljudski izum)
8. Progresivne vrednosti svetskog poretka treba da budu osnova svetske bezbed-
nosti (2005: 268).
Sledeći takav pravac, Ken But je najzad povukao „liniju razdvajanja“ od kritičke
studije bezbednosti ponudivši definiciju kritičke teorije bezbednosti:
Kritička teorija bezbednosti je jednako teorijsko angažovanje i politička orijentaci-
ja. Kao teorijsko angažovanje preuzima skup ideja koje su podesne za kritičko i stalno
istraživanje ontologije, epistemologije i prakse bezbednosti, zajednice i emancipacije u
svetskoj politici. Kao politička orijentacija za cilj ima jačanje bezbednosti kroz eman-
cipatorsku politiku i mreže zajednica na svim nivoima, uključujući i potencijalne za-
jednice zajednica - zajedničko čovečanstvo (2005: 268).
Teorijska privrženost i politička orijentacija kritičke teorije nude mnogo razno-
vrsnije, bogatije i lucidnije razumevanje bezbednosti od dominantnih prisupa u stu-
dijama bezbednosti. Ontološka osnova kritičke teorije teži zahvatanju većeg skupa
objekata bezbednosti (od pojedinca do čitavog čovečanstva), dok je njena orijentacija
usmerena ka emancipatorskoj praksi (univerzalna). Kritička teorija je privržena i ori-
jentisana ka do sada drukčijoj konceptualizaciji bezbednosti sa težištem na „pravim
ljudima na pravim mestima“. Tradicionalna studija bezbednosti je ograničena na troj-
stvo države, strategije i status-a quo, dok kritička teorija odgovarajući na fundamen-
talna pitanja- šta je stvarno u studijama bezbednosti? šta jeste pouzdano znanje? kako
bismo mogli da delujemo? - daje odgovore koji predstavljaju njene ključne koncepte:
bezbednost, emancipacija i zajednica.
BEZBEDNOST
Uslov nesigurnosti je početna tačka konceptualizacije bezbednosti i početak politi-

ke značenja bezbednosti. Nesiguran život za pojedince ili grupu je determinisan pret-
njama. Kada se država nalazi u ratnom stanju, pod pretnjom rata ili nekom drugom
vrstom pretnje (terorizam, ekonomska kriza, zaraze itd), onda je njen primarni cilj op-
stanak. Socijalni ideal javnog blagostanja i kulturne aktivnosti tada se “stavljaju na če-
kanje”. U tradicionalnom pristupu bezbednosti opstanak države je izjednačen sa bez-
bednošću stanovništva.15 Kritička teorija naročito naglašava da bezbednost nije isto
15 Kenet Volc tvrdi da „države teže tome da osiguraju svoj opstanak...“. Međutim, Volc ne govori ništa o drugim
ciljevima i drugačijem shvatanju bezbednosti, ali jasno naglašava da opstanak predstavlja samo osnovu delovanja
208
što i opstanak. Ta opreznost i pronicljivost dolazi iz saznanja da su strah i nesigur-

nost pogodni za manipulaciju od strane moćnih aktera (države, režima ili pojedina-
ca).16 Bezbednost se zbog toga treba zamišljati kao otvaranje prostora u ljudskim ži-
votima (Booth, 2005: 22). Ken But nudi sledeću definiciju bezbednosti: Bezbednost u
svetskoj politici predstavlja instrumentalnu vrednost koja omogućava ljudima moguć-
nosti da izaberu kako da žive. To je sredstvo kojim pojedinci i kolektiviteti mogu da iz-
misle različite ideje o tome da budu ljudi (Booth, 2005: 23). Greška stapanja opstanka i
bezbednosti nije neuobičajena u studijama bezbednosti. Kopenaška škola bezbednosti
grubo tvrdi da se “bezbednost tiče opstanka” (Buzan, Waever & de Wilde, 1998). Op-
stanak je međutim egzistencijalni uslov, njegovo esencijalno značenje je u daljem na-
stavku životnog postojanja. Opstanak ne podrazumeva “podnošljivo življenje” i uslo-
ve za političke i socijalne ambicije. Bezbednost, pak, sadrži u sebi nešto više od golog
opstanka. Kritička teorija se poziva na Tomasa Hobsa koji je tvrdio da sigurnost ljudi
predstavlja vrhovni zakon, ali da pod bezbednošću treba razumeti ne samo puko pre-
življavanje u svim uslovima, već i srećan život koliko god je to moguće. Za kritičku te-
oriju sama bezbednost je ekvivalentna plus-opstanku. Ona je ljudska neophodnost koja
pored egzistencije zahteva slobodu od svih vrsta pretnji i prostor za pravljenje izbora.
Opstanak znači samo biti živ, a bezbednost je način življenja.17 Bezbednost je opstanak
kome se dodaje mogućnost istraživanja ljudskog postojanja (Booth, 2005: 2). Bezbed-
nost zato treba razumeti i kao instrumentalnu vrednost, jer podstiče ljude da učine ne-
što drugo osim da strahuju od pretnji. Ona treba da omogući ljudima postavljanje do-
datnih uslova življenja, izvan okvira isključivo biološkog postojanja.
Precizno određenje šta to znači biti bezbedan, koji su uzroci nesigurnosti i na koga
ili na šta koncept bezbednosti treba primeniti već dugo se raspravlja. Arnold Volfers
(Arnold Wolfers), jedan od osnivača realističkog pristupa bezbednosti, je još 1952. go-
dine uočio da je nacionalna bezbednost samo “dvosmislen simbol”. Neki su poput Dej-
vida Boldvina (David Baldwin) došli do zaključka da je bezbednost “suštinski spo-
ran koncept” jer je prepoznatljiv zbog nedostatka zajedničkog dogovora oko njegovog
u svetu i da tek „neke države mogu uporno težiti ostvarivanju ciljeva koje vrednuju više od opstanka“ (Volc, 2008:
103). Kao princip neorealizma navodi se hermetička zatvorenost države koja racionalno sledi samo nepromenjivi
nacionalni interes opstanka (Hobson, 2000: 18).
16 Elite najčešće kontrolišu i definišu značenje bezbednosti shodno sopstvenim interesima. Fuko je pronicljivo
zapazio da „je vršenje moći uvek duboko isprepleteno sa produkcijom znanja i diskursa“. Paradoks se nalazi u tome
da državu može obezbediti nesigurnost. SAD nakon 11. septembra nisu doživele dezintegraciju već su zadobile više
moći i kontrole nad ljudskim životima (Patriot Act, Homeland Security).
17 Opstanak ne garantuje bezbednost, jer ne eliminiše pretnje (Booth, 2007: 106). Većina crnaca u južnoafričkom
aparthejdu je preživela, ali njihovi životni uslovi se ne mogu podvesti pod bezbedne. Režim aparthejda je klasičan
primer u kojoj meri je nacionalna bezbednost antonim ljudskoj bezbednosti. Tokom Hladnog rata nacionalna
bezbednost se za režim aparthejda vezivala za sliku ugrožene Južne Afrike. Crnci su predstavljani kao komunisti
i okarakterisani bezbednosnom pretnjom koju treba eliminisati. Bela manjina je prosto zloupotrebila strah od
komunizma kako bi izgradila vojnu državu i isključila većinsku afričku populaciju iz borbe za vlast (Booth &Vale,
1997: 329-58).
209
Nikola Lakić
osnovonog značenja. Kritička teorija u studijama bezbednosti polazi sa stanovišta da

problem bezbednosti nije u značenju samog koncepta, već u politici značenja. Koncept
bezbednosti je bez značenja, prema Ken Butu, i sadrži ključne elemente koji nisu “su-
štinski sporni”( Booth, 2007: 100). Ako su prema Robertu Koksu “sve teorije za neko-
ga i za nečije svrhe”, i bezbednost je kao derivativni koncept u svrsi određenih interesa.
Šta će se smatrati glavnim referentnim objektom ili pretnjom zavisi od političke teo-
rije i interesa. Tradicionalne teorije bezbednosti naglašavaju da bezbednost znači za-
štitu teritorije i vrednosti države (elite) od stranih pretnji. Kritička teorija sugeriše da
teorije bezbednosti moraju biti u korist onih koji su načinjeni nesigurnim od postoje-
ćeg poretka i da njihova svrha mora biti pomaganje ostvarenja njihove emancipacije.
EMANCIPACIJA
Emancipacija predstavlja jezgro kritičke teorije bezbednosti. U studijama bezbed-
nosti koncept emancipacije je afirmisao Ken But. U tekstu Bezbednost i emancipaci-
ja iz 1991. godine Ken But je period nakon završetka Hladnog rata dovodio u vezu sa
Gramšijevim terminom interregnum. Gramši je tim terminom opisao period u kojem
„staro umire, a novo se ne može roditi“. Prema Butu, upravo se u posthladnoratov-
skom interregnum-u pojavljuju raznovrsni „morbidni simptomi“18 koji stvaraju impli-
kacije po studije bezbednosti. Tradicionalna studija bezbednosti sa privilegovanjem
države i vojne moći pokazuje se nefunkcionalnom u trenutku kada se svetska politi-
ka ubrzano transformiše. Mainstream strateško razmišljanje značajno se pokazalo kao
statičko, vremenski ograničeno i etnocentrično razmišljanje u složenoj sadašnjici (Bo-
oth, 1991: 322). U najvećem delu sveta pretnje po interese nacija i pojedinaca ne potiču
od „napoleonskih ambicija“ stranih armija nego prevashodno od političkih ugnjeta-
vanja, etničkog rivalstva, oskudice, siromaštva, prenaseljenosti, bolesti, zaraza, tero-
rizma itd. Ken But govori da su ljudi umnogome više ugroženi od strane neadekvat-
nih politika svojih vlada (Booth, 1991: 318). Nova bezbednosna igra u interregnum-u
zahteva sveobuhvatni (holistički) pristup i dugoročniju perspektivu. Ključni koncept
takvog pristupa bezbednosti je emancipacija. Neophodno je redefinisanje pojma bez-
bednosti u pravcu emancipacije kojoj treba dati preimućstvo u odnosu na tradicio-
nalne teme moći i poretka koje su potencijalno nestabilne.19 Emancipaciju je Ken But
odredio na sledeći način:
18 Porast broja etničkih i verskih ratova, etničkih čišćenja i broja izbeglica. Nakon završetka Hladnog rata sve više
se smanjuju međudržavni sukobi, a progresivno raste broj sukoba unutar država. Meri Kaldor (Mary Kaldor) je
kovanicom „novi ratovi“ opisala takvu vrstu sukoba koji dominiraju nakon Hladnog rata. Novi ratovi nastaju u
kontekstu erozije autonomije države. Strateški cilj ovih ratova je isključenje stanovništva raznim sredstvima poput
masovnog ubijanja, prisilnih iseljavanja kao i zastrašivanja (Kaldor, 2005)
19 Apsolutna moć i time bezbednost jedne države stvara nesigurnost kod drugih država. Apsolutni poredak
podrazumeva zatvorenost za promene što dovodi do nepravdi i mogućnosti za konflikt.
210
Emancipacija je oslobođenje ljudi (pojedinaca i grupa) od fizičkih i ljudskih ograničenja koja

ih sprečavaju da učine ono što bi oni inače slobodno izabrali da učine. Rat i pretnja ratom je
jedno od tih ograničenja, zajedno sa siromaštvom, lošim obrazovanjem, političkom represijom
itd. Bezbednost i emancipacija su dve strane istog novčića. Emancipacija, a ne moć ili poredak,
proizvodi bezbednost. Emancipacija, teoretski, jeste bezbednost (1991: 319).
Emancipacija je u svom „naslovnom obliku“ sinonim za etičku koncepciju politike,
pravdu kao poštenje, osnaživanje slobode izbora, poštovanje prava i promociju vred-
nosti svetskog poretka kao što su ekonomska pravda, nenasilje, ekološka održivost i
ljudska prava (Booth & Vale, 1997: 337). Ideja emancipacije je implicitno Kantovo na-
čelo da ljude treba tretirati kao cilj po sebi, a ne kao sredstvo. Države umesto toga treba
tretirati kao sredstvo, a ne kao cilj. Shodno tome kritička teorija bezbednosti postavlja
pojedinca kao glavnog referentnog objekta, a ne državu. Njeno centralno interesovanje
je prema Vin Džonsu „telesno i materijalno postojanje ljudskih bića“, a zadatak treba
da bude osvetljavanje širokog spektra ograničenja na blagostanje ljudskih bića i ospo-
ravanje forme znanja (neorealizam) koje ovekovečuju ovakva ograničenja.20 Vitalnost
kritičkoj teoriji omogućuje imanentna kritika koja traži da identifikuje sve neispunje-
ne i neostvarene potencijale kao i mogućnosti u okviru postojećeg poretka, a u cilju
stvaranja bezbednije budućnosti. Ostvarenje emancipacije je sinonim za bezbednost.21
U samom srcu kritičke teorije nalazi se ideja o bezbednosti kao sredstvu i emancipa-
ciji kao cilju. Ovaj odnos je postavljen prema gandijevskoj nedualističkoj ideji o sred-
stvu i cilju. Nedualistički odnos između bezbednosti i emancipacije označava da prak-
sa bezbednosti (oslobađanje ljudi od uslova nesigurnosti) promoviše emancipatorski
prostor (slobodu), kao i da ostvarenje emancipacije (smanjivanje strukturalnih ogra-
ničenja) promoviše praksu bezbednosti (otvaranje prostora u kojem se ljudi mogu ose-
ćati sigurnije) (Booth, 2007: 115). Bezbednost i emancipacija se opisuju kao dve strane
istog novčića, ali o tom novčiću se misli kao o „izumu čovečanstva“. Drugim rečima,
bezbednost će se proširiti kroz svetsko društvo ukoliko emancipatorske politike načine na-
predak u iskorenjivanju strukturalnog nasilja (Booth, 2007: 114). Takva pozitivna ko-
relacija između bezbednosti i emancipacije otvorila bi ljudima dimenziju istraživanja
potencijala za stvaranje drukčijeg čovečanstva u uslovima „oaze mira“.
Sloboda predstavlja centralnu vrednost emancipacije, dok kultura ljudskih prava za-
uzima središte emancipatorske politike. Ken But se u svom ranom radu poziva na argu-
ment Ričarda Rumela da sloboda iskorenjuje nasilje jer postoji inverzna korelacija iz-
među ljudskih sloboda i prava unutar nacije i samog nasilja i rata (Booth, 1991: 323).
Shodno tome politika neprestano mora težiti cilju emancipacije, odnosno, uvećavanju
20 Neorealizam u analizi država upotrebljava metaforu „bilijarske kugle“ kako bi naglasio nevažnost unutrašnje
politike država. Shodno tome, jedinica analize uvek je država sa ciljem koji se ogleda u opstanku, dok se blagostanje
pojedinaca i ne razmatra i to sve pod izgovorom da bezbednost same države osigurava i bezbednost svih građana.
Neorealizam izostavlja vid „strukturalnog nasilja“ koje države vrše na različite načine sopstvenim građanima
21 Vin Džons tvrdi da „čak ako se uspostavi emancipovani poredak, proces emancipacije ostaje nedovršen. Uvek
postoji prostor za poboljšanje“ (Wyn Jones, 2005: 182).
211
Nikola Lakić
prostora slobode kako bi i bezbednost bila veća. Integralni deo emancipacije je i ideja
reciprociteta prava. Ona predstavlja uverenje da niko ne može da bude istinski slobo-
dan dok i svi drugi nisu slobodni. Pozadina ove ideje u kritičkoj teoriji leži u kosmo-
politskoj misli Imanuela Kanta da se kršenje prava na jednom mestu oseća širom sveta.
Negovanje kosmopolitske solidarnosti ključno je za emancipaciju jer „moja sloboda“
zavisi od „druge slobode“ u svetu. Kritička teorija se vodi mišljenjem da proces eman-
cipacije treba da dovede do „razbijanja“ granica između spoljne i unutrašnje politike
(Booth, 1991: 322). Ovakva aspiracija kritičke teorije oslikava njenu usredsređenost na
čovečanstvo ili globalno civilno društvo kao nosioca emancipatorske politike. Načelno
gledano, emancipacija kao koncept koji se ekstenzivno razvio u kritičkoj teoriji bez-
bednosti tiče se ne samo pojedinaca, već i čovečanstva uopšte. To je vidljivo u kasnijoj
Butovoj definiciji emancipacije:
Emancipacija je teorija i praksa izumevanja čovečanstva sa ciljem oslobađanja ljudi, kako
pojedinaca tako i grupa od strukturalnog nasilja. Ona je diskurs ljudskog samostvaranja i politika
koja pokušava to da ostvari. Bezbednost i zajednica su vodeći principi, a u ovom stadijumu istorije
rast univerzalne kulture ljudskih prava centralno je mesto u emancipatorskoj politici. Koncept
emancipacije oblikuje strategije i taktike otpora, nudi teoriju progresa za društvo, i konačno daje
politiku nade zajedničkom čovečanstvu (2005: 181).
Definicija otkriva i važnost zajednice za dostizanje bezbednosti. Zajednica je ključ-
ni rukovodeći koncept za anarhiju koju realističke teorije bezbednosti drže kao orga-
nizacioni princip međunarodnih odnosa. U kasnijem radu iz 2007. godine, zajednica
će Kenu Butu postati središte analize.
ZAJEDNICA
Zajednice su zavisne varijable, jer su onoliko dobre koliko i vrednosti koje ih ani-
miraju. Kao politički ideal one treba da obuhvataju „čistu svest“ svih pojedinaca o za-
jedničkom životu kao dobru svakog od njih, o odsustvu restriktivnih i diskriminator-
skih činilaca (Sladeček, 2008: 21). Još je Džon Djui smatrao da zajednice predstavljaju
neophodan uslov slobodnog društva, tako da je bezbednost u svetu nemoguća bez za-
jednica koje počivaju na emancipatorskim vrednostima.
Samo pitanje bezbednosti je poduprto pitanjem „Ko smo MI?“. Iz tog razloga Ken
But tvrdi da je zajednica „gradilište“ bezbednosti. Otvoreno je ipak pitanje šta se po-
drazumeva pod politički relevantnim „MI“ (Booth, 2007: 134). Hantingtonova mak-
sima da „mi znamo ko smo, samo kada znamo ko nismo, i često kada znamo protiv
koga smo“, označava dominantnu savremenu politiku identiteta (Hantington, 2000:
28). Epoha zajednica sažeto se može prikazati kao neprestano strateško nadmetanje u
kojem, prema Edvardu Lutvaku (Edward Luttwak), jedina svrha strategija jeste da oja-
ča nečiju stranu u takmičenju nacija (Wyn Jones, 1999). Istorija svedoči i praksa poka-
zuje da politike teže privilegovanju i apsolutizovanju pojedinih oznaka identiteta. „Mi-
niaturizacija“ ljudi ovakvim politikama, kako to naziva Amartja Sen (Amartya Sen),
212
čini medveđu uslugu društvenoj stvarnosti pomažući stvaranju strukturalnih pode-

la između ljudi (Booth, 2007: 136). „Usamljivanje“ (solitarism) zajednica konstruisa-
njem geografski oivičenog (organskog) identiteta zapravo „getoizira“ zajednice stvara-
jući potencijalne uslove nesigurnosti i rizika za život mnogih ljudi. Politika identiteta
je zato inherentno isključiva. Zajednica koja traži identitet-MI na Hantingtonov način,
sigurno će biti snabdevač nesigurnosti u svetu izazivanjem mnogobrojnih pretnji i ri-
zika (takve zajednice najčešće su i utočište međunarodnih terorista). Odnos bezbed-
nosti i zajednice razmatra Endrju Linklejter (Andrew Linklater): „Stradanje izbeglica je
podsetnik da je bezbednost neraskidivo povezana sa članstvom u političkoj zajednici u
kojoj se članovi međusobno poštuju i u kojoj svi ponaosob učestvuju u oblikovanju ži-
vota koji smatraju kao svoj“22 (Linklater, 2005: 113). Sigurna budućnost sveta zahteva-
će drukčije zajednice od onih koje je zaveštala istorija vestfalskog sistema. Bezbednost
se mora preformulisati kako bi ugradila Der Derijanovu opomenu „da treba slaviti, a
ne strahovati od razlika“ (Dalby, 1997: 21). Iz kritičke perspektive, bezbednost zahteva
razvoj takvih formi zajednica u kojima su ljudska ograničenja jedino ona koja su ljudi
sami sebi dobrovoljno nametnuli.
Ne postoji bolja ideja za razmišljanje o organizovanju društva od ljudskog intere-
sa (Booth, 2005: 109). Zajednice treba da postoje na zdravim osnovama koje će osi-
gurati svojim pripadnicima i čovečanstvu mir i sigurnost. „Rezonantni par“ slobode
i jednakosti neophodan je kao glavni princip koji konstituiše „reljef “ svake zajednice
na planeti; u suprotnom, kršenje ovih principa u pojedinačnoj zajednici osetiće čita-
vo čovečanstvo u globalizovanom svetu. Zadatak treba da bude razvijanje zajednica sa
potencijalima inkluzivne emancipatorske politike. Emancipatorska zajednica se defi-
niše na sledeći način:
Zajednica je slobodno udruženje pojedinaca koja priznaje njihovu solidarnost nad zajedničkom
koncepcijom o tome šta znači živeti etički život; ona vezuje ljude, pruža svojstvenu mrežu
identiteta i ideja, podrške i društva. Zajednice su u celini društvene organizacije čija odvojenost
izražava ljudsku raznovrsnost, ali emancipatorska zajednica prepoznaje da ljudi imaju višestruke
identitete, da se identitet osoba ne može definisati jednim atributom, i da se ljudima mora
dopustiti da žive istovremeno u različitim zajednicama. Emancipatorske zajednice u priznavanju
prava pojedinaca da se izraze kroz višestruke identitete, pre svega, veličaju ljudsku jednakost
(Booth, 2005: 109).
Conditio sine qua non svetske bezbednosti čine emancipatorske zajednice. Zajedni-
ce moraju biti transformativnije i otvorenije kako bi bile sposobnije da pomire „JA“ i
„MI“ na svim nivoima.23 Prema Butu to podrazumeva obrazac globalnog upravljanja na
više nivoa, sačinjenog od mreža emancipatorskih zajednica iznad i ispod države (hori-
22 Linklejter govori da fenomen izbeglica predstavlja valjanu ilustraciju da politički realizam nije neprestana istorijska
mudrost kao što se predstavlja.
23 Karl Dojč je pedesetih godina dvadesetog veka formulisao „bezbednosnu zajednicu“. Njom se opisuju regioni u
kojima MI osećanje ublažava nacionalne razlike, a želja za mirnim promenama poništava upotrebu sile. Moglo
bi se reći da je bezbednosna zajednica unija raznolikosti-savez manjina, kako je Romano Prodi ospisao Evropsku
uniju.
213
Nikola Lakić
zontalno i vertikalno). Svrha je obezbediti da nacionalne granice ne narušavaju princi-

pe otvorenosti, priznavanja i pravde u odnosu sa „drugima“ (Devetak, 2007: 149). Me-
kluanovska metafora o svetu kao „globalnom selu“ isporučuje potrebu za sagledavanjem
perspektive čovečanstva. U svetskoj politici jedino bezbedna celina čovečanstva daruje i
svojim delovima-zajednicama- sigurnost i slobodu. Udruživanje, shodno tome, mora ići
ka nivou iznad nacionalnog kako bi se odbranila i sačuvala sloboda.
Kritička teorija ističe moralnu dimenziju društvenog života. Ishodište takve pozi-
cije jeste stav da svi odnosi zasnovani na prinudi i prevari imaju potencijalne šanse za
uspeh, ali ostaju nepouzdaniji od odnosa koji počivaju na iskrenom međusobnom ra-
zumevanju i dijalogu. Neprestano zapostavljanje i kršenje ljudskih prava i dostojanstva
uvek će voditi ka borbi kroz koju će grupe tražiti potpuno priznanje24 (Weber, 2007:
104). Emancipatorska zajednica je opšta i nediskriminatorna zajednica koja teži mak-
simalnoj inkluzivnosti. Integriše pojedince sa različitim kulturnim afilijacijama što je
čini „slepom za razlike“. Ona je „prekrivajuća“ i „obuhvatajuća“ za sve razlike jer po-
čiva na pravdi i jednakosti. Prema rečima Buta: „Jednakost mora biti prioritet više od
razlike“ (Booth, 2007: 140). Zajednica kao što je emancipatorska, priznaje pojedinci-
ma pravo na izražavanje višestrukih identiteta (etnički, politički, seksualni, profesio-
nalni itd.) i nadasve, svetkuje samu jednakost više nego identitet. Ona je neorganskog i
translokalnog karaktera, odana isključivo principu dobrog života ili blagostanja među
ljudima. Takve zajednice nisu oivičene geografijom, već su ušančene u okvire etike i
ideja. Kritička teorija na neki način pretače Sartrovu misao da su pakao drugi (ljudi) u
ideju „drugi (ljudi), to sam ja“. Iza ove ideje krije se pedagoški momenat da se jedino
kroz druge postiže sopstvo. Ljudi će postati ličnosti jedino ako se otvore za veće zajed-
nice u kojima se izvršavaju vrline saosećanja, pravde, reciprociteta, harmonije i huma-
nosti. Prisustvo takvih zajednica uvećaće samim tim i svetsku bezbednost. Zajednice
su dobre koliko i njihove vrednosti, a bezbednosti će biti koliko i „dobrih“ zajednica.
ZAKLJUČAK
Kada se teleološki elementi isključe iz oblasti nauke, politici ne ostaje nikakav pred-
met. Nauka postaje „čista“ nauka, a pozitivizam jedini legitimni izraz naučnosti (Ta-
dić, 2007: 42). Pozitivistička studija bezbednosti funkcioniše ideološki, ukidajući ljud-
sku imaginaciju o nečemu što je moguće. Obezvređena i bez teleoloških elemenata,
„naterala“ je ljude da „lažno“ doživljavaju sopstvene živote kao proizvod nepromenji-
ve društvene prirode (volja za moć, anarhična priroda međunarodnih odnosa koja iza-
24 U okviru kritičke teorije društva Aleks Honet, pripadnik mlađe generacije, razvio je teoriju priznanja. Teorija
smatra da su političke i društvene borbe podstaknute „moralnim povredama“ kao rezultat odustajanja od
priznanja određene grupe (Linklater, 2007: 57).
214
ziva sukobe), a postojeći svet kao „najbolji od svih mogućih“. Bezbednost u svetu će
prema kritičkoj teoriji zavisiti od otvaranja „ontološke imaginacije“. To podrazumeva
ispitivanje kako ljudi mogu da žive zajedno, lokalno i globalno, na način da promo-
višu individualnu i kolektivnu emancipaciju. Prema Butu neophodno je preobražava-
nje tradicionalne studije u „globalnu moralnu nauku“. Etička pozicija kritičke teorije
označava ubeđenje da „ne treba živeti na način“ koji je nametnuo tradicionalni pristup
bezbednosti.
Tradicionalna studija bezbednosti u jačanju države vidi rešenje za uklanjanje stra-
ha od pretnji. Kritička teorija sugeriše da takvo rešenje povećava izglede drugog zla;
opasnost od sopstvene države. Nacionalna bezbednost u doba aparthejda Južne Afrike
značila je sigurnost bele manjine, ali ne i većine građana (crnaca) u državi. Dok domi-
nantne teorije bezbednosti legitimišu državu kao garanta bezbednosti, većina država
u svetu predstavlja izvor problema, a ne rešenja (siromaštvo, glad, politička represi-
ja, loše obrazovanje i slaba medicinska zaštita).25 U uslovima globalizacije, masovnog
konzumerizma, propadanja životne sredine i napredovanja tehnologije, država kao su-
verena politička zajednica nije u stanju da uruči čovečanstvu najbolji od svih mogućih
svetova (Booth, 1997: 336). Nacionalne države su kao „ograničene moralne zajednice“
anahrone u savremenom „rizičnom svetu“. Emancipatorske zajednice su za kritičku te-
oriju prva linija odbrane svetske bezbednosti. Teorija i praksa bezbednosti moraju biti
emancipatorski orijentisane, jer se u globalnom svetu kršenje prava na jednom me-
stu oseća i na drugim udaljenim mestima. U postvestfalskoj današnjici bezbednost će
se uvećavati ako se „TUĐE ne doživljava i ne ocenjuje kao pretnja, dezintegracija, fra-
gmentacija, nego kao bogaćenje... Onaj tko u vlastiti životni kontekst integrira motri-
šte drugih, saznaje više o sebi i o drugima“ (Beck i Grande, 2006: 28). Martin Hajdeger
(Martin Heidegger) je zapazio da: „Jedini adekvatan odnos čoveka prema slobodi jeste
samooslobađanje slobode u čoveku“ (Nansi, 2008: 43). Ljudi se rađaju beskonačno za
slobodu. Bezbednost zato ne može da bude isto kao i opstanak, kako to određuju tra-
dicionalni pristupi bezbednosti. Reč bezbednost otkriva da je to stanje bez-bede (zla,
nesreće), pa prema kritičkoj teoriji bezbednost mora i da podrazumeva „činjenje ljude
srećnim“ i uvek slobodnim za izbor da učine ono što bi inače uvek odabrali.
25 Autorka Pinar Bilgin prepoznaje ulogu nedržavnih aktera kao nosice bezbednosti i promena u svetu dominantnih
država. Navodi primer Islamskog fronta spasa i Hamasa. Iako su decenijama konstruisani kao bezbednosna pretnja
na Bliskom istoku, Bilginova podseća da su ovi društveni pokreti bili i snabdevači bezbednosti za stanovništvo
koje je zanemareno od sopstvene države. IFS je u Alžiru napravio mrežu ambulanti i dobrotvornih udruženja,
obezbedivši takođe stambenu izgradnju, otvaranje prodavnica i stvaranje poslova. Slično i u Gazi, Hamas je
obezbeđivao besplatnu medicinsku zaštitu, hranu, obrazovanje i novac za svoje sledbenike. Bilgin se usredsređuje
na ovakve primere kako bi ukazala na moguće alternativne vizije bezbednosti (Bilgin, 2002: 110-12).
215
Nikola Lakić
Knjige:
Booth, K. (Ed.) (2005). Critical Security Studies and World Politics. Boulder Lon-
don: Lynne Rienner Publishers.
Krause, K. & Williams, M. (Eds.) (1997). Critical Security Studies: Concepts and Ca-
ses. Minneapolis: University of Minnesota Press.
Malpas, S. & Wake, P. (Eds.) (2006). The Routledge Companion To Critical Theory.
New York: Routledge.
O’Connell, M. O. (Ed.) (2002). Critical Theory: Selected Essays. New York: The Con-
tinuum Publishing Company.
Wyn Jones, R. (1999). Security, Strategy, and Critical Theory. London: Lynne
Rienner Publishers.
Agger, B. (1991). Critical Theory, Poststructuralism, Postmodernism: Their Sociologi-
cal relevance. Annual Review of Sociology 17, 105-131.
Alker, H. (2005). Emancipation in the Critical Security Studies Project. In: K. Booth
(Ed.), Critical Security Studies and World Politics (pp. 189-215). Boulder Lon-
Always, J. (1995). Critical Theory and Political Possibilities. Westport: Greenwood.
Beck, U. i Grande, E. (2006). Kozmopolitska Europa. Zagreb: Školska knjiga.
Bilgin, P. (2002). Beyond Statism in Security Studies? Human Agency and Security in
the Middle East. The Review of International Affairs 2(1), 100-118.
Booth, K. (1991). Security and Emancipation. Review of International studies 17(4),
313-326.
Booth, K. (1991). Security in Anarchy: Utopian Realism in Theory and Practice. Inter-
national Affairs 67(3), 527-545.
Booth, K. (1996). 75 years on: rewriting the subject’s past-reinventing its future. In:
S. Smith, K. Booth & M. Zalewski (Eds.), International theory: positivism and
beyond (pp. 328-340). Cambridge: Cambridge University Press.
Booth, K. (1997). Security and Self: Reflections of a Fallen Realist. In: K. Krause & M.
Williams (Eds.), Critical Security Studies: Concepts and Cases (pp. 83-121). Mi-
nneapolis: University of Minnesota Press.
216
Booth, K. & Vale, P. (1997). Critical Security Studies and Regional Insecurity: The
Case of Southern Africa. In: K. Krause & M. Williams (Eds.), Critical Security
Studies: Concepts and Cases (pp. 329-359). Minneapolis: University of Minne-
sota Press.
Booth, K. (2005). Beyond Critical Security Studies. In: K. Booth (Ed.), Critical Secu-
rity Studies and World Politics (pp.259-279). Boulder London: Lynne Rienner
Publishers.
Booth, K. (2005). Critical Explorations. In: K. Booth (Ed.), Critical Security Studies
and World Politics (pp. 1-21). Boulder London: Lynne Rienner Publishers.
Booth, K. (2007). Theory of World Security. Cambridge: Cambridge University Press.
Brooner, S. E. (2011). Critical Theory: A very short introduction. Oxford: Oxford Uni-
versity Press.
Buzan,B.; Waever, O. & De Wilde, J. (1998). Security: A New Framework for Analysis.
London: Lynne Rienner.
Cox, R. (1981). Social Forces, States and World Orders: Beyond International Relati-
ons Theory. Millennium-Journal of International Studies 10(2), 126-155.
Cox, R. (2001). The Way Ahead: Toward A New Ontology Of World Order. In: R.
Wyn Jones (Ed.), Critical Theory and World Politics (pp. 45-61). London: Lynne
Rienner Publishers.
Dalby,S. (1997). Contesting an Essential Concept: Reading the Dilemmas in Contem-
porary Security Discourse. In: K. Krause & M. Williams (Eds.), Critical Securi-
ty Studies: Concepts and Cases (pp. 3-33). Minneapolis: University of Minneso-
ta Press.
Daly, G. (2006). Marxism. In: S. Malpas & P. Wake (Eds.), The Routledge Companion
To Critical Theory (pp. 28-43). New York: Routledge.
Devetak, R. (2005). Critical Theory. In: S. Burchill, R. Devetak, A. Linklater, M. Pa-
terson, C. Reus-Smit & J. True (Eds.), Theories of International Relations, Third
Edition (137-161). New York: Palgrave MacMillan.
Hantington, S. (2000). Sukob civilizacija. Podgorica: CID.
Hobson, J. (2003). The State and International Relations. Cambridge University Press.
Horkheimer, M. (2002). Traditional and Critical Theory. In: M. J. O’Connell (Ed.),
Critical Theory: Selected Essays (pp.188-244). New York: The Continuum Publi-
shing Company.
Kaldor, M. (2005). Stari i novi ratovi. Beograd: Beogradski otvoreni krug.
Krause, K. & Williams, M. (1996). Broadening the Agenda of Security Studies: Politics
and Methods. Mershon International Studies Review 40(2), 229-254.
Krause, K. & Williams, M. (1997). From Strategy to Security: Foundations of Critical
Security Studies. In: K. Krause & M. Williams (Eds.), Critical Security Studies:
Concepts and Cases (pp.33-61). Minneapolis: University of Minnesota Press.
217
Nikola Lakić
Linklater, A. (1992). The Question of the Next Stage in International Relations The-
ory: A Critical-Theoretical Point of View. Millennium-Journal of International
Studies 21(1), 77-98.
Linklater, A. (2001). The Changing Contours Of Critical International Relations The-
ory. In: R. Wyn Jones (Ed.), Critical Theory and World Politics (pp. 23-45). Lon-
Linklater, A. (2005). Political Community and Human Security. In: K. Booth (Ed.),
Critical Security Studies and World Politics (pp. 113-133). Boulder London:
Lynne Rienner Publishers.
Linklater, A. (2007). Critical theory. In: M. Griffiths (Ed.), International Relations The-
ory for the Twenty-First Century (pp. 47-60). New York: Routledge.
Mutimer, D. (2007). Critical Security Studies: A Schismatic History. In: A. Collins
(Ed.), Contemporary Security Studies (pp. 53-75). Oxford: Oxford University
Press.
Nansi, Z. (2008). Iskustvo slobode. Beograd: Beogradski krug.
Peoples, C. & Vaugham-Williams, N. (2010). Critical Security Studies: An Introduction.
Sladeček, M. (2008). Politička zajednica. Beograd: Filip Višnjić.
Smith, S. (1996). Positivism and beyond. In: S. Smith, K. Booth & M. Zalewski (Eds.),
International theory: positivism and beyond (pp. 11-47). Cambridge: Cambridge
University Press.
Smith, S. (2000). The Increasing Insecurity of Security Studies: Conceptualizing Secu-
rity in the Last Twenty Years. In: S. Croft & T. Terriff (Eds.), Critical Reflections
on Security and Change (pp. 72-102). London: Frank Cass Publishers.
Stamnes, E. & Wyn Jones, R. (2000). Burundi: A Critical Security Perspective. Peace
and Conflict Studies 7(2), 37-56.
Tadić, Lj. (2007). Nauka o politici. Beograd. Službeni glasnik.
Volc, K. (2008). Teorija međunarodne politike. Beograd: Alexandria Press.
Vranicki, P. (1987). Hisorija marksizma, druga knjiga. Zagreb: Centar za kulturnu dje-
latnost.
Walker, R.B.J. (1997). The Subject of Security. In: K. Krause & M. Williams (Eds.),
Critical Security Studies: Concepts and Cases (pp. 61-83). Minneapolis: Univer-
sity of Minnesota Press.
Walt, S. (1991). The Renaissance of Security Studies. International Studies Quarterly
35(2), 211-239.
Weber, M. (2007). Constructivism and Critical Theory. In: R. Devetak, A. Burke & J.
George (Eds.), An Introduction to International Relations: Australian Perspecti-
ves (pp.96-109). Cambridge: Cambridge University Press.
218
Wyn Jones, R. (1999). Security, Strategy, and Critical Theory. London: Lynne Rienner
Publishers.
Wyn Jones, R. (2001). Locating Critical International Relations Theory. In: R. Wyn Jo-
nes (Ed.), Critical Theory and World Politics (pp. 1-23). London: Lynne Rienner
Publishers.
Wyn Jones, R. (2005). On Emancipation: Neccessity, Capacity, and Concrete Utopias.
In: K. Booth (Ed.), Critical Security Studies and World Politics (pp. 215-237).
Boulder London: Lynne Rienner Publishers.
219
Vesna Jarić
FEMINISTIČKA TEORIJA BEZBEDNOSTI
An important task of feminist theory is to make strange what has

previously appeared familiar, or to challenge us to question what has
hitherto appeared as „natural“.
(Harding, 1991: 123)
UVOD
Od nastanka discipline međunarodnih odnosa do danas, međunarodna bezbed-
nost predstavlja temu koja je konstantno u istraživačkom fokusu. Pojedini teoreti-
čari čak govore o studijama međunarodne bezbednosti kao posebnoj poddiscipli-
ni međunarodnih odnosa, koja se razvijala kroz opsežne debate i teorijske pristupe
stvarajući koherentne okvire i zaokruženu celinu (Buzan & Hansen, 2009). Tokom
intelektualne istorije studija bezbednosti u centru istraživačkih pitanja nalazila se
nacionalna bezbednost, u kojoj je država postavljena kao referentni okvir za ana-
lizu. Hladnoratovski intelektualni milje obeležio je državocentrični pristup bez-
bednosti, sa fokusom na instrumente tvrde moći, na strateški pristup i održava-
nje postojećih odnosa moći u bipolarno podeljenom svetu. Bezbednosne pretnje
u bipolarnom svetu analizirane su pretežno sa realističkog ili liberalističkog stano-
višta, koji u osnovi dele postavku o anarhičnoj prirodi u međunarodnom društvu,
kao i stavove o anarhičnoj strukturi međunarodnog sistema u kojem politika sile
ima prevagu, vezujući se za nasleđe „tradicionalnog shvatanja bezbednosti“ (Simić,
2002: 55). Međutim, krajem 20. veka, nemogućnost dominantnih teorija u međuna-
rodnim odnosima da predvide kraj Hladnog rata i ono što je usledilo, otvara prostor

Vesna Jarić
za treću „prostranu crkvu“ (2002: 55) savremenih pristupa promišljanju bezbednosti

– kritičke studije bezbednosti. U ove nove teorijske pristupe svakako spada i femini-
zam. U fokus interesovanja bezbednosti postepeno i sigurnim korakom ulazi pojedi-
nac, prepoznaju se različite vrste pretnji pored onih koje dolaze iz spoljašnjeg okruže-
nja van granica države, počinje širenje sektora od bezbednosnog interesa izvan vojnog
i, konačno, bezbednosna debata dobija spektar nijansi i dimenzija kroz proširivanje i
probubljivanje shvatanja bezbednosti.
Ovaj tekst ima za cilj da predstavi jedan od mogućih pristupa bezbednosti – femi-
nističku teoriju bezbednosti, i da pruži pregled tema koje ovaj pristup stavlja u focus
svog interesovanja. Pored pregleda, nastanka i formulisanja feminističke teorije bez-
bednosti, ukazaćemo na intelektualni doprinos feminizma u disciplini međunarodnih
odnosa i u studijama bezbednosti. Bavićemo se ključnim konceptima koje feministič-
ka misao uvodi u disciplinu, ukazaćemo na specifičnosti razvoja ovog teorijskog pri-
stupa, na osnovne karakteristike pristupa i predstavićemo autorke koje su oblikovale
ovu paradigmu za razumevanje međunarodne bezbednosti. U cilju uspostavljanja je-
dinstvenog polja za komunikaciju sa drugim teorijskim pristupima izučavanju među-
narodne bezbednosti, provući ćemo feminističko promišljanje bezbednosti kroz spek-
tar četiri ključna pitanja u odnosu na koja se svaki pristup bezbednosti može odrediti:
„Ko je referentni objekat? Šta predstavlja bezbednosne rizike i pretnje? Koji sektori su
važni za bezbednost? Podrazumeva li bezbednost hitnost, neposrednu opasnost i ek-
stremne mere?“ (Buzan & Hansen, 2009: 10-3). U radu ćemo dati pregled osnovnih ar-
gumenata kritike feminističkog pristupa bezbednosti. U poslednjem delu biće dat kri-
tički osvrt na transformativni potencijal ovog pristupa.
DEBATE I RAZILAŽENJA FEMINIZMA I MEĐUNARODNIH ODNOSA

Začetke feminizma nalazimo još u 18. veku1, kada nastaju prve formulacije zahteva
za promenu postojećih odnosa moći između žena i muškaraca u društvu. Od nastan-
ka do danas, feminizam zadržava odlike političkog projekta s ciljem emancipacije naj-
veće marginalizovane grupe, koja je organizovano zahtevala izmenu sopstvene pozici-
je u vladajućim odnosima moći, tj. žena koje čine 50% svetske populacije. Feminizam
se tokom 20. veka artikuliše u pokret globalnih dimenzija, dok se u isto vreme profili-
še feministička teorija u okvirima različitih disciplina, sagledavajući iz različitih uglo-
va korene neravnopravnog položaja žena i muškaraca u društvu2 i pružajući okvire za
1 Olympe de Gouges, francuska spisateljica i feministkinja, autorka Deklaracije o pravima žena i građanki
(Déclaration des droits de la femme et de la citoyenne) iz 1791. god. i Mary Wollstonecraft, autorka knjige „Odbrana
prava žena“ (A Vindication of the Rights of Woman) iz 1792. god.
2 Feministička teorija razlikuje postojanje različitih struja koje su se razvile tokom 20. veka, počevši od tri glavne:
marksistički, radikalni i liberalni feminizam, preko anarhističkog, afroameričkog i mnogih drugih oblika. Paralelno
222
političko delovanje u cilju izmene dominantnih društveno određenih odnosa moći iz-
među žena i muškaraca. Zadirući u različite discipline3 u čijim okvirima je sagledava-
la prisustvo i odsustvo rodne dimenzije, feministička misao je ukazivala na pogled na
svet iz perspektive žena, tradicionalno izostavljen u sferama znanja iz kojih su žene
vekovima bile isključene (Blagojević, 2005: 44-5). Zato je gotovo nemoguće govoriti
o jednom feminizmu, uzimajući u obzir specifičnosti razvoja feminizma kao politič-
kog projekta, pokreta i teorijskog pristupa. Ovakva intelektualno-političko-aktivistič-
ka istorija feminizma određuje njegovu specifičnost, što je važno zadržati u vidu kada
govorimo o artikulaciji feminističkog razumevanja međunarodnih odnosa i bezbed-
nosti, koje pravi pionirske poduhvate osamdesetih godina 20. veka4. Iste premise uka-
zuju i na razloge koji leže u osnovi komunikacijskih barijera između dva korpusa zna-
nja: feminističkog i međunarodnih odnosa, a samim tim studija bezbednosti. Naime,
teorije međunarodnih odnosa izranjaju na osnovi ontologije međudržavnih odnosa,
osnovi koja posmatra države kao jedinstvene racionalne aktere koji deluju u anarhič-
nom međunarodnom okruženju. Feministička teorija se, s druge strane, oslanja na
ontologiju društvenih odnosa, s posebnim akcentom na rodne odnose, uzimajući kao
polaznu tačku pojedinca/pojedinku koji/a postoji u okvirima društvene hijerarhije po-
litičkih i ekonomskih struktura (Tickner, 2004: 44). Nasuprot pozitivističkom stanovi-
štu, feminizam smatra da je znanje društveno konstruisano i dovodi u pitanje tvrdnje
o neutralnosti znanja i činjenica. Za razliku od međunarodnih odnosa, feminizam je
eksplicitno normativan i emancipatorski. Feministička teorija nalazi svoje epistemo-
loško utemeljenje u saznanju iz prakse, potencirajući narative kao izvor saznanja i uka-
zujući na dominantno muški obrazac onoga što se plasira kao univerzalno i objektivno
znanje u čijem formiranju su bili izostavljeni glasovi žena. Feminizam nalazi utemelje-
nje u bazi iz koje izvodi praktična znanja u cilju izgradnje političke prakse, naglašava-
jući pristup odozdo na gore (bottom-up), direktno u suprotnosti sa opšteprihvaćenim
poimanjem discpiline međunarodnih odnosa koja sagledava makro sisteme. Različite
epistemološke pretpostavke i neslaganja oko glavnog predmeta teorijskog interesova-
nja čine okosnicu (ne)dijaloga feminizma i međunarodnih odnosa, koja otvara prostor
za preispitivanje postulata znanja.
Iz korpusa znanja feminizma, feministička teorija međunarodnih odnosa pozaj-
mljuje nekoliko ključnih koncepata za razumevanje okruženja, od sfere privatnog,
preko domena javnog do dimenzije međunarodnog. Rod predstavlja ključni femini-
sa razvojem feminističke teorije, feminizam se artikuliše i kao društveni pokret i kao politički projekat.
3 Feministička misao je napravila prodor u brojne discipline kao što su filozofija, književnost, psihologija,
kulturologija, političke nauke itd.
4 Prvi kurs feminističkog pristupa u međunarodnim odnosima organizovan je na London School of Economics 1989.
godine pod nazivom „Women and International Relations“ iz koga se kasnije izrodila katedra GIR (Gender in
International Relations).
223
Vesna Jarić
stički koncept za razumevanje društvene stvarnosti. Za razliku od pola, koji je bio-

loška kategorija definisana prema primarnim i sekundarnim polnim karakteristika-
ma, rod predstavlja socijalni konstrukt muškosti (masculinity) i ženskosti (feminity)
(Galić, 2002). Teorijski pomak u razlikovanju pola (sex) i roda (gender), unutar teo-
rije rodnosti (gender theory), ima dugu razvojnu istoriju. Osnovu teorijskog koncep-
ta je ponudila Margaret Mid (Margaret Mead) u knjizi “Pol i temperament u tri pri-
mitivna društva” još 1935. godine. Ona je definisala pol kao biološku kategoriju, a rod
kao društveni konstrukt. Početkom 1970-tih Kejt Milet (Kate Millet) (1969) i Šulamit
Fajerstone (Shulamith Firestone, 1970) razvijaju i radikalizuju ovaj teorijski koncept u
skladu sa zahtevima drugog talasa feminizma. Feministička teorija 20. veka, kako tvr-
di Mariša Zalevski (Marysia Zalewski), doživela je pravu analitičku eksploziju rado-
va koji ilustruju na koji način se uči, prenosi i reprodukuje ono što se naziva rodnom
realnošću, odnosno rodnim režimom (2010). Pored osvešćivanja korena rodnog re-
žima u usvojenim oblicima rodnih identiteta, pojavljuje se pitanje izmena postojećih
obrazaca jednom kada se osvesti postojanje izbora (Connell, 2002: 34). Dakle, koncept
roda dobija prožimajuće razumevanje kao agens socijalne promene na individualnom,
društvenom i na institucionalnom planu. Takvo razumevanje roda naišlo je na relativ-
no udobno smeštanje koncepta u leksikon političke i društvenih nauka sa jedne stra-
ne, ali i u okvirima institucionalnih međunarodnih procesa planiranja politika sa dru-
ge (Zalewski, 2010: 12). Urodnjavanje5 politika predstavlja trend koji se progresivno
inkorporira u rad i u politike međunarodnih institucija. U poslednjem delu rada ćemo
ukazati na koji način urodnjavanje proizvodi promenu u praksi međunarodnih insti-
tucija koja se prenosi na delovanje država u domenu bezbednosti. Patrijarhat deluje
na različitim nivoima i kroz različite organizacije: seksualnost, fizička snaga, kontro-
la arene reprodukcije (Connell 2005: 71), crkva, država, međunarodne institucije. Fe-
ministkinje formulišu ovaj pojam kako bi ukazale na postojanje društvenog ustrojstva
koje ima za cilj da uspostavi mušku kontrolu nad poretkom stvarajući sistem i meha-
nizme koji a priori postavljaju ženu u podređeni položaj. Teorijska razrada patrijarha-
ta ili sistemske muške dominacije predstavljala je temelj radikalne feminističke kriti-
ke konvencionalnih shvatanja politike (Marsh & Stalker, 2005: 116). Marginalizovanje
žena, ograničavanje delovanja žena na sferu privatnog, razmena dobara i žena, kao i
ratovi u kojima se slavi hrabrost onih koji za domovinu daju život, a ne onih koje ži-
vot stvaraju, kako podseća Simon de Bovoar (Simon de Bouvoir), pogodovali su učvr-
šćivanju patrijarhalne organizacije ljudske zajednice. Glavno svojstvo te organizacije
je strogo utvrđena hijerarhija i autokratski vertikalni odnosi, koji postavljaju muškar-
ce u superiornu poziciju u odnosu na žene. U osnovi takvih odnosa nalazi se odnos
5 Termin „urodnjavanje“ je kovanica koju predlaže Marina Blagojević (2002) kao prevod koncepta gender
mainstreaming. Kovanica obezbeđuje fluidnost izraza, ali ne i direktnu pristupačnost razumevanju. Alternativno
se može koristiti deksriptivni termin „rodno osvešćena politika“ (Jarić i Radović, 2010).
224
moći u korist onoga koji poseduje veću silu. Patrijarhalni odnosi se održavaju unutar
različitih društvenih sistema prožimajući klasne, rasne, nacionalne i druge društve-
ne stratifikacije. Mušku moć nad ženama, i time uspostavljenu antagonističku dihoto-
mnu podelu, koja je u osnovi esencijalistička, feministkinje tumače kao izvorište svih
potonjih podela, iz kojih su nastali drugi oblici dominacije jedne grupe nad drugom:
ropstvo, rasizam, kapitalizam, kolonijalizam, iskorišćavanje prirode itd. Mizoginija je
mržnja prema ženi i omalovažavanje svega što je žensko, negiranje žene i njenih vred-
nosti. Ona je uvrežena, kulturološki uslovljena i prožimajuća. Istovremeno, mizoginija
je i ideologizovana, služeći kao opravdanje isključivanja, hijerarhizovanja i eksploata-
cije žena. U tom smislu, mizoginija je ideologija, praksa, diskurs i kulturna institucija,
ali i odnos među ljudima zasnovan na odnosu moći. Ona je u biti esencijalistička, jer
se primenjuje na sve žene. U periodima kriza i ratova mizoginija postaje jedno od oru-
đa manipulisanja javnim mnjenjem. Ona je, tvrdi Farid Zakarija (Fareed Zakaria), i si-
stemska (2004). Globalizacija u savremenom svetu stvara dvostruke tokove umanjenja
i uvećanja mizoginije. Sa jedne strane, u opštem diskursu o ljudskim pravima, potenci-
ra se univerzalnost ljudskih prava, među kojima i jednakost na kojoj počiva ideja o in-
stitucionalizaciji rodne ravnopravnosti kao primarnog cilja balansiranja odnosa moći
između dve najveće grupe ljudi, muškaraca i žena. Sa druge strane, brisanje granica,
kao i rušenje tržišnih i informaciono-tehnoloških barijera, stvorilo je pogodno tle za
saradnju organizovanih kriminalnih grupa, što pogoduje praksi trgovine ženama u ci-
lju eksploatacije njihovih tela. Ovaj fenomen možemo nazvati transnacionalnom mi-
zoginom praksom koja stavlja zemlje pred ozbiljne bezbednosne izazove. Ukorenjena
mizoginija može se pratiti i na nivou diskursa i na nivou prakse u međunarodnim od-
nosima koji ostaju dominantno muška sfera, kao i u bezbednosti, reprodukujući patri-
jarhalne obrasce raspodele moći ukorenjene u uspostavljenom rodnom režimu.
Iz tri predstavljena teorijska koncepta feminističke misli moguće je uočiti da femi-
nistička misao stavlja akcenat na činjenicu da ono što se tradicionalno smatra ličnim,
pripadajućim sferi privatnog, zapravo ima ozbiljne posledice na domen javnog, a za-
lazi i u sferu međunarodnog. Feministička teorija prepoznaje određene pravilnosti u
strukturi, upravo rod, partijarhat i mizoginiju. S druge strane, budući da su i rod i pra-
tijarhat i mizoginija društveno konstruisani, oni variraju u odnosu na vreme, mesto,
određene kulturne kontekste. Stoga se ne mogu posmatrati kao univerzalni i prirod-
no dati. Drugi aspekt ovih pojmova ukazuje na njihovu prožetost promišljanjem moći,
odnosa moći, raspodelom moći u društvu. Razumevanje moći je ključno za svaku teo-
riju koja pretenduje da zauzme relevantno mesto u disciplini međunarodnih odnosa i
studijama bezbednosti. Iz tog razloga nijedan pristup ne može izbeći sopstveno odre-
đenje u odnosu na teorije koje su u svojim raznim formama i izrazima dominirale po-
ljem više od pola veka, pre svih realizam.
225
Vesna Jarić
OD ČOVEKA (MUŠKARCA), DRŽAVE I RATA DO ŽENA,

MIRA I BEZBEDNOSTI6
Feministička teorija u odnosu na druge teorije

Polazna stanovišta promatranja moći iz perspektive feminizma i realizma radikal-
no su drukčija, gotovo oprečna. Države su, sa stanovišta realizma, homogene celine, bi-
lijarske kugle kompaktne građe, koje kao takve nastupaju na anarhičnoj međunarodnoj
pozornici i stupaju u međudržavne odnose. Međunarodno okruženje čini arenu delo-
vanja suverenih subjekata država koje u osnovi teže ostvarivanju nacionalnog interesa
uvećanjem moći. Kritički pristupi odbacuju pojam anarhije kao osnovne odlike među-
narodnih odnosa i postavljaju kao referentne objekte bezbednosti društvene grupe i po-
jedince (Simić, 2002: 56), zamenjujući tako centralno mesto države u okvirima za ana-
lizu bezbednosnih pitanja. Sa stanovišta feminizma, jednog od glasova kritičkih teorija,
u viđenju realista nema mesta za perspektive pojedinaca, grupa, a posebno ne za prisu-
stvo perspektive žena, jer glavni diskurs moći ostaje određen patrijarhatom, centralizo-
van, muški, fokusiran na ostvarivanje nacionalnog interesa kroz sva raspoloživa sredstva,
pa i rat kao legitimni instrument spoljnopolitičkog delovanja. Glavni kritički doprinos
feminizma u odnosu na realizam jeste da je realizam rodno oslepljen (gender blind), jer
kategorije koje koristi za analizu su u osnovi orodnjene. Feminističke autorke dovode u
pitanje rodnu neutralnost pojmovnog aparata za promišljanje bezbednosti, počevši od
pojma države. One smatraju da ponašanje države treba posmatrati iz perspektive njenog
orodnjenog identiteta (gendered identities )7 (Tickner, 2001: 53). Dok se prve suverene
države u Evropi 16. i 17. veka vezuju za figure kraljeva, nosilaca krune i mača, današnje
države Zapadnog sveta identifikujemo sa političkom elitom koju pretežno čine beli muš-
karci, predstavnici hegemonih modela muškosti (2001: 54). Pokreti i političke ideje za
jačanje nacionalnog identiteta često koriste orodnjene vizije poželjnog državnog i druš-
tvenog ustrojstva, pozivajući se na rodnu viziju porodice. Tako su za vreme Hladnog rata
rodne uloge u porodici bile promovisane u cilju održavanja zvanične državne politike
zaprečavanja (containment policy ) (May, 2008: 39-58). U periodu konflikata u zemljama
bivše SFRJ, izgradnja nacionalnih identiteta je sa sobom nosila i retradicionalizaciju rod-
nih uloga u društvu. En Tikner (Ann Tickner) smatra da orodnjene vizije političkog ak-
tera/muškarca, države i međunarodnog sistema stvaraju diskurs nacionalne bezbednosti
koji privileguje konflikt i ratovanje, a stavlja u zatišje druge načine viđenja i promišljanja
bezbednosti (1992: 51).
6 Naslov poglavlja aludira na klasično delo neorealizma, Volcovu knjigu Man, the State, and War: A Theoretical
Analysis iz 1959. Godine, dok se drugi deo naslova Žene, mir i bezbednost upućuje na naziv pod kojim je poznata
Rezolucija Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 1325, koja predstavlja prvu institucionalizaciju feminističke teorije
bezbednosti u međunarodno-pravnom aktu.
7 Identiteti koji su uslovljeni društvenom konstrukcijom roda.
226
Dok je za realiste rat poput kiše u prirodi, uvek prisutna mogućnost u životu anar-
hičnog međunarodnog sistema država (Simić, 2002: 66), feministkinje zapažaju da je
rat, takođe, orodnjena kategorija u direktnoj vezi sa izgradnjom muškosti, tj. ustanov-
ljavanjem društveno poželjnog, hegemonog modela muškosti koji se postavlja u opo-
ziciju prema obezvređenoj ženskosti, kao i u odnosu na subordinisane muške identi-
tete. ’Muškost’ je kategorija koju koristimo za opisivanje društvene norme ponašanja
muškaraca, ono što se od muškaraca očekuje da oni budu (Connell, 1995, 2005: 70).
Hegemona muškost se može definisati kao konfiguracija rodne prakse koja otelovljuje
trenutno prihvaćene odgovore na pitanje legitimiteta patrijarhata koji obezbeđuje do-
minantne pozicije muškarcima i podređene pozicije ženama (2005: 77). Dakle, ovaj tip
kulturno dominantne muškosti se razlikuje od subordinisanih modela muškosti, on je
društveno određeni kulturni ideal koji ne oslikava stvarni karakter većine muškaraca,
ali služi za potvrđivanje autoriteta i legitimiteta patrijarhata, u smislu političkog i druš-
tvenog uređenja. Dok se hegemonija odnosi na kulturnu dominaciju u celom društvu,
u okviru polne grupe muškaraca postoje takođe rodni odnosi dominacije i subordina-
cije, među kojima je najelokventniji primer dominacije heteroseksualne grupe muška-
raca u odnosu na drukčije rodne identitete muškaraca koji se u dominantnom diskur-
su postavljaju u poziciju subordinacije, kao npr. homoseksualno opredeljeni muškarci
(2005: 78). Brojne feminističke autorke su se bavile analizom diskursa koja glorifikuje
hegemone modele muškosti u izgradnji rata, od Sare Radik (Sara Ruddick) koja objaš-
njava polarizaciju rodnih uloga u svrhu mobilizacije društvene zajednice za podršku
ratovanju (1980: 152), preko Žan Elštajn (Jean Elshtain) koja ukazuje na odsustvo žena
u istoriji ratovanja (1987: 194), do Sintije Enlou (Cynthia Enloe) koja ukazuje na mo-
del muškosti kao zaštitnika, koji stoji u osnovi kolonizatorskih težnji imperijalističkih
sila (1989: 48-9). Feminističke autorke smatraju da je moguća drukčija vizija bezbed-
nosnih pitanja, dekonstruisanjem orodnjenih vizija države, rata, međunarodnog siste-
ma i izmenom prizme iz koje sagledavamo bezbednosne rizike i pretnje. Feminizam,
za razliku od realizma, stavlja u fokus svog interesovanja pojedinca/ke, i način na koji
se moć manifestuje kroz rodne odnose u sferi privatnog i konsekventno u sferi javnog.
Feministička teorija razmatra na koje načine država kao sistem uključuje ili isključuje
pojedince/ke, građane/ke, sagledavajući njihove pozicije kroz prizmu rodnih naočara,
te kako se to odražava na unutrašnju politiku koja se potom prevodi u spoljnu i bez-
bednosnu politiku države.
Liberalni teoretičari nude drukčiju viziju bezbednosti u međunarodnim odnosima,
koja podrazumeva podsticanje pre svega ekonomske saradnje između država, promo-
visanje demokratskih vrednosti i razvijanje međunarodnih institucija. Osnovna femi-
nistička kritika liberalizma polazi od toga da ovi instrumenti ostaju prevalentno muš-
ki i ne obraćaju dovoljno pažnje na to kako nesrazmerno utiču na živote muškaraca
i žena. Racionalni ekonomski akter (rational economic man) ne predstavlja neutralni
227
Vesna Jarić
opis ljudskog bića, već se radi o ulozi i ponašanju koje se vezuje za određene karakte-
ristike hegemonih modela muškosti Zapadnjaka. Potom, postojeće ekonomske nejed-
nakosti uvećavaju se kroz delovanje samoregulišućeg slobodnog tržišta, dok makroe-
konomski indikatori, kao što je bruto domaći proizvod (BDP), ignorišu i ne vrednuju
doprinos žena u nevidljivom i neplaćenom radu, kao što su kućni poslovi, briga o sta-
rima, deci, ali i rad pomažućih članova domaćinstva, što predstavlja reprodukciju pa-
trijarhalnih obrazaca (Tickner, 2004). Feminizam nalazi zajednički jezik sa liberaliz-
mom u pogledu centralnosti pojedinca/ke, kao i u ulozi međunarodnih institucija u
kojima liberalizam vidi najvažniji vid međudržavne saradnje i multilateralne diploma-
tije. Jedna od feminističkih struja - liberalni feminizam, u međunarodnim institucija-
ma vidi bazu za izmenu nejednakih društvenih pozicija mukaraca i žena kroz ukidanje
de iure nejednakosti i kroz institucionalizaciju feminističkih ideja. Najvažniji pomaci u
osvajanju ženskih ljudskih prava su upravo načinjeni institucionalizacijom feministič-
kih ideja na međunarodnom nivou, što ukazuje da je najveće praktične domete ima-
la upravo liberalna struja feminizma. Međutim, feminizam ide korak dalje od libera-
lizma rušenjem barijere između privatnog i javnog života, što je najsažetije izraženo u
ključnoj maksimi drugog talasa feminizma „lično je političko“. Rušenje zidova privat-
nog i prodor u sferu javnog, jedna je od najznačajnijih zasluga radikalnih feministki-
nja. One iznose u sferu javne politike teme koje su do tada bile ograničene na sferu pri-
vatnog: seksualnost, rađanje, abortus, razvod, nasilje nad ženama u porodici, silovanje,
pornografija itd. Urušavanjem čistog razdvajanja između ove dve dimenzije ljudskog
postojanja, sfere privatnog i javnog, feminizam otvara prostor za učešće žena sa isku-
stvima sopstvenih egzistencija u domenu javnog/političkog. Stvaranje svesti o deljenju
sličnih ili istih iskustava u životima žena omogućilo je formiranje ideje o globalnosti
problema podređenosti žena, kao i novu svest o snazi zajedničkog delovanja koje bi
moglo sprovesti korenite promene (Zaharijević, 2011: 142). Feminističke autorke bez-
bednosti unose i razvijaju ovu ideju u disciplini međunarodnih odnosa. Iz ovakvog fe-
minističkog razumevanja političkog, izvode i problematizovanje međunarodnog. Sin-
tija Enlou, koja se opsežno bavila traženjem feminsitičkog smisla u međunarodnim
odnosima i u međunarodnoj bezbednosti, proučava na koji način sfera privatnog koja
je rezervisana za žene ima veze sa sferom političkog (1989). Sledeći misao da je lično =
političko, ona izvodi zaključke da je lično = međunarodno. Takav stav prikazuje kroz
parametre Ujedinjenih nacija koji mere položaj žena u zemljama članicama UN i ran-
giraju ih u skladu sa Indikatorima ljudskog razvoja (HDI - Human Development Indi-
cators)8. Posmatrajući Indikatore ljudskog razvoja i Indeks rodnih nejednakosti (GII
- Gender Inequality Index9) nije teško primetiti da su ekonomski najrazvijenije zemlje
među prvima na listi zemalja sa razvijenim rodnim razvojnim indikatorima. Farid Za-
8 Indikatori ljudskog razvoja Ujedinjenih nacija. Preuzeto 25.04.2012. sa http://hdr.undp.org/en/statistics/

9 Indeks rodnih nejednakosti Ujedinjenih nacija.Preuzeto 25.04.2012. sa http://hdr.undp.org/en/statistics/gii/
228
karija objašnjava „nazadovanje” arapskih zemalja od ‘70-tih godina do danas procesi-

ma retradicionalizacije društava i ugnjetavanjem žena. On navodi primer Irana, gde
su žene imale aktivnu društvenu ulogu do islamske revolucije, govori o nemogućnosti
realnog napretka Kuvajta sve dok žene ne osvoje pravo glasa, o Saudijskoj Arabiji gde
se “uvoze” vozači sa Filipina i iz Indonezije, jer žene nemaju pravo da upravljaju vozi-
lima itd. (Zakarija, 2004). Prema njemu, ovi primeri su ilustrativniji utoliko što zemlje
koje se suprotstavljaju progresu, odnosno kako on definiše progres, demokratizaciji i
modelu ustavnog liberalizma kao garanta prava i slobode, jesu zemlje u kojima se re-
trogradnost nadasve ogleda u ukorenjenoj, institucionalizovanoj mizoginiji. Zakarija
zaključuje da tamo gde nema prava i slobode, nema ni meritokratije, te nema ni razvo-
ja ni napretka, a bezbednosna pitanja se potencijalno umnožavaju.

KROZ ČETIRI PITANJA BEZBEDNOSTI
Polazeći iz različitih teorijskih perspektiva posmatranja ustrojstva međunarodnog
sistema, teoretičari međunarodnih odnosa i međunarodne bezbednosti tragali su za
paradigmom koja bi pružila odgovore na osnovna bezbednosna pitanja današnjice,
pretnje i izazove sa kojima se suočavamo u globalnom svetu. Oni pokušavaju da od-
govore ko je referentni objekat bezbednosti i odakle dolaze ključni bezbednosni rizi-
ci i pretnje. U prvoj etapi konstituisanja studija bezbednosti, koja predstavlja pokušaj
sistematizacije različitih teorija, Buzen i Hansenova ovu sistematizaciju vrše u odnosu
na četiri ključna pitanja: Da li je država jedini referentni objekat? Da li treba uključiti
u bezbednosne pretnje i one interne, domaće, pored onih koje dolaze spolja, sa među-
narodnog plana? Da li bezbednost zadire i u druge sfere izvan vojnog sektora i prizme
sile? Da li je bezbednost nerazdvojivo povezana sa dinamikama vezanim za pretnje,
opasnost i hitnost? (Buzan & Hansen, 2009: 10-3). Sistematizacija postavljena kroz
set od četiri pitanja ukazuje na teorijska i politička pitanja koja leže u osnovi različi-
tih teorijskih okvira za proučavanje bezbednosti. Takođe, ukazuje da različite paradi-
gme dele jedinstveno polje za komunikaciju, što omogućava razmenu i otvorenu teo-
rijsku debatu.
Iako su se brojne feminističke autorke bavile bezbednosnim pitanjima u međuna-
rodnim odnosima već tokom osamdesetih godina 20. veka, prvo opsežno konceptu-
alno uobličavanje feminističke teorije bezbednosti možemo pronaći u delu En Tikner
„Rod u međunarodnim odnosima“ (1992). Autorka ukazuje na neophodnost izmešta-
nja referentnog objekta sa države na pojedinca, i to uzimajući u obzir implikacije koje
sa sobom nosi rod. Upotreba kategorije roda za analizu bezbednosnih pitanja postaće
pretpostavka na kojoj počivaju radovi svih vodećih feminističkih teoretičarki bezbed-
nosti. Rod je sam po sebi koncept čija je interpretacija značajno uslovljena kontekstom
229
Vesna Jarić
u kome se nalazi predmet analize, što rod čini kompleksnim pojmom za razumevanje.
U feminističkoj teoriji bezbednosti rod se koristi kao analitički instrument na različite
načine. Rod može predstavljati uzročnu varijablu koja podstiče države da deluju u ci-
lju postizanja bezbednosti, ali rod može služiti i za analizu efekata koje postupanje dr-
žave proizvodi na njene građanke i građane (Caprioli & Boyer, 2001; Carpenter, 2005).
Rod predstavlja i konstitutivnu kategoriju koja definiše razumevanje bezbednosti me-
đunarodnih aktera. Kohejn tvrdi da feministička teorija potencijalno uvodi nove va-
rijable za objašnjenja u međunarodnim odnosima, kao što je stepen uticaja društveno
konstruisanih rodnih hijerarhija na način na koji države ulaze u međusobne odnose
(1998: 197). Budući da je rod društveno konstruisana kategorija, može se reći da i na-
čin na koji međunarodni akteri razumeju i definišu bezbednost povratno definiše i
okvire i značenje roda. Neki autori posmatraju rod kao set diskursa koji predstavljaju,
konstruišu, menjaju i utvrđuju značenje (Connell, 2005; Gibson-Graham, 1994). Ima-
jući u vidu da je rod društveno konstruisana kategorija, nameće se neophodnost po-
smatranja bezbednosnih pretnji kroz prizmu „rodnih naočara“, odnosno, na koji način
bezbednosni problemi utiču na živote žena i muškaraca i šta iz te perspektive predstav-
lja pretnju (Peterson & Runyan, 1999).
Budući da su države te koje u postojećem ustrojstvu građanima i građankama pru-
žaju zaštitu od bezbednosnih pretnji, feministkinje preispituju granice koje države us-
postavljaju u definisanju prostora zaštite, kao i u definisanju bezbednosnih rizika i
pretnji. Dok je nasilje u domenu javnog prepoznato i sankcionisano kako od strane
pojedinačnih država tako i od strane međunarodnih institucija, nasilje koje se dešava
u okviru porodice i kome su žene disproporcionalno izložene u odnosu na muškarce,
u mnogim zemljama i dalje nije niti zakonski sankcionisano, niti društveno osuđeno.
Takođe, u većem delu sveta opstaju tradicionalne prakse pogubne po telesni integri-
tet i bezbednost žena, kao npr. genitalno sakaćenje žena10, ubistva iz časti11, zločini ve-
zani za miraz12 itd. To su prakse u koje je utkana mizogina potka, a koje predstavljaju
pretnje koje dolaze od unutrašnjih faktora što jasno ukazuje na strukturalno nepovo-
ljan položaj žena u samoj državi, koja ne štiti sve građane i građanke na primeren i rav-
10 FGM - female genital mutilation, tradicionalna praksa genitalnog sakaćenja devojčica i mladih žena koja predstavlja
jednu formu kontrole tela žena i njihove seksualnosti. Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da oko 140
miliona devojčica živi sa posledicama ove tradicionalne prakse. Preuzeto 25.04.2012. sa http://www.who.int/
mediacentre/factsheets/fs241/en/index.html
11 Honour killings – ubistva iz časti su forma kontrole i dominacije nad ženama kroz strukture patrijarhata. Ova
ubistva se često dešavaju od strane najbližih članova porodice, koji objašnjavaju svoje postupke kao kažnjavanje
neposlušnih članica porodice koje su obeščastile porodicu svojim izborima. Preuzeto 25.04.2012. sa http://www.
meforum.org/2067/are-honor-killings-simply-domestic-violence
12 Dowery related crimes – zločini vezani za miraz predstavljaju posebnu formu nasilja nad ženama. Procenjuje sa
da u Indiji strada više od 5000 žena godišnje od strane svog supružnika i njegove porodice, jer nisu ispunjena
očekivanja u vezi sa mirazom. Preuzeto 25.04.2012. sa
http://www.hawaii.edu/hivandaids/Domestic%20Violence%20Against%20Women%20and%20Girls.pdf,
230
nopravnan način. U posmatranju oružanih sukoba, feministkinje ukazuju više na po-

sledice ratovanja, za razliku od mejnstrim teoretičara međunarodne bezbednosni koji
fokus pažnje stavljaju na uzroke ratova. Feministkinje ukazuju na to da su žene u naj-
većem broju civilne žrtve ratovanja13, kao i da su disproporcionalno pogođene silova-
njima u ratu (Hansen, 2000; Farwell, 2004). Ta forma seksualnog nasilja je tek nedavno
prepoznata kao instrument ratovanja i zločin protiv čovečnosti u praksi međunarod-
nih institucija. Enlou je opisala društvene strukture koje se uspostavljaju u okolinama
vojnih baza, gde kidnapuju žene u cilju seksualne eksploatacije i prodaje njihovih tela
vojnom osoblju u bazama (1993). Takođe, poznati su skorašnji primeri masovnih si-
lovanja u sukobima, na očigled mirovnih snaga Ujedinjenih nacija (Gettleman, 2010),
što je ukazalo na potrebu urodnjavanja mirovnih misija u cilju pružanja adekvatne za-
štite lokalnom stanovništvu. Budući da država normativno treba da ostvari bezbed-
nost za sve građane/ke, feminističke autorke postavljaju pitanje: Da li bezbednost po-
smatrana kroz prizmu vojne sile sa fokusom na očuvanju nacionalne bezbednosti ima
kapacitet da sagleda i odgovori na bezbednosne potrebe stanovništva unutar sopstve-
nih granica? Zahtev za postavljanjem individue i zajednice u fokus bezbednosnog in-
teresa formirao se ne samo kroz feminističku prizmu posmatranja, već se profilisao i
kroz druge teorijske pristupe paralelno sa prepoznavanjem izmene prirode bezbed-
nosnih pretnji. Naime, u poslednjih nekoliko decenija priroda sukoba i bezbednosnih
pretnji značajno se izmenila. Progresivno se smanjivao rizik od oružanih međudržav-
nih, prekograničnih sukoba, dok se istovremeno uvećavao rizik od drugih pretnji, koje
mogu biti i unutrašnje i spoljašnje. Oružani sukobi su često lokalizovani i manifestuju
se u formi međuetničkih sukoba unutar granica određene države, gde je broj civilnih
žrtava visok. Lokalni unutrašnji sukobi nose sa sobom i veći rizik izloženosti struk-
turalnom nasilju, kao i uništenju životne sredine. S druge strane, dinamično širenje
informativno komunikacionih tehnologija uvećava izloženost internet kriminalitetu.
Ova forma kriminaliteta u sprezi sa organizovanim transnacionalnim kriminalnim
grupama, koje se bave trgovinom ljudima u cilju seksualne i/ili radne eksploatacije i
čije je kretanje sve teže ograničiti u svetu otvorenih granica, na poseban način izlaže
riziku žene koje su u najvećem broju slučajeva objekti pornografije i seksualnog isko-
rišćavanja. En Tikner ukazuje da se, pored pomenutih, bezbednosni rizici i pretnje ko-
jima su žene daleko više izložene, nalaze i u sferi socijalne i ekonomske deprivacije,
kao i u većoj izloženosti ekološkim katastrofama (1992). Podaci međunarodnih orga-
nizacija (World Bank, UN Women, UNDP) tu tezu i statistički potvrđuju, pokazujući
trend feminizacije siromaštva (feminisation of poverty) (SIDA, 2001). Tako definisa-
13 O toj činjenici svedoče podaci iz UN Human Development Report, koji ukazuju da su se u kofliktima od osamdesetih
godina 20. veka do danas civilne žrtve procentualno uvećale od 10% do 90% . Budući da žene čine oko 2% oružanih
snaga, pretpostavlja se da su među civilnim žrtvama brojčano daleko zastupljenije od muškaraca. (Tickner, 1997: 625).
231
Vesna Jarić
ni bezbednosni rizici i pretnje upućuju na neophodnost širenja koncepta bezbednosti

tako da on inkorporira i druge sektore, kao što su politički, ekonomski, socijalni, eko-
loški. To su domeni koje tradicionalni pristupi bezbednosti sasvim marginalno uzima-
ju u obzir, tek u onolikoj meri u kojoj ova pitanja utiču na ukupne mogućnosti jačanja
vojne moći konkretne države. Dakle, izmeštajući bezbednosne pretnje iz isključivo do-
mena vojne moći, feminističke autorke dele stav teoretičara kritičkog pristupa bezbed-
nosti o potrebi proširenja definicije bezbednosti tako da ona uključuje dobrobit poje-
dinca/ke, zajednica, očuvanje životne sredine i mogućnosti strukturne intervencije na
više nivoa i u više dimenzija. Višedimenzionalnost i posmatranje bezbednosnih rizika
kroz više nivoa implicira u viđenju feministkinja kontinuiranu intervenciju na izmeni
strukturalno nepovoljne pozicije žene, kao i smanjenje svih oblika nasilja nad ženama.
Feministička teorija bezbednosti pruža, dakle, značajan doprinos u širenju i produ-
bljivanju debate o bezbednosnim pitanjima. U pogledu produbljivanja debate, koja se
odnosi na referentni objekat bezbednosti, feministička teorija bezbednosti ide korak
dalje od ljudske bezbednosti koja stavlja fokus na pojedinca, ukazujući da pojedinca
moramo posmatrati i kroz bliže određenje, tj. kroz prizmu roda. Glavna kritika femi-
nističkog pristupa u pogledu ovog određenja jeste da pola čovečanstva ne može činiti
jednu kompaktnu, homogenu celinu, niti kategoriju za analizu. Takvo pojednostavlji-
vanje realnosti bi unelo značajna ograničenja u pogledu različitih karakteristika koje
određene grupe žena nose sa sobom, ukidajući u isto vreme njihove druge identitete i
pripadnosti. Proširivanje debate se odnosi na druge sektore sem vojnog, kao i na unu-
trašnje i transnacionalne pretnje. Feministička teorija, kao i kritičke studije, smatra da
je neophodno posmatrati bezbednosna pitanja šire od vojnog sektora. Ona naglašava
ekološki, ekonomski, politički, socijetalni i spregu između ovih sektora kada je u pita-
nju strukturno nepovoljna pozicija žena.
TEME, DEBATE I POSEBNE KARAKTERISTIKE

FEMINISTIČKOG PROMIŠLJANJA BEZBEDNOSTI
Različiti autori su pokušali da sistematizuju feminističku teorijsku misao po pita-
njima i temama koje je ona pokrenula u okviru studija bezbednosti. Blanšar (Blanc-
hard) tvrdi da je feministička teorija bezbednosti obogatila, proširila i podrila poima-
nje bezbednosti na najmanje četiri načina (2003: 1290). Prvo, feminističke teoretičarke
međunarodnih odnosa su razotkrile neprisutnost žena u ovoj disciplini, kao i u stu-
dijama bezbednosti. Drugo, feminističke teoretičarke bezbednosti su otvorile pitanje
koliko država preuzima odgovornost da zaštiti žene u vremenima mira i oružanih
sukoba. Treće, otvoreno je pitanje odnosa žena i mira, o čemu je vođena opsežna teo-
rijska debata. Četvrto, uvele su koncept muškosti, kao određujući faktor „orodnjenih“
bezbednosnih praksi. Tek unekoliko drukčiju klasifikaciju nudi Stiv Smit (Steve Smi-
232
th), koji smatra da u feminističkim studijama bezbednosti postoje četiri glavne proži-
majuće niti, prema kojima vrši kategorizaciju autorki (1999: 92). U prvu grupu autorki
svrstava Kon (Cohn), Kuk (Cooke) i Vulakot (Woollacott) i njihove radove na razotkri-
vanju maskuline14 prirode jezika koji se koristi u strateškom diskursu. U drugu grupu
koja se bavi kritikom rodne konstrukcije konvencionalnih portreta muškaraca i žena
u bezbednosnom diskursu razdvajajući muškarce i žene na „pravedne ratnike“ i „divne
duše“, svrstava radove Elštajn (Elshtain) i Hartsok (Hartsock). Treća kategorija se bavi
prisustvom i odsustvom žena u međunarodnoj bezbednosti - Enlou. I konačno, u če-
tvrtu grupu pozicionira radove koji se bave unutrašnjim vezama između obrazova-
nja, mirovnih studija i feminizma.
Nesumnjivo značajan prodor u studije bezbednosti od strane feminističkih teore-
tičarki napravljen je postavljanjem ilustrativnog pitanja „Gde su žene?“ (Enloe, 1989),
koje je iniciralo čitav niz empirjski utemeljenih radova o prisutnosti i odsutnosti žena
na pozicijama odlučivanja i o načinima na koje odluke, donete bez prisustva žena,
imaju uticaj na živote žena. Gotovo sve feminističke autorke su se bavile ovim pita-
njem i ukazivale na postojanje odnosa moći zasnovanih na rodnom obrascu koji žene
tradicionalno udaljava od onoga što se smatra visokim sferama nauke i politike. Pro-
blematizuje se objektivnost i univerzalnost mera, odluka, znanja koji su proizvedeni
u sferama u kojima nema reprezentativnosti oba pola. Radovi ovih teoretičarki su fo-
kusirani na razotkrivanje iskustava žena i njihovih narativa, kako bi se izašlo iz pozici-
je nevidljivih u domenu pitanja od međunarodnog značaja. Narativi kao izvor znanja
impliciraju polazak iz baze, odozdo. En Tikner, poznata po epistemologiji iskustvenih
narativa, usmerila je istraživačke napore na ukazivanje da iskustva žena jesu važna za
promišljanje međunarodne bezbednosti (2005). Ona tvrdi da je za takav pristup ne-
ophodno korišćenje etnografskog stila prepričavanja pojedinačnih priča koje je tipič-
no za antropološka istraživanja (Tickner, 1997: 615) ili korišćenje „hermeneutičke ili
interpretativne metodologije“ koja otvara prostor subjektima da dokumentuju svoja
iskustva prema sopstvenom nahođenju (Tickner, 2005: 19). U domaćoj literaturi naj-
zastupljeniji su radovi koji ukazuju na prisustvo i odsustvo žena na pozicijama moći,
kao i u tradicionalnim bezbednosnim strukturama, u vojsci i policiji (Šaranović, 2010;
Spasić, 2011; Vrajoli, 2011; Stojković, 2011).
Debata o prirodi odnosa između žena i mira okupirala je značajan prostor od kada
su žene počele da traže svoje mesto u studijama bezbednosti. Naime, ukazivanje femi-
nističkih teoretičarki da odsustvo žena na pozicijama odlučivanja u domenu spoljno-
političkog delovanja, kao i u teorijskim raspravama o međunarodnim odnosima i bez-
bednosti, neizostavno ostavlja prazan prostor zbog nedostatka perspektive sagledavanja
14 U feminističkoj teoriji se pravi razlika između parova male/female koji označavaju pol, i shodno tome, se prevode
sa muško/žensko, i pojmova masculinity/femininity koji se vezuju za rod i prevode se muškost/ženskost. Kada
pojmove vezane za rod upotrebljavamo u pridevskoj formi oni u prevodu postaju maskulino/feminino.
233
Vesna Jarić
ovih pitanja od strane žena, dobilo je i drukčije interpretacije. Frensis Fukujama (Fran-
cis Fukuyama) smatra da biološke razlike između muškaraca i žena impliciraju i razli-
ke u psihološkoj strukturi polova, što ilustruje povlačenjem paralele između ponašanja
šimpanzi muškog i ženskog pola u zajednici i ponašanja pripadnika različitih polova u
društvenoj zajednici ljudi. Budući biološke u osnovi, prema Fukujami, te razlike su teže
premostive nego da su društveno konstruisane, kako tvrde feministkinje koje se vode
konceptom roda (1998). Iz ove premise on izvodi čitav niz zaključaka u vezi sa različitim
načinom delovanja muškaraca i žena na pozicijama moći. On uviđa da proces feminiza-
cije razvijenih demokratija vodi neizbežno u promene u vođenju svetske politike. Ipak,
smatra da koliko god se trudili da menjamo agresivne modele ponašanja kroz svesnu iz-
menu procesa rodne socijalizacije, uvek će biti onih elemenata u kojima će biološke pre-
mise odneti prevagu. Fukujama, stoga, izražava brigu da će se feminizirane demokratije
sve manje oslanjati na politike sile i vojnu moć, te će biti nespremne da se suprotstavlja-
ju državama koje vode ratoborni, agresivni mladi muškarci u naboju snage, ili da se su-
protstavljaju liderima kao što su Mobutu, (…) ili Sadam (Fukuyama, 1998). Feminističke
autorke ukazuju da u osnovi takvog stava stoji esencijalističko viđenje žena i muškaraca
kroz dihotomije kao što je racionalno-emocionalno, agresor-žrtva, aktivno-pasivno, tvr-
da moć-meka moć, oštro-sugestivno itd, gde se prvi parnjak vezuje za idealni tip „muš-
kosti“, a drugi za ideal „ženskosti“ (Ehrenreich & Pollitt, 1999). Harding objašnjava da
se orodnjeni društveni život proizvodi upravo kroz tri separatna, ali međusobno podr-
žavajuća procesa: rodni simbolizam, rodna struktura i individualni rod (Harding, 1986:
17-8). Drugim rečima, urodnjeni društveni život se gradi pripisivanjem dvojnih rodnih
metafora različitim dihotomijama, nakon čega se pozivamo na tako izgrađene dualiz-
me pri izgradnji društvenih aktivnosti, što nas nužno dovodi do podele društvenih ak-
tivnosti između različitih grupa ljudi, koje su zasnovane na rodu. Elštajn putem analize
diskursa prepoznaje arhetipne uloge namenjene ženama i muškarcima u pitanjima rata
i mira, zasnovane na rodnom simbolizmu (Elshtain, 1987). Podela uloga, zasnovana na
rodnim stereotipima i poželjnim modelima muškosti i ženskosti, reprodukuje, afirmiše
i obnavlja rodni režim. Ženama se, dakle, pripisuje direktna povezanost sa mirom, dok
je rat proizvod muških igara moći. Tikner smatra da takva vizija odnosa žena i mira ne
šteti samo ženama, ostavljajući ih izvan domena tvrde moći, već i samom konceptu mira
koji „ostaje „meka“ tema, utopistička i nerealna dok god je povezana sa epitetima žen-
skosti i pasivnošću“ (1999: 4).
S druge strane, pored toga što se rat stereotipno prikazuje kao deo muških igara
moći, feminističke autorke ukazuju i na maskulinu upotrebu jezika u diskursu veza-
nom za bezbednosna pitanja od međunarodnog značaja. Karol Kon (Carol Cohn) tvr-
di da upotreba orodnjenog jezika prožima diskurs u vezi sa tehnologijom naoružanja
(1993). Ona ispituje jezik koji upotrebljavaju profesionalci u sferi odbrane, posebno u
okviru strategije nuklearnog naoružanja, i ukazuje na jezik koji je prožet orodnjenim
234
seksualnim aluzijama, što ilustruje serijom konkretnih primera koji govore o projek-
tilima koji penetriraju neprijateljske linije i sl.15 Apstraktan, specijalizovani jezik pun
metafora vezanih za seksualni odnos kojim barataju profesionalaci strategije nuklear-
nog naoružanja, Kon vidi kao orodnjenu strategiju prigušivanja, zataškavanja i delegi-
timacije ženskosti, kao nečega nepripadajućeg datom kontekstu (1987). Imajući u vidu
da jezik oblikuje kategorije u kojima mislimo i da daje okvire u kojima se može kreta-
ti naša imaginacija, orodnjena priroda strateškog jezika stvara ambijent u kome je dis-
kurs dominantno muški određen i ne ostavlja prostor za žene. Analiza jezika iz femi-
nističke perspektive pokazuje načine na koji jezik odslikava, ali i stvara stvarnost. Ovo
je posebno važno ako usmerimo fokus analize na načine na koje jezik stvara i obnav-
lja nasilje kao mogućnost u životima ljudi, bez obrzira da li se radi o nasilju u porodi-
ci ili o ratu.
UMESTO ZAKLJUČKA: TRANSFORMATIVNI POTENCIJAL

FEMINISTIČKE TEORIJE BEZBEDNOSTI
Feminističko poimanje bezbednosti ima transformativni karakter na više nivoa.
Feminističke autorke su redefinisale, proširile i produbile osnovne pojmove kroz koje
promišljamo bezbednost, kao što su: sama definicija bezbednosti (Elshtain & Tobias,
1990), pojam države (Tickner, 1992) nasilja (Tickner, 1992) i seksualnog nasilja (Han-
sen, 2000), rata (Elshtain, 1990), mira (Peterson & Runyan, 1999). Feministička teo-
rija bezbednosti daje značajan doprinos proširenju koncepta bezbednosti, ukazuju-
ći da on mora inkorporirati i pretnje koje dolaze od unutrašnjih faktora, sa posebnim
osvrtom na implikacije roda, koji nude kao jedan od osnovnih analitičkih instrume-
nata. Istraživačkim naporima feminističke autorke ukazale su na važnost razmatranja
bezbednosnih politika, koje se nude kao neutralne, iz rodne perspektive, dokazujući
na koje sve načine bezbednosni izazovi, pretnje i pitanja utiču na živote žena. Dovele
su u pitanje državu kao referentni objekat i subjekat bezbednosti i pokazale da drža-
va nije uvek uspešna u zaštiti građanki u vremenima rata i mira, te je neizbežna izme-
na perspektive iz koje sagledavamo državu, i to kroz prizmu rodnih naočara. Baveći
se analizom jezika iz rodne perspektive, u okviru studija bezbednosti, zagovornice fe-
minističkog pristupa su pokazale na koje sve načine maskulina upotreba jezika stvara
orodnjeni diskurs koji utiče na celu populaciju, ne samo na žene. Orodnjeni jezik de-
15 Ilustracije radi: „A professor's explanation of why the MX missile is to be placed in the silos of the newest
Minuteman missiles, instead of replacing the older, less accurate ones, was "because they're in the nicest hole-
you're not going to take the nicest missile you have and put it in a crummy hole." Other lectures were filled
with discussion of vertical erector launchers, thrust-to-weight ratios, soft lay downs, deep penetration, and the
comparative advantages of protracted versus spasm attacks or what one military adviser to the National Security
Council has called "releasing 70 to 80 percent of our megatonnage in one orgasmic whump."“ (Cohn 1987: 693)
235
Vesna Jarić
finiše mogućnosti i nemogućnosti drukčijih vizija društvenog života, dok u isto vreme
daje okvire i stvara naše razumevanje nasilja i mira.
Feminističke teoretičarke su ukazale i na postojanje određenih struktura, kao što su
patrijarhat i mizoginija, koje drže žene u strukturalno nepovoljnoj poziciji u odnosu
na muškarce. Kompleksnost identifikacije mehanizama delovanja tih struktura leži u
činjenici da su one društveno konstruisane, te određene konkretnim vremenom, pro-
storom i kulturnim kontekstom u kojem nastaju.
Iz perspektive institucionalnih dostignuća u pogledu uvođenja rodnog pristupa mo-
žemo tvrditi da „feministkinje hodaju holovima moći“ (Halley, 2008: 21). Naime, najve-
ća dostignuća u institucionalizaciji feminističkih ideja postignuta su u domenu rada me-
đunarodnih institucija, i to posebno u ustanovljavanju institucionalnih mehanizama za
rodnu ravnopravnost i u pogledu integrisanja rodne perspektive u međunarodno-prav-
ne instrumente16. U domenu bezbednosti ostvareni su na međunarodno-pravnom pla-
nu značajni pomaci u integrisanju rodne perspektive u institucionalne okvire, za šta su
ilustrativne Rezolucije UN 1325, 1820, 1888, 1889, kao i DEVAW17. Ovi akti nude druk-
čiji pogled na bezbednosna pitanja od realističkog viđenja države kao primarnog su-
bjekta koji se nalazi u centru bezbednosnih izazova. Oni stavljaju fokus na pojedince/
ke, posebno žene kao kategoriju na udaru strateških ratnih manevara. Tako na primer,
UNSCR 1820 prepoznaje silovanje kao ratni zločin, dok UNSCR 1325 stavlja akcenat na
ulogu žena u mirovnim i diplomatskim misijama. DEVAW prepoznaje da nasilje nad že-
nama ima tri značajna nivoa na kojima se mora delovati da bi se suzbilo i sprečilo, lični/
partnerski odnos, nivo društvene zajednice koja reprodukuje tradicionalne prakse ne-
povoljne za žene i nivo države kao sistema koji može reprodukovati modele patrijarhata.
U aprilu 2011. godine Parlamentarna skupština Saveta Evrope je usvojila Konvenciju o
sprečavanju i suzbijanju nasilja nad ženama i nasilja u porodici, prvi obavezujući među-
narodno-pravni dokument u domenu borbe protiv nasilja nad ženama, gde se preuzima
definicija nasilja iz Deklaracije DEWAW i gde se prvi put uvodi koncept roda kao kate-
gorija koju će državna zakonodavstva morati da prepoznaju.
Feminizam i u slučaju međunarodne politike, nameće svoje komplementarne di-
menzije postojanja - kao politički projekat, akcija, pokret za pomeranje granica u osva-
janju ženskih ljudskih prava i feminizam kao teorijska misao, jedna od mogućih para-
16 Tako se rodna ravnopravnost našla kao nezaobilazna tačka na agendi međunarodnih organizacija, kao što je
Svetska banka, UN, posebno UNDP pod čijim okriljem je stvoren i UNIFEM (izmenom gender arhitekture u UN
postaje UN Women), ali i na agendi razvojnih agencija pojedinih država (CIDA, SIDA, GIZ itd.).
17 United Nations General Assembly Resolution 48/104 of 20 December 1993, known as Declaration on the
Elimination of Violence against Women (DEVAW) je prvi međunarodnopravni akt koji prepoznaje nasilje nad
ženama kao oblik rodne diskriminacije i vidi u njemu strukturalni karakter. Upućuje da se nasilje nad ženama
može dešavati na tri nivoa: 1. u okviru porodice, 2. od strane društvene zajednice i 3. od strane države. Iako nije
pravno obavezujući, ovaj dokument predstavlja prekretnicu kao principijelna izjava političke volje međunarodne
zajednice da države članice UN-a moraju preduzimati konkretne mere na suzbijanju ovog problema.
236
digmi. Pitanje primarne prirode feminizma, akcija ili misao, neraskidivo je vezano sa
pitanjem njegovog daljeg razvoja. Ako je feminizam u osnovi emancipatorski proje-
kat, onda kao takav, on ima svoj prirodni životni tok koji teži kraju, odnosno, ostvari-
vanju emancipatorske funkcije i okončanju. Dakle, pitanje razvoja feminizma se može
postaviti i na sledeći način: da li feminizam podrazumeva linearni razvoj prema kraju
ili postoji mogućnost njegovog razvoja u spiralnom kontinuitetu? Žaki Tru zaključuje
da je gender mainstreaming projekat otvorenog karaktera sa transformativnim poten-
cijalom i da zavisi od naučnika/ca, aktivista/kinja i stvaralaca politika šta će od njega
načiniti (Jaqui True, 2003). Transformativni potencijal možemo u istorijskoj perspek-
tivi prepoznati u izazovima koje je sam feminizam stavljao pred sebe, suočavajući se sa
mogućnošću samoponištavanja. Ilustrativni su pogledi afroameričkog feminizma na
feminizam „Zapadnjakinja“. U tom smislu, feminizam je pokazao mogućnost samo-
kritike, uviđanja i promišljanja sopstvenih ograničenja, kao i potencijal za prepozna-
vanje novih granica ravnopravnosti.
237
Vesna Jarić
Knjige i članci:
Blanchard, E. M. (2003). Gender, International Relations and Development of Fe-
minist Security Theory. Signs: Journal of Women in Culture and Society
28(4), 1289-1312.
Connell, R. W. (2002). Gender. Oxfrod: Polity Press.
Jarić, V. i Radović, N. (2011). Rečnik rodne ravnopravnosti. Drugo izmenjeno i do-
punjeno izdanje. Beograd: Ministrastvo rada i socijalne politike.
Milojević, I. i Markov, S. (Ur.) (2011). Uvod u rodne teorije. Novi Sad: Mediterran
Publishing.
Peterson, V. S. (Ed.) (1992). Gendered States: Feminist (Re)Visions of International
Relations Theory. Boulder, Colo: Lynne Rienner.
Tickner, J. A. (1992). Gender in International Relations. New York: Columbia Uni-
versity Press.
Tickner, J. A. (2001). Gendering World Politics: Issues and Approaches in the Post-
Cold War Era. New York: Columbia University Press.
Blagojević, M. (Prir.) (2005). Mapiranje mizoginije u Srbiji: Diskursi i prakse (II Tom),
Beograd: Ažin.
Blanchard, E. M. (2003). Gender, International Relations and Development of Femi-
nist Security Theory. Signs: Journal of Women in Culture and Society, 28(4).
1289-1312.
Buzan, B. & Hansen, L. (2009). Evolution of International Security Studies. Cambridge:
Caprioli, M. & Boyer, A. M. (2001). Gender, Violence, and International Crisis. The
Journal of Conflict Resolution, 45(4). 503-518.
Carpenter, C. (2005). Women, Children and Other Vulnerable Groups: Gender, Stra-
tegic Frames and the Protection of Civilians as a Transnational Issue. Internati-
onal Studies Quarterly, 49. 295-334.
Cohn, C. (1987). Sex and Death in the Rational World of Defense Intellectuals. Signs,
12(4). Within and Without: Women, Gender, and Theory, 687-718.
Cohn, C. (1990). Clean Bombs and Clean Language. In: J. B. Elshtain & S. Tobias
(Eds.), Women, Militarism, and War: Essays in History, Politics, and Social Theo-
ry. (pp. 33-55). Maryland: Rowman & Littlefield Publishers.
238
Cohn, C. (1993). Wars, Wimps, and Women: Talking Gender and Thinking War. In:
M. Cooke & A. Woollacott (Eds.), Gendering War Talk. (pp. 227-248). Prince-
ton, NJ: Princeton University Press.
Connell, R.W. (2002). Gender. Oxfrod: Polity Press.
Connell, R.W. (2005). Masculinities-2nd ed. Berkeley: University of California Press.
Ehrenreich, B. & Pollitt, K. (1999). Fukuyama Follies: So What if Women Ran the
World? Foreign Affairs, 78(1). 118-129.
Elshtain, J. B. (1987). Women and War, New York: Basic Books.
Elshtain, J. B. & Tobias, S. (Eds.) (1990). Women, Militarism, and War: Essays in
History, Politics, and Social Theory. Maryland: Rowman&Littlefield.
Enloe, C. (1989). Bananas, Beaches, and Bases: Making Feminist Sense of International
Politics. Berkeley: University of California Press.
Enloe, C. (1993). The Morning After: Sexual Politics at the End of the Cold War. Ber-
keley: University of California Press.
Farwell, N. (2004). War Rape: New Conceptualizations and Responses. Affilia, 19(4).
389-403.
Firestone, S. (1970). The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution. Morrow.
Fukuyama, F. (1998). Women and the Evolution of World Politics. Foreign Affairs,
77(5). 24-40.
Galić, B. (2002). Moć i rod. Revija za sociologiju, 33(3-4). 225-238.
Gibson-Graham, J. K. (1994). ‘Stuffed if I know!’: Reflections on post-modern femi-
nist social research. Gender, Place & Culture: A Journal of Feminist Geography,
1(2). 205-224.
Halley, J. (2008). Split Decisions: How and Why to Take a Break from Feminism. Prince-
ton University Press.
Hansen, L. (2000). Gender, Nation, Rape: Bosnia and the Construction of Security. In-
ternational Feminist Journal of Politics, 3(1). 55-75.
Harding, S. (1986). The Science Question in Feminism. Ithaca, N.Y: Cornell University
Press.
Harding, S. (1991). Whose Science? Whose Knowledge? Thinking from Women’s Lives.
Ithaca, N.Y.: Cornell University Press.
Jarić, V. i Radović, N. (2011). Rečnik rodne ravnopravnosti. Drugo izmenjeno i dopu-
njeno izdanje. Beograd: Ministrastvo rada i socijalne politike.
Keohane, R. O. (1998). Beyond Dichotomy: Converstations between International Re-
lations and Feminist Theory. International Studies Quarterly, 42(1). 193-197.
Mead, M. (2001, first published 1935). Sex and Temperament in Three Primitive Socie-
ties. Harper Perennial.
239
Vesna Jarić
Marsh, D. i Stoker G. (2005). Teorije i metode političke znanosti. Zagreb: Fakultet poli-
tičkih znanosti. Preveli: Tonči Kursar i Davor Stipetić.
May, E. T. (2008). Homeward bound: American families in the Cold War Era. New York:
Basic Books.
Millet, K. (1971, first published 1969). Sexual Politics. Trad. it. La politica del sesso. Mi-
lano: Rizzoli.
Peterson, V. S. (Ed.) (1992). Gendered States: Feminist (Re)Visions of International Re-
lations Theory. Boulder, Colo: Lynne Rienner.
Peterson, V. S. & Runyan A. S. (1999). Global Gender Issues. Boulder, Colo: Westview.
Ruddick, S. (1980). Maternal Thinking. Feminist Studies, 6(2). 342-367.
Simić, D. (2002). Nauka o bezbednosti. Savremeni pristupi bezbednosti. Beograd: Služ-
beni list SRJ.
Smith, S. (1999). The increasing insecurity of security studies: Conceptualizing secu-
rity in the last twenty years. Contemporary Security Policy, 20(3). 72-101.
Spasić, D. (2011). Policijska kultura i rodni identitet. Bezbednost Zapadnog Balkana,
19. 25-35.
Stojković, B. (2011). Indikatori za utvrđivanje položaja žena u sektoru bezbednosti
Republike Srbije. Bezbednost Zapadnog Balkana, 19. 79-95.
Tannen, D. (1990). You just don’t understand. Women and Men in Conversation. New
York: Ballantine.
Tickner, J. A. (1988). Hans Morgenthau’s Principles of Political Realism: A Feminist
Reformulation. Millennium: Journal of International Studies, 17(3). 429-440.
Tickner, J. A. (1992). Gender in International Relations. New York: Columbia Univer-
sity Press.
Tickner, J. A. (1997). You Just Don’t Understand: Troubled Engagements between Fe-
minists and IR Theorists. International Studies Quarterly, 41(4). 611-632.
Tickner, J. A. (1999). Why Women Can’t Run the World: International Politics Accor-
ding to Francis Fukuyama. International Studies Review, 1(3). 3-11.
Tickner, J. A. (2001). Gendering World Politics: Issues and Approaches in the Post-Cold
War Era. New York: Columbia University Press.
Tickner, J. A. (2004). Feminist responses to international security studies. Peace Re-
view: A Journal of Social Justice, 16(1). 43-48.
Tickner, J. A. (2005). The Gendered Frontiers of Globalization. Globalizations, 1(1). 15-23.
True, J. (2003). Mainstreaming Gender in Global Public Policy. International Feminist
Journal of Politics, 5(3). 368-396.
Zaharijević, A. (2011). Radikalni feminizam. U: I. Milojević i S. Markov (Ur.), Uvod u
rodne teorije. (pp. 139-152). Novi Sad: Mediterran Publishing.
240
Zakarija, F. (2004). Budućnost slobode. Beograd: Dan Graf.

Zalewski, M. (2010). ‘I don’t even know what gender is’: a discussion of the connecti-
ons between gender, gender mainstreaming and feminist theory. Review of In-
ternational Studies, 36. 3-27.
Vrajoli, M. (2011). Zastupljenost žena u sektoru bezbednosti na Kosovu. Bezbednost
Zapadnog Balkana, 19. 57-65.
Šaranović J. (2010). Doprinos Vojske Srbije afirmaciji rodne ravnopravnosti u sektoru
bezbednosti. Revija za bezbednost, 4. 307–325.
Dokumenti
United Nations S/RES/1325 (2000)
The Convention on the Elimination of All Forms of Discrimination against Women
(CEDAW), adopted in 1979 by the UN General Assembly
United Nations General Assembly Resolution 48/104 of 20 December 1993, known as
Declaration on the Elimination of Violence against Women (DEVAW)
Council of Europe Convention on Preventing and Combating Violence against Wo-
men and Domestic Violence, April 2011.
Institucionalni mehanizmi za postizanje rodne ravnopravnosti, OEBS, Beograd, 2005.
Swedish International Development Cooperation Agency - SIDA (2001). Briefing pa-
per on the ‘feminisation of poverty’.Institute of Development Studies Universi-
ty of Sussex. 1-8.
Websites
http://hdr.undp.org/en/statistics/, datum: 25.04.2012.
http://hdr.undp.org/en/statistics/gii/, datum: 25.04.2012.
http://www.meforum.org/2067/are-honor-killings-simply-domestic-violence, datum
25.04.2012.
http://www.hawaii.edu/hivandaids/Domestic%20Violence%20Against%20
Women%20and%20Girls.pdf, datum 25.04.2012.
http://www.nytimes.com/2010/10/04/world/africa/04congo.html?_r=1&pagewan-
ted=all, datum 25.04.2012.
http://www.bridge.ids.ac.uk/reports/femofpov.pdf, datum 25.04.2012.
241
LIBERALNI PRISTUPI
LIBERALNI INSTITUCIONALIZAM
UVOD
Liberalni institucionalizam je racionalistička teorija, koja se svrstava u tzv. tra-
dicionalne škole promišljanja međunarodnih odnosa. Za razliku od realističkih te-
orija, liberalno institucionalističke teorije međunarodnu politiku ne vide samo kao
prostor konkurencije i konflikata, već i kao prostor u kome se može ostvariti sarad-
nja i uspostaviti solidarnost između ključnih subjekata međunarodnih odnosa (ak-
tera međunarodne bezbednosti).
Uvreženo je mišljenje da je neuspeh Društva naroda da predupredi Drugi svet-
ski rat događaj koji je označio kraj ere idealizma u teoriji međunarodnih odnosa.
Ipak, gašenje Društva naroda i neuspeh ove institucije da se nosi sa pitanjima zbog
kojih je stvorena, ukazao je i na osnovne nedostatke tadašnjih institucionalističkih
ideja, zato zagovornici liberalnog institucionalizma nastoje da ih prevaziđu usvaja-
njem određenih postavki realističkog pristupa. Jedna od takvih postavki je i premi-
sa da su države ključni međunarodni subjekti i akteri od kojih u najvećoj meri zavise
međunarodni mir i bezbednost. Međutim, za razliku od realista, liberalni instituci-
onalisti države smatraju dominantnim, ali ne i isključivim akterima međunarodne
bezbednosti. Zato ovaj teorijski pravac ukazuje na nove međunarodne aktere, ali i
na nove forme međusobnih odnosa svih relevantnih subjekata bezbednosti. Poseb-
no se razmatra uloga i značaj međunarodnih institucija i međunarodnih režima, ali
i položaj pojedinca u bezbednosnoj arhitekturi. Takođe, naglasak je stavljen i na sa-
radnju i integracije koji predstavljaju modele međunarodnih odnosa koje karakteri-
še kompleksna međuzavisnost.

Među autorima čije se ime najčešće navodi kada se govori o liberalnom, kao i o neo-
liberalnom institucionalizmu je Robert O. Kohejn (Robert O. Keohane). Ovaj autor me-
đutim smatra da njegovu teoriju ne treba zvati liberalno institucionalističkom, već samo
institucionalističkom, jer vezivanje za pojam liberalizam podstiče očekivanja da ponuđe-
na teorija počiva na nekoj od klasičnih liberalnih teza o slobodnoj trgovini kao sredstvu
za ostvarenje međunarodnog mira, o važnosti slobode i prava pojedinaca ili o suštinski
dobroj ljudskoj prirodi. Kohejnovo teorijsko stanovište je daleko pesimističnije u pogle-
du ljudske prirode, a sam Kohejn daleko oprezniji u uspostavljanju uzročne veze između
ekonomije i politike. Međutim, govoriti o liberalnom i neoliberalnom institucionalizmu
nije moguće bez pominjanja Roberta Kohejna i njegovih stavova o kompleksnoj među-
zavisnosti, ulozi institucija i režima i novih subjekata međunarodnih odnosa na kreira-
nje jednog (u odnosu na realizam) svežeg pogleda na funkcionisanje međunarodnih od-
nosa danas. U tom smislu oznaka liberalni u nazivu teorije odnosi se na oblik liberalizma
koji Kohejn naziva „sofisticirani liberalizam“, a koji predstavlja kombinaciju komercijal-
nog (slobodno tržište) i regulatornog (međunarodne institucije) liberalizma. Sofisticira-
ni liberalizam stavlja naglasak na izgradnju institucija koje olakšavaju ekonomsku raz-
menu i proširuju međunarodnu saradnju, pa tako Kohejn „identifikuje širenje zone mira
sa širenjem globalne ekonomije“ (1990: 177).
Lliberalni institucionalizam, slično drugim teorijama međunarodnih odnosa, ima svoj
razvojni put. Zato su od perioda pojve prvih liberalno-institucionalističkih ideja do danas
različiti teoretičari rukovođeni specifičnostima aktuelnog trenutka, ali i ličnim afinitetima
stavljali različite ideje u prvi plan. Tako da danas ne možemo govoriti o jedinstvenoj teoriji
sa tačno utvrđenim postulatima. Džozef Greko (Joseph Grieco - smatra se jednim od vode-
ćih neorealista) izdvaja četiri razvojne forme liberalnog institucionalizma:
Teorija funkcionalne integracije predstavlja prvu fazu koja se javlja krajem četrde-
setih i početkom 50-ih godina 20. veka. Zagovornici ove teorije promovišu ograniče-
no povezivanje država u različitim oblastima, sa idejom da će se uspešno povezivanje
u jednoj od oblasti „preliti“ (spill over effect) i na druge oblasti;
1. Krajem pedesetih i početkom 60-ih godina 20. veka ova forma prerasta u neo-
funkcionalnu teoriju koja promoviše integracije na regionalnom nivou, tzv.
„progresivno povezivanje“ ili prelivanje saradnje država na funkcionalnom i
političkom nivou. Funkcionalno prelivanje podrazumeva povezivanje država u
različitim oblastima niske politike, dok se pod političkim prelivanjem podra-
zumeva stvaranje naddržavnih institucija;
2. Sredinom '70-ih primat preuzima „teorija kompleksne međuzavisnosti“, koju su
promovisali Robert Kohejn i Džozef Naj (Joseph S. Nye). Ovim terminom autori
su pokušali da ukažu kako progresivni razvoj sve složenije mreže transnacional-
nih odnosa koja smanjuje značaj i ulogu vojne moći, što neminovno utiče na pro-
menu slike o međunarodnim odnosima/međunarodnoj bezbednosti;
3. Neoliberalni institucionalizam je poslednja razvojna faza, koja se javlja 80-ih
godina 20. veka. Ovaj teorijski pravac odlikuje veće oslanjanje na ključne po-
244
stavke realizma, među kojima je i shvatanje da anarhično stanje međunarodnih

odnosa predstavlja osnovnu prepreku saradnji država. Međutim, neoliberalni
institucionalisti smatraju da realisti preuveličavaju značaj sukoba i potcenjuju
mogućnosti kojima raspolažu međunarodne institucije u promovisanju sarad-
nje. Zato se u proučavanju međunarodnih odnosa/međunarodne bezbednosti
akcenat stavlja, ne samo na države, nego i na međunarodne institucije, ali i po-
jedinca. Na ovaj način, neoliberalni institucionalisti se bave i pitanjima koja se
tradicionalno smatraju sferom niske politike: zaštita životne sredine, ljudska
prava, ekonomija, tržište i drugo (Grieco, 1988).
Navedene razvojne oblike liberalnog institucionalizma povezuje jedinstvena ide-
ja da države nisu sposobne da samostalno odgovore na niz problema sa kojima su da-
nas suočavaju međunarodni odnosi/međunarodna bezbednost. Upravo iz tog razloga
institucionalisti smatraju da je neophodno promovisati i ostvariti saradnju i između
novonastalih subjekata na svetskoj političkoj sceni. Pored država, kojima se priznaje
značajna uloga na međunarodnom nivou, ističe se značaj i moć međunarodnih i regio-
nalnih institucija, ali ne postoji saglasnost oko pitanja ko su ključni međunarodni/bez-
bednosni akteri. Za funkcionaliste to su specijalizovane međunarodne organizacije,
koje se pri obavljanju svojih zadataka ne sukobljavaju direktno sa državnim suvereni-
tetom, što im olakšava efikasno delovanje. Za neofunkcionaliste vodeća uloga pripada
političkim partijama, sindikatima i naddržavnoj birokratiji, koja državi pruža moguć-
nost da postigne ciljeve i van sopstvenih granica. Teoretičari međuzavisnosti, s dru-
ge strane, smatraju da u svetu koji prekriva gusta mreža transnacionalnih veza, ključ-
ne aktere na međunarodnoj sceni predstavljaju nevladine organizacije, međunarodne
korporacije, transnacionalna udruženja, ali i pojedinci. Neoliberalni institucionalizam
državama priznaje ulogu jedinstvenih i najznačajnijih aktera na međunarodnoj sceni,
s tim da institucijama pridaje veliki značaj u oblikovanju odnosa među njima i stavlja
veći naglasak na nevladine i nedržavne subjekte međunarodnih odnosa.
Dakle, bez obzira o kojoj od razvojnih faza liberalnog institucionalizma govorimo,
jedna od ključnih karakteristika je insistiranje na „ideji mnogosredišnjeg sveta“, odno-
sno isticanje činjenice da na međunarodnoj sceni funkcioniše sve veći broj nedržav-
nih subjekata. Pri tome se ne osporava činjenica da su države i dalje osnovne jedinice
organizovanja ljudskog društva i subjekti od kojih u najvećoj meri zavise međunarod-
ni i globalni mir (što predstavlja polaznu pretpostavku realizma). Međutim, u okvi-
ru liberalnog institucionalizma se isto tako ističe da države danas nemaju monopol ni
u jednoj od sfera ljudskog organizovanja, bilo da se radi o ljudskim pravima, životnoj
sredini, ekonomiji ili čak bezbednosti. Pored novih subjekata na međunarodnoj sceni,
pažnja liberalno institucionalističkih teoretičara okreće se i ka novim oblicima odno-
sa. Saradnja, bilo da je institucionalizovana ili ne, ima ključnu ulogu u svetu koji odli-
kuje složena međuzavisnost, svetu u kome pitanja “niske” politike dolaze u istu ravan
245
kao i pitanja „visoke” politike i svetu u kome vojna sila ne predstavlja jedino efikasno,
a često i neadekvatno sredstvo u sprovođenju ciljeva spoljne i bezbednosne politike.
KOMPLEKSNA MEĐUZAVISNOST
Tehnološki i industrijski napredak doveli su do stanja u svetu koje se često označa-
va kao „sabijanje vremena i prostora” (time and space compression1). Ceo svet je „uple-
ten“ u jednu univerzalnu, složenu mrežu odnosa saradnje i međuzavisnosti. Kohejn i
Naj početkom 70-ih godina 20. veka u izučavanje međunarodnih odnosa uvode ter-
min kompleksne međuzavisnosti, pod kojim podrazumevaju povećan broj aktera na
međunarodnoj sceni umreženih nizom međusobnih odnosa i time u velikoj meri me-
đusobno zavisnih (2000: 112)2. To međutim, ne znači da postoji harmonija u odnosi-
ma međunarodnih aktera, već prvenstveno stanje koje se može okarakterisati kao „ne-
jednako uravnotežena uzajamna zavisnost“ (Nye, 1992: 158). Države, međunarodne i/
ili nevladine organizacije ne poseduju podjednaku moć i uticaj, tako da ni odnosi iz-
među ovih aktera ne mogu biti na paritetnim osnovama. Zato i ne govorimo o sime-
tričnoj, već asimetričnoj zavisnosti ovih aktera međunarodne bezbednosti.
Ključne karakteristike sveta koji odlikuje složena međuzavisnost, Kohejn i Naj gru-
pišu na sledeći način:
1. Postojanje višestrukih kanala povezivanja društva, uključujući i neformalne
veze državnih funkcionera, nevladin sektor i transnacionalno povezivanje i or-
ganizovanje, pri čemu se prvenstveno misli na privredno povezivanje;
2. Na odnose između država utiče niz pitanja, s tim da među tim pitanjima više
ne postoji jasna hijerarhija. Bezbednosna i vojna problematika više nema ne-
prikosnoveni primat u odnosu na pitanja koja se često tretiraju kao oblast unu-
trašnje politike država. Granica između unutrašnje i spoljne politike jedne ze-
mlje počinje da bledi i gubi oštrinu;
3. Sila se ne upotrebljava prema državama u istom regionu i onima koje su pove-
zane pitanjima kod kojih kompleksna međuzavisnost preovlađuje. Sila, među-
tim, ne gubi na značaju kada se radi o odnosu prema ostalim državama. Dola-
zi do redefinicije uloge sile. Vojna moć, u mnogim pitanjima, naročito kada se
radi o ekonomskim interesima, gubi na značaju (1977: 24).
U prvi plan se ističu politička, ekonomska i kulturna saradnja u odnosima na me-
đunarodnom nivou, a u drugi plan se potiskuje usredsređenost realista na nacional-
1 Ovaj termin je u upotrebu uveo geograf Dejvid Harvi (David Harvey) u svojoj knjizi pod nazivom „The Conditions
of Postmodernity“, kako bi ukazao na revolucionarni uticaj razvoja modernih informacionih tehnologija i
prevoznih sredstava na objektivne karakteristike vremena i prostora.
2 U ovom tekstu Kohejn i Naj pišu o ekonomskoj, kulturnoj, socijalnoj, ekološkoj i vojnoj globalizaciji, a u kontekstu
međuzavisnosti akcenat stavljaju prvenstveno na ono što je ostalo isto – uvećanje ekonomske, socijalne i vojne moći.
246
nu bezbednost, politiku sile i vojnu moć. Pažnja se skreće na nevojne i nedržavne iza-
zove i pretnje, pretnje na koje se ne može odgovoriti direktno vojnim sredstvima, kao
što su ekološki problemi (globalno zagrevanje, siromaštvo, epidemije, zagađenje vode,
vazduha, tla itd.), organizovani kriminal, trgovina ljudima, drogom, i drugo. Pitanja iz
oblasti koja se tradicionalno naziva „niskom politikom“, kao što su ljudska prava, za-
štita životne sredine i ekonomsko blagostanje, danas se nalaze u istom rangu sa pita-
njima tzv. „visoke politike“, kao što su vojna bezbednost i zaštita nacionalnog interesa.
Porast značaja pitanja iz oblasti niske politike posledica je činjenica da se radi o
problemima u kojima vojna sila ne predstavlja odgovarajući instrument. Takođe, to
su problemi čije rešavanje prevazilazi mogućnosti jednog aktera. Ovakva pitanja traže
da se radi njihovog rešavanja uspostave odnosi saradnje i poverenja među državama,
kao ključnim akterima na međunarodnom nivou, ali i da se u njihovo rešavanje uklju-
če ostali relevantni akteri.
Naj navodi četiri procesa koja se danas odvijaju i koja ograničavaju upotrebu voj-
ske i strategije ravnoteže moći kao tradicionalnih sredstava uspešne bezbednosne po-
litike država:
1. jačanje privredne međuzavisnosti država;
2. proces modernizacije i urbanizacije, kao i razvoj komunikacije u zemljama u
razvoju (podstiču prenos moći iz državne uprave na privatne sektore);
3. širenje vojne tehnologije kojom se povećava i moć privredno nerazvijenih ze-
malja, i
4. promena redosleda rešavanja aktuelnih pitanja u svetskoj politici (rešavanje pi-
tanja transnacionalne međuzavisnosti zahteva kolektivno učešće i saradnju država)
(Simić, 2002: 43).
Države se, smatraju Kohejn i Naj, sve više oslanjaju na neke druge instrumente u
cilju nadomešćivanja tradicionalnog oslanjanja na vojnu silu, među kojima istaknuto
mesto zauzimaju kreiranje međunarodnih režima i međunarodnih institucija.
Međunarodni režimi
Liberalni institucionalizam kao jednu od ključnih odlika savremenih međunarod-
nih odnosa ističe postojanje međunarodnih režima, kao seta propisa, pravila i prak-
se koji prožimaju svaku međudržavnu interakciju. Režimi uređuju pravila ponašanja u
nizu oblasti od trgovine i monetarne politike, preko prava i tehničkih pitanja, do obla-
sti od najveće važnosti za državu, pitanja njene bezbednosti. Režimi predstavljaju na-
pore da se unutar međunarodnog sistema dođe do saradnje u određenom području,
bilo formalne ili neformalne. Formalni režimi mogu nastati kao rezultat propisa me-
đunarodne organizacije i mogu imati neku vrstu birokratske strukture sa organom koji
donosi odluke, dok se neformalni režimi mogu zasnivati na dogovoru oko ciljeva i za-
247
jedničkih interesa učesnika što rezultira ad hoc sporazumom koji može biti oličen u
konvencijama, dekleracijama i slično.
Režimi se mogu zasnivati na uverenju da će se saradnjom na najbolji način ostva-
riti zajednički interes, ali mogu nastati i kao rezultat zajedničke odbojnosti, odnosno
postojanja konsenzusa oko toga šta se ne želi postići ili kakav ishod se želi izbeći. Pre-
ma rečima Roberta Kohejna, „međunarodni režimi još od vremena Breton-Vudske
konferencije 1944. godine funkcionišu kao klubovi“ (1996a: 220). Neki od najpoznati-
jih međunarodnih režima, kao što su GATT ili IMF stvoreni su upravo na ovaj način –
nadležni ministri manjeg broja (bogatih) država su zajednički utvrdili pravila ponaša-
nja u oblasti međunarodne trgovine i finansija koji su zatim postali široko prihvaćeni
i danas predstavljaju norme ponašanja u ovim oblastima. Pri tome treba imati u vidu
da ni jedan režim neće funkcionisati sam od sebe i da njegov opstanak zavisi isključi-
vo od spremnosti aktera međunarodnih odnosa da ga primenjuju u svom ponašanju.
Izučavanje režima predstavlja napor da se razumeju sredstva i uslovi pod kojima
države sarađuju između sebe i da se pažnja skrene sa strogo formalnih međunarodnih
organizacija na pravila kojima se rukovode akteri međunarodne bezbednosti, a koja
nisu u toj meri, ili nisu uopšte, formalizovana. Nivo institucionalnog razvoja međuna-
rodnih režima se razlikuje, ali viši stepen formalizacije režima ne podrazumeva auto-
matski i njegovu veću delotvornost. Često manje formalne strukture daju veću fleksi-
bilnost državama i time olakšavaju iznalaženje odgovarajućeg rešenja na dati problem.
Režimi se javljaju u oblastima i u situacijama kada postoji zajedinički interes bez-
bednosnih aktera na međunarodnom nivou. Kroz režime se „formalizuju očekiva-
nja svih strana u oblastima od zajedničkog interesa“, dok institucije „preuzimaju ulo-
gu ohrabrivanja navika saradnje, praćenje sprovođenja dogovorenog i sankcionisanje
onih koji režim ne poštuju“ (Burchill at al., 2005: 65).
Međunarodne institucije
Dok realističke teorije međunarodne bezbednosti polaze od stava da saradnja dr-
žava u okviru institucija ne može biti uslovljena nečim višim od zasebnog državnog
interesa, liberalni institucionalisti institucije vide kao proizvod postojeće potrebe dr-
žava da u uslovima anarhije, pronađu optimalna rešenja za sve aktere. Ovde se mora-
mo osvrnuti na samo određenje institucija u okviru liberalnog institucionalizma. In-
stitucije nisu samo međunarodne organizacije, nego i sistemi pravila i praksa odnosa
u društvu, pravila koja utiču i usmeravaju ponašanja i očekivanja subjekata date zajed-
nice. U tom smislu može se govoriti o primarnim i sekundarnim institucijama. Broj i
jednih i drugih naglo raste od kraja Hladnog rata, kada subjekti međunarodne zajed-
nice kreću u sve kompleksnije institucionalizovanje odnosa u svim sferama – od eko-
logije i pitanja ljudskih prava, preko ekonomije, sve do pitanja „visoke politike“, odno-
sno uspostavljanja i očuvanja bezbednosti i održavanja mira.
248
Mešavina idealističkih i realističkih stavova u okviru liberalnog institucionalizma

je, možda na najbolji način, predstavljena u dvostrukom odgovoru ovog teorijskog
pravca na pitanje: Zašto (jake) države prihvataju međunarodne institucije?
1. Prihvatanjem međunarodnih institucija i delovanjem u skladu sa normama
koje one promovišu, države doprinose razvoju međusobnog poverenja. Institu-
cije na taj način pomažu u uspostavljanju određenog stepena stabilnosti i pred-
vidljivosti u međunarodnim odnosima. Ovo je od naročitog značaja za države
koje ne raspolažu tradicionalnim izvorima moći u dovoljnoj meri da mogu sa-
mostalno da zaštite svoje osnovne interese.
2. Učešće u institucijama omogućava državama da učestvuju i u uspostavljanju
modela ponašanja koji će biti na snazi i u slučaju da dođe do poremećaja u po-
stojećem odnosu snaga u svetu. Kohejn ističe da je naftna kriza sedamdesetih
godina 20. veka pokazala da je potrebna „sistematska koordinirana politika za
rešavanje globalnih problema“ (Kohejn, 1998: 85) i da je za tu ulogu potrebno
iskoristiti institucije.
Institucije mogu imati više uloga, ali one koje su najvidljivije i koje se najčešće isti-
ču su obezbeđivanje informacija (i ekspertskog znanja) i olakšavanje komunikacije
među subjektima međunarodne bezbednosti. Na taj način institucije treba da stvore
osnovu za razvoj poverenja i odnosa saradnje u oblastima od zajedničkog interesa. S
druge strane, uloga institucija može biti i uspostavljanje mehanizma samoobaveziva-
nja država u određenim oblastima, čime se ponašanje aktera u datoj oblasti čini pred-
vidljivijim. Nezavisno od konkretne uloge koju imaju, važno je istaći da međunarodne
institucije nisu tu da nameću pravila, njih „treba kreirati tako da olakšaju saradnju dr-
žava i da ih postepeno usmeravaju ka promeni koncepta samointeresa, kako bi se pro-
širile mogućnosti za saradnju“ (Kohejn, 1990: 40).
Liza Martin (Lisa Martin) ukazuje na dva ključna efekta međunarodnih institucija.
Prvi predstavlja mogućnost zamene za domaće mehanizme i institucije, a drugi mo-
gućnost dopune domaćih struktura (Martin, 1992). Možemo, međutim, istaći još je-
dan efekat koji institucije imaju, a to je da utiču na menjanje shvatanja o tome šta je
moguće i šta je poželjno u međunarodnoj zajednici. Međunarodne institucije se stva-
raju kako bi pomogle u ostvarenju određenih interesa, ali kada jednom njihov rad „za-
živi“, dešava se da institucije počinju bitno da utiču na oblikovanje tih interesa. Na taj
način one prestaju da budu oruđe u rukama država, dobijaju sopstveni život i posta-
ju instanca koja utiče na ponašanje država koje su je kreirale. Jedan od načina da se to
postigne je putem širenja sopstvene agende, odnosno proširivanjem pitanja koja su im
prvobitno data u nadležnost (kao UN ili EU), a drugi način je promenom svrhe po-
stojanja, kao što je NATO, koji se od „ekskluzivnog bezbednosnog saveza fokusiranog
na pretnje, pretvorio u inkluzivnu instituciju bezbednosnog menadžmenta koji se pri-
marno bavi rizicima.“ (Keohane, 2002: 12)
249
Ključni stav liberalnog institucionalizma je da institucije ublažavaju ulogu politike

sile u međunarodnim odnosima. Uspostavljanjem pravila ponašanja institucije uvode
veću sigurnost i predvidivost u međunarodnoj politici. Stabilnost i trajnost institucija
uslovljena je sa dva kriterijuma – jedan je da njeni članovi dele slične društvene vred-
nosti, a drugi da su dobiti od ostajanja u instituciji veće od dobiti koje se mogu steći
izlaskom iz nje. Izlazak iz institucije ne znači samo gubljenje „članstva u klubu“ i po-
stojećih koristi, već utiče i na stvaranje loše reputacije („troškovi reputacije“) i poveća-
va rizik nemogućnosti uspostavljanja buduće saradnje.
SARADNJA I INTEGRACIJE
KAO PUT ZA USPOSTAVLJANJE MEĐUNARODNOG MIRA
Ideja o mogućnosti uspostavljanja odnosa poverenja i saradnje između aktera me-
đunarodne bezbednosti je jedna od ključnih ideja koju promoviše liberalni instituci-
onalizam. Neoliberalni institucionalizam ide i dalje od toga, prihvatajući realističko
viđenje racionalne i egoistične prirode država, ovaj teorijski pravac pokušava da doka-
že da je moguće da „racionalni egoisti sarađuju čak i u anarhičnom sistemu“ (Brown
& Ainley, 2005: 46). Pri tome se pod saradnjom podrazumevaju odnosi zasnovani na
uzajamnom pristanku učesnika, odnosi koji ne počivaju na pretnjama i sili. Ovi od-
nosi su najčešće oličeni u institucionalnom aranžmanu međunarodne organizacije, a
ređe u režimu formalizovanih normi.
Kroz teorije saradnje neoliberalni institucionalizam nastoji da objasni ponašanje
aktera u decentralizovanom okruženju u kome se suočavaju sa problemima za čije re-
šavanje je potrebno izaći iz državnih okvira. Ova pitanja su još uvek prvenstveno, ali
ne isključivo, pitanja iz oblasti niske politike.
Za ostvarenje saradnje na međunarodnoj sceni potrebno je da bude ispunjeno ne-
koliko uslova – da postoji dobra komunikacija između subjekata, slobodan pristup
informacijama i njihova razmena. U svim ovim segmentima od pomoći mogu biti
međunarodne institucije. One sa jedne strane obezbeđuju mesto za stalnu i otvorenu
komunikaciju, dok sa druge strane smanjuju „transakcione troškove“ prilikom uspo-
stavljanja pravila igre i obezbeđuju njihovo poštovanje i sprovođenje u praksi. Delova-
nje institucija je na taj način usmereno ka razvoju poverenja između subjekata među-
narodnih odnosa i ka približavanju međunarodne politike Paretoovoj granici3.
Međusobno nepoverenje aktera međunarodne bezbednosti i strah od varanja, kao
rezultat tog nepoverenja, se vide kao osnovne prepreke uspostavljanju njihove sarad-
3 Paretoova granica je koncept italijanskog ekonomiste i sociologa Vilfreda Pareta (Vilfredo Pareto), kojim je želeo
da označi situaciju u kojoj je postignuto najbolje rešenje za sve aktere u jednom odnosu. Bilo kakvo pomeranje bi
učinilo da se jedan od aktera oseća lošije nego pre.
250
nje. Sa ovim zaključkom se slažu i liberalni i neoliberalni institucionalisti, ali i realisti.

Međutim, za razliku od teorija realizma, liberalni institucionalizam smatra da je strah
od varanja prepreka koja se može prevazići. Češće organizovanje susreta i podstica-
nje otvorene komunikacije predstavlja dobar način za otklanjanje nepoverenja između
aktera bezbednosti. Ostvarivanje ovog cilja dodatno se pospešuje ukoliko se saradnja
i komunikacija ostvaruje kroz trajnije institucionalizovane odnose. Jedan od načina
je već pominjano povećavanje cene izlaska iz institucionalizovanog aranžmana. Što je
cena izlaska veća, veće je i poverenje učesnika tog aranžmana da će on potrajati, odno-
sno da ni ostali učesnici neće iz njega izaći bez dogovora sa ostalima.
Kohejn, Naj i Džervis (Robert Jervis) skreću posebnu pažnju na značaj međuna-
rodne saradnje ispoljen kroz multilateralni oblik institucionalnog udruživanja drža-
va. Ovaj oblik se čini najpogodnijim za prevazilaženje odnosa sile između subjekata
na međunarodnoj sceni, jer u ovakvom odnosu institucije imaju ulogu da pomognu
državama da norme i vrednosti koje su im zajedničke i dalje razvijaju, što vodi ka pro-
dubljivanju odnosa poverenja i uspostavljanju saradnje na većem broju pitanja, odno-
sno u većem broju oblasti.
Teorijama saradnje bavili su se prvenstveno funkcionalisti i neofunkcionalisti, među
kojima se posebno ističu Ernest Has, Dejvid Mitrani, Džozef Naj i Robert Kohejn. Teza
koja se provlači kroz dela svih pomenutih autora je da je za stvaranje institucija, u vidu
međunarodnih organizacija ili režima, neophodan elemenat funkcionalna integracija.
Pod ovim terminom se podrazumeva saradnja subjekata u određenoj oblasti, sa ciljem
nalaženja rešenja za konkretan problem. Na taj način se postavlja solidna osnova za us-
postavljanje saradnje i u drugim oblastima, što dalje vodi ka jačanju postojećih i stvaranju
novih institucija i režima. Dejvid Mitrani ide i dalje od ovog stava, zastupajući tezu da će
proces funkcionalne integracije dovesti ne samo do jačanja poverenja, već u krajnjoj li-
niji i do ukidanja rata u međunarodnim odnosima (Pfaltzgraff & Dougherty, 2001: 512).
Mitrani i Has govore prvenstveno o saradnji stručnjaka, a ne političara, na pitanjima
za čije rešavanje je potrebno uspostaviti prekograničnu saradnju. U takvim situacijama
može se tražiti adekvatno rešenje nezavisno od političkog konteksta i ideologija. Has me-
đutim naglašava da postoje dve činjenice koje se u ovom pogledu moraju imati u vidu –
jedna je da je izvesnije da će do saradnje doći ukoliko se radi o stručnjacima iz jednog
regiona (možemo protumačiti da je saradnja izvesnija između ljudi koje povezuju slične
društvene vrednosti i slični problemi), nego ukoliko se to pokušava na svetskom nivou
i drugo, da ti stručnjaci moraju biti osobe koje imaju pravo obavezivanja u ime države
koju predstavljaju (Pfaltzgraff & Dougherty, 2001: 512).
Uspostavljanje funkcionalne saradnje je prvi korak u procesu integracija, kojim se
lojalnost premešta sa bližeg centra (oličenog u lokalnoj zajednici ili državi) na dalji i
apstraktniji centar (najčešće predstavljen u vidu nadnacionalnog entiteta). Integraci-
ja je proces koji predstavlja svestan čin iskazivanja dubokog poverenja među jedinica-
251
ma koje se integrišu. Ovaj proces je dobrovoljan i zasnovan na podudarnosti interesa

u sferi u kojoj do integracije dolazi – najčešće ekonomskoj, ali i kulturnoj, tehničkoj ili
političkoj. Ernest Has integraciju opisuje kao proces kojim se politički akteri iz različi-
tih nacionalnih okruženja podstiču da svoja očekivanja, političke aktivnosti, kao i svo-
ju lojalnosti usmere ka novom akteru koji će imati nadležnost nad prethodno postoje-
ćim državama (Pfaltzgraff & Dougherty, 2001: 510).
Naj ističe da na razvoj integrativnih procesa i njihovu prihvaćenost utiču ravno-
merna raspodela dobiti među učesnicima integrativnog procesa, koherentno delova-
nje donosioca odluka na spoljašnjem planu i, bar u početku, niski troškovi integracije
(Pfaltzgraff & Dougherty, 2001: 517). Nezaobilazno je i da vodeće strukture integra-
tivnih jedinica dele slične vrednosti i imaju podudarne ideje o potrebi daljeg razvoja
procesa integracija. Liberalni institucionalisti su svesni da su razlozi za integracije pra-
gmatični i da se prvenstveno svode na očekivanje većih dobiti od onih koje bi se stekle
samostalnim delovanjem. Međutim, taj proces mora pratiti i određena ideologija koja
će predstavljati snažan motiv široj javnosti da se identifikuje sa ciljevima integracije.
BEZBEDNOSNI OBRAZAC
Pomenute ideje o unapređivanju odnosa među subjektima na međunarodnoj sceni
i razvijanju međusobnog poverenja u cilju uspostavljanja saradnje i integracija leže i u
osnovi bezbednosnog obrasca liberalnog institucionalizma. Sistem kolektivne bezbed-
nosti predstavlja proizvod takvog razmišljanja.
Možemo govoriti o dva osnovna pristupa u određivanju sistema kolektivne bez-
bednosti – užem i širem. Pod užim pristupom se podrazumeva određenje kolektivne
bezbednosti kao međunarodnog režima stvorenog radi održavanja status quo u među-
narodnim odnosima. U tom smislu očekuje se da će se sve članice sistema zajednič-
kom akcijom suprotstaviti bilo kom agresoru. Ovaj pristup opterećen je činjenicom da
međunarodna zajednica (oličena u Ujedinjenim nacijama) nije uspela da se dogovori
čak ni oko opšte prihvaćene definicije agresije. Drugi, širi pristup ulogu sistema kolek-
tivne bezbednosti vidi u nastojanju da se obezbede mirne promene i da se korišćenje
sile ograniči samo na samoodbranu. Ovakvim pristupom se delovanje Saveta bezbed-
nosti ne vezuje isključivo za situacije koje se definišu kao čin agresije, već se proširu-
je i na situacije koje se definišu kao ugrožavanje mira, što više odgovara realnosti me-
đunarodnih odnosa.
Liberalni institucionalisti ističu da je za uspostavljanje međunarodnih odnosa na
osnovama sistema kolektivne bezbednosti neophodno da državnici, intelektualci i jav-
no mnjenje budu uvereni da je napredak moguć. Neoliberalni institucionalisti dodaju
i drugi „pragmatičniji“ uslov, a to je potreba da se uspostavi međunarodna organiza-
cija koja bi olakšala razoružanje, sprovođenje demokratskih promena, arbitražu i koja
252
bi, ukoliko je to potrebno, bila u stanju da upotrebi silu u cilju očuvanja međunarod-
nog mira i bezbednosti.
U pogledu uspostavljanja ovakve međunarodne organizacije, institucionalisti se
dele na univerzaliste, odnosno zastupnike uspostavljanja međunarodne organizacije
na svetskom nivou i regionaliste, koji se zalažu za uspostavljanje većeg broja regio-
nalnih organizacija. Univerzalisti u prilog svoje teze o potrebi uspostavljanja svetske
međunarodne organizacije, ističu postojanje globalnih problema čijim rešavanjem ne
mogu efikasno da se bave države samostalno ili u manjim grupama. Ovakva organi-
zacija bi trebalo da preraste u vid svetske vlade, a to je tačka koja izaziva najviše pole-
mika čak i među institucionalistima, jer vodi ka ključnom pitanju, a to je ko bi se na-
lazio na čelu takve vlade.
Regionalisti, s druge strane, ističu da bi se organizovanjem regionalnih organizaci-
ja prevazišla dva osnovna nedostatka univerzalističke ideje. Na prvom mestu, spreči-
lo bi se da jedna velika sila ili manja grupa moćnih država nameće svoju volju (kao u
slučaju „klubova“ za stvaranje režima) većem broju takozvanih srednjih i manjih drža-
va. Sa druge strane, države jednog regiona dele slične probleme i organizovanjem re-
gionalnih institucije bi se ovi problemi mogli efikasnije i brže rešavati. Ne treba među-
tim zaboraviti i na osnovu tezu realista, a to je da ma koliko države u jednom regionu
zbližavali slični problemi, te iste države će imati i niz sukobljenih interesa koji proizila-
ze iz njihove teritorijalne blizine i nejednakosti u snazi (ovde se možemo prisetiti Ka-
utiljinog stava koji govori o tome da je po naš prvi sused ujedno i naš prirodni nepri-
jatelj) (Simić, 1999: 36).
Osnovna ideja Cilj Kritika
UNIVERZALISTI Uspostavljanje univer- Prerastanje ove Ko bi činio „Svetsku
zalne međunarodne organizacija u „Svetsku vladu“ i kako bi se
organizacije koja se bavi vladu“ donosile odluke?
rešavanjem globalnih
problema
REGIONALISTI Uspostavljanje većeg 1.) Izbegavanje Države regiona mogu
broja regionalnih mogućnosti da velike sile imati različite interese
organizacija na-meću svoje interese u u pogledu rešavanja
regionu, regionalnih problema
2.) Države regiona
najbolje su upoznate sa
regionalnim problemima
Tabela 1. Karakteristike univerzalističkog i regionalističkog pristupa
u okviru liberalnog institucionalizma (Simić, 1999: 37).
Sistem kolektivne bezbednosti je isprobavan u više istorijskih navrata i do sada se

nije pokazao održivim. Čak ni institucionalisti ne smatraju da su se Ujedinjene naci-
je, kao danas najpoznatiji pokušaj uspostavljanja kolektivne bezbednosti, pokazale kao
uspešna međunarodna institucija (Keohane, 2004: 27).
253
MESTO I ULOGA POJEDINCA U MEĐUNARODNIM ODNOSIMA
Pojedinac zauzima istaknuto mesto u bezbednosnom obrascu liberalnog i posebno

neoliberalnog institucionalizma. Za razliku od realističkih teorija, koje kada govore o
bezbednosti misle na nacionalnu bezbednost, odnosno na bezbednost države koja se
može ostvariti samo vojnim sredstvima, liberalni institucionalizam u prvi plan ističe
ostvarivanje bezbednosti pojedinaca i društvenih grupa. Bezbednost pojedinca, koja
se vidi kao ključni elemenat ostvarivanja kako nacionalne, tako i globalne bezbedno-
sti, ne podrazumeva samo fizičku bezbednost građana, već i ostvarenje uslova za kva-
litetan život u kome će svako imati priliku da se slobodno razvija i ostvaruje sopstveni
život na način koji smatra najprikladnijim. Ovakvo viđenje položaja i uloge pojedin-
ca na međunarodnoj sceni predstavlja izvesnu mešavinu osnovnih postavki kosmopo-
litizma i komunitarizma4. S jedne strane, pojedincu se priznaju prava koja ne zavise
od političke zajednice u kojoj živi (Lokova teza o univerzalnim pravima), dok sa dru-
ge strane pojedinac svoja prava praktikuje u zajednici i ona se ne mogu posmatrati ne-
zavisno od date zajednice.
Liberalno zalaganje za zaštitu i unapređenje ljudskih prava danas predstavlja me-
đunarodni režim za čije se sprovođenje zalažu sve značajne međunarodne organizaci-
je. Ključni korak u tom pravcu učinjen je usvajanjem Univerzalne deklaracije o ljud-
skim pravima, odnete u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija 1948. godine.
Moramo, međutim, napomenuti dve opasnosti koje proizlaze iz teze da se bezbed-
nost pojedinca mora staviti u temelje nacionalne i globalne bezbednosti. Prva se odno-
si na ogroman ekonomski jaz u svetu, u kome čak „polovina svetskog stanovništva živi
sa dva dolara dnevno, a tri najbogatija pojedinca poseduju više nego 48 najsiromašni-
jih država na svetu“ (Kegli i Vitkof, 2006: 256). Siromaštvo smanjuje mogućnost izbo-
ra i rađa nezadovoljstvo, što znači da siromaštvo predstavlja jednu od osnovnih pretnji
globalnoj bezbednosti. Drugi problem se odnosi na opravdanost teorije i prakse hu-
manitarne intervencije. Humanitarna intervencija predstavlja pretnju silom prema ne-
koj državi ili upotrebu sile na njenoj teritoriji od strane druge države (ili grupe država),
sa ciljem da se spreče ili prekinu široko rasprostranjene i ozbiljne povrede osnovnih
ljudskih prava pojedinaca, koji nisu državljani države koja vrši humanitarnu inter-
venciju, a sve to bez saglasnosti države na čijoj teritoriji se sila primenjuje (Holzgrefe
& Keohane, 2003: 18). Debata oko opravdanosti humanitarne intervencije je ujedno i
debata oko redefinisanja pojma bezbednosti od realističkog ka liberalno instituciona-
lističkom poimanju.
4 Termin kosmopolitizam proizlazi iz grčkog jezika (cosmos – svet i polites – građanin) i označava univerzalnu
ljubav prema čovečanstvu kao celini, nezavisno od nacionalne pripadnosti. Nasuprot tome komunitarizam pažnju
usmerava ka zatvorenijoj zajednici oličenoj u naciji.
254
Pitanje zaštite ljudskih prava i sloboda jeste pitanje koje prevazilazi državne grani-
ce, ali ostaje nejasno da li ono ujedno i nedvosmisleno otvara put za uplitanje u unu-
trašnju politiku država.
U svakom slučaju možemo se saglasiti da je ljudsko društvo prešlo dalek put od
vremena Rišeljea i politike koja je pojedinca upoređivala sa mazgama, koje više propa-
daju od stajanja nego od napornog rada i vremena u kom se obrazovanje smatralo pri-
vilegijom uskog sloja društva.
DEMOKRATSKI MIR
Demokratski mir predstavlja poželjni način uređenja odnosa na međunarodnoj
sceni viđenih kroz prizmu liberalnog institucionalizma. Ideje koje možemo naći u os-
novi koncepta demokratskog mira javljale su se kroz različite vekove, a u njihovoj os-
novi je ideja da su demokratije manje sklone ratovanju i da predstavljaju „prirodne sile
za međunarodni mir“ (Kegli i Vitkof, 2006:133). Prema rečima Majkla Dojla republi-
kansko uređenje, s jedne strane, ograničava ambicije države ka ratu, odnosno liberalne
države idu u ratove samo zbog „jakih“ liberalnih razloga, dok sa druge strane, liberalni
karakter država na unutrašnjem planu znači da kod ovih država postoji ugrađeno po-
štovanje ljudskih prava (Elias & Sutch, 2007: 71).
Autori koji se smatraju predstavnicima klasičnog liberalizma, kao što su Kant, Mil
i Bentam, tvrdili su da se sklonost države ka ulasku u ratove smanjuje povećanjem od-
govornosti vlade građanima i da bi do ratova ređe dolazilo ukoliko bi narod odluči-
vao o njihovom pokretanju. Međutim, u traganju za korenima ideje demokratskog
mira možemo ići i dalje u istoriju. Jedan od zanimljivih primera je delo opata Sen Pje-
ra pod nazivom „Nacrt večnog mira“. U ovom delu, pisanom 1713. godine, iznosi se
prilično detaljan nacrt ugovora za stvaranje evropske federacije kao garancije za posti-
zanje trajnog mira među državama hrišćanskih vladara, ali i šire. Pri tome San Pjer i
sam navodi da se prilikom pravljenja Nacrta vodio idejama iznetim u delima koja sežu
čak do 14. veka.
Kant, koji se smatra najpoznatijim zagovornikom ove teorije, smatrao je da je za
uspostavljanje večnog mira potrebno ostvariti republikansko državno uređenje, obez-
bediti slobodu trgovine i ekonomsku povezanost i izgraditi međunarodno pravo i in-
stitucije. Zagovornici ideje demokratskog mira, u novije doba, strategiju za izgradnju i
očuvanje svetskog mira vide u pružanju pomoći izgradnji demokratskih država u sve-
tu. Pomenuta pomoć se često oslikava u ratovima za „oslobođenje” i „demokratizaci-
ju” takozvanih nedemokratskih država.
255
KRITIKE LIBERALNOG INSTITUCIONALIZMA

Kao i u slučaju drugih teorija međunarodnih odnosa i teorije liberalnog instituci-
onalizma nailaze na brojne kritike koje se upućuju na račun osnovnih ideja koje pro-
pagira ovaj teorijski pravac. Kohejn skreće pažnju na tri osnovne grupe kritika (Keo-
hane, 2004: 31):
Prvu grupu čine kritike koje ističu slаbost i neuspešnost međunаrodnih orgаnizа-
cijа (nаjčešće se pominju Društvo nаrodа i Ujedinjene nаcije), insistirаjući dа jedino
držаve rаspolаžu stvаrnom silom u međunаrodnim odnosimа što im dаje sposobnost
dа deluju u cilju ostvаrenjа sopstvenih interesа. Ukoliko nekа međunаrodnа orgаnizа-
cijа i postigne određeni uspeh, to se pripisuje podršci koju toj konkretnoj аkciji dаje
određenа velikа silа ili grupа držаvа.
Drugu grupu čine kritike koje se bаzirаju nа pitаnju definisаnjа аnаrhije i njenog
uticаjа nа uspostаvljаnje, odnosno ne uspostаvljаnje sаrаdnje. Reаlisti smаtrаju dа
sаmim tim što u stаnju аnаrhije ne postoji vrhovni аutoritet, ne postoji niko ko bi
mogаo dа spreči držаve dа snаgom oružjа, ili sаmo pretnjom sile, ostvаre svoje intere-
se nа rаčun drugih, slаbijih držаvа.
Trećа grupа kritikа se upućuje na idealistički pogled liberаlnog institucionаlizmа o
mogućnostimа uspostаvljаnjа sаrаdnje, kojа se vidi kаo neophodаn element zа rаzvi-
jаnje poverenjа između subjekаtа međunаrodnih odnosа i unаpređivаnje njihovih
međusobnih vezа u cilju obuzdаvаnjа аgresivnog ponаšаnjа i izgrаdnji mirа.
Pomenućemo još neke kritike liberalno institucionalističkih teorija koje nam se
čine interesantnim. Jednа od njih se odnosi nа stav ovog teorijskog pravca da subjek-
ti međunarodnih odnosa teže ka apsolutnim, a ne relаtivnim dobitimа. Ovakav stav je
neprihvatljiv za teoretičare realizma koji smatraju da je težnja ka relativnim dobitima
nesumnjiva karakteristika međunarodnih odnosa koja, iаko ne podrivа mogućnost
sаrаdnje uopšte, predstаvljа nepremostivu prepreku kаdа se rаdi o bilаterаlnoj kon-
kurenciji i situаcijаmа kаdа dobit jedne strаne znаči аutomаtski gubitаk druge strаne.
Kritika se takođe upućuje procesu pogаđаnjа i pregovаrаnjа, koji za cilj ima uspo-
stаvljаnje sаrаdnje po određenim pitanjima. Ovi procesi imaju dve mane, s jedne stra-
ne, često dovode do „razvodnjenog“ rezultata pregovora, koji u cilju izlaženja u susret
različitim stavovima (jakih) država, gubi prvobitnu suštinu. Sa druge strane, ističe se
da je praksa pokazala da insistiranje na opštoj koristi od saradnje na određenom pita-
nju nema uticaja na države da tu saradnju prihvate ukoliko ocene da bi takvo delovanje
išlo na štetu njihovom nacionalnom interesu. U tom smislu se nаvodi neuspeh prego-
vorа oko potpisisvаnjа Kjoto protokolа o smаnjenju emisije štetnih gаsovа opаsnih po
dаlji život plаnete, a koji između ostalih nisu potpisale ni SAD.
Nа međunаrodnom plаnu postаvljа se pitаnje dа li se u stvаrаnju hаrmonične li-
berаlne međunаrodne zаjednice trebа osloniti nа neodoljivu moć liberаlne propаgаn-
256
de ili liberаlne držаve trebа аktivno dа se umešаju u propаgirаnje liberаlizmа i u nje-

govu odbrаnu bez obzirа gde je on ugrožen?
ZAKLJUČAK
Možemo se složiti da ratovi, bilo da su svetski, regionalni ili lokalni, predstavljaju
očigledne dokaze o nedostacima kako idealističkih, tako i institucionalističkih teori-
ja međunarodnih odnosa/međunarodne bezbednosti. Međutim, istorija međunarod-
nih odnosa, političkih sukoba i saveza pokazuje da ni jedna teorija ne uspeva da u pot-
punosti obuhvati kompleksnost odnosa na međunarodnoj sceni. To je zato što teorije
daju idealne modele, modele koji ne mogu u potpunosti da oslikavaju dinamiku stvar-
nosti. U ponašanju država na međunarodnoj sceni može se uočiti preplitanje niza ra-
zličitih ideja. Ni sila s jedne strane, ni međunarodne institucije i međunarodno pra-
vo sa druge strane, ne deluju samostalno u međunarodnim odnosima. Uspeh koji se
čini kao uspeh jednog od ovih teorijskih pravaca uvek predstavlja rezultat uzajamno
uslovljenog delovanja sa drugim pravcima i mišljenjima. Nasuprot idealnim teorij-
skim modelima u međunarodnoj bezbednosti, u praksi se susrećemo sa pragmatičnim
kompromisima uslovljenim nizom različitih okolnosti. Da bi naše razumevanje celine
međunarodnih odnosa/međunarodne bezbednosti bilo kompletno ne smemo se ogra-
ničiti samo na jedno gledište, već moramo istovremeno imati na umu polazne pret-
postavke i osnovne postulate kako realizma o odnosu države i moći, tako i liberalnog
institucionalizma o rastućoj ulozi institucija i pojedinca na međunarodnoj političkoj
sceni, ali i konstruktivizma i uticaja ideja na promenu ponašanja relevantnih aktera.
Možda ideje liberalnog institucionalizma još uvek nisu vodeće u svim segmentima
međunarodne politike, ali je međunarodna politika danas nezamisliva bez postojanja
brojnih međunarodnih institucija, organizacija, režima i različitih oblika saradnje, što
predstavlja očigledan dokaz prihvaćenosti i raširenosti ovih ideja u savremenom svetu.
I pored toga što krajnji cilj liberalnog institucionalizma, koji se odnosi na istiskivanja
rata i upotrebe sile iz međunarodne, ali i unutrašnje politike još uvek nije postignut,
ideje koje ova teorija promoviše su nezaobilazne ne samo u izučavanju, već i u uspo-
stavljanju međunarodne bezbednosti.
257
Prilog:
Različito definisanje najvažnijih subjekata međunarodnih odnosa u okviru realiz-
ma i liberalnog institucionalizma, u suštini predstavlja dva različita viđenja sveta: state
centric world i multicentric world ili, kao što ih Rozenau određuje, “prvi svet u svetu i
drugi svet u svetu”. U skladu sa ovom podelom Rozenau daje i tabelarni prikaz struk-
tura i procesa u ova dva sveta svetske politike.
PITANJA? SVET ZASNOVAN MNOGOSREDIŠNI
NA DRŽAVAMA KAO (MULTICENTRIČNI) SVET
GLAVNIM JEDINICAMA
Broj glavnih aktera Manje od 200 Stotine hiljada
Prvenstvena preokupacija Bezbednost Autonomija
aktera
Osnovni ciljevi aktera Očuvanje teritorijalnog Uvećanje svetskog tržišta,
integriteta, fizička bezbednost udruživanje podsistema
Krajnje sredstvo za Oružana sila Nametanje saradnje ili
ostvarivasnje ciljeva potčinjavanje
Normativni prioriteti Procesi, posebno oni koji štite Ishodi, posebno oni koji utiču
suverenitet i vladavinu prava na širenje ljudskih prava,
pravdu i uvećanje bogatstva
Načini saradnje Formalni savez kada je to Privremene koalicije
moguće
Pravila kojima se uređuju Redovno diplomatsko Ad hoc
odnosi između aktera opštenje
Raspodela moći između Hijerarhijski po raspodelu Relativna jednakost kada su u
aktera moći pitanju početne pozicije
Središta odlučivanja Velike sile Akteri, nosioci novena, sa
ekstenzivnim izvorima
Institucionalizacija Dobro utemeljena Koja je na pomolu
Osetljivost na promene Relativno niska Relativno visoka
Kontrola nad ishodima Usredsređena Difuzna
Osnove structure odlučivanja Formalni autoritet, pravo Različiti tipovi autoriteta,
delotvorno vođstvo
Tabela 2. Poređenje državocentričnog i multicentričnog sveta
(Rosenau, 1990: 250 prema Simić, 2002: 16).
258
Knjige:
Doyle, M. (1986). Liberalism and the World Politics.
Keohane, R. O. & Nye, J. S. (1977). Power and Interdependence – World Politics in
Transition. Boston, Toronto: Little, Brown and Company.
Keohane, R. O. (Ed.) (2004). Power and Governance in a Partially Globalized World
Proroković-Milićević, J. (2008). Liberalni institucionalizam u međunarodnim odno-
sima. Beograd: Udruženje za političke nauke, Čigoja štampa.
Rosenau, J. N. (1990). Turbulence in World Politics: A Theory of Change and Con-
tinuity. Princeton: Princeton University Press.
KORIŠĆENE LITERATURA:
Brown, C. & Ainely, K. (2005). Understanding International Relations - 3rd edition.

New York: Palgrave, MacMillan.
Burchill, S.; Linklater, A.; Devetak, R.; Donnelly, J.; Paterson, M. & Reus-Smit, C.
(2005). Theories of International Relations - 3rd edition. New York: Palgrave,
MacMillan.
Buzan, B. (2002). The Primary Institutions of International Society. Preuzeto
26.04.2012. sa http://www.irchina.org/en/xueren/foreign/view.asp?id=196
Doyle, M. (1986). Liberalism and the World Politics. Preuzeto 25.04.2012.____sa_
http://www.irchina.org/en/xueren/foreign/view.asp?id=237
Elias, J. & Sutch, P. (2007). International Relations. The Basics. New York: Routledge.
Grieco, J. (1988). Anarchy and the Limits of Cooperation: A Realist Critique of the
Newest Liberal Institutionalism. International Organization, 42(3). 485-507.
Haas, E. (1958). The Uniting of Europe: Political, Social and Economic Forces 1950-1957.
Stanford: Stanford University Press.
Holzgrefe, L. & Keohane R. O. (2003). Humanitarian Intervention – Ethical, Legal and
Political Dilemmas. Cambridge: Cambridge University Press.
Jervis, R. (1999). Realism, Neoliberalism and Cooperation: Understanding the Deba-
te. International Security, 24(1). 42-63.
Kegli, Č. V. i Vitkof, J. R. (2006). Svetska politika, trend i transformacija. Beograd: Centar
za studije Jugoistočne Evrope, Fakultet političkih nauka, Diplomatska akademija.
Keohane, R. O. & Nye, J. S. (1977). Power and Interdependence – World Politics in
Transition. Boston, Toronto: Little, Brown and Company.
259
Keohane, R. O. (1990). International liberalism reconsidered. In: J. Dunn (Ed.), Eco-

nomic Limits to Modern Politics. (pp. 165-194). Cambridge: Cambridge Univer-
sity Press.
Keohane, R. O. & Lisa, M. (1995). The Promise of Institutionalist Theory. Internatio-
nal Security, 20(1). 39-51.
Keohane, R. O. (1998). International Institutions: Can Interdependence Work? Forei-
gn Policy, 110. 82-96+194.
Keohane, R. O. & Nye, J. S. (2000). Globalization: What’s new? What’s not? (And so
what?). Foreign Policy, 118. 104-119.
Keohane, R. O. [2002] (2004). Introduction: From Interdependence and Institutions
to Globalization and Governance. In: R. O. Keohane, Power and Governance in
a Partially Globalized World. (pp. 1-25). New York: Routledge.
Keohane, R. O. [2001] (2004). The Club Model of Multilateral Cooperation and Pro-
blems of Democratic Legitimacy. In: R. O. Keohane (Ed.), Power and Gover-
nance in a Partially Globalized World. (pp. 219-245). New York: Routledge.
Keohane, R. O. (2004). Power and Governance in a Partially Globalized World. New
York: Routledge.
Martin, L. (1992). Institutions and Cooperation: Sanctions during the Falkland
Islands Conflict. International Security, 9(4). 143-178.
Nye, J. S. (1992). What New World Order. Foreign Affairs, 71(2). 83-96.
Pfaltzgraff, R. L. & Dougherty, J. E. (2001). Contending Theories Of International Rela-
tions. Boston: Addison Wesley Longman.
Proroković-Milićević, J. (2008). Liberalni institucionalizam u međunarodnim odnosi-
ma. Beograd: Udruženje za političke nauke, Čigoja štampa.
Rosenau, J. N. (1990). Turbulence in World Politics: A Theory of Change and Conti-
nuity. Princeton: Princeton University Press.
Simić, D. R. (1999). Poredak sveta. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Simić, D. R. (2002). Nauka o bezbednosti. Beograd: Službeni list SRJ i FPN.
260
Žaklina Novičić
KOMERCIJALNI LIBERALIZAM1*
UVOD
Početkom 90-ih godina 20. veka Robert O. Kohejn je „komercijalnim libera-
lizmom“ označio stanovište po kojem ekonomska međuzavisnost doprinosi miru
(Keohane, 1993: 271). U nešto široj verziji, može se reći da se pod komercijalnim,
trgovačkim liberalizmom ili liberalizmom slobodne trgovine ili slobodnog tržišta -
podrazumeva stanovište da profit kao motiv, odnosno međunarodna trgovina, eko-
nomska međuzavisnost i globalizacija doprinose miru, ili da imaju strukturalno pa-
cifikujuće dejstvo u međunarodnoj politici. U skorije vreme, pod komercijalnim
liberalizmom se shvata objašnjenje međunarodnog ponašanja država zasnovano na
unutrašnjoj i globalnoj tržišnoj poziciji domaćih firmi, radnika i vlasnika imovine
(Moravcsik, 2010).
Generalno, pretpostavka da trgovina doprinosi miru povezuje se sa liberalnom
školom mišljenja (Doyle, 1997: Ch.7; Angell, [1912] 1972), ali njeno pojavljivanje
može da se prati unazad do antičkih spisa. Uglavnom, liberali i njihovi politički sa-
veznici su bili ti koji su, tokom istorije, branili tezu da slobodna trgovina i širenje
veza između država predstavljaju najbolje načine da se ujedine bivši protivnici, kao
i tradicionalni saveznici. Ova teza zasniva se na drugim, prostim i verovatnim pret-
postavkama: kako se koristi od mira povećavaju, tako se povećava i cena ratovanja;
1* Ovaj tekst će uz određene izmene biti ovjavljen i u zborniku radova o liberalnim teorijskim pristupima, a koji
će urediti profesor Dejan Jović sa Fakulteta političkih znanosti Sveučilišta u Zagrebu.

Žaklina Novičić
kada države shvate da su ratovi neizmerno skupi, neće ih više voditi. Krajnje teze koje
proizlaze iz komercijalnog liberalizma izražavaju stav da ekonomski interesi general-
no dominiraju, da ekonomija tj. tržišta, potiskuju politiku i ograničavaju njen značaj
(kako unutar države, tako i izvan nje) - tj. da moć tržišta zamenjuje moć politike, i da
trgovačka država zamenjuje političko-vojnu državu (Cf. Waltz, 2000).
Duga tradicija povezivanja trgovine (profita) sa mirom i napretkom vrhunac je do-
živela u delima klasičnih liberala u periodu prosvetiteljstva. Monteskjeovu (Montesqu-
ieu) misao da je prirodno dejstvo trgovine da doprinese miru, razradili su drugi libe-
rali u 18., 19. i početkom 20. veka, u toj svetloj epohi međuzavisnosti (belle epoque of
interdependance). Ova tradicija je doživela vrhunac kod Kobdena (Cobden) koji je tr-
govinu smatrao velikim lekom za sve, gotovo blagotvornim medicinskim otkrićem.
Komercijalnu varijantu liberalizma dalje su razvijali liberali 20. veka, i posebno ame-
rički liberali 70-ih godina prošlog veka i, ponovo, zapadni globalisti krajem prošlog i
početkom ovog veka.
Savremene teorije međunarodne politike, odnosno teorije „o ratu u doba mira
između vodećih sila“, razmatraju međuzavisnost kao jednu od tri „noge“ liberalnih
objašnjenja „bezbednosne zajednice”, pored demokratije i međunarodnih institucija
(Jervis, 2003: 5-6). I konstruktivistička škola mišljenja o međunarodnim odnosima
objašnjava kako nivo ekonomske međuzavisnosti može da pomogne stvaranju zajed-
ničkog identiteta (Wendt, 1994). A pre njih su nešto slično govorili funkcionalistički
teoretičari integracije, objašnjavajući „efekat prelivanja” (spill-over): iz ekonomskih ar-
gumenata u korist slobodne trgovine izvode se argumenti o njenim potencijalnim pa-
cifikujućim političkim posledicama (Mitrany, 1964).
Sve u svemu, vekovne rasprave o prednostima i manama međunarodne trgovine i
danas traju. Zagovornici slobodne međunarodne trgovine naglašavaju njene pozitiv-
ne aspekte - ekonomske, socijalne i političke koristi od trgovine. Za njih, postoji jasna
veza između trgovine i promocije mira ili inhibicije sukoba. Komercijalni liberali, ili za-
govornici spoljne trgovine i njenog širenja (free traders), označeni su u ovoj raspravi i
kao kosmopolite, internacionalisti i sl. Kritičari teze da trgovina (ekonomska međuza-
visnost) doprinosi miru nazivaju se protekcionisti, izolacionisti, ekonomski nacionali-
sti, merkantilisti, neomerkantilisti i sl., i oni dovode u pitanje skoro sve prednosti trgovi-
ne, fokusirajući se na njene negativne posledice i zavisnost koju spoljna trgovina stvara.
Navedene varijacije u nazivima i mišljenjima izraženim u ovoj raspravi ne uspevaju
da prikriju činjenicu da se „sentimenti” koje ispoljavaju dve strane ove rasprave o trgo-
vini i miru ne menjaju i opstaju tokom vremena (Barbieri, 2002: 5). Pregled razmišlja-
nja o trgovini i njenom uticaju na mir od grčko-rimske filozofske tradicije do savre-
menog perioda, pokazuje da ova teza ima značajnu vremensku dubinu, ali pokazuje i
razlike prema njoj i među samim liberalima. Pregled pokazuje i to da je teza da profit,
ekonomija, međuzavisnost, globalizacija doprinose miru vrlo utešna misao — ali do-
kazi za nju ostaju sporni na više načina.
262
KOMERCIJALNI LIBERALIZAM
ISTORIJSKI RAZVOJ TEZE O TRGOVINI I MIRU

Postoji duga tradicija optimizma povezanog sa trgovinom. Još su grčki i rimski filozofi
razvili doktrinu prema kojoj razlike u prirodnim uslovima u različitim zemljama čine trgo-
vinu između njih uzajamno profitabilnijom. Mnogi teoretičari iz tog antičkog perioda bili
su skeptični prema izlaganju svojih zajednica uticaju stranaca i generalno nepoverljivi pre-
ma trgovcima. Relevantni pisci koji su se bavili delovanjem trgovine bili su, dakle, prilič-
no ambivalentni prema spoljnoj trgovini (Spiegel, 1991), ali njihovi stavovi otkrivaju neke
konstantne elemente ove rasprave. Uglavnom, istorijski pregled ne daje liberalima neko
posebno pravo na ideju o trgovini koja vodi ka miru. Razlike se pokazuju i unutar same li-
beralne tradicije o pitanju odnosa trgovine i mira (Van de Haar, 2010: 139-46).
Interes za trgovinu pokazivali su još i antički filozofi. Tako su Aristotel i Platon na-
glašavali značaj ekonomske samodovoljnosti, upozoravali na opasnosti od zavisno-
sti od inostranstva, i ukazivali na koruptivan moralni uticaj koji nastaje sa izlaganjem
strancima i trgovini; dok je Plutarh naglašavao pozitivne strane prekomorskih veza i
međusobne razmene bez kojih bi čovek bio „divlji i siromašan” (prema: Van de Haar,
2010:135). Interes za trgovinu nalazi se i u drevnim kineskim i indijskim spisima (Neff,
1990: 11-4).2
Među ranim pristalicama trgovine bili su stoici, i oni su izvor inspiracije za mnoge
kasnije mislioce prosvetiteljstva. Stoici su razvili doktrinu univerzalne ekonomije, koja
se bavila širim efektima ekonomske razmene, kombinujući sledeća četiri elementa:
kosmopolitsku ideju o univerzalnom bratstvu među ljudima; opis prednosti koje trgo-
vina robom ima za čovečanstvo; neujednačenu globalnu distribuciju ekonomskih re-
sursa; kao i ideju da je ovaj aranžman zasnovan na intervenciji Boga, koji je namerno
želeo da unapredi trgovinu i miroljubivu saradnju među ljudima (Van de Haar, 2010:
135-36). Rani hrišćanski filozofi su preuzeli ovu doktrinu, stavili je u teološki kontekst
i širili je, pa je ona ostala uticajna među hrišćanskim misliocima barem do 16. veka
(Viner, 1937: 100). Srednjovekovni sholastičari, između ostalih i Toma Akvinski, sma-
trali su da opstanak republika zavisi od trgovine. Mada su negativni stavovi o trgovini
bili uticajni vekovima, trgovina je nastavila da se razvija, pa je u vreme reformacije ona
generalno bila prihvaćena kao deo hrišćanskog života (Muller 2002: 8).3
Najjasniju artikulaciju sistema slobodne trgovine dali su francuski fiziokrati i en-
gleski klasični politički ekonomisti 18. i 19. veka, koji su verovali da će slobodna trgo-
vina dovesti do međunarodnog mira i prosperiteta. Kauzalna priča je jednostavna: ako
2 Aristotel je govorio da „država treba da učestvuje u trgovini u sopstvenom interesu, ali ne i u interesu stranaca
(Aristotel, Politics). Platon i Ciceron su trgovinu tretirali kao nešto što treba prepustiti naseljenim strancima, pošto
je za civilizovane bavljenje trgovinom nepristojna aktivnost.
3 Mada je većina katolika i protestanata i dalje smatrala da je teško pomiriti trku za bogatstvom i profitom sa čestitim
životom (Van de Haar, 2010: 136).
263
Žaklina Novičić
roba ne može da pređe granice, vojska će moći, teza koja se pripisuje francuskom eko-
nomisti 19. veka Bastiji (Frederick Bastiat). Ta teza je svoj najslavniji izraz našla u na-
široko čitanoj knjizi Normana Endžela Velika iluzija, u kojoj on nekoliko godina pred
Prvi svetski rat rezimira tekstove prethodnih generacija klasičnih ekonomista, sažima-
jući ih u jednostavan zaključak da su ekonomski troškovi ratovanja velikih sila toliko
poražavajući da je rat postao nezamisliv: ratovi se neće voditi jer se neće isplatiti (An-
gell, [1912] 1972). Godine koje su usledile, umesto „velike iluzije“ donele su surovu re-
alnost - Prvi svetski rat i masovna krvoprolića, ubistva, razaranja.
Klasični liberali su, kao zagovornici slobodne trgovine, doveli u pitanje merkantili-
stički pogled na svet, koji je države smatrao međusobno suprotstavljenim u kompeti-
tivnom sistemu međunarodnih odnosa. Oni su tražili uklanjanje prepreka za trgovinu
kako bi sve države imale koristi od ekonomskih sloboda. Za njih je trgovina bila sna-
ga koja vodi ekonomskom rastu i političkom napretku, i pozitivna moralna sila koja
obuzdava najneprijatnije osobine ljudske prirode (kao što je pohlepa) i kanališe ih u
produktivne poduhvate. Liberali klasici su bili protiv državnih akcija koje sprečava-
ju slobodan protok trgovine, jer ograničavanje trgovine nanosi štetu međunarodnoj
političkoj ekonomiji. To je bila centralna tema liberalne teorije 18. i 19. veka (Barbie-
ri, 2002: 9-10). Monteskje je pisao da je prirodno dejstvo trgovine da doprinese miru:
„Dve države koje međusobno trguju, čine sebe međusobno zavisnim. Kad jedna ima
interes da kupuje i druga ima interes da prodaje; sve zajednice se zasnivaju na uzaja-
mnim potrebama” (Duh zakona, 1748). Džon Stjuart Mil je u Principima političke eko-
nomije (1848) zastupao stav da je trgovina veoma brzo učinila rat prevaziđenim, time
što je ojačala i umnožila lične interese koji se prirodno suprotstavljaju ratu. Kobden je
otišao najdalje: „Trgovina je veliki lek koji, kao blagotvorno medicinsko otkriće, služi
da pelcuje zdravim i štedljivim ukusom za civilizaciju sve države sveta”. Za njega „slo-
bodna trgovina predstavlja Božju diplomatiju, i ne postoji nijedan drugi siguran put
ujedinjenja ljudi u okove mira” (Cobden, 1978: 354-57).
Sa druge strane, ta jaka povezanost liberalizma i ideje da trgovina promoviše mir
dovodi se u pitanje, pa se tvrdi da se ona zasniva na nepotpunom pogledu na liberal-
nu tradiciju. Naime, neki od najznačajnijih liberalnih mislilaca nikada nisu predviđali
da će trgovina imati pozitivan uticaj na mir, nego su zapravo videli jaku vezu između
trgovine i rata! Uvid u nasleđe najvažnijih osnivača liberalne misli pokazuju sledeće:
Monteskje, Kant, Hjum, Smit (sa izuzetkom Loka, na primer) su favorizovali slobod-
nu trgovinu i bili protiv merkantilizma, ali nisu svi mislili isto o mogućim političkim
efektima trgovine. Savremeni liberali mnogo manje su svesni negativnog uticaja trgo-
vine od njihovih prethodnika iz 18. i 19. veka, i previđaju činjenicu da su klasici dosta
vremena proveli baveći se negativnim posledicama brzog širenja trgovine i kapitaliz-
ma (Van de Haar, 2010).
264
Dobar primer za drugu pomenutu grupu skeptičnih liberala je Adam Smit (Adam
Smith), koji je upozoravao na opasnosti od nesputane ekspanzije kapitalizma, posma-
trajući industrijsku revoluciju i ekonomske teškoće koje je ona nekima stvorila. Adam
Smit nije razmišljao o ukidanju rata, a jedan od aspekata njegovog dela na koji se sko-
ro ne obraća pažnja je značaj koji je pridavao odbrani, vojnoj organizaciji i „patriotskoj
i herojskoj vojnoj vrlini“ (Winch, 1978: 105). Trgovina i rat su, za Smita, bili povezani:
on je redovno upućivao na ratoborne neželjene efekte međunarodne trgovine. Slobod-
na trgovina omogućuje državama da nastave inostrane ratove i da održe flote i vojske
u udaljenim mestima; nedovoljna odbrana je opasnost za stabilnost države, jer povrat-
no dovodi do gubitka nacionalnog bogatstva (Smith, 1748: 440-45; [1776] 1937). Smit
nije smatrao da ekonomska međuzavisnost promoviše harmoniju interesa između ze-
malja. On čak nije bio ni zagovornik slobodne trgovine u apsolutnom smislu. Bio je
zabrinut za očuvanje industrije koja je uključena u odbranu zemlje. Poznate su njego-
ve reči da odbrana ima mnogo veći značaj od bogatstva. Smatrao je razumnom i od-
mazdu u slučaju trgovinskog rata. Smitu pripada i sledeći citat: „Očekivati, zaista, da će
se sloboda trgovine ikada u potpunosti obnoviti u Velikoj Britaniji, toliko je apsurdno
kao i očekivati da Okeanija ili Utopija ikada budu u njoj uvedene” (Smith, [1776] 1937:
464-71, 494-96). Sve u svemu, Adam Smit nije predviđao da će trgovina unaprediti mir
na bilo kakav strukturalan način (Van de Haar, 2010: 142).
Treba imati u vidu još jedan aspekt podele među klasičnim liberalnim misliocima.
Naime, uporedo sa zagovaranjem stvaranja globalne ekonomske zajednice u klasičnoj
političkoj ekonomiji, stvarala se i međunarodna pravna doktrina, koja je prvenstvo dala
državi u ekonomskim i drugim poslovima. Tako, recimo, jedan od otaca modernog me-
đunarodnog prava, Hugo Grocijus (Hugo Grotius) nikad nije povezivao trgovinu sa sa-
mim mirom, i nije očekivao ukidanje rata (kao uostalom ni drugi zagovornici prirodnog
prava). Smatra se da je princip suvereniteta države, sadržan u međunarodnom pravu,
„pružio mogućnost ekonomskim nacionalistima da afirmišu svoje uske interese nad in-
teresima globalne zajednice” (Neff, 1990). Zagovornici slobodne trgovine slažu se da
ekonomska međuzavisnost ograničava suverenitet države, ali veruju da koristi od eko-
nomske otvorenosti daleko nadmašuju posledice ograničenja samostalnosti.
Uglavnom, rasprava je od 17. veka postajala sve više ekonomska, fokusirana na di-
rektne koristi i troškove od trgovine, pa je tema bila prvenstveno trgovinski bilans
(pregled prometa roba i usluga zemlje sa inostranstvom), zatim (merkantilistička) ide-
ja da država mora da obezbedi višak izvoza nad uvozom, što se povezivalo i sa višim
stopama zaposlenosti. Postoji vekovni spor između protekcionista, odnosno merkan-
tilista sa jedne, i zagovornika slobodne trgovine, sa druge strane. Protekcionisti su to-
kom vremena menjali strategije unapređenja svojih ciljeva, ali opstaje njihov osnovni
interes za maksimalno uvećanje samodovoljnosti (autarhije) i minimiziranje zavisno-
265
Žaklina Novičić
sti (Onuf, 1998: 240).4 Moglo bi se reći da je generalno tendencija industrijskih država
da štite svoje privredne sektore nastajala iz fundamentalnog straha za opstanak, koji
u najmanju ruku zahteva da država bude u stanju da nahrani svoj narod. Uverenje u
prednost oslanjanja na sopstvene komparativne prednosti nastaje sa razumevanjem
oslanjanja na strance u pogledu najosnovnije potrebe bezbednosti — hrane. I danas,
protekcionisti smatraju trgovinsku zavisnost sredstvom preko koga stranci vrše nepri-
mereni uticaj u nekoj zemlji, i kao kritičari slobodne trgovine fokusiraju se na nega-
tivan uticaj koji nastaje usled količine moći koju ima manje zavisna država u nekom
ekonomskom odnosu.
Podele među samim liberalima oko trgovine, koje su mnogo dublje nego što se če-
sto priznaje i prikazuje, dovode do alternativnih perspektiva o svetu uopšte, i do razli-
čitih zaključaka o trgovini. Istorijska perspektiva pokazuje i brojna zajednička pitanja
koja se pojavljaju u ovoj raspravi: Da li je dobro ili loše zavisiti od stranaca? Da li tr-
govinska ekspanzija stvara pozitivne ili negativne promene unutar i između društava?
Da li svi akteri uključeni u trgovinu imaju podjednake koristi ili ih brine nejednaka
cena tog odnosa? Postojane razlike u koncepcijima i idejama izražavaju se i u savreme-
nim liberalnim raspravama, gde je i dalje očigledna ta tenzija državni vs globalni inte-
res. I tokom 20. veka mnoge je mučilo pitanje da li okovi stvoreni ekonomskim vezama
mogu da budu dovoljno ograničenje koje će države sprečavati da sprovode svoje nacio-
nalne interese koji, na kraju, kako se smatra, dovode do sukoba. Ali za „prvim talasom
globalizacije” krajem 19. i početkom 20. veka (Held & McGrew, 2007: 107), usledilo je
veliko razočarenje — Prvi svetski rat, koji je diskreditovao liberalnu argumentaciju i,
posebno, tezu o nezamislivosti rata zbog njegove ogromne cene.
Razumljivo smanjeni politički optimizam (koji je inače posledica velikih ratova)
ostaće relativno nizak skoro do kraja Hladnog rata. Naime, posle Drugog svetskog rata
liberalna argumentacija, poražena velikim ratovima, ipak je „vaskrsla“ kao kamen te-
meljac američke liberalno-internacionalističke ideologije. A od 70-ih godina 20. veka
ponovo je oživeo i „novi optimizam upadljivo sličan starom” (Waltz, 2000: 46). Tako
u knjizi Moć i međuzavisnost, Robert Kohejn i Džozef Naj ponovo obrazlažu mišljenje
da međuzavisnost unapređuje mir, tvrdeći da je „prosta međuzavisnost” postala „slo-
žena međuzavisnost”, i da ona čvršće povezuje ekonomske, a time i političke interese
država (Keohane & Nye, 1977). Svako produbljivanje ekonomskih veza između drža-
va povećava koristi od ekonomske razmene i time rat između država čini mnogostru-
4 U antičkom dobu, na primer, kada je glavni problem bio nedostatak namirnica za ljude, vladari su često zabranjivali
izvoz, a izvoznici su se smatrali izdajnicima koji svojim sunarodnicima uskraćuju retke zalihe hrane zarad profita.
Sa druge strane, uvoz je ohrabrivan, pošto on smanjuje nestašice hrane, a uvoznici su povoljnije doživljavani zbog
toga što su preuzeli rizik da hrane svoje sunarodnike. Kasnije, merkantilisti su drugačije gledali na izvoz i uvoz,
zastupajući politiku podsticanja izvoza i obeshrabrenja uvoza. Danas se smatra da politička retorika koja favorizuje
izvoz nad uvozom ukazuje na snažno nasleđe merkantilističkih sentimenata koji ostaju ispod površine čak i u
periodima koje odlikuje podržavanje slobodne trgovine.
266
ko skupljim. Države su sve manje važne, dok su sve važniji ljudi, firme i tržišta. Među-
zavisnost, konačno, prevazilazi države i uvodi nas u „svet bez granica”. Nešto kasnije,
Kohejn i Naj definišu globalizaciju kao povećanje „globalizma” u smislu „stanja sve-
ta koje podrazumeva mrežu međuzavisnosti na multikontinentalnim razdaljinama”
(Keohane & Nye, 2000: 104). Te mreže i tokovi novca, kapitala, robe, informacija i ide-
ja umnoženi su i ubrzani danas usled informatičke revolucije.
U svetlu informatičke revolucije, 90-ih godina 20. veka globalizaciju posmatra i To-
mas Fridmen u knjizi Leksus i maslinovo drvo, kada govori o „elektronskoj rulji” (electro-
nic herd) koja uvlači i izvlači iz zemalja velike količine kapitala u skladu sa njihovim po-
litičkim i ekonomskim odlikama. Kapital skoro momentalno ulazi u zemlje sa stabilnim
vladama, progresivnim ekonomijama, otvorenim knjigovodstvima i poštenim trgova-
njem, i izlazi iz zemalja kojima nedostaju ovi kvaliteti. Zbog toga, politika je postala glo-
balna: „elektronska rulja” pretvorila je ceo svet u parlamentarni sistem u kome svaka vla-
da živi pod strahom od glasa nepoverenja „rulje” (Friedman, 1999).5
U najkraćem, prema ovoj savremenoj, opštoj koncepciji međuzavisnosti, koju ina-
če, pre svih, zastupaju američki transnacionalisti i interdependisti, bilo šta što se deša-
va bilo gde u svetu može (nam) naneti štetu, direktno ili kroz posledice, i zato se mora
reagovati. Ovde se prepoznaje privrženost ekonomskoj verziji domino teorije (Waltz,
1979: 159) koja, u najkraćem, tvrdi da sve utiče na sve ostalo. Međuzavisnost, obično, i
ne sugeriše ništa više od toga - da sve dotiče sve drugo - što je misao koja može biti po-
četak neke mudrosti, ali ne i njen kraj. Ko na koga utiče i u kolikoj meri? - to su prava
pitanja koja zanimaju one skeptičnijeg pogleda na odnose trgovine/međuzavisnosti i
mira. Zato dalji pregled nastavljamo pokušajem elementarnog pojmovnog određenja,
i potom, detaljnijim pregledom savremenih liberalnih pristupa pitanjima odnosa trgo-
vine/međuzavisnosti i mira u svetu.
OSNOVNI POJMOVI:
TRGOVINA, MEĐUZAVINOST, GLOBALIZACIJA
Na svim stranama rasprave o trgovini i sukobima obično se koriste termini trgovi-
na, međuzavisnost i uzajamna zavisnost skoro kao sinonimi, a u novije vreme se tom
spisku pridružuje i termin globalizacija. Termin međuzavisnost posebno se često kori-
sti kad se opisuje mnoštvo različitih odnosa u međunarodnoj politici, a primenjuje se i
na ljude, države i globalnu zajednicu kao celinu. Posebno zanimanje postoji za među-
zavisnost koja nastaje kroz trgovinske odnose. Ovim terminom obično se sugeriše po-
5 Za ovu knjigu Kenet Volc kaže da predstavlja najizrazitiji primer likovanja i veličanja globalizacije: američkog
puta, tržišnog kapitalizma i liberalne demokratije. Osnovne parole ove knjige su slobodno tržište, transparentnost
i fleksibilnost (Waltz, 2000: 47-9).
267
Žaklina Novičić
stojanje širokih i važnih međudržavnih veza, sličnih onima koje predstavljaju različite
forme saveza. Te veze moraju biti ekstenzivnije da bi predstavljale međuzavisne odno-
se, za razliku od relativno nezavisnih odnosa. Pored toga, trgovinski partneri mora-
ju biti uzajamno zavisni da bi konstituisali međuzavisne odnose, za razliku od odnosa
zavisnosti. Postoje teorijske i empirijske razlike i između međuzavisnosti, zavisnosti, i
relativne nezavisnosti. Ove veze ne moraju se isključivati međusobno, a posmatraju se
i u smislu stepena, a ne vrste (Barbieri, 2002: 12).
Kohejn i Naj podsećaju da u običnom govoru zavisnost podrazumeva stanje u ko-
jem je neko značajno pod uticajem spoljašnjih sila. Oni međuzavisnost definišu kao,
u najkraćem, uzajamnu zavisnost. Međuzavisnost u svetskoj politici odnosi se na situ-
acije koje odlikuju recipročna dejstva među državama ili među akterima u različitim
zemljama. Tamo gde postoje recipročne (mada ne nužno simetrične) skupe posledice
transakcija, postoji međuzavisnost. Gde interakcije nemaju značajne skupe efekte, po-
stoji prosta međusobna vezanost (Keohane & Nye, 1977: 8-9).
Za neke teoretičare, samo postojanje trgovinskih veza između država predstavlja
uzajamnu zavisnost. Drugi pak, razlikuju transakcione tokove između država ili ono
što Kohejn i Naj nazivaju povezanost (interconnectedness), za razliku od odnosa među-
zavisnosti (interdependence). Prema mišljenju pomenutih teoretičara, međuzavisnost
podrazumeva ranjivost (vulnerability) i osetljivost (sensitivity), kojih nema u vezama
koje nisu tako duboke. Kohejn i Naj pretpostavljaju da povezanost dovodi do među-
zavisnosti, samo onda kada veza između država postane izrazita i istaknuta (1977: 9).
Slično tome, pretpostavlja se da do međuzavisnosti dolazi samo kada postoji zajednič-
ka potreba. Mnogi se slažu i da nejednaka zavisnost stvara dinamiku veoma različitu
od odnosa zavisnosti koji postoji kod odnosa uzajamne potrebe (Barbieri, 2002: 39).
Nešto drukčije međuzavisnost shvataju realisti. Na primer, Kenet Volc iznosi in-
struktivno razlikovanje i među pomenutim vrstama međuzavisnosti: kao osetljivost
(sensitivity), međuzavisnost podrazumeva automatsko i brzo balansiranje faktora troš-
kova proizvodnje preko državnih granica; dok međuzavisnost kao uzajamna ranjivost
(vulnerability) podrazumeva zavisnosti od velikih kvantiteta uvezenih dobara i ma-
terijala. Međuzavisnost kao osetljivost, odnosno senzitivnost izaziva malo ranjivosti.
Države koje uvoze i izvoze 15% ili više svog bruto nacionalnog proizvoda godišnje, kao
što to radi većina država, veoma zavise od toga da li imaju pouzdan pristup tržištima
izvan svojih granica. Dve ili više strana uključenih u takve odnose međuzavisne su u
smislu da su uzajamno ranjive na prekid razmene između njih. Osetljivost (senzitiv-
nost) je nešto drugo. Varijacije troškova proizvodnje imaju male političke posledice;
politički je mnogo pogodnija definicija međuzavisnosti kao uzajamne ranjivosti. Me-
đuzavisnost kao ranjivost sugeriše reciprocitet između strana: dve ili više strana jesu
međuzavisne ako skoro podjednako zavise jedna od druge za zalihe dobara i usluga.
One su međuzavisne ako su troškovi prekida njihovih odnosa ili smanjenja njihove
268
razmene otprilike jednaki za svaku od njih. Međuzavisnost znači da su strane među-

sobno zavisne. Međuzavisnost je, dakle, dvosmerna ulica (Waltz, 1979: 139-45). Volc
sugeriše i korisno razlikovanje međuzavisnosti i integracije, pri čemu je ta razlika kva-
litativna, a ne prosto stvar srazmerno više trgovine i većih i mnogo bržih tokova kapi-
tala. Naime, svet bi, u stanju integracije, ličio na jednu veliku državu, jer integracija za-
hteva ili pretpostavlja vladu koja štiti, upravlja i kontroliše. Međuzavisnost, suprotno
od integracije, predstavlja prostu uzajamnost država, jer ekonomska tržišta i ekonom-
ski interesi ne mogu da vrše funkciju vlade (Waltz, 2000: 52).
Liberali imaju tendenciju da zanemare ovo analitičko razlikovanje kada opisuju
prednosti trgovine dok, sa druge strane, neomarksistički teoretičari ističu kontrast iz-
među tipova zavisnosti. Neomarksisti - ili njihova podgrupa, teoretičari zavisnosti (de-
pendency theorists) objašnjavaju, posebno, kako asimetrična zavisnost pruža nezavi-
snijoj državi moćnu poziciju iznad zavisne države, tako da ova druga postaje ranjiva za
političke i ekonomske manipulacije. Pored toga, radikalni ekonomisti smatraju troško-
ve i koristi od trgovine veoma nejednakim u odnosima zavisnosti. Teoretičari zavisno-
sti često se oslanjaju na definiciju zavisnosti kod Dos Santosa: pod zavisnošću misli se
na situaciju u kojoj je privreda neke zemlje uslovljena razvojem i širenjem neke druge
privrede kojoj je ova prva izložena. „Odnos međuzavisnosti između dve ili više eko-
nomija, kao i između ovih i svetske trgovine, podrazumeva takav oblik zavisnosti gde
neke zemlje (dominantne) mogu da se prošire i mogu da budu samoodržive, dok dru-
ge zemlje (zavisne), to mogu da urade samo u odrazu tog proširenja, koje može imati
pozitivan ili negativan uticaj na njihov neposredan razvoj” (1970: 231; prema: Barbie-
ri, 2002: 13-4). Odnosi zavisnosti, kada jedna država veoma zavisi od nekog odnosa sa
drugom državom, ili kada nije nezavisna, generalno se u literaturi smatraju najkonflik-
tnijim odnosima (Hirschman [1945] 1980). Odnosi koje karakterišu uzajamne potre-
be aktera sadrže najmanje skupe dimenzije tog odnosa (Barbieri, 2002: 39).
SAVREMENI PRISTUPI -
ARGUMENTACIJA O TRGOVINI/MEĐUZAVISNOSTI
Liberali koriste argumente o brojnim prednostima trgovine, odnosno međuzavi-
snosti koja proističe iz nje. Oni objašnjavaju kako ekonomska međuzavisnost stvara
podsticaj za saradnju, smanjuje pogrešne percepcije, i podstiče formalne i neformal-
ne mehanizme za rešavanje sukoba interesa između država. Pored toga, mnogi libera-
li tvrde da trgovina treba, i može, da se koristi u spoljnoj politici kao supstitut za vojne
strategije. Liberali tvrde, i mnogi veruju u to, da je trgovina u stanju da transformiše
najokrutnije, autoritarne režime u miroljubiva demokratska društva. Neki liberali, kao
što smo pomenuli, prikazuju trgovinu kao lek za sva planetarna zla, kao „terapiju” za
grozne osobine ljudske prirode, kao i za siromaštvo ili rat. Dosta je slabo, međutim,
269
Žaklina Novičić
zanimanje za sistematsko bavljenje (dugogodišnjom) liberalnom pretpostavkom da tr-

govina unapređuje mir, kao i bavljenje primedbama kritičara liberalizma. Sistematsko
testiranje pretpostavki je od ključne važnosti, zbog toga što je spoljna trgovina posta-
la centralno obeležje i unutrašnje i spoljnopolitičke agende mnogih država. Zbog toga,
odgovor na osnovno pitanje o uticaju trgovine nije samo teorijski interesantan, nego
ima i važne političke implikacije.
Liberali tvrde da za aktere međunarodnih odnosa bogatstvo predstavlja visok priori-
tet, da je trgovina bolji način za njegovo sticanje od osvajanja, i da akteri koji ekonomski
dobijaju od razmene jesu i politički moćni. U prilog navedenih teza iznosi se veliki broj
argumenata koji nisu međusobno isključivi (Van de Haar, 2010: 133ff). Verovatno naj-
važniji argument je da su ekonomska razmena i vojno osvajanje zamenjiva sredstva za
sticanje bogatstva potrebnog za političku sigurnost i ekonomski rast neke zemlje. Rast
trgovine i stranih investicija istovremeno znači manje razloga da se teži ovim ciljevima
putem inostranih osvajanja, dok nasuprot tome, barijere i prepreke u međunarodnoj tr-
govini stimulišu (vojne) sukobe. Sa tim u vezi je i shvatanje da se ekonomskim odnosi-
ma između država neguje komunikacija i veze međuzavisnosti između privatnih akte-
ra i vlada, koji doprinose međusobnom razumevanju i saradnji u političkim odnosima, i
time čine rat prevaziđenim. Treći argument je očekivanje da će pojačani ekonomski od-
nosi između država dovesti ekonomske subjekte u svakoj državi do toga da imaju interes
da očuvaju mir, jer rat bi naneo štetu njihovim poslovnim interesima. Prema tome, svi ti
akteri će uticati na svoje vođe da ostanu izvan vojnih sukoba.
Liberalna argumentacija, kao uostalom i ona koja je anticipirala savremeni liberali-
zam, povezala je pacifikujuće elemente trgovine sa ekonomskim i sociološkim faktori-
ma. Ekonomski argumenti potpuno prožimaju savremenu liberalnu argumentaciju, ali
postoji i implicitna (i povremeno eksplicitna) tvrdnja da pojačani kontakti koji nastaju
iz trgovinskih veza promovišu mir i ujedinjuju države. Mada su povezane, ekonomska
i sociološka strana liberalizma oslanjaju se na različite dinamike u objašnjenju odnosa
trgovine i sukoba (Barbieri, 2002: 22).
Ekonomska argumentacija - odvraćanje od rata
Liberalni teoretičari razvili su brojne međusobno povezane teorijske argumente u
prilog navedenim pretpostavkama, ali najviše se akcenat stavlja na argument o eko-
nomskom odvraćanju: pošto trgovina stvara ekonomske koristi za obe strane, samo
predviđanje da će rat poremetiti trgovinu i dovesti do gubitaka ili smanjenja koristi
od trgovine, odvraća političke vođe od preduzimanja akcija koje mogu dovesti do rata
protiv glavnih trgovinskih partnera (Russett & Oneal, 2001). Argument kojem je mož-
da najviše pažnje posvećeno u odnosnoj literaturi glasi - države odvraća od započinja-
nja sukoba protiv trgovinskog partnera strah od gubitka dobiti u blagostanju vezanom
za trgovinske odnose (Polachek, 1980: 55-78).
Ključne pretpostavke o ekonomskom odvraćanju uvela je još klasična teorija trgo-
vine; dok su oni teoretičari koji su kritični prema pretpostavkama klasične trgovinske
270
teorije, takođe i najvatreniji kritičari pretpostavke o trgovini i miru. Fundament (neo-

klasične) trgovinske teorije jeste shvatanje da je državama bolje ako trguju nego što bi
im bilo da se uzdržavaju od trgovine. Dobiti od trgovine nastaju iz mogućnosti razme-
ne i iz veće specijalizacije. Kroz razmenu, države su u stanju da prodaju i, zatim, kupu-
ju proizvode po nižoj ceni nego što bi bila da one teže ekonomskoj autarhiji. Razmena
povećava prihode, kao i potrošnju. Još važnije, trgovina povećava proizvodnu efek-
tivnost ekonomije kroz specijalizaciju. Specijalizacijom u onim proizvodima za koje
država ima relativne prednosti, bolje se alociraju sredstva ka efikasnim proizvodnim
poduhvatima. Ekonomska specijalizacija i trgovina povećavaju stvarni dohodak, i na-
cionalno i globalno (Barbieri, 2002: 22-3).
Neki savremeni liberali prikazuju poslovne interese kao više pacifikujuće i antirat-
ne od drugih elemenata u društvu (Domke, 1988). Međutim, savremena argumenta-
cija uglavnom pripisuje miroljubivost poslovnih ljudi njihovim ekonomskim interesi-
ma, a ne usvajanju mišljenja da trgovina transformiše njihove karaktere. Ekonomski
argument ukazuje na to da će se poslovni interesi mobilisati protiv rata u interesu odr-
žanja trgovinskih veza (ekonomskih profita). Neki liberali dodaju da to posebno važi u
demokratskim društvima, u kojima javno mnjenje ima veći uticaj na stvaraoce politike
(Domke, 1988). Moglo bi se reći da je u nedemokratskim režimima, snaga biznis kla-
se još i veća u odnosu na demokratske režime gde alternativne grupe imaju neke mo-
gućnosti da utiču na spoljnu politiku. Takvo stanje može nastati zbog oslanjanja ne-
demokratske države na snažne ekonomske subjekte u cilju subvencionisanja državnih
ciljeva. Međutim, argument da poslovni interesi uvek više vole mir od sukoba, lako se
osporava mnogim slučajevima u kojima je biznis profitirao od rata, ili u kojima eko-
nomski interesi preferiraju sukob nad mirom (Barbieri & Levy, 1999).
Liberali veruju da trgovina obezbeđuje koristi učesnicima, pri čemu oni priznaju
da koristi od trgovine i potencijalni troškovi prateće međuzavisnosti nisu uvek jedna-
ki za sve aktere, ali i da trgovinske veze generišu ukupne pozitivne koristi. Predstav-
nici liberalizma takođe tvrde da se trgovina pojavljuje dobrovoljno; shodno tome, ako
svedočimo da se države angažuju u trgovini, mi moramo da prihvatimo da one izvlače
neke koristi iz toga; kad država nema korist od nekog posebnog odnosa, pošto je ra-
cionalni akter, ona će prekinuti taj odnos. (Neomarksisti odbacuju i ovo shvatanje da
postojanje trgovinskih veza ukazuje na dobrovoljnu razmenu.)
Osnovna liberalna teza je, dakle, da prednosti trgovine i međuzavisnosti nisu samo
ekonomske, već trgovina predstavlja pozitivnu snagu transformacije pojedinaca, dru-
štava i odnosa između društava. Time se uspostavlja jasna veza između širenja trgovi-
ne i mira: samo širenje trgovinskih veza smanjuje verovatnoću sukoba.
Sociološka argumentacija - izgradnja zajedništva
Umirujući efekat trgovine, koji ne proizlazi samo iz ekonomskih faktora, uočen je
još u raspravama iz 18. i 19. veka, kada se među zapadnim političkim ekonomistima
271
Žaklina Novičić
formiralo mišljenje da trgovina „civilizuje, polira i pacifikuje“ države i njihove građa-

ne, tj. njihovo „varvarsko postupanje koje vidimo svaki dan“ (Hirschman, 1977 prema:
Barbieri, 2002: 25). Monteskje je među prvima uočio pozitivnu transformaciju društva
kroz trgovinu. Za one koji se angažuju u trgovini, tvrdilo se da postaju mirniji, više ci-
vilizovani. Za pozitivnu društvenu transformaciju koja proizlazi iz trgovine, liberali ne
samo da tvrde da utiče na ponašanje pojedinaca, nego i da transformiše društva - da
ih čini manje ratobornim. U Duhu zakona”Monteskje je napisao da „trgovina leči de-
struktivne predrasude” (Montesquieu, 1749). Više kontakata proizvodi veće razume-
vanje, zahteva stvaranje mehanizama, kao što su zakoni, za rešavanje sukoba interesa
koji se mogu pojaviti. Trgovina tako olakšava stvaranje dodatnih veza koje povezuju
države. Sa sociološkog stanovišta, trgovina povećava kontakte, komunikaciju, bliskost
i razumevanje, što zauzvrat smanjuje neprijateljstva i pogrešne predstave koje dopri-
nose ratu (Deutsch, 1957). Savremeni liberali inkorporiraju sve ove stavove, tvrdeći da
su komunikacije i slobodan protok ideja glavni izvori međudržavnog mira, dok odsu-
stvo komunikacije i ograničavanje slobodne trgovine i drugih međudržavnih interak-
cija jesu uzroci koji doprinose ratovima (Van de Haar, 2010: 133-34).
Liberali razvijaju i argumentaciju o uzročnosti unutrašnjeg nivoa u prilog teze da
trgovina promoviše mir (Schumpeter, 1951). Trgovina povećava prosperitet, a on sma-
njuje unutrašnje probleme koji ponekad dovode do rata. To se dešava bilo kroz spo-
ljašnje žrtvovanje nekoga od strane elita da bi se učvrstila njihova unutrašnja politička
podrška, ili putem pritisaka za protekcionizam koji mogu dovesti do protivmera, po-
većanja neprijateljstva i mogu okinuti spiralu sukoba. „Ekonomska depresija posebno
[je] povoljna za ratnu histeriju” (Wilson, 1978: 150). Napredak dalje može da stvori
„kulturu sticanja” koja redukuje vojni duh i odvraća sredstva od vojnog sektora, što se
ogleda u viđenju iz 19. veka „da su ljudi previše zauzeti bogaćenjem da bi imali vreme-
na za rat” (Blainey, 1988: 10). Konačno, neki tvrde da, mada trgovina promoviše mir,
ta veza je indirektna: trgovina doprinosi napretku, napredak unapređuje demokratiju,
a demokratija dovodi do mira (Weede, 1995).
Efekat prelivanja
Liberali, kao i funkcionalisti i neofunkcionalisti, tvrde da proširenje međudržavnih
veza u jednoj oblasti stimuliše dalju saradnju u drugim oblastima (Deutsch et al., 1957;
Mitrany, 1964). Jedinstvo koje proizlazi iz ekonomske veze se, naravno, može pripisati
i sebičnoj želji za sticanjem ekonomske koristi. Poenta je da oni uočavaju „efekat pre-
livanja”, pa iz ekonomskih argumenata u korist slobodne trgovine izvode argumente o
njenim potencijalnim pacifikujućim političkim posledicama.
Liberali generalno predviđaju nastanak svetske zajednice iz globalne podele rada u
kojoj bi nacionalne granice bile oslabljene u korist šire zajednice i njenog prosperite-
ta. Trgovina, čak i ako se teži samo ekonomskim dobitima, treba da dovede do ujedi-
272
njenja društava kroz konvergenciju interesa i kultura. Prema ovom gledištu, trgovina
razbija barijere i predrasude povezane sa nacionalnim identitetima. Države i njihovi
građani postaju integrisani u jednu globalnu zajednicu, ujedinjeni zajedničkim inte-
resom. Više kontakata i preplitanje kultura do kojih dolazi između trgovačkih drža-
va imaju efekat homogenizacije. Sve u svemu, za ekonomske kontakte se kaže da sma-
njuju pogrešne percepcije, povećavaju razumevanje, dovode do konvergencije kultura,
neguju formalne i neformalne institucije koje olakšavaju trgovinu, i imaju efekat pre-
livanja u druge oblasti koje vode ka većoj saradnji (cf. Van de Haar, 2010: 135f; Bar-
bier, 2002: 27f).
Savremene kvantitativne analize

Na pitanje da li postoji neki sistematski odnos između trgovine i sukoba, većina sa-
vremenih liberala odgovara korišćenjem kvantitativnog pristupa koji dovodi do, čini
se, beskrajne rasprave o tome kako će izgledati istraživanje, metodologija ili grupisa-
nje podataka. Savremena istraživanja se fokusiraju na kvantitativne analize (parova)
država u kombinaciji sa (makro)ekonomskim podacima. Kontrolišu se potencijalno
ometajući uticaji varijabli za koje se veruje da su vezane i za trgovinu i za sukobe (geo-
grafska blizina, zajednička demokratija, zajednički aranžmani saveza, relativna moć).
Zatim se razmatraju odvojeni efekti raznih formi međuzavisnosti između država (npr.,
ekonomske, političke, geografske i kulturne veze).
Pored statističkih radova postoje mnoge objavljene istorijske studije slučaja o ovoj
temi. Ipak, još uvek nema ubedljivog objašnjenja da postoji liberalni mir, kao što ne
postoji ubedljiv dokaz ni protiv toga (Van de Haar, 2010: 133, 146). Za većinu savre-
menih liberalnih teoretičara, od vojnih akcija protiv najvažnijih trgovinskih partnera
države ne odvraća čin trgovine sâm po sebi, nego pretnja od gubitka ekonomske kori-
sti sa prekidom tih veza. Nekoliko autora obezbeđuje empirijske dokaze o negativnom
odnosu između trgovine i sukoba i/ili pozitivnom odnosu između trgovine i saradnje
(Polachek 1980, 1992; Polachek & McDonald 1992; Polachek et al. 1997, 1999; Oneal
& Russett 1997, 1999).
Polačekov model „očekivane koristi“ od trgovine i sukoba pruža okvir za razume-
vanje kalkulacija lidera o relativnim troškovima i koristima od međudržavne trgovine
i sukoba (Polachek, 1980). Ovaj model trebalo je da obezbedi osnov za razumevanje
i zagovornika i kritičara pretpostavke da trgovina promoviše mir. Model je korišćen,
kritikovan, i modifikovan od strane teoretičara i unutar i izvan liberalne škole mi-
šljenja. Delujući u okviru neoklasične teorije trgovine, Polaček tvrdi da se trgovinski
obrasci pojavljuju kao rezultat nasleđa datih heterogenih faktora među državama. Ovi
trgovinski obrasci, kao i narastajuće dobiti povezane sa dobicima od trgovine, utiču na
spoljašnje ponašanje racionalnih političkih lidera, kad oni pokušavaju da maksimal-
no uvećaju društveno blagostanje. Prema modelu, u kalkulacijama lidera o očekivanoj
273
Žaklina Novičić
koristi, cena sukoba jednaka je gubitku dobiti u blagostanju povezanom sa potencijal-

nim gubicima u trgovini (1980, 1992). Čak i ako sukob ne dovodi do prestanka trgo-
vine, on će dovesti do lošijih uslova trgovine, kao što su niže cene za izvoz ili više cene
za uvoz (Polachek & McDonald, 1992). Smanjenje trgovine ili barijere za trgovinu koja
prati sukob dovode do gubitaka u blagostanju. Dakle, veruje se da povećanje dobiti od
trgovine u određenom odnosu smanjuje podsticaje za sukob unutar tog odnosa. Pro-
širenje trgovinskih veza sa datom državom trebalo bi da smanji verovatnoću sukoba
(Barbieri, 2002: 23f).
Sličnu analizu troškova i dobiti (cost-benefit) iznose i oni teoretičari koji o odlu-
kama lidera sude prema procenama koristi od trgovačkih strategija u odnosu na voj-
ne strategije za sticanje željenih dobara. Rozkrens tvrdi da država teži strategijama tr-
govine kada vojne opcije postanu suviše skupe i manje efikasne u odnosu na trgovinu
(Rosecrance, 1986). Ovaj fokus se razlikuje od Polačekovog modela „očekivane kori-
sti“, koji sugeriše da, kada su trgovinske veze jednom uspostavljene, sprečavanje suko-
ba može samo da maksimalizuje blagostanje; to jest, sukob proizvodi samo negativan
efekat na blagostanje.
Za druge, pak, analiza troškova i dobiti obuhvata razmatranje trgovine u odnosu na
osvajanje. Mada liberalni teoretičari tvrde da je trgovina prioritetnija strategija za sti-
canje sredstava, u okviru analiza troškova i dobiti od trgovine i konflikta mogu se za-
misliti slučajevi u kojima sticanje bogatstva putem sukoba ostaje održiva i, ponekad,
više poželjna opcija od trgovine, kako sugeriše naslov knjige Da li se osvajanje ispla-
ti? (Liberman, 1996). Liberman nalazi potvrdu za argumentaciju da osvajanje može da
se isplati pod određenim uslovima. Dakle, analiza troškova i dobiti od odluka država
da slede trgovinske strategije u odnosu na vojne u unapređenju nacionalnog interesa,
može da dovede do rezultata gde je korisnost konflikta veća nego korisnost trgovine
(Barbieri, 2002: 24).
Duža argumentacija koju ističu liberali u pogledu odnosa trgovine i sukoba poka-
zuje da ne samo što obim trgovine između partnera utiče na kalkulacije korisnosti od
sukoba, nego to čini i vrsta trgovine (Polachek, 1980). Na primer, naglašava se važnost
merenja elastičnosti ponude i potražnje za robom kojom se trguje (Polachek & McDo-
nald, 1992). Kaže se da su države više ugrožene u odnosu na one države čiji se proi-
zvodi i robe više traže, naročito kada su robe od strateškog značaja. Teško je, međutim,
izmeriti značaj različitih vrsta trgovine za državu, naročito ako se fokusiramo na širi
istorijski i vremenski domen. Strateški značaj robe vremenom se menja, što otežava
primenu opštih mera značaja robe. Pored toga, i sami podaci potrebni za merenje elas-
tičnosti trgovine su ograničeni, tako da je generalno rad u ovoj oblasti dosta limitiran.
274
KRITIKA LIBERALNE TEZE DA TRGOVINA/MEĐUZAVISNOST

DOVODE DO MIRA
Liberali precenjuju međuzavisnost i globalizaciju, i preteruju sa tezom da je moć
iz država iscurela ka tržištima. Kenet Volc, na primer, podseća globalizatore (globali-
zers) da je globalizacija proces kojem lik daju vlade, a ne tržišta, i da u međunarod-
noj politici, u kojoj nema centralne vlasti, moć ponekad sklizne ka tržištu, ali kad ona
mnogo sklizne, jaka država može da je vrati nazad, i taj obrazac teško da je nov. Pre-
ma Volcu, „mit o međuzavisnosti” razvili su (američki) liberali 60-ih i 70-ih godina 20.
veka (Waltz, 1970), dok je globalizacija „ludost” 90-ih godina 20. veka (Waltz, 2000).
Koncepcije međuzavisnosti i globalizacije nastale su u SAD, i u suštini predstavljaju
ekonomsko viđenje međunarodne politike i maskiraju poseban položaj koji u njoj za-
uzimaju SAD. Međuzavisnost predstavlja zavisnost, a globalizacija amerikanizaciju.
Međuzavisnost i globalizacija nisu novi procesi, niti imaju značajan uticaj na struk-
turu međunarodne politike. Međuzavisnost prikriva suštinsku nejednakost država, i
predstavlja ideologiju koju koriste Amerikanci da bi prikrili veliki stepen učešća SAD
u međunarodnoj politici, prikazujući jake i slabe, bogate i siromašne države, kao slično
upletene u gustu „mrežu međuzavisnosti“. Opšta koncepcija međuzavisnosti izostavlja
nejednakosti, ekonomske ili političke, a ipak, nejednakosti su ono o čemu se u politi-
ci uglavnom radi. Izučavanje politike, teorija politike, praksa politike, uvek se vrte oko
nejednakosti (Waltz, 1979: 142-43, 158; Waltz, 2000).
O nejednakostima u međunarodnim odnosima, posebno u pogledu ekonomske
moći, govore i neomarksisti i ostali ideološki potomci Karla Marksa, koji je, prema
nekima, obezbedio najtemeljniju kritiku ideja klasičnih liberala (Barbieri, 2002: 10),
sugerišući da nasilje može biti integralni deo ekonomskih odnosa, suprotno liberal-
nom pogledu da ekonomski odnosi odvraćaju od nasilja ili služe kao zamena za njega
(Marx [1887] 1906). Ključna razlika u perspektivi između marksista i realista (kao uo-
stalom i državocentričnih liberala) nastaje u pogledu identifikovanja primarnih aktera
u svetskoj politici i odgovarajućeg nivoa analize: dok je za realiste to država, za marksi-
ste je to ekonomska klasa (ili, savremenijom terminologijom, ekonomska elita).
Čuvene su i Marksove ideje da je kapitalizam eksploatatorski u samoj svojoj priro-
di i da rezultira konfliktom između klasa, kao i između grupa kapitala. Marks je davao
prednost slobodnoj trgovini (a ne protekcionizmu), baš zato što je osećao da bi ona
stvorila tenzije koje bi ubrzale neizbežne krize i neizbežnu smrt kapitalizma. „Zaista je
teško razumeti tvrdnju zagovornika slobodne trgovine koji pretpostavljaju da će uno-
snije korišćenje kapitala ukinuti antagonizam između industrijskih kapitalista i naja-
mnih radnika. Naprotiv, jedini rezultat biće to da se antagonizam ove dve klase još ja-
snije istakne” (Marx, 1948). Slično tome, i Lenjinova teorija imperijalizma zasniva se
na agresivnoj prirodi monopolističkog kapitalizma, pri čemu se sukob smatra sastav-
nim delom kapitalističke ekspanzije (Lenin, [1919] 1990).
275
Žaklina Novičić
Na sličnom tragu, neomarksisti — teoretičari zavisnosti, vide nadmetanje za trži-

šta i resurse kao inherentnu osobinu kapitalizma (Baran 1957; Sweezy 1942). To nad-
metanje lako dovodi do nasilnih sukoba između velikih sila, kao i do dominacije nad
manje moćnim državama. Neomarksisti odbacuju pretpostavku da trgovina pruža
neto koristi svim državama. Od trgovine i ekonomske zavisnosti korist imaju moćni,
ali rezultat su politički i ekonomski troškovi za nemoćne. Teorije zavisnosti odbacuju
ideju univerzalne dobrovoljne razmene i tvrde da zemlje u razvoju, kao rezultat isto-
rijsko-strukturalnih odnosa, nisu slobodni akteri i samim tim nisu u mogućnosti da
prave iste proračune predložene modelima očekivane koristi (Tétreault & Abel, 1986).
ZAKLJUČAK
Duga tradicija optimizma povezanog sa trgovinom koja se razvija još od antičkih
vremena, kao što smo videli, ne daje liberalima neko posebno pravo na ideju o trgovini
koja dovodi do mira. I unutar same liberalne tradicije uočavaju se razlike o pitanju od-
nosa trgovine i mira. Sa jedne strane, sistem slobodne trgovine najjasnije su artikulisa-
li engleski klasični politički ekonomisti 18. i 19. veka, na čelu sa Kobdenom za koga je
trgovina bila sama panacea, univerzalni lek za sve. Sa druge strane, dovodi se u pitanje
povezanost liberalizma i ideje da trgovina promoviše mir, jer neki od najznačajnijih li-
beralnih mislilaca (Adam Smit) nikada nisu predviđali da će trgovina imati pozitivan
uticaj na mir, nego su čak uočavali jaku vezu između trgovine i rata.
Glavni argument u prilog tezi komercijalnog liberalizma je, logično, ekonomske
prirode (ekonomsko odvraćanje: koristi od trgovine i međuzavisnosti, gubici od preki-
da ekonomskih veza), a njemu se obično dodaju sociološka objašnjenja o produbljiva-
nju razumevanja i miroljubivosti do koje dolazi kroz ekonomske kontakte. Trgovina i
međuzavisnost koja proističe iz nje smanjuju pogrešne percepcije, podstiču saradnju i
formalne i neformalne mehanizme za rešavanje sukoba interesa između država. Tome
treba dodati i efekat prelivanja, tj. stimulisanje dalje saradnje iz jedne oblasti u druge.
Liberali smatraju da trgovina treba, i može, da se koristi u spoljnoj politici kao supsti-
tut za vojne strategije. Ona je, takođe, u stanju da transformiše najokrutnije, autoritar-
ne režime u miroljubiva demokratska društva. Liberali razvijaju argumente o uzročno-
sti unutrašnjeg nivoa analize u prilog tezi da trgovina promoviše mir. Oni objašnjavaju
da se međunarodno ponašanje država zasniva na unutrašnjim i globalniim tržišnim
pozicijama domaćih firmi, radnika i vlasnika imovine.
Savremeni liberali dokazuju povezanost trgovine i mira korišćenjem kvantitativ-
nog pristupa koji dovodi do beskrajne rasprave o izgledu istraživanja, metodologiji ili
grupisanju podataka. Kvantitativne analize parova država, kombinovane sa (makro)
ekonomskim podacima, dokazuju postojanje liberalnog mira između trgovinskih par-
tnera, ali ne tretiraju činjenicu da je to ipak odvojeni mir (separate peace). Liberali slo-
276
bodne trgovine teže uvođenju odvojenog mira - samo među sobom (Doyle, 1997). U
krajnjem, za liberalne države se kaže da su usmerene ka miru, ali da su, takođe, sklo-
ne i ratu.
Kritike liberalne teze da trgovina, međuzavisnost i globalizacija dovode do mira,
dolaze iz pravca realizma i marksizma. Oni ukazuju na razliku između međuzavisno-
sti, zavisnosti i nezavisnosti, kao i na tendenciju da se pod terminom „međuzavisnost“
prikrivaju suštinski odnosi zavisnosti. Marksisti, neomarksisti, teoretičari zavisnosti
ističu kontrast između raznih tipova zavisnosti, kao i da su troškovi i koristi od trgovi-
ne veoma nejednaki u odnosima zavisnosti. U tom kontekstu, oni posebno naglašava-
ju da tzv. asimetrična zavisnost stvara ranjivost i podložnost za političke i ekonomske
manipulacije na strani manje moćnog aktera nekog međudržavnog odnosa. Savreme-
ni sledbenici Karla Marksa ističu takođe zapažanje da nadmetanje za tržišta i resurse
predstavlja inherentnu osobinu kapitalizma.
Realisti podsećaju da međuzavisnost i globalizacija nisu novi procesi, i da nemaju
značajan uticaj na strukturu međunarodne politike. Prema njima, međuzavisnost pri-
kriva suštinsku nejednakost država, i predstavlja ideologiju koju koriste Amerikanci
da bi prikrili veliki stepen učešća SAD u međunarodnoj politici, prikazujući jake i sla-
be, bogate i siromašne države, kao slično upletene u gustu mrežu međuzavisnosti. Op-
šta koncepcija međuzavisnosti izostavlja nejednakosti, ekonomske ili političke, a ipak,
nejednakosti su ono o čemu se u politici uglavnom radi: izučavanje politike, teorija po-
litike, praksa politike, uvek se vrte oko nejednakosti.
Dosta je slabo zanimanje liberala za primedbe kritičara, kao i za sistematsko bavlje-
nje (dugogodišnjom) liberalnom pretpostavkom da trgovina unapređuje mir. Većina
savremenih liberala kvantitativnim pristupom obrađuje odnose liberalnih parova dr-
žava, što se, u krajnjem, svodi na primenu redukcionističkog pristupa međunarodnim
odnosima, i to na više nivoa. Osim što se međunarodni odnosi redukuju na ekonom-
ske odnose, sistemske karakteristike tih odnosa zanemaruju se u korist relacija pojedi-
načnih država, parova država, grupa država.
Odvajanje političke i ekonomske oblasti međunarodnih odnosa, na filozofskom ni-
vou je izrazito problematično, jer ono, u svojoj najčistijoj formi, dovodi do odvajanja
političke i ekonomske moći, a time i do naivnog pluralističkog objašnjenja međuna-
rodnih ekonomskih odnosa kao prosto neutralnih mehanizama za artikulisanje i os-
tvarenje nekog globalnog interesa ili globalnog javnog dobra. Ipak, bez obzira na sve
proglase o globalnom interesu, postoji ozbiljno pitanje da li, u mnogim oblastima, ta-
kav interes uopšte postoji (Halliday, 2000: cf; Held & McGrew, 2002: 270f). Krajnji
rezultat odvajanja ekonomskog i političkog je osporavanje tvrdnje da međunarodna
277
Žaklina Novičić
ekonomija predstavlja odraz globalnih odnosa moći, što na različite načine tvrde i ne-
orealisti i neomarksisti.
Istorija pokazuje da je ideja o trgovini koja vodi ka miru, ipak bila veoma privlačna
za mnogerazličite mislioce i političare. Mada je nemoguće odrediti pojedinačne razlo-
ge za to, nekoliko njih se ističu kao verovatni (Van de Haar, 2010: 133-35). Prvo, to pri-
begavanje razumu, racionalnom objašnjenju i rešenjima za društvene probleme, tradi-
cionalno je veoma popularno među razmišljajućim profesijama; nema puno onih koji
poriču da je, generalno, rat destruktivan i skup čak i za pobednika (mada neki i profi-
tiraju od njega). Razumno je, dakle, očekivati da kada jednom svi ljudi razumeju cenu
rata, oni i prestanu da ih vode (Mises, 1996: 23-5). Drugo, ta ideja ima veliku moral-
nu privlačnost. Ukidanje rata je deo normativne agende od početka nastanka među-
narodnih odnosa kao akademske discipline, pa deluje očigledno da je svaki potencijal-
ni argument u prilog tom idealu dobrodošao, a posebno kada ga propagiraju istaknuti
mislioci. Treće, mada se savremena industrijska i postindustrijska društva zasnivaju
i, u velikoj meri, zavise od kapitalističkog sistema, ovaj ekonomski sistem generalno
ima dosta lošu reputaciju među intelektualcima (videti: Hayek, 1997: 221-38; Mises,
1972).6 Tako teza da trgovina vodi ka miru pristalicama kapitalizma daje mogućnost
da dodaju svojevrsnu moralnu dimenziju svojim objašnjenjima. I, konačno, četvrto,
većina ljudi ima lično iskustvo mirnih ekonomskih transakcija na nivou unutrašnje
ekonomske saradnje, a koje se lako mogu preneti na međunarodni nivo.
Navedeni razlozi za popularnost teza komercijalnog liberalizma ne poništavaju,
međutim, činjenicu da odnos između ekonomskog i političkog u liberalnoj misli osta-
je komplikovan, kontroverzan i otvoren za raspravu. Tezi da trgovina, međuzavisnost
i globalizacija doprinose miru još uvek nedostaje ubedljivo sistematično obrazloženje
uzročne putanje, kao i odgovarajuća empirijska potpora. Može se očekivati da će sa-
vremene teorije „o ratu u doba mira između vodećih sila“, više pažnje posvetiti raz-
matraju međuzavisnosti u kontekstu objašnjenja pacifikujuće uloge „liberalne trijade“
(demokratija, međunarodne institucije, globalizacija), i to posebno u okruženju savre-
mene svetske ekonomske krize koja, još jednom, ističe kao urgentnu potrebu preispi-
tivanja važećih liberalnih aksioma.
6 Inače, u ovoj raspravi se, generalno, potpuno zanemaruje da je liberalna misao podeljena u nekoliko varijanti:
klasični liberalizam, socijalni liberalizam i libertarijanizam. Glavna tačka podele je oko prednosti koja se daje
intervenciji države u slobodu pojedinca. Generalno, libertarijanci ne dozvoljavaju nikakavo ili vrlo ograničeno
mešanje države, socijalni liberali podržavaju aktivnu ulogu države na poboljšanju kvaliteta individualne slobode,
a klasični liberali zauzimaju srednju poziciju. Ove razlike se prenose i na međunarodni nivo: većina novih
savremenih oblika liberalizma u teoriji međunarodnih odnosa jesu varijacije socijalnog liberalizma, koje pozivaju
na aktivnu ulogu vlada u uspostavljanju međuvladinih organizacija i proširenju međunarodnih zakona i propisa.
278
Knjige:
Barbieri, K. (2002). The Liberal Illusion: Does Trade Promote Peace? Ann Arbor:
University of Michigan Press.
Friedman, T. (1999). The Lexus and the Olive Tree. Harper Collins, New York.
Keohane, R. O. & Nye, J. S. (1977). Power and Interdependence: World Politics in
Transition. Boston: Little, Brown.
Oneal, J. R., & Russett, B. (2001). Triangulating Peace: Democracy, Interdependence,
and International Organizations. New York: W.W. Norton.
Van de Haar, E. (2009). Classical Liberalism and International Relations Theory:
Hume, Smith, Mises and Hayek. Basingstoke: Palgrave Macmillan.
Članci:
Barbieri, K. & Levy, J. S. (1999). Sleeping with the Enemy: The Impact of War on
Trade. Journal of Peace Research, 36(4). 463-480.
Moravcsik, A. (2010). Liberal theories of international relations: A primer. Princeton
University.
Oneal, J. R. & Russett, B. (1997). The Classical Liberals Were Right: Democracy, In-
terdependence, and Conflict, 1950–1985. International Studies Quarterly 41(2),
267-293.
Oneal, J. R. & Russett, B. (1999). The Kantian Peace: The Pacifi c Benefi ts of Demo-
cracy, Interdependence, and International Organizations 1885–1992. World
Politics, 52(1). 1-37.
Polachek, S. W. (1980). Conflict and Trade. Journal of Conflict Resolution, 24. 55-78.
Rosecrance, R. (1986). The Rise of the Trading State: Commerce and Conquest in the
Modern World. New York: Basic Books. University Press.
Van de Haar, E. (2010). The Liberal Divide over Trade, Peace and War. Internatio-
nal Relations, 24(2). 132-150.
Waltz, K. N. (2000). Globalization and American Power. National Interest, 59. 46-56.
Video materijal:
Friedman, T. (2007). The World is Flat 3.0, A Brief History of the Twenty-First Century.
MIT. Internet: http://www.academicearth.org/lectures/the-world-is-flat
Sens, A. (2012). Interdependance. The University of British Columbia, Global poli-
tics Instructional video series. Internet:
http://www.youtube.com/watch?v=JN6LlMY2ApQ
Sens, A. (2012). Dependency Theory. The University of British Columbia, Global
politics Instructional video lecture series. Internet:
http://www.youtube.com/watch?v=JN6LlMY2ApQ
279
Žaklina Novičić
Angell, N. ([1912] 1972). The Great Illusion: A Study of the Relation of Military Power
to National Advantage. New York and London: Garland, Heinemann.
Baran, P. A. (1957). The Political Economy of Growth. New York: Monthly Review Press.
Barbieri, K. (2002). The Liberal Illusion: Does Trade Promote Peace? Ann Arbor: Uni-
versity of Michigan Press.
Barbieri, K. & J. S. Levy (1999). Sleeping with the Enemy: The Impact of War on Tra-
de. Journal of Peace Research, 36(4). 463-480.
Blainey, G. (1988). The Causes of War. New York: Free Press.
Cobden, R. (1978). Commerce Is the Grand Panacea. In: Bramsted & Melhuish (Eds.),
Western Liberalism: A History in Documents from Locke to Groce. (pp. 354-57).
London: Longman.
Deutsch, K. W. et al. (1957). Political Community and the North Atlantic Area. Prince-
ton: Princeton University Press.
Domke, W. K. (1988). War and the Changing Global System. New Haven: Yale Univer-
sity Press.
Dos Santos, T. (1970). The Structure of Dependence. American Economic Review,
60(2). 231-236.
Doyle, M. (1997). Ways of War and Peace: Realism, Liberalism, and Socialism. New
York: W.W. Norton.
Friedman, T. (1999). The Lexus and the Olive Tree. New York: Harper Collins.
Halliday, F. (2000). The World at 2000. London: Palgrave.
Hayek, F. A. (1997). The Intellectuals and Socialism. In Bruce Caldwell (Ed.), Sociali-
sm and War: Essays, Documents, Reviews, (pp. 221-238). Chicago: University of
Chicago Press.
Held, D. & McGrew, A. (2002). Governing Globalization: Power, Authority and Global
Governance. Polity Press.
Held, D. & McGrew, A. (2007). Globalization/anti-globalization: beyond the great divi-
de. 2nd Edition. Polity Press.
Hirschman, A. O. ([1945] 1980). National Power and the Structure of Foreign Trade.
Publications of the Bureau of Business and Economic Research, University of
California, Berkeley and Los Angeles: University of California Press.
Hirschman, A. O. (1997). The Passions and the Interests: Political Arguments for Capi-
talism before its Triumph. Princeton, NJ: Princeton University Press.
Jervis, R. (2002). Theories of War in an Era of Leading-Power Peace. American Politi-
cal Science Review, 96(1). 1-14.
280
Keohane, R. O. & Nye, J. S. (1977). Power and Interdependence: World Politics in Tran-
sition. Boston: Little, Brown.
Keohane, R. O. (1993). Institutional Theory and the Realist Challenge after the Cold
War. In: D. A. Baldwin (Ed.), Neorealism and Neoliberalism: The Contemporary
Debate (pp. 269-301). New York: Columbia University Press.
Lenin, V. I. ([1919]1990). Imperialism, the Highest Stage of Capitalism. Reprint. New
York: International.
Liberman, P. (1996). Does Conquest Pay? The Exploitation of Occupied Industrial Socie-
ties. Princeton: Princeton University Press.
Marx, K. (1848). On the Question of Free Trade. Speech to the Democratic Associati-
on of Brussels at its public meeting of January 9. Marx and Engels Internet Ar-
chive, www.marxists.org.
Marx, K. ([1887] 1906). Capital, a Critique of Political Economy. F. Engels (Ed.), S. Mo-
ore and E. B. Aveling (tr.). Moscow: Progress Publishers. Reprint, New York:
Modern Library.
Mitrany, D. (1964). A Working Peace System, Chicago: Quadrangle Tétreault.
Montesquieu ([1749] 1989). The Spirit of the Laws. Cambridge: Cambridge Universi-
ty Press.
Moravcsik, A. (2010). Liberal theories of international relations: A primer, Princeton
University.
Muller, J. Z. (2002). The Mind and the Market: Capitalism in Modern European Tho-
ught. New York: Anchor Books.
Neff, S. (1990). Friends but No Allies: Economic Liberalism and the Law of Nations.
New York: Columbia University Press.
Oneal, J. R. & Russett, B. (1997). The Classical Liberals Were Right: Democracy, Inter-
dependence, and Conflict, 1950–1985. International Studies Quarterly, 41(2).
267-293.
Oneal, J. R. & Russett, B. (1999). The Kantian Peace: The Pacifi c Benefi ts of Demo-
cracy, Interdependence, and International Organizations 1885–1992. World
Politics, 52(1). 1-37.
Oneal, J. R., & Russett, B. (2001). Triangulating Peace: Democracy, Interdependence,
and International Organizations. New York: W.W. Norton.
Onuf, N. G. (1998). The Republican Legacy in International Thought. Cambridge:
Polachek, S. W. (1980). Conflict and Trade. Journal of Conflict Resolution, 24. 55-78.
Polachek, S. W. (1992). Conflict and Trade: An Economics Approach to Political In-
281
Žaklina Novičić
ternational Interactions. In: W. Isard & C. H. Anderton (Eds.), Economi-

cs of Arms Reduction and the Peace Process. (pp. 89-120). Amsterdam: North
Holland.
Polachek, S. W. (1997). Why Democracies Cooperate More and Fight Less. Review of
International Economics, 5(3). 295-309.
Polachek, S. W.; Robst, J. & Chang, Y.-C. (1999). Liberalism and Interdependence:
Extending the Trade-Conflict Model. Journal of Peace Research, 36(4). 405-422.
Rosecrance, R. (1986). The Rise of the Trading State: Commerce and Conquest in the
Modern World. New York: Basic Books. University Press.
Schumpeter, J. (1934). The Theory of Economic Development. Cambridge, MA: Har-
vard University Press.
Spiegel, H. W. (1991). The Growth of Economic Thought, 3rd Edition. Durham: Duke
University Press.
Sweezy, P. M. (1942). The Theory of Capitalist Development: Principles of Marxian Poli-
tical Economy. New York: Monthly Review.
Tétreault, M. A. & Abel, C. (Eds.) (1986). Dependency Theory and the Return of High
Politics. New York: Greenwood.
Van de Haar, E. (2009). Classical Liberalism and International Relations Theory: Hume,
Smith, Mises and Hayek. Basingstoke: Palgrave Macmillan.
Van de Haar, E. (2010). The Liberal Divide over Trade, Peace and War. International
Relations, 24(2). 132-150.
Viner, J. (1937). Studies in the Theory of International Trade. New York and London:
Harper and Brothers.
Von Mises, L. (1972). The Anti-Capitalistic Mentality. Grove City, PA: Libertarian Press.
Von Mises, L. (1996). Liberalism: The Classical Tradition. Irvington-on-Hudson, NY:
Foundation for Economic Education.
Waltz, K. N. (1970). The Myth of National Interdependence. In: C. P. Kindleberger
(Ed.), The International Corporation. Cambridge: MIT Press.
Waltz, K. N. (2000). Globalization and American Power. National Interest, 59. 46-56.
Weede, E. (1995). Economic Policy and International Security: Rent Seeking, Free
Trade and Democratic Peace. European Journal of International Relations, 1(4).
519-537.
Wendt, A. (1994). Collective Identity Formation and the International State. American
Political Science Review, 88(2). 384-396.
Wilson, C. (1978). Profit and Power: A Study of England and the Duch Wars. The Ha-
gue: Martinus Nijhoff.
Winch, D. (1978). Adam Smith’s Politics: An Essay in Historiographic Revision. Cam-
bridge: Cambridge University Press.
282
TEORIJA DEMOKRATSKOG MIRA
UVOD
Teorija demokratskog mira postala je jedna od najistaknutijih oblasti istraživa-
nja međunarodnih odnosa,1 a politikolozi nastavljaju da pronalaze nove načine da
testiraju i objasne empirijske nalaze po kojima demokratske države mogu da delu-
ju kao ograničenje upotrebi sile. Naime, teorija demokratskog mira je zasnovana na
centralnoj tvrdnji da demokratske države nikada, ili gotovo nikada, ne ratuju me-
đusobno. Kako tvrdi Raset, iako se autori spore oko razloga i objašnjenja demo-
kratskog mira, gotovo da je postignut konsenzus u vezi sa osnovnom empirijskom
tvrdnjom da su retko, tokom poslednjeg veka ili dva, demokratske države ratovale
međusobno (Russett, 2009: 11-2). Dakle, u zavisnosti od toga kako neko određuje
ključne pojmove, rat između parova (dijada) zrelih demokratskih država je negde
između izuzetno retkog i u potpunosti odsutnog.2
Ovde treba pomenuti da istraživači demokratskog mira ukazuju da je privrže-
nost demokratiji dovoljan, iako ne i neophodan uslov za mir (Chan, 1997: 71; Rus-
sett & Ray, 1995). Kako to Gledič formuliše, “važnost demokratije leži u tome što je
1 Specijalisti za međunarodne odnose iz SAD i Kanade ocenili su, 2006. godine, istraživanje demokratskog mira
kao najproduktivniji istraživački program/kontroverzu u međunarodnim odnosima tokom poslednjih godina
(Maliniak et al., 2007: 29; Dafoe, 2011: 247).
2 Raset navodi da čak i sukobi koji nisu obuhvaćeni uobičajenom definicijom rata, odnosno militarizovani
sporovi (koji obuhvataju spektar od diplomatskih pretnji do nasilja manjih razmera), iako su mnogo češći
između demokratskih država, prisutni su u mnogo manjoj meri nego između nedemokratskih parova država
(Russett, 2009: 11-2).

gotovo savršen uslov za mir” (Gleditsch, 1995: 297). Dakle, ne podrazumeva se da je

isključivo postojanje demokratije u dve države neophodan uslov za odsustvo rata iz-
među njih, jer mnogi parovi država posebno one male i fizički udaljene jedne od dru-
gih, niti imaju priliku, niti su spremne da se međusobno bore (Russett & Starr, 2000:
95).3 Premda je većina pristalica ideje demokratskog mira spremna da prizna i ulogu
drugih faktora u objašnjavanju dugog mira među demokratskim državama, zajednič-
ko im je da oni smatraju da su faktori koji tome doprinose primarno unutar države,
odnosno u karakteristikama demokratske vrste poretka (Pietrzyk, 2002a: 29).4
Drugi deo postulata teorije demokratskog mira varira u odnosu na to da li je reč o
njegovoj dijadičkoj ili monadičkoj verziji. Prema zastupnicima dijadičke verzije, iako
demokratske države ne ratuju međusobno one su generalno sklone sukobu i ratu kao
i nedemokratske države (Maoz & Russett, 1993: 624).5 Dojl objašnjava da su liberalne
države uspostavile mir među sobom (separatni mir), ali da iste one odlike koje promo-
višu mir među liberalnim društvima, takođe mogu da izazovu sukobe sa neliberalnim
državama (Doyle, 1983a: 235; Doyle, 1983b: 324-25; Doyle, 1986: 1156).6 Zastupnici
monadičkog pristupa, međutim, tvrde da se demokratske države generalno ponašaju
miroljubivije u međunarodnim odnosima, bez obzira na vrstu poretka u državi sa ko-
jom su u interakciji. Prema ovoj verziji, one su (neznatno) ređe uključene u ratove, od-
nosno ređe iniciraju i izazivaju ratove i vojne sukobe, te zbog toga imaju tendenciju da
češće pribegavaju pregovaranju o rešavanju sukoba (Geis et al. 2007: 158).
3 Tako Rej smatra da sa sigurnošću može da se predvidi da takvi parovi država kao što su, na primer, Burma i
Bolivija ili Čad i Čile neće ratovati međusobno (Ray, 1998: 35). Isto tako, mnoge druge države koje mogu imati
priliku ili spremnost da se međusobno bore, mogu biti od toga odvraćene razlozima koje ističu realisti, kao što je
neravnoteža snaga, nedovoljne očekivane koristi od rata, konfiguracije alijansi i slično (Russett & Starr, 2000: 95).
Koristeći podatke o udaljenosti između država, Gledič će kasnije pokazati da demokratske države nisu bile tokom
istorije geografski odvojene značajno više nego što su to bili drugi parovi država (Gleditsch, 1995). Uticaj faktora
susedstva (geografske blizine) na verovatnoću pojave rata razmatraće i drugi autori (Oneal et al.,1996; Bremer,
1992; Maoz & Russet, 1992). S druge strane, Peters i Vagner napominju da je susedstvo država mnogo manje
važno, nego kapaciteti, interesi i namere susednih dražava (Peters & Wagner, 2010: 7).
4 Verovanje da demokratske države stvaraju zonu mira počiva na ubeđenju da postoji visoka korelacija između vrste
poretka u državi i međunarodnih ishoda. Volc kritikuje ovo stanovište smatrajući da bi se teorija demokratskog
mira mogla održati jedino kad bi se svi uzroci rata nalazili unutar države, ali da se previđa da uzroci rata ne leže
samo unutar države, ili sistemu država, već i u jednom i drugom (Waltz, 2000: 8, 13). Naime, Volc tvrdi da čak
i ako bi se pošlo od pretpostavke da su demokratske države zaista miroljubive u međusobnim odnosima i pod
pretpostavkom da sve države postanu demokratske, struktura međunarodnih politika bi ostala anarhična (Waltz,
2000: 10).
5 U dijadičkim pristupima teorije demokratskog mira pored tvrdnje da demokratske države ne ratuju međusobno,
nalazimo neznatne varijacije u drugom delu nalaza, premda je suštinski reč o istom stanovištu. Tako na primer,
Dojl tvrdi da su demokratske države u odnosima sa nedemokratskim državama jednako agresivne i sklone ratu kao
i bilo koja država sa drugom vrstom poretka (Doyle, 1983a: 213, 225). Mekmilan navodi da su demokratske države
jednako često – ili čak i više – sklone ratu u odnosima sa nedemokratskim državama, kao što su nedemokratske
države između sebe (MacMilan, 2003: 233).
6 Neuspeh vođenja jednake spoljne politike van liberalnog sveta, Dojl pripisuje nerazboritoj žestini (imprudent
vehemence) i obrnuto, nemarnoj popustljivosti liberalnih država i ambivalentnosti liberalnih principa (Doyle,
1983b: 323-24).
284
Teorija demokratskog mira je zapravo proizašla iz liberalne tradicije razmišljanja,

i kako tvrdi Rozato, predstavlja najsnažniji liberalni doprinos debati o uzrocima rata i
mira (Rosato, 2003). Pojedine pristalice ove teorije smatraju da je ona artikulisana kao
najsveobuhvatniji i najubedljiviji liberalni odgovor na dominaciju realizma u među-
narodnim odnosima (Pugh, 2005; Barkawi & Laffey, 2001: 26).7 Pa, ipak, ne odbacuju
svi zastupnici demokratskog mira u potpunosti pretpostavke realističkog pristupa po
kojem se države u međunarodnim odnosima rukovode razlozima politike moći, zane-
marujući pri tom postojanje ideološke bliskosti i poštovanja zajedničkih demokratskih
vrednosti (Simić, 2007).
Teorija demokratskog mira je zaista prilično kontroverzna istraživačka oblast. Au-
tori ne štede ni pohvale, ni kritike, na račun ove teorije. Tako je praktično odsustvo
rata između demokratija, prema Džek Leviju, najbliže onome što imamo kao empirij-
ski zakon u međunarodnim odnosima (Levy, 1988: 662; 1994: 352). Gledič tvrdi da je
zakonomernost da demokratske države retko ratuju međusobno jedan od najsnažnijih
nalaza empirijskih radova o uzrocima rata (Gleditsch, 1995: 297). S druge strane, po-
jedini autori smatraju da očigledan mir među demokratijama jeste statistički artefakt
koji proizilazi iz činjenice da su i demokratije i ratovi retki,8 odnosno da će sa pora-
stom broja demokratskih država demokratski mir prestati da postoji (Spiro, 1994).9
Kritikujući ovu teoriju, autori takođe skreću pažnju i da ona može služiti kao oprav-
danje za rat protiv nedemokratskih država (Rousseau et al., 1996).10 Konačno, posto-
je i autori koji spore centralnu tvrdnju teorije demokratskog mira, odnosno empirij-
ske nalaze da demokratske države nikada nisu ratovale međusobno.11 S tim u vezi, biće
7 Miršajmer međutim kaže da liberalni intitucionalizam nije više jasna alternativa realizma, već da ga je realizam
zapravo “progutao“ (Mearsheimer, 1995: 85). Volc primećuje da svaki put kada zavlada mir, “ljudi pohitaju da
objave da je realizam mrtav” (Waltz, 2000: 39). Debata između zastupnika teorije demokratskog mira i pristalica
realizma koji je osporavaju dobro je prikazana u: Browne, Lynn-Jones and Miller, 1996.
8 Jedan od najčešće citiranih kritičara teorije demokratskog mira- Spiro, analizirajući period od 1816. godine do
1980. godine, pokazuje da odsustvo rata između liberalnih demokratija nije statistički značajno, osim za kratak
period tokom Prvog svetskog rata. Zaključuje da se liberalni mir ne razlikuje značajno od nulte hipoteze ili
slučajne šanse (Spiro, 1994: 66). Isto tako, Čempiel smatra da je miroljubivost među demokratskim državama
pre izuzetak nego pravilo (Czempiel, 1995). Ukoliko su demokratski sistemi vladavine potrebni da bi se izbegao
rat, oni nisu dovoljni da bi proizveli demokratski mir. Čempiel tvrdi da nasilje ne izbegavaju samo demokratske
države, jer se i u istoriji i u savremenoj međunarodnoj politici mogu pronaći brojni autoritarni režimi koji nisu
bili radi da vode rat (Czempiel, 1995: 8).
9 Zaista, Rej navodi podatak da oko 99 odsto svih parova država u svetu ima miroljubive odnose u prosečnoj godini,
a do nedavno je i udeo demokratskih država u svetu bio mali. Rej dalje dopušta mogućnost da je jedini razlog što
nije bilo rata između demokratskih država činjenica da takav događaj nije statistički verovatan. “Čak iako bi bilo
univerzalno dogovoreno da nikada nije bilo rata između demokratskih država, ta činjenica mogla bi biti lišena
teorijskog i praktičnog značaja” (Ray, 1998: 32).
10 Na osnovne postulate teorije demokratskog mira pozivali su se donosioci odluka jednako kao i predstavnici
akademske zajednice. Štaviše, nekoliko najistaknutijih pristalica teorije demokratskog mira izraziće žaljenje što
su njihovi nalazi zloupotrebljeni u praksi, a u samoj akademskoj zajednici vodiće se polemike o ovom pitanju (rat
u Iraku je posebno podstakao ovo preispitivanje) (Hobson et al. 2011; Russett, 2005).
11 Opšte uzev, interesantno je da su kritike uglavnom usmerene na nedostatak jasnog objašnjenja demokratskog mira,
dok se sami empirijski nalazi da demokratske države ne ratuju međusobno, ređe dovode u pitanje (Pugh, 2005: 17).
285
reči i o različitim definicijama demokratije, odnosno rata, koje koriste zastupnici ove
teorije.
Opšte uzev, istraživanja o odsustvu ratova između demokratskih država proizve-
la su jednu od najproduktivnijih oblasti istraživanja u političkim naukama (Harrison,
2010: 155), čineći ga najzastupljenijim istraživačkim programom u savremenom pro-
učavanju međunarodnih odnosa (Maoz, 1997: 162). Naime, postoji jasno uočljiv trend
koji karakteriše teoriju demokratskog mira – stalno proširivanje fokusa istraživanja.
Prvobitna ili kako je nazivaju originalna tvrdnja da demokratije retko, ako ikada, ratu-
ju međusobno – postala je osnova za mnogo šire proučavanje jedinstvenog/posebnog
ponašanja demokratija u međunarodnim odnosima (eng. democratic distinctiveness)
(Hobson, 2011b; Geis & Wagner, 2008; Owen, 2004). Zbog toga, pojedini autori sma-
traju da demokratski mir ima potencijal da se proširi u mnogo značajniju oblast istra-
živanja, kao što je na primer demokratska bezbednost (Hayes 2012, 2011).12
INTELEKTUALNO POREKLO TEORIJE DEMOKRATSKOG MIRA

Teorijska razmišljanja o tome da je demokratija “sila za dobro” imaju dugu tradi-
ciju, ali istraživači mira i sukoba nisu tako intenzivno sledili ovu liniju do čuvenog
članka iz dva dela: Kant, liberalna nasleđa i spoljni poslovi koji je objavio Majkl Dojl
(1983a, 1983b).13 Izuzetak je Čempiel desetak godina pre toga (Czempiel, 1972), čiji
je uticaj bio ograničen na nemačku naučnu zajednicu politikologa (Geis & Wagner,
2008:1; Geis et al. 2006:3).14 Ovaj Dojlov članak je pokrenuo debatu o demokratskom
miru, koji je privukao pažnju i drugih istraživača međunarodnih odnosa. Pristalice te-
orije demokratskog mira su od tada, od osamdesetih godina 20. veka, počeli da izno-
se skup shvatanja po kom države sa demokratskom vrstom poretka ne ratuju između
12 Pojedini autori smatraju da demokratski mir može prerasti u “međunarodnu demokratsku teoriju”,
koja se bavi razumevanjem i objašnjavanjem odnosa između demokratskih država, demokratizacije i
međunarodnog sistema, ali uočavaju osnov i za razvijanje “teorije promovisanja demokratije spolja”
(Wolff & Wurm, 2011: 78).
13 Volc je dvadesetak godina pre toga objavio tekst sličnog naslova Kant, liberalizam i rat, koji različito interpretira
Kantov opus, u poređenju sa Dojlovim tumačenjem dela ovog nemačkog filozofa (Waltz, 1962). Volc će i kasnije
razmatrati teoriju demokratskog mira (odnosno kako je naziva – tezu demokratskog mira), smatrajući da Kant
ne bi podržao zaključak da “garant za dolično ponašanje država u međunarodnim odnosima proizilazi iz njihovih
izvrsnih unutrašnjih kvaliteta“ (Waltz, 2000: 7).
14 Prema navodima autora koji podsećaju na rane Čempielove radove, on je pozivao na radikalno tumačenje Kantove
ideje republike i pod tim smatra da je potrebno zahtevati mnogo više transparentnosti i učešća građana, posebno
u spoljnoj politici (Geis & Wagner, 2008: 26). Zbog toga u kasnijim radovima Čempiel kritikuje nediferencirani
koncept demokratije koji preovlađuje u istraživanju demokratskog mira, za koji smatra da je zasnovan na
pretpostavci da građani imaju pravo glasa i mogu učestvovati u svim političkim pitanjima, kao i na pretpostavci da
će njihove preferencije biti u potpunosti prenete u političku praksu. On zapravo smatra da se mnoge demokratske
države, pa čak i one koje se smatraju inače zrelim, mogu tretirati kao “nepotpune“, jer ne omogućavaju potpuno
učešće svojih građana u donošenju odluka o bezbednosnoj politici, što bi trebalo da bude ključno kako bi
demokratski mir mogao da funkcioniše (Hummel et al. 2007: 4).
286
sebe. Istraživači veruju da se koreni ideje demokratskog mira mogu pratiti kroz dugu
tradiciju liberalnog mišljenja, počevši od Kantovog eseja o večnom miru (Hobson,
2011a: 1912; Ray, 1995: 3). Međutim, u daljem tekstu videćemo da ideja večnog mira
nije potekla samo od Kanta, niti je Dojl bio prvi koji je demokratsku vrstu poretka po-
vezao sa mirom.
Istorija ideje demokratskog mira
Pretpostavka da demokratske države međusobno ne vode ratove jedna je od naj-
uticajnih ideja koja se pojavila skorašnjih godina u istraživanju međunarodne politi-
ke. Pa, ipak, osnovna ideja je stara (Ray, 1998: 27). Zapravo, ideja svetskog mira jedna
je od najstarijih tema u razvoju ljudske misli i kulture (Kant, 1995: 7). Profesor Simić
podseća da su tezu o miroljubivoj prirodi društvenih uređenja iznosili još Platon i Ari-
stotel (Simić, 2007: 176-77). Pojedini autori smatraju da ideja demokratske zone mira
vodi poreklo iz dva koncepta koja su se razvijala posebno, da bi se kasnije pojavili po-
mešani u kasnom 18. veku – ideje međunarodne federacije i ideje o miroljubivoj pri-
rodi republika (Pietrzyk, 2002b).
U potrazi za autoritetima iz prošlosti, koji bi dodatno osnažili njihove argumente,
teoretičari demokratskog mira su međutim ponovo “otkrili” ideje nemačkog filozofa
Kanta, posebno njegovo delo Večni mir iz 1975. godine (Doyle, 1986).15 Pa, ipak, kako
smatraju pojedini autori, Kantove ideje u ovom eseju nisu originalne, već predstavlja-
ju “vrh složenog ledenog brega Prosvetiteljstva” (Gates et al., 1996: 6). Istraživači de-
mokratskog mira podsećaju da se mogući uticaji na Kantove ideje saveza država i mi-
roljubive prirode republika mogu pratiti kroz radove opata Sen Pjera, Žan Žak Rusoa,
Monteskjea, Tomasa Pejna, Džejmsa Medisona, Džeremi Bentama, Vilijema Godvina i
drugih (Eşref, 2008; Baum, 2008; Barth, 2008; Gates et al., 1996). Primera radi, navodi
se da je sama fraza “večni mir” postala toliko popularna nakon objavljivanja Sen Pje-
rovog Projekta za večni mir 1973. godine, da se ubrzo ne manje od šest takvih planova
pojavilo sa “večni mir” u naslovu (Pietrzyk, 2002b). Zbog toga pojedini autori smatra-
ju da se treba okrenuti drugim misliocima kao mnogo podesnijem “izvoru uvida, raz-
boritosti i nade” (Baum, 2008: 434).16
Savremeni koreni ideje demokratskog mira
Odustvo rata između (liberalnih) demokratija bilo je primećeno i pre Dojlovog
članka (Doyle, 1983a, 1983b), ali nije bilo doživljeno kao potvrda bilo koje posebne te-
15 Kant je smatrao da su ustavne republike samo jedan od nekoliko neophodnih preduslova za večni mir.
Kantova teorija je polazila od pretpostavke da većina građana nikada ne bi glasala da se vodi rat, osim u slučaju
samoodbrane. Stoga, ukoliko bi sve države bile republike, to bi značilo kraj svih ratova, jer ne bi postojali agresori.
16 Upravo tim rečima je, naime, Dojl opisao Kanta, kao jednog od najvećih liberalnih filozofa koji je “izvor uvida,
razboritosti i nade” (Doyle, 1983a: 206).
287
orije. Naime, ideja o istraživanju veze između mira i demokratije počela je da se razvi-
ja kroz empirijska posmatranja i poređenja broja demokratskih država i broja sukoba.
Empirijske analize koje podržavaju zaključak da demokratske države nisu bile manje
sklone ratu nego druge države, ponudili su Raset i Star (Russett & Starr, 1981); Cine
(Zinnes, 1980); Smol i Singer (Small & Singer, 1976); Raset i Monsen (Russett & Mon-
sen, 1975); Mekgoven i Šapiro (McGowan & Shapiro, 1973); Ramel (Rummel, 1968);
Rajt (Wright, 1942) i dr. S druge strane, pojedine analize su ukazivale na činjenicu da
su demokratske ili libertarijanske države manje sklone ratu, odnosno sukobu (Rum-
mel, 1983; Babst, 1972).
Majkl Dojl je objavio svoj članak iz dva dela u časopisu Philosophy and Public Affa-
irs, u kom je ponudio objašnjenje Kantove perspektive večnog mira, čime je intereso-
vanje za demokratski mir snažno pokrenuto (Doyle, 1983a, 1983b). Nakon toga, obja-
vio je još jedan uticajan članak u časopisu American Political Science Review (Doyle,
1986), koji je toj temi dao dodatnu vidljivost i skrenuo pažnju mnogih potencijalno
zainteresovanih analitičara koji nisu bili upoznati sa prethodnim radovima Ramela,
Bebsta ili Singera i Smola. Dojl ističe Kantovu osnovu za hipotezu demokratskog mira
i artikuliše njenu dijadičku formu. “Iako su liberalne države bile uključene u brojne ra-
tove sa neliberalnim državama, stabilne liberalne države nisu se još uvek uključivale u
rat međusobno” (Doyle, 1983a: 213).17 Čak i nakon više od dvadeset pet godina, Dojl
veruje da je liberalni mir održiv.18
Dojl polazi od stava da očigledno odsustvo rata među zrelijim liberalnim drža-
vama, bilo da su geografski blizu ili ne, u trajanju od gotovo dve stotine godina, ima
određeni značaj (Doyle 1983a, 217). U prvom delu svog istraživanja on govori o li-
beralizmu (1983a), a u drugom o ispoljavanju međunarodnog liberalizma van zone
mira (1983b). Dojl zaista kaže da liberalizam nije inherentno miroljubiv (1983a, 206),
pa ipak tvrdi da miroljubive namere i ograničenja koja liberalizam manifestuje u po-
jedinim aspektima svoje spoljne politike, najavljuje mogućnost svetskog mira, čiji se
izgledi povećavaju ekspanzijom separatnog mira među liberalnim društvima (Doyle,
1983a: 206, 235).19 Štaviše, Dojl navodi podatak koji je za njega još značajniji – kada
su države primorane da odluče na čijoj strani će se boriti, liberalne države se nalaze na
istoj strani, uprkos složenosti istorijskih, ekonomskih i političkih faktora koji pogađa-
ju njihove spoljne politike (Doyle, 1983a: 217). Istina, nešto dalje u tekstu napominje
17 Dojl navodi izuzetak u pogledu spora između Perua i Ekvadora, odnosno Izraela i Libana. Tvrdi da je u prvom
slučaju rat izbio u toku jedne od tri godine nakon uspostavljanja liberalnog režima, odnosno pre nego što su
miroljubivi efekti liberalizma postali duboko ukorenjeni. U drugom slučaju, osim slanja aviona 1976. godine,
Liban se nije dalje uključivao u izraelsko-palestinske sukobe (Doyle, 1983а: 213).
18 Vidi intervju sa Dojlom iz 2008. godine, http://www.theory-talks.org/2008/04/theory-talk-1.html (pristupljeno
19.08.2011.).
19 S druge strane, pojedini autori skreću pažnju da ukoliko faktori koji doprinose miru imaju efekat samo između
demokratskih država, “region mira” će nužno ostati ograničen na ove države (PRIF’s Research Programme, n.d., 4).
288
da “ove karakteristike ne dokazuju da je mir među liberalima statistički značajan, niti

da je liberalizam jedino validno objašnjenje za mir” (Doyle, 1986: 1156).
Na taj način nastaje fundamentalna tvrdnja u konceptu demokratskog mira. Nai-
me, kao što smo već navodili, Dojl tvrdi da iste one odlike koje promovišu (separat-
ni) mir među liberalnim društvima, takođe mogu da izazovu sukobe sa neliberalnim
državama (Doyle, 1983a: 235; Doyle, 1983b: 324-25; Doyle, 1986: 1156). Štaviše, ista
ustavna ograničenja, međunarodno poštovanje prava pojedinaca i zajednički ekonom-
ski interesi koji stvaraju osnovu za mir među liberalnim državama, uspostavljaju osno-
vu za dodatni sukob u odnosima među liberalnim i neliberalnim društvima (Doyle,
1986: 1162). Dojl smatra da je to stoga što u odnosima sa neliberalnim državama, libe-
ralne države nisu pobegle od nesigurnosti koju prouzrokuje anarhija u svetskom po-
litičkim sistemu shvaćenom kao celina (Doyle, 1983b: 323-24; Doyle, 1986: 1162).20
Nakon Dojlovih članaka, rane teorijske doprinose ovoj temi hronološki možemo
pratiti kroz sledeće radove: Chan, 1984; Weede, 1984; De Mesquita & Lalman, 1986;
Vincent, 1987; Domke, 1988; Levy, 1988; Duroselle, 1988. Interesovanje za teoriju de-
mokratskog mira bilo je nakon toga dodatno podstaknuto novom serijom studija:
Maoz & Abdolali, 1989; Russett, 1990; Morgan & Campbell, 1991; Bremer, 1992, 1993;
Gleditsch, 1992; Maoz & Russett, 1992, 1993; Morgan & Schwebach, 1992; Weede,
1992; Dixon, 1993, 1994; Russett & Williams, 1993; Chan, 1993; Morgan, 1993; Ray,
1995; Gates et al. 1996 i dr.
Bez ozbira na sve razlike u nalazima, ova istraživanja su rezultirala konsenzusom
da iako demokratske države nisu generalno manje ratoborne nego nedemokratske
države (npr. Morgan and Schwebach, 1992; Maoz and Abdolali, 1989; Domke, 1988;
Chan, 1984; Weede, 1984), one retko ratuju među sobom (npr. Gates & McLaughlin,
1996; Oneal et al. 1996; Farber & Gowa, 1995; Gleditsch, 1995; Raymond, 1994; Ray,
1993, 1995; Russett & Williams, 1993; Dixon, 1993, 1994; Maoz & Russett, 1992, 1993;
Schweller, 1992 i dr).21 Pojedine analize, međutim, pokazuju da demokratske države
20 Važno je napomenti da Dojl smatra da Kantovo trojstvo – ustavni, međunarodni i kosmopolitski izvori sami po
sebi nisu dovoljni, već zajedno (i samo zajedno) oni moguće povezuju karakteristike liberalnih polita i ekonomija
sa održivim liberalnim mirom. Na ove svoje tvrdnje Dojl će se pozivati i nakon više od dvadeset godina (Doyle,
2005), u odbrani na napade pojedinih autora (npr. Rosato, 2003, 2005). Kantov potpuni “recept” za mirno rešavanje
sukoba, odnosno večni mir, počiva na tri komplementarna uticaja: (1) republikanskog ustava (koji istraživači
demokratskog mira prevode u termine današnje predstavničke demokratije) koji bi ograničio autokratske lidere
u vođenju rata, (2) svetskog građanskog prava (koje istraživači demokratskog mira interpretiraju kao ekonomsku
međuzavisnost) koje bi podstaklo strukturalna ograničenja i liberalne norme stvarajući transnacionalne veze i
ohrabrujući saradnju pre nego sukob, i (3) međunarodnog prava i saveza slobodnih država, što u današnjim
terminima podrazumeva međunarodne organizacije i saveze (Kant, 1995: 44, 51). Pojedini autori se u svojim
istraživanjima vraćaju na ovo stanovište da su sva tri uticaja konceptualno povezana i da zajednički doprinose
održanju mira i nenasilnom rešavanju sukoba (Russett & Oneal, 2001; Russett & Starr, 2000; Huntley, 1996).
21 U analizi koju su sproveli Maoz i Abdolali, posebno iznenađuje da i autokratske države pokazuju veoma sličan
obrazac – malo je verovatno da će se uključiti u sukobe sa drugim autokratijama, ali je verovatnije da će se uključiti
u sukobe protiv demokratskih država i anokratija (Maoz & Abdolali, 1989: 3, 30-1).
289
vode manje ratova u poređenju sa autokratskim državama (npr. Gleditsch & Hegre,
1997; Benoit, 1996; Rummel, 1995; Siverson, 1995; Bremer, 1992), odnosno da je ma-
nje verovatno da će ove države inicirati krizu ili pribeći vojnoj sili (npr. Leeds and Da-
vis, 1999; Rousseau et al. 1996; Hewitt & Wilkenfeld, 1996; De Mesquita & Lalman,
1992).
SAVREMENA ISTRAŽIVANJA TEORIJE DEMOKRATSKOG MIRA

Sistematske analize empirijskih odnosa između (karakteristika) vrste poretka i
međunarodnog nasilja, nakon toga, postaju dugogodišnji predmet interesovanja za
istraživače međunarodnih odnosa.22 Ideja demokratskog mira postaje opštepozna-
ta i široko zastupljena u literaturi o međunarodnim odnosima, iako ne jednako lako
objašnjena. Naime, među teoretičarima demokratskog mira postoje značajne razlike u
teorijskim formulacijama, operacionalizaciji koncepata, vremenskom periodu razma-
tranja, kao i analizi podataka. Zbog toga je važno saznati na koji način autori definišu
ključne varijable. Rej smatra da je najviše kontroverzi fokusirano upravo na problem
definicije “demokratije” (Ray, 1998: 30). Možda to ne treba da nas iznenađuje, imajući
u vidu Lajphartovu napomenu da je “demokratija pojam koji gotovo da se opire defi-
niciji” (Orlović, 2008: 567).
Zaista, teoretičari demokratskog mira imaju veoma različite ideje o demokratiji
i koriste različite baze podataka, ili razvijaju sopstvene. Pojedine klasifikacije država
prema vrsti poretka bile su kritikovane zbog subjektivnosti, etnocentričnosti, nedo-
slednosti, nedovršenosti i pristrasnosti (Chan, 1997: 65). Dok su pioniri u istraživanju
demokratskog mira različito definisali ovu nezavisnu varijablu – republike, buržoaske
demokratije, liberalne republike, libertarijanske države i slično, savremena istraživa-
nja se u najvećoj meri oslanjaju na baze podataka Polity, Freedom House, kombinuju
ove skale ili koriste sopstvene.23
Pojedini autori ukazuju na važnost razmatranja zrelosti demokratskih normi i pro-
cedura u okviru jedne države. Iako je veliki broj zemalja usvojio demokratske struktu-
re vladavine (na primer, univerzalno pravo glasa, smena vlasti, višestranačko nadme-
tanje, transparentnost političkog procesa donošenja odluka i sl.),24 to ne mora nužno
22 Sažetak pojedinih istraživanja teorije demokratskog mira vidi u: (Geis & Wagner, 2008); (Huth & Allee, 2004);
(Russett & Starr, 2000); (Ray, 1998) i (Chan, 1997).
23 Nekoliko spornih slučajeva koji se najviše razmatraju među istraživačima demokratskog mira obuhvataju
Američki građanski rat (od 1861. do 1865. godine), imperijalnu Nemačku pre Prvog svetskog rata, odnosno
britansku objavu rata Finskoj 1941. godine. Smatra se da je, u većini ratova koji su se pojavili među demokratskim
državama, percepcija političke nestabilnosti u suparničkoj državi i pogrešna percepcija njene demokratske
prirode, igrala važnu ulogu u podsticanju rata (Russet & William, 1993: 120).
24 Teoretičari demokratskog mira često se spore i u vezi sa pravom glasa kao kriterijumom da bi se neka država
smatrala demokratskom. Primera radi, Rej postavlja kriterijum od najmanje 50 odsto punoletnih građana sa
290
značiti da su njihovi lideri i građani usvojili demokratske norme kao što su one u po-
gledu tolerancije i kompromisa (Chan, 1997: 66). Naime, nekoliko istraživača je uoči-
lo da su se mnogi od mogućih izuzetaka demokratskog mira pojavili kada je najmanje
jedna od uključenih demokratskih država bila “mlada” (Mansfield and Snyder, 1995;
Maoz and Russett, 1993: 630-36). Zbog ovakvih nalaza ponekad se dodaje kvalifikator
za određivanje demokratije, koji uobičajeno podrazumeva da se miroljubivost odno-
si na demokratske države starije od tri godine (Weart, 1998; Rummel, 1997; Russett &
Williams, 1993; Doyle, 1983a, 1983b).25
Pretpostavka o homogenosti demokratskih država predstavlja osnovu za najveći
deo istraživanja o demokratskom miru. Međutim, ukoliko želimo da uporedimo de-
mokratske sa autokratskim državama, moramo saznati prvo da li se sve demokratije
ponašaju uvek na isti način i da li mogu “zgodno da se uguraju pod kategoriju demo-
kratije” ili ih moramo odvojeno tretirati (Dieterich et al., 2008). Skorašnji empirijski
nalazi, međutim, pokazuju suštinske varijacije u konfliktnom ponašanju demokrat-
skih, ali i nedemokratskih država. Pojedini autori već su krenuli ovom linijom raz-
mišljanja, istina, svaki analizirajući ove varijacije na svoj način (Wells, 2009; Plazek,
2008; Dieterich et al., 2008; Hummel et al., 2007; Götze, 2006; Clark & Nordstrom,
2005; Palmer et al., 2004; Hauth & Allee, 2002; Reiter & Tillman, 2002; Ireland & Gar-
tner, 2001; Auerswald, 2000; Elman, 2000, 1997).
Isto kao što postoje kontroverze u vezi sa tretiranjem nezavisne varijable – demo-
kratija, postoji i debata o prirodi zavisne varijable – rat. Većina istraživača demokrat-
skog mira koristi bazu podataka Correlates of War (COW), u nešto manjem obimu
Uppsala Conflict Data Program, Azar i druge. Brojne studije su, međutim, izašle izvan
okvira razmatranja striktnog uključivanja država u rat. Naime, istraživači demokrat-
skog mira su izučavali militarizovane sukobe, spoljne intervencije, međunarodne kri-
ze, ili sklonost demokratskih i nedemokratskih država ka prihvatanju međunarodne
pravom glasa (Ray, 1998), a Dojl 30 odsto za muškarce (ili pravo glasa, na primer, za one koji plaćaju porez ili
imaju privatnu svojinu), dok je pravo glasa za žene moralo biti dodeljeno generaciji koja je to pravo zatražila
(Doyl, 1983a). Smol i Singer postavljaju uslov od 10 odsto populacije sa pravom glasa za izbor parlamenta (Small
& Singer, 1976). S druge strane, Čempiel zahteva univerzalno pravo glasa (Czempiel, 1995: 11). Čempiel podseća
da je u SAD to postala realnost tek nakon što je 24. amandaman iz 1964. godine ukinio porez/taksu glasanja, a
Zakon o glasačkim pravima iz 1965. godine ukinuo prepreke upisivanju u birački spisak i glasanju (Czempiel,
1995: 9). Takođe, kako s pravom napominje Bart, ukoliko je pravo glasa žena ključno za koncept demokratije, ne
bi bilo uopšte demokratskih država do Prvog svetskog rata; Francuska bi to postala tek nakon 1944. godine, a neki
delovi Švajcarske ne pre 80-ih godina 20. veka (Barth, 2008: 15).
25 Ramel tvrdi da je to dovoljno vremena da se “usvoje demokratske procedure i da se demokratska kultura ukoreni”
(Rummel, 1997). Dodatno, to može dozvoliti i drugim državama da je zapravo priznaju/dožive kao demokratsku.
Rej smatra da mora proći najmanje jedan miran, ustavni prenos izvršne vlasti sa jedne nezavisne političke partije
na drugu da bi se, uz druge kriterijume, država smatrala demokratskom (Ray, 1995). Čen, međutim, tvrdi da se
ne bi moglo očekivati da se efekti demokratskih normi osećaju u spoljnoj politici dok ne prođu tri generacije
(približno 20 godina svaka) nakon početnog demokratskog otvaranja, “kako bi deca socijalizovana u novim
normama imala vremena da postanu vodeći zvaničnici” (Chan, 1997: 73).
291
medijacije, kako bi osvetlili mehanizme koji potencijalno sprečavaju rat između demo-
kratskih država (npr. Oneal & Ray, 1997; Hewitt & Wilkenfeld, 1996; Raymond, 1994;
Dixon, 1993, 1994; Maoz & Russett, 1993; Bremer, 1992, 1993; Weede, 1992; Morgan
& Campbell, 1991; Maoz & Abdolali, 1989).
Isto tako, teorija demokratskog mira, kako glasi u svom osnovnom obliku, nije ogra-
ničena na neki poseban vremenski period. Maoz je smatrao da je to “globalni fenomen
koji se proteže u istoriju mnogo pre pojave nuklearnog naoružanja” (Chan, 1997: 77). Pa
ipak, autori najčešće razmatraju period od 1815. godine, odnosno od Bečkog kongre-
sa (primera radi, Levy, 2002; Ray, 2000; Gleditsch & Hegre, 1997; Russett, 1993; Bremer,
1992; Small & Singer, 1976). Nejasno je zbog čega je 1815. godina značajna za analizu od-
nosa između demokratskih država, osim što kako primećuju Barkavi i Lefi, ova vremen-
ska odrednica zgodno izbegava rat od 1812. do 1814. godine između dve tadašnje vode-
će liberalne sile u svetu – SAD i Britanije (Barkawi & Laffey, 2001: 6).26
Opšte uzev, istraživanja koja ukazuju na nepostojanje rata među demokratskim dr-
žavama, ili pojavu manjih sukoba među ovim parovima država, nude snažnije empirij-
ske dokaze za period posle Drugog svetskog rata (Maoz & Abdolali, 1989; Gates & Mc-
Laughlin, 1996; Farber & Gowa, 1995; Gleditsch, 1995; Dixon, 1993; Maoz & Russett,
1992; Bremer, 1992; Chan, 1984; Weede, 1984 i dr).27 Tokom 19. veka sukobi među de-
mokratskim državama bili su češći nego što bi se očekivalo (McDonald, 2005; Chan,
1997: 84), s obzirom na to da je bilo relativno malo demokratskih država u tom perio-
du. Raseta i Stara ne iznenađuju ovi nalazi, jer tvrde da su demokratske države, upravo
zbog činjenice da su bile malobrojne, imale i veću verovatnoću da budu okružene au-
tokratskim susedima, pa je logično da budu češće uključene u sukobe (Russet & Starr,
2000). Ova razlika u nalazima u odnosu na vremenski period koji se istražuje, navela
je pojedine autore da tvrde da objašnjenje demokratskog mira treba tražiti u politič-
kim i ideološkim rivalitetima i periodu Hladnog rata (Thompson & Tucker, 1996; Far-
ber & Gowa, 1995; Weede, 1984).
Sa druge strane, pojedini autori smatraju da validnost ove teorije treba ispitivati i
i na studijama slučaja gradova-država antičke Grčke (Russett, 2006; Robinson, 2006;
Weart, 2001; Bachteler, 1997; Russet & William, 1993, 1992; Bremmer, 1993; Maoz &
26 Deo objašnjenja možda treba tražiti i u činjenici da baza podataka Correlates of War, koju istraživači demokratskog
mira najčešće koriste za razmatranje varijable “rat”, obuhvata podatke počev od 1816. godine.
27 Rej podseća da je postojalo toliko malo demokratskih država u periodu pre Drugog svetskog rata (1816–1939) da
bi se mogli zapitati o korisnosti analiziranja tog perioda (Ray, 1998). S druge strane, Maoz i Raset su se fokusirali
na period od 1946. do 1986. godine, na taj način eliminišući iz razmatranja vremenski period tokom kog su
demokratske države bile relativno retke (Maoz & Russet, 1992). Analizirali su samo “politički relevantne” parove
država, koje su definisali kao geografski susedne ili koje uključuju najmanje jednu veliku silu. Njihovi podaci
pokazuju da nije bilo ratova između demokratskih država u analiziranom periodu. Takođe, Maoz i Abdolali
pokazuju da ne samo da nije bilo ratova između demokratskih država tokom dugog perioda, već i da je ovaj broj
ratova (odnosno nula) značajno manji nego što bi se statistički očekivalo, uprkos retkosti kako ratova, tako i
demokratskih država (Maoz & Abdolali, 1989: 3, 30-1).
292
Abdolali, 1989), odnosno renesansne Italije (Sobek, 2003), pa čak i severnoameričkih

Indijanaca (Crawford, 1994).28 Posebno su interesantne eksperimentalne studije koje
se sprovode sa ispitanicima (studentima) koji razmatraju hipotetičke slučajeve i drža-
ve (Tomz & Weeks, 2011; Rousseau, 2005; Mintz & Geva, 1993).
MONADIČKI VS. DIJADIČKI PRISTUP

TEORIJI DEMOKRATSKOG MIRA
Sva istraživanja inspirisana teorijom demokratskog mira nije moguće obuhvatiti u
ovom pregledu literature, ali čini se da podele na monadički i dijadički pristup ovoj te-
oriji, odnosno normativno i institucionalno objašnjenje ovog fenomena, može osvetliti
neke od glavnih pravaca koje su sledili istraživači ove teorije. Naime, istraživači demo-
kratskog mira su u empirijskim istraživanjima izučavali obrasce vojnog sukoba izme-
đu demokratskih i nedemokratskih država. Dva različita zaključka su proizašla iz em-
pirijskih nalaza. Prva, šire prihvaćena, tvrdnja je da dok demokratske države retko, ako
ikada, idu u rat jedne protiv drugih, one sprovode konfrontističke diplomatske i vojne
politike prema nedemokratskim državama (Huth & Alee, 2004). Druga tvrdnja, za koju
se misli da je spornija, jeste da je generalno manje verovatno da će demokratske države
pribeći agresivnoj pretnji ili upotrebi vojne sile protiv svih drugih država (npr. Boehmer,
2010; Russett & Oneal, 2001; Schultz, 2001; Leeds & Davis, 1999; Hart & Reed, 1999;
Oneal & Russett, 1997, 1999a, 1999b; Rousseau et. al 1996; Hewitt & Wilkenfeld, 1996;
Rummel, 1995, 1997; Benoit, 1996; Hermann & Kegley, 1995; Bremer, 1992; Morgan &
Schwebach, 1992). Dakle, demokratske države u mnogim slučajevima imaju viši prag za
upotrebu nasilja, a skoro nemoguće barijere kada se suočavaju sa drugim demokratskim
državama (Russett & Starr, 2000). Istine radi, čak i najveći zastupnici ovog monadičkog
demokratskog mira nikada nisu tvrdili da demokratije ne vode ratove, već samo da vode
ratove ređe nego nedemokratske države.
To su dve glavne škole mišljenja u okviru literature o demokratskom miru. Prvu
nazivamo dijadičkom verzijom demokratskog mira, pošto neki istraživači tvrde da su
pojave militarizovanih sukoba i rata znatno smanjene samo u odnosima između de-
mokratskih država. S druge strane, ovi isti istraživači tvrde da sporovi između parova
nedemokratskih država ili mešanih dijada jesu mnogo konfliktniji i uključuju obrazac
agresivnog ponašanja demokratskih država prema nedemokratskim državama. Druga
škola se naziva monadičkom verzijom demokratskog mira, jer pojedini istraživači tvr-
de da su demokratske države manje agresivne, u poređenju sa nedemokratskim, bez
28 Ovo istraživanje nije nimalo besmisleno kao što se na prvi pogled može učiniti. Naime, Iroquois su plemena
nastanjena u Severnoj Americi koja su živela u miru duže od 325 godina. Oni su oko 1400. godine, čak, formirali
savez za unapređenje mira (Crawford, 1994).
293
obzira na to da li je međunarodni protivnik demokratski ili ne.29 Ovi autori tvrde da

demokratske države imaju veću tendenciju da rešavaju teritorijalne ili političke suko-
be putem nenasilnih sredstava, u poređenju sa nedemokratskim državama. Zastupni-
ci monadičke verzije, pored ostalog, tvrde i da demokratije ne vide rat kao legitimno
sredstvo spoljne politike i koriste silu samo kao poslednju opciju; ne vode riskantne
spoljne politike i nerado vode ratove za koje ne očekuju da će dobiti; ne vode preven-
tivne ratove; manje je verovatno da će inicirati krize i više je verovatno da će upotrebi-
ti/iskoristiti recipročne pregovaračke strategije (Elman, 2000: 92).
Ključna razlika između monadičkog i dijadičkog pristupa je u nivou analize. U pr-
vom slučaju ona je jedinica, a u drugom je interakcija. Za zastupnike dijadičke verzije
ponašanje demokratskih država u međunarodnoj areni nije predodređeno, već od dr-
žave sa kojom one dolaze u interakciju zavisi da li će pribeći upotrebi sile ili miroljubi-
vom ponašanju.30 Raset je dobro sažeo osnovnu razliku između ove dve verzije – dijadič-
ka verzija implicira da (gotovo) odsustvo nasilja među demokratskim državama nastaje
usled prirode odnosa dve demokratske države, pre nego u usled karakteristika same de-
mokratske ili liberalne države (Russett, 1993: 22).31 Međutim, većina uobičajenih teorij-
skih argumenata koji objašnjavaju dijadičku varijantu demokratskog mira počiva na im-
plicitnim (ili ponekad čak eksplicitnim) monadičkim pretpostavkama o demokratskoj
miroljubivosti (Evangelista et al., 2008: 16). Često se zaboravlja da je i Kantov argument,
zapravo, bio monadički (Quackenbush & Rudy, 2009: 269-70; Ferejohn & Rosenbluth,
2008: 4; Danilovic & Clare, 2007: 401; Müller & Wolff, 2006; 42; Pietrzyk, 2002a: 30).
Jedno je sigurno – sporenja oko monadičkog i dijadičkog pristupa, uprkos značaj-
nom neslaganju, doprinose intenzivnoj debati i napretku u istraživanju demokratskog
mira (Chan, 1997). Podsetimo, iste godine kada je Dojl objavio svoje tvrdnje o sepa-
ratnom miru (Doyle, 1983a, 1983b), Ramel je dodatno unapredio svoj argument da,
dok su liberalne države posebno sklone miru među sobom, one su takođe više general-
29 Po svemu sudeći, Ruso, Gelpi, Rajter i Hat su prvi uveli termin monadički i dijadički demokratski mir (Rousseau
et al., 1996).
30 Dodatan izazov za zastupnike separatnog, odnosno dijadičkog mira, je što moraju da objašnjavaju istovremeno
zbog čega liberalne države retko, ukoliko uopšte, ratuju međusobno i zbog čega su one isto (ili više) sklone
ratu u odnosima sa neliberalnim državama kao i bilo koja država sa drugom vrstom poretka. Da su inače
miroljubive demokratske države na neki način primorane da se prilagode nedemokratskim sredstvima, preteći
nedemokratskim državama, preovlađuje u većini dijadičke literature (Geis et al., 2007: 70). Međutim, Čempiel
smatra da to zvuči pre kao opravdanje, nego kao objašnjenje (Czempiel, 1995: 8).
31 Čempiel navodi nešto vrlo slično (Czempiel, 1995: 2). Ukoliko se demokratski mir pojavljuje samo u
međudemokratskim odnosima, on mora biti izazvan samim odnosima, a ne karakteristikama demokratskih
država kao takvih. Ukoliko bi te karakteristike bile odgovorne, čitavo spoljnopolitičko ponašanje demokratskih
država bilo bi time pogođeno, ili bi se makar u nekom stepenu razlikovalo od spoljnopolitičkog ponašanja
nedemokratskih država. Mekmilan pojašnjava da se ovaj odnos između dve demokratske države prvenstveno
odnosi na činjenicu da se one doživljavaju/prepoznaju kao slične, odnosno kao države u kojima prepoznaju
norme i prava svojstvena demokratskim državama, za koje se očekuje da će biti preneta i na bilateralne odnose,
odnosno na međunarodnu scenu (MacMillan, 1998: 14).
294
no sklone miru, u poređenju sa drugim državama (Rummel, 1979, 1983, 1985, 1995).
Zbog toga ga mnogi smatraju ocem monadičkog mira (Quackenbush & Rudy, 2009).
Ramel je pošao od klasičnog liberalnog argumenta u pogledu mehanizma provere i
ravnoteže moći, u državama koje imaju razvijeno građansko društvo, kao i nevoljnosti
građana da snose troškove rata, da bi tvrdio da su “slobodne države najmanje sklone
međunarodnom nasilju i ratu” (Rummel, 1983: 27-8).
Kako opisuje Mekmilan, postoje dva glavna razloga zbog kojih je Dojl prevagnuo
sa svojim tvrdnjama da su liberalne države jednako agresivne i sklone ratu kao i bilo
koji drugi oblik vladavine ili društva, u svojim odnosima sa neliberalnim državama
(MacMillan, 2003: 234; Doyle, 1983a: 213, 225). Prvo, brojne statističke studije su po-
kazale da su liberalne države ratovale protiv neliberalnih država jednako često kao i
neliberalne države jedne protiv drugih (Chan, 1997: 61). Za mnoge je ovaj nalaz pred-
stavljao dovoljnu potvrdu da su liberalne države jednako agresivne i sklone ratu kao i
druge vrste država. Drugi razlog je bio što je teorija separatnog mira među demokrat-
skim državama bila sofisticiranija (MacMillan, 2003: 234). Raset i Star tvrde da se mo-
nadička verzija s razlogom pojavila kasnije, jer je početni dijadički obrazac (demokrat-
ske dijade su prilično miroljubive), zahtevao dalju potragu za teorijskim objašnjenjima
takvog ponašanja (Russett & Starr, 2000).
Ramelova monadička pozicija o izbegavanju nasilja liberalnih država (Rummel,
1983), odnosno pribegavanju nasilju kao odgovoru na nasilje koji su drugi inicira-
li (Rummel, 1979: 292-93; 1997: 64), bila je kritikovana, posebno u svetlu značajnog
broja vojnih intervencija demokratskih država (De Mesquita et al., 1999: 792, 801; Ru-
ssett, 1993: 30-1). Skepticizam u pogledu monadičke pretpostavke bio je dugo prisu-
tan u istraživanjima (Russett & Starr, 2000). Još je Ričardson ukazao da su demokrat-
ske države visoko na listi učestalog učešća u ratu (Richardson, 1960). Has je razmatrao
“slabu, ali konzistentnu tendenciju za demokratske države da imaju manje spoljnih su-
koba nego nedemokratski politički sistemi”, razmatrajući period od 1955. do 1960. go-
dine (Haas, 1965: 319). Već smo pominjali da su rane empirijske analize Smola i Singe-
ra pokazale da su demokratske države generalno sklone ratu kao i druge države (Small
& Singer, 1976).
Ramel se, ne bez razloga, žalio da nije bio usamljen u tvrdnji da su demokratske dr-
žave generalno miroljubivije (Rummel, 1995). Nekoliko studija fokusira se na teorijska
objašnjenja (Ray, 2000; MacMillan, 1998, 2003),32 ili nalazi neku vrstu empirijske po-
drške (Boehmer, 2010; Caprioli & Trumbore, 2006; Souva & Prins, 2006; Huth & Allee,
2004; Russett & Starr, 2000; Leeds & Davis, 1999; Oneal & Ray, 1997; Czempiel, 1996;
32 Rej je unekoliko revidirao svoj stav i tvrdio da su demokratije generalno manje sklone ratu, a ne samo u svojim
međusobnim odnosima (Ray, 1995: 18, 33).
295
Rousseau et al., 1996; Siverson, 1995; Bremer, 1992)33 za ideju da su demokratske drža-
ve generalno miroljubivije. Stoga, oni tvrde da demokratski mir nije čisto dijadički fe-
nomen, već pre monadička stvarnost.34 Debata sa kritičarima ovog stava (npr. Buhaug,
2005; Pickering, 2002) izazvala je obnovljen interes za ovu temu.
Druge studije pobijaju teorijski argument monadičkog mira, ili pružaju empirij-
ske dokaze protiv njega (Quackenbush & Rudy, 2009; Chojnacki, 2006; Buhaug, 2005;
Bennett & Stam, 2004; Pickering, 2002; Maoz & Abdolali, 1989). Najčešće se navodi
da su demokratske države jednako sklone učešću u ratu/sukobu kao i nedemokratske
države (Geis et al., 2007: 19, 21; Geis et al., 2006: 15, 20; Gleditsch & Hegre, 1997: 307;
Oneal & Ray, 1997: 751).35 U tom kontekstu, pojedini autori ukazuju da neke demo-
kratske države prednjače u upotrebi sile na međunarodnoj sceni (Chan, 1984). Mile-
rovo istraživanje pokazuje da je od 22 stabilne demokratske države koje su upotrebile
silu u periodu od 1950. do 2001. godine, u 76 odsto slučajeva bilo reč o četiri zemlje –
Izrael, SAD, Indija i UK (Müller, 2004: 495-96). Čempiel iznosi podatak su SAD u pe-
riodu između 1956. i 1975. godine imale 215 incidenata kada su koristile vojnu silu ili
pretile njenom upotrebom (Czempiel, 1995: 16).
Neke od nedavnih analiza zauzimaju srednju poziciju i pronalaze izvestan monadič-
ki efekat. Miler i Volf smatraju da “demokratije u proseku mogu biti malo, ali ne previše
sklone ratu kao druge države,” ali dalje kažu da “monadičko objašnjenje niti je potrebno,
niti je ubedljivo” (Müller & Wolf, 2006). Oni navode da se demokratske države u velikoj
meri razlikuju u svojoj ratobornosti prema nedemokratskim državama. Doprinos ovih
autora je što, umesto da posmatraju demokratske države kao celinu, oni smatraju da po-
stoje značajne varijacije u ratobornosti demokratskih država protiv nedemokratskih.36
Elmanova takođe tvrdi da pod nekim uslovima, odlike demokratskih država mogu ohra-
briti upotrebu sile, što je u suprotnosti sa monadičkom teorijom demokratskog mira i
zato poziva na “raspakivanje varijable demokratija” (Elman, 2000: 106).
Humel smatra da je glavna zasluga monadičke teorije demokratskog mira što mo-
difikuje zavisnu varijablu od odsustva rata u uključivanje u rat, odnosno stepen upo-
trebe vojne sile u spoljnim odnosima (Hummel, 2007: 8). Drugim rečima, monadička
33 Bremerov članak Opasne dijade jedan je od najčešće citiranih empirijskih studija u međunarodnim odnosima.
Navodi se podatak da je do septembra 2004. godine bio citiran 228 puta od strane drugih studija koje su
registrovane u Social Sciences Citation Index (Buhaug, 2005: 95). Upravo zbog toga je Buho i odlučio da ponovi
Bremerove nalaze i zaključuje da nova analiza daje malo podrške navodnoj opštoj miroljubivosti demokratskih
režima (Buhaug, 2005: 107). Bremera će kritikovati i Rej (Ray, 1998).
34 Više o ovome u: Quackenbush & Rudy, 2009.
35 Navodi se podatak da demokratske države ne samo da su inicirale i direktno učestvovale u 20 unutardržavnih i
vandržavnih ratova (ukupno 164 u periodu od 1946. do 2002. godine), već i češće intervenišu u tekućim sukobima,
kroz koalicije ili saveze (Geis et al., 2007: 19, 21).
36 Za sličan pristup opredeljuju se i Klark i Nordstrom, razmatrajući monadičku verziju, odnosno razlike među
demokratskim državama (Clark & Nordstrom, 2005). Geis, Miler i Schörnig takođe razmatraju različitosti
ponašanja demokratskih država u bezbednosnoj politici (Geis et al., 2007).
296
verzija stavlja akcenat na obim upotrebe vojne sile (Dieterich et al., 2008: 3). S druge
strane, pošto se obeverzije teorije demokratskog mira (i dijadička i monadička) u os-
novi odnose na ista institucionalna, kao i normativna objašnjenja, one podržavaju jed-
nadrugu na duge staze i u budućnosti će možda biti integrisane u jedan sveobuhvatan
okvir objašnjenja (MacMillan, 2003: 241).
ОBJAŠNJENJA DEMOKRATSKOG MIRA

Ukoliko su istraživači i blizu konsenzusa da demokratske države retko ratuju me-
đusobno, ovo ne znači da je blizu konsenzus oko objašnjenja zbog čega se ovaj feno-
men pojavljuje.37 Dok jedni smatraju normativno objašnjenje ubedljivijim (npr. Weart,
1998; Hewitt & Wilkenfeld, 1996; Chan, 1997; Risse-Kappen, 1995; Raymond, 1994;
Dixon, 1993, 1994; Russett, 1993; Maoz & Russett, 1993; Doyle, 1986), drugi istraživa-
či daju prednost uticaju institucionalnih odlika demokratija koje čine donosioce odlu-
ka opreznijim u korišćenju sile (npr. De Mesquita & Siverson, 1995; Morgan & Cam-
pbell, 1991; Morgan & Schwebach, 1992).
Normativni argument, dakle, počiva na pretpostavci da će demokratske države iste
one norme rešavanja sukoba koje koriste unutar države, primenjivati i u međunarod-
nim odnosima, kao i da će očekivati da druge države to isto učine. Tako, donosioci
odluka u demokratijama, vladajući uz saglasnost građana, očekuju da budu u moguć-
nosti da reše svoje unutrašnje sporove mirnim sredstvima i uz poštovanje postojanja
i prava oponenta (MacMillan, 2003: 237-38; Russett and Anatholis, 1993: 35). S dru-
ge strane, u nedemokratskim državama lideri ne vladaju uz saglasnost građana i mogu
rešavati svoje unutrašnje sporove kroz upotrebu ili pretnju silom, očekujući da će i nji-
hovi oponenti učiniti slično. Ove prakse će biti eksternalizovane, tako da će donosioci
odluka težiti da slede iste norme rešavanja sukoba u svojim odnosima sa drugim drža-
vama, kao što to čine u svojim unutrašnjim odnosima.38
Normativni argument implicira da će demokratske države očekivati od drugih de-
mokratskih država da jednako streme mirnom rešavanju sukoba i na taj način će se i
37 Maoz i Raset po prvi put uvode kovanicu demokratski mir, a po svemu sudeći tada je i po prvi put upotrebljena i
podela na normativni i strukturalni model objašnjenja demokratskog mira (Maoz & Russett, 1993; Russet, 1993).
Raset iste godine u svom najpoznatijem delu Grasping the Democratic Peace upotrebljava termin kulturalno-
normativni za prvo objašnjenje demokratskog mira (Russett, 1993), dok Maoz i Raset navode još i strukturalno-
institucionalni naziv za drugo objašnjenje demokratskog mira (Maoz & Russett, 1993). Kasnije će autori koristiti
skraćene ili proširene termine (normativno-kulturalno, odnosno strukturalno-institucionalno), a dalje u tekstu
biće korišćeni nazivi normativno i institucionalno objašnjenje demokratskog mira.
38 Dikson upravo analizira norme rešavanja sukoba koje su sastavni deo demokratskog procesa (Dixon, 1993). Polazi
od pretpostavke da, ukoliko se ove norme prošire na međunarodnu arenu, razumno je očekivati da demokratske
države usvoje kompromisno rešenje za međunarodne probleme. Njegovi empirijski rezultati, za period od 1945.
do 1979. godine, pokazuju da demokratija zaista nosi sistemski pozitivan uticaj na verovatnoću rešavanja sukoba
(Dixon, 1993: 42, 64).
297
ponašati. Ova pretpostavka se komplikuje kada je u pitanju odnos demokratskih i ne-

demokratskih država. Očekujući da će nedemokratske države stremiti nemiroljubivim
metodama rešavanja sukoba, koje će neutralizovati ili poništiti uticaj njihovih sopstve-
nih miroljubivih sklonosti, demokratske države mogu usvojiti nedemokratske norme
i pribeći nasilju, kako bi izbegle da nedemokratske države iskoriste njihovu mirolju-
bivost (MacMillan, 2003: 237-38; Chan, 1997: 77; Maoz & Russett, 1993: 625). Pre-
ma dijadičkom pristupu teoriji demokratskog mira, postoji dakle dualizam u prime-
ni normi demokratskih država u međunarodnim odnosima. One primenjuju jedan set
normi koje karakterišu njihove odnose sa drugim demokratijama, dok drugi set nor-
mi primenjuju u odnosu sa nedemokratskim državama.39 Proizilazi da su demokrat-
ske države nasilne, samo zbog toga što su žrtve agresivnih akcija ili čak namera nede-
mokratskih država.40 Pa, ipak, značajan broj ratova i intervencija iniciran je od strane
samih demokratskih država protiv slabijih strana, bez neposredne pretnje po te drža-
ve (Bouvard, 2006).41
Institucionalno objašnjenje
Autori koji zastupaju institucionalno objašnjenje demokratskog mira polaze od
Kantove tvrdnje da:
Traži li se (kao što je po ovom ustavu jedino moguće) prilikom glasanja “za rat ili pro-
tiv rata” saglasnost svih građana, onda nema ništa prirodnije no to da će oni dobro
promisliti pre nego što se upuste u tako opasnu igru da svojim glasovima sebi nametnu
sve patnje rata, a to je: da sami ratuju, da plaćaju ratne troškove svojom vlastitom imo-
vinom, da mučno poprave pustoš što rat za sobom ostavlja i, konačno, da bude zla pre-
ko mere: da sami snose teret dugova koji ogorčavaju i sam mir, a koji nikada ne mogu
da isplate, jer se uvek približavaju novi ratovi” (Kant, 1995: 40-1).
Dakle, pretpostavka ovih autora jeste da je racionalni građanin protiv rata, osim
u slučaju samoodbrane. U predstavničkim demokratijama, izabrani lideri svesni ovih
miroljubivih preferencija građana transformišu ih, preko institucija, u političke odlu-
ke. Ukoliko politički sistem omogućava da se ove preferencije prenesu na spoljnu po-
litiku (a demokratske države načelno to omogućavaju), takva država će se uzdržati od
39 Maoz i Raset ne očekuju od nedemokratskih država da, takođe, “preokrenu” svoje norme rešavanja sukoba kada
se konfrontiraju sa demokratskom državom (Maoz & Russet, 1993: 627).
40 Čempiel podseća da su demokratske države koristile nasilje i u nekonfrontirajućim situacijama. Navodi primer
odnosa između SAD i Paname 1989. godine, odnosno Grenade 1983. godine, “što i dalje čeka na objašnjenje”
(Czempiel, 1995: 6).
41 De Meskita, Morov, Siverson i Smit takođe su ukazivali da se ne može tvrditi da demokratske države pribegavaju
realističkim strategijama kada se suočavaju sa moćnim nedemokratskim oponentom koji preti njihovom
opstanku, jer je previše demokratskih ratova bilo vođeno protiv značajno slabijih država da bi ovaj argument bio
održiv kao objašnjenje za demokratski mir (De Mesquita et al., 1999: 792). Zapravo, pojedini autori primećuju da
većina ratova koje su vodile demokratske države ima jasnu asimetričnu konstelaciju, odnosno vođeni su protiv
nedemokratskih država koje su bile ekonomski i vojno inferiorne (Chojnacki, 2006: 29). Istina, ovde možda
treba imati na umu da istraživanja ukazuju da će se ratovi pre dogoditi ukoliko postoji snažna asimetrija moći
neprijateljskih strana (Götze, 2006: 173).
298
nasilnog ponašanja, ili će se makar pokazati kao najmanje sklona međunarodnom na-
silju i ratu (Müller & Wolff, 2006: 43).42
Pored toga što predstavljaju “prenosnik” za stavove građana, demokratske insti-
tucije bi trebalo da same po sebi imaju određeni efekat sprečavanja rata. Prema insti-
tucionalnom objašnjenju, podela vlasti, mehanizam “provere i ravnoteže”, potreba za
javnom debatom da bi se dobila široka podrška javnosti, transparentan i spor proces
donošenja odluka – sve su to odlike demokratskih država koje usporavaju donošenje
odluka o upotrebi sile (nasilja) i smanjuju verovatnoću da će takve odluke uopšte biti
donete (Russett, 1993: 38-40).43 Vreme daje mogućnost za eventualne pregovore i mir-
no rešavanje tekućih sukoba, a transparentnost informiše okruženje o sklonosti de-
mokratskih država da izbegavaju ratove.44 Naime, veoma važna odlika institucional-
nog pristupa je da mehanizmi provere i ravnoteže potencijalno izazivaju razboritost
(ili makar proizvode vreme da bi razboritost mogla da se manifestuje) i smanjuju šanse
za ostrašćenu ili brzopletu akciju, zahtevajući da se više institucionalnih aktera saglasi
sa odlukom o upotrebi sile (Ferejohn and Rosenbluth, 2008: 10).45 Ne treba zaboraviti
da bi ova sporost u donošenju odluka trebalo da važi jednako i za odluke da se preki-
ne rat, odnosno povuku oružane snage.46
Ne dovodeći za sada u pitanje osnovnu pretpostavku da građani možda nisu uvek
racionalni i miroljubivi,47 podsećamo da nijedna moderna demokratska država ne
stavlja odluku o ratu na glasanje čitavoj populaciji, već se ratovi pojavljuju kada do-
nosioci odluka odluče da se bore (Morgan & Campbell, 1991: 189).48 Tako na putu
42 U direktnim demokratijama miroljubive preferencije građana se direktno transformišu u političke odluke (Müller,
2004: 498-99).
43 Još su Smol i Singer ukazivali na moguću miroljubivu prirodu demokratskih država koja može biti rezultat
“birokratske tromosti/inertnosti” (Small & Singer, 1976: 50).
44 U prilog ovom argumentu Miler ističe da je svakoj većoj vojnoj akciji demokratskih država prethodilo dugo
razmatranje u javnosti i između izvršne i zakonodavne vlasti (Müller, 2004: 503). Međutim, ističe da demokratske
institucije, u pojedinim slučajevima, ni na koji način nisu bile sprovodnici/prenosnici mira.
45 Ferdžon i Rozenblut ističu da Kant verovatno nije mislio da mehanizmi provere usporavaju sprovođenje politike
u svim okolnostima, ali institucionalni mehanizmi provere su verovatniji da će ograničavati kada svrha agresije
postane sporna ili nejasna. U jasnim slučajevima samoodbrane, čak i režimi sa više veto igrača će verovatno lako
postići konsenzus o odgovarajućem političkom odgovoru (Ferejohn & Rosenbluth, 2008: 7, 10).
46 Pozivajući se na pojedine primere iz prošlosti Bart, međutim, ističe da donošenje odluka u demokratskim
državama nije nužno spor proces (Barth, 2008: 17).
47 Istraživanja pokazuju ,naime, da javnost u demokratskim državama neće nužno biti protiv svih ratova (Clark
and Nordstrom, 2005). Izuzimajući slučajeve samoodbrane, javno mnjenje u demokratskim državama može biti
prilično ratoborno prema nedemokratskim državama, a ponekad čak i prema drugim demokratijama (Chan,
1997: 75; Ray, 1995: 193). Izdvajamo tri razloga koji, sudeći po literaturi o demokratskom miru, potencijalno
utiču na građane u demokratskim državama da (ne) podrže učešće u ratu – osetljivost prema žrtvama, “revolucija
u vojnim poslovima” i profesionalizacija vojske. Još jedna snažna linija istraživanja demokratskog mira razmatra
uticaj javnosti na obnavljanje mandata lidera u demokratskim državama, odnosno povećanje šansi za takav ishod
sa izvesnošću pobede u ratu/sukobu (Russett, 2009; Brulé & Mintz, 2006; De Mesquita et al., 1999; Benoit 1996;
De Mesquita & Siverson, 1995).
48 Često se preferencije lidera i građana posmatraju kao različite. U osnovi, naravno, i lideri su građani. To će dobro
uočiti Miler (Müller, 2004: 498-99). Smatra da i lideri demokratskih država veoma verovatno dele iste utilitarne i
299
do političkog sistema (odnosno u toku procesa odlučivanja) izvorne (originalne) po-

trebe i zahtevi građana (društva) se transformišu, preformulišu i prilagođavaju. U sa-
vremenim parlamentarnim sistemima, političke partije preuzimaju značajnu ulogu u
transmisiji političke volje naroda i one održavaju veze između izabranih predstavni-
ka i birača (Pejić, 2006: 43). Čempiel podseća da u ovom procesu svoju ulogu imaju i
interesne grupe, strani lobiji i mas mediji koje javnost ne može tako lako kontrolisati
(Czempiel, 1995: 13). Na građane takođe mogu uticati njihovi lideri koji selektuju, za-
državaju ili čak manipulišu informacijama, posebno u oblasti spoljne politike, koja je
uobičajeno zaštićena od sveobuhvatne kontrole čak i u potpuno razvijenim demokrat-
skim državama (Czempiel, 1995:10).
Institucionalna objašnjenja u osnovi tvrde da institucionalna struktura u demo-
kratskim državama ograničava autonomnost i diskreciono pravo lidera da vode rat.
Dakle, ne podrazumeva se da su lideri u demokratskim državama sami po sebi više
protivni upotrebi nasilja u poređenju sa liderima u drugim državama, već da moraju
svoje odluke razmatrati veoma pažljivo i opravdati ih svojim građanima. Ovde pret-
postavka nije da veoma ograničena vlada (lideri) nikada neće ratovati, već da je manje
verovatno da će veoma ograničene vlade optirati za rat, u odnosu na manje ograničene
vlade u sličnom kontekstu odlučivanja (Morgan & Campbell, 1991: 193). S druge stra-
ne, bez obzira na to što i mnoge nedemokratske države takođe imaju neku vrstu ogra-
ničavanja u odlučivanju (Gowa, 1995: 522; Morgan & Campbell, 1991: 190), lideri ovih
država mogu lakše, brže i tajno da iniciraju nasilje, ili mogu vršiti pritisak na demo-
kratske države da naprave veće ustupke (Russett, 1993: 40). Rej brani institucionalni
pristup, smatrajući da je normativni model manje vredan nego što se verovalo, ukazu-
jući da je tendencija demokratija da koriste prikrivene akcije protiv izabranih demo-
kratskih vlada nekonzistentna sa normativnim modelom, ali da je potpuno kompati-
bilna sa institucionalnim argumentom (Ray, 1995: 37).
Protivnici institucionalnog argumenta ukazuju na drugi obrazac. Morgan i Kem-
pbel svoju analizu baziraju upravo na pretpostavci da demokratska politička struktura
nameće ograničenja na proces donošenja odluka, ograničavajući ključnim donosioci-
ma odluka slobodu izbora (Morgan & Campbell, 1991: 189-90).49 Zaključuju da, opšte
moralne preferencije građana. Dok političari imaju više mogućnosti da izbegnu neke od posledica ratovanja, ipak
dele i neke zajedničke rizike. Kant, međutim, smatra da vlastodršci imaju sklonost da se sa lakoćom upuste u rat
(Kant, 1995: 31).
49 Ograničavanje odlučivanja mere kroz četiri grupe – neograničena vlast, umereno ograničena, značajna
ograničenja, paritet legislative: izvršna vlast deli nadležnost odlučivanja sa legislativom. Testiraju pretpostavku
da demokratska politička struktura nameće ograničenja na proces donošenja odluka ograničavajući ključnim
donosiocima odluka slobodu izbora (Morgan & Campbell, 1991: 189-90). Hipotetišu da se, u situaciji u kojoj
državni lider ozbiljno razmatra opcije koje vode ratu, verovatnoća da će takve opcije biti izabrane smanjuje,
kako se stepen unutrašnjih političkih ograničenja povećava (Morgan & Campbell, 1991: 193). Rezultati analize
pokazuju, međutim, da određena ograničavanja odlučivanja svojstvena demokratskim državama mogu delovati
kao inhibitor ratu, ali samo za relativno malu podvrstu velikih sila. Za države generalno, a posebno za veliku
300
uzev, institucionalna ograničenja glavnih donosilaca odluka nisu važna determinanta

za verovatnoću da će sukobi/sporovi eskalirati u rat (Morgan & Campbell, 1991: 204).
Oven uočava da je isto tako verovatno da će institucionalne strukture demokratskih
država voditi državu u rat, koliko je verovatno i da će se uzdržati od njega, jer su kabi-
neti, legislative i javnost često bili ratoborniji od šefova vlada koje je trebalo da ogra-
ničavaju (Owen, 1994: 91).
Pojedini autori, isto tako, ukazuju na drukčije uticaje institucija demokratskih dr-
žava. Demokratske institucije, koje su napravljene da ograniče vladinu moć, nemaju
uvek miroljubiv efekat, jer ih lideri mogu na nekoliko načina zaobići, a prvenstveno
prikrivenim vođenjem rata (Daase, 2006: 81; Hermann & Kegley, 1995: 526). Sa dru-
ge strane, usled svoje otvorenosti, demokratske institucije su pristupačne za ratoborne
kao i za pacifiste, za “jastrebove” kao i za “golubove”, sa istovremenim neizvesnostima
u pogledu rezultata donošenja odluka (Geis et al., 2006: 197).
Pojedini autori polaze od pretpostavke da demokratske norme i institucije imaju
sličan kauzalni efekat (Huth & Allee, 2004: 6; Ward & Gleditsch, 1998: 52), odnosno,
da su komplementarni uzroci demokratskog mira. Prema ovakvom shvatanju, i demo-
kratske norme i demokratske institucije ohrabruju pregovaranje i izbegavanje vojnog
sukoba između demokratskih država, dok isto tako doprinose konfliktnijim politi-
kama prema nedemokratskim državama. Slično navodi i Čoi smatrajući da je feno-
men demokratskog mira rezultat kombinovanih uticaja i normativnih i institucional-
nih faktora (Choi, 2011: 4).
Treba imati na umu opomenu koju je izneo Oven o tome da se institucionalno-nor-
mativna tipologija koja se koristi u literaturi upotrebljava samo u analitičke svrhe (Owen,
1994). Raset i Star ocenjuju da je glavni problem ovog dihotomnog pristupa što se smatra
da jedan treba da bude ispravan, a drugi neispravan (Russett & Starr, 2000). Stoga i dru-
gi autori ističu potrebu za “pomirenjem” dva objašnjenja demokratskog mira. Oven oce-
njuje da i demokratske institucije i norme igraju interaktivnu ulogu u učvršćivanju mira
među demokratskim državama (Owen, 1997). Njihova komplementarnost se ogleda u
tome što norme/kultura utiču na razvoj političkih institucija, a institucije pak oblikuju
kulturu (Russett & Oneal, 2001; Russett & Starr, 2000).
Konačno, pojedini autori smatraju da nijedno od ovih objašnjenja nije primenjivo.
Pjetšik tvrdi da i demokratske norme i demokratske institucije igraju malu ulogu, ako
je uopšte i igraju, u objašnjavanju mira (Pietrzyk, 2002a: 33). Slično, Faber i Gova tvr-
de da ni objašnjenje zasnovano na normama, ni drugo na mehanizmu provere i ravno-
teže tri grane vlasti ne obezbeđuje ubedljivo objašnjenje mira, za koje se tvrdi da preo-
vlađuje između demokratskih država (Farber & Gowa, 1995: 125).
većinu manjih sila, ograničavanje odlučivanja nema efekta, jer se manje sile bore samo kada moraju (Morgan
& Campbell, 1991: 187-206). Zaključuju da odnos između unutrašnje strukture i rata zavisi od konteksta i da je
mnogo složeniji nego što se veruje (Morgan & Campbell, 1991: 209).
301
ZAKLJUČAK
Literatura inspirisana teorijom demokratskog mira je, zapravo, deo većeg istra-
živačkog projekta o odnosu između unutrašnjih političkih sistema i međunarodnog
konfliktnog ponašanja i shodno tome unapređuje saznanja o međunarodnom kon-
fliktnom ponašanju kako demokratskih, tako i nedemokratskih država. Teorija de-
mokratskog mira povezuje istraživanja mira i sukoba i čini se da zaista predstavlja
dugogodišnju potragu za faktorima koji zapravo (potencijalno) doprinose miru. Po-
red toga, ova teorija pruža gotovo neograničene mogućnosti za dalje proširivanje svog
predmeta istraživanja, odnosno proširivanje na druge aspekte međunarodne bezbed-
nosti. Smatramo da je to ujedno njen najvažniji doprinos proučavanju međunarodnih
odnosa i zbog toga kritičari verovatno greše kada odbacuju sve nalaze istraživanja in-
spirisanih ovom teorijom. Naime, čini se da postoji nešto zaista jedinstveno u odnosi-
ma između demokratskih država, kao i unutar njih, što bi moglo potencijalno da vodi
miroljubivijim odnosima u međunarodnoj politici , ali šta je tačno to, i zbog čega je to
tako, čini se da ostaje još uvek nejasno. S obzirom da interesovanje za ovu teoriju ne
jenjava, čak i tridesetak godina od njenog formulisanja, buduća istraživanja će sasvim
sigurno popuniti deo ove velike “slagalice“.
Sa druge strane, mogli bismo se pridružiti kritikama u vezi sa pojednostavljenom
(i pogrešnom) primenom centralne tvrdnje ove teorije u praksi. Naime, zamera se da
teorija demokratskog mira može služiti kao naučna “dozvola” za misionarsku spoljnu
i bezbednosnu politiku zapadnih demokratija (npr. Kegley & Hermann, 1995; Cohen,
1994). Tako Ruso, Gelpi, Rajter i Hat upozoravaju da u demokratskim državama po-
stoji impuls za krstaškim ratovima, odnosno da demokratije iniciraju sukobe sa ne-
demokratijama u pokušaju da ih transformišu u demokratske države (Rousseau et al.,
1996: 527).
Demokratija jeste univerzalno prepoznat ideal i porast broja demokratskih drža-
va širom sveta je nedvosmisleno poželjan sam po sebi, ali teško se može smatrati ga-
rantom globalnog mira, kako to proizilazi iz pojednostavljene interpretacije ove teori-
je na koju se neretko pozivaju i donosioci odluka u praksi (McCain, 2007; Ikenberry &
Slaughter, 2006; Bush, 2005; Rice, 2005; Annan, 2001; Clinton, 1994). Naime, izgleda
da postoji “globalni konsenzus u prilog promovisanja demokratije” (Schraeder, 2002:
219) i dokle god se demokratija promoviše miroljubivim sredstvima možda se ne bi
imalo išta prigovoriti protiv toga, ali stvari izgledaju prilično različito ukoliko se de-
mokratski mir koristi kao pokriće za nametanje demokratizacije ratom (Geis & Wa-
gner, 2008), ili kao sredstvo intervencionizma i prinude (Wolff & Wurm 2011: 82).
302
Knjige:
Doyle, M. W. (1983). Kant, Liberal Legacies, and Foreign Affairs. Part 1 & 2. Phi-
losophy and Public Affairs 12(3 & 4).
Ray, Ј. L. (2009). Democracy and International Conflict – An Evaluation of the De-
mocratic Peace Proposition. Columbia: University of South Carolina Press.
Rummel, R. J. (1975-1981). Understanding Conflict and War, 5 Vols. New York: Sage.
Weart, S. R. (1998). Never at War. Why Democracies will not fight one another.
New Haven: Yale University Press.
Članci:
Elman, M. F. (2000). Unpacking Democracy: Presidentialism, Parliamentarism,
and Theories of Democratic Peace. Security Studies, 9(4). 91–126.
Geis, A. & W. Wagner. (2008). From democratic peace to democratic distinctivness:
a critique of democracy exceptionalism in peace and conflict studies. CLPE
Research Paper 4(8).
Gleditsch, N. P. & Hegre, H. (1997). Democracy and Peace: Three Levels of Analy-
ses. Journal of Conflict Resolution, 41(2). 283-310.
Rosato, S. (2005). Explaining the Democratic Peace. The American Political Scien-
ce Review, 99(3). 467-472.
Russett, B. (2009). Democracy, War and Expansion through Historical Lenses. Eu-
ropean Journal of International Relations, 15(1). 9-36.
Russett, B.; Layne, C.; Spiro, D. E. & Doyle, M. W. (1995). The Democratic Peace.
Waltz, K. N. (1962). Kant, Liberalism, and War. American Political Science Review,
56(2). 331-340.
Annan, K. (2001). Why Democracy is an International Issue. Cyril Foster Lecture at

Oxfod University, Preuzeto 23.04.2012. sa http://www.un.org/News/ossg/sg/
stories/statments_search_full.asp?statID=11
Auerswald, D. P. (1999). Inward Bound, Domestic Institutions and Military Conflicts.
International Organization, 53(3). 469-504.
Auerswald, D. P. (2000). Disarmed Democracies: Domestic Institutions and the Use of
Force. Ann Arbor: University of Michigan Press
303
Babst, D. V. (1964). Elective Governments – A Force for Peace. The Wisconsin Sociolo-
gist, 3(1). 9-14.
Bachteler, B. (1997). Explaining the Democratic Peace: The Evidence from Ancient
Greece Reviewed. Journal of Peace Research, 34(3). 315-323.
Barkawi, T. & Laffey, M. (2001). Democracy, liberalism and war: rethinking the demo-
cratic peace debate. Boulder/London: Lynne Rienner Press.
Barth, B. (2008). Democratic peace controversy: a critical survey. Oslo: Norwegian In-
stitute for Defence Studies
Baum, Т. (2008). A Quest for Inspiration in the Liberal Peace Paradigm: Back to Bent-
ham? European Journal of International Relations, 14(3). 431-453.
Bennett, S. D. & Stam, A. (2004). The Behavioral Origins of War. Ann Arbor: Universi-
ty of Michigan Press
Benoit, K. 1996. Democracies Really Are More Pacific (in General): Reexamining Regime
Type and War Involvement. The Journal of Conflict Resolution, 40(4). 636-657.
Boehmer, C.; Gаrtzke, E. & Nordstrom, T. (2004). Do Intergovernmental Organizati-
ons Promote Peace. World Politics, 57. 1-38.
Bovard, J. (2006). Attention Deficit Democracy. New York: Palgrave Macmillan
Bremer, S. A. (1992). Dangerous Dyads: Conditions Affecting the Likelihood of Inter-
state War, 1816-1965. The Journal of Conflict Resolution, 36(2). 309-341.
Bremer, S. A. (1993). Democracy and Militarized Interstate Conflict, 1816– 1965. In-
ternational Interactions, 18(3). 231-249.
Browne, M. E.; Lynn-Jones, S. M. & Miller, S. E. (Eds.) (1996). Debating the Democra-
tic Peace. Cambridge: The MIT Press.
Buhaug, H. (2005). Dangerous Dyads Revisited: Democracies May Not Be That Pea-
ceful After All. Conflict Management and Peace Science, 22(2). 95-111.
Bush G. W. (2005). State of the Union Address. Preuzeto 23.04.2012. sa
http://news.bbc.co.uk/2/hi/americas/4231571.stm
Caprioli, M. & Trumbore, P. F. (2006). First use of violent force in militarized intersta-
te disputes, 1980–2001. Journal of Peace Research, 43(6). 741-749.
Chan, S. (1984). Mirror, Mirror on the Wall: Are the Freer Countries More Pacific?
The Journal of Conflict Resolution, 28(4). 617-648.
Chan, S. (1993). Democracy and War: Some Thoughts on Future Research Agenda.
International Interactions, 18(3). 205-213.
Chan, S. (1997). In Search of Democratic Peace: Problems and Promise. Mershon In-
ternational Studies Review, 41(1). 59-91.
Choi, S. (2011). The Democratic Peace through an Interaction of Domestic Institutions
and Norms: Executive Constraints and Rule of Law. Armed Forces & Society 1-29
304
Chojnacki, S. (2006). Democratic Wars and Military Interventions, 1946–2002: the

Monadic Level Reconsidered. In: A. Geis; L. Brock & H. Müller (Eds.), Demo-
cratic Wars - Looking at the Dark Side of Democratic Peace. (pp. 13-37). Hamps-
hire/New York: Palgrave Macmillan.
Clark, D. H., & Nordstrom, T. (2005). Democratic Variants and Democratic Varian-
ce: How Domestic Constraints Shape Interstate Conflict. The Journal of Politi-
cs, 67(1). 250-270.
Clinton, W. (1994). State of The Union Address. Preuzeto 29.04.2012. sa
http://www.washingtonpost.com/wp-srv/politics/special/states/docs/sou94.htm
Cohen, R. (1994). Pacific Unions: A Reappraisal of the Theory That Democracies Do
Not Go to War with Each Other. Review of International Studies, 20. 202-232.
Crawford, N. (1994). A Security Regime Among Democracies: Cooperation Among
Iroquois Nations. International Organization, 48(3). 345-386.
Czempiel, E. (1972). Schwerpunkte und Ziele der Friedensforschung. München: Kaiser.
Czempiel, E. (1995). Are Democracies Peaceful? Not Quite Yet. PRIF Reports 37.
Daase, C. (2006). Democratic Peace – Democratic War: Three Reasons Why Demo-
cracies Are War-prone. In: A. Geis; L. Brock & H. Müller (Eds.), Democratic
Wars - Looking at the Dark Side of Democratic Peace. (pp. 74-89). Hampshire/
New York: Palgrave Macmillan.
Dafoe, A. (2011). Statistical Critiques of the Democratic Peace: Caveat Emptor. Ame-
rican Journal of Political Science, 55(2). 247-262.
Danilovic, V. & Clare, J. (2007). The Kantian Liberal Peace. Revisited. American Jour-
nal of Political Science, 51(2). 397-414.
De Mesquita, B. B. & Lalman, D. (1986). Reason and War. The American Political
Science Review, 80(4). 1113-1129.
De Mesquita, B. B. & Siverson, R. M. (1995). War and the Survival of Political Lea-
ders: A Comparative Study of Regime Types and Political Accountability. The
American Political Science Review, 89(4). 841-855.
De Mesquita, B. B., Koch, M. T. & Siverson, R. M. (2004). Testing Competing Institu-
tional Explanations of the Democratic Peace: The Case of Dispute Duration.
Conflict Management and Peace Science, 21. 255-267.
De Mesquita, B. B.; Morrow, J. D.; Siverson, R. M. & Smith, A. (1999). An Institutional
Explanation of the Democratic Peace. The American Political Science Review,
93(4). 791-807.
Dieterich, S.; Hummel, H. & Marschall, S. (2008a). Parliamentary War Powers and
European Participation in the Iraq War 2003: Bridging the Divide between
Parliamentary Studies and International Relations. Paper prepared for presen-
tation at the 49th ISA Convention, San Francisco, 26-29 March.
305
Dieterich, S.; Hummel, H. & Marschall, S. (2008b). Strengthening Parliamentary “War

Powers” in Europe: Lessons from 25 National Parliaments. Geneva: Geneva Cen-
ter for Democratic Control of Armed Forces.
Dieterich, S.; Hummel, H. & Marschall, S. (2010). Parliamentary War Powers: A Sur-
vey of 25 European Parliaments. Geneva: Geneva Center for Democratic Con-
trol of Armed Forces.
Dixon, W. J. 1993. Democracy and the Management of International Conflict. The Jo-
urnal of Conflict Resolution, 37(1). 42-68.
Dixon, W. J. (1994). Democracy and the Peaceful Settlement of International Conflict.
American Political Science Review, 88(1). 14-32.
Domke, W. K. (1988). War and the changing global system. New Haven: Yale Universi-
ty Press.
Doyle, M. W. (1983a). Kant, Liberal Legacies, and Foreign Affairs. Philosophy and Pu-
blic Affairs, 12(3). 205-235.
Doyle, M. W. (1983b). Kant, Liberal Legacies, and Foreign Affairs, Part 2. Philosophy
and Public Affairs, 12(4). 323-353.
Doyle, M. W. (1986). Liberalism and World Politics. The American Political Science Re-
view, 80(4). 1151-1169.
Doyle, M. W. (2005). Three Pillars of the Liberal Peace. The American Political Science
Review, 99(3). 463-466.
Duroselle, J. (1988). Western Europe and the Impossible War. Journal of International
Affairs, 41(2). 345-361.
Elman, M. E. (Ed.) (1997). Paths to Peace: Is Democracy the Answer? Cambridge: MIT
Press.
Elman, M. F. (1996). Driving a Nail into Which Coffin? Proponents as Critics of the
Democratic Peace Theory. Mershon International Studies Review, 40(2). 304-
307.
Elman, M. F. (2000). Unpacking Democracy: Presidentialism, Parliamentarism, and
Theories of Democratic Peace. Security Studies, 9(4). 91–126.
Elman. M. F. (2007). Security and democratic choice: lessons from Israel’s formative
era. Paper presented at the International Relations Guest Speaker Series, De-
partment of Political Science, Duke University, January 22.
Eşref, A. (2008). “Perpetual Peace”: A Project by Europeans for Europeans? Peace &
Change, 33(3). 368-387.
Farber, H. S. & Gowa, J (1995). Polities and Peace. International Security, 20(2). 123-
146.
Ferejohn, J. & Rosenbluth, F. M. (2008). Warlike Democracies. Journal of Conflict Re-
solution, 52(1). 3-38.
306
Gates, S.; Knutsen, T. & Moses. J. W. (1996). Democracy and Peace. A More Sceptical
View. Journal of Peace Research, 33(1). 1-10.
Geis, A. (2006). Spotting the ‘Enemy’? Democracies and the Challenge of the ‘Other’.
In: A. Geis; L. Brock & H. Müller (Eds.) Democratic Wars - Looking at the Dark
Side of Democratic Peace. (pp. 142-169). Hampshire/New York: Palgrave Ma-
cmillan.
Geis, A.; Brock, L. & Müller, H. (Eds.) (2006). Democratic Wars - Looking at the Dark
Side of Democratic Peace. Hampshire/New York: Palgrave Macmillan.
Geis, A.; Müller, H. & Schörnig, N. (2007). Democratic Peace and Democratic Inter-
ventionism as Two Sides of the Same Coin. Paper prepared for the ISA 48th
Annual Convention, Chicago, February 28 - March 3.
Geis, A.; Brock, L. & Müller, H. (2007). From Democratic Peace to Democratic War?
Peace Review, 19(2). 157-163.
Geis, A. & W. Wagner. (2008). From democratic peace to democratic distinctivness: a
critique of democracy exceptionalism in peace and conflict studies. CLPE Resear-
ch Paper 4(8).
Geis, A. & Wagner, W. (2010). How Far Is it from Königsberg to Kandahar? Dem
ocratic Peace and Democratic Violence in International Relations. Review of
International Studies, Preuzeto 23.04.2012. sa http://journals.cambridge.org/
action/displayAbstract?fromPage=online&aid=7884698
Geis, A. (2011). Of Bright Sides and Dark Sides: Democratic Peace beyond Triumpha-
lism. International Relations, 25(2). 164-170.
Gleditsch, N. P. (1992). Democracy and peace. Journal of Peace Research, 29(4). 369-376.
Gleditsch, N. P. & Hegre, H. (1997). Democracy and Peace: Three Levels of Analyses.
Gleditsch, K. & Ward, M. (2000). War and Peace in Space and Time: The Role of De-
mocratization. International Studies Quarterly, 44(1). 1-29.
Gleditsch, N. P.; Christiansen, L. S. & Hegre, H. (2007). Democratic Jihad? Military In-
tervention and Democracy. World Bank Policy Research Paper 4242.
Götze, C. (2006). Sameness and Distinction: Understanding Democratic Peace in a
Bourdieusian Perspective. In: A. Geis; L. Brock & H. Müller (Eds.), Democratic
Wars - Looking at the Dark Side of Democratic Peace. (pp. 170-194). Hampshire/
Gowa, J. (1995). Democratic States and International Disputes. International Organi-
zation, 49(3). 511-522.
Gowa, J. S. (1999). Bullets & Ballots: The Elusive Democratic Peace. Princeton: Prince-
ton University Press.
Haas, M. (1965). Societal approaches to the study of war. Journal of Peace Research,
2(4). 307-323.
307
Harrison, E. (2010). The democratic peace research program and system-level

analysis. Journal of Peace Research, 47(2). 155-165.
Hart, R. & Reed, W. (1999). Selection Effects and Dispute Escalation. International In-
teractions, 25(3). 243-264.
Hayes, J. (2011). The Democratic Peace and the new Evolution of an old Idea. Europe-
an Journal of International Relations 1-25. Preuzeto 29.04.2012. sa
http://ejt.sagepub.com/content/early/2011/06/10/1354066111405859.abstract
Hayes, J. (2012). Securitization, Social Identity and Democratic Security: Nixon, India
and the Ties That Bind. International Organization, 66(1). 63-94.
Hermann, M. G. & Kegley, C. W. Jr. (1995). Rethinking Democracy and International
Peace: Perspectives from Political Psychology. International Studies Quarterly,
39(4). 511-533.
Hermann, M. G. & Kegley, C. W. Jr. (2001). Democracies and Intervention: Is There a
Danger Zone in the Democratic Peace? Journal of Peace Research, 38(2). 237-245.
Hewitt. J. J. & Wilkenfeld, J. (1996). Democracies in International Crisis. International
Interactions, 22(2). 123-142.
Hobson, C.; Smith, T.; Owen, J. M.; Geis, A.; Hobson, C. & Ish-Shalom, P. (2011).
Between the Theory and Practice of Democratic Peace. International Relations,
25(2). 147-150.
Hobson, C. (2011а). Towards a Critical Theory of Democratic Peace. Review of Inter-
national Studies, 37(4). 1903-1922.
Hobson, C. (2011b). The Sorcerer’s Apprentice. International Relations, 25(2). 171-177.
Hummel, H.; Dieterich, S. & Marschall, S. (2007). From Democratic to Parliamen-
tary Peace. Paper prepared for the Sixth Pan-European International Relations
Conference “Making Sense of a Pluralist World”, Turin, 12-15 September.
Huntley, J. R. (2001). Pax Democratica: A strategy for the 21st century. New York/Lon-
don: Palgrave Macmillan.
Huntley, W. (1996). Kant's Third Image: Systemic Sources of the Liberal Peace. Inter-
national Studies Quarterly, 40(1). 45-76.
Huth, P. K. & Allee, T. L. (2004). The democratic peace and territorial conflict in the
twentieth century. Cambrigde: Cambridge University Press.
Ikenberry, J. К. & Slaughter, A. M. (2006). Forging a World of Liberty under Law. US
National Security in the 21. Century. Princeton Project on National Security Fi-
nal Paper. Preuzeto 29.04.2012. sa
http://www.princeton.edu/~ppns/report/FinalReport.pdf
Ireland, M. J. & Gartner, S. S. (2001). Time to Fight: Government Type and Conflict Ini-
tiation in Parliamentary Systems. Journal of Conflict Resolution, 45(5). 547-568.
308
Kant, I. (1995). Večni mir: filozofski nacrt. Beograd: Gutenbergova galaksija i Valjevo:
Valjevska štamparija.
Kegley, C. W. & Hermann, M. G. (1995). Military Intervention and the Democratic
Peace. International Interactions, 21(3). 1-21.
Leeds, B. A. & Davis, D. (1999). Beneath the Surface: Regime Type and International
Interaction, 1953–78. Journal of Peace Research, 36(1). 5-21.
Levy, J. S. (1988). Domestic Politics and War. Journal of Interdisciplinary History, 18(4).
653-673.
Levy, J. S. (1994). The Democratic Peace Hypothesis: From Description to Explanati-
on. Mershon International Studies Review, 38(2). 352-354.
MacMillan, J. (1998). On liberal peace. London: Tauris.
MacMillan, J. (2003). Beyond the Separate Democratic Peace. Journal of Peace Resear-
ch, 40(2). 233-243.
Maliniak, D.; Oakes, A.; Peterson, S. & Tierney, M. (2007). The View from the Ivory
Tower: TRIP Survey of International Relations Faculty in the United States and
Canada. Williamsburg: College of William and Marry.
Mansfield, E. D. & Snyder, J. (1995). Democratization and the Danger of War. Interna-
tional Security, 20(1). 5-38.
Maoz, Z. & Russett, B. (1992). Alliance, Contiguity, Wealth, and Political Stability: Is
the Lack of Conflict between Democracies a Statistical Artifact? International
Interactions, 17(3). 245-268.
Maoz, Z. & Russett, B. (1993). Normative and Structural Causes of Democratic Peace,
1946-1986. The American Political Science Review, 87(3). 624-638.
Maoz, Z. (1997). The Controversy over the Democratic Peace: Rearguard Action or
Cracks in the Wall? International Security, 22(1). 162-198.
McDonald, P. (2005). History, Democracy, and Peace: The Post-World War I Emer-
gence of the Democratic Peace. Paper presented at the annual meeting of the
American Political Science Association, Washington, Sep 01.
McGowan, P. J. & Shapiro, H. B. (1973). The Comparative Study of Foreign Policy. Be-
verly Hills: Sage.
Mearsheimer, J. J. (1995). A Realist Reply. International Security, 20(1). 82-93.
Мintz, A. & Geva, N. (1993). Why Don't Democracies Fight Each Other? An Experi-
mental Study. The Journal of Conflict Resolution, 37(3). 484-503.
Morgan, T. C. & Campbell, S. H. (1991). Domestic Structure, Decisional Constraints,
and War: So Why Kant Democracies Fight? The Journal of Conflict Resolution,
35(2). 187-211.
Morgan, T. C. & Schwebach, V. (1992). Take Two Democracies and Call Me in the
Morning: A Prescription for Peace? International Interactions, 17(4). 305-320.
309
Morgan, T. C. (1993). Democracy and War: Reflections on the Literature. Internatio-

nal Interactions, 18(3). 197-203.
Oneal, J. R.; Oneal, F. H.; Maoz, Z. & Russett, B. (1996). The Liberal Peace: Interde-
pendence, Democracy, and International Conflict, 1950-85. Journal of Peace
Research, 33(1). 11-28.
Oneal, J. R. & Ray, J. L. (1997). New Tests of the Democratic Peace: Controlling for Eco-
nomic Interdependence, 1950-85. Political Research Quarterly, 50(4). 751-775.
Orlović, S. (2008). Politički život Srbije – između partokratije i demokratije. Beograd:
Službeni glasnik.
Owen, J. M. (1994). How Liberalism Produces Democratic Peace. International Securi-
ty, 19(2). 87-125.
Palmer, G.; London, T. R. & Regan, P. M. (2004). What’s Stopping You? The Sources of
Political Constraint on International Conflict Behavior in Parliamentary De-
mocracies. International Interaction, 30(1). 1-24
Pejić, I. (2006). Parlamentarno pravo – francuski, nemački, britanski, srpski i primer
Evropskog parlamenta. Niš: Centar za publikacije.
Peters, D. & Wagner, W. (2010). External Threat and Democratic Institutions: The Par-
liamentary Control of Military Missions. Working Paper Series Department of
Political Science, VU University Amsterdam
Pickering, J. (2002). Give me shelter. International Interactions, 28(4). 293-324.
Pietrzyk, М. Е. (2002a). International Order and Individual Liberty – Effects of War and
Peace on the Development of Governments. Lanham: University Press of America.
Pietrzyk, М. Е. (2002b). Тhe Idea of a Democratic Zone of Peace: Origins in the Enlighten-
ment. Preuzeto 29.04.2012. sa http://www.internationalorder.org/idea.html
Plazek, D. J. (2008). Dictatorial Powers over Foreign Policy? The Shadow of 10
Downing Street. Presented at the Midwest Political Science Association Annu-
al Meeting, April 03.
PRIF’s Research Programme. nd. Antinomies of Democratic Peace. Preuzeto
29.04.2012. sa http://www.hsfk.de/downloads/Antinomies%20of%20Democra-
tic%20Peace.pdf
Pugh, J. (2005). Democratic Peace Theory: A Review and Evaluation. Center for Media-
tion, Peace, and Resolution of Conflict. Preuzeto 29.04.2012. sa
http://www.cemproc.org/democraticpeaceCWPS.pdf
Quackenbush, S. L. & Rudy, M. (2009). Evaluating the Monadic Democratic Peace.
Conflict Management and Peace Science, 26(3). 268-285.
Ray, Ј. L. (1993). Wars between Democracies: rare or nonexistent? International Inte-
ractions, 18(3). 251-276.
310
Ray, J. L. (1995). Democracy and International Conflict: An Evaluation of the Democra-

tic Peace Proposition. Columbia: University of South Carolina Press.
Ray, J. L. (1998). Does democracy cause peace? Annual Review of Political Science, 1.
27-46.
Ray, J. L. (2000). Democracy: On the Level (s), Does Democracy Correlate with Pe-
ace? In: J. A. Vasquez (Ed.), What Do We Know About War. (pp. 299-316).
Maryland: Lanham et al.
Ray, J. L. (2001). Integrating levels of analyses in world politics. Journal of Theoretical
Politics, 13(4). 355-388.
Ray, J. L. (2003). A Lakatosian view of the democratic peace research program. In: C.
Elman & M. F. Elman (Eds.), Progress in International Relations Theory: Apprai-
sing the Field. (pp. 205-244). Cambridе: MIT Press.
Ray, Ј. L. (2009). Democracy and International Conflict – An Evaluation of the Demo-
cratic Peace Proposition. Columbia: University of South Carolina Press.
Raymond G. A. (1994). Democracies, Disputes, and Third-Party Intermediaries. Jour-
nal of Conflict Resolution, 38(1). 24-42.
Raymond, G. A. (1996). Demosthenes and Democracies: Regime Types and Arbitrati-
on Outcomes. International Interactions, 22(1). 1-20.
Reiter, D. & Tillman, E. R. (2002). Public, Legislative, and Executive Constraints on
the Democratic Initiation of Conflict. Journal of Politics, 64(3). 810-826.
Rice, C. (2005). The Promise of Democratic Peace. Why Promoting Freedom Is the
Only Realistic Path to Security. Washington Post, December 11.
Risse-Kappen, T. (1995). Democratic Peace - Warlike Democracies? A Social Constru-
ctivist Interpretation of the Liberal Argument. European Journal of Internatio-
nal Relations, 1(4). 491-517.
Robinson, E. (2006). Thucydides and Democratic Peace. Journal of Military Ethics,
5(4). 243-253.
Rosato, S. (2003). The Flawed Logic of Democratic Peace Theory. The American Poli-
tical Science Review, 97(4). 585-602.
Rosato, S. (2005). Explaining the Democratic Peace. The American Political Science Re-
view, 99(3). 467-472.
Rousseau, D. L.; Gelpi, C.; Reiter, D. & Huth, P. K. (1996). Assessing the Dyadic Na-
ture of the Democratic Peace, 1918-88. The American Political Science Review,
90(3). 512-533.
Rousseau, D. L. (2005). Democracy and War. Stanford: Stanford University Press.
Rummel, R. J. (1968). The relationship between national аttributes and foreign con-
flict behavior. In: J. D. Singer (Ed.), Quantitative international politics: Insights
and evidence. (pp. 187-214). New York: Free Press.
311
Rummel, R. J. (1975-1981). Understanding Conflict and War, 5 Vols. New York: Sage.
Rummel, R. J. (1979). War, Power, Peace. Volume 4 of Understanding Conflict and War.
Beverly Hills: Sage.
Rummel, R. J. (1981). The Just Peace. Volume 5 of Understanding Conflict and War. Be-
verly Hills: Sage.
Rummel, R. J. (1983). Libertarianism and International Violence. The Journal of Con-
flict Resolution, 27(1). 27-71.
Rummel, R. J. (1985). Libertarian propositions on violence within and between nati-
ons. Journal of Conflict Resolution, 29(3). 419-455.
Rummel, R. J. (1987). On Vincent's View of Freedom and International Conflict. In-
ternational Studies Quarterly, 31(1). 113-117.
Rummel, R. J. (1995). Democracies ARE less warlike than other regimes. European Jo-
urnal of International Relations, 1(4). 457-479.
Rummel, R. J. (1997). Power Kills: Democracy as a Method of Nonviolence. New Brun-
swick: Transaction Publishers.
Russett, B. & Monsen, R. J. (1975). Bureaucracy and polyarchy as predictors of perfor-
mance: a cross-national examination. Comparative Political Studies, 8(1). 5-31.
Russett, B. & Starr, H. (1981). World Politics: The Menu for Choice. San Francisco:
Freeman.
Russett, B. (1990). Controlling the Sword: The Democratic Governance of National Secu-
rity. Cambridge: Harvard University Press.
Russett, B. & Antholis, W. (1992). Do Democracies Fight Each Other? Evidence from
the Peloponnesian War. Journal of Peace Research, 29(4). 415-434.
Russett, B. & Maoz, Z. (1993). The Democratic Peace since World War II. In: B. Rus-
sett & A. William (Contributor), Grasping the Democratic Peace: Principles for a
Post-Cold War World (pp. 72-98). Ewing/NY: Princeton University Press.
Russett, B. & William, A. (contributor). (1993). Grasping the Democratic Peace: Princi-
ples for a Post-Cold War World. Ewing/NY: Princeton University Press.
Russett, B. & Ray, J. L. (1995). Raymond Cohen on Pacific Unions: A Response and a
Reply. Review of International Studies, 21(3). 319-325.
Russett, B.; Layne, C.; Spiro, D. E. & Doyle, M. W. (1995). The Democratic Peace. In-
ternational Security, 19(4). 164-184.
Russett, B.; Oneal, J. R. & Davis, D. R. (1998). The Third Leg of the Kantian Tripod for
Peace: International Organizations and Militarized Disputes, 1950-85. Interna-
tional Organization, 52(3). 441-467.
Russett, B. & Starr, H. (2000). From Democratic Peace to Kantian Peace – Democracy
and Conflict in the International System. In: M. I. Midlarsky (Ed.), Handbook
of War Studies II (pp. 93-128). Ann Arbor: University of Michigan Press.
312
Russett, B. & Oneal, J. (2001). Triangulating Peace: Democracy, Interdependence, and

International Organizations. New York: Norton.
Russett, B. (2005). Bushwhacking the Democratic Peace. International Studies Perspe-
ctives, 6(4). 395-408.
Russett, B. (2006). Thucydides, Ancient Greece, and the Democratic Peace. Journal of
Military Ethics, 5(4). 254-269.
Russett, B. (2009). Democracy, War and Expansion through Historical Lenses. Eu-
ropean Journal of International Relations, 15(1). 9-36.
Schraeder, P. J. (Ed.) (2002). Exporting Democracy – Rhetoric vs. Reality. Lynne
Rienner Publishers Ltd.
Schultz, K. A. (1999). Do Democratic Institutions Constrain or Inform? Contrasting
Two Institutional Perspectives on Democracy and War. International Organiza-
tion, 53(2). 233-266.
Schultz, K. A. (2001). Democracy and Coercive Diplomacy. Cambridge: Cambridge
University Press.
Schweller, R. L. (1992). Domestic Structure and Preventive War: Are Democracies
More Pacific? World Politics, 44(2). 235-269.
Simić, D. (2007). Savremena teorije bezbednosti. U: P. Janković (Ur.), Аntologija tek-
stova sa Škole reforme sektora bezbednosti. (str.165-194). Beograd: Centar za
međunarodne i bezbednosne poslove.
Siverson, R. & Emmons, J. (1991). Birds of a feather: Democratic political systems and
alliance choices. Journal of Conflict Resolution, 35(2). 285-306.
Siverson, R. M. (1995). Democracies and War Participation: In Defense of the Institu-
tional Constraints Argument. European Journal of International Relations, 1(4).
481-489.
Small, M. & Singer, J. D. (1974). Foreign Policy Indicators: Predictors of War in
History and in the State of the World Message. Policy Sciences, 5(3). 271-296.
Small, M. & J. D. Singer. (1976). The War-Proneness of Democratic Regimes, 1816-
1965. The Jerusalem Journal of International Relations, 1(4). 50-68.
Small, M., and Singer, J. D. (1982). Resort to Arms: International and Civil Wars, 1816–
1980. Beverly Hills: Sage Publications
Sobek, D. (2003). Regime Type, Preferences, and War in Renaissance Italy. The Journal
of Conflict Resolution, 47(2). 204-225.
Souva, M. & Prins, B. (2006). The liberal peace revisited: The role of democracy, de-
pendence, and development in militarized interstate dispute initiation, 1950–
1999. International Interactions, 32(2). 183–200.
Spiro, D. E. (1994). The Insignificance of the Liberal Peace. International Security,
19(2). 50-86.
313
Thompson, W. R. & Tucker, R. (1997). A Tale of Two Democratic Peace Critiques. The
Tomz, M. & Weeks, J. L. (2011). The Democratic Peace: An Experimental Approach.
Preuzeto 29.04.2012. sa http://www.princeton.edu/~pcglobal/conferences/met-
hods/papers/tomz.pdf
Vincent, J. (1987a). Freedom and International Conflict: Another Look. International
Studies Quarterly, 31(1). 103-112.
Vincent, J. (1987b). On Rummel's Omnipresent Theory. 1987. International Studies
Quarterly, 31(1). 119-125.
Waltz, K. N. (1962). Kant, Liberalism, and War. American Political Science Review,
56(2). 331-340.
Waltz, K. N. (2000). Structural Realism after the Cold War. International Security,
25(1). 5-41.
Ward, M. D. & Gleditsch, K. S. (1998). Democratizing for Peace. The American Politi-
cal Science Review, 92(1). 51-61.
Weart, S. R. (1998). Never at War. Why Democracies will not fight one another. New
Haven: Yale University Press.
Weart, S. R. (2001). Remarks on the Ancient Evidence for Democratic Peace. Journal
of Peace Research, 38(5). 609-613.
Weede, E. (1984). Democracy and War Involvement. The Journal of Conflict Resoluti-
on, 28(4). 649-664.
Weede, E. (1992). Some Simple Calculations on Democracy and War Involvement. Jo-
urnal of Peace Research, 29(4). 377-383.
Wells, J. (2009). Consenting to Peace: Lijphart's Consensus Democracy and the De-
mocratic Peace Theory. Paper presented at the annual meeting of the Midwest
Political Science Association 67th Annual National Conference, Chicago, Apr
02.
Wolff, J. & Wurm, I. (2011). Towards a theory of external democracy promotion: A
proposal for theoretical classification. Security Dialogue, 42(1). 77-96.
Wright, Q. (1942). A study of war. Chicago: University of Chicago Press.
Zinnes, D. A. (1980). Why war? Evidence on the outbreak of international conflict In:
T. R. Gurr (Ed.), Handbook of Political Conflict. (pp. 331-360). New York: Free
Press.
314
STUDIJE BEZBEDNOSTI I SRODNE DISCIPLINE
Nebojša Vuković
Željko Budimir
GEOPROSTORNI ASPEKTI STRATEGIJSKE MOĆI –

KLASIČNE KONCEPCIJE
UVOD
Površinski sloj litosfere (stenovitog omotača Zemlje), hidrosfera (vodeni omo-
tač Zemlje) i niži sloj atmosfere (vazdušnog omotača Zemlje), predstavljaju dodi-
rujuće i uzajamno prožimajuće slojeve tzv. geografskog (landštafnog) omotača oko
naše planete, čija je maksimalna debljina oko 40 km (Mastilo, 2005: 50). Dugi niz
vekova ljudske zajednice vodile su ratove isključivo zarad sticanja prevlasti na ko-
pnu. U poslednjih dva i po milenijuma otprilike, dominacija na morima (okeanima)
postaje sve relevantniji faktor za moć jedne države ili saveza država. Sa grčko-per-
sijskim i peloponeskim ratom, ratne flote dobijaju sve veći značaj prilikom vođenja
vojnih operacija, dok trgovačke mornarice doprinose ukupnom socijalno-ekonom-
skom prosperitetu u mirnodopskim vremenima. Poslednjih sto godina vodeće naci-
je modernog sveta takmiče se i za nadmoć u vazduhu. Jedna država ne može danas
da pretenduje na zvanje velike sile, ako nema razvijenu civilnu i vojnu avijaciju. Dok
se od 50-tih godina prošlog veka pažnja usmerava i na proučavanje kosmičkog pro-
stranstva. Ovde se međutim nameće sasvim logično pitanje: „Zbog čega se u uvodu
ovog rada navode ove opštepoznate činjenice?“
Sukobi između naroda i država, čiji su ishodi uobličavali istoriju sveta, oduvek
su imali svoju geoprostornu dimenziju. Često se ta činjenica zaboravlja, previđa ili
potiskuje u drugi plan. U ovom radu biće predstavljene tri geopolitičke koncepcije,

koje su se formirale u periodu od 50-tak godina (od poslednje decenije 19. veka do 40-
tih godina 20. veka), i u kojima njihovi autori insistiraju na značaju kontrole nad odre-
đenim delom Zemljine površine ili slojem njenog omotača, zarad bezbednosti jedne
nacije (države), i po mogućstvu, zarad sticanja globalne prevlasti. Zašto je za istraži-
vače međunarodne bezbednosti važno poznavanje osnovnih geopolitičkih kategorija i
koncepcija – čak i onih koje nazivamo klasičnim?
Geopolitika i studije o bezbednosti imaju znatno više dodirnih tačaka, nego što bi
se to na prvi pogled moglo pretpostaviti. Najkraće rečeno, geopolitika se može defi-
nisati kao ,,nauka koja izučava odnos države i društva prema prostoru“ (Dugin, 2011:
4). Ova definicija daleko je od savršene, ali je izabrana zbog svoje jednostavnosti. Za
ovaj rad, ipak, mnogo je značajnije zapažanje da ,,geopolitika istražuje probleme dr-
žavne politike, međunarodnih odnosa i diplomatije, bezbednosti i odbrane, sticanja i
raspodele ukupne moći u svetu i u pojedinim regionima, i to sa geopolitičkog stanovi-
šta“ (Zorić, 2000: 110).
Kao što se može primetiti iz ove konstatacije, geopolitika se delimično fokusira i na
pojam bezbednosti, naravno, sa naglašenim interesovanjem za njegovu geoprostornu
dimenziju, odnosno aspekt. Druga povezujuća nit između geopolitike i studija bez-
bednosti jeste njihovo zajedničko svojstvo multidisciplinarnosti. Geopolitika obuhva-
ta široka sintetička znanja iz oblasti geografije, politikologije (nauke o politici), socio-
logije, filozofije, istorije, demografije i vojne strategije i drugih naučnih grana, a njen
važan deo jeste geostrategija (Zorić, 2000: 110). S druge strane, Dragan R. Simić kon-
statuje da nauka o bezbednosti (studije bezbednosti, prim. aut.) eklektički obuhvata
saznanja nauke o međunarodnim odnosima, političke nauke, istorije, političke eko-
nomije, sociologije, psihologije, pojedinih prirodnih nauka, filozofije, uz naravno, ra-
tovodstvo i vojnu strategiju (Simić, 2002: 59-60). Treba takođe dodati da izučavanje
geopolitike može neposredno da pruža doprinos formulisanju bezbednosne politike
jedne zemlje, uzimajući u obzir njene geografske faktore ili činioce. Geopolitika treba
da pruži odgovor na pitanje – u određenoj geografskoj situaciji, koja je to najbolja po-
litika koje se treba držati zarad postizanja bezbednosti (Spykman, 1944: 6).
Svakako da u 21. veku geopolitika ne može u potpunosti da opiše i objasni pojam
bezbednosti i sve njegove aspekte. Geoprostorna dimenzija geopolitičke analize uvek
će biti dominantna. Pored toga, kada se analiziraju objekti, odnosno subjekti bezbed-
nosti, priroda pretnji i sredstva dostizanja bezbednosti u geopolitičkim koncepcija-
ma, može lako uočiti da je za geopolitiku, kao nauku, država sa svojim mehanizmima
sile, glavni ,,proizvođač i korisnik“ bezbednosti, da su pretnje uglavnom vojne prirode,
kao i raspoloživi instrumenti. Danas je takvo ,,državocentrično“ shvatanje bezbednosti
u najmanju ruku upitno, jer je izmenjena stvarnost međunarodnih odnosa postavila
pred istraživače, još sredinom 20. veka, tzv. transnacionalne i globalne izazove i pret-
nje (Simić, 2002: 38). U savremenom svetu, recimo, vrlo ozbiljan bezbednosni izazov
316
GEOPROSTORNI ASPEKTI STRATEGIJSKE MOĆI – KLASIČNE KONCEPCIJE
predstavlja tzv. organizovani međunarodni kriminal, pa klasične geopolitičke koncep-

cije, i geopolitika uopšte, ne mogu toliko da doprinesu razumevanju tog fenomena, ko-
liko mogu neke druge naučne discipline.
Ipak, bez obzira na to što spektar bezbednosnih izazova danas znatno nadmašu-
je eksplikativne kapacitete geopolitike, to nikako ne znači da je geopolitika kao nau-
ka postala anahrona, a njene ,,klasične koncepcije“ irelevantne. Države još uvek pred-
stavljaju osnovne aktere ili subjekte međunarodnih odnosa/bezbednosti. One i dalje
ljubomorno (uz retke izuzetke) čuvaju vlastiti teritorijalni integritet, i spremne su i da
zarate sa nekom drugom državom zarad odbrane celovitosti i nezavisnosti neke treće
države (svog saveznika, recimo). Najrazvijenije zemlje sveta troše ogromna finansijska
sredstva za nabavku najsavremenijeg naoružanja. Velike sile i dalje nastoje da steknu
uporišta (baze i infrastrukturu) na geostrateški i geoekonomski važnim tačkama glo-
busa – blizu značajnih pomorskih komunikacija, uz nalazišta nafte i gasa, kao i pored
vitalnih kopnenih ruta. Ukratko, geografski činilac i dalje u znatnoj meri determiniše
ponašanje država na svetskoj areni.
Konačno, valja razjasniti pojmove strategijske moći i geoprostora koji se pojavljuju u
naslovu. Autorima ovog rada nesumnjivo je bila korisna definicija koju su pružili Dej-
vid Gompert (David C. Gompert) i Filip Saunders (Phillip C. Saunders) u svojoj studi-
ji – The Paradox of Power: Sino-American Strategic Restraint in an Age of Vulnerbility
– koji su strategijsku moć opisali kao sposobnost da se naškodi suštinskom blagosta-
nju druge nacije pretnjom ili napadom, a u cilju nametanja sopstvene volje. Pod su-
štinskim blagostanjem ovi autori podrazumevaju bezbednost same države (homeland
security), bezbednost stanovništva, vitalnost države i ekonomsko zdravlje (produktiv-
nost, zaposlenost i dostupnost dobara i usluga) (Gompert & Saunders, 2011: 6). Pra-
teći misaoni put ove dvojice autora, strategijsku moć bismo definisali kao sposobnost
da se naškodi vitalnim interesima jedne nacije (fizičkom i duhovnom integritetu, so-
cio-ekonomskom blagostanju), upotrebom ili pretnjom upotrebe sile, zarad nameta-
nja sopstvene volje, uključujući i kapacitet da se slični akti druge strane preduprede, a
njihovi efekti minimiziraju.
U pogledu geoprostora, postoji više različitih shvatanja i definicija. Najkraće, geo-
prostor se može definisati kao forma postojanja geografskih objekata i pojava u grani-
cama geografskog omotača (Mastilo, 2005: 51).
KONCEPCIJA POMORSKE MOĆI

U geopolitičkoj nauci široko je prihvaćen stav da je američki vojni teoretičar, isto-
ričar i strateg Alfred Tejer Mahan (Alfred Thayer Mahan) (1840-1914) tvorac koncep-
cije pomorske moći (sea power). U odnosu na ostale geopolitičare čije će doktrine biti
predmet analize u ovom radu, životni put i opus Alfreda Mahana izdvajaju po nekoli-
317
ko bitnih detalja. Pre svega, Mahan je bio izuzetno plodan pisac – autor je više knjiga
i mnoštva članaka iz oblasti pomorske istorije, strategije i međunarodnih odnosa. Po-
tom, čini se da, u istoriji geopolitike i geostrategije nema mislioca koji je u tako zna-
čajnoj meri oblikovao i usmeravao politički kurs jedne velike države poput Sjedinjenih
Država. Kako kaže Margaret Tatl Sprout (Margaret Tuttle Sprout), ,,malo je ljudi ima-
lo tako dubok uticaj na svetske događaje kao što je to imao Mahan, a još je manje lju-
di doživelo da vide tako potpuno ostvarenje svog životnog dela“ (Sprout, 1952: 461).
I konačno, nijedan od autora čiji će opus ovde biti predstavljen, nije imao toliko srda-
čan odnos sa najvišim nosiocima izvršne vlasti u jednoj državi. Mahanovo poznan-
stvo sa Teodorom Ruzveltom (Theodore Roosevelt), predsednikom SAD prvih godina
20. veka, razvilo se u prisno prijateljstvo, dok je njegova filozofija o pomorskoj moći
ušla u Belu kuću upravo preko Teodora Ruzvelta (Sprout, 1952: 465). Stoga, Mahano-
vo delo zaslužuje da bude analizirano, ne samo zbog svog intrigantnog sadržaja, već i
zbog konkretnog uticaja na razvoj strateške misli i spoljne politike SAD na prelazu iz
19. u 20. vek.
Termin sea power može da izazove kod čitalačke publike više asocijacija. Posebno
to važi za srpsko govorno područje, jer engleski izraz power u našem jeziku ima više
ekvivalenata – sila, snaga, moć, energija, jačina. Često se u engleskom jeziku reč po-
wer koristi za označavanje sile – poznati geostrateg Zbignjev Bžežinski (Zbigniew Bze-
zinski) obeležavao je u svojim radovima bivši SSSR (Rusiju) kao land power – kopnenu
silu, odnosno kao državu koja je dominantna na kopnu (kontinentu). Analogno tome,
izraz sea power bi mogao da asocira na pomorsku silu ili državu koja dominira mor-
skim površinama. Ipak, upotreba ovog termina u takvom kontekstu često se izbegava
(koriste se reči oceanic ili maritime power). Međutim, izraz sea power ima još nekoli-
ko mogućih značenja. Pomorski istoričar Džon Filips Kranvel (John Philips Cranwell)
u svojoj studiji o sudbini pomorske moći, nastaloj tokom Drugog svetskog rata, navo-
di nekoliko mogućih značenja ovog termina. Po njegovom mišljenju, često ali pogreš-
no, sea power se upotrebljava kao sinonim za snagu flote (fleet strenght), koja se meri
brojem bojnih brodova i krstarica. Druga grupa ljudi, smatra ovaj autor, shvata da su
za pomorsku moć bitni i brodovi drukčije namene, kao i baze, stanice za gorivo, njiho-
va veličina, kapaciteti i položaj. Ipak, prema shvatanju Kranvela, sea power je pre sve-
ga, doktrina ili teorija, a ne materijalna imovina (not a material asset), zato ističe da je
,,pomorska moć - kontrola (command) nad morem, njegova upotreba (use) i sredstvo
(means) za tu upotrebu“ (Cranwell, 1942: 21). Suštinski, na isti način, pomorsku moć
je razumeo i sâm Alfred Mahan, za koga sea power uključuje ,,ne samo vojnu snagu na
vodi (military strength afloat), koja silom oružja vlada morem ili bilo kojim njegovim
delom, već i mirnodopsku trgovinu i brodovlje (shipping), iz kojeg vojna flota prirod-
no i lekovito proističe, i na kojoj ono bezbedno počiva“ (Mahan, 1918: 28). Drugim re-
čima, u Mahanovom određenju pomorske moći, prisutna su oba Kranvelova elementa
318
– kontrola, odnosno vojna snaga na vodi, i upotreba, odnosno trgovina i njeno brodov-
lje, koji doprinose blagostanju nacije.
Nameće se pitanje – zašto je tako važno vladati morem? Osnovna ideja Mahana je
da je kontrola nad morima, i posebno duž velikih trasâ (along the great lines) iza ko-
jih stoje nacionalni interesi ili nacionalna trgovina, glavni činilac snage i prosperite-
ta nacijâ. To je tako ,,jer je more najveći svetski medijum cirkulacije“ (Mahan, 1897:
52). U istoj knjizi, ali u drugom članku – The Possibilities of an Anglo-American Reuni-
on – Mahan kategorički tvrdi, ,,da kontrola nad morem, pomoću pomorske trgovine i
mornaričke nadmoćnosti znači predominantan uticaj u svetu; jer ma koliko bogatstvo
stvara zemlja, ništa ne olakšava neophodnu razmenu kao što to čini more. Osnovna
istina koja se tiče mora – možda bi pre trebalo da kažemo vode – jeste ta, da je ona Pri-
rodino veliko sredstvo komunikacije“ (Mahan, 1897: 124). U komercijalnom smislu,
smatra Mahan, ,,uprkos svim poznatim i nepoznatim opasnostima na moru, oboje, i
putovanje i trgovina po vodi, oduvek su bili lakši i jeftiniji nego po kopnu“ (Mahan,
1918: 25). Dakle, Mahan je između pomorske moći sa jedne, i nacionalne bezbednosti,
blagostanja i napretka, s druge strane, stavljao nedvosmislen znak jednakosti.
Kasnije, sa napretkom kopnenog i vazdušnog saobraćaja, kao i tehnologijâ koje su
proizvodile supstitucije za određene sirovine i energente, Mahanova shvatanja, koja su
isticala značaj pomorske moći za bezbednost i prosperitet jedne nacije, doživela su kri-
tike i revizije. Margaret Sprout u svom prilogu o Mahanovoj doktrini u poznatoj studiji
(zborniku radova) – Tvorci moderne strategije – ističe nekoliko argumenata koji relati-
vizuju značaj pomorske moći. Reč je, kako kaže, o ,,fenomenalnom poboljšavanju žele-
zničkog i drumskog transportovanja na evropskom kontinentu“, potom o ,,proizvodnji
sintetičkih zamena za strategijske sirovine koje su se ranije iz prekomorja morale uvo-
ziti u Evropu“, i konačno o tome, da će u budućnosti transportovanje vazduhom ,,toli-
ko zameniti transportovanje morem da će pomorska moć u međunarodnoj politici još
više izgubiti od svoje vrednosti“ (Sprout, 1952: 448-49).
U zaključku ovog rada biće pokazano da su ove primedbe samo delimično opravda-
ne, i da kontrola nad morima i okeanima, zarad vojnih potreba i komercijalne eksplo-
atacije akvatorije, ostaje i dalje bitan preduslov globalne prevlasti i strategijske moći.
Po Mahanovom mišljenju, sea power jedne nacije zavisi od šest bazičnih elemena-
ta – a) geografskog položaja, b) fizičkog oblika zemlje, uključujući klimu i proizvode
prirode (natural productions) c) opsega teritorije, d) brojnosti populacije, e) karakte-
ra naroda, f) karaktera vlade, uključujući i njene institucije (Mahan, 1918: 28-9). Zbog
ograničenog prostora nije moguće da se detaljnije analizira svaki element pomorske
moći posebno, ali se iz čitanja Mahanovih opservacija može zaključiti da je po njego-
vom shvatanju Velika Britanija u najvećoj meri posedovala ove elemente ili preduslo-
ve. Mahan je posebno naglašavao kao povoljne okolnosti za razvoj pomorske moći
britanski ostrvski položaj, škrtost prirode koja je stimulisala prekomorsku ekspanziju,
319
usmerenost znatnog dela populacije ka moru, te sklonost ka trgovini i moreplovstvu,

kao i politiku britanske vlade, koja je postojano favorizovala održanje i jačanje sea po-
wer. Mahanova zapažanja u pogledu elemenata pomorske moći neobično su važna.
Neupućena osoba bi pomislila kako je za jednu zemlju dovoljno da ima dugu obalu,
otvoren pristup okeanu i dovoljno brojnu populaciju, pa da poseduje sve preduslove
za razvoj vlastite pomorske moći. Međutim, Mahan na nekoliko desetina stranica svo-
je najpoznatije knjige – The Influence of Sea Power upon History 1660-1783 – ubedljivo
dokazuje da je pomorska moć kompleksan pojam i proizvod, ne samo povoljnih fizič-
ko-geografskih faktora, već i materijalnih potencijala, tehničke inovativnosti, istorij-
skih okolnosti, kao i specifičnog duha jedne nacije.
U pogledu projekcije strategijske moći, odnosno upotrebe sile na većim razdalji-
nama, za Mahana, od ključne je važnosti da jedna država, odnosno njena ratna flota,
kontroliše glavne okeanske tranzitne linije. Pod uticajem poznatog stratega Žominija
(Antoine-Henri Jomini), Mahan je poseban značaj pridavao centralnom položaju sna-
ga, operacijskim pravcima, komunikacijama i principu koncentracije snaga. Izraz cen-
tralni položaj upućuje na to da jedna država zauzima teritoriju između njenih nepri-
jatelja. Centralni položaj uglavnom proizvodi dodatni benefit – tzv. unutrašnje pravce
dejstva, koji omogućavaju da koncentracija trupâ na jednom od nekoliko frontova
bude brža od neprijateljske, ali i efikasnije korišćenje svojih snaga. U pogledu pomor-
ske strategije, za Mahana, unutrašnji pravci jesu Suecki kanal u odnosu na Rt dobre
nade, i Panamski kanal u odnosu na put kroz Magelanov moreuz (Mahan, 1960: 29).
Što se tiče komunikacija, po Mahanu, taj termin označava pravce kretanja kojima voj-
ni kontigent, kopneni ili pomorski, ostaje u živoj vezi sa nacionalnom snagom (drugim
rečima, sa izvorom snabdevanja). Kako kaže, komunikacije dominiraju ratom, odno-
sno one su najvažniji pojedinačni element u strategiji, političkoj ili vojnoj. U kontroli
nad njima leži nadmoćnost pomorske moći (Mahan, 1900: 125).
Principi centralnog položaja, unutrašnjih operacijskih pravaca i kontrole nad ko-
munikacijama, dobili su u Mahanovom delu svoju geostrategijsku i geopolitičku ope-
racionalizaciju. Za pomorsku moć važna je kontrola nad moreuzima, zemljouzima,
kanalima i ostrvima blizu kojih se odvija pomorski saobraćaj. Velika Britanija je do-
minirala na Mediteranu upravo zbog kontrole niza geostrategijski važnih tačaka. „Za-
rad osiguravanja komunikacijâ u tome delu sveta“, postoji kako smatra Mahan, ,,jezgro
u centralnom položaju Egipta i Kipra, flankirano s jedne strane Adenom, a sa druge
Maltom i Gibraltarom“ (Mahan, 1900: 127). Koliku su strategijsku vrednost imali ovi
britanski posedi, pokazalo se tokom Drugog svetskog rata, kada je uprkos vojnim na-
porima sila Osovine, Britanija očuvala svoje prisustvo u Sredozemlju i u Severnoj Afri-
ci. Drugi ,,lanac“ britanskih pomorskih poseda – Halifaks, Bermudi, Sv. Lucija i Jamaj-
ka, po Mahanu, ojačava britanski uticaj (hold) na Atlantiku, Karbima, i na Panamskom
zemljouzu (Mahan, 1897: 37-8).
320
Skica 1. Pravci delovanja američke pomorske moći krajem 19. i početkom 20. veka
Što se tiče Sjedinjenih Država i razvoja njihove pomorske moći, Mahan je neobično
mnogo pažnje posvećivao statusu Havajskih ostrva i Panamskog zemljouza (kanala).
Za Havajska ostrva, ističe, da su ,,strategijska tačka od neobične važnosti. To je jedan
veliki centar pokreta, jedna neocenjiva usputna stanica, jedan isturen položaj sa veli-
kom prirodnom ofanzivnom moći kao baza za operacije, za snabdevanje i za opravke“
(Mahan, 1960: 99). Doduše, vrednost geostrategijskog položaja Havaja nije apsolutna –
kako sâm Mahan priznaje, ,,za ometanje trgovine njihov je efekat smanjen velikim
prostranstvom otvorenim za brodove koji žele da ih izbegnu“ (1960: 99). Ipak, trase
koje vode od Panamskog zemljouza ka Japanu i Kini prolaze ili kroz tu grupu ostrva ili
pored ostrva u njihovoj blizini (Mahan, 1897: 45). Da bi Sjedinjene Države obezbedi-
le svoju poziciju i interese na Pacifiku, Mahan je postavio tri bitna zahteva. Prvo, treba
obezbediti ključne luke sa fortifikacijama i brodovima za odbranu obale (coast-defence
ships). Drugo, treba posedovati mornaričku silu (naval force), koja može da omogući
državi da proširi svoj uticaj spolja (to extend its influence outward). Treće, ne bi treba-
lo dozvoliti bilo kojoj stranoj državi da stekne položaj za utovar uglja (coaling position)
unutar linije od tri hiljade milja od San Franciska – što uključuje Havajska i Galapagos
ostrva i obalu Centralne Amerike (Mahan, 1897: 26).
Mahan je takođe veliku pažnju posvetio analizi geostrategijskog značaja Panam-
skog zemljouza (kanala) za Sjedinjene Države. Skoro dve i po decenije pre njegovog
otvaranja, on je 1890. godine u članku – The United States Looking Outward – pred-
skazao da će kanal, modifikujući pravac trgovačkih trasa, izazvati veliko povećanje
komercijalnih aktivnosti i trgovine kroz Karipsko more [...] da će privući, kao nikad
ranije, interes i ambicije pomorskih nacija [...] i postati strategijski centar od najvital-
321
nije važnosti (the canal itself will become a strategic centre of the most vital importan-
ce) (Mahan, 1897: 12). Pored komercijalnog značaja, kanal će proizvesti i (geo)politič-
ke reperkusije – ne samo da će pacifička obala SAD postati bliža onoj atlantskoj, već
će biti bliža i velikim mornaricama Evrope (Mahan, 1897: 87). Stoga se Mahan žu-
stro zalagao za ostvarivanje američke dominacije u Karipskom regionu, i konačno, za
jaku mornaricu, koja neće biti defanzivnog (odbrambenog) već ofanzivnog karakte-
ra – koja će biti sposobna da postigne nadmoć i na onim akvatorijama koje nisu bli-
zu obala SAD.
Mahan je pomno pratio i tekuće međunarodne odnose, i u skladu sa promena-
ma koje su se dešavale na globalnoj političkoj areni, povremeno je modifikovao svo-
ja shvatanja o strategijskim prioritetima maritimnih sila. Početkom 20. veka, tačnije
1900. godine, u knjizi – The Problem of Asia and Its Effect upon International Policies
– Mahan je veliku pažnju posvetio o rusko-britanskim ukrštenim interesima u Azi-
ji, oko pojasa koji se prostire između 30º i 40º severne geografske širine. Kroz to, ali i
neka druga dela, provejavala je Mahanova ideja o anglo-američkoj saradnji, odnosno
o partnerstvu dve maritimne nacije sličnih interesa, porekla i duha. Nakon poraza Ru-
sije u ratu sa Japanom (1904-1905), Mahan se sve više fokusirao na naraslu moć Ne-
mačke i njene ambiciozne planove za izgradnju moćne ratne flote. Svoja zapažanja u
pogledu Nemačke i mogućeg sukoba u Evropi između Centralnih i sila Antante, on je
1910. godine, uobličio u knjizi – The Interest of America in International Conditions.
Veran svojoj ideji o vitalnom značaju centralne pozicije i unutrašnjih pravaca, Mahan
je u pogledu geostrategijskog položaja, veću prednost davao Centralnim silama, nego
državama Antante. Na sreću zapadnih sila, ali i Srbije, u velikoj ratnoj drami od 1914.
do 1918. godine, prevagu su ipak odneli neki drugi faktori – između ostalih, i pomor-
ska moć SAD i Velike Britanije, čijoj je elaboraciji i popularisanju Alferd Mahan po-
svetio najveći deo svog života i energije.
KONCEPCIJA KOPNENE (KONTINENTALNE) MOĆI

Poput termina sea power, izraz ,,kopnena moć“ može da ima više značenja. U ovom
tekstu, već je konstatovano, da se termin land power može upotrebljavati zarad označa-
vanja države (imperije) koja je (vojno) dominantna na kopnu, i koja svoju moć crpi iz
posedovanja određene (strateški važne) teritorije i njenih celokupnih humanih i ma-
terijalnih resursa. Međutim, sintagma ,,kopnena moć“ u anglo-američkoj literaturi,
često se upotrebljava(la) i kao sinonim za vojnu snagu, ili još preciznije, za jedan vid
oružanih snaga – kopnenu vojsku. Kao što je poznato, vidovi oružanih snaga dele se
prema sloju geografskog omotača u kojem dejstvuju (kopno, more, vazdušni prostor).
Kopnena vojska je namenjena izvođenju borbenih dejstava na kopnu i njen primarni
cilj jeste obezbeđivanje dominacije na njemu. U već spominjanom delu Džona Filipsa
322
Kranvela – The Destiny of Sea Power and Its Influence on Land and Air Power – kopne-
na moć (land power) isključivo se tretira u smislu kopnene vojske. Štaviše, za Kranve-
la, ono što bojni brod predstavlja za sea power, to je tenk za land power. Isto tako, kada
Margaret Sprout spominje ,,pokretljivost kopnene moći“ (Sprout, 1952: 449), pod ko-
pnenom moći se podrazumeva, u stvari, kopnena vojska.
U poznatom tekstu – The Geographical Pivot of History – verovatno najcitiranijeg
geopolitičara do danas, Helforda Mekindera (Halford John Mackinder) (1861-1947),
pojam kopnene moći nije tako usko shvaćen, mada se uglavnom opaža strategijska
(vojna) konotacija. Mekinder se sa pravom smatra rodonačelnikom doktrine kopne-
ne (kontinentalne) moći, kao što se Mahan u teoriji geopolitike percipira kao uteme-
ljivač koncepcije o pomorskoj moći. Helford Mekinder, po obrazovanju geograf, nije
vršio takav uticaj na britansku vladu, kao što je Mahan imao na administraciju pred-
sednika SAD Teodora Ruzvelta, i na njega lično. Njegove opservacije, iako uvažavane,
nisu uvek dobijale svoju operacionalizaciju u britanskoj (ili američkoj) spoljnoj poli-
tici. Međutim, u naučnim krugovima posvećenim izučavanju geopolitičkih problema,
Mekinderov opus, uprkos delimičnim primedbama, uživa nesumnjiv autoritet i njego-
vi radovi predstavljaju nezaobilaznu literaturu, kada se promišljaju fenomeni globalne
politike i međunarodnih odnosa/bezbednosti.
Ključno delo za razumevanje Mekinderovih stavova predstavlja njegovo gore već
spomenuto predavanje (tekst) iz 1904. godine – Geografski stožer istorije. Početak 20.
veka za Mekindera predstavlja istovremeno i kraj jednog istorijskog perioda – tzv. Ko-
lumbove epohe, koja je trajala nekih 400 godina (Mackinder, 1996a:175). Ovaj period
bio je obeležen geografskim otkrićima, i što je još važnije, ekspanzijom Evrope na dru-
ge kontinente. Međutim, pre Kolumbove avanture, srednjovekovna Evropa bila je su-
očena sa nizom najezdi turanskih nomadskih naroda – Huna, Avara, Bugara, Mađara,
Hazara, Pečenega, Kumana, Mongola i Kalmika. Sva ta, izrazito marcijalno nastrojena
plemena, dolazila su do Evrope kroz ,,kapiju“ (gateway) između Urala i Kaspijskog je-
zera, iz nepoznatih dubina Azije. Reč je o prostoru čija je severna fasada najvećim de-
lom godine potpuno okovana ledom. Na zapadu, njegova granična linija seče tzv. Ru-
sku ili Istočnoevropsku niziju i prolazi između Crnog mora i Kaspijskog jezera, dok
na jugu obuhvata najveći deo Persije (izuzev priobalja), Srednje Azije i Sibira, i konač-
no, ponovo izbija na Severni ledeni okean, ostavljajući iza sebe Kamčatku i Čukotku.
Ovaj deo Evroazije, po Mekinderovom mišljenju, poseduje nekoliko karakterističnih
fizičko-geografskih osobina koje proizvode važne geostrategijske konsekvence. Glav-
ne reke teku ili u ledeni okean na severu (Ob, Jenisej, Lena), ili u jezera na jugu (reci-
mo, Volga), i nemaju nikakav značaj za komunikaciju sa spoljašnjim svetom. Središnji
stepski pojas, dužine više hiljada milja, oivičen je šumama na istoku (pacifička obala) i
na zapadu, kao i subarktičkim šumama i močvarama na severu. Dakle, reč je o centru
i severu Evroazije – području koje obuhvata nekih ,,devet miliona kvadratnih milja, ili
323
više nego duplo od površine Evrope, bez dostupnog vodenog puta ka okeanu, ali koje
je s druge strane, izuzev subarktičke šume, vrlo pogodno za pokretljivost konjanika i
jahača kamilâ (camelman)“ (Mackinder, 1996a: 186).
Skica 2. Mekinderova slika sveta (stožerna oblast, unutrašnji luk i spoljašnji prsten).
Sa ovog područja pokretane su invazije na periferne evroazijske prostore – Evro-
pu, Kinu i Indiju – od strane vrlo mobilnih nomadskih plemena, veštih u manevar-
skom ratovanju. Sedište strategijske moći do Kolumbovog otkrića ležalo je upravo na
toj ogromnoj ,,središnjoj zemlji“, nepristupačnoj sa mora, sa koje su se mogle izvodi-
ti ofanzivne operacije u najrazličitijim pravcima. Nakon Kolumbovog putovanja, glo-
balni odnos snaga između kopnene i pomorske moći postepeno se pomerao u korist
poslednje. Mekinder je posebno isticao značaj otkrivanja puta oko Rta dobre nade ka
Indiji, koji je povezao istočnu i zapadnu priobalnu navigaciju Evroazije, makar i obila-
znom trasom, čime se u izvesnoj meri neutralisalo strategijsko preimućstvo centralnog
položaja stepskih nomada, pritiskom na njih u pozadini (Mackinder, 1996a: 187). Po-
litička posledica sastojala se u tome da su se preokrenuli odnosi Evrope i Azije – ,,dok
je srednjovekovna Evropa bila stisnuta između neprohodne pustinje na jugu, nepozna-
tog okeana na zapadu, studene ili šumovite pustoši (icy or forested wastes) na severu i
severoistoku, i sa istoka i jugoistoka konstantno ugrožavana superiornom pokretljivo-
šću konjanika i jahača kamila“, nakon pomorskih otkrića – ,,ona je sada iskrsnula nad
celim svetom, povećavajući više od trideset puta površinu mora i obalskih zemalja ka
kojima je imala pristup, obavijajući svojim uticajem evroazijsku kopnenu moć, koja je
do sada ugrožavala samu njenu egzistenciju“ (Mackinder, 1996a: 188). Britanija, Ka-
nada, Sjedinjene Države, Južna Afrika, Australija i Japan, postali su prsten spoljašnjih
i ostrvskih baza pomorske moći i trgovine, nepristupačnih kopnenoj moći Evroazije.
Međutim, Mekinder uočava da razvoj kopnenog saobraćaja, pre svega železnice,
preti da globalni odnos snaga ponovo pomeri u korist kopnene moći. Centar i sever
324
Evroazije početkom 20. veka kontrolisala je jedna država – Ruska imperija. Mekinder
zapaža da su potencijali Ruske carevine i Mongolije u pogledu populacije, žita, pamu-
ka, goriva i metala, neizračunljivo veliki, i da je neizbežno da se tu razvije ogroman
ekonomski svet, nepristupačan okeanskoj trgovini (Mackinder, 1996a: 191).
Tom gigantskom arealu Evroazije, nepristupačnom brodovima (pomorskoj moći),
koji će u budućnosti biti premrežen prugama (analog nomadskoj mobilnosti), Me-
kinder daje ime Stožerna oblast (Pivot area). Tada, 1904. godine, Mekinderu se čini-
lo da Rusija zamenjuje Mongolsko carstvo i da njen pritisak na Finsku, Skandinaviju,
Poljsku, Tursku, Persiju, Indiju i Kinu, zamenjuje centrifugalne napade stepskih naro-
da. Po njegovoj oceni, u svetu uopšte, ona zauzima centralni strategijski položaj, koji
drži Nemačka u Evropi. Ona može da udara na sve strane i da bude napadana sa svih
strana, izuzev sa severa (Mackinder, 1996a: 191). Globalnu dominaciju, land power bi
postigla ako bi svoje resurse usmerila ka gradnji flote, što bi se moglo desiti ako bi se
Nemačka udružila sa Rusijom. Pomorska moć (misli se, pre svega, na anglo-američki
svet) morala bi da organizuje mostobrane u Francuskoj, Italiji, Egiptu, Indiji i Koreji,
kako bi stožerne saveznike (pivot allies) primorala da razvuku kopnene snage i spreči-
la da usredsrede svu svoju snagu na flote (Mackinder, 1996a: 192).
Ovo je suština Mekinderove koncepcije. Docnije, Mekinder je samo dopunjavao svo-
ju bazičnu postavku o strategijskom preimućstvu stožerne oblasti. Nakon završetka Pr-
vog svetskog rata, Mekinder publikuje svoju najpoznatiju knjigu – Democratic Ideals and
Reality – u kojoj menja granice i ime stožerne oblasti. Umesto Pivot area sada je to He-
artland – srce zemlje ili središnja zemlja. Kako kaže Mekinder, ,,Heartland, zarad svrhe
strateškog mišljenja, obuhvata Baltičko more, plovni tok srednjeg i donjeg Dunava, Crno
more, Malu Aziju, Jermeniju, Persiju, Tibet i Mongoliju. Unutar njega su stoga i Brande-
burg-Pruska i Austro-Ugarska, kao i Rusija – ogromna, trostruka baza ljudskih resursa,
što je nedostajalo konjanicima tokom istorije“ (Mackinder, 1996b: 78).
Heartland ili središnja zemlja, deo je jedinstvenog kontinenta – Evroazije, a Evroa-
zija je jedna od dve komponente tzv. Svetskog ostrva ili najveće kopnene mase na pla-
neti, koju sačinjavaju Evropa, Azija i Afrika. Mekinderov model geostrategijskog rasu-
đivanja, suštinski, vrlo je jednostavan. Uzimajući u obzir činjenicu da prostor istočne
Evrope predstavlja placdarm u odnosu na ionako teško pristupačan Heartland, Mekin-
der sa neobičnom formalno-logičkom strogošću izriče sledeću misao:
,,Ko upravlja istočnom Evropom, vlada Heartland-om;
Ko upravlja Heartland-om, vlada Svetskim ostrvom;
Ko upravlja Svetskim ostrvom, vlada svetom“.
(Mackinder, 1996b: 106)
Kao što se može primetiti, u Mekinderovom promišljanju, dominacija nad istoč-
nom Evropom predstavlja početni preduslov za globalnu suprematiju. Stoga je za Me-
kindera od ključne važnosti da ovaj deo Starog kontinenta ima ,,više gospodara“ –
325
istočnom Evropom ne bi trebalo da pojedinačno dominiraju ni Nemačka, ni Rusija,

niti savez ove dve zemlje. Prisećajući se Mekinderovog stava iz 1904. godine, da ko-
pnena moć može doći do svog punog izražaja ukoliko se udruže Nemačka i Rusija,
nije iznenađujuća njegova sugestija iz 1919. godine, da je od životne neophodnosti da
u istočnoj Evropi bude ,,niz (tier) nezavisnih država između Nemačke i Rusije.“ (Mac-
kinder, 1996b: 111-12).
Tokom Drugog svetskog rata, Mekinder je skrenuo pažnju tekstom – The Round
World and the Winning of the Peace – u prestižnom američkom časopisu Foreign Affa-
irs. U ovom tekstu Mekinder je još jednom revidirao početni koncept stožerne oblasti
(pivot area), i kasniju zamisao Heartland-a, uvodeći kao zasebnu geostrategijsku celi-
nu tzv. Lenaland – oblast oko reke Lene, sa znatno više od tri miliona kvadratnih milja
i svega šest miliona žitelja, sa vrlo izdašnim prirodnim resursima – drvetom, hidroe-
nergijom i mineralima (Mackinder, 1996c: 198-99). Ako je, kako sâm Mekinder kaže,
Heartland tvrđava kopnene moći (citadel of land power), Lenaland bi bila ,,tvrđava u
tvrđavi“, geostrategijski teško dostupna i fizičko-geografski posebno zaštićena oblast.
Helford Mekinder je te 1943. godine verovao da se zapadni svet može postarati za
svoju bezbednost (Nemačka je tada još percipirana kao glavna pretnja) i da može da
obezbedi globalni balans snaga. Saradnja između Amerike, Britanije i Francuske u tom
smislu je neophodna. Sjedinjene Države bi služile kao logistička podrška, Britanija kao
istureno uporište, a Francuska kao odbranljiv mostobran. Nakon završetka Drugog svet-
skog rata, već u dubokoj starosti, Mekinder je dočekao da vidi nov rivalitet u ,,starom
ruhu“ – pomorska protiv kopnene moći, SAD protiv SSSR-a. Međutim, još za Mekinde-
rovog života, upravo tokom najvećeg ratnog sukoba u svetskoj istoriji, njegovu koncep-
ciju o vitalnom značaju Heartland-a, kao uporišta kopnene moći, delimično je osporio
profesor sa Jejla, Nikolas Spajkman (Nicholas John Spykman) (1893-1943).
Dugo vremena u senci Mahanovog i Mekinderovog opusa, Spajkmanove analize
i danas plene svojom oštroumnošću i (katkad) proročkim karakterom. U svom glav-
nom delu – America’s Strategy in World Politics: The United States and the Balance of
Power – Spajkman skreće pažnju čitalaca na jedan drugi makroregion, koji se nala-
zi između centra evroazijske kopnene mase (odnosno Heartland-a) i periferne (circu-
mferential) maritimne trase – na veliku koncentričnu tampon zonu (a great concentric
buffer zone), koja uključuje zapadnu i centralnu Evropu, zemlje Bliskog istoka, Tursku,
Iran i Avganistan; Tibet, Kinu i istočni Sibir; i tri poluostrva – Arabiju, Indiju i Bur-
mu-Sijam. Kako kaže Spajkman, ,,u ovoj graničnoj zoni razvile su se sve velike civili-
zacije sveta“, izuzev Egipta i Kartagine, odnosno Sumatre i Jave (Spykman, 1942: 181).
Poput Mekindera, i Spajkman priznaje da su u prošlosti iz Centralne Azije preduzima-
ne provale nomadskih varvara u ovu graničnu zonu (border zone) – u Evropu, Persiju,
Indiju i Kinu. Međutim, u momentu kada piše svoju knjigu (1941/42), Spajkman kon-
statuje da trend ima suprotan pravac – sada granična zona poseže na središnju zemlju
326
(Heartland), odnosno Nemačka se pomera ka istoku, a Japan ka zapadu (Spykman,

1942: 183). Docnije, u svom posthumno objavljenom delu – The Geography of the Pea-
ce – ova zona će dobiti svoje definitivno ime – Rimland (obodna zemlja).
Za Spajkmana, Mekinderova dihotomija – kopnena sila protiv pomorske – nije ne-
izbežna. Tokom tri velika rata 19. i 20. veka – Napoleonovog, Prvog i Drugog svetskog
– Britansko i Rusko carstvo (sea i land power), kako kaže Spajkman, su se ,,postrojava-
la zajedno (lined up together) protiv nastupajuće sile Rimland-a, vođene Napoleonom,
Vilhelmom II i Hitlerom“ (Spykman, 1944: 43). Ishod Drugog svetskog rata, prema
Spajkmanovom mišljenju, odlučuje se upravo na teritorijama obodne zemlje, i stoga,
umesto poznate Mekinderove izreke, Spajkman predlaže sledeću tezu:
„Ko kontroliše obodnu zemlju, upravlja Evroazijom;
Ko upravlja Evroazijom, kontroliše sudbine sveta“.
(Spykman, 1944: 43).
Da li je kontrola nad obodnom zemljom zaista presudna za sticanje globalne pre-
vlasti? Treba uzeti u obzir činjenicu da u Spajkmanov koncept Rimland-a ulaze najveće
zemlje zapadne Evrope, koje su dugo vremena predstavljale vodeće svetske sile, kako
u ekonomiji, tako i po parametrima vojne moći. Danas, evropski deo Rimland-a skoro
u potpunosti zauzima EU, koja bez obzira na opadajuću snagu u planetarnim razme-
rama, i dalje figurira kao potencijalni globalni pol moći u budućnosti (pod uslovom
da izbegne dezintegraciju). Na ,,obodnoj zemlji“ nalazi se i niz regionalnih sila, poput
Turske ili Irana, ali i dva populaciona i sve više ekonomska giganta – Kina i Indija. U
vreme kada je Spajkman pisao o obodnoj zemlji, u tom pojasu svojom snagom se isti-
cala samo nacistička Nemačka, dok danas na tom području egzistira nekoliko konti-
nentalnih i još više subkontinentalnih sila. U tom smislu, Spajkman je demonstrirao i
dalekovidost i pronicljivost.
Skica 3. Spajkmanova slika sveta (središnja zemlja, obodna zemlja i

spoljašnja ostrva i kontinenti).
327
Za Spajkmana, izrazi land, sea i air power, imaju uglavnom stratešku konotaciju. Po-
što evroazijski obod ima amfibijski (vodozemski) karakter – otvoren je i ka moru i ka
,,središnjoj zemlji“ – zarad pobede u ratu (ovladavanja ključnom zonom ili Rimlend-om),
po njegovom mišljenju, neophodna je kooperacija sva tri vida oružanih snaga, iako se
konačana odluka o ishodu velikog sukoba ipak donosi na kopnu. Spajkman nije dočekao
pobedu Saveznika. Međutim, njegove su koncepcije delimično bile implementirane to-
kom decenijâ Hladnog rata, kada su SAD, preko niza vojno-političkih saveza, upravo u
zoni Rimland-a, vršile konstantan pritisak na posednika Heartland-a, SSSR, što je, uz sa-
dejstvo još nekih faktora, na kraju i rezultiralo njihovim trijumfom.
KONCEPCIJA VAZDUŠNE MOĆI

Kada se na engleskom jeziku kaže air power, u pogledu moguće konotacije, za ra-
zliku od termina sea i land power, nema nikakvih dilema – reč je o jednom vidu oru-
žanih snaga – ratnom vazduhoplovstvu. Dakle, sadržaj pojma vazdušne moći sasvim
je strategijskog karaktera. Vazdušna moć podrazumeva sposobnost jedne zemlje da
ostvari dominaciju u vazdušnom prostoru, čime se stiču preduslovi za realizaciju nje-
nih određenih političkih ili vojnih ciljeva. Jedan od prvih teoretičara vazdušne moći
bio je visoki italijanski oficir Đulio Duet (Giulio Douhet) (1869-1930), koji je još 1909.
godine napisao seriju članaka o značaju novog vida vojske, iako je tada ratno vazdu-
hoplovstvo, kao i celokupni vazdušni transport, tek bilo u povoju. Budući da je bio žu-
stri zagovornik doktrine vazdušnog rata i razvoja ratne avijacije, teze Đulia Dueta su
tek nakon Musolinijevog dolaska na vlast u Italiji, stekle veće razumevanje vojnih kru-
gova. Koncepciju prevlasti u vazduhu propagirao je u mnogobrojnim tekstovima, od
kojih su neki prevedeni na srpski jezik još 1938. godine, u knjizi (zbirci članaka) Inte-
gralni rat.
Za Dueta, izvojevati dominaciju u vazduhu znači primorati neprijatelja da ostane
na zemlji ili sprečiti ga da leti, uz očuvanje vlastite sposobnosti da se to čini. Konkret-
nije, gospodariti vazduhom znači:
1. osigurati svu svoju teritoriju i more od neprijateljskih napada iz vazduha;
2. onemogućiti neprijateljskoj vojsci i mornarici da na ma koji način iskorišćava-
ju svoja vazduhoplovna sredstva;
3. izložiti svu neprijateljsku teritoriju i njegovo more sopstvenim napadima iz
vazduha, koji će se gotovo nekažnjeno vršiti; i
4. omogućiti sopstvenoj vojsci i mornarici najslobodniju i najneograničeniju
upotrebu vazduhoplovnih sredstava, a u skladu sa njihovim naročitim ciljevi-
ma (Douhet, 1938: 60 – u četvrtom stavu, u prvom redu, odštampana je reč –
,,potrebu“, ali se verovatno radi o štamparskoj grešci u knjizi, prim. N.V.).
328
Duet promoviše ne samo doktrinu vazdušne moći i značaj ratne avijacije, već i
novo shvatanje rata, koji više ne predstavlja sukob dveju suprotnih volja u vidu sudara
dve linije koje su, kako kaže, vezane za zemljinu čvrstu ili tečnu površinu. Rat je pre-
stao da bude oružani sukob samo zaraćenih armija, on sada obuhvata čitave nacije, čija
pozadina (logistika) više neće moći da neometano funkcioniše u relativnom spokoju.
On primećuje da glavna zasluga za proširivanje opsega ratnih dejstava pripada avijaci-
ji, i da se vojišta ,,više ne mogu ograničavati, već obuhvataju celokupnu teritoriju do-
tičnih zaraćenih strana“ (Douhet, 1938: 48). Vazduhoplovstvo na revolucionaran na-
čin preobražava samu suštinu vođenja ratnih dejstava.
Umesto sukoba sa dobro opremljenim i uvežbanim armijama, „mi“, naglašava
Duet, ,,napadamo njegovo dezorganizovano, miroljubivo i nedisciplinovano stanov-
ništvo“ ili kraće rečeno, „vazduhoplovstvo nam omogućava da napadamo najslabije
tačke, zanemarujući jače“ (Douhet, 1938: 50). Funkcionisanje ratne avijacije, kao izra-
zito ofanzivnog vida oružanih snaga, u znatnoj meri je uslovljeno samim slojem geo-
grafskog omotača u kome ona dejstvuje – atmosferom (vazduhom). Kako kaže Duet,
,,u jednolikoj vazdušnoj atmosferi nema tačaka, linija i zona za davanje otpora ili po-
maganje; još se može i da zamisli vazduhoplovno-strategijski odbrambeni stav, dok je
vazduhoplovno-taktička odbrana nemoguća. Nikakva materijalna prepreka ne može
se napraviti radi ometanja ili zaustavljanja napredovanja jednog vazduhoplovnog na-
leta“ (Douhet, 1938:54).
Duetov način zaključivanja je vrlo jednostavan. Glavni instrument za dobijanje rata
jeste nadmoćno vazduhoplovstvo. Uzimajući u obzir tu činjenicu i izrazito napadač-
ki karakter ratne avijacije, za Dueta, ofanziva ima prednost nad defanzivom, vazdušna
moć nad kopnenom i pomorskom, a koncepcija integrisane vazuhoplovne flote (armi-
je) nad shvatanjem po kojem ratni avioni treba da budu samo pomoćno sredstvo ko-
pnenim i pomorskim snagama. Drugim rečima, ishod rata, za Dueta, leži, pre svega, u
postizanju prevlasti u vazduhu.
Konkretno, to znači da se na početku rata, ,,obore“ neprijateljske vazduhoplovne
snage, čime se vlastita država i armija oslobađaju neprijateljskih napada iz vazduha,
dok se istovremeno atakuje na protivničku teritoriju; obaranje neprijateljskih vazdu-
hoplovnih snaga (pobeda u vazduhu) omogućava direktno uznemiravanje neprija-
teljskog naroda i smanjivanje snage njegove vojske i mornarice, i konačno, slamanje
njegovog materijalnog i moralnog otpora; za to vreme, vlastitoj mornarici i vojsci je
dovoljno da se samo brane (odupiru na površini – tlu i vodi), dok vazduhoplovna ar-
mija neprijatelju zadaje smrtne udarce (Douhet, 1938: 272-73). Kako kaže sâm Duet,
osnova njegove ratne doktrine sastoji se u ,,izvojevanju pobede u vazduhu, a odupira-
nju na površini“ (Douhet, 1938: 273).
Duet posebno naglašava da će prevlast u vazduhu znatno skratiti trajanje ratnog
sukoba. Na jednom mestu, on kaže kako veruje da bi se svakodnevnim bacanjem na
329
neprijateljske industrijske i naseljene centre, ,,kao što je Pariz, po 300 tona bombi,
izvojevala pobeda za manje od mesec dana, pošto se raseljavanjem takvih centara ne-
minovno izaziva brzo i potpuno rastrojstvo društvenog života u dotičnoj državi, čije se
varoši u tom vremenskom periodu izlažu nečuvenim patnjama“ (Douhet, 1938: 246-
47). Iskustva Drugog svetskog rata, a i nekih docnijih sukoba, u dobroj meri su de-
mantovala Duetov stav, da se jedino pomoću masovnog bombardovanja, ne samo voj-
ske, već i nezaštićenih civilnih ciljeva, može postići pobeda u oružanom sukobu. Duet
je polazio od pretpostavke da civilno stanovništvo, koje obezbeđuje snabdevanje voj-
ske na frontu, ne bi moglo u nekom dužem periodu da izdrži svu svirepost vazdušnih
udara, i da bi nakon rasula u pozadini, ista parališuća struja obuzela i trupe na ratištu.
Međutim, kako primećuje Edvard Varner (Edward Warner), Duet je ,,izgleda potcenio
žilavost kojom se izdržava bombardovanje“ (Warner, 1952: 521). I ne samo to. U Du-
etovim tekstovima malo pažnje se posvećuje mogućoj strategiji otpora terorisanju iz
vazduha i njenim pojedinim elementima – merama zaštite ljudstva i dobara, organiza-
ciji života i rada u vanrednim okolnostima, postupcima disperzije i maskiranja mate-
rijalno-tehničkih sredstava, usavršavanju oružja za protivvazdušnu odbranu.
Ipak, i za pojedine očigledne slabe tačke u Duetovim shvatanjima treba imati razu-
mevanja. Dvadesetih godina prošlog veka, ratno vazduhoplovstvo još uvek je demon-
striralo relativno skromne mogućnosti, i stoga su određene Duetove teze o ulozi i efi-
kasnosti vazduhoplovne armije više počivale na njegovoj uobrazilji, nego na trezvenoj
analizi. Međutim, u pogledu značaja vazdušne moći, bilo je još srčanih pristalica i vizi-
onara. Jedan od njih svakako je Aleksandar Severski (Alexander P. de Seversky) (1894-
1974), čija je knjiga – Victory Through Air Power – u vreme kada je izašla iz štampe
(1942), postala pravi bestseler u Sjedinjenim Državama.
Aleksandar Severski bio je pomorski oficir, a potom i ratni pilot u ruskoj vojsci
(mornarici) tokom Prvog svetskog rata. Nakon odlaska iz Rusije, u Sjedinjenim Dr-
žavama Severski se angažuje kao avijatičar, pronalazač i teoretičar. Ubedljiv prilikom
svojih izlaganja i sa nespornim talentom za javni nastup, Severski je znatno uticao ne
samo na stručne krugove, već i na vojno-politički vrh SAD, da se obrati više pažnje na
ratno vazduhoplovstvo i njegovu ulogu u postizanju pobede.
Za razliku od Mahana, koji je naglašavao važnost dominacije na morima, i Mekin-
dera, koji je insistirao na značaju kontrole kopna (stožerne oblasti u Evroaziji), Sever-
ski govori o ,,vazdušnom okeanu“ (air ocean), ,,koji obavija ceo globus, koji je stalan
i neprekidan (continuous and uninterrupted); koji se proteže preko prerija i planina,
reka i okeana, pustinja i oblasti leda“ (de Seversky, 1942: 148). Zahvaljujući izvanred-
nom napretku ratne avijacije, atmosfera postaje taj ključni medijum u kojem treba ste-
ći prevlast, i Severski nedvosmisleno kaže da se ne može i ne sme sanjati o pokorava-
nju neprijatelja bez prethodnog zadobijanja dominacije u vazduhu, i dodaje, ,,da čim
330
budemo imali jasnu prevlast u vazduhu, sve ostalo postaje sekundarna, sporedna, po-
moćna operacija“ (de Seversky, 1942: 26).
Pošto se ratno vazduhoplovstvo iz godine u godinu rapidno usavršava, kako u po-
gledu doleta, tako i po udarnoj moći (striking power), za Severskog je izvesno da će i
Sjedinjene Države u predvidljivom periodu biti izložene destrukciji iz vazduha, poput
Britanskih ostrva (de Seversky, 1942: 6).
Upotreba vazduhoplovstva relativizuje sigurnost koju su Americi pružali široki
okeani – za Severskog, sasvim je moguć rat između hemisfera (interhemispheric war),
čiji bi glavni nosilac bila upravo vazdušna moć. Iako je docniji tok rata demantovao
njegova predviđanja (sile Osovine nikada nisu pokušale da ozbiljnije napadnu glav-
nu teritoriju SAD), Severski je u jednoj konstataciji svakako bio u pravu. On je do-
bro uočio da su industrijalizovane nacije naročito ranjive na napade iz vazduha. Kako
kaže, ,,zaostali i primitivni narodi mogu se skloniti u šume i pećine, i tamo preživeti
kišu vazdušnih bombi“. Međutim, američka industrija, izvori energije (power resour-
ces) i centri urbane populacije, ,,koji su svi veoma centralizovani i sabijeni na relativno
malim, prenatrpanim područjima, nude idealne mete za napadače iz vazduha“. Stoga,
svega nekoliko dobro plasiranih bombi mogu ,,zbrisati javne službe, prekinuti snabde-
vanje vodom“ kao što mogu ,,omesti industrijski život, i zaustaviti dotok hrane i zali-
ha“ (de Seversky, 1942: 10).
Poput Dueta, Severski konstatuje da vazdušna moć unosi revoluciju u konflikte lju-
di, tako što obezbeđuje sredstva da se neprijatelj direktno razoruža – ,,izbijanjem oruž-
ja iz njegovih ruku, da tako kažemo, kroz destrukciju njegovog celokupnog ratnog po-
tencijala“ (de Seversky, 1942: 100-01).
Skica 4. Slika sveta A. Severskog (vazdušni pojas od 3.000 i 6.000 milja).
331
Za ishod rata između SAD i Japana, Severski je posebno naglašavao važnost polo-
žaja Aljaske, koja je, po njegovom proračunu, od japanskih ostrva udaljena svega oko
3000 milja. S obzirom da su pojedini prototipovi američkih bombardera već tada ima-
li projektovan dolet od skoro 8000 milja, on se zalagao za izgradnju moćne vazduš-
ne armade koja bi direktno atakovala na Japan. Kako kaže Severski, Japan se može za-
misliti kao velika hobotnica, čiji su se pipci protegli hiljadama milja – u Kinu, Malaju,
Holandsku Indiju, na Filipine, Guam. Neki su se ispružili čak do Australije i Novog Ze-
landa. Ipak, telo hobotnice i njeni vitalni organi su na japanskim ostrvima. Ukoliko bi
se stekla sposobnost da se udari, kako kaže Severski, u srce ove zveri koja se širi, dakle,
na sam Japan, i ako bi se on tamo nokautirao, svi bi pipci trenutno omlitaveli (fall limp)
(de Seversky, 1942: 335). Severski je bio veoma kritičan prema američkoj vojnoj stra-
tegiji, koja je korak po korak, ostrvo za ostrvom, milju za miljom, ,,rezala“ pipke ,,ho-
botnice“ – umesto krvavih i skupih borbi po ostrvskim džunglama i močvarama – on
se zalagao za direktno prenošenje rata na japansko tlo.
Sa tehnološkim napretkom ratne avijacije, pre svega borbenog (akcionog) radijusa,
u koncepciji Severskog, vazduhoplovne baze širom globusa kao odskočne daske za dej-
stvovanje, gube svoj pređašnji vitalni značaj. Po njemu, da bi SAD realizovale global-
nu dominaciju, potrebno je da imaju vazdušnu moć (vazduhoplovstvo) sa doletom od
15.000 milja, odnosno borbenim (akcionim) radijusom od 6000 milja. Kako kaže, to bi
dovelo sve glavne nacije, njihove prestonice, ključne gradove i strategijske industrijske
centre, unutar dosega države (misli se na SAD, prim. N.V.) (de Seversky, 1942: 15). Ovaj
akcioni radijus računao bi se od granica kontinentalnog dela Sjedinjenih Država.
Iako nije formalizovao svoja shvatanja u silogističkom maniru, poput Mekindera
ili Spajkmana, Severski na jednom mestu u svojoj knjizi jasno saopštava, ,,da će naci-
ja ili savez nacija koji dominira vazduhom iznad naše planete biti sposoban da uprav-
lja svetom, isto onako kako su u prošlosti nacije koje su kontrolisale morâ vladale sve-
tom“ (de Seversky, 1942: 174).
U nekim svojim predviđanjima Severski je očigledno preterivao. U svojoj knjizi je
prorekao da će u roku od svega nekoliko godina biti moguće da vazduhoplovi ima-
ju dolet od 25.000 milja, bez potrebe za sletanjem na baze i popunom pogonskim go-
rivom. S druge strane, opravdano je ukazao na značaj preciznog bombardovanja i se-
lektiranja ciljeva, i dobro primetio da činjenice ne potvrđuju očekivanja, da vazdušno
bombardovanje brzo slama narodni moral. Njegove procene izdržljivosti civilnog sta-
novništva pod vazdušnim udarima znatno su trezvenije od Duetovih. U svakom slu-
čaju, njegova shvatanja, kao i u slučaju Duetove teorije, ne mogu se razumeti van isto-
rijsko-tehnološkog konteksta.
I pored svih manjkavosti ili preterivanja, teorijska stanovišta Dueta i Severskog (i
drugih autora, poput generala Mičela), postavile su dragocene putokaze za promišlja-
nje geoprostornih aspekata strategijske moći. Sa protokom vremena, neke od njiho-
332
vih konstatacija samo su još više dobijale na verodostojnosti. Danas je sasvim jasno da
jedna država nikako ne može da računa na status velike sile, bez naprednog i brojnog
ratnog vazduhoplovstva.
ZAKLJUČAK
Svako vreme ili preciznije rečeno epoha nosi sa sobom neke svoje specifične bez-
bednosne izazove. Prvu deceniju 21. veka obeležio je tzv. rat protiv terorizma, po svom
obuhvatu globalan, a po korišćenim sredstvima multidimenzionalan. Za mnoge auto-
re, pored terorizma, za glavnim bezbednosnim problemima treba tragati u oblastima
demografije (neravnomeran i neuravnotežen rast stanovništva, nekontrolisane migra-
cije), ekologije (zagađenje zemlje, vazduha i vode) i socijalne patologije (organizovani
kriminal u raznolikim formama). Pored toga, nesumnjiva je činjenica da danas živimo
u globalizovanom svetu velike međuzavisnosti, što znači da određene probleme, izazo-
ve, ali i blagodeti savremenog doba (istina ne ravnomerno), osećaju svi, na svim kon-
tinentima, u svim društvenim, političkim i civilizacijskim okvirima. Polazeći od ovih
konstatacija i činjenica, obraćanje pažnje na geoprostorne aspekte strategijske moći, na
kontrolu nad kopnom, okeanima ili vazduhom, na flote, armije i avijacije, može neko-
me delovati potpuno anahrono. I zaista, postoje autori kojima je analiza opusa mislila-
ca poput Mekindera ili Mahana, sasvim passé. Kako kaže recimo Timoti Luk (Timot-
hy W. Luke), stare slike opasnosti – izvučene iz 1939, 1945. i 1956. godine – tenkovskih
bitaka i jurišnih vojnika totalitarnih diktatura, koji gaze (smashing across) državom u
munjevitim udarima u predskozorje, skrhane su 11. 09. 2001 (Luke, 2003: 5). Luk u
svojoj studiji govori o kulturološkom ratu (culture war) i postmodernoj geopolitici.
Pa ipak, po našem mišljenju, koncepti tradicionalno shvaćene bezbednosti, strate-
gijske moći i klasične geopolitike, nisu postali irelevantni, niti drugostepeni, ni danas,
u 21. veku. Uostalom, kada su nakon napada na Njujork i Vašington 2001. godine, u
Avganistanu i Iraku usledile, manje više, klasične vojne akcije odmazde – na televizij-
skim ekranima smo imali priliku da pratimo nosače aviona koji se pozicioniraju na
geostrateški važnim akvatorijama, tenkove koji jezde preko pustinja, letelice koje is-
paljuju projektile sa bezbednih visina i komandose koji se iskrcavaju u dubokim poza-
dinama neprijatelja. Pitanja pristupa ratištima, tranzita trupa i opreme, rentiranja ae-
rodroma i druge infrastrukture u blizini područja dejstvovanja – a ona su očigledno
geopolitičke prirode –ž postala su ključna za uspešno okončavanje tih akcija odmazde.
Države i danas, kada se radi o bezbednosti, najviše novca troše na konvencionalnu
odbranu (na opremu, istraživanja i prinadležnosti personala). Kontrola nad morima je
i dalje ključni element globalne prevlasti. Kako se kaže u jednom strategijskom doku-
mentu oružanih snaga SAD iz 2007. godine – A Cooperative Strategy for 21st Century
Seapower – 90% svetske trgovine se odvija na moru, ogromna većina svetske populaci-
333
je živi unutar nekoliko stotina milja od okeana, a skoro tri četvrtine planete je prekri-
veno vodom. To su sve razlozi zbog kojih američka pomorska moć ima i dalje vitalnu
ulogu u održavanju dominacije SAD na planetarnom nivou. Ako se zna da funkcioni-
sanje svetske (pa i američke) privrede i dalje zavisi od redovnog snabdevanja naftom,
i da se dve trećine nafte transportuje morem, onda postaje očigledan značaj kontrole
nad vitalnim pomorskim komercijalnim trasama – baš kao u vreme Mahana.
Kada se kaže, da je ,,za Ameriku glavna geopolitička nagrada Evroazija“, a da je
sama Evroazija šahovska tabla na kojoj nastavlja da se vodi ,,borba za svetski primat“,
to zvuči kao citat Mekindera ili Spajkmana. Ali nije – reč je o tezama verovatno naju-
ticajnijeg živog geostratega Zbignjeva Bžežinskog, koje je izneo 1997. godine, u svo-
joj poznatoj knjizi – Velika šahovska tabla. Na jednom mestu u svojoj knjizi, Bžežinski
konstatuje, ,,da je politička geografija ostala kritična tačka u međunarodnim poslovi-
ma“ (Bžežinski, 2001: 39). Tvrdnjom da je Evroazija najznačajnije igralište na svetu,
odakle se može pojaviti moguć rival američkoj moći, Bžežinski je posredno afirmisao
teze i Mekindera, i Spajkmana.
Aleksandar Severski i ostali zastupnici koncepcije vazdušne moći, dobili su dostoj-
nog naslednika u pukovniku Džonu Vardenu (John A. Warden), koji percipira neprija-
telja kao sistem sačinjen od pet prstena – u centru se nalazi vođstvo, sledeći prsten čine
procesi, potom dolazi infrastruktura, zatim populacija, i konačno, peti prsten čine bor-
bene trupe (fielded forces). Umesto klasičnih ratova sa velikim bitkama, krvoprolićima
i razaranjima, Varden promoviše prevashodnu upotrebu vazduhoplovstva, koje bi jed-
novremeno vršilo udare samo na tzv. težišta (centers of gravity) (Warden, 2011). Izvo-
đenjem udara samo na političko vođstvo ili na nekoliko ključnih strategijskih objeka-
ta, oružani sukobi mogu postati kraći, isplativiji i manje destruktivni. Veliku udarnu
moć, kombinovanu sa izuzetnom preciznošću, mogu ispoljiti samo vazduhoplovne
snage – to ne mogu, smatra Varden, ni kopnene trupe, ni pomorska moć. Ovako za-
mišljena upotreba vazdušne moći može još jednom na revolucionaran način da preo-
brazi vođenje rata, ali i strategiju i državnu politiku.
Kako se može primetiti, sve klasične koncepcije, na specifičan način, aktuelne su i
danas, iako su svakako prisutni i anahroni momenti, koji su nastali usled neprekidnih
tehnoloških inovacija. Ostaje relevantna suština ovih doktrina – da se ne mogu zane-
mariti okolnosti geografske sredine u kojima se društva i pojedinci rađaju, žive i nesta-
ju, vode ratove i sklapaju primirja. I pored svih naučno-tehnoloških napredaka, život i
sudbina ovog pokolenja, kao i u slučaju naših predaka hiljadama godina unazad, i da-
lje će zavisiti od interakcije komponenti geografskog omotača – kopna, vode i vazdu-
ha. A od kontrole nad njima, i njegova bezbednost i blagostanje.
334
PREPORUČENA LITERATURA
NA SRPSKOM (HRVATSKOM) JEZIKU:
Knjige:
Avijucki, V. (2009). Kontinentalne geopolitike: svet u XXI veku. Beograd: Clio.
Dodds, K. (2009). Geopolitika. Sarajevo, Zagreb: Šahinpašić.
Dugin, A. (2004). Osnovi geopolitike I-II. Zrenjanin: Ekopres.
Grčić, M. (2000). Politička geografija. Beograd: Geografski fakultet
Matić, B. (1995). Tajna Balkana: Monografija o geopolitici. Beograd: Studentski kul-
turni centar.
Pavić, R. (1971). Uvod u opću političku geografiju i geopolitiku (sa osnovama geostra-
tegije). Zagreb: FPN.
Pavić, R. (1973). Osnove opće i regionalne političke geografije, geopolitike i geostrate-
gije. Zagreb: Liber.
Vuković, N. (2007). Logika imperije: Nikolas Spajkman i savremena američka geopo-
litika. Beograd: Konras, Nacija Pres.
Švarc, U. (1968). Strategija juče, danas, sutra. Beograd: Vojnoizdavački zavod.
A Cooperative Strategy for 21st Century Seapower (2007). Preuzeto 10. 04. 2013. sa
http://www.navy.mil/maritime/Maritimestrategy.pdf
Bžežinski, Z. (2001). Velika šahovska tabla. Podgorica, Banja Luka: CID, Romanov.
Dugin, A. (2011). Geopolitika. Moskva: Akademičeskii Proekt, Gaudeamus.
Duhet, Đ. (1938). Integralni rat. Beograd: Geca Kon AD.
Cranwell, J. (1942). The Destiny of Sea Power and Its influence on Land Power and Air
Power. London: George Allen & Unwin Ltd Publishers.
Gompert, D. & Saunders, P. (2011). The Paradox of Power: Sino-American Strategic Re-
straint in an Age of Vulnerbility. Washington DC: National Defense University
Press.
Luke, T. (2003). Postmodern Geopolitics in the 21st Century: Lessons from the 9.11.01
Terrorist Attacks. Preuzeto 05.05.2012. sa http://www.cusa.uci.edu/images/CU-
SAOP2Luke.pdf
Mackinder, H. (1996a). The Geographical Pivot of History (Additional Papers). In: H.
Mackinder (Ed.), The Democratic Ideals and Reality. Washington DC: National
Defense University Press.
335
Mackinder, H. (1996b). The Democratic Ideals and Reality. Washington DC: National
Defense University Press. Postoji i srpski prevod: Makinder, H (2009). Demo-
kratski ideali i stvarnost. Beograd: Metaphysica.
Mackinder, H. (1996c). The Round World and the Winning of the Peace (Additional
Papers). In: Mackinder, H. (Ed.), The Democratic Ideals and Reality. Washin-
gton DC: National Defense University Press.
Mahan, A. T. (1900). The Problem of Asia and Its Effect upon International Policies. Bo-
ston: Little, Brown and Company.
Mahan, A. T. (1897). The Interest of America in Sea Power, Present and Future, Boston:
Little, Brown and Company.
Mahan, A. T. (1915). The Interest of America in International Conditions. Boston: Little,
Brown and Company.
Mahan, A. T. (1918). The Influence of Sea Power upon History 1660-1783. Boston: Li-
ttle, Brown and Company.
Mahan, A. T. (1960). Pomorska strategija. Beograd: Vojno delo.
Mastilo, N. (2005). Rečnik savremene srpske geografske terminologije. Beograd: Geo-
grafski fakultet BU.
Seversky, A. (1942). Victory Through Air Power. New York: Simon and Schuster.
Simić, D. (2002). Nauka o bezbednosti: Savremeni pristupi bezbednosti. Beograd: Služ-
beni list SRJ i FPN.
Sprout, M. (1952). Jevanđelista pomorske sile. U: E. Erl (Ur.), Tvorci moderne strategije.
Beograd: Vojno delo.
Spykman, N. (1942). America’s Strategy in World Politics: The United States and the Ba-
lance of Power. New York: Harcourt, Brace and Company.
Spykman, N. (1944). The Geography of the Peace. New York: Harcourt, Brace and
Company.
Varner, E. (1952). Duet, Mičel, Severski: Teorije vazdušnog rata. Erl, E (Ur.). Tvorci
moderne strategije. Beograd: Vojno delo.
Warden, J. (2011). Strategy and Airpower. Air & Space Power Journal, Spring. 64-77.
Zorić, M. (2000). Teorijska geopolitika. Vojno delo, 6. 105-132.
336
Nemanja Džuverović
Mladen Stojadinović
Goran Tepšić
STUDIJE MIRA
Najistaknutiji među radikalima (iako njihova epistemologija nije bila

radikalna) bili su radovi Johana Galtunga o strukturnom nasilju (nasuprot
direktnom); koncept stabilnog (nasuprot nestabilnog) mira Keneta Boldinga;
individualistički, pre nego etatistički, svetonazor Džona Bartona; i svetski
poredak Ričarda Folka, suprotstavljen vrednostima realizma. Takvi pristupi,
koji su obuhvatali šire shvatanje mira i bezbednosti, privukli su vrlo malu
pažnju pristalica glavnih tokova zapadnih međunarodnih odnosa. Smatram,
međutim, da njihova saznanja predstavljaju originalniji doprinos savremenoj
debati o bezbednosti, nego ijedan od članaka koji su popunjavali stranice
časopisa o bezbednosti krajem Hladnog rata
(Booth, 1997: 86-7)
UVOD: O ODNOSU STUDIJA BEZBEDNOSTI I STUDIJA MIRA

Studije bezbednosti i studije mira su u veoma složenom odnosu. Kako, koliko i
da li će one biti posmatrane kao identične, preklapajuće ili povezane, zavisi najpre
od toga kako se definišu ključni pojmovi kojima se one bave, kao i od toga kako se
razumeju same te studije. Najpre, sami pojmovi mira i bezbednosti su veoma srod-
ni (Wæver, 2004: 53), te je stoga logično pretpostaviti da će se predmeti istraživa-
nja dve oblasti u dobroj meri poklapati. Pošto se studije mira bave pretpostavkama
održivog mira, a budući da je bezbednost svakako jedna od njih, u izvesnom smi-
slu može se tvrditi da su studije mira zapravo studije bezbednosti, tačnije da su to

studije o dugoročnoj i obuhvatnoj bezbednosti. Jezgro studija bezbednosti (i ne samo

njih, već i međunarodnih odnosa, na primer) čine pitanja rata i mira, pa je takođe op-
ravdano posmatrati nauku o bezbednosti kao, između ostalog, i nauku o miru. Studije
mira se skoro uvek definišu kao interdisciplinarni poduhvat koji se bavi proučavanjem
načina otklanjanja i izbegavanja upotrebe sile. Ako se studije bezbednosti posmatra-
ju kao polje izučavanja prirode, uzroka, efekata i prevencije rata (pogledati, između
ostalog, Baldwin, 1996: 118), teško je odvojiti njihov predmet od predmeta istraživa-
nja studija mira.
Alister Bučan (Alastair Buchan), pak, smatrao je studije mira i strategijske studije
(uže definisane studije bezbednosti), delom iste nauke - nauke o ratu, tj. polemologije,
dok je razliku među njima video u odnosu prema sili (Šalbrek, 1999: 126). Mera teško
raskidivih mreža uvezanosti između dva pojma vidljiva je čak i u krunskom dokumen-
tu međunarodnog prava - Povelji Ujedinjenih nacija, koja ovoj univerzalnoj organiza-
ciji određuje kao cilj “održanje međunarodnog mira i bezbednosti” (Povelja UN, 1945:
čl.1). Pojedini univerziteti i danas organizuju zajedničke master i doktorske programe
studija mira i bezbednosti, što takođe svedoči o značajnoj srodnosti ovih oblasti. I po-
red neporecive opšte sličnosti dva koncepta i decenijskog smenjivanja njihove važnosti
i učestalosti upotrebe, u trenutku kada nauke (studije) o miru i bezbednosti nastaju
može se reći da su ovi pojmovi sve samo ne usklađeni i uzajamno zamenljivi. U vre-
me Hladnog rata mir je često bio suprotstavljen bezbednosti. Ovo je predstavljalo pro-
menu u odnosu na dug istorijski period simultanog ili makar nesuprotstavljenog kori-
šćenja dva pojma, negde počev od prosvetiteljstva, kad se oni i počinju upotrebljavati.1
Hronološki posmatrano, studije mira kao zasebna disciplina nastaju posle Drugog
svetskog rata (čak posle 50-tih godina 20. veka) dok su studije bezbednosti nešto
starije. To je i jedan od glavnih razloga zbog kojeg naučnici koji se bave bezbednošću
studije mira često shvataju samo kao podoblast sopstvene nauke (Ejdus, 2012: 57).
Naime, oni posmatraju studije mira najčešće kao jednu od alternativnih struja
(škola) studija bezbednosti koja se aktivirala tokom Hladnog rata. Razlog nastanka
alternativnih studija (u odnosu na realizam i liberalizam kao dominantne škole učenja
o bezbednosti i međunarodnim odnosima)2 jeste sumnja u racionalnost i moralnu
1 Promišljanje mira i bezbednosti staro je gotovo koliko i filozofija uopšte, ali tek 17. i 18. vek daju jasniju i teorijski
utemeljeniju sliku njihovog značenja.
2 Realistička i liberalna (ponekad nazivana idealističkom) škola su dve tradicionalno najpoznatije i najbrojnije struje
mišljenja u nauci o međunarodnim odnosima (Wilkinson, 2007: 2-5) i u studijama bezbednosti (Baylis, 2001: 256-
65). Ove su se struje razvile u splet neorealističkih i neoliberalnih teorija međunarodnih odnosa i međunarodne
bezbednosti. Iako se, naravno, u značajnoj meri razlikuju (realizam odlikuje naglasak na moći, opstanku,
samopomoći i takmičenju, a liberalizam se temelji na konceptima saradnje, međuzavisnosti, međunarodnog
prava i institucija) ove dve grupe teorija su se vremenom i približile, stvorivši čak određenu vrstu konsenzusa u
vezi sa tim šta treba istraživati i kako. Dobar primer ovog približavanja jeste tzv. neo-neo sinteza u međunarodnim
odnosima (Novičić, 2007), koja pokazuje da su mnogi autori prepoznali da neorealizam i neoliberalizam dele
izvesne zajedničke pretpostavke i zaključke. U odnosu na ove dve grupe teorija i dva (mada slična) pristupa
predmetu istraživanja, postoji i treća grupa teorija, koje se mogu nazvati alternativnim ili kritičkim. U tu grupu
338
STUDIJE MIRA
održivost bipolarnog sistema, kao i u ravnotežu moći kao takvu. Tu se dolazi do važne
odlike studija mira koja može pomoći u teorijskom odvajanju u odnosu na studije
bezbednosti, a to je normativnost. Studije mira su u svojoj osnovi normativne, zato
što su suprotstavljene nasilju, ratu, vojnim strategijama i nacionalnoj bezbednosti
shvaćenim u tradicionalnom, na moć oslonjenom ključu.
Glavna razlika između dve oblasti studija, moglo bi se argumentovati, nije u tome
šta one proučavaju, nego kako. Studije mira za svoj cilj proklamuju ukidanje rata kao
institucije i smanjenje nasilja mirnim sredstvima. Studije bezbednosti, međutim, bave
se bezbednošću kao pojmom, stanjem i procesom, gde ona može biti postignuta na ra-
zličite načine, pa i prinudom.3 Dalje, autori koji se bave studijama mira obično imaju
puno rezerve kad govore o studijama bezbednosti, jer ih smatraju delom problema, a
ne rešenja kad je u pitanju nenasilno rešavanje sukoba. Tako Johan Galtung, jedan od
osnivača mirovnih studija, navodi da “mnogi angloamerički stručnjaci glavne struje
(toka) nauke mogu i dalje da legitimizuju nasilje kroz "bezbednosne studije", takmi-
čeći se sa nekima iz drugih delova sveta” (Galtung & Webel, 2007: 397). Dakle, bez-
bednosne studije, pogotovo ako se razumeju kao strateške studije, posmatraju se iz
perspektive studija mira kao jedan od elemenata starog takmičenja u moći, koje je in-
direktno i dovelo do svetskih ratova i ideološke i političke podeljenosti čovečanstva.
Studije bezbednosti nisu normativno opredeljene, bar ako se definišu u klasičnom
smislu. One se bave nacionalnom, regionalnom i globalnom bezbednošću, polazeći od
odbrane nacionalnih interesa (koji je, pak, za studije mira obično sasvim nepouzdan i
problematičan pojam). Čak i kada se bave istim pojavama (etnički sukobi, terorizam,
nuklearno oružje i sl.) opšti pristup koji one koriste razlikuje se od „naočara” mirov-
ne paradigme. Jedan od prvih izazova tradicionalnim razmatranjima nuklearnog od-
vraćanja, kontrole i korišćenja sile i vojnih saveza došao je od istraživača mira, koji su
želeli da sukobu pristupe kao fenomenu koji predstavlja regularan proizvod ljudskog
ponašanja, a ne kao anomaliji ili borbi u kojoj je neophodno pobediti drugu, nepri-
jateljsku stranu. Osim toga studije bezbednosti su, makar pre proširenja i produblje-
nja koncepta bezbednosti koje je usledilo sa krajem Hladnog rata, primarno državo-
centrične, dok su studije mira od samog nastajanja bile više bazirane na pojedincima
i grupama kao referentnim objektima (Ejdus, 2012: 58). Istraživači mira smatrali su
strateške i, uopšte, bezbednosne studije oblašću koja preveliki značaj pridaje istoriji,
vojnoj nauci pa i pravu (Rodžers, 2009: 831), dok su se oni u većoj meri oslanjali na so-
svakako spadaju teorije iz oblasti studija mira i rešavanja sukoba, ali i socijalni konstruktivizam, feminizam,
marksizam, ekologizam, postkolonijalizam i različite njihove kombinacije. Dakle, studije mira svakako jesu
alternativne u odnosu na realizam i liberalizam, ali se ovde pokazuje da one nisu samo jedan od pristupa u okviru
studija bezbednosti, pa ni međunarodnih odnosa, već relativno odvojena naučna interdisciplinarna oblast.
3 Veći broj autora koji nauku smatraju vrednosno neutralnom delatnošću, ne prihvataju svesno obojen pristup
izučavanju društvenih pojava i procesa koji baštine mirovne studije.
339
cijalnu psihologiju, sociologiju ili političku antropologiju. Stvar dodatno usložnjavaju

nauke/discipline poput međunarodne i uporedne politike, spoljne politike, pregovara-
nja i diplomatije i drugih, koje se mogu dovesti u vezu sa studijama mira i bezbednosti,
i koje same zahtevaju relativno uobličeno „parče” akademskog prostora.
U pomenutom Galtungovom citatu vidljiva je još jedna kritika studija bezbedno-
sti – a to je da one predstavljaju zapadnjačku apologiju svetskih nejednakosti. Budući
da su u velikoj meri povezane sa razvojem savremenih evropskih i američkih država
i aparata sile, studije bezbednosti ukorenjene su u nauku Zapada koja je prvenstveno
trebalo da služi interesima vlasti ili nacije. Razvoj studija mira je, nasuprot tome, u ve-
likoj meri rezultat delovanja savremenih mirovnih pokreta (transnacionalnih po ka-
rakteru) i temeljio se na institucionalizaciji mirovnih instituta i časopisa. Vremenom
su autori shvatali ograničenost naučnog bavljenja bezbednošću ukoliko je ona preo-
kupirana ratom kao instrumentom politike, a pritom zapostavlja pravne, ekonomske i
moralne aspekte ovog fenomena (Baldwin, 1996: 120).
Ukoliko se govori o kritikama koje se studijama mira mogu uputiti iz zajednice na-
učnika okupljene oko koncepta bezbednosti, najčešće se javlja ona koja „mirovnja-
ke” opisuje kao levičarski orijentisane politikologe, ili kao naivne, utopiji sklone auto-
re koji ne razumeju na pravi način dinamiku anarhičnog međunarodnog i (ponekad)
unutrašnjeg poretka. Pored toga što su smatrali da rat nije samo proizvod pogrešne
percepcije i da korišćenje sile nije nužno iracionalno, „bezbednjaci” su svojim kolega-
ma zamerali što često napadaju kapitalizam i time potkopavaju Zapad u nadmetanju
sa komunističkim svetom (pogledati, Walt, 1991: 224). Takođe, Beri Buzen (Barry Bu-
zan) govori o tome da je okvir studija mira neadekvatan, posebno za empirijska istra-
živanja, i da su studije mira prigodne jedino kao opšteteorijska perspektiva za kritiku
realizma (1984:109). Studije bezbednosti, po ovom viđenju koje dele mnogi drugi au-
tori, treba da ispune jaz koji postoji između pretežno na moć i silu orijentisanih među-
narodnih odnosa i na nenasilje i ljudske potrebe usmerenih mirovnih studija.
Ipak, promene koje su proizvod velikih događaja s kraja 20. veka promenile su i
učenje o bezbednosti. Uvođenjem u analizu novih, nevojnih sektora bezbednosti i pri-
znavanjem pojedinaca i identitetskih zajednica za objekte koje treba štititi, studije bez-
bednosti i studije mira postale su bliskije. Poređenje pristupa ljudske bezbednosti sa
pristupom koji je osnova za mirovne studije (ljudske potrebe, pozitivan mir) može do-
vesti do mnogo zajedničkih uvida i preporuka. Tako su studije bezbednosti prihvati-
le da razmatraju i ulogu saradnje, pitanja blagostanja, bezbednosne režime i opažanja
pretnji čime su stupile na tlo prilično različito od pitanja samopomoći i opstanka, dok
su studije mira iznedrile i autore koji se (između ostalog) bave i strategijama odbrane,
vojnom moći i bezbednosnom dilemom (Walt, 1991: 225). Pojedini autori poput Vej-
vera (Ole Wæver) sada govore o zameni uloga između dve akademske oblasti; istraži-
vanje bezbednosti sve više postaje subverzivno i radikalno, dok je pojam mira prihva-
ćen u glavni tok društvenih nauka, a donekle i u agende spoljnih politika velikih sila
340
STUDIJE MIRA
(Wæver, 2004: 63). Bez obzira na to da li se prihvata ovaj stav, činjenica je da su mir
i bezbednost posle ‘90-tih mnogo bliži jedan drugom nego što su to bili u atmosferi
napetosti i trke u naoružanju na liniji Istok-Zapad. Dobra informisanost o miru jeste
neophodna studijama bezbednosti, no, ostaje pitanje da li je poželjno i moguće ikada
sasvim tom srodnom predmetu istraživanja pridodati i isti pristup. Čini se da to nije
slučaj, jer sada već svesno usvojeni vrednosni sudovi prema brojnim polazištima stu-
dija mira (poput teorije ljudskih potreba, identiteta, pojmova pozitivnog mira i struk-
turalnog nasilja, alternativnih ekonomskih i ekoloških sistema itd.) ni danas ne spada-
ju u relativno opšte prihvaćene karakteristike studija bezbednosti. Konačno, nastavak
učvršćenja i širenja studija mira (kroz koncepte mirovnog obrazovanja, mirovnog no-
vinarstva, kulturološku struju mišljenja itd.) učinio je značajnije približavanje dve na-
učne oblasti manje dostižnim ciljem, ako je on ikada i bio formulisan.
KRATAK ISTORIJAT ISTRAŽIVANJA O MIRU

U prethodnom delu pomenuto je da su studije mira (kao naučna disciplina) nasta-
le nakon završetka Drugog svetskog rata kada je započeto i razvijanje njihovog katego-
rijalno-pojmovnog aparata. Međutim, kao i bezbednosne studije, studije mira su svo-
je prve korake ostvarile posredno, zahvaljujući razvoju međunarodnih odnosa koje su
svoju institucionalizaciju započeli ranije, po okončanju Prvog svetskog rata. Nastanak
nauke o međunarodnim odnosima (koju izvestan broj autora vidi i dalje samo kao jed-
nu od disciplina političkih nauka) stvorio je polazne osnove za kasnije samostalno izu-
čavanje pitanja bezbednosti i (pozitivnog) mira.
Nedugo po okončanju Velikog rata došlo je do osnivanja prvih univerzitetskih ode-
ljenja (Univerzitet u Velsu, 1919. godine) koja su se isključivo bavila analizom odno-
sa između država. Jedno od glavnih pitanja koje je okupiralo istraživače unutar ove
oblasti bili su i uzroci izbijanja međudržavnih sukoba, što je bila očigledna posledica
iskustava koje je Evropa doživela u deceniji pre toga. Uporedo sa akademskim intere-
sovanjem za ovu temu, u istom periodu postojali su brojni predlozi i inicijative za for-
miranje institucija koje bi se bavile praktičnom aktivnošću u vezi sa ovim pitanjem tj.
koji bi delovali u pravcu sprečavanja novih sukoba. Na osnovu takvih stremljenja, po-
četkom ‘30-tih godina dolazi do osnivanja, između ostalog, Karnegijeve fondacije za
međunarodni mir 1930. godine i Nemačke mirovne akademije 1931. godine.
Takođe, jedna od osnovnih karakteristika studija mira, interdisciplinarnost, posle-
dica je istraživanja koja su izvršena tokom prve polovine 20. veka. Snažan uticaj koji
su tehničke i prirodne nauke imale na izučavanje razornosti i destruktivnosti oruž-
ja ostvaren je upravo nakon Prvog svetskog rata koji se naziva i „ratom hemičara”
(Drugi svetski rat je zbog upotrebe atomskog naoružanja dobio naziv „rat fizičara”).
Istovremeno, dolazi do povećane važnosti medicine u izučavanju mentalnih i fizičkih
341
posledica koje ratovi ostavljaju na pojedinca i društva. Istovremeno, od medicine se

preuzima svojevrsna „metodologija rada” (dijagnoza-prognoza-terapija) koju će istra-
živači mira, a pogotovu Johan Galtung (Johan Galtung) kasnije primenjivati na rešava-
nje konkretnih sukoba. Osim toga, socijalna psihologija i istraživanja izvršena u ovoj
oblasti značajno će doprineti izučavanju mira. Istraživanja Dolarda (Dollard, 1939) o
odnosu frustracije i agresije osnov su na kojem je Gur (Gurr, 1970) formulisao teoriju
relativne deprivacije koja nastanak nasilnih sukoba objašnjava psihološkim karakteri-
stikama pojedinca. Navedeni koncept je naknadno uticao na Bartona (Burton, 1990)
i njegovo viđenje važnosti ljudskih potreba. Takođe, Levinova istraživanja (Lewin,
1948) o važnosti psiholoških faktora u sukobima između različitih grupa bitno su uti-
cala na druge teoretičare (Tajfel, 1970; Turner, 1975) i doprinela razvoju teorije o me-
đugrupnim sukobima unutar studija mira. Konačno, politikološka istraživanja, poput
Brintonovog (1938) o političkim revolucijama izvršila su uticaj na teoretičare poput
Darendorfa (Dahrendorf, 1957) i Tilija (Tilly, 1978) čiji su nalazi naknadno ugrađeni
u studije mira (Ramsbotham, 2011: 38).
Drugi svetski rat i strašne posledice koje je on doneo nedvosmisleno su istakli po-
trebu za formulisanjem posebne naučne discipline koja bi se bavila isključivo uzroci-
ma ratova i pretpostavkama mira. Pritom, od samog početka javila se podela izme-
đu tzv. američke struje tj. istraživača koji su smatrali da studije mira treba da se bave
prvenstveno rešavanjem sukoba odnosno smanjivanjem mogućnosti za njihovo izbi-
janje i evropske struje, predvođene Galtungom, koja je naglasak stavljala na izučava-
nje pretpostavki samoodrživog mira. Navedeni dualizam (pragmatizam vs. strukturali-
zam) ostaće jedno od glavnih obeležja studija mira i u decenijama nakon toga.
Institucionalizacija istraživanja mira (i postepeno stvaranje nauke o miru), karak-
teristična za ovaj period (1945-1965), tekla je od neformalnih sastanaka naučnika do
postepenog ustanovljavanja časopisa za istraživanje mira i sukoba, kao i formiranja in-
stituta (Ilić i Džuverović, 2009: 114). Prvi značajniji pomak desio se 1957. godine kada
je grupa istraživača, okupljena oko Keneta Boldinga (Kenneth E. Boulding) (uz njega
su bili Anatol Rapaport, Herbert Kelman, Robert Ejndžel i Dejvid Singer) počela da
izdaje prvi časopis iz ove oblasti (Časopis za rešavanje sukoba - Journal of Conflict Re-
solution), da bi dve godine kasnije osnovala i Centar za istraživanje sukoba na Univer-
zitetu u Mičigenu. Uporedo sa tim, i u skladu sa nešto drukčijim viđenjem usmerenja
studija mira, Johan Galtung je 1964. godine započeo izdavanje Časopisa za istraživa-
nje mira (Journal of Peace Research), da bi nakon toga osnovao i Sekciju za istraživa-
nje mira i sukoba (pri Institutu za društvena istraživanja u Oslu) koja će vremenom
prerasti u Institut za istraživanje mira (PRIO). Paralelno sa ovim događajima, u dru-
gim evropskim zemljama, takođe je došlo do povećanog interesovanja za istraživanje
mira što je dovelo do daljeg širenja mirovnih instituta (npr. Stokholmski međunarod-
ni institut za istraživanje mira, SIPRI). Vrhunac perioda institucionalizacije predstavlja
342
STUDIJE MIRA
osnivanje prvog međunarodnog udruženja iz ove oblasti pod nazivom Međunarodna

asocijacija za istraživanje mira (IPRA), koja je nastala 1965. godine.
Treba napomenuti da su se studije mira razvijale u periodu kada je sukob između
Istoka i Zapada bio na svome vrhuncu. Upravo zbog toga, istraživači iz obe struje su po-
kušavali (i uspevali) da održe srednju tj. relativno objektivnu poziciju koja bi im omogu-
ćila izučavanje mira i sukoba dez deklarativnog (i suštinskog) svrstavanja uz određenu
stranu u tadašnjoj blokovskoj podeli sveta (iako su teoretičari iz drugih nauka/disciplina
neretko optuživali istraživače mira za naklonost prema socijalizmu). Značaj studija mira
u ovom periodu dodatno je bio podstaknut primerima nenasilne borbe, prvo Mahatme
Gandija u Indiji, a nakon toga i Martina Lutera Kinga u Sjedinjenim Državama, koji su
ličnim primerom pokazali snagu i značaj nenasilja. Njihova dostignuća bitno su utica-
la na konstitutisanje naučne discipline studija mira jer su jasno pokazala da je nenasilni
put promena ne samo moguć, već i pod određenim okolnostima značajno učinkovitiji u
transformaciji sukoba od nasilnih metoda društvenih promena.
Promena društveno-istorijskih okolnosti sredinom ’60-tih godina4 uslovila je po-
meranje studija mira ka većem stepenu društvene angažovanosti i jasnijem određenju
prema glavnim društvenim pitanjima toga vremena. Razlog za to je, između ostalog, i
uključivanje zemalja Drugog i Trećeg sveta u polje istraživanje mira (Viberg, 2005: 2,
preuzeto iz: Ilić i Džuverović, 2009: 116). To je donelo novi podstrek daljim istraživa-
njima, ali i proširenje pitanja kojima studije mira treba da se bave. Usled tradicije teo-
rije zavisnosti (Teoria de la depedencia), istraživači iz Latinske Amerike su kao glavni
društveni problem naglašavali izražene ekonomske nejednakosti. Takvi stavovi su da-
lje dopunjavani klasnom paradigmom koja je dolazila iz južne i istočne Evrope i pita-
njem odnosa razvijenih i nerazvijenih zemalja tj. Prvog i Trećeg sveta (često naziva-
nim i neokolonijalizam) što je predstavljalo centralnu poziciju afričkih autora. Na to
se još nadovezivao značaj ekološke ravnoteže, što je zasluga japanskih mirovnih po-
kreta koji su se borili protiv nuklearnog naoružanja, i prakse nenasilne borbe (Indija)
koja je bila prisutna i u prethodnom periodu. Stvaranjem novog, proširenog, korpusa
pitanja, kao i uključivanjem istraživača sa svih kontinenata, istraživanje mira zadobi-
lo je globalni predznak što je u uslovima hladnoratovskog sukoba (1965-1985) bilo od
izuzetnog značaja.
Uporedo sa geografskim širenjem, došlo je do dalje institucionalizacije studija mira
u Evropi. Program za podatke o sukobima ustanovljen je pri Univerzitetu u Upsali, a
nakon toga je formiran još jedan institut za istraživanje mira, ovog puta u Danskoj
(Kopenhanški institut za istraživanje mira, COPRI). U Sjedinjenim Državama pose-
ban naglasak u okviru rešavanja sukoba je stavljen na pristup zasnovan na rešavanju
4 Kao najvažnije treba istaći rat u Vijetnamu, intervenciju SSSR u Čehoslovačkoj, kao i građanske sukobe u
Centralnoj Americi.
343
problema (problem solving approach) što je u prvi plan istaklo različite tehnike unu-
tar polja rešavanja sukoba, a posebno posredovanje, zbog čega je formiran program za
ovu oblast na Univerzitetu u Harvardu (Program on Negotiation). Takođe, nakon in-
tenzivne kampanje u Kongresu 1984. osnovan je Američki institut za mir (USIP).
Približavanje studija mira i bezbednosti počinje sredinom ’80-tih godina. Detant
koji je nastupio u ovom periodu između Istoka i Zapada velikim delom ograničio je
radikalni diskurs koji je preovlađivao u prethodne dve decenije, a koji je sa završet-
kom Hladnog rata u potpunosti nestao. (Pre)usmeravanje istraživanja mira dodatno
je podstaknuto izmenom političkog (ideološkog) okruženja u SAD i Evropi, pre sve-
ga izborom Ronalda Regana u SAD i Margaret Tačer u UK, koja je dovela i do pro-
mene istraživačke paradigme, pri čemu je koncept bezbednosti dobio prednost u od-
nosu na značaj pretpostavki pozitivnog mira. Rezultat toga je slabljenje istraživačkog
mirovnog fokusa, kao u slučaju SIPRI (Dunn, 2005: 4) ili njegov potpuni nestanak što
se desilo sa COPRI,5 dok je u najdrastičnijim primerima (npr. Institut za istraživanje
mira iz Lunda, LuPRI) došlo čak i do prestanka rada akademskih institucija ovog tipa.
U skladu sa tim pojedini autori, poput Ilića i Džuverovića navode da su „nenasilje, ra-
zvoj i mir, kultura mira i obrazovanje, oblasti koje su tokom evolucije istraživanja mira
zauzimale neka od centralnih mesta, danas potisnuti u korist bezbednosti i konflika-
ta” (2009: 121). Tome treba dodati i stav Lolera (Lawler, 2002: 9) koji smatra da je kraj
Hladnoj rata doneo promenu paradigme u studijama mira, pri čemu je došlo do ne-
stanka teorijske utemeljenosti discipline, nekritičkog korišćenja nekih od najvažnijih
termina (poput strukturnog nasilja) i što je najvažnije, izostanka nedvosmislenog sta-
va povodom zabrane upotrebe sile u cilju ostvarivanja viših, pravednih, ciljeva.
Početak 21. veka i proces intenzivnog povezivanja sveta delimično menja ovakvu
sliku. Komprimiranje vremena i prostora (Pečujlić, 2002), prisutno od kraja Hladnog
rata, a na početku novog veka u potpunom zamahu, stvara potrebu za univerzalnim
domašajem predloga koji se tiču promenjene prirode savremenih sukoba. Pri tome,
složenost uzroka sukoba, asimetričnost suprotstavljenih strana i njihova kulturna ra-
zličitost su faktori koji posebno dobijaju na važnosti (Ramsbotham, et al., 2011: 56-7).
Ukoliko istraživači mira, koristeći kategorijalni aparat koji je razvijen unutar discipli-
ne, pronađu adekvatan način odgovora na ovakva (i slična) pitanja, studije mira bi bile
u mogućnosti da ponovno jasno odrede svoje polje istraživanja. Time bi se okončalo
(ne)pravedno poistovećivanje sa studijama bezbednosti ili naukom o međunarodnim
odnosima prisutno tokom poslednje dve decenije.
5 Kopenhaški institut za istraživanje mira na samom početku bio je institucija koja se u potpunosti bavila temama
vezanim za mir i mirno rešavanje sukoba. Nakon Hladnog rata mirovni identitet polako je počeo da se gubi, što je
potpomognuto i radovima Buzena i Vejvera koji su postepeno brisali razliku između studija mira i bezbednosti.
Svoju konačnu transformaciju Institut je doživeo početkom 2000-tih kada je postao deo Instituta za međunarodne
studije Ministarstva spoljnih poslova (Gledič, 2004: 24).
344
STUDIJE MIRA
TEORETIČARI STUDIJA MIRA

Iako se kao preteče ove oblasti, s pravom, navode istraživači sukoba, poput Luisa Ri-
čardsona (Lewis Richardson), Kvinsi Rajta (Quincy Wright) i Pitirim Sorokina,6 istinskim
začetnicima istraživanja mira smatraju se Teodor Lenc (Theodore Lentz) i Džulijen Hak-
sli (Julian Huxley). U predgovoru Lencove knjige, gotovo proročkog naslova, „Ka nauci o
miru“ (Towards a Science of Peace), Haksli, poznati britanski naučnik (biolog), piše o ra-
stućoj potrebi za „novom ideologijom“ koja će primeniti naučno saznanje na probleme s
kojima se savremeni svet susreće. Rezultati naučnog bavljenja ovim problemima treba-
lo bi da budu prevencija rata, razvoj transnacionalnih organizacija i očuvanje globalnih
resursa. I sam Lenc je smatrao da je naučno istraživanje sposobno da prevaziđe različi-
te predrasude i razne društvene i političke probleme. Tvrdio je da nauka može povratiti
poremećenu ravnotežu između razvoja fizičke sile i ljudskog „karaktera“, da čovečanstvo
ima potencijala da živi u harmoniji (humatriotizam), kao i da teza - „rat nastaje u umo-
vima ljudi“ treba da bude vodeći princip nove nauke o miru. Zbog toga je Lenc insistirao
na istraživanju ljudskog ponašanja (i stavova) i razvoju odgovarajućih institucionalnih i
profesinalnih uslova za to, koji bi se potpuno razlikovali od amaterizma mirovnih pokre-
ta (Lawler, 1995: 10-2; Ramsbotham, et al., 2011: 42).
Rad Lenca i Hakslija nije imao značajnijeg odjeka među njihovim savremenicima.
Istraživanje mira se u početku koncentrisalo na analizu i rešavanje sukoba, ali se nešto
kasnije ipak okrenulo i idejama Lencove nauke o miru (posebno u radovima Galtunga).
Prvi, bar hronološki, u nizu „renesansnih“ istraživača mira bio je Kenet Bolding,
po obrazovanju ekonomista. Pored ekonomije i istraživanja mira (i sukoba) Bolding se
bavio i filozofijom, sociologijom i ekologijom, a napisao je i mnoštvo uticajnih nauč-
nih radova. Takođe, s grupom saradnika osnovao je akademsku oblast – rešavanje su-
koba (Burgess, et al., 1997: 36).
Bolding se najviše bavio problemom prevencije ratova, jer je smatrao da u međuna-
rodnim odnosima ima najviše patologije u celokupnom društvenom sistemu. Nacional-
nu državu je smatrao anahronom društvenom tvorevinom, a nauku o međunarodnim
odnosima nesposobnom da prihvati tu činjenicu i analizira njene posledice. Rat je, na-
vodi Bolding, inherentna karakteristika sistema suverenih država, a njegova prevencija
može se postići reformom organizacije međunarodnog poretka i razvojem istraživačkih
i informacionih sposobnosti. Smatrao je da bi prikupljanje i obrada podataka moglo do-
vesti do neophodnog naučnog znanja o sukobima, što bi se praktično moglo sprovesti
kroz osnivanje „svetskog obaveštajnog centra“ i stanica za prikupljanje podataka (social
6 Navedeni istraživači predstavljaju začetnike naučnih oblasti kao što su analiza sukoba, rešavanje sukoba, itd.
Posebno se to odnosi na statističko izučavanje nasilnih sukoba gde su sva trojica autora kroz svoje radove (Statistics
of Deadly Quarrels (Richardson, 1950), A Study of War (Wright, 1942) i Social and Cultural Dynamics (Sorokin,
1957)) dali neizmeran doprinos i postavili osnove za savremenu analizu sukoba. No, kako je ove oblasti praktično
nemoguće razdvojiti od istraživanja (studija) mira, možemo ih smatrati i pretečama ove oblasti.
345
data station), odnosno sistema sličnog mreži meteoroloških stanica koji bi obezbeđivao
indikatore za predviđanje sukoba (Ramsbotham, et al., 2011: 43).
Veoma važan Boldingov doprinos istraživanju mira jeste i tipologija moći. Ono što
je u međunarodnim odnosima poznato kao tvrda moć, on je nazvao „moć pretnje“ –
„učini ono što ja želim ili ću ja učiniti ono što ti ne želiš“. Meku moć je podelio na „moć
razmene“ – „učini ono što ja želim i ja ću učiniti ono što ti želiš“, i „integrativnu moć“ –
„zajedno možemo učiniti ono što je najbolje za nas“. Treću vrstu moći koju je zasnovao
na transformativnom i dugoročnom pristupu - rešavanju problema, smatrao je druš-
tveno najkonstruktivnijom. Ona je poslužila i kao osnov njegovog koncepta stabilnog
mira, koji je podrazumevao smenu cikličnih odnosa pretnje i kontrapretnje odnosi-
ma u kojima je mogućnost nasilne konfrontacije ili rata toliko daleka da ne predstav-
lja deo bilo čije računice.7
Drugi istraživač mira koji se, po širini opsega tema kojima se bavio, obrazovanju,
naučnom uticaju i značaju, takođe može opisati kao „renesansni“, jeste pomenuti nor-
veški sociolog i matematičar Johan Galtung. Galtung se s pravom smatra najuticajni-
jim pojedincem u ovoj oblasti i osnivačem studija mira kao discipline. „Njegov učinak,
još od ranih šezdesetih godina, bio je izvanredan, a njegov uticaj na institucionaliza-
ciju i razvoj ideje istraživanja mira bio je presudan” (Ramsbotham, et al., 2011: 44).
Studije mira i rešavanje sukoba danas su nezamislivi bez nekih Galtungovih teo-
rijsko-analitičkih doprinosa. Ključno je njegovo razlikovanje negativnog i pozitivnog
mira. On je negativni mir prvobitno odredio kao odsustvo direktnog nasilja, a pozitiv-
ni kao integraciju ljudskog društva. Kasnije je koncept negativnog mira proširio odsu-
stvom strukturnog i kulturnog nasilja, a pozitivni mir definisao kao jedinstvo direk-
tnog, strukturnog i kulturnog pozitivnog mira8 (Galtung, 2009: 55). Prvo određenje
dve vrste mira može se nazvati minimalističkim, a drugo maksimalističkim. Minima-
lističko određenje je široko prihvaćeno među istraživačima mira.
Sledeći Galtungov doprinos istraživanju mira jeste njegova tipologija nasilja. On je
nasilje definisao na sledeći način: „Nasilje je prisutno kada su ljudska bića pod utica-
jem koji njihovu postojeću telesnu i mentalnu ostvarenost drži ispod nivoa njihove po-
tencijalne ostvarenosti” (Galtung, 1969: 167-8). Ovaj vrlo složeni društveni fenomen,
smatra Galtung, ima tri osnovne dimenzije – tipa: direktno (nasilje aktera), indirektno
(strukturno) i kulturno nasilje9 (Galtung, 2009: 54-5). Direktno nasilje „javlja se u sfe-
7 Regionima stabilnog mira Bolding je smatrao Severnu Ameriku, zapadnu Evropu, Japan i Australiju (Ramsbotham,
et al., 2011: 23-4; Burgess, et al., 1997: 36).
8 Direktni pozitivni mir podrazumeva verbalnu i fizičku dobrotu (nenasilje) i neometano zadovoljenje osnovnih
potreba (opstanak, blagostanje, sloboda i identitet). Strukturni pozitivni mir predstavlja zamenu represije
slobodom, eksploatacije ravnopravnošću, društvene penetracije dijalogom, segmentacije integracijom,
fragmentacije solidarnošću i marginalizacije participacijom. Kulturni pozitivni mir podrazumeva zamenu
legitimizacije nasilja legitimizacijom mira i nenasilja, u jeziku, religiji, ideologiji, nauci, itd. (Galtung, 2009: 55).
9 Kasnije je ovoj tipologiji dodao i nasilje prirode i nasilje vremena (Galtung, 2009: 54).
346
STUDIJE MIRA
ri ličnosti, društva i svesti i ono je namerno, vrše ga pojedinci koji deluju samostalno ili
u okviru nekog kolektiviteta“ (Galtung, 2009: 54). Dakle, ukoliko postoji akter, počini-
lac nasilja i namera da se činjenjem nasilja izazovu određene posledice, onda se može
govoriti o direktnom nasilju, u suprotnom, radi se o indirektnom ili strukturnom na-
silju. Strukturno nasilje se definiše „kao nasilje ugrađeno u ličnost, društvo i svet i ono
nije namerno“ (Galtung, 2009: 54). Ono se javlja između ljudi, društava, država, regi-
ona, ali i unutar njih. Najpoznatiji oblici strukturnog nasilja su represija (nasilje poli-
tičke strukture) i eksploatacija (nasilje ekonomske strukture).10 U osnovi direktnog i
strukturnog nasilja nalazi se kulturno nasilje. To je simboličko nasilje koje legitimiše
direktno i strukturno nasilje, a prisutno je u umetnosti, naukama, ideologijama, obra-
zovanju, medijima, i uopšte u kulturi. Ono može biti i namerno i nenamerno (Galtu-
ng, 1990: 291-305, preuzeto Tepšić, 2009: 23-6).
Galtung je razvio i jedinstven pristup (složenim) sukobima. On je analitički, struk-
turalan i transformativan, i posmatra sukob kroz model trougla – trougao sukoba
(Galtung, 2009: 14-6, 107-11). Ovaj model predstavlja sukob kao trougao, čija su te-
mena stavovi (attitudes), ponašanje (behaviour) i protivrečnost (contradiction). Sva-
koj od tri komponente trougla, tj. sukoba (stavovi, ponašanje i protivrečnost) odgo-
vara neka vrsta nasilja. Nasilno ponašanje može dovesti do direktnog, protivrečnost
do strukturnog, a negativni stavovi do kulturnog nasilja. Neposredno nasilje prestaje
promenom konfliktnog ponašanja, strukturno uklanjanjem strukturnih protivrečno-
sti i nepravdi, a kulturno promenom stavova. Da bi se sukob rešio, odnosno transfor-
misao, tvrdi Galtung, moramo se baviti svim aspektima sukoba (Galtung, 2009: 35-7).
Galtung je odlučujuće doprineo i uspostavljanju studija mira kao naučne discipli-
ne – tačnije, istraživanju mira je dao epistemološko-metodološku dimenziju. Studi-
je mira je ustrojio kao trilateralnu nauku koja počiva na empirizmu (sistematsko po-
ređenje teorije sa empirijskim podacima i njeno prilagođavanje podacima – primat
podataka nad teorijama), kriticizmu (sistematsko poređenje empirijskih podataka sa
vrednostima i njihovo prilagođavanje vrednostima – primat vrednosti nad podaci-
ma) i konstruktivizmu (sistematsko poređenje teorije sa vrednostima i njeno prilago-
đavanje vrednostima – primat vrednosti nad teorijom). Smatrao je i da se proučavanje
mira mora ustrojiti, ne samo po uzoru na društvene nauke, već i po uzoru na prime-
njene nauke, posebno medicinu. On tvrdi da rešavanje sukoba, a time i studije mira,
moraju počivati (kao i medicina) na trouglu dijagnoza – prognoza – terapija. Takav
stav proizlazi iz analogije između parova zdravlje/bolest (medicina) i mir/nasilje (stu-
10 Galtung je svojom „Struktur(al)nom teorijom agresije“ utvrdio da nasilje ne samo da može biti posledica
društvenih struktura već i njihov uzrok, a „Struktur(al)nom teorijom imperijalizma“ ustanovio je novi problem
istraživanja mira – nasilje integrisano u globalne strukture (Galtung, 1964: 95-119; 1971: 81-117).
347
dije mira). Druga ključna podudarnost medicine i studija mira je u tome što obe pro-
učavaju sisteme (njihove aktere, činioce, ćelije) kao i njihova „dobra“ i „loša“ stanja.
Ako Galtunga možemo nazvati utemeljivačem studija mira, onda isto možemo tvr-
diti za Džona Bartona (John W. Barton) kada je rešavanja sukoba u pitanju (Dunn,
2004:6). Po obrazovanju psiholog, ovaj australijski diplomata prvo se bavio međuna-
rodnim odnosima, da bi se zatim okrenuo rešavanju sukoba i istraživanju mira. Nje-
govi najvažniji doprinosi oblasti proučavanja mira su uvođenje teorije ljudskih potre-
ba i koncepti duboko ukorenjenog sukoba (deep-rooted conflict), provencije sukoba i
rešavanja problema.
Duboko ukorenjeni sukobi, smatra Barton, posledica su zahteva za prilagođava-
njem društvenog ponašanja, koji prevazilaze granice ljudske tolerancije i sposobnosti
(negiraju njihove osnovne potrebe i vrednosti). Akteri ovakvih sukoba mogu biti vla-
de, grupe i (ili) pojedinci, a njihovi simptomi najčešće su: štrajkovi, javni protesti, et-
ničko nasilje, terorizam, itd. (Burton, 1990: 15). Kako se ovakvi sukobi, ističe Barton,
ne mogu ispravno tretirati u okviru postojećih društveno-političkih okvira, njihovo
rešavanje zahteva promenu normi, institucija i politika. Takav pristup on naziva pro-
vencijom sukoba. Provencija predstavlja „uklanjanje kauzalnih uslova i podsticanje
okruženja pogodnog za uspostavljanje odnosa saradnje – proširenje opsega problema
van uske oblasti rešavanja sukoba“ (Burton, 1990: 18). Ovde Barton pod „rešavanjem
sukoba“ ne podrazumeva naučnu oblast već konvencionalno rešavanje sukoba, zasno-
vano primarno na pravnim normama.
Provencija se bavi društvenim okruženjem uopšte, odnosno društvenim odnosima
i uslovima koji na njih utiču. Neki sukobi, kao što su sukobi mafije, nasilje uličnih ban-
di, terorizam i etničko nasilje i ne mogu se rešavati konvencionalnim sredstvima i me-
todama, već, tvrdi Barton, moraju biti predmet provencije (Burton, 1990).
Provencija sukoba počiva na već pomenutom rešavanju problema, što je Bartonov
centralni teorijski koncept.11 Rešavanje problema pripada tradiciji teorije sistema i ide-
ji o obrazovanju prvog i drugog reda. Teorija sistema naglašava ulogu koju društve-
no obrazovanje i kultura imaju u promeni samog društvenog sistema. Iako se sistemi
obrazuju kroz svoje članove, koji prilagođavaju percepcije stvarnosti ličnom iskustvu,
ipak postoje određene bazične pretpostavke koje sistem kao celinu čine otpornijim na
promene od njegovih članova. Takve pretpostavke Rapoport naziva „podrazumeva-
nim vrednostima“ (default values), koje se uglavnom nekritički usvajaju i time ogra-
ničavaju ili određuju izbor pojedinca. Kada se problemi jave, na njih se reaguje na
osnovu podrazumevanih vrednosti i to je obrazovanje prvog reda. Nemogućnost da
11 Metodološki, rešavanje problema počiva na Pirsovom (Pierce) „abduktivnom procesu“. Abdukcija podrazumeva
postavljanje eksplanatornih hipoteza zasnovanih na postojećem znanju, shvatanjima i intuiciji. Potom se
postavljene hipoteze ispituju i testiraju, ne samo na empirijskim, već i na analitčkim, zdravorazumskim osnovama.
Hipoteze koje ne prođu test se odbacuju (Burton, 1990: 19-20).
348
STUDIJE MIRA
se problemi reše u takvom kontekstu zahteva mirnu i stvaralačku transformaciju siste-

ma, što podrazumeva volju i sposobnost za preispitivanje osnovnih pretpostavki – ob-
razovanje drugog reda. Potreba za pretvaranjem destruktivnih društvenih odnosa u
konstruktivne, implicira integraciju obrazovanja drugog reda u društveni sistem, kroz
proces „participativnog planiranja“ (Ramsbotham, et al., 2011: 48-9).
Još jedan psiholog i profesor univerziteta Harvard, Herbert Kelman (Herbert C.
Kelman) može se takodje svrstati u grupu klasičnih teoretičara i istraživača mira i su-
koba. On se smatra jednim od začetnika sociopsihološkog pristupa proučavanju mira
i osnivačem oblasti nazvane rešavanje sporova (dispute resolution), koja predstavlja
deo šire akademske tradicije rešavanja sukoba. U svom radu on se najviše fokusirao na
istraživanje društvenog uticaja i promene stavova, a od konkretnih društvenih proble-
ma najviše se bavio izraelsko-palestinskim sukobom (Burgess, et al., 1997: 163).
Kelman je prihvatio i dalje razvio koncept rešavanja problema. Njegova interpre-
tacija ovog pristupa rešavanju sukoba poznata je i kao analitičko rešavanje problema,
koje se u praksi sprovodi kroz niz radionica (problem-solving workshops). Svrha ovih
radionica jeste istraživanje prirode, osnovnih uzroka, istorije i dinamike sukoba, uz
učešće naučnika-posrednika (academic-facilitator) i predstavnika svih suprotstavlje-
nih strana. Time se uspostavlja neformalno okruženje u kome akteri sukoba mogu
slobodno istražiti svoje percepcije sukoba i percepcije suprotstavljenih strana, što bi,
kako navodi Kelman, trebalo da dovede do boljeg razumevanja sukoba i uspostavlja-
nja poverenja među suparnicima (Burgess, et al., 1997).
Kelman je smatrao da su radionice posebno korisne i primenljive u duboko ukore-
njenim ili dugoročnim sukobima, kao što je bliskoistočni sukob Izraela i Palestine. On
se, s grupom saradnika, bavio ovim sukobom duže od dve decenije i smatra se da su
neformalni sastanci predstavnika Izraela i Palestine, odnosno ove radionice, direktno
doprineli formalnim pregovorima u Madridu 1991. i Oslu 1993. godine. Ovakav pri-
stup je, smatra Kelman, doprineo promeni dinamike makrosukoba na sledeći način:
poslužio je kao mikrokosmos većeg sistema (sukoba), bio je laboratorija za unošenje
novih ideja i predloga u sistem sukoba, obezbedio je okruženje u kome je neposredna
interakcija bila moguća, stvorio je koaliciju „koja preseca linije sukoba“ i čini jezgro
novih odnosa (Kelman, 1997).
Adam Kerl (Adam Curle), britanski antropolog i socijalni psiholog, takođe se može
uvrstiti među osnivače studija mira, a najveći doprinos dao je u oblasti (mirovnog) po-
sredovanja, tačnije – građanske diplomatije. On je takođe, poput Galtunga, razvio širu
koncepciju mira, koja obuhvata i pozitivnu (zadovoljenje ljudskih potreba i ostvarenje
ljudskih potencijala) i negativnu dimenziju (prevencija nasilja) ovog fenomena. Ova-
kav koncept mira postao je dominantan, prvo na Univerzitetu u Bredfordu, čije je ode-
ljenje za studije mira osnovao sam Kerl 1973. godine, a potom i na većini akademskih
programa koji se bave izučavanjem mira širom sveta (Woodhouse, 2010: 1).
349
Njegov pristup izučavanju mira uključivao je i normativnu komponentu i isticao tri

vrste aktivnosti u korist mira: negovanje društvenih i ekonomskih sistema koji podsti-
ču saradnju nasuprot sukobu, otpor nasilnim i represivnim režimima nenasilnim me-
todama i pomirenje među nekada sukobljenim stranama. Kerlovo određenje izgrad-
nje mira nije se toliko ticalo regulacije sukoba, koliko uspostavljanja konstruktivnih
društvenih odnosa. Po njegovom mišljenju mirnodopsko okruženje je podrazumevalo
aktivnu društvenu zajednicu, plansku saradnju i kreativnu prevenciju ili rešavanje su-
koba. Kada su sukobi u pitanju, naglašavao je značaj stavova i vrednosti (poput Lenca,
smatrao je da su uzroci sukoba u umovima ljudi), a kao najefikasniju tehniku (vešti-
nu) rešavanja isticao je posredovanje (medijaciju). Kerlov pristup je zapravo ujedinio
Galtungovo strukturalno rešavanje sukoba i Bartonovo rešavanje problema (Woodho-
use, 2010: 2-4).
Najznačajniji Kerlov doprinos je svakao u tome što je definitivno vezao praksu po-
sredovanja za studije mira, kroz koncept „meke“ medijacije ili diplomatije drugog ko-
loseka, kao neophodnog dodatka „zvaničnoj“ diplomatiji (prvog koloseka). Njegov
koncept posredovanja uključuje četiri osnovna principa (tj. funkcije posrednika): iz-
gradnju, održavanje i unapređenje komunikacije; snabdevanje strana relevantnim in-
formacijama; aktivan doprinos izgradnji „prijateljskih“ odnosa među sukobljenim
stranama i razvoj osnova za uspostavljanje zvaničnih pregovora. Kerl je kasnije svoj
koncept izgradnje mira proširio i na osposobljavanje građanskih udruženja i pojedina-
ca, pa se smatra i jednim od začetnika „izgradnje mira odozdo“ (Ramsbotham, et al.,
2011: 53-4; Woodhouse, 2010: 5-6).
Bolding, Galtung, Barton, Kelman i Kerl čine vrlo mali deo akademske zajednice
istraživača mira i sukoba, ali je njihov doprinos, kako teoriji i praksi, tako i institucio-
nalizaciji ove oblasti, neprocenjiv. Danas postoji više od šest stotina instituta za istra-
živanje mira i sukoba i više hiljada njihovih članova, ali gotovo da nema nikoga ko ne
baštini ideje nekog od navedenih osnivača (Ilić i Džuverović, 2009: 132).
Njihov rad predstavlja temelj razvoja svih kasnijih faza istraživanja mira i sukoba,
pa tako i poslednje, gde se fokus premešta sa insistiranja na studijama mira kao disci-
plini, na transdisciplinarne pristupe rešavanju sukoba, uz zadržavanje normativne di-
menzije studija mira. Dakle, studije mira i dalje ostaju relevantne i gotovo da se po-
drazumevaju, ali poslednja faza istraživanja mira i sukoba, posebno u 21. veku, može
se nazvati postdisciplinarnom. Ovu fazu karakteriše kombinacija elemenata različitih
disciplina i koncepata (od sporazumnog rešavanja do transformacije), njihova prime-
na na različitim nivoima (od međugrupnog do globalnog), u različitim sektorima (psi-
hološki, kulturni, ekonomski, politički), uz korišćenje različitih pristupa (prevencija,
izgradnja mira, pomirenje, itd.) i metodologija. U teoriji, ali i praksi, posebno se isti-
ču četiri problema: sistemska složenost, asimetričnost, kulturna različitost i nerešivost
(Ramsbotham, et al., 2011: 56-7).
350
STUDIJE MIRA
Adam Kehejn (Adam Kahane) ističe tri vrste sistemske složenosti: dinamičku,
društvenu i generativnu. Prva se odnosi na nelinearnost odnosa između uzroka i po-
sledice i njihovu nepredvidljivost, druga na postojanje različitih perspektiva i percep-
cija stvarnosti (te je participativni pristup neophodan), a treća na neefikasnost pret-
hodnih rešenja i stalnu potragu za novim kreativnim rešenjima. Uzimajući u obzir ove
složenosti istraživači poput Ropersa i Lederaka (Lederach) uveli su koncepte sistemske
transformacije sukoba i transformacije zasnovane na ideji koegzistencije protivrečno-
sti i paradoksa u jednom društvu (Ramsbotham, et al., 2011: 58-9).
Asimetričnost strana u sukobu prepoznata je kao jedan od osnovnih problema od
samog nastanka ove oblasti, ali je upravo poslednja faza razvoja iznedrila nove krea-
tivne odgovore na ovaj izazov. Tako je Linklater, polazeći od frankfurtske kritičke ško-
le i Habermasove diskurzivne etike, razvio koncept diskurzivne transformacije suko-
ba, koja insistira na tome da društvene aktivnosti i institucionalno uređenje imaju
legitimitet tek ako su posledica nesputanog diskursa u kome sve zainteresovane stra-
ne slobodno učestvuju („idealna govorna situacija“, Marsh & Stoker (Ed.), 2005: 176-
8, Ramsbotham, et al., 2011: 59-60).
Problemu kulturne različitosti pristupilo se sa stanovišta Gadamerove filozofije,
odnosno hermeneutičkog dijaloga (konverzacija kao interpretacija „teksta“). Ovde
se dijalog shvata kao međusobna interpretacija „teksta“, kao vrsta „relacione empati-
je“ koja dovodi do novog razumevanja postojećih protivrečnosti. Na istom tragu je i
Brum (Broome), kada ističe da se prihvatljivo rešenje sukoba može postići samo među-
sobnim dijalogom sukobljenih strana: „Iz ovakve vrste dijaloga nastaće „treća kultu-
ra“, posledica prevazilaženja isključujućih kultura dveju zajednica, i podstaći će se ra-
zvoj uključujuće kulture razumevanja, poštovanja različitosti i solidarnosti“ (Sandole,
et al. (Eds), 2009: 184-201).
Dijalog i uvažavanje kulturnih različitosti postali su ključne ideje istraživanja mira
i sukoba, pa se tako na njima zasnivaju i pristupi proučavanju nerešivih sukoba. Rem-
sbotam (Ramsbotham) tako predlaže koncept antagonističkog dijaloga između suko-
bljenih strana, koji ne podrazumeva potpunu transformaciju suprotstavljenih ciljeva,
već, slično Lederaku, ističe mogućnosti koegzistencije protivrečnosti. I sam Galtung u
svojoj poznoj fazi, insistira na dijalogu kao pristupu rešavanju sukoba (Galtung, 2004:
160-74).
Ramsbotam i grupa autora sa Univerziteta u Bredfordu, predviđaju da će u bu-
dućnosti ova oblast, kao odogovor na ključno „pitanje kulture“, dobiti sveprožimajuće
kosmopolitsko obeležje. Kako istraživanje mira i sukoba već jeste globalno prisutno,
oni ističu da jedino istinski kosmopolitski i transkulturalni pristup može odogovoriti
na izazove miru i preduprediti nasilje u 21. veku (Ramsbotham, et al., 2011: 425-26).
351
TEORIJA LJUDSKIH POTREBA U STUDIJAMA MIRA

Teorija ljudskih potreba je veoma važan činilac studija mira. Skoro svi ključni au-
tori u ovoj naučnoj oblasti (neki su već pominjani u ovom radu) koriste pojam ljud-
ske potrebe kako bi utvrdili cilj teorijskih i praktičnih napora mirovnog rada, odnosno
da bi odvojili legitimne zahteve strana u sukobu od nelegitimnih. Zadatak rešavanja
(transformacije) sukoba, u mirovnoj paradigmi, jeste da svede nasilje na najmanju
moguću meru. Nasilje shvaćeno na ovaj način podrazumeva sve ono što šteti ili ometa
zadovoljenje ljudskih potreba. Određene univerzalne potrebe moraju biti zadovoljene
ako ljudi žele da pacifikuju ili preduprede destruktivni sukob (Rubenstein, 2001). Ve-
rovatno najvažniji originalni doprinos teorija rešavanja sukoba (koje čine osnovu mi-
rovnih studija) jeste da se sukob može rešiti oslanjanjem na ljudske potrebe koje su
međusobno usaglasive, odnosno uskladive. Sukob se posmatra holistički, kao sastavni
deo društvene dinamike, na koga je, međutim, potrebno konstruktivno odgovoriti, što
ponekad uključuje napuštanje interesa koji su neuskladivi i povratak na ljudsku priro-
du kao pouzdan temelj za prevazilaženje osnovne suprotstavljenosti. Pored oslanjanja
na potrebe, rešavanje sukoba se može oslanjati i na prava i moć (Mills, 2003: 10-4), ali
tada sukob zapravo nije rešen, tj. rešen je nepotpuno ili na pogrešan način.12
Pod potrebom se mogu razumeti različita stanja i procesi. Definicija potreba ima
zaista mnogo, a glavni cilj ovog teksta nije da se bavi samim sadržajem pojma, te se
ovom prilikom neće ulaziti u raspravu oko toga koje je određenje najprihvatljivije. Pod
potrebom se ovde podrazumevaju prvenstveno (ali ne isključivo) nagoni i instinkti, tj.
skup bioloških preduslova za opstanak ljudskih bića. Potrebe mogu biti fizičke i nefi-
zičke prirode (Marker, 2003), jer ljudskim bićima nije dovoljno samo da poseduju hra-
nu ili sklonište kako bi se osećali sposobnim da slede svoje izbore i oblikuju svoje po-
našanje na regularan način. Minimum univerzalnosti potreba mora postojati kako bi
12 Ako se sukobu pristupi iz realističke perspektive, onda je oslanjanje na moć najsigurnije tlo za njegovo rešavanje.
Pretnja ili korišćenje sile u ovom je pristupu prihvaćeno kao efikasno i kroz rat i tradicionalnu diplomatiju oblikuje
međunarodni poredak (Mills, 2003: 10). Pesimistička antropologija i manipulisanje sukobom sa neopravdanim
poverenjem u ravnotežu snaga dodatno diskvalifikuje ovaj pristup kod teoretičara i profesionalaca u oblasti
studija mira. Drugi mogući pristup, utemeljen na pravima, prilično je dobio na značaju posle Hladnog rata, a
često ga promovišu liberali u okviru naučnog polja međunarodnih odnosa. Prava su u suštini konzervativna,
metapolitička, održavaju status quo, sukob vide kao anomaliju postojećeg sistema zabrana i ovlašćenja i slab
su motivator. Osim toga, pravni pristup (posebno onaj temeljen na pojmu ljudskih prava) kompromitovan je
i često zloupotrebljavan od zemalja Zapada, bivajući nekada korisno sredstvo imperijalizma, a sada ideološka
potka Novog svetskog poretka (Hamilton, 2003: 3-4, Duzinas, 2009: 33-4). U uslovima globalizacije, pozivanje
na prava je pogotovo opasan instrument, koji može podstaći nasilje. Građani zato moraju braniti emancipatorski
kapacitet prava od vlada koje ga koriste kao retoričko i represivno sredstvo (Duzinas, 2009: 55). U pravnom
pristupu se ne govori dovoljno o odnosima moći, o raspodeli materijalnih i nematerijalnih resursa u unutrašnjem
ili međunarodnom sistemu, a takve raspodele upravo dovode do nezadovoljenja potreba velikog broja ljudi koji
onda postaju vrlo podložni učešću u budućem nasilju. Sve ovo ne znači da su ljudska prava i ljudske potrebe
suprotstavljene. Naprotiv, ovi koncepti su suštinski povezani i obično deluju sinergijski i u istom cilju. Za neke,
više površinske sukobe pravni mehanizmi su neophodni. Međutim, ipak treba biti svestan osetljivosti pitanja oko
kojih se ukorenjeni sukobi dešavaju, i prednosti posmatranja sukoba kao elementa normalne društvene dinamike.
352
STUDIJE MIRA
se one nazivale ljudskim potrebama, iako nije moguće ni preporučljivo utvrditi neka-
kvu zatvorenu listu potreba za sve ljude i sva vremena. Ljudske potrebe i njihovo za-
dovoljenje predstavljaju moćan instrument objašnjenja ljudskog ponašanja. Iako ovaj
pristup nije dominantan u društvenim naukama, studije mira su ga usvojile od samo-
ga osnivanja i to je jedna od specifičnih razlika u odnosu na druge naučne oblasti ili
discipline (Mills, 2003: 4).
Ovde je ostavljeno po strani pitanje da li su potrebe genetske, urođene (što ne mora
biti istovetno sa genetskim) ili stečene, pošto su shvatanja o tome različita i nisu pre-
više relevantna za temu. Međutim, kritike ovog pristupa vrlo su značajne jer ukazuju
na njegove nedostatke. Najpre, kritikuje se sam pojam potrebe, jer je nejasan, nenau-
čan ili nepogodan za operacionalizaciju. Zatim, liberali su skloni da potrebe odbacu-
ju kao uvođenje totalitarizma na mala vrata, odnosno na ugrožavanje lične slobode od
strane onih koji znaju bolje od ljudi šta je njima potrebno (Boulding, 1966: 218). Po-
red optužbi za paternalizam, snažna kritika stiže i od antropologa i kulturologa, koji
se posebno protive zanemarivanju značaja kulturnih faktora u rešavanju sukoba i uni-
verzalnosti i ontologičnosti u promišljanju o potrebama (pogledati, Avruch & Black,
1987: 87-93). No, pristalice teorija potreba smatraju da, i pored delimične opravdano-
sti kritika, one ipak nisu uspele da suštinski oslabe korisnost ovog pristupa. Prvenstve-
no, zato što nisu uspele da pobiju činjenicu da postoje obrasci ljudskog ponašanja, niti
da su vrednosti, kao i prava, proizvod i manifestacija potreba. Osim toga, ako se vodi
računa o učešću pojedinaca u formulisanju i izboru načina zadovoljenja potreba, može
se odgovoriti i na kritiku koja je uperena na navodnu neslobodu koja je sa potrebama
povezana (Hamilton, 2003: 167).
Zašto je teorija ljudskih potreba bitna za rešavanje sukoba? Kad se odgovora na ovo
pitanje, prvo što treba pomenuti jeste da je sukob zaista rešen tek kad ljudi ne moraju
da trpe niti čine nasilje. Dakle, konačan pokazatelj uspešnosti jesu uvek ljudi i njiho-
va situacija, odnosno pretpostavke njihovog razvoja. Razvoj je uvek ljudski razvoj (po-
gledati, Galtung, 1978: 2). Ukoliko je (čak i delimično) tačna pretpostavka da ljudska
bića nisu inherentno agresivna i večno gladna moći, niti da su, s druge strane, njihova
ponašanja potpuno zavisna od situacije i spoljnih faktora, onda se treba okrenuti te-
oriji ljudskih potreba koja kombinuje najbolje iz ovih konzervativnih i liberalnih pri-
stupa (Rubenstein, 2001). Najvažniji koncepti studija mira, poput strukturnog nasilja i
pozitivnog mira, u presudnoj meri su povezani sa zadovoljenjem ljudskih potreba, na
taj način što ističu da ljudi ne mogu ostvariti svoj potencijal ukoliko osnovne potrebe
nisu zadovoljene, pogotovo u dužem vremenskom periodu. Uz oslanjanje na ljudske
potrebe, jasnije se sagledava zašto u nekim slučajevima i sukobima redovni mehanizmi
(pregovaranje, sudovi, arbitraže i drugi) prosto ne daju rezultate. U studijama bezbed-
nosti ova nepotpunost i neefikasnost redovnih metoda bavljenja sukobima ne uzima
se dovoljno u obzir, već se „upravljanjem krizama“ ili „obuzdavanjem sukoba“ poku-
353
šava delovati na posledice tenzija i nasilja. Hipoteza pobornika teorije potreba, s dru-
ge strane, jeste da u slučajevima težih osujećenja potreba (najčešće za identitetom ili
bezbednošću) nije moguće rešavati (dugotrajne) sukobe ako se šira društvena struktu-
ra ne transformiše i prilagodi ljudskoj prirodi, umesto što se uklapa i oblikuje po želji.
Ako se sukobi počnu rešavati tradicionalnim instrumentima, neće se uvideti da po-
stoje pitanja u kojima kompromisi ne donose plodove (Marker, 2003). Stvar je u tome
što nijedno rešenje koje nije svesno nužnosti ljudske dimenzije problema neće istinski
promeniti ponašanje i stavove strana. Potrebe se razlikuju od želja, zato što izostanak
njihovog ispunjenja (zadovoljenja) ima direktne posledice po ljudsko funkcionisanje
(Hamilton, 2003: 171). Teorija ljudskih potreba bazirana je na pretpostavci da funda-
mentalne potrebe moraju biti zadovoljene kako bi došlo do nenasilnog rešenja sukoba.
To posebno važi za dugotrajne, ukorenjene sukobe poput onih koji zaokupljaju najviše
pažnje javnosti, diplomatskih i drugih napora. U ovakvim sukobima nije moguće na-
praviti kompromis, podeliti željeni resurs ili cenkati se oko ustupaka druge strane, jer
je održivo rešenje neodvojivo od dubokog emocionalnog, identitetskog i struktural-
nog okruženja unutar društva i unutar strana. A upravo ova pitanja su presudna u ve-
ćini nasilnih sukoba, pogotovo posle Hladnog rata (Marker, 2003).
Teorija ljudskih potreba razvijena je najpre u psihologiji, što predstavlja značajan
dokaz pomenute interdisciplinarnosti studija mira. Najzaslužniji autor za razvoj ove
teorije jeste Abraham Maslov (Abraham Maslow). Ovaj američki psiholog je sredinom
20. veka izložio učenje po kojem se potrebe dele na potrebe nedostatka i potrebe ra-
sta (na primer, Maslow, 1968: 44-59). Potrebe nedostatka imaju prioritet u zadovolje-
nju, jer se najpre mora voditi računa o ispunjenju jaza, odnosno postizanju minimal-
nog nivoa zadovoljenja koji omogućava da čovek uopšte stremi ka svojim ciljevima. U
potrebe nedostatka Maslov ubraja: fiziološke potrebe (za hranom, vodom, skloništem,
toplotom i druge), potrebe za bezbednošću, pripadanjem, ljubavlju i za poštovanjem
sa samopoštovanjem (Maslow, 1968: 24). Njihova hijerarhija prati ovo nabrajanje, tj.
fiziološke su bazičnije od potrebe za bezbednošću, ove od potreba za pripadanjem,
itd. Izostanak njihovog zadovoljenja vodi u neurozu, agresiju i različite vrste patologi-
ja. Potrebe rasta, pak, tiču se samoaktuelizacije (samoostvarenja) osobe, i one postaju
aktivan motivator tek kad su potrebe nedostatka makar u minimalnoj meri zadovolje-
ne. Tu se radi o autonomiji, kreativnosti i samoostvarenju koje donose individualnost
(posebnost) i dodatni kvalitet životu, ali se po Maslovu to dešava jedino ako je na ma-
terijalne, emocionalne i druge osnovne potrebe već odgovoreno. Teorija ljudske moti-
vacije počiva na teoriji potreba, jer motivacija za bilo koje ponašanje jeste kanal izra-
žavanja ili zadovoljenja jedne ili više potreba (Maslow, 1943: 2-3). Iako kasnije mnogo
kritikovana, dopunjavana i modifikovana, Maslovljeva teorija predstavljala je jednu od
ključnih veza psihologije sa studijama mira, pošto su je u manjoj ili većoj meri preuzeli
i prilagodili Barton, Azar, Galtung, Sendol (Sandole), Lederer i drugi.
354
STUDIJE MIRA
Barton je pod potrebama podrazumevao univerzalne ljudske motivacije. On je

smatrao da se ponašanje koje se tiče zadovoljenja potreba ne može kontrolisati na-
gradama i kaznama i da su ljudi spremni da koriste najrazličitije postupke (uključuju-
ći nasilje) ako su sistematski lišeni zadovoljenja svojih potreba. Agresija i antisocijalno
ponašanje, dakle, rezultat su društvenih praksi i normi koje nisu u skladu sa ljudskim
potrebama (Burton, 1998). Zdravi ljudi nisu inherentno agresivni ako im se osnovne
potrebe zadovolje, pa je frustracija potreba ključni izvor ukorenjenih sukoba (deep ro-
oted) praćenih nasiljem (Burton, 1997: Preface, XV). Sukob se posmatra kao problem
koji treba rešiti, zajednički problem strana, a ne kao izvor ponašanja koja se moraju
suzbiti prisilom ili pretnjama. Barton nigde ne daje konačnu listu potreba, niti tvrdi da
je ona nepromenljiva. Ipak, izričito pominje opstanak, bezbednost, identitet i autono-
miju kao ljudske potrebe (Burton, 1990: 33). Takođe, Barton govori i o podelama po-
treba na one za prihvatanjem, bezbednošću i razvojem (1990: 33).
Pomenuti autor razlikuje potrebe od kategorija vrednosti i interesa. Vrednosti nisu
univerzalne, ističe Barton, i moguće ih je menjati. Ipak, te su promene obično spore.
Vrednosti su uslovljene kulturom i civilizacijom, i zapravo predstavljaju osobine grupa
jezičkog, verskog, nacionalnog, klasnog i drugog karaktera (1990: 37). Primeri vred-
nosti su: moral, običaji, religija, ideologija, stil, govor i oblačenje, bonton, itd. Vredno-
sti su neophodan, ali promenljiv i biološki nedeterminisan deo ličnosti. One su važne
jer mogu da oblikuju stavove i aktivnosti, čak nekada i da promene redosled zadovo-
ljenja potreba, ali ne mogu, tvrdi Barton, predstavljati bazu za rešavanje sukoba. Vred-
nosti promovišu razlike, a ne sličnosti među stranama. Interesi su, pak, obično ma-
terijalne prirode, prolazni su i menjaju se sa okolnostima (1990: 38). Oni su najčešće
kompetitivni i onemogućavaju ishode u kome su obe strane pobednici (win-win). Svr-
ha odvajanja potreba od vrednosti i interesa jeste da pokaže da se ukorenjeni sukobi
ne rešavaju pogađanjem, cenkanjem ili kompromisima, jer oko potreba ne može biti
kompromisa. Potrebe se moraju zadovoljiti, u suprotnom, nasilje neće biti prevladano
(1990:39). Sukobi se ne mogu rešiti ukopavanjem pozicija, već oslanjanjem na potre-
be koje snaže jedna drugu. Naravno, postoji razlika između potreba i onoga što zado-
voljava potrebe (satisfyers), čemu Barton možda nije posvetio dovoljno pažnje. Na to
su kasnije ukazivali njegovi kritičari, poput Maks-Nefa. Tako resursi koji zadovoljava-
ju potrebe (npr. hrana, voda, lekovi) zaista mogu biti oskudni, čak i kad potrebe jesu
međusobno kompatibilne.
U teoriji rešavanja sukoba Edvarda Azara potreba je takođe središnji pojam. Azar
lišavanje osnovnih potreba imenuje za jedan od 4 preduslova izbijanja dugotrajnih
(protracted) društvenih sukoba (Azar, 1990: 7-12). Osim toga, i ostali preduslovi se u
poslednjoj instanci mogu svesti na zadovoljenje ljudskih potreba, jer se oni odnose na
nezadovoljstvo grupa (zajednica), karakter vlasti i međunarodne uticaje (koji su rezul-
tat nenamirenih potreba u okruženju). Azar smatra da su dugotrajni društveni suko-
355
bi (u koje je ubrajao izraelsko-palestinski, kiparski, korejski, sudanski sukob) pretežno

izazvani negacijom socijetalnih potreba (Ramsbotham, 2005: 115). Za njega je glavni
referentni objekat bezbednosti grupa (tj. njen identitet) i u tome se razlikuje od Bar-
tona čija je teorija više individualistička. Azar u potrebe ubraja: bezbednost, razvoj,
identitet i pristup politici (Mial, et al. 2005: 89). Opšta preporuka za rešavanje nasil-
nih sukoba jeste razvoj i poštovanje grupnog identiteta (posebno nacije, vere i kultu-
re) zajednica koje u nekoj državi žive. Država je garant zadovoljenja potreba, iako ona
zadovoljava samo neke od njih. Od njenih strategija i akcija, ali i od akcija grupa unu-
tar društva zavisi kada će dugotrajan sukob preći u nasilnu fazu (Azar, 1990: 12-5).
Događaji s kraja 20. veka i ratovi nove vrste dali su Azaru za pravo što je fokus studi-
ja mira pomerio na unutardržavne sukobe, i što je bazirao svoj pristup na istraživanju
grupnih identiteta i nerazvijenosti (uključujući siromaštvo). Pošto se o potrebama ne
može pregovarati sa pozicija sile i pošto klasični instrumenti ne dovode do trajnog re-
šenja, predlaže se diplomatija drugog koloseka i usmerene radionice sa nepristrasnom
trećom stranom kao olakšivačem komunikacije (Azar, 1990: 19-20). Ipak, neophod-
na je i promena na makro nivou, koju je Azar priželjkivao u vidu jačanja demokratije
i smanjenja nejednakosti unutar i među državama, kao i učvršćenja zajedničkih vred-
nosti svetske politike.
Pored Bartona i Azara, Johan Galtung, takođe pridaje veliki značaj teoriji ljudskih
potreba. On razlikuje kategorije ljudskih potreba - za bezbednošću, slobodom, blago-
stanjem i identitetom (Galtung, 1978: 14). Hijerarhiju ljudskih potreba on samo uslov-
no priznaje. Svaka teorija razvoja (shvaćena kao razvoj ljudskih bića) zasnovanog na
nenasilju mora uključiti učenje o ljudskim potrebama, na jedan ili drugi način (Gal-
tung, 1978: 65).
Na osnovu svega pomenutog može se argumentovati da pojam ljudskih potreba
ima ogroman značaj za studije mira, omogućavajući jasnije sagledavanje represije i ek-
sploatacije kao vidova političkog i ekonomskog, tj. strukturnog nasilja. On je zasnovan
na saradnji, zajedničkim dobicima i pretpostavci nemogućnosti beskrajnog prilagođa-
vanja ljudi društvenoj sredini. Sukob se dugoročno rešava (transformiše) samo ako se
vodi računa o potrebama strana, a pozitivan mir se ne može postići ako se ne omogući
normalno funkcionisanje pojedinaca, kao i grupa, uključujući odbranu njihovog iden-
titeta, bezbednost i minimum blagostanja, a sve u uslovima razmene i simbioze sa dru-
gima. Ukoliko potrebe u dužem periodu nisu zadovoljene ni do minimalne mere, ne
postoji preči zadatak od njihovog namirenja, zbog toga što to obično vodi u dalje kr-
voproliće, a i zbog same moralne neopravdanosti situacije. Ljudska prava koja proisti-
ču iz zadovoljenja ljudskih potreba mogu poboljšati uslove života i generalno dovesti
do win-win rezultata, ako se prepoznaju strukture koje pogoduju nasilju i promene se
sadejstvom tradicionalnih i novih instrumenata mirovnog delovanja (radionice, gra-
đanska diplomatija, društveni pokreti, obrazovanje za mir). Teorija ljudskih potreba,
356
STUDIJE MIRA
dakle, služi kao osnova za bogato i raznovrsno poimanje ljudskih bića, preduslova nji-
hovog neometanog razvoja i zahteva da se društva oblikuju tako da ovu raznovrsnost
i bogatstvo poštuju (Galtung, 1978: 19).
ZAKLJUČAK
Promišljanje mira staro je kolika i praksa sukobljavanja, to jest sama ljudska civili-
zacija (Tepšić, 2011: 5). Već kod starogrčkih filozofa mogu se naći korisni uvidi o pri-
rodi, funkcijama i rešavanju sukoba. Ove „teorije” mira i sukoba izlaze iz okvira filo-
zofije tek nastankom sociologije, što predstavlja početak savremene misli o sukobima.
No, tek sa završetkom svetskih ratova javlja se potreba za stvaranjem posebne discipli-
ne koja bi se bavila pretpostavkama mira i rešavanja sukoba. Istraživanje (studije) mira
je od samog početka zauzelo društveno-angažovanu, antiratnu poziciju, ne želeći da se
oslanjaja na koncepte nacionalnog interesa, bezbednosti i odbrane. Ono je ponudilo
drukčiju viziju međunarodnih odnosa i pravednijeg sveta, koji će izlaziti u susret legi-
timnim zahtevima pojedinaca i grupa, bez obzira na njihovu nacionalnu, versku, rod-
nu ili klasnu pripadnost.
Prihvatajući ovakvu perspektivu, istraživači mira posredno ili neposredno govore o
bezbednosti, što pokazuje značaj ovog pojma za studije mira. Od samog početka nave-
deni pojam nije bio vezan isključivo za državu, već je shvatan kao atribut (potreba) po-
jedinca. Takav pristup su kasnije prihvatile i studije bezbednosti formulišući koncept
ljudske bezbednosti. Ono što studije mira razlikuje od studija bezbednosti kao vred-
nosno neutralne discipline jeste njihova angažovanost i normativnost. Posmatranje
mira kao predmeta, cilja i osnovne vrednosti je ono što razlikuje studije mira i od osta-
lih društvenih disciplina i čini ih sui generis poduhvatom (Galtung, 2009: 31).
Mir je danas zasebna tema nauke – proučava se u studijama mira, kao pojava i pro-
ces unutar ličnosti, među pojedincima, grupama, između čoveka i prirode i u drugim
situacijama i okruženjima. Korpus znanja o miru dopunjava se i iz različitih naučnih,
etičkih i civilizacijskih sistema, pa on, pored klasičnih zapadnih pristupa, obuhvata i
uticaje iz ostalih delova sveta. Sve ovo, međutim, ne znači da se promišljanje mira iz
ugla tradicionalnih „nauka” prekida. Mir je složen fenomen, kome može da se pristupa
iz različitih paradigmi, metodoloških okvira i disciplina. Zato su međunarodni odnosi
i studije bezbednosti pozvane da izlože svoj način posmatranja mira, kao što i studije
mira imaju dosta toga da kažu o međunarodnoj politici i bezbednosti. Uostalom, in-
terdisciplinarnost je sudbina svih onih koji se ozbiljno bave ovim temama.
357
Knjige:
Dunn, D. (2005). The fifty years of peace reseach. Hampshire: Ashgate.
Webel, C. & Galtung, J. (Eds.) (2007). Handbook of peace and conflict studies. Lon-
don: Routledge.
Galtung, J. (2009). Mirnim sredstvima do mira - Mir i sukob, razvoj i civilizacija. Be-
ograd: Jugoistok 21 i Službeni glasnik.
Ramsbotham, O.; Woodhouse, T. & Mial, H. (2011). Contemporary conflict resoluti-
on, 3rd edition. Cambridge: Polity Press.
Simić, D. (1993). Pozitivan mir: shvatanja Johana Galtunga. Beograd: Akademija
Nova.
Članci:
Galtung, J. (1969). Violence, peace and peace research. Journal of Peace Research,
6(3). 167-191.
Tepšić, G. i Džuverović, N. (2011). Teorija rešavanja sukoba - osnovni koncepti i
paradigm. Godišnjak Fakulteta političkih nauka, 6(V). 361-379.
Wæver, O. (2004). Peace and security. Two concepts and their relationship. In: S.
Guzzini & D. Jung (Eds.), Contemporary security analysis and Copenhagen
peace research. (pp. 53-65). London: Routledge.
Avruch, K. & Black, P. (1987). A generic theory of conflict resolution: A critique. Ne-
gotiation Journal, 3(1). 87-96.
Azar, E. (1990). The management of protracted social conflict: Theory and cases. Alder-
shot, UK: Dartmouth Publishing Company Limited.
Baldwin, D. (1996). Security studies and the end of the Cold War. World Politics,
48(1). 117-141.
Baylis, J. (2001). International and global security in the post-Cold War era. In: J. Bay-
lis & S. Smith (Eds.), The globalization of world politics. An introduction to inter-
national relations. 2nd Edition.
(pp. 253-276). Oxford: Oxford University Press.
Booth, K. (1997). Security and self: Reflections of a fallen realist. In: K. Krause & M.C.
Williams (Eds.), Critical security studies. (pp.83-121). London: UCL Press
Boulding, K. (1966). The concept of need for health services. The Milbank Memorial
Fund Quarterly 44(4), part II, 202-223.
358
STUDIJE MIRA
Burgess, H. & Burgess, G. M. (Eds.) (1997). Encyclopedia of conflict resolution. Santra

Barbara: ABC-CLIO.
Burton, J. (1990). Conflict: resolution and provention. New York: St. Martin's Press.
Burton, J. (1997). Violence explained: The sources of conflict, violence and crime and
their prevention. Manchester: Manchester University Press.
Burton, J. (1998). Conflict resolution: The human dimension. Preuzeto 17.06.2012. sa
Internet stranice: http://www.gmu.edu/programs/icar/ijps/vol3_1/burton.htm.
Buzan, B. (1984). Peace, power and security: Contending concepts in the study of in-
ternational relations. Journal of Peace Research, 21(2). 109-125.
Charter of the United Nations and Statute of the International Court of Justice (1945).
United Nations: San Francisco.
Dunn, D. (2004). From power politics to conflict resolution: The work of John W. Burton.
Dunn, D. (2005). The fifty years of peace reseach. Hampshire: Ashgate.
Duzinas, K. (2009). Ljudska prava i imperija. Politička filozofija kosmopolitizma. Beo-
grad: Službeni glasnik i Albatros plus.
Ejdus, F. (2012). Međunarodna bezbednost: Teorije, sektori i nivoi. Beograd: Službeni
glasnik i Beogradski centar za bezbednosnu politiku.
Galtung, J. (1969). Violence, peace and peace research. Journal of Peace Research, 6(3).
167-191.
Galtung. J. (1978). The basic needs approach. Paper presented for the “Workshop on
needs”, May 27-29, Berlin: Science Center, International institute for environ-
ment and society. Preuzeto 22.06.2012. sa http://www.transcend.org/galtung/
papers/The%20Basic%20Needs%20Approach.pdf
Galtung, J. (1990). Cultural violence. Journal of Peace Research, 27(3). 291-305.
Galtung, J. (2004). Transcend and transform: An Introduction to conflict work. London:
Pluto Press.
Galtung, J. & Webel, C. (2007). Peace and conflict studies. Looking back, looking
forward. In: C. Webel & J. Galtung (Eds.), Handbook of peace and conflict stu-
dies. (pp. 397-399). London: Routledge.
Galtung, J. (2009). Mirnim sredstvima do mira - Mir i sukob, razvoj i civilizacija. Beo-
grad: Jugoistok 21 i Službeni glasnik.
Gleditsch, N. P. (2004). Peace research and international relations in Scandinavia:
From enduring rivalry to stable peace. In J. Dietrich & S. Guzzini (Eds.), Co-
penhagen peace research: conceptual innovation and contemporary security
analysis, Essays in honour of Hakan Wiberg. (pp.15-26). London: Routledge.
Hamilton, L. (2003). The political philosophy of needs. Cambridge: Cambridge Univer-
sity Press.
359
Ilić, V. i Džuverović, N. (2009). Promena konteksta delovanja mirovnih instituta posle

Hladnog rata.
U: I. Vujačić; Č. Čupić i B. Vranić (Ur.), Konsolidacija demokratije - 20 godina
nakon pada berlinskog zida. (str.112-125). Beograd: Fakultet političkih nauka i
Konrad Adenauer Stiftung.
Kahane, A. (2007). Solving tough problems: A creative way of talking, listening, and
creating new realities. San Francisco: Berrett-Koehler.
Kelman, H. (1997). Group processes in the resolution of international conflicts: Expe-
riences from the Israeli - Palestinian Case. American Psychologist, 52(3). 212-
220.
Lawler, P. (1995). A question of values: Johan Galtung’s peace research. London: Lynne
Rienner Publishers.
Lawler, P. (2002). Peace research, war, and the problem of focus. Peace Review, 14(1). 7-14.
Marker, S. (2003). Unmet human needs. Preuzeto 15.06.2012. sa
http://www.beyondintractability.org/essay/human_needs/
Marsh, D. & Stoker, G. (Ur.) (2005). Teorije i metode političke znanosti. Zagreb: Fakul-
tet političkih znanosti.
Maslow, A. (1943). A theory of human motivation. Psychological Review, 50. 370-396.
Maslow, A. (1968). Toward a psychology of being. Second edition. New York: D. Van
Nostrand Company, Litten Educational Publishing Inc.
Mial, H.; Ramsbotham, O. & Woodhouse, T. (2005). Contemporary conflict resolution.
Cambridge: Polity Press.
Mills, S. (2003). Empathising with the enemy. Transformation of Palestinian-Israeli con-
flict by overcoming psychological and structural obstacles. Msc thesis, Sydney:
University of Sydney.
Novičić, Ž. (2007). Neorealizam i neoliberalizam u savremenoj teoriji međunarodnih
odnosa. Međunarodni problem, 59(2-3). 211-242.
Ramsbotham, O. (2005). Analysis of protracted social conflict: A tribute to Edward
Azar. Review of International Studies, 31(1). 109-126.
Ramsbotham, O., Woodhouse, T. & Mial, H. (2011). Contemporary conflict resolution,
3rd Edition. Cambridge: Polity Press.
Rodžers, P. (2009). Mirovne studije. U: A. Kuper & Dž. Kuper (Ur.), Enciklopedija
društvenih nauka. (str. 831-832). Beograd: Službeni glasnik.
Rogers, P. & Ramsbotham, O. (1999). Then and now. Peace research - Past and future.
Political Studies, 47(4). 740-754.
Rubenstein, R. (2001). Basic human needs: The next steps in theory development. Preu-
zeto 23.06.2012. sa Internet stranice: http://www.gmu.edu/programs/icar/ijps/
vol6_1/Rubenstein.htm.
360
STUDIJE MIRA
Sandole, D.; Byrne, S.; Sandole-Staroste, I. & Senehi, J. (Eds.) (2009). Handbook of con-
flict analysis and resolution. New York: Routledge.
Simić, D. (1993). Pozitivan mir: shvatanja Johana Galtunga. Beograd: Akademija
Nova.
Šalbrek, I. (1999). Polemologija. U: S. Budisavljević i sar. (prev.), Svetska encikopedija
mira. (str. 125-128). Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Centar
za demokratiju i Gutenbergova galaksija.
Tepšić, G. i Džuverović, N. (2011). Teorija rešavanja sukoba - osnovni koncepti i para-
digme, Godišnjak Fakulteta političkih nauka, 6(V). 361-379.
Tepšić, G. (2011). Pristup Johana Galtunga u oblasti rešavanju sukoba. Master teza, Be-
ograd: Fakultet političkih nauka Univerzitet u Beogradu, (mentor Radmila Na-
karada).
Van den Dungen, P. & Wittner, L. (2003). Peace history: An introduction. Journal of
Peace Research: Special Issue on Peace History, 40(54). 363-375.
Walt, S. (1991). The reneissance of security studies. International Studies Quarterly,
35(2). 211-239.
Wæver, O. (2004). Peace and security. Two concepts and their relationship. In: S. Guz-
zini & D. Jung (Eds.), Contemporary security analysis and Copenhagen peace re-
search. (pp. 53-65). London: Routledge.
Wiberg, H. (2005). Investigaçao para a paz: Passado, presente e future. Revista Critica
de Ciências Sociais, 71. 21-42.
Wilkinson, P. (2007). International relations: A very short introduction. Oxford: Oxford
University Press.
Woodhouse, T. (2010). Adam Curle: Radical peacemaker and pioneer of peace stu-
dies. Journal of Conflictology, 1(1). 1-8.
Woodhouse, T. & Ramsbotham, O. (2005). Cosmopolitan peacekeeping and the glo-
balization of security. International Peacekeeping, 12(2). 139-156.
361
Milan Lipovac
POKUŠAJ KLASIFIKACIJE STUDIJA BEZBEDNOSTI
U prilozima ovog zbornika je na više mesta isticano kako su studije bezbedno-

sti nastajale u okviru strateških studija, a da su se uobličavale u okviru nauke o me-
đunarodnim odnosima, čiji je predmet istraživanja, najjednostavnije rečeno, odnos
između država i/ili međunarodnih organizacija. Zato ne bi trebalo da iznenađuje
što je odnos ovih aktera preslikan i na studije bezbednosti. Veza dve discipline nije
imala uticaj samo na predmet proučavanja studija bezbednosti, već je poslužila i kao
osnov za uobličavanje njihovog teorijsko-interpretativnog okvira. Naime, teoretiča-
ri studija bezbednosti su preuzeli stanovišta razvijena u oblasti istraživanja među-
narodnih odnosa i iskoristili ih kao osnovu za razvoj sopstvenih teorijskih pristu-
pa, prilagođavajući ih specifičnostima istraživane problematike. Upravo ta preuzeta
i adaptirana teorijska stanovišta međunarodnih odnosa, kao i autonomna teorijska
izvođenja u okviru studija bezbednosti i predstavljaju temu ovog zbornika. Ili dru-
gačije rečeno, u ovom zborniku su izloženi teorijski pristupi koji bi mogli da po-
nude razumevanje međunarodne bezbednosti, odnosno nacionalne bezbednosti u
međunarodnom sistemu ili još preciznije rečeno bezbednosti države u odnosu na
druge države. Iako je zbornik usko tematski postavljen to nikako ne znači iscrpnost
i dovršenost u pogledu mogućih teorijskih pristupa u proučavanju međunarodne/
nacionalne bezbednosti. Naime u planu je izrada još jednog zbornika čija bi tema
trebalo da budu samo škole mišljenja koje su razvijene u okviru studija bezbedno-
sti kao samostalne discipline (kopenhaška, velška i pariska škola). Takođe, struktura
ovog zbornika ne bi trebalo da bude opravdanje za izbegavanje rasprave o uočenim
nedostacima i nedorečenostima u okviru studija bezbednosti, iako oni nisu direk-

tno vezani sa međunarodnu bezbednost. Upravo zato smatramo da je na ovom mestu

potrebno istaći i ona pitanja i dileme koje jesu deo studija bezbednosti, a na koje u pri-
lozima ovog zbornika nismo uspeli da ponudimo eksplicitne odgovore.
Jedan od osnovnih problema studija bezbednosti se, po našem mišljenju, odnosi
na više nego očiglednu nesistematizovanost ove discipline. Naime, vremenom su teo-
retičari utvrdili da je istraživačko polje studija bezbednosti znatno šire i kompleksni-
je od predmeta međunarodnih odnosa, tako da je tradicionalna matrica proučavanja
bezbednosti države krajem Hladnog rata dopunjena pitanjima bezbednosti pojedina-
ca, društvenih zajednica, životne sredine itd. Gotovo svi teoretičari bezbednosti isti-
ču kako danas “bezbednost“ ima daleko šire značenje od tradicionalnog državocen-
tričnog shvatanja, po kojem je, u najrudimentarnijem smislu, bezbednost svedena na
uvećanje vojne moći države radi odvraćanja spoljašnjeg potencijalnog protivnika ili na
razvijanje saradnje između država sa ciljem izgradnje zajedničkih i prevazilaženja su-
protstavljenih (nacionalnih) interesa. Obogaćivanje istraživačkog polja se u studijama
bezbednosti označava kao „širenje“, „produbljivanje“ i „produžavanje bezbednosti“, a
što je u zborniku na nekoliko mesta isticano.
Obogaćivanje istraživačkog polja studija bezbednosti, sa druge strane, nikako ne zna-
či da se umanjuje značaj država kao aktera. Čak naprotiv, urednici ovog zbornika zastu-
paju stanovište da su države i dalje, ako ne jedino relevantni, onda svakako ključni ak-
teri ne samo svih nivoa i dimenzija bezbednosti, nego bi čak i različiti referentni objekti
trebalo da se sagledavaju kroz prizmu značaja države u uvećanju kapaciteta za pružanje
bezbednosti pojedincima, društvenim zajednicama, međunarodnom sistemu itd.
Takođe, ovo obogaćivanje polja bezbednosti nametnulo je potrebu za sistematizaci-
jom ovih „novih“ tema i istraživačkih pitanja u okviru studija bezbednosti. Prvi korak u
pravcu sistematizacije studija bezbednosti bi bila klasifikacija, odnosno razvrstavanje ra-
zličitih nivoa i dimenzija bezbednosti po određenim kriterijumima. U pogledu kriteri-
juma za takvu klasifikaciju u literaturi se mogu pronaći različita rešenja. Verovatno prvi
pokušaj te vrste predstavlja sektorska analiza, u okviru koje Buzen pravi razliku između
vojnog, političkog, ekonomskog, socijetalnog i ekološkog sektora (1991: 11-2). Isti autor
izvodi i klasifikaciju nivoa analize i razlikuje međunarodni sistem, međunarodni podsi-
stem (regionalni nivo), jedinice (države), podjedinice i pojedince (Buzan, Wæver & de
Wilde, 1997: 5-6). Jedno od rešenja koje svakako treba spomenuti jeste klasifikacija u
okviru koje se kao kriterijum koristi teorijski pristup, pa autori razlikuju „kritičke studije
bezbednosti“, „feminističke studije bezbednosti“, „poststrukturalne studije bezbednosti“,
„postkolonijalne studije bezbednosti“ itd. (Shepherd, 2013).
Nije teško uočiti da je sistematizacija studija bezbednosti, na osnovu predstavljenih
rešenja, vršena u okvirima, odnosno aršinima međunarodnih odnosa, a što sputava
dalji razvoj studija bezbednosti kao samostalne discipline. U tom smislu, nedostatak
364
UMESTO ZAKLJUČKA
navedenih rešenja ogleda se u nemogućnosti uključivanja svih relevantnih dimenzi-

ja i stratuma bezbednosti (prvenstveno onih koje se nalaze između pojedinačnog, so-
cijetalnog i državnog nivoa ) u jedinstveni disciplinarni okvir i predmet proučavanja.
Zato smatramo da je potrebno razviti integralan, holistički pristup koji bi omogu-
ćio da se pod skup bezbednosnih pojava podvedu svi relevantni stratumi, odnosno ni-
voi bezbednosti. Ovaj veliki skup bi trebalo da obuhvati već etablirane teme poput bez-
bednosti pojedinaca (njihovih prava i sloboda, zatim „slobode od straha“, „slobode od
lišenosti“ itd.), bezbednosti različitih društvenih grupa i društvenih zajednica (njihovih
identiteta) i država, ali i funkcionisanja društvenih i državnih institucija, međunarodne
bezbednosti (regionalne i šire međuzavisnosti – političke, ekonomske, vojne, energetske
itd.), ekoloških promena i drugih relevantnih globalnih procesa, ali i onih pitanja koja će
se tek postavljati u akademskim raspravama o bezbednosti. Takođe, različite bezbedno-
sne pretnje ne pogađaju na isti način sve aktere i sve vrednosti. Oružana agresija i nukle-
arni napad podjednako ugrožavaju i državu i društvenu zajednicu koja naseljava napad-
nutu teritoriju, kao i pojedince, ali nam npr. teorijska stanovišta ljudske bezbednosti neće
biti od velike pomoći u proučavanju ovih pretnji. Sa druge strane ni nacionalna bezbed-
nost nije adekvatan nivo za proučavanje npr. bezbednosti u školama ili nasilja u porodi-
cama, pa bi bilo korisno napraviti takvu klasifikaciju kojom bi za svaki relevantan nivo
bezbednosti bio preporučen i set adekvatnih teorijskih pristupa.
Bezbednost se mora tretirati kao slojevit, na mnoštvo različitih načina strukturisan
fenomen (Cvetković, 2010: 12), a s obzirom da je takva priroda fenomena bezbednosti,
određena raznolikim referentnim objektima, možda bi bilo celishodno slediti tu ana-
logiju u pokušaju klasifikacije. U tom smislu, jedno od mogućih rešenja, koje bi moglo
da zaustavi dalju rašomonijadu i nešto jasnije klasifikuje, a kasnije i sistematizuje stu-
dije bezbednosti bi se moglo temeljiti na referentnim objektima koji su u fokusu istra-
živanja. Ukoliko je referentni objekat država/nacija onda možemo govoriti o studijama
nacionalne bezbednosti, ukoliko je to međunarodni sistem/poredak onda su to studije
međunarodne bezbednosti. Referentni objekat studija socijatelne bezbednosti bile bi
društvene zajednice, a studija ljudske/humane bezbednosti čovek, odnosno pojedinac.
Ova analogija nam omogućava da u sistematizaciji idemo i korak dalje, pa bi tako stu-
dije korporativne bezbednosti kao referentni objekat imale korporacije, odnosno pri-
vredne subjekte. Na ovaj način možemo govoriti i o studijama bezbednosti u lokalnoj
zajednici čiji je referentni objekat zajednica (naseljena mesta) i ljudi koji tamo žive. A
ukoliko u obzir uzmemo i Buzenovo napuštanje sektorske analize i razmotrimo teori-
ju funkcionalne diferencijacije kao alternativno rešenje (Albert & Buzan, 2011: 424),
onda ova ideja ima još veći klasifikacioni (sistematizacioni) potencijal, jer ukoliko sva-
kom delu sistema pripadne neka vitalna funkcija onda možemo govoriti o zdravstvu,
obrazovanju, sportu itd., odnosno o studijama bezbednosti u zdravstvu, obrazovanju,
sportu itd.
365
Prednost ovakvog rešenja kojim se izdvajaju posebna potpolja studija bezbednosti

je što može da omogući sistematizaciju najadekvatnijih teorijskih pristupa i istraživač-
ke prakse za konkretan referentni okvir, odnosno poddisciplinu studija bezbednosti.
Obzirom da je potreba za sistematizacijom studija bezbednosti relativno skoro uo-
čena, adekvatna rešenja se neće ceniti samo u pogledu originalnosti, negu prvenstveno
u pogledu jednostavnosti primene i univerzalnosti, tj. mogućnosti da se različiti stra-
tumi, odnosno nivoi bezbednosti i njima pripadajuća teorijska stanovišta, kao i istra-
živačka praksa sistematizuju na jedinstven način. Urednici zato željno iščekuju kriti-
ku ove, ali i drugih ideja iznetih u ovom zborniku, a što bi podstaklo naučnu polemiku
i preispitivanje i produbljivanje postojećih, ali i razvijanje novih teorijskih stanovišta.
Albert, M. & Buzan, B. (2011). Securitization, sectors and functional differentiation.

Security dialogue, 42(4-5). 413-425.
Buzan, B. (1991). People, states, and fear: An Agenda for International Security Stu-
dies in the Post Cold War Era. Boulder: Lynne Reinner Publishers.
Buzan, B.; Waever, O. & Wilde, J. D. (1998). Security: A New Framework for Analysis.
Boulder: Linne Reinner Publisher.
Cvetković, V. N. (2010). Predgovor. U: V. N. Cvetkovič (Ur.), Rizik, moć, zaštita: Uvo-
đenje u nauke bezbednosti. (9-15). Beograd: Fakultet bezbednosti i Službeni
glasnik.
Shepherd. L. J. (Ed.) (2013). Critical Approaches to Security: An introduction to theo-
ries and methods. London: Routledge.
366

Međunarodna Bezbednost: Teorijski Pristupi Uvod U Studije Bezbednosti

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Međunarodna Bezbednost: Teorijski Pristupi Uvod U Studije Bezbednosti

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Urednici

Tehnička obrada fotografije na koricama

Uvod u studije bezbednosti

Milan Lipovac, Dragan Živojinović

Nikola Vujinović, Luka Glušac

Ana Zlatanović, Milan Lipovac

STUDIJE BEZBEDNOSTI I SRODNE DISCIPLINE

Nebojša Vuković, Željko Budimir

Milan Lipovac, Dragan Živojinović

Tokom višegodišnjeg rada na Fakultetu bezbednosti i Fakultetu političkih nau-

Međunarodna bezbednost: Teorijski pristupi /2014./

Milan Lipovac, Dragan Živojinović

NASTANAK, RAZVOJ I PERSPEKTIVE

Međunarodna bezbednost: Teorijski pristupi /2014./

se uočiti da se vremenom istraživačko polje studija bezbednosti širilo i produbljiva-

NASTANAK STUDIJA BEZBEDNOSTI

RAZVOJ STUDIJA BEZBEDNOSTI

od razloga je postojanje dominantnog prihvatanja uticaja spoljnih činilaca u objašnja-

STUDIJE BEZBEDNOSTI TOKOM HLADNOGA RATA

2 Neki od značajnijih radova iz ovog perioda su:

ma. Istovremeno, rat je uslovio smanjenje interesovanja za strateške studije na univer-

3 Ključni radovi u ovom periodu su:

STUDIJE BEZBEDNOSTI PO OKONČANJU HLADNOG RATA

Akademska rasprava o određivanju sadržaja i predmeta istraživačkog polja stu-

Na krilima ponovo otvorene debate o konceptu bezbednosti, stari sukob na lini-

stičkih. Tematski zahvat feminističkih studija bezbednosti takođe je šarolik, i kreće se

6 Videti npr: (Tickner, 1997; 2001 i 2005) i (Enloe, 2007).

8 Videti više u: (Hansen, 2006).

iskustvo kolonizovanog, malog, nemoćnog i potlačenog. Tek na taj način omogućiće

mera (Max Horkheimer), koji razlikuje kritičku i tradicionalnu teoriju (Horkheimer,

10 Više u: (Cox, 1981).

Emancipacija nema objektivno i trajno značenje, već zavisi od kulturološkog okru-

14 Tvorac ove kovanice je Nikolas Onuf. Videti: (Onuf, 1989).

• Znanje o subjektima, strukturama i praktičnom delovanju u svetskoj politi-

Socijalni konstruktivizam danas predstavlja jedan od vodećih pristupa u studija-

se stvaraju u intelektualnim, birokratskim i političkim krugovima zbog čega moraju

Gotovo da je pravilo da akademska zajednica uvodi neologizme u studijama bez-

Kopenhaška škola studija bezbednosti nastala je pod okriljem Kopenhaškog insti-

Wæver & de Wilde, 1998).

sulatore i globalne aktere. Regionalni bezbednosni kompleksi se razlikuju jedan od

Iz navedenog je evidentno da je TRBK teorija „srednjeg puta“, koja predstavlja kom-

PERSPEKTIVE STUDIJA BEZBEDNOSTI U 21. VEKU

sa druge. Dakle, politizacija bezbednosnih tema je neizbežna. Drugo je pitanje da li će

Dulić, D. (2011). Postmoderno shvataje bezbednosti. Godišnjak Fakulteta bezbednosti. 43-64.

Lutzker, D. R. (1961). Sex Role, Cooperation and Competition in a Two-Person, Non-Zero

Tickner, J. A. (1992). Gender in International Relations: Feminist Perspectives on Achieving

KONCEPTUALNA ANALIZA BEZBEDNOSTI

če se neadekvatnost teorijsko-metodološkog okvira međunarodnih odnosa, a koji

Međunarodna bezbednost: Teorijski pristupi /2014./

studija bezbednosti su upravo iz tog razloga pokušali da ga metaforički odrede. U tom

niji način. Koncept bezbednosti omogućava da razumemo šta je to bezbednost i da,

KARAKTERISTIKE KONCEPTUALNE ANALIZE

2. trebalo bi težiti onim konceptima koji utvrđuju i definišu odnose sa drugim

OKVIRI ZA KONCEPTUALNU ANALIZU BEZBEDNOSTI

5. Na koji način/kojim sredstvima? – bezbednost se može postići različitim sred-

istraživanjima koja se temelje na konceptualnoj analizi, jer bi konceptualna analiza

6. Bezbednost kojim sredstvima? Strategije, planovi, smernice, ali i konkretna

Ronda Povel smatra da je „bezbednost relacioni (odnosni) koncept, jer utvrđuje

2. Koje su vrednosti koje se štite?

1b) Ko pruža (provide) Odgovori na ova dodatna pitanja su u direktnoj vezi

4) Bezbednost od Pretnje se mogu pojaviti u različitim dimenzijama

4) Bezbednost od koga Povel razlikuje „negativno određenje bezbednosti,

Zoran 1) Šta je to bezbed- Predmet zaštite, za koji smo ustanovili da predstav-