Архитектура И

урбанизам
 АРХИТЕКТУРА И УРБАНИЗАМ
Часопис за архитектуру, урбанизам и просторно планирање
Чланови уредништва Милица Бајић - Брковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд
Ружица Богдановић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Београд
Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд
Бранка Димитријевић, Glasgow Caledonian University, Глазгов
Александар Иванчић, Barcelona Strategic Urban Systems, Барселона
Бошко Јосимовић, ИАУС, Београд
Нађа Куртовић-Фолић, Факултет теничких наука, Нови Сад
Игор Марић, ИАУС, Београд
Миленија Марушић, ИАУС, Београд
Дарко Марушић, Београд
Нада Милашин, ИАУС, Београд
Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање, Београд
Божидар Стојановић, Институт „Јарослав Черни“, Београд

Главни и одговорни уредник Мила Пуцар

Технички уредници Мила Пуцар

Марија Бербеља

Секретар Бошко Јосимовић

Издавачки савет ИАУСа

Председник Мила Пуцар, ИАУС, Београд
Заменик председника Јасна Петрић, ИАУС, Београд

Секретар Тамара Маричић, ИАУС, Београд

Бранислав Бајат, Универзитет у Београду, Грађевински факултет, Београд

Милица Бајић - Брковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд
Драгана Базик, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет, Београд
Миодраг Вујошевић, ИАУС, Београд
Бранка Димитријевић, Glasgow Caledonian University, Глазгов
Славка Зековић, ИАУС, Београд
Игор Марић, ИАУС, Београд
Дарко Марушић, Београд
Нада Милашин, Београд
Саша Милијић, ИАУС, Београд
Зорица Недовић Будић - University College Dublin, School of Geography, Planning and
Environmental Policy, Даблин
Марија Николић, Београд
Владимир Папић, Универзитет у Београду, Саобраћајни факултет, Београд
Ратко Ристић, Универзитет у Београду, Шумарски факултет, Београд
Ненад Спасић, ИАУС, Београд
Божидар Стојановић, Институт „Јарослав Черни“, Београд
Борислав Стојков, Републичка агенција за просторно планирање Републике Србије, Београд
Драгутин Тошић, Универзитет у Београду, Географски факултет, Београд
Милорад Филиповић, Универзитет у Београду, Економски факултет, Београд

Листа рецензената Листа рецензената

Ђорђе Злоковић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет
Добривоје Тошковић, научни саветник, ИАУС, Београд
Мила Пуцар, научни саветник, ИАУС, Београд
Марина Илић, редовни професор, Универзитет „Унион – Никола Тесла”, Факултет за екологију и заштиту
животне средине, Београд
Ненад Спасић, научни саветник, ИАУС, Београд
Михајло Тимотијевић, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет
Дарко Марушић, редовни професор, Универзитет у Београду, Архитектонски факултет
Лектура Дафина Жагар
Дизајн часописа и Марија Бербеља
компјутерски прелом

Kорице Детаљ куће „живети ближе окружењу” аутор Весна Косорић

вињетe: Извор: Београд у мапама и плановима од XVIII до XXI века, издавач: Урбанистички завод Београда, 2010.

Издавач Институт за архитектуру и урбанизам Србије

За издавача Игор Марић, директор ИАУС-а

Адреса редакције Институт за архитектуру и урбанизам Србије Архитектура и урбанизам

11000 Београд, Булевар краља Александра 73/II,
Телефони: 011/ 3370-091, 3370-185, faks 3370-203, e-mail: milap@iaus.ac.rs
Штампа Графо Нин
Часопис излази периодично

32
Београд, август 2011.
Часопис се размењује са већим бројем институција у иностраним земљама. У финансирању часописа учествовало је Министарство просвете и науке.
 САДРЖАЈ

1 Уводник ....................................................................... .........................................Мила Пуцар

НАУЧНИ РАДОВИ
3-15 Транскултурални итинерери архитектa Mилана Злоковића ..................Љиљана Благојевић
Оригинални научни рад

16-26 Живети ближе окружењу...................................................................................Весна Косорић

Прегледни рад

27-34 Планирање градова у светлу еколошких аспеката одрживости – теоријски поглед на

капацитете градских екосистема..................................Владица Ристић, Милутин Љешевић
Прегледни рад

35-48 Суочавање са климатским променама:

од европских стратегија ­до локалне реалности........Александра Ђукић, Александра Ступар
Прегледни рад

49-54 Суочавање са климатским променама:

Подршка законског основа остваривању просторног плана Републике Србије и
координацији стратешког планирања у Србији..............................................Марија Максин
Прегледни рад

55-64 Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада

– студија случаја: Регионална депонија за колубарски регион ..............................................
.................................................................... Бошко Јосимовић, Игор Марић, Божидар Манић
Оригинални научни рад

65-75 Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке
структуре............................................................Ана Никовић, Божидар Манић , Игор Марић
Преглeдни рад

ИНТЕРВЈУ
77-91 Пренос идеја у послератним генералним плановима Београда
Бојан Бојанић: Интервју са Миодрагом Ференчаком
Садржај

КЊИГЕ
93-94 Естетичка теорија архитектуре Марка-Антоана Ложијеа,
аутор Ирена Кулетин Ћулафић..............................................................приказ Ратко Божовић III

95 Одрживи развој бањских и туристичких

насеља у србији, уредници Мила Пуцар и Бошко Јосимовић............приказ Марија Максин
План Београда припремио Бешлић 1893.
(Историјски архив града Београда)
У ВОДНИК
УВОДНИК
Традиција часописа да објављује радове који истражују
архитектуру 20. века у Србији, наставља се и у овом
броју. Изузетно вредна сазнања, до којих је дошла
проф. др Љиљана Благојевић, обухватају живот и рад
Милана Злоковића, једног од најзначајнијих архитеката
у региону. На основу истраживања примарних извора,
које чине до сада необјављена и непозната документа
ауторка разматра могуће ране утицаје на формирање
специфичне креативне диспозиције овог архитекте,
који ће бити одлучујући за његов каснији архитектонски
рад.
Стратешко управљање одрживим просторним развојем
Србије, Европске стратегије, развој градова, стање
животне средине и разлике између праксе у Србији и ЕУ,
урбана екологија, климатске промене, проблеми
одрживог развоја простора као и социолошке
компоненте развоја, истражени су у објављеним
радовима, понуђена су могућа решења и предложени
су методолошки приступи за решавање неких од
бројних описаних проблема.
Разговор са Миодрагом Ференчаком, архитектом са
великим урбанистичким искуством, помаже да се један
важан период који обухвата послератне генералне
планове Београда приближи младим урбанистима, као
и историчарима архитектуре и урбанизма. Примењен
је историографски приступ, a важан повод за овај
интервју је Ференчаково директно вођење израде
Генералног плана Београда 2021, уз архитекту
Владимира Мацуру. Такође, жеља је да се и стручна
јавност упозна са неким догађајима који су пратили
доношење генералних планова Београда.
Мила Пуцар
Editorial
The journal’s tradition of publishing works that research
Serbian 20th century architecture continues with this
number. Extremely valuable information revealed by Prof.
Dr Ljiljana Blagojević deals with the life and work of Milan
Zloković, one of the most important architects in the region.
Based on the research of primary sources, which consist of
the so far unreleased and unknown documents, the author
analyzes the possible early influences on the making of this
architect’s specific creative disposition, which would prove
to be decisive for his later architectural work.
Strategic management of sustainable spatial development
of Serbia, European strategies, urban development, the
environmental state and differences between the practices
in Serbia and the EU, urban ecology, climate change,
problems of sustainable spatial development, as well as the
social component of development have all been researched
in the published articles, possible solutions have been given
and a methodological approach suggested for solving some
of the many above-mentioned problems.
The interview with Miodrag Ferenčak, an architect with
great urban planning experience, helps to familiarize young
Уводдник
urban planners, architectural and urban planning historians
with one important period that includes the post-war
general plans for Belgrade. A historiographic approach has 1
been applied; and an important motive for this interview is
Ferenček’s direct design management of the General Plan of
Belgrade 2021 together with architect Vladimir Macura.
There is also a desire to introduce the professional public
with some of the events following the adoption of the
general plans for Belgrade.
Mila Pucar
Васа Лазаревић, план града Београда престонице Краљевине Србије, 1910.
(Народна библиотека Србије)
Н АУЧНИ
РАДОВИ
Н аучни радови UDK: 72.071.1:929, ID: 188895756
Оригинални научни рад

ТРАНСКУЛТУРАЛНИ ИТИНЕРЕРИ
АРХИТЕКТA МИЛАНА ЗЛОКОВИЋА
Љиљана Благојевић
рад примљен јула 2011, рад прихваћен: августа 2011.

TRANSCULTURAL ITINERARIES OF
ARCHITECT MILAN ZLOKOVIĆ
Апстракт Abstract Увод
У овом прилогу истраживању The paper looks in more detail into the biography Од тренутка када се, по завршетку
архитектуре 20. века у Србији, на of one of the most prominent modern architects in Првог светског рата, определио да
основу истраживања примарних Serbia, Milan Zloković (1898, Trieste – 1965, Bel- не настави започете студије
извора, проширују се сазнања о grade), by focusing on the multicultural contexts инжењерства и упише архитектуру,
животу и раду Милана Злоковића (6. of his childhood, youth and education as possible Милан Злоковић је у кратком
април 1898, Трст – 29. мај 1965, sources of his particular creative disposition and периоду, од тек неколико година, и
Београд), једног од најзначајнијих habit of mind. The argument is centred on explor- без много лутања кроз стилове и
представника модерног покрета у ing the course of the architect’s interests, impres- трендове, профилисао веома
архитектури у региону. Основни циљ sions, and studies, as they changed over the years самосвојан, специфичан и
рада је да се кроз разматрање in the complex historical conditions of the open- вишеслојан архитектонски израз.
мултикултуралног контекста ing decades of the twentieth century. The paper Са намером да се испита могућа
одрастања, младости и образовања argues that experiences from this period formed генеалогија креативне диспозиције
овог архитекта испитају могући рани what is termed as the identity of multiple geog- овог архитекта, која се снажно
утицаји на формирање његовог raphies, which guided much of Zloković’s predilec- испољила већ у првим годинама
светоназора и специфичне креативне tion in his later architectural work, and provided његовог бављења архитектуром, у
диспозиције, која ће бити одлучујућа a transcultural frame of reference and breadth to овом раду истражује се период
за његов каснији архитектонски рад. his research. Traced back and analysed against the који је претходио његовој
Истраживање полази од biographical facts and events, are excerpts from his професионалној каријери и
претпоставке о сложеној културној и later articles and scholarly papers, most notably запослењу на Универзитету у
поливалентној референтној основи the ones where he provides references to architec- Београду, а са циљем да се
модерног покрета у архитектури и tural history of, inter alia, Byzantine architecture in расветле могући утицаји
транскултуралног дискурса Macedonia, medieval Serbian architecture, Italian одрастања, младости и
архитектонског модернизма у Србији, Baroque, or traditional architecture of Boka Ko- образовања на његов каснији рад.
у чијем је конституисању Злоковић torska. The aim of the research is to contribute to Његов живот и рад, као и његов
имао једну од најзначајнијих улога. a broader understanding of the complex cultural кључни допринос архитектури 20.
Намера нам је да, испитујући basis and polyvalent discourse of Serbian modern- века у Србији и региону бивше
детаљније Злоковићеву биографију, ism, in the foundation of which Milan Zloković had Југославије, у више наврата
на основу доступних извора из a decisive role. обрађени су у научној и стручној
периода пре него што је уписао Key Words: architect Milan Zloković, multicultural литератури.1 Поновно
студије архитектуре у Београду и context, historical vs. contemporary, eclectic, истраживање подстакнуто је
периода стручног усавршавања transcultural frame of reference радом ауторке овог прилога на
након дипломирања, успоставимо породичној архиви Милана
корелације између контекста живота и Злоковића, нарочито на студији породичне кореспонденције,
индивидуалног искуства и референтнoг оквира као и на паралелном проучавању литературе о историјском 3
његовог дела. У раду се по први пут објављује и контексту његовог живота. Обрађени примарни извори –
неколико докумената који представљају примарне фотографска документација, белешке, писма и разгледнице
изворе истраживања. – проширују досадашња знања и наводе на постављање нових
истраживачких питања о сложеним културним основама
Кључне речи: архитект Милан Злоковић, контекст
модернизма у Србији.
мултикултуралности, историјско и савремено,
еклектично, транскултуралнa референтна основа Др Љиљана Благојевић, ванредни професор,
Универзитет у Београду Архитектонски факултет, Булевар
краља Александра 73, е-mail: ljblagojevic@arh.bg.ac.rs
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића

Овим се отварају нове истраживачке теме о преплетеним утицајима животних

ситуација, догађаја и личности из Злоковићевих формативних година младости и
школовања, који су, према претпоставци ауторке овог рада, били одлучујући у
формирању његовог Weltanschauung-a, тј. његовог светоназора.2

КУЛТУРНИ И ИСТОРИЈСКИ КОНТЕКСТИ

Правац северозапад-југоисток, aller-retour: поморске и медитеранске
културе Трста и Боке Kоторске
У тексту о заједници Срба трговаца у Трсту у 18. и 19. веку, историчар Марко Дого
(Marco Dogo) поставља тезу о вишеструким идентитетима које су припадници ове
заједнице развили у тршћанско-хабзбуршком окружењу и упућује на изразито
разуђену „менталну географију нације српско-илирског трговца” (Дого, 2007: 85).
Рођен 1898. године у Трсту, у породици Срба из Боке Которске, Милан Злоковић био
је представник последње генерације управо ове српско-илирске заједнице
вишеструких идентитета. (сл. 1). Његова географија живота, као и „ментална
географија нације”, одређена је, такође, и вишеструким линијама идентитета
ствараних на прелому 19. и 20. века између променљивих граница Хабзбуршког и
Османског царства, Боке Которске и Србије, Италије и Југославије. Отац Ђуро
Злоковић,3 капетан дуге пловидбе у Аустријском, касније Тршћанском Лојду,4 био је
пореклом из Бијеле, а мајка Даринка, рођена Милетић,5 из Прчања у Боки Которској
(сл. 2 и 3). Бокељски завичај представља изузетно важно идентитетско упориште
читаве породице, а будући да је сама Бока место комплексних идентитета,
историјских превладавања и преклапања различитих култура, вера и језика,
неодвојиви део бокељског идентитета јесте историјски мултикултурализам и
многострукост језика. Милан Злоковић и његове сестре Марија и Ванда, рођени у
Трсту и крштени у православној цркви Светог Спиридона, одрастали су и школовали
се као грађани Аустроугарске, а с обзиром да су Италијани унутар Аустроугарске
имали привилеговани статус Kulturnation-а, Злоковићи су живели у италијанском
граду у којем је преовладавала италијанска култура и италијански језик.6 У немачкој
реалки коју је похађао у Трсту (после завршене немачке основне школе), Милан
Злоковић учио је француски као страни језик. Студије је започео на немачком у
Грацу, а завршио на српском језику у Београду, да би усавршавање наставио у
Паризу на француском. Писао је и говорио и енглески језик. Могло би се рећи да је
младом Злоковићу српски био приватни језик, језик куће и породице, италијански
јавни језик града, док му је језик државе, службени језик, али и језик науке био
немачки, језик историје и уметности француски, а само је енглески, знатно касније
научен, био заиста страни језик.

1
Уп. Пионирски рад историчара архитектуре Зорана Маневића на историографији српског модернизма и на одређивању кључне улоге Милана Злоковића,
почев од докторске дисертације (Појава модерне архитектуре у Србији, Београд, 1979) и објављених радова, а закључно са монографском студијом
Злоковић (Маневић, 1989), у којој је дат и каталог пројеката, Злоковићева библиографија и литература о њему; упоредити са Ђурђевић (1991). Преглед
историографије дат је у: Милашиновић Марић (2002). У научној литератури међународног значаја о Злоковићу видети у: Blagojević (2003).
4 2
Проширивање истраживачких тема на проучавање утицаја различитих култура и традиција које су транспоноване кроз рад модерних архитеката, на
пример, прашке и дубровачке, код Николе Добровића (Милинковић, 2005), или средњoевропске код Злоковића (Благојевић, 1998) и др.
3
Ђуро (Андрије) Злоковић (1863, Бијела - 1937, Београд)
4
Österreichischer Lloyd, највећа трговачка флота Аустроугарске и Медитерана основана 1836. године, а после распада Двојне монархије у Италији
преименована у Lloyd Triestino.
5
Даринка Mилетић (1876, Прчањ - 1971, Трст)
6
Породица је становала на неколико адреса у центру Трста: Via Dell’ Acquedotto 10 (данас,Viale 20 Settembre) крајем 19. века, Via del Lazzretto Vecchio 38, у
периоду 1912-36, и Via dei Giustinelli 1A, после 1936. године.

сл. 1.
Извод крштенице Милана Злоковића
Fig. 1.
Milan Zloković’s birth certificate
Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића
сл. 2. сл. 3.
Ђуро (Андрије) Злоковић (1863, Бијела-1937, Даринка Mилетић, удата Злоковић (1876,
Београд) Прчањ-1971, Трст)
Fig. 2. Fig. 3.
Đuro Zloković (1863, Bijela-1937, Belgrade) Darinka Miletić, married Zloković
(1876, Prčanj-1971, Trieste)

сл. 4. сл. 4а.

Трг Св. Марка у Венецији, око 1920. Породица Злоковић на излету у Венецији,
год. око 1920. год.
Fig. 4. Fig. 4а.
St. Mark’s Square in Venice Zloković family excursion in Venice, ca. 1920.

Док пратимо његов живот кроз вишедеценијску породичну кореспонденцију, поред 5

сталног преплитања језика и писама, уочава се и стална динамика путовања свих
чланова породице (сл. 4, 4a). Разгледнице прате кретања између породичног дома
у Трсту, Граца, Београда и Париза у време студија, честа путовања по Италији и
Медитерану, одморе на Похорју, у приморју или у бањи Илиџи, редовне боравке у
мајчином родитељском дому у Прчању у Боки у време летњих распуста, и луке са
очевих пловидби на линијама тршћанског Лојда, углавном на левантској,
цариградској и црноморској тури.7 Касније, по пресељењу у Београд,
кореспонденција се несмањеним интензитетом одвија између родитељског дома у
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића

Трсту и новог породичног дома Злоковића на Неимару и
многих одредишта стручних екскурзија и породичних
крстарења и путовања. Детаљније праћење трагова
Злоковићевог живота и рада, наводи ме да сва места његовог
живота и његових путовања видим, да парафразирам Мишел
Фукоа, у међусобно повезаној структури, као чворове у
мрежи (Фуко, 1998: 27). Пратећи Фукоову логику, поставила
бих тезу да је у Злоковићевој географији сваки топос укључен
у систем упућивања на друге топосе. Иако овај систем
упућивања није увек истоветан нити једнаког интензитета,
наведена поставка Марка Дога о вишеструким идентитетима
може се тумачити и као систем упућивања који је, рекла бих,
основ разумевања порекла Злоковићеве специфичне
креативне диспозиције.
Важан „чвор” Злоковићевог живота налази се у Трсту (сл. 5).
Добивши статус слободне луке 1719. године, Трст је постао
најзначајнија лука на Јадрану која је опскрбљивала Аустрију и
која је остала под директном командом Беча до краја Првог
светског рата. У периоду развоја града који је уследио, у Трсту
се током 18. века формира неколико етничких заједница,
међу којима и Српско-илирска, или Славеносрпска заједница.
Она је била састављена од људи пореклом из Херцеговине,
Босне, Далмације и Боке Которске, који су почели досељавање
када су указом Марије Терезије из 1751. године странци
православне вере (источне грчке неуједињене цркве,
неунијати) добили привилегије које су укључивале слободу
вероисповести и организовања у заједницу. Како потврђују
историјски извори, заједницу су у почетку формирали
трговци „оне словенске нације која је насељена на југу
Аустријске царевине и од којих велики број служи држави као
важан део снажне војске која се потврдила, како у давним
тако и у садашњим временима, дубоким осећањима лојалне
посвећености и поштовања аустријске царске династије”.8
Како наводи Дого, тршћанска православна заједница
подељена је 1781. године на грчку и илирску – како се у
Хабзбуршком царству означавала етничко-верска група Срба
православаца, a која је од 1893. године преименована у
српску заједницу. Анализирајући „менталну географију нације
српско-илирског трговца” кроз документе опорука, Дого
показује како је расута географија заоставштина пратила
линије вишеструких идентитета Срба трговаца, топосе
њиховог порекла, вере и пословања „од Јерусалима до Атоса,
од старих центара српске средњовековне традиције (Дечани,
Пећ, Студеница) до Османског ‘Сараја’, од венецијанске
Далмације, преко Боке Которске, до потанко исцртаног
сазвежђа црногорских манастира и све до кланских топонима
албанског залеђа” (Дого, 2007: 83).
На одређени начин, могли бисмо рећи да су у картографији
мапираној у менталном простору ове заједнице постављене
границе, релације и непосредне везе тамо где их у физичко-
географском простору нема. Простор се ту не поклапа са
неком фиксном територијом, нити државом, напротив, он је
‘земљо-писан’ историјским временом заједнице. Проблем
простора – разумевање територије – преведен је на
разумевање историјског времена. Са овог аспекта могли
бисмо да тумачимо и Злоковићеву способност да транспонује

Сл. 5.
Разгледница
Трста, око 1930.
год.
6 Fig. 5.
Trieste, period
postcard

7
Из кореспонденције сазнајемо да је Ђуро Злоковић командовао, између осталих, паробродима: Tirol (1914), Carniolia (1923), Abbazia
(1924), Gastein (1914, 1923), Galicia (1924), и Gianicolo (1926). У писму сину послатом из Цариграда, на дан Великог петка 1924. године (25.
априла), писаном ћирилицом на меморандуму P. fo. Abbazia, Ђуро Злоковић пише: „Мене промијенише на Пароброд „Abbazia” и кренуо
сам из Трста у Линеу Евентуале Пирео Цариград пун разне трговине, а одавлен идем за Дунав-Брајла и Галаз жито крцати за Трст и Млетке”.
8
Ђироламо Агапито, цитиран у Уводу, Митровић, ур., 2007: 43.
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића
историјско искуство у савремену архитектуру и теорију,
односно да у архитектонски простор истовремено уведе
историјско време и савремени Zeitgeist, преклапајући кроз
сопствену интерпретацију модернизма традицију и културу
различитих географија којима је припадао. Интерпретација
историјског идентитета Боке Которске овде је нарочито
индикативна, и када је у његовој архитектури присутна кроз
транспоновање тектонике зида, сенке и светла, или јасноће и
једноставности примарне геометрије и употребе секундарне
пластике, и када се историјски наратив бокељског наслеђа
рационално анализира у његовом теоријском раду са
основним циљем да се у њему разуме универзално и
савремено (Злоковић, 1953).
Коначно, још једну линију идентитета одређује фактичко и
симболичко осећање припадања империји, њеном пос­
ловном свету, глобалном простору трговине, поморства,
берзе и новца. Светски простор деветнаестог века омогућио
је еманципацију дотада друштвено маргинализоване
професионалне класе изван устаљених хијерархијских односа
постављених унутар етничке заједнице. Док су у првим ре­
гис­трима насељавања српско-илирске заједнице у 18. веку,
­хијерархијски на врху били пописани племићи и трговци а
„[л]ичност поморског капетана као да није била од великог
угледа”, у деветнаестом и двадесетом веку долази до
промене статуса поморског капетана која је индикативна за
разумевање процеса еманципације једне нове,
професионалне класе (Дого, 2007: 66). Као последица ширих
економских промена, пре свега развоја поморске трговине,
иностране конкуренције на пољу осигурања, картелизације
предузећа здружених у Лојду и увећања капитала, заједница
богатих трговаца појединаца губи економски и демографски
значај, а њена се посебност губи упоредо с друштвеном
интеграцијом заједнице. Квалификовањем за поморског
капетана у аустроугарској трговачкој морнарици, Ђуро
Злоковић је 1889. године постао независни представник
модерне професионалне класе. Професија му је омогућила
еманципацију и економску независност од друштвене
позиције унутар заједнице, и ситуирала га у глобалној мрежи
поморског саобраћаја и трговине.
Кроз поморску професију стваране су нове друштвене групе,
контакти, динамика и мобилност породичних односа у
којима се подразумевала лакоћа путовања и кретања кроз
различите географије и културе. Тако је на пример, Милан
Злоковић као петнаестогодишњи младић, добио прилику да
путује до aмеричког континента и посети Њујорк на
прекоокеанском пароброду којим је командовао очев колега
и пријатељ. У породичној архиви налазимо две потписане
фотографије и разгледницу послату из Новог света које
сведоче о овом путовању на, тада новом, пароброду Марта
Вашингтон (Martha Washington) из Трста преко Азора до
Њујорка9 (сл. 6). Путовање у Њујорк предузето је последњег
лета дугог деветнаестог века, 1913. године, која у светској
историји, како то каже Ерик Хобсбаум (Hobsbawm, 1995),
представља последњу годину века мира. Та година у
приватној Злоковићевој историји обележава крај детињства,
дечаштва и његових раних амбиција да и сам постане
капетан у трговачкој морнарици. У фрагменту недатираног
писма на енглеском језику из породичне архиве, читамо да је
у четрнаестој години, након недовољно добрих резултата
прегледа очног вида, млади Злоковић невољно одустао од
уписа на поморску академију и определио се, уз очеву
Сл. 6.
Милан Злоковић на палуби
прекоокеанског пароброда Марта
Вашингтон, 1913. год.
Fig. 6 . 7
Milan Zloković aboard S. S. Martha
Washington, 1913.
подршку и наговарање, за инжењерску професију. Студије
архитектуре тада, како сазнајемо из писма, нису га уопште
занимале, већ му је, као младом човеку, много привлачнија
била идеја да ради на великим инфраструктурним
пројектима лука, мостова и тунела.10
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића
Правац исток-североисток: Босна и Источни фронт у
Првом светском рату
Други важан чвор у раном животу Милана Злоковића чини
измештеност из Трста током Првог светског рата и коначни
одлазак у Београд, након његовог завршетка. Период рата
поклапа се са периодом Злоковићевог одрастања – за четири
ратне године не само да је завршио средњу школу, уписао
студије и постао пунолетан, већ је мобилисан у аустроугарску
војску, завршио школу резервних официра и у чину поручника
прошао Источно-галицијски и Италијански фронт на реци
Пиави (Piave).
Прве ратне године, 1914, Злоковић похађа завршни,
дванаести разред немачке реалке у Трсту (K. k. deutsche
Staats-Realschule in Triest), где матурира јуна 1915. године и
потом уписује инжењерске студије на Високој техничкој
школи у Грацу (Technische Hochschule Graz) (сл. 7). У то време се
на северном Јадрану отвара фронт између Италије и Аустрије.
Аустрију су од Италије, на северу, штитили Алпи, а на истоку
војна морнарица којој је Пула била главна лука а Трст главно
бродоградилиште. У таквој територијално-географској
констелацији, Италија је одмах, три дана по уласку у рат, маја
1915. године, започела интензивну кампању бомбардовања
из дирижабла и преузимања контроле ваздушног простора
Јадрана. Мобилисан по војној обавези, као капетан на једном
од Лојдових бродова који су реквирирани за потребе
транспорта за аустроугарску балканску армију, Ђуро Злоковић
премештен је у Пулу. Будући да је Трст био у средишту
несигурне ратне зоне, да је отац био у ратној служби
Аустроугарске, а Милан требало да започне студије, породица
се привремено сели у Грац где мајка и сестре остају и после
његове мобилизације.
сл. 7.
Злоковић, вежбе из нацртне геометрије са
прве године студија у Грацу (печат на
цртежима Lehrkanzel der darstellenden
Geometrie, Technische Hochschule Graz), 1915-
16. год.
Fig. 7.
Zloković, drawings in descriptive geometry,
Technische Hochschule Graz, 1915-16.
8
У епохи Двојне монархије, лојалност Бечу била је основ и
гарант права и слобода које је Српско-илирска заједница
уживала у мултинационалном царству, а која су са његовим
распадом радикално умањена, у многоме и укинута.
Укључени у рат Аустроугарске у Првом светском рату, отац и
син Злоковић очували су лојалност Аустрији у односу на
Италију, до самог пада царства. Када је августа 1915. године,
противавионска одбрана Пуле оборила италијански
дирижабл бомбардер Città di Jesi, Ђуро Злоковић шаље сину,
који је на студијама у Грацу, разгледницу на којој је приказана
срушена летелица, и пише, са лаким тоном сарказма, да су
дирижабл „наши јуначки оборили”. Традиција лојалности
Аустрији, која је последица лојалности интересима српске
заједнице, природно престаје са падом царства и, у новим
геополитичким условима, налази логично ново исходиште у
новоформираној Краљевини СХС. У том смислу, сасвим је
јасно зашто ће, једном када је аустријско царство пало,
Злоковић одбити да прими италијанско држављанство, а
своју лојалност окренути новоформираној мултинационалној
јужнословенској држави, која је и сама укључивала
многоструке географије и идентитете. Како ће се у периоду
после распада царства показати, аутономност словенске
мањине полако се губи у националној држави Италији, а са
политиком фашизма 20-их година XX века, нарочито јаком у
градовима у лиминалним зонама какав је био Трст, започиње
процес њене асимилације.
Кореспонденција потврђује да је после кратког боравка у
Сарајеву 1-24. јуна 1917. године, Милан Злоковић упућен у
Школу резервних официра стрељачког пука бр. 37 (K. k.
Schützenregiment Nr. 37/Res.-Offiziers – Schuts), у Добој. Из
Сарајева и Добоја шаље разгледнице са мотивима
оријенталног живота и пише о општој ратној несташици. У
августу добија допуст из Добоја и путује у Трст, одакле одлази
преко Беча на прекоманду у Школу резервних официра у
Линц (Linz). О двојном животу центра и периферије царства и
контрасту између наизглед недодирнутог свакодневног
живота у Аустрији и суровог рата на балканском фронту,
сведочи писмо о пропутовању кроз царску престоницу, које је

сл. 8.
Злоковић, поручник у Аустроугарској
војсци, Вилњус, 1917. год.
Fig. 8.
Zloković, lieutenant in Austro-
Hungarian army, Vilnius (Wilno), 1917.
Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића
Злоковић упутио мајци из Линца 30. августа 1917, у ком пише:
„У Бечу сам био принужден да станујем у Hôtelu. Добро да па јести сам нешто из
дома имао, јер иначе до Бога скупо. И ако сам прошао сам лијепо та два дана. Прву
вечер сам отишао у Пратер, возио сам се у такозване ‘toboggans’ (слично као у New-
Yorku, видио сам знаменити ‘Reisenrad’). Сјутри дан спремио послове и прошетао се
мало кроз град а у вечер пошао сам у Treffoper да слушам ‘Trovatora’. Чут га у Бечу и
чут га у Грацу, разлика од неба до земље. Изврсни пјевачи (теби познати [нечитко
име] и [нечитко име]; овђен баш није нимало шкодио превод. Улазница прилично
скупа ‘loggione’ 1.60K, других мјеста није било слободно”.11
На Источни фронт послат је у чину leutnant (поручника) у аустроугарску Галицију,
провинцију града Вилно (Wilno, данашњи Вилњус у Литванији), o чему сведочи
портрет у седећој пози у униформи са сабљом, израђен код професионалног
фотографа (сл. 8). У породичној архиви у Злоковићевом албуму фотографија
кашираних на картоне, који је све до 1941. године систематски допуњавао, међу
низом ратних фотографија једна слика се издваја по величини, начину кадрирања и
професионалној изради. На фотографији је утиснут печат фотографске радње из
Вилњуса, а на полеђини картона на који је каширана, написано је име места
Березвец (Berezwecz, данас у Белорусији). На фотографији је са апсидалне стране
снимљена барокна црква грациозне форме, извијеног, бело малтерисаног зида са
изразито сведеном другостепеном пластиком, испред које позира група
аустроугарских војника који су, вероватно, основни мотив фотографије. Међутим,
начин кадрирања композиције примарно истиче скулптуралност и драматичну
форму барокне архитектуре, а фотографисане особе, иако постављене у предњи
план у односу на цркву, као да имају улогу тек да фотографији цркве дају
документарни карактер и размеру. Истраживањем се дошло до податка да се ради
о цркви Св. апостола Петра и Павла у Березвецу, која је у време фотографисања,
1917. године, служила као православни храм (сл. 9). Црква је изграђена као
унијатска, василевска црква и манастир, 1756-67. године, на месту старе дрвене
цркве и манастира који је 1637. године основао Ред светог Василија великог.
Пројектовао ју је Глаубиц (Johann Christoph Glaubitz, 1700-67), пољски архитект
немачког порекла из Вилњуса, који је аутор и евангелистичке цркве Св. Јована
Крститеља и Св. Јована Евангелисте у Великом дворишту Универзитета у Вилњусу, a
9
сл. 9.
Ј. К. Глаубиц, Црква Св.
Петра и Павла, Березвец
(1756-67) фотографисана
1917. год.
Fig. 9.
Johann Christoph Glaubitz,
Church of St. Peter and
Paul, Berezwecz (1756-67),
photographed in 1917.
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића

која је један од најистакнутијих примера вилњуског барока љао­с једне стране, обнову ратом разрушених делова земље,
18. века. Црква и манастир су под влашћу Руске империје у а са друге, изградњу нових институција и новог европског
периоду 1839-1919. године конвертовани у православне, а простора Краљевине СХС, наиме новог приватног, јавног,
након Првог светског рата, у периоду 1919-39. год. били су институционалног простора 20. века. У таквој атмосфери,
католички (срушени 1970. године). претпостављамо, професија архитекта добила је
конструктивни и еманципаторски потенцијал, који је могао
Овај детаљ из ратних година, такође можемо посматрати као
бити привлачан младом Злоковићу. Дакле, у фебруару 1919.
још један чвор у систему упућивања који сматрамо значајним
године, Милан Злоковић долази у Београд и започиње
за разумевање Злоковићевог сложеног референтног оквира.
студије на Архитектонском одсеку Техничког факултета
Вилњуски барок је, претпоставићемо, остао забележен као
Београдског универзитета, на којем је дипломирао са
архитектонска фасцинација из ратних година, али такође
пројектом концертне зграде, код професора Драгутина
упућује и на одређени архитектонски сензибилитет који ће се
Ђорђевића, 14. фебруара 1921. године (као један од свега
развити у будућности. Чланак о римском бароку, који је
осам дипломаца те године). Mото дипломског рада „ПЕСМОМ
објавио читаве две деценије касније, у потпуности открива
СРЦУ – СРЦЕМ РОДУ”, уписан на акварелисаном цртежу
суштинске црте овог сензибилитета, које су га привлачиле у
главне фасаде, илуструје дух времена и атмосферу у којој је
епохи барока. Злоковић је после рата, како сам пише, сваке
млади архитект започео каријеру (сл. 10). Са завршеним
године путовао по Италији, а прве импресије са путовања
студијама архитектуре, отварају се нови итинерери, као
предузетог октобра 1922. године, везане су за архитектуру
последица нових професионалних интересовања и
великих мајстора римског барока, према којој је гајио
интелектуалних фокуса, те Злоковић убрзо одлази на дво­
нарочите симпатије. „Један од главних мојих разлога
годишње усавршавање у Париз, где остаје до априла 1923.
последица је констатације о изразитом и дубоком ства­
године12 (сл. 11). Париз је у образовању младог архитекта
ралаштву барокних мајстора и њихове многоструке,
одиграо изузетно значајну улогу, али сматрам да се може
револуционарне слободе у постављању и спровођењу нових
тврдити да су поуке француске архитектуре, подучавања
архи­тектонских концепција”, пише Злоковић, и као да
бозаровског академизма и поруке авангарде, остале у сенци
подсвесно описује фотографију из Березвеца, закључује:
студија византијске културе, архитектуре и уметности
„Било би погрешно тражити суштину барока у виртуозном и
средњовековне Србије, којима се тамо посветио.
понекад самовољном моделовању другостепене пластике и
По доласку у Париз, учествовао је на конкурсу за пријем на
детаља: суштина остаје у широком смислу за свечано и
Бозар (L’École Nationale Supérieure des Beaux-Arts), за који се у
грациозно схватање простора” (Злоковић, 1938: 205). Такав
мају и јуну припремао у атељеу архитеката Годефроја и
аналитички приступ и препознавање модерности концепције
Фрејнеа (un atelier préparatoire au concours d’admission à
иза појавног облика или историјских стилова, сматрамо
l’ÉNSBA, Jules (Alexis) Alexandre Godefroy (1863-1928) et Jacques
кључним за Злоковићев начин мишљења у архитектури.
Eugène Freynet). Злоковићеве радове из овог атељеа карак­
терише фина цртачка и акварелска техника и слободна
Правац запад-исток: историјско место савременог
интерпретација разних регистара еклектицизма, од капеле
Када и зашто се Злоковић определио да после Првог светског
за крштење у византијском стилу до елаборације модела
рата не настави инжењерске студије, већ да у Београду упише
l’hôtel particulier француског стила Другог царства 19. века. У
студије архитектуре? Иако тачни разлози нису документовани
истом маниру израђена је и његова коначна скица за конкурс
у доступним изворима, верујемо да је одлучујући разлог
на Бозару, Le retour d’angle et une travée da la cour d’un palais
могао бити историјски моменат оптимизма, због победе и
(потписана M. Zlocovitch, élève de MM. Godefroy et Freynet).
фор­­мирања велике заједничке државе, који је прет­по­­­­с­та­­­в­

9
S.S. Martha Washington, аустријски путнички прекоокеански пароброд, изграђен 1908. у Глазгову (Шкотска) за Unione Austriaca (Austro-Americana) di Navi-
gazione, у периоду 1908-14, саобраћао је између Трста и Њујорка.
10
Недатирани фрагмент рукописа:“[…] I didn't think nothing special about architecture in my childhood. My greatest ambition at that time was to be captain in the
merchant fleet as my father was. He didn't second my proposal to go to sea, but never he didn't say that to me; his ambition on the other hand was to see his only son as
an engineer. My destiny was sealed when I was fourteen years old and ready to pass from middle school in the Nautical Academy. You certainly know that one had to have
a good sight to be accepted in the Academy. A doctor visited me and he was sorry to declare that I was unable for the sea career: one eye was weaker. I was depressed for
10 a time, but not for long, and I accepted definitely father's proposition to become an engineer. I didn't like architecture at that time because I found that it was an easy job
to build houses. I wanted to build harbours, bridges and tunneling. I was [нечитко] of mining for a short time”.
11
У истом писму убацује ред изнад текста у којем пише: „Нијесам више Gefreiter него Vormeister”.
12
Године 1921. станује на адреси 11, rue de Vaugirard, Paris 6e; а 1922-23, на 59, rue Geoffroy St. Hilaire, Paris 5e.
13
Наведено у документу: „Referat na raspisani stečaj za vanrednog profesora za predmet Projektovanje monumentalnih građevina pri Katedri za projektovanje građevina
i arhitektonske kompozicije , podnesen Savetu tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 6. marta 1939. godine” (potpisali izvestioci Dimitrije Leko i Aleksandar Der-
oko), стр. 4.
14
Злоковић је 1922. године радио и као сарадник на међународном конкурсу за Генерални план Београда у париском бироу Обиртена и Парентијa (Jacques
Marcel Auburtin (1872-1926), l'ÉNSBA (2e Grand Prix, 1898), урбанист, оснивач Société française des architectes urbanistes (SFAU, 1911), Albert Parenty, l'ingénieur de
l'École polytechnique et de l'École forestière da Nancy, урбанист, оснивач SFAU). Конкурсни рад Urbs Magna (MM. Auburtin, Parenty, Naville et Chauquet), објављен је
у: A. Dervaux, (1922): Le plan de Belgrade, L' Architecture (Paris), vol. 35, (June 25), 207.
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића

сл. 10 .
Концертна зграда,
дипломски рад Милана
Злоковића, 1921. год.
Fig.10. Како је наведено у документима, ова је скица „оцењена као најбоља међу двадесет
Concert Hall, Diploma Project кандидата”13 и објављена у Годишњаку Бозара за 1921. годину (сл. 12). Међутим,
by Milan Zloković, 1921.
после конкурса, Злоковић се сасвим окреће студијама историје византијске културе,
архитектуре и уметности, као и часовима цртања и сликања на уметничкој школи
Académie de la Grande Chaumière, а цртежи из атељеа Годефроја и Фрејнеа, и са њима
теме француске еклектичке архитектуре, закључени са датумом конкурса,
представљају тек епизоду без значајнијих консеквенци по будући рад и ауторску
диспозицију архитекта.14
Злоковића као да француски академизам уопште није занимао, ни у једном од
његових каснијих пројеката не можемо наћи његове трагове. Оно што га јесте
занимало је историја архитектуре, и то не као извор инспирације, или репозиториј
елемената за стилистичко експериментисање, већ као историја система мишљења
у архитектури, а еклектична амалгамација која је доминирала његовим
образовањем могла би се посматрати тек као окидач за опредељење да се у Паризу
бави историјом.

11

сл. 12.
Злоковић, рад са пријемног
конкурса на Бозару, 1921. год.
сл. 11. Fig. 12.
Злоковић у Паризу, 1921. год. Zloković, L’École Nationale Supérieure
Fig. 11. des Beaux-Arts Concours d’Admission
Zloković in Paris, 1921. du 13 juin 1921. Pl. 1.
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића

Из таквог његовог односа према историји произаћи ће и
знатно каснији рад о пропорцијском систему Блонделове
(Nicolas-François Blondel, 1618-86) капије Св. Дениа, у којем
закључује да се изнесени проблем пропорционисања, онако
како је могао бити тумачен у епохи рационализма, може
тумачити и „данас, у правцу нових стремљења”, с обзиром да
„[к]арактеристике Блонделовог начина компоновања и
закључци који из тога следе, сувише су конкретни да би се
могао порећи њихов општи значај, и то без обзира што је
Блонделово дело, посматрано са формалне тачке гледишта,
пример типичан за једну стилску епоху” (Злоковић, 1949: 56-
57). Уз то, историја којој ће се предано посветити, редовно
пратећи предавања о византијској уметности и архитектури,
професора Габриела Мијеа (Gabriel Millet, 1867-1953)15 на
l’École pratique des hautes etudes и професора Шарла Дила
(Charles Diehl, 1859 – 1944),16 на Сорбони (Sorbonne), поново
упућује на идентитет вишеструких географија.
По Мијеовом савету, Злоковић је лета 1922. године отишао у
Градац на студијско путовање и тада је кроз архитектонски
цртеж снимио развалине Богородичине цркве,17 а по
повратку у Париз одржао предавање о развоју српске
архитектуре, наведено у годишњаку l’ÉPHE за 1922-23.
годину.18 Градачка црква била је главни предмет његовог
истраживања које је припремао као завршни рад, односно
тезу на l’ÉPHE. У тексту једне разгледнице, коју је примио на
париску адресу, а која је послата из Рима 31. децембра 1922.
године, кореспондент Дар. Стојановић шаље му налазе о
изворима о ктиторки цркве, краљици Јелени:
„Писмо папе Бенедикта XI Јелени није велико, није Бог зна
шта, нема много другога сем уобичајене форме љубазности.
Ви га можете видети у Паризу, у библиотеци, под насловом
Augustino Theiner: Vetera Monumenta Slavorum Meridianalium,
Romae, 1863 (или Farlatti: Illiricum Sacrum). Ту је уређена
преписка папа по годинама. Тражите 1303. годину. Први том
иде до 1549. године, тај вам је потребан. [...] Како је у Паризу?
Кад ћете да предате тезу?
Такође, у Злоковићевим белешкама налазе се и
библиографске фише са цитатима, углавном о градачкој
цркви и ширем историјском и културном контексту, из којих
се могу претпоставити тема и садржај тезе, али и полазишта
која су подстакнута радом претходних истраживача19 (сл. 13,
13a). Једно од најзначајнијих истраживачких питања у
изворима тиче се утицаја различитих култура на архитектуру
средњовековне Србије. Мије кратко и једноставно тврди: ”Les
Serbes sont éclectiques. Ils reçoivent de divers côtés...”, од Византије
и Латина, до Грка и муслиманског Оријента (Millet, 1919: 200).
За Злоковића је питање утицаја било кључно и то се јасно
може видети у његовим белешкама.
Као што ћемо видети, и његов коначни, 1936. године
објављени, рад о градачкој цркви, бави се превасходно
њеним еклектицизмом и испитивањем трагова стране
латинске културе, посебно у готичким елементима пластике,
на чији је архитектонски израз одлучујући утицај имала
ктиторка, краљица Јелена, пореклом вероватно
Францускиња, а вером католкиња.
На основу студирања просторне концепције и стилских
карактеристика цркве и истраживања литературе о
средњовековној српској архитектури и извора о краљици
Јелени, Злоковић се аргументовано супротставља
распрострањеном мишљењу (заснованом на писању
архиепископа Данила II) да је градачка црква православна
задужбина краљице Јелене, које је последица њене
привржености Србији и њеног наводног преобраћења у
православље. Насупрот томе, Злоковић држи да у условима
епохе средњег века и реал-политике средњовековне Србије,
управо јесте било могуће да једна српска краљица остане
потпуно привржена својој римокатоличкој вери и да за
собом, у центру Рашке, остави задужбину чија атипична
архитектура изражава карактеристике римокатоличких
цркава (сл. 14). Овако постављени закључци могу се
тумачити као рефлексија о вишеструким политичким
утицајима и консеквентном културном наслеђу, као и
многострукости утицаја на историју и културу Срба.

15
Габриел Мије је био водећи ауторитет у области византијске цивилизације и уметности, 1903. године изабран је за првог директора студија
Christianisme byzantin, секције Религиозних студија на l’ÉPHE. Екстензивно је путовао по Србији и Југославији у више махова у периоду 1906-1935.
године. Био је инострани члан САНУ од 1920. године. Видети библиографију: http://www.ephe.sorbonne.fr/en/research-libraries/gabriel-millet-
bibliographies.html, приступљено 14. јула 2011.
12
16
Шарл Дил је био водећи ауторитет у области византијске историје и историје уметности, инострани члан САНУ од 1936. године, почасни доктор
Универзитета у Београду. Изабрана библиографија: http://en.wikipedia.org/wiki/Charles_Diehl, приступљено 14. јула 2011.
17
„Још 1922. год., по савету г. Gabriel Millet-a, чија сам предавања пратио на Сорбони, снимио сам развалине манастирске цркве у Градцу, а 1929. год.,
љубазношћу г. др Владимира Петковића, проф. Унив. и управника Народног музеја у Београду, омогућен ми је понован излазак на лице места,
којом је приликом црква свестрано фотографисана” (Злоковић, 1936).
18
Према: Referat …, 4
19
A. Theiner, (1863): Vetera monumenta slavorum meridianalium historiam illustrantia, Romae; К. Jovanović, (1918): La reine Hélène et sa foundation de Gradac, La
Patrie Serbe, Paris; K. Jireček, (1911): Geschichte der Serben I, Gotha; К. Jireček, (1912): Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien, Wien; M. М. Васић,
(1922): Архитектура и скулптура у Далмацији од почетка IX до почетка XV века, цркве, Београд; D. Pétroniévitch, (1917): Les Cathédrales de Serbie, Paris.
20
Benoit, 1912: 271 (fig. 179 Aire de l'architecture serbe).
Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића

сл. 13.
Исказнице Милана Злоковића са студија у
Паризу, 1922-23. год.
Fig. 13 .
Zloković’s student cards from Paris, 1922-23.

сл. 13a.
Белешке Милана Злоковића са студија у
Паризу, 1922-23. год
Fig. 13а.
Zloković’s notes from Paris, 1922-23..

13

сл. 14.
Злоковић, архитектонски снимак цркве
манастира Градац, 1922. год. (објављено у:
Злоковић, 1936)
Fig. 14.
Zloković, architectural survey drawing of Gradac
monastery church, 1922.
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића

Индикативна је у том погледу фотографија мапе подручја српске архитектуре, сл. 15.
сачувана у породичним папирима. На овој мапи нема политичких, државних, нити Белешке Милана Злоковића и мапа
подручјa српске средњовековне
етничких граница, у њој су обележена само имена објеката цркава и главних архитектуре, репродукованa из: Benoit
географских одредница, наиме градова, река и језера, али, што је најзначајније, на (1912: 271)
мапи су уцртане и стреле које означавају правце културних утицаја: романски Fig. 15.
утицај са северозапада – из Ломбардије – односно са запада – средња Италија – и Zloković’s notes and map of the area of
Serbian medieval architecture, reproduced
византијски, грчки са југа – Солун и Света Гора – потом паралелни византијски и
from Benoit (1912: 271)
муслимански утицаји са југоистока, из Мале Азије и, коначно, јерменски утицај са
истока20 (сл. 15). Ова мапа, која прати белешке у фишама из књиге Франсоа Беноа
(François Benoit), веома пластично изражава сложеност утицаја вишеструких
географија, који у пренесеном смислу могу да се примене и на тему овог рада.
Непосредно по повратку у Београд, после двогодишњег боравка у Паризу, у јуну
1923. године, Злоковић одлази на студијско путовање у Охридску и Преспанску
област, и проучава архитектуру старих цркава у којима су се, како сам каже,
„сусретале грађевинске традиције скоро свију византијских крајева” (Злоковић,
1925: 115, 141). На овом путовању снимио је дванаест споменика словенске и
византијске културе и израдио цртеже, који су објављени уз његов текст у Старинару
1925. године. И у овом раду основна истраживачка линија прати утицаје разних
култура које су се посредством оснивача, свештенства или мајстора градитеља,
преклапале на овом подручју: јелинистичке, оријенталне, грчке, српско-византијске,
јерменске, анатолске и др. Позивајући се на полазишта која налази углавном код
Мијеа, али и код других аутора,21 Злоковић покушава да открије нова, оригинална
решења, која настају кроз преклапање традиција. На пример, анализирајући
утицаје код цркве св. Климента, он каже: „У Охриду сјединиле су се две традиције:
Македонија постаје полазна тачка једне нове, еклектичне школе” (Злоковић, 1925:
137). Еклектичност коју помиње у радовима о средњовековној архитектури, за
Злоковића никако није дерогативна категорија, напротив, он у еклектичности види
гениј градитеља да укључивањем различитих култура и традиција створе нове,
оригиналне форме. И кроз ове истраживачке радове поново налазимо потврду
Злоковићевог дубоког разумевања историје архитектуре као дугог процеса у којем
се кроз међусобне утицаје и преклапања различитих култура, епоха, школа и
традиција, стварају специфичне конструкције и форме.
14

21
В. Марковић (1922): Православно монаштво и манастири у средњевековној Србији, Сремски
Карловци; Ј. Strzygowski (1918): Die Baukunst der Armenier und Europa, Wien; A. Protitch (1924):
L’architecture religieuse bulgare, Sofia, и др.
 Љиљана Благојевић/АУ32/2011/страна 3-15/Транскултурални итинерери архитектa Милана Злоковића

Закључна Напомена
„Пут којим је прошао тип док је стигао до Германа, опредељен је. Из Јерменске
одакле је потекао, преко Мале Азије, нашао је своју примену у Преспи” (Злоковић,
1925: 134) (сл. 16).
Цитат наведен у епиграфу, а који се односи на Злоковићево истраживање цркве св.
Германа у селу Герману на Малој Преспи, можда најбоље изражава оно што је био
циљ овог рада – откривање једног опредељујућег пута. Транскултурални итинерер
одрастања, младости и образовања открива трагове тог пута – од Боке Которске и
Трста до Њујорка, преко Граца и Добоја до Вилњуса, од Париза до Градца, па преко
ренесансне и барокне Италије via Византија, до Београда – пута који је определио
Милана Злоковића и „нашао своју примену” у самосвојној модерности његове
праксе и теорије архитектуре. Све ове географије, паралелни источни и западни
правци и многобројни чворови у мрежи, мапирани су у Злоковићевом атласу.
Сасвим различит од замишљеног (imaginary) средњоевропског простора о којем
говори Акош Моравански (Morávanszky, 1998), наиме отворенији, шири и много
више космополитски, Злоковићев ментални простор вишеструких географија
комбинује историјско и савремено, рационално и интуитивно, и ствара један нов
правац из ког ће настати нека од најзначајнијих дела модерне архитектуре у Србији
и региону.

сл. 16.
Злоковић, архитектонски снимак цркве Св.
Германа у селу Герману на Малој Преспи,
1923. год. (објављено у: Злоковић, 1925)
Fig. 16.
Zloković, architectural survey drawing of St.
German church, 1923.
Захвалница
Захваљујем aкадемику Ђорђу Злоковићу што ми је омогућио рад на породичном архиву
његовог оца проф. Милана Злоковића и на правима за објављивање фотографија и
докумената у овом раду, као и на указаном поверењу да налазе изложим научној и стручној
јавности.

Литература
Benoit, F. (1912): L’architecture: L’Orient, Médiéval et Moderne, Paris: H.
Laurens
Blagojević, Lj. (2003): Modernism in Serbia: The Elusive Margins of
Belgrade Architecture, 1919-1941, Cambridge, Mass.: MIT Press in
association with Harvard University Graduate School of Design
Blagojević, Lj. (1998): Raumplan u porodičnim kućama Milana Zlokovića,
interpretacija i realizacija izvornog koncepta, Arhitektura i urbanizam, 5,
str. 43-55.
Dogo, M. (2007): Narod pobožnih trgovaca. Srpsko-ilirska zajednica u Trstu,
1748-1908, prevod Ana Marković De Santis, u: Mitrović, ur., 2007, str.
61-115.
Đurđević, M. (1991): Život i delo arhitekte Milana Zlokovića (1898-1965),
Godišnjak grada Beograda, XXXVIII, str. 145-168.
Zloković, M. (1925): Stare crkve u oblastima Prespe i Ohrida, Starinar
(Beograd), III/III, str. 115-149.
Zloković, M. (1936): Gradačka crkva, zadužbina kraljice Jelene, Glasnik
Skopskog naučnog društva, XV-XVI, str. 61-80.
Zloković, M. (1938): O rimskom baroku, Umetnički pregled, 6-7, str. 205-
207.
Zloković, M. (1949): Uticaj proporcijskog sistema Blondelove kapije sv.
Deni-a u Parizu na nedovoljno rasvetljeni problem proporcija u
arhitekturi, Godišnjak Tehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu
1946-1947, str. 45-58.
Zloković, M. (1953): Građanska arhitektura u Boki Kotorskoj u doba
mletačke vlasti, Spomenik, CIII/5, str. 131-146.
Manević, Z. (1989): Zloković, Beograd, Institut za istoriju umetnosti i
Muzej savremene umetnosti
Milašinović Marić, D. (2002): Srpska istoriografija o arhitekti Milanu
Zlokoviću, Arhitektura i urbanizam, 9, str. 62-69.
Millet, G. (1919): L’ancient art serbe: les églises, Paris de Boccard
Milinković, M. (2005): Duhovni modul arhitekte Nikole Dobrovića: analiza
modularne koordinacije na primeru dva projekta iz dubrovačkog
perioda, Arhitektura i urbanizam, 16-17, str. 87-103.
Mitrović, M., ur. (2007): Svetlost i senke. Kultura Srba u Trstu, Beograd,
Clio
Morávanszky, Á. (1998): Competing Visions: Aesthetic Invention and
Social Imagination in Central European Architecture, 1867-1918,
Cambridge, Mass., MIT Press
Fuko, M. (1998): Arheologija znanja (1969). Beograd: Plato i Novi Sad:
Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića. 15
Hobsbawm, E. (1995): The Age of Extremes, 1914-1991, London, Abacus
 Н аучни радови UDK: 728.3:697.7, ID: 188896268
Прегледни рад

ЖИВЕТИ БЛИЖЕ ОКРУЖЕЊУ

концепт кућe
Весна Косорић
рад примљен: марта 2011, рад прихваћен: јула 2011.

LIVING CLOSER TO THE ENVIRONMENT

housing design concept
Апстракт Abstract
Бетонско језгро куће, поред
Основна идеја овог пројекта је јачање The main idea of this design concept is to
strengthen the relationship and understanding конструктивне улоге, пројектовано
везе и разумевања између човека
between a man – resident and his environment. је да има и улогу термичке масe и
– становника куће – и окружења.
омогућава апсорбовање и
Становници куће су стакленом опном Residents are separated from the outdoor
складиштење топлотне енергије.
одвојени од спољашње средине што environment by glazing, which enables constant
observation of environment from nearly all points Развијени концепт куће је
омогућава стално посматрање
of indoor space, encouraging positive feelings применљив у различитим
окружења са готово свих тачака
towards external world and understanding of the урбанистичко-пројектантским
унутрашњег простора, а то треба да
fragility of biosphere. Care for the environment јединицама и скуповима.
их подстакне на позитивне емоције
should become a part of a man’s nature and way of Кључне речи: становници,
према спољашњем свету и на
living, and it is the people who are expected to окружење, свест о окружењу –
схватање фрагилности биосфере.
become the driving force of positive global changes одрживо понашање, одрживи
Брига о окружењу требало би да
towards sustainable development. развој, „активни” фасадни
постане део њихове природе и
омотач, сунчева енергија
начина живота, а очекује се да управо The semisphere-like single family house of 14m in
становници постану мотивациона diameter has a multifunctional, multi-layer
снага глобалних позитивних промена “active“ facade envelope. The envelope ensures
усмерених ка одрживом развоју. constant visual contact of residents with the whole
Полусферна једнопородична кућа surroundings, while still providing comfort. The
пречника 14 м има living space of the house reflects natural shapes
мултифункционални, вишеслојни, which are organic rather than rectangular. Such
„активни” фасадни омотач. Он indoor space becomes a part of the environment,
омогућава стални визуелни контакт rather than being protected, distanced and isolated
становника са окружењем, док from it.
истовремено обезбеђује и комфор. The house is designed to use solar energy
Животни простор пројектоване куће “passively” by absorption through insulated glazed
рефлектује природне облике који су envelope and “actively” by outer skin layer on the
пре органски него правоугаони. first floor, made of stripes of flat semi-transparent
Унутрашња средина куће постаје део polycrystalline photovoltaic (PV) panels. In
окружења, није заштићена, удаљена addition to its constructive role, the concrete core
и изолована од њега. of the house acts as thermal mass and enables
Кућа је пројектована да користи absorption and accumulation of thermal energy.
сунчеву енергију „пасивно” – The developed housing concept is applicable in
апсорбовањем преко изолационо different urban-design units and sets.
стакленог омотача и „активно“ – Key words: residents, environment, environmen-
16
помоћу спољашњег слоја омотача на tal awareness – sustainable behaviour, sustaina-
првом спрату, формираног од трака ble development, “active” façade envelope, solar­­
равних полутранспарентних energy
поликристалних фотонапонских
панела.

тел. +41792712768
е-mail: vesna.kosoric@gmail.com
 Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-26/Живети ближе окружењу, концепт кућe
Увод
Теме и аспекти одрживог развоја све више су присутни у
доменима пројектовања. Ефективност, одрживост, па и
квалитет и свеукупна успешност пројеката, нажалост, и данас
се мере углавном квантитативним показатељима, док се
квалитативни, често круцијални ефекти, занемарују.
Технологија је заузела примарно место у релевантним
истраживањима, а донекле и у пракси. Овај рад приказује
пројекат чији је резултат концепт куће „Живети ближе
окружењу” (Cл. 1).
У овом пројекту, примењена технологија у потпуности служи
за достизање квалитативних циљева који се сматрају веома
битним. Човек, корисник простора, стављен је у средиште.
Поред задовољења „основних“, уобичајених потреба,
животни простор куће осмишљен је да оплемењује, учи
кориснике, чини да се лепо осећају током боравка у њему, а
са друге стране, користећи се биоклиматским принципима,
одговорно се односи и према животној средини и окружењу у
које је смештен. У овoм простору остварује се интензивна,
обострана везу између корисника и окружења, а коначан
циљ је одрживо понашање корисника куће.
Introduction
Sustainable development and its various aspects are getting
increasingly present in the field of design. Unfortunately,
effectiveness, sustainability and even quality and overall success
of the project are still measured by quantitative indicators, while
qualitative, and often crucial, effects get neglected. Technology
has taken up the primary place in relevant research, and to a
degree, in practice too. This article presents the project of a
housing concept ‘’Living Closer to the Environment’’ (Fig. 1).
In this project, the technology is used primarily for the purpose of
achieving qualitative objectives which are considered to be very
important. As the user of space, man is placed in the focus of
attention. In addition to satisfying basic and usual needs, the
living space of the house is designed so as to cultivate and educate
the users and make them feel good about where they live. At the
same time, based on bioclimatic principles, the living space is
responsible to the environment and the surroundings it is situated
in. Such living space allows for the creation of intense, two-way
communication between the resident and the environment, the
ultimate goal being sustainable behaviour of the residents.
17
Сл.1.
Кућа „Живети ближе
окружењу”
Fig. 1.
Тhe house ”Living closer to
the environment”
 Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-27/Живети ближе окружењу, концепт кућe
ЧОВЕК – УНУТРАШЊА/СПОЉАШЊА СРЕДИНА
Кућа има централну улогу у свакодневном животу појединца
(Moore, 2002). O кући се често говори као о облику физичког
заклона, безбедној средини која нуди уточиште од спо­
љашњег света. Она представља лични кутак појединца (Bach-
elard, 1969). То је место које представља центар персо­налног
живота у коме се одвија приватни мод живљења (Norberg-
Schultz, 1971). Приватност, интимност, визуелна и звучна
контрола, важни за добро здравље и срећу (well-being)
односе се на позитивне конотације куће. Приватност
подразумева могућност контроле, пре него изолацију.
Емоционалне везе између човека и места становања форми­
рају животни простор као физички недефинисан. Он прева­
зилази изграђени простор куће обухватајући спољашњу сре­
ди­ну. Живети значи идентификовати, разумети, ценити,
усме­равати окружење да природно постоји (Relph, 1976).
Веза између људи и окружења која човеку пружа осећај при­
падности, ствара психолошко благостање. Одрживо пона­ша­
ње окрепљује душу јер усмерава људске животе ка правим
вредностима (Brown, 1995). Интервјуи корисника кућа грађе­
них од природних материјала показују да свесно поштовање
животне средине представља стални извор задовољства (Pe­
a­­­c­ock, 2005). Дакле, еколошко грађење отвара велику мо­гућ­
ност да се становници „повежу” са спољашњим окру­же­­њем.
Различите студије показују да човек проводи много времена
у затвореном простору. У просеку, Американци проводе 90%
и више времена у унутрашњем простору – код куће, на послу,
у спортској сали и сл. (EPA’s Green Building, 2009). Време које
Немац проведе код куће у просеку износи 15.7 h дневно, а
слични су и резултати истраживања људских активности
спроведених 90-их година у Америци (15.6 h/дан) и Канади
(15.8 h/дан) (Brasche, Bischol, 2005). С обзиром да човек сва­
кодневно 65% свога времена проведе у кући бавећи се
различитим активностима, сам простор куће има велики
потен­цијал да утиче на свакодневно искуство појединца.
Резултати истраживања у Норвешкој показују да у односу на
период од пре 4 деценије, човек просечно проводи мање
времена на друштвеним активностима, а више времена гле­
да­јући ТВ. Задовољавајући основне личне потребе: спавајући,
хранећи се и сл., човек дневно проведе скоро 10 h, гледајући
ТВ 1.48 h, а радећи у домаћинству 3.47 h (Statistics Norway,
2010). То значи да толико сати днвено простори кухиње,
трпезарије, дневне и спаваће собе имају привилегију да их
човек опажа, тј. ови простори одређеним стимулусима иза­
зи­вају психичке процесе и утичу на човеково понашање.
Како међусобни утицаји човека и средине директно утичу на
људско понашање, у овом пројекту акценат је на интен­
18 зивирању утицаја средине на човека, односно фокус је усме­
рен на човека, становника куће. Формиран концепт је
покушај да се човек изложи утицајима окружења, да га
живећи у кући интензивно опажа, што ће за последицу имати
његово боље разумевање процеса у природи, као и еду­
ковање о значају одрживог развоја. Идеја је да кућа раз­вија
код човека свест о окружењу и одрживо понашање. На тај
начин човек би сам постао мотивациона снага и носилац гло­
балних позитивних промена усмерених ка одрживом развоју.
КОНЦЕПТ КУЋЕ „ЖИВЕТИ БЛИЖЕ ОКРУЖЕЊУ”
Идеје, методолошке основе
Концепт куће је резултат холистичког, интегративног
пројектантског процеса. Oсновне идеје које су служиле као
полазиште у обликовању концепта биле су:
 Обликовати кућу, функционално је организовати и
материјале одабрати у складу са биоклиматским,
еколошким принципима;
 Користити обновљиве изворе енергије;
 Пројектовати фасадни омотач и активности у кући тако да
се:
 унутрашња средина куће отвори ка спољашњем свету, а
истовремено остане адекватно и потребно „затворена”;
спољашња средина уведе у унутрашњу;
 При формирању унутрашњег простора, технологију у
потпуности подредити човеку, мислити на његове
потребе, понашање, навике;
 Утицати на ментални модел човека, развој свести
припадања спољном свету, подстаћи га на позитивне
емоције према окружењу и развити свест и бригу о
одрживом развоју.
Урбанистичко-пројектантске јединице и скупови
Развијени концепт једнопородичне куће „Живети ближе
окружењу” применљив је у различитим урбанистичким
размерама: као једна стамбена јединица (Cл. 1) или умно­
жена да формира групацију више јединица које могу градити
насеље (Cл. 2). Уклапањем урбанистичких фактора и
анализом потреба идентификован је типски патерн који је
даље усмерио процес стварања хијерархијски комплекснијих
целина (Љубић, 2009). Коришћен патерн је у облику крака
морске звезде или корала. При димензионисању и лоцирању
урбанистиких јединица, кућа и парцела, како би се користиле
предности концепта куће, потребно је посебно водити рачуна
о морфологији терена и осунчаности.
За потребе пројекта претпостављени су повољни природно-
морфолошки и други урабнистички услови. На формираним
сликама, модели кућа налазе се у Швајцарској, у Гринделвалду
(Grindelwald) и Дуликену (Duliken). Кућа је постављена на
правоугаону грађевинску парцелу димензија 22х26 м (Cл. 3,
3.1). Код груписања кућа коришћен је типски линеарни низ од
шест кућа. Таква четири низа формирају стамбену групацију
oд 24 куће која представља примарни сегмент, типски патерн
у формирању насеља (Cл. 3, 3.2). Куће примарног сегмента
имају заједничку подземну гаражу смештену између два
пара низова кућа. До овакве урбанистичке јединице води
примарни прилазни пут који прелази у секундарне који се
настављају до улаза у куће и подземне гараже. У делу око
примарног пута могу се предвидети паркинг места за
становнике и посетиоце, која могу бити наткривена
надстрешницама формираним од топлотних пријемника
сунчеве енергије (ТПСЕ). ТПСЕ могу бити пројектовани да
заузимају оптималну оријентацију и нагиб, као и да користе
максимално осунчање на годишњем нивоу, а примењени на
веће стамбене склопове, могу бити ефективнији и допринети
 Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-27/Живети ближе окружењу, концепт кућe
MAN – INDOOR/OUTDOOR SURROUNDINGS
Home has an increasingly central role in everyday life (Moore,
2002). It has frequently been identified as a type of physical
shelter, as a safe environment to escape from the outer world.
Home is an individual’s personal corner (Bachelard, 1969). Home
is a place where a private mode of dwelling is on, it is a center for
personal life (Norberg-Schultz, 1971). Privacy, intimacy, visual
and sound control, important for health and well-being, have
been identified as positive attributes of home. Privacy implies the
possibility of control, rather than isolation.
The concept of home transcends the physical and identifies an
emotional relationship with a place. The emotional relationship
that exists between an occupant and their residence surpasses
the built environment of the house and extends to the local lan­d­
scape. To dwell means to identify, understand, appreciate and
cultivate places to exist naturally (Relph, 1976). Connection to the
landscape instils residents with a sense of belonging and, thus,
fosters psychological well-being. Sustainable behaviour is res­tor­
ative of the soul as it serves to align people’s lives towards mea­
nin­gful values (Brown, 1995). Interviewing residents of natu­ral
built houses shows that living in alignment with environ­men­tally
conscious values is a constant source of sati­sfaction (Peacock,
2005). Environmentally responsible building thus provides the
opportunity to connect residents to the surrounding natural envi­
ron­ment.
Various studies have shown that people tend to spend a lot of
time indoors. On average, US citizens spend 90% or more of their
time indoors – at home, at work, at the gym, etc. (EPA’s Green
Building, 2009). An average German spends 15.7 hours per day at
home, and the results of research carried out in the 1990s in the
United States and Canada are similar (15.6 h/day and 15.8 h/day,
respectively) (Brasche, Bischol, 2005). Given that people spend
65% of their time at home engaged in different daily activities,
the interior environment has a large potential to shape a person’s
day experience.
The results of research conducted in Norway reveal that compared
to 40 years ago, people now tend to spend less time engaged in
social activities and more watching TV. By satisfying basic per-
sonal needs, sleeping, eating, etc. people spend nearly 10 hours,
watching TV 1.48 hours, and doing the chores 3.47 hours (Statis-
tics Norway, 2010). This means that during that time, kitchens,
living rooms and bedrooms have the privilege to be observed by
people, or to put it in other words, by certain stimuli these interior
places trigger psychological processes and affect human behav-
iour.
As the interconnectedness of people and their environment
directly affects human behaviour, this project places the main
emphasis on intensifying the impact of environment on people,
i.e. the focus is on the resident. The concept presented is an
attempt to expose people to the impact of the environment, to
enable them to intensely observe the environment while living in
a house, which is expected to result in better understanding of
the processes in nature and of the significance of sustainable
development. The idea is for the house to help develop in its
occupant awareness about the environment and sustainable
behaviour. This would ultimately turn people into the driving
force and key agents of global positive change towards sustainable
development.
HOUSING CONCEPT ‘’LIVING CLOSER TO THE ENVIRONMENT’’
Ideas, methodological bases
This housing concept is a result of a holistic, integrative design
process. The main ideas underlying the concept are as follows:
 to design a house, organize it functionally and choose the
materials in accordance with bioclimatic and environmental
principles;
 to use renewable energy sources;
 to design a façade envelope and activities in the house so that:
the interior opens up to the external world, remaining at the
same time adequately and appropriately ’’closed’’, and so that
external environment is introduced into interior environment;
 in designing the interior, to subordinate technology completely
to the resident, to think of his needs, behaviour and habits;
 to influence the resident’s mindset, to develop awareness of
belonging to the external world, to encourage positive
emotions towards the environment and to develop awareness
and care for sustainable development.
Urban-design units and sets
The developed concept of a single family house ‘’Living Closer to
the Environment’’ may be applied in different urban scales: as a
single housing unit (Fig. 1) or multiplied as a group of several
units forming a settlement (Fig. 2). Urban factor adjustment and
needs analysis identified a type pattern, which further directed
the process of creating hierarchically more complex wholes
(Ljubić, 2009). The pattern used is the shape of a leg of a starfish
or coral. To use all the advantages of the housing concept, when
deciding on the dimensions and location of urban units, houses
and plots, special care needs to be taken about the morphology of
terrain and access to natural light.
The project assumes favourable natural-morpohological and
other urban conditions. The house models shown in the figures
are located in Grindelwald and Duliken, Switzerland. The houses
are located on rectangular building land plots, the size of 22х26 m
each (Fig. 3, 3.1). They are grouped in type linear rows of six
houses. Four rows constitute a 24-house group, which represents
the primary segment and type pattern for establishing a
settlement (Fig. 3, 3.2). The houses of the primary segment have
a common underground garage, located in-between two rows of
houses. There is a primary approach road leading to this urban
unit and it branches into secondary roads that lead to house
entrances and the underground garage. Along the primary road,
parking lots may be built for residents and visitors, with a canopy
made of solar thermal collectors (STCs). STCs may be designed so
at to ensure optimum orientation and slope and maximum use of
sunlight at annual level. Applied to larger housing blocks, they are 19
more efficient and may contribute to major energy saving
(Кosorić, 2009). The hot air or water they produce could be used
for meeting the household’s space heating and hot water needs.
Larger settlements may be formed by using the type pattern
presented (Fig. 3, 3.3, 3.4, 3.5).
 Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-26/Живети ближе окружењу, концепт кућe

Сл. 2.
Низови формирани од више јединица

3.1. 3.2.

3.3.

20

остваривању значајнијих енергетских уштеда

(Косорић, 2009). Топао ваздух или вода коју би
производили могли би да се користе за загревање Сл.3.
Развијени концепт куће примењен у различитим
простора или као топла вода у стамбеним једницама. урбанистичким размерама:
Коришћењем типског патерна могуће је формирати 1 кућа (3.1) > 24 куће (3.2) > 120 кућа (3.3) > 240
већа насеља (Cл. 3, 3.3, 3.4, 3.5). кућа (3.4) > 1440 кућа (3.5)
 Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-26/Живети ближе окружењу, концепт кућe

Fig. 2.
Rows made of several house units

3.4.

3.5.

21

Fig. 3.
Тhe developed housing concept applied in different
urban scales: 1 house (3.1) > 24 houses (3.2) > 120
houses (3.3) > 240 houses (3.4) > 1440 houses (3.5)
 Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-26/Живети ближе окружењу, концепт кућe

Сл. 4.
Основа приземља Сл. 5.
/1-Улаз, 2-Трпезарија, 3-Kухиња, 4-Дневни боравак, 5-Радна Основа спрата
соба/Читаоница, 6-Родитељска соба, 7-Гостињска соба, 8,9-Купатило, /1, 2-Дечја соба, 3-Купатило, 4-Tермичка маса/
10-Tермичка маса, 11-Teраса/ Fig. 5.
Fig. 4. First floor plan
Ground floor plan /1, 2-Children’s room, 3-Bathroom, 4-Thermal mass/
/1-Entrance, 2-Dining room, 3-Kitchen, 4-Living room, 5-Office/Reading room,
6-Parent’s room, 7-Guest room, 8,9-Bathroom, 10-Thermal mass, 11-Terrace/

Сл. 6. Сл. 7.
Пресек Јужна фасада
Fig. 6. Fig. 7.
Intersection South facade

Склоп куће
Обликовни елементи, хоризонтални и
вертикални план
22
Кућа је пројектована у облику полусфере пречника 14 м, на 3
нивоа (Cл. 4, 5. и 6). Простор је осмишљен тако да пружи
корисницима висок степен флексибилности и слободе. У
приземљу је на северној страни смештена улазна зона, на
истоку су трпезарија и кухиња, затим дневни боравак са
терасом на југу, радна соба/библиотека на југо-западу, а
родитељска и гостињска соба су на западној страни. На спрату
се налазе простори намењени деци. У подруму су смештене
помоћне просторије и канцеларија/радни простор на југо-
источној страни која има лантерно дневно осветљење. У
централном делу куће смештене су инсталације, хигијенска
зона, степениште и термичка маса интегрисана са камином.
Дневни боравак и трпезарија осмишљени су као једно­
простор, са камином (Cл. 7) и галеријом на спрату (Cл. 10,
10.1, 10.3).
Из дневног боравка, преко терасе, излази се у двориште (Cл. 8).
 Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-26/Живети ближе окружењу, концепт кућe

Сл. 8.
Дневни боравак током дана и ноћи
Fig. 8.
Living room during the day and night

House structure
Structural elements, horizontal and vertical plane
The house is designed in the semisphere shape of 14m in diameter, at 3 levels (Fig. 4, 5
and 6). The space is planned in such a way that users have a high degree of flexibility and
freedom. The entrance zone is placed on the north-side ground floor, the dining room and
kitchen are in the east, the living room with a terrace faces south, the office/reading room
is in the south-west, while the parents’ and guest room are in the west. The upper floor
contains space for children. The basement contains auxiliary rooms and the office/working
space in the south-east with lantern daylight. The central part of the house contains
installations, the hygiene zone, staircase and thermal mass integrated with the fireplace.
The living room and dining room are designed as one space, with a fireplace (Fig. 7) and a
gallery in the upper floor (Fig. 10, 10.1, 10.3).
The yard can be reached from the living room, through the terrace (Fig. 8).

Materials, technologies
Materials used are: concrete, wood and glass. The basement and core of the house are
made of concrete, while other construction elements are wooden. The facade envelope is
made of layers of insulated glazing.
The inner side of the envelope contains canvas curtains. On the upper floor, the external
side of the glazing is enveloped by horizontal, rectangular stripes of PV panels without
frames and with laminates consisting of one row of polycrystalline solar cells. Laminates
are placed by the wall-curtain principle. They are not sealed to one another and are at a
sufficient distance from the lower glazing so as to ensure adequate ventilation (Kosorić
2008). The photovoltaic envelope consists of the upper fixed part, placed immediately
above the house core, and the lower movable part designed in such a way that it rotates 23

and enables the overlapping of segments (Fig. 9). The movable part follows the sun
movement during the day, rotating from the eastern position in the morning (Fig. 9, 9.1)
to the northern position in the night (9, 9.4). When it is cloudy, PV panels overlap so as to
ensure maximum daylight inside of the house (Fig. 9, 9.4). The position and overlapping
of photovoltaic panels can be adjusted so as to optimize the requirements for thermal and
visual comfort, and the requirements for the production of electricity. The density of solar
cells allows for the interplay of light and shadows in the interior.
 јутро
мorning
Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-26/Живети ближе окружењу, концепт кућe
после подне
afternoon
Сл. 9.
Положаји фотонапонских панела током дана
и ноћи
Fig. 9.
Positions of PV panels during the day and night
Материјали, технологије
Примењени материјали су: бетон, дрво и стакло. Подрум и
језгро куће су од бетона, док су остали конструктивни
елементи дрвени. Фасадни омотач је формиран од слојева
изолационог стакла.
Са унутрашње стране омотача налазе се платнени застори. На
спрату куће, спољашњу страну стакленог омотача обавија
опна формирана од хоризонталних, правоугаоних трака
фотонапонских модула без оквира и ламината састављених
од по једног низа поликристалних соларних ћелија. Ламинати
су постављени по принципу зид-завесе. Међусобно нису
заптивени и на довољном су растојању од доње стаклене
опне како би имали адекватну вентилацију (Косорић, 2008).
Фотонапонска опна састоји се од горњег непокретног дела,
24 смештеног непосредно изнад језгра куће, и доњег покретног
дела, пројектованог тако да може да ротира и омогући
преклапање сегмената (Cл. 9). Покретни део прати кретање
Сунца током дана, ротирајући од источног положаја ујутру
(Cл. 9, 9.1) до северног положаја ноћу (Cл. 9, 9.4). Током
облачног времена, фотонапонски панели преклопљени су
једни преко других како би обезбедили максимално дневно
осветљење у унутрашњости куће (Cл. 9, 9.4). Положај и
подне
noon
ноћ/облачно време
night/cloudy weather
преклапање фотонапонских панела подесиви су како би се
оптимизовали захтеви за термичким и визуелним комфором,
али и за производњом електричне енергије. Густина соларних
ћелија обезбеђује компромис игре светлости и сенки у
ентеријеру.
Амбијенти
У кући су изграђени различити амбијенти који се пре свега
одликују динамичношћу, природношћу материјала,
једноставношћу, и готово увек присутношћу спољашње
средине у унутрашњости (Cл. 10). Транспарентна фасадна
опна омогућава становницима куће да у потпуности уживају
у изласцима и заласцима сунца, посматрању кише, кретању
облака, звезданом небу. На доживљај ентеријера веома
утиче дневна светлост, предели око куће, сенке које стварају
соларне ћелије у склопу фасадног омотача. Промене
временских прилика, промене интензитета сунчевог зрачења
током дана, доприносе сталном кретању и променама
доживљаја становника куће.

дневни боравак
living room
Сл. 10.
Ефекат фасадног омотача и
окружења у ентеријеру
Fig. 10.
Effect of facade envelope and
environment in interior
Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-26/Живети ближе окружењу, концепт кућe
коридор на спрату дечја соба
first floor corridor children’s room
Ambiences
The house contains different ambiences featuring dynamics, natural materials,
simplicity and almost invariably the presence of the exterior environment in the
interior (Fig. 10). The transparent facade envelope enables the residents to fully
enjoy sunrises and sunsets, to observe rain, cloud movements, the starry sky. The
experience of the interior is greatly affected by daylight, landscapes around the 25
house, the shadows created by solar cells in the facade envelope. Changes in
weather conditions and changes in the intensity of sun radiation during the day
contribute to constant movement and changes in the experience of residents.
 Весна Косорић, АУ32/2011/страна 16-27/Живети ближе окружењу, концепт кућe
ЗАКЉУЧАК
Кућа „Живети ближе окружењу” пројектована је у складу са
биоклиматским принципима, користи сунчеву енергију,
обезбеђује природно осветљење и вентилацију, штеди
необновљиве изворе енергије, док истовремено подиже
свест становника о биосфери и природним силама као што су:
смењивање дана и ноћи, промена годишњих доба, кружење
воде у природи и сл. Кућа обезбеђује оптимални однос
приватности и утицаја из спољашње средине постигнут
механизмима који обезбеђују, пре свега, контролу над
визуелним контактима – адекватним просторним
распоредом активности и материјализацијом елемената
ентеријера. Представљен концепт куће, обликовањем,
функционалном организацијом, материјализацијом
елемената, брише оштре границе између унутрашње и
спољашње средине. Спољашња средина (окружење)
уведена је у ентеријер кроз транспарентни омотач, и
представља активног учесника у животу куће и њених
становника. Интензивним контактом становника са
окружењем човек му се приближава, опажа га интензивније,
учи о променама у средини и о значају одрживог развоја.
Едукативни карактер куће и њен утицај на човека и његову
свест и понашање према свету око себе, које подразумева
уштеду енергије и еколошку свест, важни су резултати овог
пројекта и значајно доприносе одрживом развоју.
CONCLUSION
The house ‘’Living Closer to the Environment’’ is designed in
accordance with bioclimatic principles, it uses solar energy, allows
natural light and air flow, saves non-renewable energy sources,
while at the same time raising residents’ awareness of the
biosphere and natural forces such as: day and night, change of
seasons, flow of water in nature, etc. The house provides an
optimal balance of privacy and the impacts from external
environment thanks to the mechanisms which ensure, above all,
control over visual contact – adequate spatial distribution of
activities and materialisation of interior elements. Through
structuring, functional organisation and materialisation of
elements, this housing concept erases sharp boundaries between
indoor and outdoor space. The outdoor (environment) is
introduced into the indoor through transparent glazing and
represents an active participant in the life of the house and its
26 residents. Through intense contact with the surroundings,
residents tend to get closer to the environment, perceive it
differently, and learn about changes in the environment and
about the significance of sustainable development. The
educational character of the house and its impact on the residents
and their awareness and behaviour towards the environment,
implying energy saving and eco-consciousness, are important
elements of this project and represent a significant contribution
to sustainable development efforts.
Литература/ Bibliography
Bachelard, G. (1969): The Poetics of Space, Boston, Beacon Press
Bogdanović, R., R.Gajić, (2004): Ekološki pristup izgradnji
stambenih zona, Arhitektura i urbanizam 14/15, str. 25-38.
Brasche, S., W. Biscol, (2005): Daily time spent indoors in German
homes – Baseline data for the assessment of indoor exposure of
German occupants, International Journal of Hygiene and
Environmental Health, Volume 208, Issue 4, pp. 247-253.
Brown Lester, R. (1995): Ecopsychology and the Environmental
Revolution u Roszak, Gomes and Kanner (eds.): Ecopsychology,
pp. XIII-XVI, San Francisco, Sierra Club Books
Guenther, R., G. Vittori, (2008): Sustainable Healthcare
Architecture, John Wiley & Sons, Inc.
EPA’s Green Building (2009): Buildings and their Impact on the
Environment: A Statistical Summary
Kosorić, V. (2008): Aktivni solarni sistemi, Beograd, Građevinska
knjiga
Kosorić, V. (2008): Ekološka kuća, Beograd, Građevinska knjiga
Kosorić, V. (2009): Primena toplotnih prijemnika sunčeve energije u
cilju unapređenja energetskih performansi zgrada u Beogradu,
doktorska disertacija, Beograd, Univerzitet u Beogradu,
Arhitektonski fakultet
Krstić-Furundžić, A., V. Kosorić, (2009): Improvement of energy
performances of existing buildings by application of solar thermal
systems, SPATIUM 20, pp. 19-22.
Ljubić, S. (2009): Neke zakonitosti u nastanku i razvoju naselja,
Arhitektura i urbanizam 27, str. 8-19.
Moore, J. (2002): Placing Home in Context, Journal of Environmental
Psychology, Volume 20, Issue 3, pp. 201-217.
Norberg-Schulz, C. (1971): Existence, Space and Architecture.
London, Praeger Publishers
Peacock, C. (2005): Dwelling Well: An Application of Christopher
Alexander’s Theory of Wholeness to Investigate Occupant
Affective Responses to Homes Made with Renewable Natural
Resources, WSU, M.S. Architecture thesis
Pucar, M. (2006): Bioklimatska arhitektura – zastakljeni prostor i
pasivni solarni sistemi, Beograd, Institut za arhitekturu i
urbanizam Srbije
Relph, E. (1976): Place and Placelessness, London, Pion Limited
Schwarz, E. (2010): Re-inventing construction, Holcim Forum 2010
in Mexico City, Zurich, Holcim foundation for Sustainable
Construction
Statistics Norway (2010): Statistical Yearbook of Norway 2010,
129th issue, Oslo, p. 41.
Stevanović, S. et al. (2009): Potential solar energy use in a
residential district in Niš, SPATIUM 20, pp. 9-18.
Holcim foundation for Sustainable Construction (2010): ” Target
issues” for sustainable construction, Holcim foundation for
Sustainable Construction
Carney, K.: Affordable Housing: A Holistic Design Approach to the
Domestic Environment, Washington State University,
Interdisciplinary Design Institute http://spokane.wsu.edu/
academics/design/documents/Theses/KariCarney.pdf
Н аучни радови UDK: 711.4 ; 502.04/.06:711.4, ID: 188896524
Прегледни рад

ПЛАНИРАЊЕ ГРАДОВА У СВЕТЛУ ЕКОЛОШКИХ

АСПЕКАТА ОДРЖИВОСТИ – ТЕОРИЈСКИ ПОГЛЕД НА
КАПАЦИТЕТЕ ГРАДСКИХ ЕКОСИСТЕМА
Владица Ристић, Милутин Љешевић
рад примљен: фебруара 2011, рад прихваћен: јуна 2011.

PLANNING OF CITIES IN THE LIGHT OF

ENVIRONMENTAL ASPECTS OF
SUSTAINABILITY - THEORY OF CAPACITY OF
CITY VIEW ECOSYSTEM
Апстракт Abstract Увод
Развој градова везан је за развој Cities are related to the flow of civilization of
Настанци цивилизација везују се
цивилизације, а њихово настајање, mankind. Since the beginning of cities blocks were
за настанке првих градова јер је
градња и функционисање били су увек linked to environmental conditions in its управо овај тип насеља условио
везани за еколошке услове. Узимање у construction, the emergence and functioning. потпуну социјализацију. Током
обзир урбоеколошких аспеката Urboecological aspect of city planning are
времена, бројни градови мењали
планирања града неизбежно је и inevitable and necessary to make this type of
су своје владаре, променили
неопходно како би овај тип људских settlement had of peoples sense. Programming
религијске, културне и социјалне
насеља имао смисла. Програмирање и and planning of city development from economic, карактеристике, у појединим
планирање развоја града, од social, urban and spatial and functional
историјским епохама достизали
економског, социјалног, урбаног до urboecological based on the premises. Strategic
су процват, у другим су
просторног и функционалног, почива concepts of urban planning and construction of
пропадали и нестајали. Без
на урбоеколошким премисама. urban settlements without it will not achieve its
обзира на сложене економске,
Стратешке концепције урбанизма и purpose or the city can be a comfortable place of
социјалне и еколошке услове у
изградње градских насеља без тога не living of its people. Urban planning should meet all којима егзистира савремени град
могу постићи своју сврху нити град the needs of the city’s quality of life: economic,
данас, његова привлачност се не
може бити удобно место за живот. social and health well-being of its inhabitants.
смањује. Град представља
Урбанистичко планирање треба да Segments of preserved nature (green areas, water
основни облик територијалне и
обухвати све аспекте квалитетног reservoirs, etc.) are very important for the health of
социоекономске организације
живота у граду и да узме у обзир urban residents, are part of the urban environment
савременог друштва. То је
економско, социјално и здравствено to provide conditions for recreation, residents, the
најразвијенији и најсложенији
благостање његових житеља. Сегменти revitalization of the urban environment and просторни елеменат. Град је осно­
очуване природе (зелене површине, improve the aesthetic norms, and quality of life of
вни елемент развоја друшт­ва и
водне акумулације и сл.) веома су urban residents.
основна структура у миг­раци­
значајни за здравље становника Key words: urban ecology, ecosystems, urban
оним демографским проце­с­и­ма.
градова. Они пружају могућности за landscape, sustainable development, constructing,
Градови заузимају само око 1%
рекреацију становника, ревитализацију development planning, површине копна, а у њима живи
градске средине и побољшање око 2/3 светског становништва и
естетских норматива и квалитета живота. на њиховој територији радикално је измењена природна сре­
Кључне речи: урбана екологија, екосистеми, урбани дина. У градовима су највише концентрисана техничка средства.
предео, одрживи развој, градоградња, развојно планирање Такође, они не само да увозе материјале и енергију већ их и, у
виду отпада, емитују у околни простор (Љешевић,1994). 27

Са еколошког становишта, истраживање везано за одрживо

планирање градова мора да буде приоритет, јер од тога зависи
квалитет живота грађана. Свака средина има своје капацитете и
потенцијале о којима се мора водити рачуна приликом било ког
планирања развоја, па тако и приликом урбанистичког и
просторног. Одрживо планирање је императив, јер у супротном
Мр Владица Ристић, д.и.а, ЕЦПД, Београд
резултати примене планова неће допринети развоју нити
Др Милутин Љешевић, дипл. геог.
квалитетнијем животу становништва.
 Владица Ристић, Милутин Љешевић /АУ32/2011/ страна 27-34 /Планирање градова у светлу еколошких аспеката одрживости

ИЗМЕНЕ ПРИРОДНЕ СРЕДИНЕ ГРАДА И ПОСЛЕДИЦЕ ТИХ ИЗМЕНА

У условима интензивне урбанизације, која је изазвала убрзани раст градова и
концентрацију становништва на малим просторима, све већи значај добија
брига о квалитету животне средине. Градска средина се у еколошком и
здравственом смислу веома разликује од сеоске, а још више од средине
ненастањених природних предела. Она је грађена ради обезбеђивања комфора
живљења њених становника, при чему није било могуће да се у њој у потпуности
обезбеде и оптимални здравствени услови. Велика концентрација људи на
релативно малом простору носи мноштво неугодности. Градска средина, као
антропогена творевина, обесприрођена је, што је утицало и на природност
човека који живи у граду. Упоредо са развојем градова, развијао се и посебан
тип људи – грађани. Пораст броја градског становништва представља обележје
развоја људске цивилизације. Целокупан систем града, са инфраструктуром,
стамбено-комуналном привредом, индустријом, рекреационим зонама и
особеностима живота његових становника, показује огроман утицај, како на
унутрашњу, тако и на спољашњу, ванградску, животну средину. Све до данас
појам урбоекологије схватао се као једна од дисциплина урбнистичке науке Сл. 1.
(истраживање међусобних утицаја урбаних структура и природне животне Схематски приказ три основна
средине). Са друге стране, јавили су се бројни радови којима се даје вишестрана елемента (вода, храна, гориво)
оцена стања појединих природних компоненти градова. То указује на потребу да и три излазне компоненте
(отпадне воде, чврсти отпаци и
се урбани екосистеми третирају са позиције комплексног, систематичног
загађивачи ваздуха) које су
приступа, а не да буду само предмет изучавања грана појединачних научних карактеристичне за градску
дисциплина. При томе, урбоеколошка истраживања морају имати средину свих градова (П. Хагет,
интердисциплинарни карактер, јер је њихов предмет систем разнознородних 1975).
појава, од абиотичких и биотичких до социоекономских и техничких (Жарковић, Fig. 1.
Schematic representation of
Рамзин и др., 1953). three basic elements (water,
Проблеми урбоекологије не своде се само на „природну заснованост” food-fuel) and three output
индустријске производње у градовима, како се најчешће мисли. На сложеност components (wastewater, solid
еколошке ситуације утиче цели комплекс процеса везаних за инфраструктуру waste is polluting the air) that
are characteristic of the city-
као и планске карактеристике града, стамбено-комунална привреда и начин
center of all cities (P. Hagett,
живота градских становника. Другим речима, велики градови су сложени 1975)
системи са одговарајућим законитостима функционисања (Љешевић, 2010).
Град је својеврстан „паразит биосфере”, јер је његова примарна продукција

Вода Отпадне воде

625 000 т/дан 500 000 т/дан

ГРАД
Храна ДО 1 МИЛИОН Чврсти отпатци
2000 т/дан СТАНОВНИКА 2000 т/дан

Угаљ Честице
28 4000 т/дан 150т/дан
Нафта СО2
2800 т/дан 150 т/дан
Природни гас Горива Загађивач НОx
2700 т/дан ваздуха 100 т/дан
Ауто гориво CO
1000 т/дан 450 т/дан
 Владица Ристић, Милутин Љешевић /АУ32/2011/ страна 27-34 /Планирање градова у светлу еколошких аспеката одрживости
о­ рганске материје ништавно мала у поређењу са огромном
енергијом коју троши. У градским екосистемима, унос
материје и енергије далеко превазилази изношење, јавља се
велика количина отпадака, а један део њих је токсичан. По-
следица тога је повећање површине земљишта које се пре-
крива асфалтом и грађевинама. Мења се комплекс климат-
ских услова (повећавају се температура, количина падавина
и облачност, а умањује се сунчева радијација, нарочито
ултраљубичасти део спектра). У великој мери се повећава и
загађење ваздуха, воде и земљишта. У граду се ствара веома
хетерогена просторно-организациона структура. Долази до
ентропије већине екосистема и уништавања великог броја
биљних и животињских врста које их сачињавају. Биљке
адаптиране на градске услове утичу на побољшање услова
живота, при чему измене климе и земљишта доводе до
појаве спонтане вегетације.(Марзеев, Жаботинский, 1979).
ГЕОЕКОЛОШКИ МОНИТОРИНГ ГРАДСКИХ СРЕДИНА
При планирању развоја градова неопходно је водити рачуна
о приоритетним интересима људи и система „чoвек-природа”
а да се не забораве дугорочни интереси друштва. Ово је
потребно истаћи, јер се савремена урбанистичка стратегија
често заснива на изналажењу симптома, без разматрања
узрока, или на интуитивном процењивању урбаниста, што
може произвести неочекиване резултате (такозвани
„принцип контраинтуитивног разматрања сложених
система”). То указује на потребу изналажења нових погледа
на градске проблеме и нових метода њиховог решавања
(Филиповић, Љешевић, 1996).
На основу претходних оцена закључује се да основу урбаног
планирања треба да чине:
 утврђивање критичних (лимитирајућих) вредности
антропогених оптерећења екосистема (природних
комплекса) и њихових појединих компоненти;
 разрада регионалне стретегије заштите природе, која
садржи мере за обезбеђивање бољег стања животне
средине;
 разрада хигијенских, технолошких и других локалних
мера заштите природе;
Главни циљ просторно-планских мера јесте формирање и
развој производне и социјалне структуре града у сагласности
са потребама очувања еколошке равнотеже, заштите
животне средине и рационалног коришћења природних
ресурса (Љешевић, 1994).
Прецизно одређивање основних задатака истраживања
омогућило је формулисање потребе за следећим анализама
и оценама:
1. Урбоеколошка анализа положаја града у систему
суседних територија која обухвата: анализу општих
еколошко-економских карактеристика региона, оцену
природног ресурсног потенцијала, утврђивање обима
загађивања животне средине, анализу карактера
антропопресије на рекреационе зоне у радијусу дејства
града, детаљне и свестране оцене еколошких веза града
и суседних територија (Heskeтh,1972).
2. Факторска анализа животне средине и стварање базе
просторно-размештајних информација, у лако доступној
форми, у које спадају информације о (Љешевић, 1996):
 клими и микроклими (оцена климатских и
микроклиматских фактора на основу критеријума
конфорности и неконфорности климе, метеоролошких
услова неутрализације, расејавања и нагомилавања
загађивача из градске атмосфере);
 оцени заштићености подземних вода од загађивања и
одређивању њихових хидрохемијских карактеристика;
 стању градских шума, приградских шума и зелених
засада у градској зони (дендроеколошко и геоботаничко
зонирање градске територије, шумско-патолошка
истраживања, комплексна оцена стања градских шума,
оцене измењивости природних и пошумљених предела
града и сл.);
 урбоеколошкој оцени стања предела (комплексна
урбанистичка и предеоно-еколошка оцена стања
градских екосистема и приградских предела);
 постојећој загађености ваздуха и вода, земљишта,
седимената дна акваторија, и снежног покривача;
 оцени основних тенденција измене загађивања животне
средине града, (како о појединим загађујућим
материјама, тако и укупно);
 чишћењу града од чврстих комуналних и индустријских
отпадака (утврђивање и прогнозирање састава и обима
кумулирања отпадака, картирање депонија,
утврђивање система сакупљања, одвођења и прераде
отпадака);
 дејству физичких фактора (бука, електромагнетни
таласи, радијација и друга зрачења).
3. Комплексна оцена стања животне средине града,
утврђивање проблематичних еколошких ситуација,
рејонирање заштите природе града на бази анализе
животне средине.
4. Оцена постојеће урбанистичке ситуације са аспекта
њеног утицаја на стање животне средине (исказивање
основних тенденција функционално-планске структуре
града и одређивање њеног степена сагласности са
задацима побољшања стања животне средине града)
(Berthoeux, Rudd, 1977).
5. Еколошка анализа производно-економске ситуације у
граду (анализа планова и пројектних задатака смањења
негативног утицаја на животну средину у индустрији,
енергетици, саобраћају, сеоској и градској привреди, а
циљеви анализе су разрада мера и препорука 29
рационалне организације индустријско-производних
зона у граду и максимално ефективно смањење
штетних дејстава индустрије на екосистеме града) и
еколошко-економска оцена стања животне средине.
6. Комплексна оцена утицаја еколошке ситуације у граду
на здравље становништва.
7. Разрада опште стратегије заштите природе на
територији града.
 Владица Ристић, Милутин Љешевић /АУ32/2011/ страна 27-34 /Планирање градова у светлу еколошких аспеката одрживости
Приоритетан задатак у управљању градом јесте контрола
квалитета животне средине, јер се ради о опстанку његових
становника. Систем контроле стања елемената животне
средине (ваздуха, воде, земљишта) у великим индустријским
градовима, спада у категорију биоеколошког (санитарно-
хигијенског) мониторинга, који се третира као дугорочни
програм сакупљања информација о стању природних
екосистема који се налазе у различитим зонама утицаја
индустријских активности, стамбених или рекреационих
објеката. Техногене пресије на простору града изазивају
промене основних еколошких процеса и одговарајућу
трансформацију структурних карактеристика гео(еко)
система, па еколошки мониторинг представља средство
којим се штити здравље становника конкретне територије и
становника који је насељавају.
сировине, гориво,
материјали,
електро-енергија
опрема
ИНДУС ТР И ЈС КО П Р Е ДУ З Е Ћ Е
ЕМИСИЈЕ У
ПРОИЗВОДЊА
ВАЗДУХ
ГАСОВИ
ПАРЕ АЕРОСОЛИ
30
Сл. 2.
Преглед утицаја индустријског
предузећа на елементе животне
средине града (M.Љешевић, 2010)
Fig.2.
Review of the impact of industrial
enterprises in the environmental elements
of (M. Lješević, 2010)
Градски еколошки мониторинг заснива се на подацима о
техногеним емисијама материја у ваздух и воде, као и на
стандардним мрежама тачака стационарних и епизодних
осматрања концентрације загађивача ваздушне и водене
средине. Упоредо са тим, на метеоролошким и
хидрометријским станицама, у опш­тинским секретаријатима
за животну средину, у урбанистичким заводима,
пројектантским организацијама, пољопривредним и
ветеринарским станицама, институтима за земљиште и
заштиту биља и у другим установама и предузећима, могуће
је наћи прилично обиман материјал (елаборате, пројекте,
мерења и сл.) о емисији токсичних материја и енергија.
Знатно је мање података о садржају токсиканата у биљкама и
о негативном утицају загађивања на раст зелених засада и на
здравље градског становништва.
вода сунчева
кисеоник
талози радијација
ОТПАДНЕ ЧВРСТИ ЕНЕРГЕТСКЕ
ВОДЕ ОТПАЦИ ЕМИСИЈЕ
ТОПЛОТНЕ
БУКА, УЛТРАЗВУК, ИНФРАЗВУК
ВИБРАЦИЈЕ
ЕЛЕКТОМАГНЕТНА ПОЉА
СВЕТЛОСНА, УЛТРАЉУБИЧАСТА
ИНФРАЦРВЕНА, ЛАСЕРСКА ЗРАЧЕЊА
ЈОНИЗИРАЈУЋА ЗРАЧЕЊА
Геосистемни мониторниг несумњиво користи многе
принципе и методе својствене биоеколошком мониторингу.
То се односи, пре свега, на методе изучавања путева
геохемијске миграције токсичних материја у природном
материјално-енергетском циклусу, са појавом зона
 Владица Ристић, Милутин Љешевић /АУ32/2011/ страна 27-34 /Планирање градова у светлу еколошких аспеката одрживости
акумулације и расејавања отровних материја и на
одговарајуће реакције живог света на техногена дејства.
Ипак, за потребе геосистемног мониторинга, те информације
само су индиректан, али веома важан ступањ геосистемне
анализе. Крајњи циљ геосистемног мониторинга јесте
установљење карактера и степена техногених нарушавања
функционалних структура природних екосистема и, на бази
тога, утврђивање еколошких ограничења и капацитета
привредних делатности и разрада система управљања
животном средином града. Еколошка организација града,
као средство очувања квалитета урбанизоване средине,
зависи од тога колико је присутно саморазвиће природних
комплекса и каква је њихова реакција на техногена дејства
(Lynch, 1960).
У градском пределу, основни задаци биоеколошког, а тим
више и геосистемног мониторинга, не решавају се адекватно
ни довољно. То се односи не само на „копнене” већ и на водне
екосистеме у граду. Територијама великих индустријских
центара својствена је сложена хидрографија и поливалентност
режимских карактеристика водних објеката, нарочито ако се
град налази на обалама великих водних акумулација,
великих река, мора и језера. То захтева детаљне, тачне и
разноврсне методе оцењивања и прогнозирања еколошких
стања у сферама градског живота које су везане за
коришћење водних ресурса.
Нарочито су слабо разрађене методе дијагнозе и прогнозе
ареала са различитом оценом еколошке ситуације на
територији која је обухваћена градом и његовим окружењем.
То се објашњава недовољном проученошћу понашања
крајњих карика еколошког ланца у систему град – природа
– човек. При том, слабо је позната чињеница да становништво
и фитобиота (заједно са земљиштем) представљају еколошко
језгро градског геотехничког система и као такви реагују
управо на интегрално дејство различитих загађивача у
животној средини, те је стога неопходна разрада комплексних
показатеља квалитета средине и њихова просторна
диференцијација у граду и приградским зонама.
Санитетско-хигијенски конфор важан је критеријум квалитета
урбане средине и обухвата најоптималније услове живота,
рада и одмора градског становништва. Осим архитектонско-
урбанистичких решења, важно реконструктивно средство
градске средине јесу различите природне компоненте –
шумске и парковске површине – које заједно са водним
објектима образују систем санитарно-заштитних зона око
индустријских предузећа, саобраћајница, комплекса
рекреационих територија, здравствених установа и
стамбених рејона града (озелењена дворишта, улице,
тргови). У оквиру биоеколошког и геосистемног
мониторинга великих градова, остаје веома актуеалан
проблем квалитативних и квантитативних оцена техногене
трансформације појединих природних компоненти и самих
геокомплексних предеоних веза у условима градског
геотехничког система. Ради се о предеоно-еколошкој анализи
природног комплекса који се налази у урбанизованој
средини. Структурно-функционална својства природних
комплекса у граду много зависе од карактера и јачине
антропогеног дејства. Предодређена су количином
техногених емитера који се налазе на територији града,
њиховим размештајем, снагом и квалитативним саставом
загађујућих материја. Тамо где постоје велики штетни утицаји
на природну средину од стране различитих производних,
саобраћајних, комуналних и других отпадака, долази до
веома опасне еколошке ситуације. У току истраживања
неопходно је решити следеће задатке:
1. Установити механизме просторне и функционалне
организације природног комплекса у урбанизованој
средини;
2. Разрадити системе параметара неопходних за
оцењивање проблематичних еколошких ситуација
везаних за техногено загађивање природне средине. Из
тога проистиче потреба:
 спровођења локалне предеоно-еколошке анализе града
која би била предуслов стварања система еколошко-
географских прогноза у условима урбанизоване средине
и формирања посебних и комплексних предеоно-
еколошких модела;
 одређивања закономерности трансформације основних
компоненти природног комплекса у урбанизованој
средини;
 разраде метода дефинисања параметара описивања
техногених преображаја мреже међукомпонентних
предеоних веза у парковским екосистемима и
комплексима линеарног зеленила града, а у циљу
успостављања и развитка геосистемног мониторинга
урбанизоване територије.
 оцењивања одговарајуће измене у малом биолошком
циклусу, у циљу обезбеђивања постојаности природног
комплекса.
Нормирање емисија загађујућих материја и стандарди
квалитета појединих природних компоненти могу послужити
као оријентир за оцену квалитета животне средине. Постојећи
стандарди квалитета воде не одговарају ни произвођачима,
који их сматрају веома строгим, ни служби мониторинга
животне седине, која их сматра незадовољавајућим. У
зависности од циљева и критеријума оцене примењују се
различите квалитативне и квантитативне методе. Са
проширењем предметног спектра, све чешће се примењују
јефтиније методе. При оцењивању дејстава на средину треба
узети у обзира и питања као што су: управљање, социјална и
економска политика и др. Оцена квалитета животне средине 31
није сама себи циљ, већ представља основу за разраду
различитих критеријума и норми регулативе и за одређивање
карактера дејства појединих делатности на природну
средину. У новије време не говори се само о квалитету
животне средине, већ и о укупним друштвеним и природним
условима живота становника у градовима, а нарочито кроз
праксу и теорију одрживог урбаног развоја.
 Владица Ристић, Милутин Љешевић /АУ32/2011/ страна 27-34 /Планирање градова у светлу еколошких аспеката одрживости
САВРЕМЕНИУ УРБАНИЗАМ КАО ЕКОЛОШКО
ОПРЕДЕЉЕЊЕ
Савремени град не само да се шири, већ расте и у висину.
Физичка маса грађевина по јединици површине није мања
него код средњовековних (иначе тесних) градова. Због
висине грађевина, мењају се микроклиматски услови, а
може се говорити и о различитости климатских услова
приземља и поткровља унутар исте грађевине. Концентрација
градског становништва расте. Савремени урбанизам тражи
нова просторна решења на основама „слободне градње”,
паметног распореда кућа различите спратности, исправног
коришћења карактеристичних црта локалног рељефа. Град и
његова животна средина, као систем урбанизованих и
слободних простора, не сме се разматрати парцијално
(стамбена, индустријска, инфраструктурна и друга градња на
једној и природни предео на другој страни), већ у целости,
кроз однос града и његове приградске природне и измењено-
природне средине.
Поглед из ваздуха јасно указује куда се креће процес
урбанизације. Окована земља све више постаје стварност.
Као једно од главних питања развоја човечанства поставља
се питање усмерења и оприрођавања токова урбаног развоја,
како не би дошло до биолошке и социјалне деградације
градског становништва које данас у многим земљама
представља већину. Град се током времена развијао са
израженим ширењем територије, и тако је достигао велике
размере. Његов утицај на околину раније је био незнатан.
Данас, милионски град радијуса до 7 км може имати
урбанизовану територију приградске зоне радијуса и до 30
км. Приградска зона, повезана са градом социоекономским
везама (запослење, обезбеђивање хране, измештање
индустријских и комуналних предузећа и саобраћајница као
и обезбеђивање рекреативних потреба), све више са њим
представља функционално јединство.
Убрзана урбанизација граду приближава околна села, која су
и сама у међувремену постала мањи градови. Тенденција
срастања насеља и апсорбовање неурбанизованих територија
карактеристични су за сателитска насеља која су некада
грађена ради деметрополизације и дезурбанизације и у циљу
побољшања еколошких услова индустријом оптерећених
градова. Тиме је град прерастао у градску агло-мерацију и
постао главно жариште становања. Градску агломерацију у
држави и региону карактеришу функционалне везе и односи
настали као резултат производних и непроизводних токова
људи, робе и капитала. Поједине агломерације постале су
32
места са огромним бројем становника.
Савремена градоградња обележена је масовношћу и
индустријализацијом, те стога пројектанти и урбанисти
добијају нову улогу дизајнера животног окружења, тј. места
за рад, становање, одмор и рекреацију. Све више на значају
добијају социјални аспекти планирања и пројектовања
градова. Такође се све више говори о одрживом планирању и
пројектовању, односно о тенденцији да се технологија
пројектовања усагласи са економским, еколошким и
социјалним функцијама градског насеља.
Урбанизација као реални процес има и своје негативне
последице. Упоредо са низом социјалних и економских
проблема, урбанизација често доприноси и стварању
еколошких, а неретко и здравствених проблема, који понекад
нарушавају опстанак градског становништва. Ови проблеми
могу се груписати по паровима: чист ваздух – загађен ваздух,
чиста вода – загађена вода, акустички оптимум – акустички
максимум, микроклима – климатски неконфор, озелењена
територија – неозелењена градња и сл. Велики град има
готово све компоненте природне средине: ваздух, биљке,
земљиште, рељеф, хидрографску мрежу, подземне воде,
стенску подлогу и климу. Разлике у температурама,
релативној влажности, сунчевој радијацији и др. између
града и околних села понекад су исте као разлике у
природним условима на географској ширини од 200. При
томе, измена природних услова доводи до других промена. У
градовима су измењена гравитациона, термичка,
електромагнетна и друга физичка поља. Утицај града на
геолошку подлогу присутан је на дубини од 0,5 – 4 км.
Другачији су услови храњења подземних вода и њихов
хемијски састав. Физички услови у великим градовима
лошији су од оних у малим. Велики градови добијају 15%
мање сунчеве радијације (и до 30% мање ултраљубичастих
зрака у зимском времену), до 10% више падавина, имају
10% више облачних дана, за 30% више магле лети, а 100%
зими.
Степен заступљености многих обољења и болести у
градовима је већи, па је тако бронхитис распрострањенији, а
присуство канцера два пута веће него на селу. Такође, у
градовима долази до наглих промена социјалних и
политичких услова живота, настају нови процеси условљени
брзим развојем науке и технике, а настају и корените промене
у карактеру рада, долази до интелектуализације делатности
и повећања значаја разних друштвених информација. Није у
питању само пораст становништва већ и снажан пораст
производних снага, техничких могућности и технологија
производње градова. Са изменом и усавршавањем
производних средстава увећана је вероватноћа негативних
последица по живот људи. Многи велики градови, који су
некада били симбол доброг живота и великих могућности,
постали су места разочарања и пропасти. Становништво
великих градова стоји пред изузетно великим проблемима.
Недостатак станова, школа, болница, зелених површина,
тешкоће у саобраћају, загађеност ваздуха и воде, бука,
хаотичност уличног кретања, изазвали су негативне
психосоцијалне последице по становнике градова, а све су
веће и трауматичне последице велике густине насељености
(Љешевић,1996).
 Владица Ристић, Милутин Љешевић /АУ32/2011/ страна 27-34 /Планирање градова у светлу еколошких аспеката одрживости

ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ - финансирање социјалних, СОЦИЈАЛНИ РАЗВОЈ

- технолошки развој културних и образовних - социјална једнакост
- економска ефикасност програма - демократизација
- увећање дохотка - увећање образовног нивоа
- задовољење културних потреба
- обезбеђивање одрживи развој еколошке свести
комуналног стандарда ОДРЖИВИ - еколошко образовање
- урбани услови - унапређење институционалне
економског развоја заштите средине
КОМУНАЛНИ РАЗВОЈ - комунална хигијена ЕКОЛОШКИ РАЗВОЈ
- развој комуникација и - унапређење урбоеколошких - очување екосистема и
инфраструктура услова, унапређење амбијента града
- развој услова становања техника и метода - санација загађења
- унапређење градског контроле и мониторинга градске средине
амбијента

Сл. 3. Хаотична, непланска изградња бројних солитера и непрестано увећање спратности

Модел одрживог развоја зграда, доводе до пораста цене грађевинског земљишта. Дошло је до појаве снажних
града (М.Љешевић, 1996) ветрова у „бетонским клисурама”, где никада не доспева сунчев зрак. Пренасељеност и
Fig. 3. загађивање животне средине у великим градовима достигли су критичне размере и све
Model Sustainable је чешће противљење изградњи индустријских погона. Увећање броја аутомобила
Development такође доприноси загађењу животне средине. Живот у градовима постаје све сложенији
(M. Lješević, 1996) због све чешћих саобраћајних застоја и умањења брзине саобраћаја. Загађивање
ваздуха, бука, саобраћајне несреће, незапосленост, отуђеност младих, деликвенција,
алкохолизам, наркоманија и друге невоље све су чешће присутни. Имајући то у виду,
човечанство мора бити више заинтересовано за равномеран размештај градова.

ЗАКЉУЧАК
Град је сложен систем чијим се изучавањем са разних аспеката баве економисти,
архитекте, историчари, археолози, геолози, климатолози, зоолози, ботаничари, а у
последње време еколози и предеони географи. Неопходно је изучавање и пројектовање
градских насеља са узимањем у обзир географске средине града.
Постоји неколико концепција које третирају градски предео, а разлике између њих
јављају се како у самој методологији изучавања, тако и у погледу на објекат истраживања.
Издвајају се углавном четири концепције: природњачка, природњачко-социолошка,
еколошка и предеоно-геохемијска.
Природњачка концепција подразумева да је градски предео скуп мањих природних
комплекса у једном системно организованом географском објекту (граду). Изучавање
структуре и функционисања природног комплекса града почиње од анализе појединих
компоненти и закономерности градског предела као целине. Физичко-географском
заснивању пројеката и планова градова служи анализа најважнијих компоненти
природног комплекса. Најпре се разматрају особености рељефа и носећи капацитет
подлоге, а према типу градског предела одређује се и одговарајући степен озелењавања
и спратност. Поједини типови градског предела формирају се и под утицајем литолошко-
механичког састава површинске подлоге и начина дренирања. Сваки од њих има
сопствени степен нарушености земљишта, своје типове растиња, карактеристичне
33
подземне воде и дренирање.
Природно-социолошка концепција подразумева социологизацију еколошких питања,
а пре свега развој јавне и индивидуалне свести о значају здраве животне сердине.
Питање еколошке етике је савремено питање, јер нова врста морала подразумева
заштиту човека и његових права не само директно, већ и кроз заштиту његове животне
средине. То је еколошки морал који подразумева друштвену свест о еколошким
питањима.
 Владица Ристић, Милутин Љешевић /АУ32/2011/ страна 27-34 /Планирање градова у светлу еколошких аспеката одрживости

Еколошка концепција подразумева очување екосистема, биодиверзитета и

еколошких циклуса. Тиме се не постиже само очување екосистема, већ и здравља,
квалитета живота људи и живих бића уопште.
Заштита људског здравља кроз планирање мора да буде осмишљена тако да
реализација планске документације ни на који начин не може утицати на превентиву
здравства нити на погоршање стања екосистема.
Предеоно-геохемијска концепција подразумева да се кроз планирање
обезбеди очување предела, тако да се естетика пејзажа ни на који начин не наруши.
Ова концепција такође подразумева стабилизацију геохемијских циклуса у
окружењу. Урбано и просторно планирање треба да буду такви да при њиховој
реализацији не дође до поремећаја геохемијских токова, као ни до загађења воде,
ваздуха и хране.
Приликом било ког облика планирања и програмирања развоја посебно треба
водити рачуна о капацитетима простора, еколошким капацитетима, економским
потенцијалима средине и друштва, али и о физичким и психосоцијалним
капацитетима дате средине.

Литература
Annon, (1977): Compillation of Air Pollutant Emission Factors, Third edition, USA, EPA
Berthoeux, M. F., F. D. Rudd, (1977): Strategy of Pollution Control, New York-London, John
Wiley and sons
Vočkareva, V.T. (1988): Эklogičeskiй „džinn” urbanzacii‚ Moskva, Mыslь
Lynch, K. (1960): The Image of the City, Mass. London, Massachusetts Institute of Tecnology
Press
Lješević, M. (2010): Urbana ekologija, Beograd, Geografski fakultet, str. 1-323.
Lješević, M. (1994): Vrednovanje ekoloških i lokacionih uslova za stambenu izgradnju i
stanovanje, Zbornik radova „Unapređenje stanovanja”, Arhitektonski fakultet u
Beogradu, str. 9-17.
Lješević, M. (1996): Metodologija determinacije i vrednovanje prirodnih potencijala kao
osnov urbanog razvoja grada, Zbornik radova sa naučno-stručnog skupa „Metodološki
pristupi Generalnom urbanističkom planu - u susret GUP-u 2020.godine”, Beograd,
Društvo urbanista Beograda, str. 64-72.
Marzeev, N.A., M.V. Žabotinskiй, (1979): Komunalnaя medicina, Moskva, Izdat. „Medicina”
Nenković Riznić, M., M. Pucar, S. Simović, (2009): Regionalni koncept zaštite životne sredine
i upravljanja otpadom na primerima južnog pomoravlja, Arhitektura i urbanizam, 26,
str. 77-87.
Ramzin, S. i saradnici (1966): Priručnik za komunalnu higijenu, Beograd-Zagreb, Medicinska
knjiga
Ristić, V. (2011): Procena i uticaj gradilišta i gradnje na životnu sredinu, Zbornik radova
„Lokalna uprava u zaštiti životne sredine i prostornog planiranja”, Palić – Beograd,
Udruženje prostornih planera Srbije
Stojanović, B. (2006): Primena zaštitnih odstojanja oko opasnih postrojenja u urbanističkim
i prostornim planovima, Arhitektura i urbanizam, 18/19, str. 104-112.
Filipović, D., M. Lješević, (1996): Modelovanje sektorske studije životne sredine u generalnim
planovima gradova, Zbornik radova sa naučno-stručnog skupa „Metodološki pristupi
34 Generalnom urbanističkom planu - u susret GUP-u 2020. godine”, Beograd, Društvo
urbanista Beograda, str. 168-174.
Hesketh, H.E. (1972): Understading, Control in Air Pollution, USA, Second edit. Ann Arbor
Scient. Publ. Co
Н аучни радови
СУОЧАВАЊЕ СА КЛИМАТСКИМ ПРОМЕНАМА:
ОД ЕВРОПСКИХ СТРАТЕГИЈА ДО ЛОКАЛНЕ
РЕАЛНОСТИ1
Александра Ђукић*, Александра Ступар**
рад примљен јула 2011, рад прихваћен: августа 2011.
Апстракт
Енергетски интензиван начин живота створио је многе
проблеме који непрестано угрожавају издржљивост
екосистема и изазивају глобалну узнемиреност.
Ситуација је додатно компликована због великих
климатских, технолошких и социокултурних разлика
између градова и региона, те услед тога они нису у стању
да прихвате исти оквир заштите животне средине и
спроведу синхронизоване акције. Узимајући у обзир
чињеницу да глобално прокламовани еко-императиви
све више делују на промену наше перцепције животног
окружења и његових ограничења, овај текст пружа увид
у тренутно стање животне средине у ЕУ и Србији и
наглашава разлике између наше и ЕУ праксе.
У оквиру анализе приказани су значајни међународни и
национални документи, регионалне и локалне стратегије,
закони и стандарди, али дат је и осврт на поједине
иницијативе, визије и решења која би могла бити
коришћена као путоказ и пример за нашу праксу. Иако су
неки од ових предлога настали у другачијем друштвено-
економском контексту, евидентно је да је могуће
извршити транспоновање или модификовање
примењених модела и у локалним условима. Стога
управо овакав приступ отвара ново поље сарадње, а
нашу регулативу и праксу укључује у регионалне и
глобалне иницијативе које воде ка ублажавању
последица климатских промена кроз повећање
енергетске ефикасности и смањење ГСБ емисије.
Кључне речи: климатске промене, ГСБ емисије,
животна средина, енергија, стратегије
Др Александра Ђукић*, доцент
Др Александра Ступар**, ванредни професор
Архитектонски факултет Универзитета у Београду, Булевар краља
Александра 73/2, 11000 Београд, Србија, тел: 011 3218 769,
еmail: adjukic@afrodita.rcub.bg.ac.rs,
stupar@afrodita.rcub.bg.ac.rs
UDK: 551.583, ID: 188897804
Прегледни рад
FACING THE CLIMATE CHANGES: FROM EUROPEAN
STRATEGIES TO LOCAL REALITY
Apstrakt
The energy intensive way of life has created numerous problems
that constantly threaten the endurance of ecosystems and cause
global uneasiness. The situation is additionally complicated
by huge climate, technological and socio-cultural differences
between cities and regions, that are therefore not able to ac-
cept the same framework for environmental protection and
implement synchronized actions. Having in mind the fact that
globally proclaimed ecological imperatives effect the change of
our perception of the living environment and its limitations, this
article offers an insight into the current state of the environment
in the EU and in Serbia, and emphasizes differences between our
and EU practice.
The analysis presents important international and national
documents, regional and local strategies, laws and standards,
as well as a review of individual initiatives, visions and solutions
that could be used as guidelines and examples for our practice.
Although some of these suggestions have resulted in a different
socio-economic context, it is evident that it is possible to trans-
pose or modify applied models to local conditions. Therefore,
this approach opens a new field of cooperation, and includes
our regulations and practice into regional and global initiatives
leading to the mitigation of consequences of climate changes by
increasing energy efficiency and decreasing GHG emissions.
Key words: climate change, GHG emissions, living environment,
energy, strategies
1 Текст је резулат рада на научно-истраживачком пројекту Просторни,
еколошки, енергетски и друштвени аспекти развоја насеља и
климатске промене – међусобни утицаји (број пројекта ТП36035),
ПП1: Промена климе као чинилац просторног развоја насеља, 35
природног предела и пејзажа, који је финансиран у оквиру програма
Технолошког развоја Министарства за образовање и науку Републике
Србије (2011-2014).
1 The article was realized as a part of the research project “Spatial,
Environmental, Energy and Social Aspects of Developing Settlements and
Climate Change – Mutual Impacts” (project number TP36035), PP1: "Climate
change as a factor of spatial development of settlements, natural areas and
landscapes", financed within the program Technological Development by
the Ministry of Education and Science of the Republic of Serbia (from 2011
to 2014).
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / С уочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности

Увод
Суочавајући се са све већим негативним ефектима климатских промена, савремени
свет се окреће новим концептима развоја који би требало да ублаже тренутну
ситуацију и пробуде одговорност према угроженој животној средини. Концепт
одрживости, који је до сада сувише слободно третиран и олако коришћен, постепено
се замењује новим императивима који пропагирају смањење емисије угљен-
диоксида и других штетних гасова и конкретизују деловање на разним пољима – од
смањења загађења до управљања расположивим ресурсима. Истовремено, све
ове теме провлаче се кроз многобројне генералне стратегије, локалне иницијативе,
сложена правила и регулативу, али је евидентно да се до предвиђених 'еко' циљева
споро стиже будући да је тешко ускладити бројне разлике које постоје међу
регионима – од природних, преко економских, технолошких и социјалних.
Према извештају који је 2007. год. објавио IPCC (Intergovernmental Panel on Climate
Change) главни узрочник климатских промена на земљи је људска активност.
Наиме, развој индустрије у току последњих 200 година највише је утицао на пораст
концентрације и емисије одређених гасова у атмосфери (тзв. 'greenhouse gas' - GHG,
односно гасови са ефектом стаклене баште, у даљем тексту ГСБ) и то посебно угљен-
диоксида и метана чијa се концентрација удвостручила. Извештај такође наглашава
неопходност контроле температуре чији би раст требало сачувати у оквирима од
+2ºC у односу на 2000. год., што одговара нивоу концентрације od 450ppm CO2 у
ваздуху. Међутим, изјава да је време за деловање на пољу ГСБ емисије веома
кратко, свакако да није охрабрујућа, те се наглашава императив активног деловања
до 2017. године. (IPCC, 2010; Jones et al., 2009).
Истраживања су показала да је у Србији такође дошло до повећања температуре у
прошлом веку, тако да је у последње две деценије забележено чак 14 година са
температурама вишим од нормалних, посматраних у периоду од 1960. до 1985.
године. Три године су означене као изразито топлије, док је 2000. год. била најтоплија
у претходном веку. Годишња температура у Србији, у периоду од 1951. до 2000. год.,
варирала је између –0.7ºC/100 година (забележено у Лесковцу) до +1.7ºC/100
година (у Палићу). Регион Лесковца, Димитровграда и Врања једини је имао
негативни тренд годишње температуре, а највећи пораст је забележен на северу
Војводине, у Београду и околини, као и у Неготину и Лозници. Наиме, у последњих
55 година температура је у овим регионима порасла за више од 1,4ºC/100 година
(Караџић, Мијовић, 2007).
Истовремено, важно је нагласити да Србија припада југоисточном европском
подрегиону, у коме се предвиђа већи пораст температуре него на глобалном нивоу.
Тај пораст ће се кретати од 2,2 до 5,1ºC до краја 21. века, посебно током летњих
месеци. Влажност ваздуха ће се смањити на годишњем нивоу, што ће довести до
пораста ризика од летњих суша. Остале пројекције на пољу климатских промена у
региону такође нису оптимистичне – очекује нас смањење водних резерви,
повећање ризика од поплава, ерозије и нестанак мочвара, бара и површинске воде.
Оваква ситуација довешће и до девастације плодног површинског земљишта и
губитка неких станишта, као и биљних и животињских врста. Доћи ће до смањења
продуктивности комерцијалних шума, увећаће се опасност од пожара, посебно у
јужном делу региона. Овакав развој ситуације неповољно ће се одразити и на
пољопривреду, рибарство, туризам, али и на целокупно здравље становништва,
36 посебно на старије групе (IPCC, 2007; ECE, 2007; UNECE, 2007). Имајући у виду овакав
сценарио, постаје јасно да прилагођавање климатским променама и ублажавање
њиховог деловања представљају важан задатак чијем се решавању мора
придружити и Србија – али не само стратегијама, већ и конкретним акцијама.
Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / Суочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности

Introduction
Facing increasingly negative effects of climate change, the modern world is turning to
new concepts of development which should mitigate the present situation and
arouse responsibility toward our threatened environment. The concept of
sustainability, which has to date been overly liberally treated and lightly used, is
gradually being replaced by new imperatives upholding a decrease of CO2 emissions
and emissions of other harmful gases and concretize activities in various fields – from
decreasing pollution to managing available resources. At the same time, all these
topics are present in numerous general strategies, local initiatives, complex rules and
regulations, but it is evident that envisaged "eco" goals are reached slowly since it is
difficult to harmonize numerous differences between regions – from natural, to
economic, technological and social.
According to a report published in 2007 by the IPCC (Intergovernmental Panel on
Climate Change) the main cause of climate changes on Earth is human activity.
Namely, industrial development in the last 200 years has had the strongest effect on
the growth of concentration and emission of certain gases in the atmosphere (the
so-called "greenhouse gases", hereunder: GHG), especially CO2and methane, the
concentrations of which have doubled. The report also emphasizes the necessity to
control temperature, with a growth that should be maintained within limits of +2ºC
compared to the year 2000, corresponding to a level of CO2 concentration in the air of
450ppm. However, the statement that the time to act relevant to GHG emissions is
very short is by no means encouraging, stressing the imperative of active action by
2017. (IPCC, 2010; Jones et al, 2009).
Research has shown that Serbia also has experienced a temperature increase in the
last century, and that in the last two decades there were 14 years with temperatures
above the normal recorded in the period from 1960 to 1985. Three years were
designated as distinctly warmer, while the year 2000 was the warmest in the previous
century. In the period from 1951 to 2000, the annual temperature in Serbia varied
between –0.7ºC/100 years (recorded in Leskovac) to +1.7ºC/100 years (in Palic). The
regions of Leskovac, Dimitrovgrad and Vranje were the only ones to have a negative
trend for the annual temperature, while the most pronounced growth was recorded
in the north of Vojvodina, in Belgrade and its surroundings, as well as in Negotin and
Loznica. Namely, in the last 55 years, temperature in these regions has increased by
over 1.4ºC/100 years (Karadžić, Mijović, 2007).
At the same time, it is important to emphasize that Serbia belongs to the sub-region
of South East Europe where a higher temperature increase than at the global level is
forecast. This increase will be from 2.2 to 5.1ºC by the end of the 21st century,
especially during the summer months. Humidity will decrease on the annual level,
which will lead to increased risk of summer droughts. Other projections relevant to
climate change in the region are also not optimistic – a decrease of water reserves,
increased risk of floods, erosion, and the disappearance of swamps, ponds and surface
waters awaits us. This situation will lead to devastation of arable land and the loss of
certain habitats, of both plant and animal species. There will be a decrease of
productivity of commercial forests, and increased danger of fires, especially in
southern parts of the region. This development will also have a negative influence on
agriculture, fishing, tourism, as well as on the overall health of the population,
especially the elderly (IPCC, 2007; ECE, 2007; UNECE, 2007). Having in mind this 37
scenario, it becomes clear that the adaptation to climate change and mitigation of its
effects is an important task, and that Serbia must join in the solution – however not
only by strategies, but also by concrete actions.
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / С уочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
КА РЕДУКЦИЈИ ЕМИСИЈЕ CO2
Према Кјото протоколу, земље потписнице са развијеном
индустријом обавезале су се да ће до 2007. год. смањити ГСБ
емисију за 5,2% у односу на ниво из 1990. године. Наредни
петогодишњи период требало би да донесе ново смањење од
8%, што би дугорочно довело до 80% до 2050. године. Крајњи
циљ, иако тешко достижан у овом тренутку, јесте CO2
неутрална планета до краја 21. века. Земље европске уније
(EU-15) обавезале су се на овакве услове, мада се начини
реализације ових циљева разликују у оквиру проширене
заједнице (EU-27).
По подацима до којих је дошао пројекат COST Action C23,
Европа је одговорна за 14% глобалне CO2 емисије, што у
односу на број становника износи 10 тона CO2 по особи (Jones
et al., 2009). Према истом извору, око 50% од укупне емисије
потиче од објеката и пратеће инфраструктуре, а уколико би се
у прорачун укључио и саобраћај, учешће би се повећало на
70%. Наравно, овај проценат варира у зависности од
развијености индустрије и климатских карактеристика
поднебља, тако да се сматра да емисија која потиче од
грађене средине износи од 30% у земљама са топлијом
климом, до 60% у високо индустријализованим земљама са
хладнијом климом.
Европска унија је 2007. год. постигла договор о смањењу
емисије до 2020. год. за најмање 20% у односу на ниво из
1990. год., док је истакнут и циљ од 20% учешћа обновљивих
извора енергије, што представља знатан напредак у односу
на досадашњих 8,5%. Условно је понуђено и смањење ГСБ
емисије за 30%, уколико би се остале развијене земље
сложиле да се придруже овој иницијативи.
Наравно, један од проблема представља и синхронизовање
различитих услова који владају у државама ЕУ, те се унапред
мора рачунати да ће неке земље, попут Велике Британије и
Немачке, морати да поднесу већи терет прилагођавања и
смањења емисије (IEA, 2010). Истовремено, важно је
напоменути да постоји разлика између обавеза које је у
склопу Кјото протокола преузела ЕУ-15 (смањење емисије
од 8% између 2008. и 2012) и ЕУ-27 која нема слично
дефинисане циљеве. Тренутна ситуација показује да је
достизање предвиђене редукције још далеко за ЕУ-15, те не
чуде настојања, која подржавају растуће економије (попут
Кине и Индије), да проценат смањења емисије у случају
високо развијених земаља достигне 40% до 2020. године.
Србија је такође потписала и ратификовала бројне
међународне договоре и конвенције о глобалном загревању
који садрже принципе и економске инструменте који би
38
могли да га успоре. Неки од тих докумената су Монтреалски
протокол (1990), Оквирна конвенција УН о климатским
променама (1992), Бечка конвенција (1988), четири
амандмана Монтреалског протокола (2004) и Кјото
протокол (2007. године). Међутим, иако је ратифоковала
Кјото протокол, Србија то није учинила као чланица Анекса I
Оквирне конвенције УН о климатским променама и Анекса Б
групе Кјото протокола. Тиме је ипак остварена могућност
учествовања у тзв. чистом развоју, али и отворен приступ
изради пројеката. Истовремено, по приступању Србије групи
земаља наведених у Анексу I Конвенције, односно Анексу Б
Кјото протокола, отвориће се и могућност трговине
ефектима смањења ГСБ на светским берзама карбон-
кредита.
ЕВРОПСКА ИСКУСТВА: ОД ИНИЦИЈАТИВЕ ДО
ИМПЛЕМЕНТАЦИЈЕ
Тренутно стање показује да је у оквиру ЕУ-27 тотална ГСБ
емисија, без учешћа промене намене земљишта и шумарства
(Land Use, Land‑Use Change and Forestry - LULUCF), смањена за
17.4 % између 1990. и 2009. год., што износи 974 милиона
тона CO2 еквивалената. У периоду 2008-2009. емисија је
смањена за 7,1%, односно 355 милиона тона CO2 еквивалената
(ЕЕА, 2011). ЕУ-15 је у 2009. год. забележила емисију која је за
12,7% била испод базне године Кјото протокола, а у периоду
између 2008. и 2009. год. емисија је смањена за 6,9%,
односно 274 милиона тона CO2 еквивалената. Око 80% од
целокупне ГСБ емисије везано је за снабдевање енергијом и
њено коришћење, четвртина CO2 емисије потиче од
производње и диструбуције електричне енергије, а петина
припада друмском транспорту.
Између 1990. и 2006. год. највише је порасла емисија CO2која
потиче од друмског транспорта, електричне енергије,
грејања, као и емитовања флуороугљоводоника (HFC) из
клима-уређаја и фрижидера. У истом периду највише је
опала емисија CH4 која потиче са депонија, од производње
чврстих горива, као и из сагоревања горива приликом
индустријске производње и конструкције. Пољопривреда је и
даље главни извор емитовања CH4 и N2O, продукујући 9%
тоталне ГСБ емисије у 2006. години (ЕЕА, 2011).
На територији ЕУ-15, емисија CO2 која потиче од производње
електричне енергије и грејања забележила је пораст у
периоду од 1999. до 2003. године. Затим је уследио период
стагнације који је везан за позитивне помаке услед промене
у типу горива (све више се прелази на гас) и повећања
ефикасности. Наиме, између 1990. и 2006. год. електрична
производња у ЕУ-15 порасла је за 41%, количина
употребљеног горива за 23%, али је емисија условљена овим
процесима увећана само за 7%, што значи да пораст у
продукцији и потрошњи електричне енергије не доводи
више до великих пораста загађења.
Емисија CO2 која потиче од коришћења енергије у
домаћинствима остала је углавном стабилна у периоду од
1999. до 2006. год. (само -1% у ЕУ-15 и -6% у ЕУ-27). У
принципу, овај тип загађења највише зависи од спољашње
температуре, броја и величине стамбених јединица, правила
грађења која се примењују, старости постојећег грађевинског
фонда и поделе горива на грејање и топлу воду, а све
краткорочне промене условљене су климатским променама
које и утичу на број дана у којима се користи грејање.
СО2 емисија из домаћинстава током 2006. год. представљала
је 10% од комплетне ЕУ-15 ГСБ емисије, а примећено је и да је
све мање везана за сам број домаћинстава. Овај тренд се
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / Суочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
TOWARD REDUCTION OF CO2 EMISSIONS
According to the Kyoto Protocol, industrially developed signatory
countries undertook to reduce GHG emissions by 5.2% by 2007
compared to 1990. The next five years period should bring an
additional reduction of 8%, which would in the long run lead to
80% by 2050. The end goal, even though difficult to reach at this
point in time, is a CO2 neutral planet by the end of the 21st century.
EU countries (EU-15) undertook to adhere to these conditions,
although the means to achieve these goals differ within the
expanded community (EU-27).
According to data acquired by the COST Action C23 project (Jones
et al, 2009), Europe is responsible for 14% of global CO2 emissions,
which in relation to the population amounts to 10 tons of CO2 per
person. According to the same source, some 50% of total
emissions originate from facilities and supporting infrastructure,
and if traffic is also included in the calculation, the share would
rise to 70%. Of course, this percentage varies depending on the
level of industrial development and climate characteristics of the
region, so it is considered that emissions originating from
constructed environments amount to 30% in countries with
warmer climates, and up to 60% in highly industrialized countries
with colder climates.
In 2001, the European Union reached an agreement to reduce
emissions by at least 20% by 2020 compared to 1990, however
the goal of a 20% share of renewable energy sources was also
stated, representing a considerable progress in relation to the
present 8.5%. Conditionally, it was offered to reduce GHG by 30%,
if other developed countries agreed to join this initiative.
Naturally, one of the problems is also to synchronize various
conditions in EU countries (IEA, 2010), so in advance one must
count on the fact that certain countries, such as Great Britain and
Germany will have to bear a higher burden of adapting and
reducing emissions. At the same time, it is important to mention
that there is a difference between obligations under the Kyoto
Protocol undertaken by EU-15 (8% decrease of emissions between
2008 and 2012) and EU-27 with no similarly defined goals. The
present situation shows that the achieving of the envisaged
reduction is still far for EU-15, therefore it is no wonder that there
are strivings, supported by growing economies (like China and
India), that the percent of reduction of emissions in the case of
highly developed countries should be 40% by 2020.
Serbia has also signed and ratified numerous international
agreements and conventions on global warming which contain
principles and economic instruments that could decelerate global
warming. Some such documents are the Montreal Protocol
(1990), UN Framework Convention on Climate Change (1992), the
Vienna Convention (1988), four amendments to the Montreal
Protocol (2004), and the Kyoto Protocol (2007). However,
although it has ratified the Kyoto Protocol, Serbia did not do this
as a member of Annex I of the UN Framework Convention on
Climate Change and Annex B of the Kyoto Protocol group. Thus the
possibility to participate in so-called clean development has still
been realized, but the access to project preparation has also been
opened up. Simultaneously, after Serbia joins the group of
countries listed in Annex I to the Convention, i.e. Annex B to the
Kyoto Protocol, the possibility will also open for trade in effects of
GHG reduction on world carbon credit exchanges.
EUROPEAN EXPERIENCES: FROM INITIATIVES TO
IMPLEMENTATION
The present state of affairs shows that within EU-27 total GHG
emissions, without the share of land use change and forestry
(Land Use, Land‑Use Change and Forestry - LULUCF), have been
reduced by 17.4% between 1990 and 2009, amounting to 974
million tons of CO2-equivalents. In the 2008-2009 period,
emissions were reduced by 7.1%, i.e. 355  million tons of
CO2‑equivalents (EEA, 2011).
In 2009, EU-15 recorded emissions 12.7% below the Kyoto
Protocol base year, while in the period between 2008 and 2009,
emissions were reduced by 6.9%, i.e. 274  million tons of
CO2‑equivalents. Some 80% of total GHG emissions are linked to
the supply of energy and its use, a quarter of CO2 emissions
originate from production and distribution of electricity, and one
fifth belongs to road transport.
Between 1990 and 2006 the highest growth of CO2 emissions was
from road transport, electricity, heating, as well as HCF emissions
from air conditioners and refrigerators. In this same period, the
largest decrease of CH4 emissions was from waste dumps, from
production of solid fuels, as well as from fuel combustion for
industrial production and construction. Agriculture is still the
main source of CH4 and N2O emissions, producing 9% of total GHG
emissions in 2006 (EEA, 2011).
In EU-15 territory, CO2 emissions originating from electricity
production and heating have increased in the 1999 to 2003
period. After this, there was a period of stagnation, linked to
positive trends due to the change of fuel type (accelerated
switching to gas), and increased efficacy. Namely, between 1990
and 2006 electricity production in EU-15 increased by 41%, the
quantity of used fuel by 23%, but emissions resulting from these
processes increased by only 7%, meaning that the increase in
electricity production and consumption no longer leads to high
increases of pollution.
CO2 emissions originating from household energy use mainly
remained stable in the 1999 to 2006 period (only -1% in EU-15
and -6% in EU-27). In general, this type of pollution mostly
depends on outside temperature, the number and size of housing
units, heating rules applied, age of existing housing pool,
distribution of fuel for heating and hot water, and all short term
changes are conditioned by climate change influencing the
number of days when heating is used. 39
Household CO2 emissions in 2006 amounted to 10% of total EU-15
GHG emissions, and it was noted also that this is linked to the
number of households to a lesser and lesser degree. This trend is
explained by a series of measures applied, such as improvement
of energy efficiency of buildings due to use of thermal insulation,
switch to electricity or distance heating, switch from solid and
liquid fuels to gas (from 12% : 42% in 1990, to 1% : 57% in 2006),
as well as the increase in the use of solar energy and biomass for
distance heating.
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / С уочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
објашњава низом примењених мера, као што су побољшање
енергетске ефикасности зграда услед примене термичке
изолације, прелазак на електрично или даљинско грејање,
прелазак са чврстих горива и течних горива на гас (са 12% :
42% током 1990. год., на 1% : 57% у 2006. год.), као и пораст
коришћења соларне енергије и биомасе за даљинско грејање.
Емисија ГСБ која потиче од свих врста саобраћаја, у периоду
1990 - 2006. год. просечно се повећала за 26%, а подаци за
друмски саобраћај показују да је пораст емисије увећан за
25%, односно 0,4% имеђу 2005. и 2006. године. Посматрано у
целини, ефекти друмског саобраћаја чине чак 93% укупне CO2
емисије од саобраћаја, изузев интернационалног авионског
транспорта. Једна од стратегија за смањење ових негативних
ефеката била је усмерена на путничка возила и редукцију CO2
на 120g CO2/km употребом нових аутомобила који одговарају
овим стандардима. Асоцијације европских, јапанских и
корејских произвођача аутомобила (ACEA, JAMA, KAMA)
обавезале су се да ће радити на достизању стандарда од 140
g CO2/km по возилу за нова путничка возила до 2008. (ACEA),
односно 2009. године (JAMA/KAMA). Све три асоцијације су
између 2003. и 2004. год. постигле одређену редукцију
емисије у својим возилима и то АСЕА и ЈАМА за 1,2% и КАМА
за 6,1%, што износи 163 g CO2/возилу‐km у 2004. години.
Наравно, планирани циљ је још далеко, тако да је наглашена
потреба за додатним напорима од којих је промоција градова
оријентисаних ка пешачком и бицик­­листичком саобраћају
сигурно једна од најатрактивнијих (нпр. Копенхаген, Париз,
Барселона, Берлин итд.).
Земље ЕУ-15 посебну пажњу посвећују контроли и смањењу
загађења ваздуха које потиче од индустријских процеса, те је
предвиђено да се оно одржава на постојећем нивоу. У
периоду од 1990. до 2006. године ГСБ емисија из овог извора
је смањена за 12% и била је стабилна између 2000. и 2006.
године. Неке од земаља ЕУ-15 су у својим пројекцијама
предвиделе смањење емисије до 2010. год. у односу на стање
из 1990. године, и то уз примену постојећих мера. За разлику
од њих, Аустрија, Финска, Немачка и Шпанија ипак планирају
и додатне мере за редукцију ГСБ емисије. Генерално
посматрано, ове мере и планиране политике везане су за
смањење N2O емисије, као и за увођење замене за
флуороугљоводоникe у расхладним уређајима.
Емисија ГСБ која потиче од пољопривреде између 1990. и
2006. год. смањена је за 11%, односно за 7% између 2000. и
2006. године. Уз примену постојећих мера ЕУ-15 пројектовала
је смањење за 13% у односу на ниво из 1990. год., док су
Португал и Шпанија предвиделе пораст. Ове две државе, уз
40 Аустрију и Италију, дефинисале су и додатне мере, али су
највеће смањење предвиделе махом земље које су своју
редукцију (за више од 20%) заснивале на актуелној пракси –
Данска, Финска, Немачка, Холандија, Велика Британија и
Аустрија.
У сектору везаном за отпад, требало је да дође до највећег
смањења емисије, чак 44% уз примену постојећих мера.
Изузетак су представљале Ирска, Португал и Шпанија које су
пројектовале пораст ГСБ емисије до 2010. год., у односу на
ниво из 1990. године. Генерално, између 1990. и 2006. год.
дошло је до редукције од 39%, а између 2000. и 2006. год. за
23%. Смањење емисије метана, као и CO2 и N20, требало је да
уследи након примене разних метода управљања отпадом и
увођења такси (нпр. EU Landfill Tax), а резултат је требало да
буде смањење емисије за 7.3 Mt CO2 еквивалената у 2010.
години.
СРБИЈА: ПРОБЛЕМИ И ИЗАЗОВИ
За разлику од других земаља Европе, не постоје валидни
подаци о ГСБ емисији, самим тим ни CO2 у Србији. Расположиве
информације које се користе и које се налазе у базама
података (IEE, IPCC, UNEP, World Bank) искључиво су процене. У
Националној стратегији одрживог развоја Републике Србије
(2008), наведено је да наша земља није велики емитер гасова
са ефектом стаклене баште. Ако ГСБ емисију посматрамо
независно од вредности БДП-а, онда можемо тврдити да је
ова констатација тачна, будући да наша земља заузима 80.
место на глобалном нивоу (са учешћем у емисији ГСБ од
0,17%) и 58. место у емисији СО2 (IEA, 2009). Међутим, ако се
у обзир узме емисија ГСБ према бруто националном дохотку,
Србија је на много вишем месту у Европи будући да 6,2 t СО2/
становнику представља двоструко већу емисију од просечне
у нашој доходовној групи (IEA, 2011).
Према радној верзији извештаја који је рађен под окриљем
UNFCCC и презентован октобра 2010. год., укупна ГСБ емисија
крајем 2000. год. износила је 66 346 Gg CO2 еквивалената, што
износи око 8,9 t емисије по становнику. Највећи емитер је
енергетски сектор са учешћем од 76,19%, затим по­љо­
привредни са 14,32%, док CO2 представља најзаступљенији
гас у укупној емисији (преко 90%). Највећи део CO2 емисије
потиче управо од сагоревања фосилних горива за производњу
енергије.
Међутим, генерални проблем Србије представља недовољно
развијена свест о климатским променама и очувању животне
средине, док је главни изазов недостатак средстава за
спровођење мера које су предвиђене Националном
стратегијом (Лазаревић-Бајец, 2011). Истовремено,
идентификовани су и неки од главних проблема, који се, пре
свега, односе на непостојање националног инвентара ГСБ,
недостатак стратешких докумената везаних за климатске
промене и неусклађеност законске регулативе са ЕУ, као и
непостојање акционих планова за адаптацију привреде и
здравства на климатске промене, што је и наглашено у
документу Serbia Environmental and Climate Impact Analysis из
2008. године. Управо зато, Национална стратегија наводи и
сет секторских циљева који су везаних за проблематику
климатских промена и заштиту озонског омотача:
 усклађивање националних прописа из области кли­
матских промена и оштећења озонског омотача с
прописима ЕУ;
 прилагођавање постојећих институција потребама
активног спровођења политике заштите климе и испу­
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / Суочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
GHG emissions originating from all types of traffic in the 1990-
2006 period on the average increased by 26%, while data for road
transport indicate that the increase of emissions from this source
was 25%, i.e. 0.4% between 2005 and 2006. As a whole, effects of
road transport account for 93% of total CO2 emissions from trans-
port, with the exception of international plane transport. One of
the strategies for reducing these negative effects was aimed at
passenger vehicles and reduction of CO2 to 120g CO2/km by using
new cars conforming to these standards. Associations of Europe-
an, Japanese and Korean car manufacturers (ACEA, JAMA, KAMA)
have undertaken to work to achieve the standard of 140 g CO2/km
per vehicle for new passenger vehicles by 2008. (ACEA), i.e. 2009
(JAMA/KAMA). Between 2003 and 2004, all three associations
achieved certain reductions of emissions from their vehicles, ASEA
and JAMA by 1.2% and KAMA by 6.1%, amounting to 163 g CO2/
vehicle/km in 2004. Naturally, the planned goal is still far off,
therefore, there is a pronounced need for additional efforts, of
which the promotion of cities oriented toward pedestrian and bi-
cycle traffic is surely one of the most attractive (e.g. Copenhagen,
Paris, Barcelona, Berlin, etc.).
EU-15 countries devote special attention to the control and reduc-
tion of air pollution originating from industrial processes, and it is
envisaged that this pollution will be maintained at existing levels.
In the 1990 to 2006 period, GSB emissions from this source de-
creased by 12%, and remained stable between 2000 and 2006.
Some EU-15 countries, have envisaged in their projections a re-
duction of emissions in 2010 relevant to 1990 by applying exist-
ing measures. As opposed to them, Austria, Finland, Germany and
Spain are planning additional measures to reduce GHG emissions.
Generally, these measures and planned policies are related to re-
duction of N2O emissions, as well as to introducing replacements
for HFC in cooling devices.
Between 1990 and 2006, GHG emissions originating from agricul-
ture were reduced by 11%, i.e. between 2000 and 2006 by 7%.
Using existing measures, EU-15 have projected a reduction by
13% in relation to the 1990 level, while Portugal and Spain have
envisaged an increase. These two countries, along with Austria
and Italy, have defined also additional measures, however high-
est reductions were envisaged mostly by countries that based
their reductions (of over 20%) on the current practice – Denmark,
Finland, Germany, Holland, Great Britain, and Austria.
The waste sector was supposed to contribute the highest reduc-
tions in emission, as high as 44%, with the application of existing
measures. Exceptions were Ireland, Portugal and Spain, which
projected an increase of GHG emissions by 2010, in relation to the
1990 level. Generally, between 1990 and 2006, there was a 39%
reduction, and between 2000 and 2006, a 23% reduction. Reduc-
tion of emissions of methane, as well as SO2 and N2O, were to en-
sue after the implementation of various methods of waste man-
agement and the introduction of taxes (e.g. EU Landfill Tax), and
the result was to be reduction of emissions by 7.3 Mt CO2 equiva-
lents in 2010.
SERBIA: PROBLEMS AND CHALLENGES
As opposed to other countries in Europe, there is no valid data on
GHG emissions, and therefore on CO2 emissions in Serbia. Avail-
able information that are used and can be found in databases
(IEE, IPCC, UNEP, World Bank) are only estimations. The National
Strategy for Sustainable Development of the Republic of Serbia
(2008), states that our country is not a large GHG emitter. If GHG
emission is regarded independently of GDP, we can claim that this
conclusion is true, having in mind that our country is ranked 80th
in the world (with a share in GHG emissions of 0.17%), and 58th
for CO2 emissions (IEA, 2009). However, if GHG emissions are
viewed according to Gross National Income, Serbia holds a much
higher place in Europe, since 6.2t CO2 per capita is double the
emission compared to the average in out income group (IEA,
2011).
According to the draft version of the report prepared under the
auspices of UNFCCC and presented in October 2010, total GHG
emissions at the end of 2000 amounted to 66,346 Kg CO2-equiva-
lents, or approximately 8.9t of emissions per capita. The largest
emitter is the energy sector, with a share of 76.19%, followed by
agriculture with 14.32%, and CO2 is the gas with the highest share
in total emissions (over 90%). Most CO2 emissions originate from
the burning of fossil fuels for energy. 
However, the general problem of Serbia is the insufficiently devel-
oped awareness about climate change and the preservation of
the environment, while the main challenge is the lack of funds for
implementing measures presented in the National Strategy
(Lazarević-Bajec, 2011). Simultaneously, some of the main prob-
lems were also identified, primarily pertaining to the lack of a
national GHG inventory, the lack of strategic documents related to
climate change and lack of harmonization of legislation with the
EU, as well as the lack of action plans for adapting the economy
and healthcare to climate change, as is emphasized in the docu-
ment "Serbia Environmental and Climate Impact Analysis" from
2008. Exactly for this reason, the National strategy states also a
set of sector goals related to issues of climate change and protec-
tion of the ozone layer:
 harmonization of national regulations in the field of climate
change and ozone layer damage with EU regulations;
 adaptation of existing institutions to the needs of active im-
plementation of climate protection policies and fulfillment of
obligations from international agreements (UNFCCC, Kyoto
Protocol, etc.);
 adaptation of economic entities in sectors of energy, industry,
transport, agriculture and forestry, and communal-housing
activities to the policy of climate protection and fulfillment of 41
international agreements;
 preparation of an action plan for adaptation of economic sec-
tors to climate change;
 forming the concept, development and implementation of an
adequate response of the healthcare system to consequences
of global climate change (Natural Strategy for Sustainable
Development of the Republic of Serbia 2008).
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / С уочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
њавање обавеза из међународних уговора (UNFCCC,
Кјото протокола и др.);
 прилагођавање привредних субјеката у секторима енер­
гетике, индустрије, транспорта, пољопривреде и
шумарства, комунално-стамбене делатности, политици
заштите климе и испуњавање међународних уговора;
 израда акционог плана адаптације привредних сектора
на климатске промене;
 конципирање, разрада и примена адекватног одговора
здравственог система на последице глобалних
климатских промена (Националнa стратегијa одрживог
развоја Републике Србије, 2008).
Ратификацијом Кјото протокола (2007), Србија је добила
могућност да искористи тзв. Механизме чистог развоја (Clean
Development Mechanism) и добије приступ међународним
фондовима који подржавају заштиту животне средине. Ипак,
иако постоји огромна потреба за повећањем енергетске
ефикасности и увођењем чистијих технологија, и даље је
присутан мали број пројеката и иницијатива које би се
конкретније бавиле овом проблематиком. Начињен је
известан помак у стварању боље законске основе и
лансирању одређених акционих планова, пре свега Законом о
заштити животне средине (2004), док је 2006. год. десет
закона везаних за животну средину било спремно за усва­
јање у парламенту, а 2010. год. донет је Национални програм
заштите животне средине.
Такође, препознате су могућности за привлачење страних
инвестиција по овом основу, као и за смањење увозне
зависности, односно ублажавање спољнотрговинске
неравнотеже (Симеунчевић, 2011). Управо зато, декар­
бонизација, тј. смањење зависности привреде и друштва од
фосилних горива, представља један од прио­ритетних циљева
Националне стратегије одрживог развоја у наредном
периоду. У Акционом плану за спровођење Националне
стратегије одрживог развоја предвиђа се смањење емисије
на 8 t CO2 по становнику до 2012. год., односно благи пораст
на 9 t по глави становника до 2017. године. Пораст у овом
периоду очекује се због претпоставки да ће се опоравити
индустријски сектор чија је стагнација углавном и изазвала
пад CO2 емисије у периоду од 1990. до 2000. године. Такође,
један од циљева Националне стра­тегије јесте смањење
емисије CO2 према БДП-у и то на 2 t на 1000 америчких долара
током 2012. год., односно 1,5 t na 1000 долара до 2017.
године.
Током деведесетих година прошлог века, дошло је до
42 промена у тражњи за енергијом, тако да је учешће дома­
ћинстава и сектора услуга повећано са 42% током 1990. на
58% 2000. год., а учешће индустрије се смањило са 51% на
31,1% (EEA, 2011). Међутим, оживљавање индустрије и
целокупне привреде током прве деценије 21. века
представља потенцијалну опасност за квалитет животне
средине, те је примена мера везаних за повећање енергетске
ефикасности постала императив одрживости.
Транспортни сектор производио је 11% од тоталне CO2 емисије
у 1999. год., а тренд брзог раста се наставио до данас. Стога
једну од могућих мера за смањење ове емисије представља
и увођење субвенција од 100.000 динара за куповину возила
са CO2 емисијом мањом од 100g/km, што ће обезбеђивати
Фонд за заштиту животне средине. Међутим, ситуација је за
сада веома лоша у односу на европске стандарде, где је удео
ових возила 10 до 20 пута већи него код нас. Илустративан је
и пример Шведске, где чак 85% возила која купују или
изнајмљују државне институције мора бити еколошки
прихватљиво, док је код нас тај проценат био само 0,2% иако
се повећао 10 пута за годину дана (EEA, 2011).
У периоду од 1990. до 2006. год., у Србији је забележено
смањење потрошње енергије за 6%, уз доминантну
потрошњу фосилних горива. Међутим, њихово учешће
постепено се смањило са 97,9% на 93,6%, док је употреба
обновљивих извора повећана са 4.7% на 6.9%. Највеће
повећање енергетске потрошње забележено је у сектору
саобраћаја (29,5%), нешто нижи раст забележен је у сектору
становања, пољопривреде, комерцијалних и јавних услуга
(10,4%), а у индустрији је забележен пад од 36,7%. У истом
периоду у земљама чланицама ЕУ-25 потрошња енергије је
повећана за 11%, употреба фосилних горива је смањена са
82,6% на 79,3%, а удео обновљивих извора енергије је увећан
са 4,4% на 6,0% (EEA, 2011; IPCC, 2007).
Занимљиво је споменути и да су директиве ЕУ (2001/77/EC),
које стимулишу употребу обновљивих извора енергије на
унутрашњим тржиштима, за циљ поставиле достизање
22,1% од укупне потрошње ЕУ-15 до 2010. године. За нове
чланице, у оквиру Споразума о приступању, национални циљ
представља достизање 21% од потрошње ЕУ-25. Међутим, у
Србији је, превасходно захваљујући употреби хидроенергије,
овај проценат порастао са 32% током 1990. године, на 34,2%
у 2005. години, те се може рећи да је наша земља већ
премашила предвиђени циљ ЕУ (Пешић, 2006).
Ипак, будући да енергетски сектор представља један од
првих фактора загађења животне средине, како на локалном,
тако и на глобалном плану, Србија је у овиру своје енергетске
стратегије поставила и приоритете за функционисање и
развој енергетског сектора, нагласивши важност деловања
на следећим пољима (према National SD report for 2009):
 диверзификација енергетских извора са нагласком на
обновљиве изворе енергије;
 рационално коришћење енергије (контрола и управљање
потрошњом);
 енергетска ефикасност;
 инвестирање у енергетски сектор (посебно у обновљиве
изворе енергије) – у складу са ЕУ директивама,
стратешким документима и регулативом, уз поштовање
циљева из Кјото протокола.
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / Суочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
By ratifying the Kyoto Protocol (2007), Serbia acquired the
possibility to use the so-called Clean Development Mechanism,
and to obtain access to international funds supporting
environmental protection. However, even though there is a
tremendous need to increase energy efficiency and introduce
cleaner technologies, there are still few projects and initiatives
which would more concretely deal with these issues. A certain
shift has been made in creating a better legal base and launching
certain action plans, primarily via the Law on Environmental
Protection (2004), and the ten environmental laws prepared for
adoption by the Parliament in 2006, as well as the National
Program for environmental Protection adopted in 2010.
In addition, potentials for attracting foreign investments based
on this, as well as for reduction of dependence on imports, i.e.
mitigation of the foreign trade imbalance have also been
recognized (Simeunčević, 2011). Exactly for this reason,
decarbonization, i.e. reduction of economic and social dependence
on fossil fuels, is one of the priority goals of the National Strategy
for Sustainable Development for the coming period. The Action
Plan for implementing the National Strategy for Sustainable
Development envisages reduction of emissions to 8t CO2 per
capita by 2012, i.e. a mild increase to 9t per capita by 2017. In this
period, the increase is expected because it is presumed that the
industrial sector whose stagnation mainly caused the decrease of
CO2 emissions in the 1990 to 2000 period, will recuperate. In
addition, one of the goals of the National Strategy is reduction of
CO2 emissions relevant to GDP to 2 tons per 1000 US dollars during
2012, i.e. 1.5t per 1000 US dollars by 2017.
During the 1990s, there was a change of demand for energy, so
that the share of households and the services sector increased
from 42% in 1990 to 58% in 2000, and the share of industry
dropped from 51% to 31.1% (EEA, 2011). However, revitalization
of the industry and overall economy in the first decade of the 21st
century is a potential danger for the quality of the environment,
therefore the implementation of measures related to the increase
of energy efficiency has become an imperative for sustainability.
In 1999, the transport sector produced 11% of total CO2 emissions,
and the trend of rapid growth has continued until this day. For this
reason, one of the possible measures for reducing these emission
is also the introduction of subsidies of 100,000 dinars for
purchasing vehicles with CO2 emissions under 100g/km, which
would be provided by the Fund for Environmental Protection.
However, for the time being, the situation in relation to European
standards, where the share of such vehicles is 10 to 20 times
higher than in our country, is bad. An illustrative example is
Sweden, where 85% of vehicles purchased or leased by state
institutions must be ecologically acceptable, while in our country
this is only 0.2%, although there was a 10-fold growth in one year
(EEA, 2011).
In the 1990 to 2006 period, Serbia has recorded a reduction of
energy consumption of 6%, with a dominant consumption of
fossil fuels. However, their share gradually decreased from 97.9%
to 93.6%, while the use of renewable sources increased from
4.7% to 6.9%. The highest increase of energy consumption was
recorded in the transport sector (29.5%), with a somewhat lower
growth in sectors of housing, agriculture, commercial and public
services (10.4%), and a decrease in industry of 36.7%. In that
same period in EU-25 member states energy consumption
increased by 11%, use of fossil fuels decreased from 82.6% to
79.3%, and the share of renewable energy sources grew from
4.4% to 6.0% (EEA, 2011; IPCC, 2007).
It is interesting to mention that EU Directives (2001/77/EC), which
stimulate the use of renewable energy sources on internal
markets, have set the goal of 22.1% of the total consumption in
EU-15 by 2010. For new member states, the national goal within
the Accession Agreement is to reach 21% of the EU-25
consumption. However, in Serbia, primarily owing to the use of
hydro energy, this percent grew from 32% in 1990, to 34.2% in
2005, therefore, it can be said that our country has already
surpassed the envisaged EU goal (Pešić, 2006).
However, since the energy sector is one of the first factors of
environmental pollution both at the local, and at the global level,
within its energy strategy Serbia has also set priorities for
functioning and development of the energy sector, emphasizing
the importance of action in following fields (according to the
"National SD Report for 2009"):
 diversification of energy sources with an emphasis on
renewable energy sources;
 rational use of energy (control and managing of consumption);
 energy efficiency;
 investment in the energy sector (especially in renewable
energy sources) – in accordance with EU Directives, strategic
documents and regulations, with the setting of goals
contained in the Kyoto Protocol.
URBAN AREAS IN SERBIA – REGULATIONS AS A
PRECONDITION FOR POSITIVE CHANGES
Having in mind that urban areas are significant generators of GHG
emissions it becomes indispensable to clearly define the legal
framework for action in these areas, which would by direct and
indirect measures contribute to the reduction of pollution,
increase of energy efficiency, and mitigation of the effect of
climate change on the environment. In Serbia today, there is a
whole set of documents which should regulate these issues at
various spatial levels, but there is still no adequate distance in
time that would offer a precise insight into the efficiency of their
implementation.
The National Strategy for Sustainable Development (2008)
emphasizes the importance of developing clean technologies, as
well as of the raising of the level of energy efficiency and use of 43
renewable energy sources. In this context, reduction of thermal
energy consumption is stated as the largest potential for
increasing energy efficiency. Namely, improved insulation in
buildings and a decrease of the number of households using
electricity for heating could, according to estimates, increase
energy efficiency by over 50%. The next emphasized problem is
energy efficiency in industry, which is three times lower than the
global average. The Republic of Serbia has an exceptionally bad
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / С уочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
УРБАНА ПОДРУЧЈА У СРБИЈИ – РЕГУЛАТИВА КАО
ПРЕДУСЛОВ ПОЗИТИВНИХ ПРОМЕНА
Будући да урбана подручја представљају значајне генераторе
ГСБ емисије, неопходно је јасно дефинисати законски оквир
деловања у овим срединама што би, директним и
индиректним мерама, допринело смањењу загађења,
повећању енергетске ефикасности и ублажавању деловања
климатских промена на окружење. У Србији је тренутно
актуелан читав низ докумената којима би требало да се
регулише ова проблематика на различитим просторним
нивоима, али још не постоји адекватна временска дистанца
која би пружила прецизан увид у ефикасност њиховог
спровођења.
Национална стратегија одрживог развоја (2008) наглашава
важност развоја чистих технологија, као и повећање степена
енергетске ефикасности и коришћења обновљивих извора
енергије. При томе, смањење потрошње топлотне енергије
наводи се као највећи потенцијал за повећање енергетске
ефикасности. Наиме, побољшана изолација у зградама и
смањен број домаћинстава која користе електричну енергију
за грејање могли би, по проценама, да повећају енергетску
ефикасност за више од 50%. Следећи проблем који је
наглашен јесте енергетска ефикасност у индустрији, која је
троструко нижа од светског просека. Република Србија има и
изузетно лошу модалну структуру транспорта – уочен је
неконтролисан раст друмског саобраћаја и пропадање мре­
же железничких пруга, посебно секундарног нивоа. Стога
Национална стратегија истиче важност промовисања
обновљивих извора енергије, али и увођење подстицајних
мера које би охрабриле приватне инвестиције у енергетски
сектор и ојачале генералну конкурентност у енергетици и
економији.
Повећање енергетске ефикасности у производњи, преносу,
дистрибуцији и коришћењу енергије идентификовано је и кao
један од пет основних приоритета у Стратегији развоја
енергетике Републике Србије до 2015. године (2004), као и у
Националном програму заштите животне средине (2010).
Истовремено, потврђивање Кјото протокола (2007) и
примена директива ЕУ сходно Уговору о енергетској заједници
југоисточне Европе (Закон о ратификацији Уговора о
енергетској заједници југоисточне Европе, 2006), наметнули
су Републици Србији одговарајуће обавезе, али и омогућили
приступ флексибилним механизмима из Кјото протокола.
Наиме, овим уговором се потписници обавезују на израду
44 правног и регулаторног оквира који би омогућио увођење
европског модела тржишних механизама у ефикасности и повећане ГСБ емисије. Стога су наглашени
електроенергетику и сектор гаса – у случајевима када је то
могуће – док би у супротном био обезбеђен недис­
криминаторни приступ преносним мрежама. Као главни
циљеви уговора наведени су: подстицање инвестиција у
енергетици и заштити животне средине и обезбеђивање
сигурности снабдевања, а важно је поменути да су у Србији
начињени крупни кораци ка испуњавању одредби из овог
документа. Значајну улогу у остваривању новог законског
оквира у области енергетике имају Агенција за енергетску
ефикасност, као и Агенција за енергетику, чије капацитете
треба даље јачати. Истовремено, потребно је непрестано
подстицати учешће приватног сектора и развој јавно-
приватног партнерства у овој области.
Закон о Просторном плану Републике Србије од 2010 до 2020.
(2010) директно се усмерава ка проблематици урбаних под­
ручја у делу који се бави енергетском ефикасношћу у
зградарству, индустрији, саобраћају и комуналним услугама.
У њему се истиче проблем нерационалне потрошње енер­­­гије,
посебно електричне, како у домаћинствима, тако и у јав­ним
и комерцијалним делатностима. Наиме, ниска цена
електричне енергије у односу на друге енергенте, довела је
до њеног повећаног коришћења за потребе грејања, али и до
интензивније употребе у свим осталим секторима потрошње.
Идентификовани су и остали проблеми везани за дотрајалост
инфраструктуре, ниску ефикасност, неадекватно управљање
и одржавање енергетских система, али и за недовољне
људске и материјалне ресурсе који би били укључени у
проблематику енергетске ефикасности. Додатни проблеми
везани су за загађење животне средине које је директно и
индиректно проузроковано активностима везаним за сектор
зградарства, саобраћаја и индустрије, док значајну
отежавајућу околност представља и неадекватна законска и
техничка регулатива. Због тога се као главни циљ наводи
неопходност повећане енергетске ефикасности у секторима
зградарства, индустрије, саобраћаја и комуналних услуга.
Испуњење овог циља свакако представља економски инте­
рес Републике Србије, али је од круцијалног значаја и за
заштиту животне средине, као и за развој свести о значају
одрживог коришћења и очувања природних ресурса. Управо
због тога, формулисан је низ оперативних циљева који би
требало да обезбеде детаљно сагледавање стања потрошње
енергената, формирање законског оквира и усвајање нових
стандарда усклађених са ЕУ. План такође предвиђа
успостављање тржишта услуга енергетске ефикасности, као и
увођење регулаторних и подстицајних мера и фондова.
Евидентна је потреба за новим системом газдовања
енергијом, као и за при­меном савремених принципа енер­
гетске ефикасности на свим нивоима планирања и
пројектовања.
Просторни план наводи и проблеме неконтролисаног
ширења гређевинских подручја и недовољног рециклирања
грађевинског земљишта што доводи до низа негативних
последица – како у домену заштите окружења и очувања
природних вредности, тако и у сфери смањене енергетске
нужност употребе обновљивих извора енергије и развоја
еколошке свести грађана и значај локалне администрације
која би утицала на физичку уређеност простора и будућу
заштиту животне средине. Један од императива представља
и приближавање европским еколошким нормама, као и
преиспитивање досадашњих критеријума.
У складу са идентификованим проблемима у овој области и
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / Суочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
modal structure of transport – an uncontrolled growth of road
transport and a decline of railways, especially the secondary level,
have been noted. For this reason the National Strategy stresses
the importance of promoting renewable energy sources, but also
of introducing incentives to encourage private investments in the
energy sector and to strengthen general competitiveness of the
energy sector and economy.
The increase of energy efficiency in energy production, transfer,
distribution and use, has been identified also as one of the five
basic priorities in the Development Strategy for the Energy Sector
of the Republic of Serbia until 2015 (2004), as well as in the
National Program for Environmental Protection (2010).
Simultaneously, the confirmation of the Kyoto Protocol (2007)
and the implementation of EU Directives in accordance with the
Treaty on the Energy Community of South East Europe (Law on
ratification of the Treaty on the Energy Community of South East
Europe, 2006), has imposed relevant obligations upon the
Republic of Serbia, also enabling access to flexible mechanisms of
the Kyoto Protocol.
Namely, by this Treaty, signatories undertake to prepare a legal
and regulatory framework which would enable the introduction
of the European model of market mechanisms in the electricity
and gas sector - in cases when this is possible, while in the con-
trary case a non discriminatory access to transfer networks would
be enabled. The stated main goals of the Treaty are to prompt in-
vests in energy and environmental protection, and secure the
safety of supply, and it is important to state that in Serbia consid-
erable steps have been made toward the fulfilling of provisions of
this Treaty. An important role in the realization of this new legal
framework for energy is played by the Agency for Energy Efficien-
cy, as well as the Agency for Energy, whose capacities require fur-
ther strengthening. Simultaneously, there is the need to con-
stantly stimulate the participation of the private sector and the
development of public-private partnerships in this field.
The Law on Spatial Planning of the Republic of Serbia from 2010
to 2020 (2010) is directly aimed at problems of urban areas in its
sections dealing with energy efficiency in construction of houses,
in industry, transport and communal services. It emphasizes the
problem of unreasonable consumption of energy, especially
electricity, both in households, and in public and commercial
activities. Namely, the low price of electricity in relation to other
energy sources has lead to its increased use for heating, but also
to more intensive use in all other sectors of consumption. Other
problems in connection with worn out infrastructure, low
efficiency, inadequate management and maintenance of energy
systems, as well as insufficient human and material resources for
inclusion in issues of energy efficiency, have also been identified.
Additional problems are linked to environmental pollution,
directly and indirectly caused by activities linked to the
construction sector, transport and industry, with a considerable
aggravating circumstance presented also by inadequate legal and
technical regulations. For this reason, the main stated goal is the
necessity to increase energy efficiency in sectors of construction,
industry, transport and communal services.
The fulfillment of this goal is by all means the economic interest
of the Republic of Serbia, but it also has crucial importance for
environmental protection, as well as for the development of
awareness about the significance of sustainable use and
preservation of natural resources. Exactly for this reason, a series
of operational goals have been formulated, which should provide
a detailed insight into the status of consumption of energy
sources, the forming of the legal framework, and the adoption of
new standards harmonized with the EU. The plan also envisages
the establishing of a market of energy efficiency services, as well
as the introduction of regulatory measures, incentives and funds.
There is the evident need for a new system of energy management,
as well as for the implementation of modern principles of energy
efficiency at all levels of planning and projecting.
The Spatial Plan also states problems of the uncontrolled
expansion of constructed areas and of insufficient recycling of
building land, leading to a series of negative consequences – in
the domain of environmental protection, the preservation of
natural values, as well as in the field of reduced energy efficiency
and increased GHG emissions. For this reason, the necessity of
using renewable energy sources, the development of ecological
awareness of citizens, and the importance of the local
administration that would influence the physical arrangement of
space and future environmental protection, are emphasized. One
of the imperatives is also the approach to European ecological
norms, as well as the reinvestigation of criteria to date.
In accordance with problems identified in this field and the clearly
defined set of goals, the Law on Spatial Planning of the Republic
of Serbia from 2010 to 2020 also states strategic priorities –
projects until 2014, and suggests legislative, institutional,
economic and financial measures and instruments for their
realization. Their review shows the tendency toward forming a
sustainable and energy efficient system at the national level,
which would provide a stable, economic and ecologically
acceptable functioning of all sectors. This would enable rational
use of natural resources, stimulated regional development in the
domain of energy efficiency, and a strengthened ecological
awareness of the population, especially in urban centers.
The Law on Planning and Construction (2009) brought a series of
measures directly aimed at high-rises, stating the necessity for
them to be designed, used, and maintained according to
prescribed energy characteristics. They must be harmonized with
the type and designation of the building and established by a
special certificate of energy characteristics, issued by the duly
authorized organization. Thus the energy certificate becomes an
obligatory part of technical documentation required for issuing
the permit for use. 45
The next step in introducing energy efficient building is the
Rulebook on Conditions, Content and Manner of Issuing the
Certificate of Energy Characteristics of Buildings (2011),
envisaging the preparation of the so-called energy passport for
buildings, which would define energy consumption values within
a specific category of buildings, as well as their energy class and
recommendations for improving energy characteristics of
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / С уочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности
јасно дефинисаним сетом циљева, Закон о Просторном плану
Републике Србије од 2010 до 2020. наводи и стратешке
приоритете–пројекте до 2014. год. и предлаже законодавне,
институционалне, економске и финансијске мере и
инструменте којима би они били реализовани. Њихов
преглед показује тежњу ка формирању одрживог и
енергетски ефикасног система на националном нивоу, који би
обезбеђивао стабилно, економично и еколошки прихватљиво
функционисање свих сектора. На овај начин било би
омогућено рационално коришћење природних ресурса,
стимулисан регионални развој у домену енергетске
ефикасности и ојачана еколошка свест становништва,
посебно у урбаним центрима.
Закон о планирању и изградњи (2009) доноси низ мера које су
директно усмерене на објекте високоградње, те се наводи
неопходност пројектовања, коришћења и одржавања у
складу са прописаним енергетским својствима. Она морају
бити усклађена са врстом и наменом објекта и утврђена
посебним сертификатом о енергетским својствима који
издаје организација која је за ту делатност овлашћена. На тај
начин сертификат о енергетским својствима постаје обавезни
део техничке документације неопходне за издавање
употребне дозволе.
Следећи корак у увођењу енергетски ефикасније градње
представља Правилник о условима, садржини и начину
издавања сертификата о енергетским својствима зграда
(2011) којим се предвиђа израда тзв. енергетских пасоша за
зграде, којима би биле дефинисане вредности потрошње
енергије у оквиру одређене категорије зграда, као и њихов
енергетски разред и препоруке за побољшање њихових
енергетских својстава. Ова процедура везана је, како за нове
зграде, тако и за постојеће објекте који се реконструишу,
адаптирају, санирају или енергетски санирају. Иако се у
оквиру овог правилника ни на једном месту не спомињу
климатске промене и редукција CО2, позитиван утицај
енергетских захтева које ова нова мера укључује дефинитивно
узрокује и смањење емисије CО2. Истовремено, Правилник о
енергетској ефикасности зграда (2011) ближе прописује
енергетска својства и начин израчунавања топлотних
својстава објеката високоградње, али и формулише
енергетске захтеве за нове и постојеће објекте. Будући да је
сертификат о енергетским својствима један од докумената
који представљају услов за даљу реализацију објекта, у
оквиру овог правилника дата је и методологија прорачуна
емисије CО2 која настаје приликом рада техничких система.
Преглед актуелних докумената показује да се законодавство
46 и планерска и архитектонска пракса у Србији постепено
приближавају савременим тенденцијама уводећи елементе
еколошке одрживости и промовишући захтеве енергетске
ефикасности. Наравно, брзина спровођења промена је и
даље дискутабилна и у великој мери условљена актуелним
друштвено-економским тренутком.
ЗАКЉУЧАК
Питање карбон-неутралне будућности и даље остаје
отворено, мада су примећени извесни глобални помаци у
перцепцији проблема климатских промена које наводи и UN
Habitat (2009) – од повећане употребе обновљивих извора
енергије, правилније дистрибуције енергије и воде, увођења
зелене инфраструктуре, до унапређења еко-ефикасности,
одрживог транспорта и менаџмента мобилности.
Истовремено, постаје евидентно да значај урбаних подручја
постаје све већи како расте укупни проценат урбаног
становништва (2008. године је прешао 50% на глобалном
нивоу), а управо градови представљају велике емитере ГСБ.
Међутим, савремени градови представљају најзначајније
поље деловања бројних мера за ублажавање последица
глобалног загревања, а постају и потенцијални трансмитери
унапређене еколошке свести. Наравно, иако би највећи број
наведених мера требало да допринесе смањењу CО2 емисије
на свим нивоима, очигледно је да проблеми које генерише
грађена средина захтевају прецизније инструменте и намећу
специфичне мере – од усвајања савремених принципа
грађења и организације простора, до прилагођавања
постојећег грађевинског фонда новим циљевима. Њихово
спровођење свакако постаје приоритет, али и битан предуслов
за редукцију емисије CO2.
Законодавство и пракса у Србији такође су започели процес
прилагођавања савременим еколошким и енергетским
императивима, који су директна последица актуелне фазе
климатских промена. Тако је на Шестој министарској
конференцији Environment for Europe (E4E), која је одржана у
Београду од 10-12. октобра 2007. год., одлучено да се оснажи
субрегионална сарадња на пољу климатских промена,
будући да се ради о теми од све већег значаја. Усвојена
декларација препознала је и потребу за развијањем
националних планова – тзв. Climate Change Framework Action
Plans (CCFAPs), али и нагласила потребу за оснивањем
субрегионалног виртуелног климатског центра у Београду.
Један од битних циљева свакако представља и развијање
партнерстава са регионалним и међународним орга­
низацијама и конвенцијама.
Да ли ће досадашњи ритам промена бити довољан да се
достигну постављени циљеви, или се интензитет деловања
мора појачавати, зависи од много фактора. Ипак,
усаглашавање са актуелним еко-тендецијама у Србији
требало би да буде подигнуто на ниво који је виши од
свакодневне политичке реторике и промоције. Тада ни
ефекти неће изостати – како на локалном, тако и на
регионалном и глобалном нивоу.
Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / Суочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности

buildings. This procedure is linked both to new buildings, and to existing buildings which
are reconstructed, adapted, repaired or repaired relevant to the point of view of energy.
Although this Rulebook does not mention climate change and CO2 reduction, the positive
effect of energy requirements included in this new measure definitely causes a reduction
of CO2 emissions. Simultaneously, the Rulebook on Energy Efficiency of Buildings (2011)
prescribes in more detail the energy characteristics and manner of calculating thermal
properties of high-rises, but also formulates energy requirements for new and for existing
buildings. Since the certificate of energy characteristics is one of the documents which is
a precondition to construct a building, this Rulebook also contains the methodology for
calculating CO2 emissions, originating from operations of technical systems.
A review of current documents shows that legislation and planning and architectural
practice in Serbia are gradually approaching modern tendencies, introducing elements of
ecological sustainability and promoting requirements of energy efficiency. Of course, the
speed of implementing changes still remains debatable and to a large extent conditioned
by current socio-economical times.

CONCLUSION
The issue of a carbon-neutral future still remains, even thought certain global shifts in the
perception of issues of climate change also mentioned by UN Habitat (2009) are visible –
from increased use of renewable energy sources, a more even distribution of energy and
water, the introduction of green infrastructure, to the upgrading of eco-efficiency,
sustainable transport and mobility management. Simultaneously, it is becoming evident
that the significance of urban areas is growing with the growth of the total percentage of
the urban population (in 2008 it has exceeded 50% on the global level), and it is exactly
the cities that are huge GHG emitters. However, modern cities are the most significant
field of action for numerous measures for mitigating consequences of global warming,
and they are also becoming potential transmitters for upgrading ecological awareness. Of
course, although most listed measures should contribute to a reduction of CO2 emissions
at all levels, it is obvious that problems generated by constructed areas require more
precise instruments and impose specific measures – from the adoption of modern
principles of construction and spatial organization, to the adaptation of the existing
constructed fund to new goals. Their implementation is becoming a priority, but also an
important precondition for reducing CO2 emissions.
Legislation and practice in Serbia have also initiated the process of adapting to modern
ecological and energy imperatives which are a direct consequence of the current phase of
climate change. Thus, at the Sixth Ministerial Conference "Environment for Europe (E4E)"
held in Belgrade on 10-12 October 2007, it was decided to strengthen sub-regional
cooperation in the field of climate change, since this is a topic of increasing significance.
The adopted declaration recognized also the need to develop national plans – the co-
called Climate Change Framework Action Plans (CCFAPs), but also emphasized the need to
establish a sub-regional virtual climate center in Belgrade. One of the important goals
certainly is the development of partnerships with regional and international organizations
and Conventions.
If the rhythm of changes to date will be sufficient to reach the set goals, or if the intensity
of activities must be increased, depends on many factors. Still, harmonization with
current eco-tendencies in Serbia should be raised to a level higher than day to day political 47
rhetoric and promotion. In this case effects will not be lacking – on the local, as well as on
the regional and the global level.
 Александра Ђукић, Александра Ступар /АУ32/2011/ страна 35-48 / С уочавање са климатским променама: од Европских стратегија до локалне реалности

Литература/ Literature
Economic Commission for Europe /ECE/ (2007): Enhancing The Regional SEE Cooperation In
The Field Of Climate Change – Climate Change Framework Action Plan for the SEERegion,
and the Establishment of a Sub-Regional, Virtual Climate Change Related Centre for
Research and Systematic Observation, Education, Training, Public Awareness, and
Capacity Building, Beograd, Economic Commission for Europe, str. 5-10.
EEA /European Environment Agency/ (2008): EEA Report 05/2008: Greenhouse gas
emission trends and projections in Europe, Luksemburg, EEA, str. 16-24.
EEA /European Environment Agency/ (2011): EEA Report 04/2011: Greenhouse gas
emission trends and projections in Europe 2011, Luksemburg, EEA, str. 18-48.
Zakon o zaštiti životne sredine (2004), Službeni glasnik RS, br. 135/2004.
Zakon o planiranju i izgradnji (2009), Službeni glasnik RS, br. 72/2009.
Zakon o Prostornom planu Republike Srbije (2010), Službeni glasnik RS, br. 88/2010.
Zakon o ratifikaciji Kjoto protokola uz okvirnu Konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime
(2007), Službeni glasnik RS, br. 88/07.
Zakon o ratifikaciji Ugovora о energetskoj zajednici jugoistočne Evrope (2006), Službeni
glasnik RS, br. 62/06.
IEA /International Energy Agency/(2010): CO2 Emissions from Fuel Combustion Beyond
2020 documentation (2010 Edition), IEA www.iea.org (јули 2011)
IPCC /Intergovernmental Panel on Climate Change/ (2007): Synthesis Report , Geneva,
IPCC, str. 23-55.
Jones P., P. Pinho, J. Patterson and C. Tweed (eds.) (2009): European Carbon Atlas: Low
Carbon Urban Built Environment, Cardiff University, Cardiff, The Welsh School of
Architecture, str. 1-9, 156-170.
Karadžić, B., A. Mijović (eds.) (2007): Environment in Serbia: an indicator – based review,
Belgrade, Serbian Environmental Protection Agency, str. 45-55.
Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate Change (1997)
Lazarevic-Bajec, N. (2011): Integrating climate change adaptation policies in spatial
development planning in Serbia – a challenging task ahead, Spatium br. 24, str. 1-8.
National SD report for 2009 (Serbian version), http://www.odrzivirazvoj.gov.rs/uploads/
documents/Izvestaj%20o%20nap.%20u%20real.%20nacionalne%20strategije.pdf
(јули 2011)
Nacionalna strategija održivog razvoja (2008), Službeni glasnik RS, br. 55/05,
71/05-исправка и 101/07.
Pešić, R. (2006): Economic activity and the status of the environment in Serbia, report for
Serbian Strategy of Sustainable Development Project, www.odrzivi-razvoj.gov.rs (јули
2011)
Pravilnik o energetskoj efikasnosti zgrada (2011): Službeni glasnik RS, br. 61/2011.
Pravilnik o uslovima, sadržini i načinu izdavanja sertifikata o energetskim svojstvima zgrada
(2011), Službeni glasnik RS, br. 61/2011.
School of Economic and Commercial Law, Goteborg University in Sweden (2008): Serbia
Environmental and Climate Impact Analysis, Goteborg: SIDA, str. 1-12.
Simeuncevic, S. (2011): Foreign direct investment impact on environment in Serbia in the
period of 2000-2008, Spatium br. 24, str. 63-70.
UNECE (2007): Environmental Performance Review, Republic of Serbia-Second Review,
New York, Geneva, United Nations, str. 9-12.
48 UN-Habitat (2009): UN-Habitat Climate Change Strategy 2010-2013, Nairobi, UN-Habitat,
Urban Environmental Planning Branch
Watson R., M. Zinoywera, R. Moss (eds.) (1996): Technologies, Policies and Measures for
Mitigation Climate Change, Geneva, IPCC, str. 13-66.
Н аучни радови
ПОДРШКА ЗАКОНСКОГ ОСНОВА ОСТВАРИВАЊУ
ПРОСТОРНОГ ПЛАНА
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И КООРДИНАЦИЈИ
СТРАТЕШКОГ ПЛАНИРАЊА У СРБИЈИ
Марија Максин*
рад примљен јула 2011, рад прихваћен: августа 2011.
Апстракт
У раду се анализира подршка законског основа
имплементацији Просторног плана Републике Србије (ППРС),
донетог 2010. год., и координацији стратешког планског
основа, а тиме и стратешког управљања одрживим
територијалним развојем Србије. Подршка законског основа
разматрана је на примеру основног закона о планирању и
изградњи простора који би требало да дефинише начин
разраде и обезбеди подршку имплементацији националног
и осталих просторних планова. Оцењено је да два кључна
закона о просторном планирању и заштити животне средине
не обезбеђују координацију секторског планирања са
просторним и енвајеронменталним планирањем. На
примеру дела законског основа анализира се подршка
координацији стратешког (општег и секторског) планског
основа са ППРС-ом и другим просторним плановима.
Оцењено је да су законска решења хетерогена и недовољно
усклађена, тако да се њихова подршка креће у распону од
потпуно неусклађених до добро конципираних и разрађених
закона који обезбеђују подршку координацији и
имплементацији планског основа. За развој стратешког
планирања и управљања одрживим територијалним
развојем и за имплементацију ППРС-а, од посебног значаја
било би: унапредити закон о планирању и изградњи
простора по узору на искуства европских земаља,
успоставити обавезе координације секторског планског
основа са просторним плановима и обезбедити подршку за
имплементацију стратешког планског основа.
Кључне речи: имплементација Просторног плана
Републике Србије, подршка законског основа, закон о
планирању и изградњи простора, координација стратешког
планског основа, мониторинг и извештавање
UDK: 349.44(497.11) ; 340.134:711(497.11), ID: 188898828
Прегледни рад
Увод
Последње деценије, просторно планирање на нивоу
Европске уније и појединих држава чланица, промовише се
као један од инструмената одрживог развоја који може да
понуди интегралан поглед на будући развој територије.
Претпостављени капацитет просторног планирања заснива
се на његовој просторној димензији и капацитету за
координацију и интегрисање различитих политика, од
економског развоја, транспорта, заштите животне средине
до културне политике. Основни задатак просторног
планирања јесте планирање одрживог територијалног
развоја као општег стратешког оквира за опште и секторске
политике (Maksin-Mićić et all, 2009). У земљама Европске
уније координација и интегрисање просторног,
енвајеронменталног и секторског планирања и техничке
документације успоставља се законским основом, а
спровођење се обезбеђује институционално-
организационим аранжманима.
Просторно планирање у Србији није добило очекивану улогу
једног од инструмената интегралног и одрживог
територијалног развоја и значај општег стратешког оквира
за остале планове и политике на свим нивоима планирања и
управљања. Томе доприносе фреквентне промене законског
основа у свим доменима, израда бројних општих и
секторских планова/стратегија и програма по угледу на
праксу Европске уније делимично или потпуно одсуство
њихове међусобне и координације с просторним
планирањем. Другим речима, питање координације и
интегрисања стратешког планског основа још увек је
отворено. Ако нисмо успоставили механизме и процедуре
координације и интегрисања стратешког планирања, да ли
се може говорити о обезбеђивању подршке имплементацији 49
планског основа и стратешком управљању развојем
државе?
* Проф. др Марија Максин
Департман за туристички и хотелијерски
менаџмент Универзитета Сингидунум,
e-mail: mmmicic@sinigdunum.ac.rs;
micic70a@yahoo.com
 Марија Максин /АУ32/2011/ страна 49-54 /Подршка законског основа остваривању просторног плана РС и координацији стратешког планирања у Србији
У овом раду учињен је покушај да се комплексна
проблематика стратешког планирања и управљања развојем
у Србији осветли само са аспекта подршке законског основа
имплементацији Просторног плана Републике Србије од 2010.
до 2020. године (ППРС) и других просторних планова преко
којих се спроводи овај стратешки документ. Подршка
законског основа разматрана је на примеру основног закона
о планирању и изградњи простора који би требало да
дефинише начин разраде и подршке спровођењу планског
основа. На примеру овог и неколико других закона, разматран
је проблем координације стратешког (општег и секторског)
планског основа са ППРС-ом и другим просторним
плановима.
ПОДРШКА ЗАКОНА О ПЛАНИРАЊУ И ИЗГРАДЊИ
ПРОСТОРА ИМПЛЕМЕНТАЦИЈИ ППРС-а
Промене законског основа о планирању и изградњи простора
учињене су 2003, 2009, 2010. и 2011. год., сваки пут без
ваљане анализе проблема израде и имплементације
просторних и урбанистичких планова за претходни период.
Ни једној од тих промена није претходило утврђивање
недостатака или онога што је било добро у до тада
примењиваној методологији, садржају и исказу просторних
планова, као ни утврђивање да ли се и како планови
спроводе, које потешкоће имају надлежене службе и
корисници простора у тумачењу планских решења и
доношењу одлука о коришћењу и изградњи простора.
У првој деценији 21. века, ни на републичком, ни на локалном
нивоу управљања, није поднет извештај о спровођењу
просторне и урбанистичке документације и о стању
коришћења, заштите и изградње простора.
Пре почетка израде новог националног просторног плана,
није урађен и усвојен извештај о спровођењу Просторног
плана Републике Србије из 1996. године. Уместо тога, у току
припреме за израду новог националног просторног плана,
планери су направили општу оцену спровођења основних
планских концепција и решења по појединим секторима, без
адекватне подршке републичког и локалног нивоа
управљања за израду анализa и оценa (Извештај стручњака
о реализацији Просторног плана Републике Србије из 1996.
године, 2008).
Ниједна од промена законских решења није се дотакла
питања од значаја за унапређење процеса и ефикасности
просторног планирања као што су: принципи просторног
50
планирања и методологија израде планова, а нарочито
механизми координације између просторних и других
планова и стратегија, партиципација актера у планском
процесу и подршке за имплементацију планских докумената,
у првом реду земљишне политике.
У свим наведеним променама, регионални просторни план и
просторни план подручја посебне намене нису претрпели
суштинске промене у погледу садржаја и обухвата. Садржај
регионалног просторног плана усклађиван је са садржајем
ППРС-а. То је, на први поглед, оправдано. Треба узети у обзир
да су садржај и општост планског исказа у ППРС-у били под
великим утицајем како европских докумената, пре свега
стратегија просторног развоја, тако и бројних конфликтних
инетереса и дилема у погледу економске, социјалне и
демографске одрживости будућег развоја Србије. То је
резултирало великим степеном општости националног
просторног плана као стратешког оквира са дугорочно
постављеним циљевима и опредељењима и краткорочно
утврђеним стратешким приоритетима, са, или без,
просторних одредница. Регионални просторни план треба да
представља разраду и просторну конкретизацију циљева,
концепција и пропозиција ППРС-a, стога мора бити знатно
прецизнији у планском исказу и просторним одредницама,
да би могао да представља основ за израду и усклађивање
просторних планова општина/градова и урбанистичких
планова за урбане центре у мрежи насеља. Тој намени је
требало прилагодити садржај регионалног просторног плана.
У пракси примене ППРС-а и израде регионалних просторних
планова, показало се као спорно инсистирање на развоју
пољопривреде, шумарства, водопривреде и рударства као
привредних делатности из ППРС-а, уместо на заштити и
коришћењу природних ресурса (пољопривредног и шумског
земљишта, вода и минералних сировина) и просторних
одредница за развој одговарајућих привредних активности,
што јесте намена просторних планова.
Извесна лутања испољена су у погледу садржаја просторног
плана за подручја посебне намене, у подзаконским актима
(правилник о садржини планских докумената) који су
пратили промене закона, пре свега због недовољног
ослањања на добре примере из наше богате праксе израде
ове врсте планова. То се одражава на квалитет и
применљивост ове врсте просторних планова, зависно од
искуства и посвећености обрађивача планског документа, а
тиме и на имплементацију опредељења да се штите и
одрживо користе посебно вредни простори и подручја
издвојена ППРС-ом као стратешки значајна.
Док израда просторних планова за подручја посебне намене
тече у континуитету последње три деценије, већа подршка
изради регионалних просторних планова обезбеђена је тек у
току израде, а нарочито по доношењу ППРС-а 2010. године.
Подршка спровођењу националног просторног плана
доношењем свих предвиђених регионалних просторних
планова и скоро свих просторних планова подручја посебне
намене, биће обезбеђена закључно са 2012. годином.
Законом из 2003. год. обновљена је обавеза израде
просторног плана општине (територије локалне самоуправе)
као основног просторног плана, која је потврђена Законом о
планирању и изградњи из 2009. год. Законским решењима
деформисана је стратешка улога зарад регулационе
димензије просторног плана територије локалне самоуправе,
односно ради премошћавања веома слабе покривености
територија локалних самоуправа урбанистичким плановима,
 Марија Максин /АУ32/2011/ страна 49-54 /Подршка законског основа остваривању просторног плана РС и координацији стратешког планирања у Србији
и ради обезбеђивања какве-такве регулације изградње и
обуздавања непланске изгрaдње. О проблемима у изради и
имплементацији овако осмишљених просторних планова
већ је било речи (Максин, 2010). И поред подршке репуб­
личког и покрајинског нивоа управљања изради просторних
планова за територије свих јединица локалне самоуправе,
нису јавно доступни подаци о степену њихове готовости и
доношења. Проблем је што је већина тих планова урађена и
донета пре или истовремено са израдом регионалних
просторних планова, тако да није извесна међусобна
усклађеност локалних са субрегионалним и регионалним
интересима у коришћењу и изградњи простора, нити са
концепцијама и решењима националног просторног плана.
Усклађеност са ППРС-ом са извесном сигурношћу може се
установити само за просторно јасно дефинисана и орочена
решења, којих је релативно мало у ППРС-у. У спровођењу
планских циљева, опредељења и пропозиција ППРС-а у
просторним плановима територија локалних самоуправа,
испољена су одступања и прилагођавања интересима
локалних самоуправа, што се стриктно не проверава и не
оспорава ни у процедури стручне контроле коју обавља
наменски формирана комисија надлежног министарства.
Кључни корак у наредном периоду требало би да буде
праћење и извештавање о спровођењу просторних планова
јединица локалне самоуправе, напоредо са провером њихове
усклађености са регионалним и просторним плановима
подручја посебне намене.
Проблем је што Законом о планирању и изградњи из 2009.
год., као ни његовим допунама и изменама из 2010. и 2011.
год., нису побољшана законска решења о имплементацији
просторних и урбанистичких планова. Наиме, уведена је и
задржана обавеза израде програма имплементације за
национални и регионалне просторне планове, укинута за
просторне планове подручја посебне намене, а није уведена
за просторне планове јединица локалне самоуправе и
урбанистичке планове. Ако није уведена за све планове, како
ће бити обезбеђена и како ће се пратити финансијска и
институционално-организациона подршка имплементацији
донетих планова, нарочито планова донетих на локалном
нивоу урпављања?
Јавности, до сада, још увек није презентован програм
имплементације ППРС-а (у изради), што указује да је
спремност републичког нивоа управљања и парадржавних
институција да се утврде њихове обавезе на имплементацији
националног просторног плана у наредних 5 година далеко
мања него подршка да се исти плански документ донесе.
Тиме се показује и да је одсуство подршке републичког нивоа
управљања још изгледније у имплементацији осталих
просторних планова.
Законским решењима утврђена је једино обавеза
мониторинга и извештавања републичког нивоа управљања
о имплементацији Просторног плана Републике Србије, и то
посебним законом којим је донет тај плански документ. Како
се може утврдити стање и проблеми у остваривању ППРС-а,
као и регионалних просторних планова и просторних планова
подручја посебне намене, у погледу коришћења, заштите и
изградње простора Републике, ако се не располаже
информацијама и мониторингом спровођења планског
основа на нивоу територија локалних самоуправа и подручја
посебне намене?
Фокус Закона о планирању и изградњи из 2009. год. јесте
грађевинско земљиште, тј. стављање у промет грађевинског
земљишта у јавној својини, и изградња објеката, односно
што лакше добијање одобрења за изградњу, а све зарад
наводног привлачења страних инвеститора. Закон који се не
бави инструментима и подстицајима за прибављање
грађевинског земљишта у јавну својину, не обезбеђује
п­одршку јавних власти резервисању и планском уређењу
простора, то јест одрживом територијалном развоју. Бавећи
се конверзијом грађевинског земљишта из јавне у приватну
својину, Закон не дестимулише већ омогућава спекулације
земљиштем. Закон који не штити јавни интерес у коришћењу
и изградњи простора, а тиме ни све ресурсе у простору, не
може да представља подршку имплементацији и
остваривању ППРС-а и одрживог територијалног развоја.
ПОДРШКА ЗАКОНСКОГ ОСНОВА ИМПЛЕМЕНТАЦИЈИ
ППРС-а И
КООРДИНАЦИЈИ СТРАТЕШКОГ ПЛАНИРАЊА У СРБИЈИ
Проблематику уређења простора, заштите животне средине,
ресурса и наслеђа и одрживог развоја непосредно и посредно
регулише више од 40 закона.
Закон којим се уређује планирање и изградња простора
требало би да буде основни закон којим се обезбеђује
координација планског основа у имплементацији ППРС-а.
Законом о просторном планирању и изградњи из 2009, 2010.
и 2011. год. нису успостављене обавезе за координацију
секторског са просторним (и урбанистичким) планирањем.
Једино је Законом о просторном плану Републике Србије од
2010. до 2020. године утврђена обавеза да овај план
представља основ за дефинисање стратегија на државном,
регионалном и локалном нивоу које имају утицај на простор-
ни развој. То није довољно за остваривање ППРС-а ни на ре-
публичком нивоу планирања и управљања, јер формулација
не обухвата секторске планове, програме и политике. Без
координације секторског планирања са ППРС-ом и другим
просторним и урбанистичким плановима, не може да се
управља планским уређењем и изградњом простора, тако да
не могу да се остваре циљеви, опредељења и пропозиције 51
утврђене ППРС-ом.
Ако обавезе координације планског основа у циљу
остваривања планског територијалног развоја нису
установљене системским, а ни посебним законом из домена
планирања и изградње простора, каква је подршка
имплементацији ППРС-а и координацији планског основа
обезбеђена осталим законским основом?
По угледу на праксу земаља Европске уније, у Србији је 2004.
 Марија Максин /АУ32/2011/ страна 49-54 /Подршка законског основа остваривању просторног плана РС и координацији стратешког планирања у Србији
год. донет пакет закона о заштити животне средине који
обухвата системски закон – Закон о заштити животне
средине, са три посебна закона – Закон о стратешкој процени
утицаја на животну средину, Закон о процени утицаја на
животну средину и Закон о интегрисаном спречавању и
контроли загађивања животне средине. Законом о заштити
животне средине успостављени су интегралан систем
заштите животне средине и мере и инструменти за одрживо
управљање и заштиту природних ресурса и наслеђа. Овим
Законом је утврђено да ППРС и Национална стратегија
одрживог коришћења природних ресурса и добара
представљају национални плански основ за одрживо
коришћење и заштиту природних ресурса и природних
добара (наслеђа), док просторно планирање представља
плански основ за интегрисану заштиту животне средине,
природних ресурса и добара.
Законом о стратешкој процени утицаја предвиђено је
коришћење овог енвајеронменталног инструмента за
планове, програме и основе у домену просторног и секторског
планирања саобраћаја, енергетике, пољопривреде,
шумарства, рибарства, ловства, индустрије, управљања
отпадом, управљања водама, телекомуникација, туризма и
др., ради избегавања или ограничавања негативних утицаја
планских одлука на животну средину. Проблем је што се
стратешка процена утицаја (СПУ) у пракси примењује само у
домену просторног и урбанистичког планирања.
Изостаје контролна улога тог инструмента у секторском
планирању, која је посебно важна у условима неусклађеног
законског основа и нерегулисане координације просторног и
секторског планирања. На примеру сектора туризма показаће
се какви се проблеми и промашаји (дугорочно посматрано)
могу јавити у заштити, коришћењу и изградњи простора,
услед нерегулисане координације и непримене СПУ у
секторском планирању.
Нови пакет закона из домена заштите животне средине донет
је 2009. год. и обухвата седам посебних закона: о заштити
природе, управљању отпадом, амбалажи и амбалажном
отпаду, заштити ваздуха, заштити од буке, заштити од
јонизујућих и нејонизујућих зрачења, који су сви значајна
подршка управљању квалитетом животне средине и
имплементацији пропозиција ППРС-а у овом домену.
Законима о планирању и изградњи простора и заштити
животне средине нису у довољној мери успостављене
обавезе координације планирања и усмеравања коришћења
и заштите простора и животне средине, нарочито између
просторних и урбанистичких планова, с једне стране, и
52 националног програма заштите животне средине, локалних
акционих планова заштите животне средине, акционих и
санационих планова на републичком, покрајинском и
локалном нивоу, с друге.
Законом о пољопривредном земљишту из 2006. год.
прописано је да се пољопривредне основе заштите, уређења
и коришћења пољопривредног земљишта за територију
Републике, аутономне покрајине и општине, односно града,
доносе у складу са просторним и урбанистичким плановима
и другим планским документима и да морају бити међусобно
усаглашене.
Законом о шумама из 2010. год. утврђена је обавеза да се
план развоја шумског подручја и план развоја шума у
националном парку усклађује са ППРС-ом, док иста обавеза
није утврђена за Програм развоја шумарства на територији
Републике Србије. Када је реч о плану развоја шумског
подручја и плану развоја шума у националном парку,
усклађивање би требало да се везује за регионални и
просторни план подручја посебне намене. Било би
адекватније и целисходније да је обавеза усклађивања
секторског са просторним плановима утврђена на начин као
у Закону о пољопривредном земљишту, јер би се обезбедило
усклађивање планског основа по нивоима планирања и
управљања.
Законом о регионалном развоју из 2009. год. и његовим
изменама из 2010. год. уређена је координација регионалних
развојних докумената и просторних планова. Предвиђено је
да„регионални документи регионалног развоја” (национални
план регионалног развоја, регионална развојна стратегија и
програми финансирања развоја региона) представљају једну
од полазних основа за израду и имплементацију просторних
планова, а да се истовремено раде у складу са донетим
просторним плановима. Посебно је истакнута важност
регионалних просторних планова за подстицање и
усмеравање регионалног развоја. Успостављена
координација биће посебно значајна за имплементацију
регионалних просторних планова (укључујући и просторне
планове подручја посебне намене), јер би усклађене
регионалне развојне стратегије за период од пет година и
програми имплементације регионалних просторних планова
(за пет година) требало да буду кључни инструменти за
остваривање приоритетних активности утврђених
просторним планом, а тиме и за имплементацију стратешких
приоритета ППРС-а.
Законом о туризму из 2005. год. декларативно се помињало
интегрално планирање развоја туризма, међу начелима
његовог развоја. Тим законом била је успостављена само
обавеза усклађивања националне секторске стратегије са
Просторним планом Републике Србије. Нови Закон о туризму
из 2009. год. ретроградан је у односу на претходни, јер се
више не помиње интегрално планирање, већ се планирање
развоја туризма своди само на секторско планирање које
није на адекватан начин доведено у везу са осталим
облицима планирања. У одредбама новог закона нигде се не
помиње координација са просторним и енвајеронменталним
планирањем, као ни са осталим секторским планским
основом. Под називом „интегрално планирање” установљен
је следећи систем секторских планова и програма:
Стратегија развоја туризма Републике Србије, Стратегијски
маркетинг план Републике Србије, Стратегијски мастер
план за приоритетне туристичке просторе, Програм
развоја туристичких производа, Програм развоја туризма и
Програм промотивних активности.
Установљена је обавеза да стратегијски мастер план
 Марија Максин /АУ32/2011/ страна 49-54 /Подршка законског основа остваривању просторног плана РС и координацији стратешког планирања у Србији
представља полазну основу за просторне и урбанистичке
планове, али није предвиђено његово усклађивање са њима.
То упућује, а пракса већ потврђује, да неће бити провере
просторних и енвајеронменталних утицаја секторских
планова, то јест да ће у пракси бити онемогућена коор­ди­
нација и интегрисање тог планског основа у процес прос­
торног и енвајеронменталног планирања. Ни овај закон није
доведен у везу са сетом закона о заштити животне средине из
2004. год., нити се помиње обавеза примене стратешке
процене утицаја на животну средину.
Кумулативан ефекат ових неусклађености долази до изра­
жаја у новоустановљеној пракси, после доношења последњег
закона, да министарство надлежно за туризам инсистира да
се у просторне и урбанистичке планове уграде решења
стратегијских мастер планова (или мастер планова), без
обзира да ли предложена решења имају или немају значајне
негативне просторне и енвајеронменталне утицаје. Због тога
је значајна контролна улога СПУ, која се индиректно остварује
преко просторних и урбанистичких планова и има ограничено
корективно дејство на решења уграђена из мастер планова
развоја туризма.
Може се оценити да Законом о туризму из 2009. год. нису
створени ни основни предуслови за управљање и усмерава­
ње одрживог развоја туризма и одрживог територијалног
развоја, тј. за имплементацију опредељења и пропозиција
ППРС-а и других просторних планова.
Индикативан је још један закон који има индиректног ути­­ца­ја
на уређење простора и заштиту животне средине, ресур­са и
наслеђа и на имплементацију ППРС-а. То је Закон о
финансирању локалне самоуправе из 2006. год., са изменама
из 2011. године. Према том закону, основни изворни приходи
јединица локалне самоуправе, остварени на њеној тери­
торији, јесу накнаде за коришћење и уређивање грађевинског
земљишта и за заштиту животне средине, као и порез на
имовину и пренос апсолутних права. Остали изворни приходи
обезбеђују знатно мањи прилив средстава у јавни буџет
општина и градова, међу којима и порез на доходак грађана
од кога је само 40% остајало локалној самоуправи. Оваква
структура изворних прихода општина и градова имала је
стимулативно дејство на изградњу простора, а дести­
мулативно на заштиту простора, ресурса, наслеђа и животне
средине. Изменама закона из 2011. год. кориговано је да 80%
пореза на доходак грађана остаје локалној самоуправи, што
неће имати значајнијег утицаја на промену односа према
изградњи простора, због високог учешћа незапослених у
већини општина и градова. Значајан ће бити износ средстава
које ће локалне самоуправе добијати по основу трансфера
средстава солидарности према степену развијености, што ће
имати позитивног утицаја на рационалнији однос локалног
нивоа управљања према изградњи и заштити простора, тј.
према имплементацији локалних и регионалних просторних
планова, посредно и према имплементацији ППРС-а.
Решења Закона о просторном планирању и изградњи о
грађевинском земљишту подржана су Законом о јавној
својини, тиме што је ово земљиште сврстано у „друге ствари у
јавној својини”. Грађевинско земљиште у јавној својини није
сврстано у добро од општег инетереса, као што су
пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште и
водно земљиште, те не ужива посебну заштиту која би
онемогућила отуђивање из јавне својине. Оно није ни добро у
општој употреби у јавној својини (као што су јавни путеви,
пруге, тргови, јавни паркови, гранични прелази и др.), које је
због своје природе намењено коришћењу свих. Тиме је
омогућено да се право својине над грађевинским земљиштем
у јавној својини може улагати у капитал јавног предузећа и
друштва капитала, тако да може да буде предмет отуђења из
јавне својине и предмет принудног извршења. Оваква реше­
ња не представљају подршку одрживом територијалном
раз­воју Србије и примени ППРС-а и других просторних планова.
ЗАКЉУЧНО РАЗМАТРАЊЕ
Основне промене законског основа о планирању и
изградњи простора у првој деценији 21. века учињене су
сваки пут без ваљане анализе проблема израде, а нарочито
имплементације просторних и урбанистичких планова.
Ниједна од промена законских решења није се дотакла
питања од значаја за унапређење процеса и ефикасности
просторног планирања, а нарочито координације између
просторних и других планова и стратегија, партиципације
актера и подршки за имплементацију планских докумената,
у првом реду адекватне земљишне политике.
У Закону о просторном планирању и изградњи начин разраде
ППРС-а у другим просторним плановима није доследно
регулисан и усклађен са наменом различитих врста
просторних планова. Редукована је обавеза израде пето­
годишњег програма имплементације на национални и
регионалне просторне планове, тако да су обавезе репуб­
личког и локалног нивоа управљања и регионалних инсти­
туција (и фондова) остале недефинисане за остале просторне
и све урбанистичке планове. Испољена је недовољна
спремност републичког нивоа управљања да припреми и
донесе програм имплементације ППРС-а, чиме се рела­
тивизује значај овог планског документа и успорава
имплементација стратешких приоритета утврђених ППРС-
ом. Законом није успостављена обавеза мониторинга импле­
ментације и извештавања о имплементацији про­­­­­­­­с­торних и
урбанистичких планова. Изузетак је учињен само за ППРС.
Мониторинг имплементације и ефеката импле­ ментације
ППРС-а на одрживи територијални развој Србије неће моћи
да се остварује ако није успостављен мониторинг промена у
простору и мониторинг импле­ментације свих просторних и
урбанистичких планова. 53
Законом о просторном планирању и изградњи нису
успостављене обавезе координације секторског и других
облика планирања са просторним планирањем. Једино је
посебним законом којим је донет ППРС утврђено да овај
документ представља плански основ за дефинисање
стратегија на свим нивоима управљања, али уопштена
формулација не обухвата обавезу координације секторских
планова са ППРС-ом и другим просторним плановима.
 Марија Максин /АУ32/2011/ страна 49-54 /Подршка законског основа остваривању просторног плана РС и координацији стратешког планирања у Србији

Са аспекта подршке имплементацији ППРС-а и координацији стратешког планског

основа, законска решења у анализираном законском основу су хетерогена и
недовољно усклађена, од потпуно неприлагођених решења (Закон о туризму) до
напредних решења која могу да буду узор за унапређење законског основа. У
погледу координације планског основа и успостављених подршки за имплементацију
планског основа издваја се Закон о регионалном развоју.
За развој стратешког планирања и управљања одрживим територијалним развојем
и за имплементацију ППРС-а од посебног значаја било би да се унапреди закон о
планирању и изградњи простора по узору на искуства европских земаља, као и да
се ускладе закони успостављањем обавезе координације секторског планског
основа са просторним плановима и обезбеђивањем подршке за имплементацију
стратешког планског основа.
У првом кораку, било би значајно да се оствари координација
регионалних развојних докумената са регионалним и Литература
просторним плановима подручја посебне намене, чиме би се Zakon o finansiranju lokalne samouprave (2006), Službeni glasnik
обезбедио индиректан утицај на планско уређење и заштиту RS, br. 62, Beograd
простора посредством регионалних развојних стратегија и
годишњих програма финансирања развоја региона, значајних и Zakon o finansiranju lokalne samouprave (2011), Službeni glasnik
са аспекта коришћења предприступних фондова ЕУ. RS, br. 47, Beograd
Zakon о javnoj svojini (2011), Službeni glasnik RS, br. 72, Beograd
Zakon о planiranju i izgradnji (2009), Službeni glasnik RS, br. 72,
Beograd
Zakon о izmenama i dopunama Zakona о planiranju i izgradnji
(2011), Službeni glasnik RS, br. 24, Beograd
Zakon о Prostornom planu Republike Srbije оd 2010. dо 2020.
godine (2010), Službeni glasnik RS, br. 88, Beograd
Zakon о poljoprivrednom zemljištu (2006), Službeni glasnik RS, br.
62, Beograd
Zakon о o regionalnom razvoju (2009), Službeni glasnik RS, br. 51,
Beograd
Zakon о izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju
(2010), Službeni glasnik RS, br. 30, Beograd
Zakon о strateškoj proceni uticaja na životnu srdinu (2004), Službeni
glasnik RS, br. 135, Beograd
Zakon о šumama (2010), Službeni glasnik RS, br. 30, Beograd
Zakon о turizmu (2005), Službeni glasnik RS, br. 27, Beograd
Zakon о turizmu (2009), Službeni glasnik RS, br. 36, Beograd
Zakon о zaštiti životne sredine (2004), Službeni glasnik RS, br. 135,
Beograd
Maksin-Mićić M., S. Milijić, M. Nenković-Riznić, (2009): Spatial
and environmental planning of sustainable regional development
54
in Serbia, Spatium 21, p.р. 39-52.
Maksin M. (2010): Ključna pitanja i problemi izrade i implementacije
prostornog plana opštine, Arhitektura i urbanizam 29, str. 10-21.
Ministarstvo za infrastrukturu Republike Srbije, Republička
agencija za prostorno planiranje, (2008): Izveštaj stručnjaka o
realizaciji Prostornog plana Republike Srbije iz 1996. godine,
Beograd
Н аучни радови UDK : 711.8:628.4(497.11) ; 351.777.61(497.11), ID: 188899852
Оригинални научни рад

МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП У ОДРЕЂИВАЊУ

ЛОКАЦИЈЕ ДЕПОНИЈЕ КОМУНАЛНОГ ЧВРСТОГ
ОТПАДА – СТУДИЈА СЛУЧАЈА: РЕГИОНАЛНА
ДЕПОНИЈА ЗА КОЛУБАРСКИ РЕГИОН1
Бошко Јосимовић*, Игор Марић*, Божидар Манић*
рад примљен јуна 2011, рад прихваћен августа 2011.

METHODOLOGICAL APPROACH TO THE

DETERMINATION OF LANDFILL LOCATION FOR
MUNICIPAL SOLID WASTE – CASE STUDY:
REGIONAL LANDFILL IN KOLUBARA REGION
Апстракт: Abstract Увод
У раду је приказан методолошки приступ у This paper presents a methodological approach in Депонија је важан
одређивању локације регионалне депоније determining location for regional landfill municipal функционални елемент у
комуналног чврстог отпада. Почетна фаза у solid waste. The initial phase of this approach is систему управљања отпадом с
овом приступу заснива се на дефинисању based on defining the criteria and determining the обзиром да у свакој опцији
елиминационих критеријума и одређивању elimination criteria of elimination (unacceptable) третмана постоји један део
елиминационих (неприхватљивих) to locate a landfill area using GIS tools. Then define отпада који се мора одложити
подручја за лоцирање депоније применом the criteria used in multicriteria evaluating на депонију. Неодговарајући
ГИС алата. Након тога се дефинишу potentially suitable locations and perform their избор локације депоније, поред
критеријуми који се примењују у grouping in weight classes that have certain значајних проблема које може
вишекритеријумској евалуацији specific values – wei​​ghts. By multiplying the имплицирати у животној
потенцијално погодних локација и врши weights with the assessment of individual criteria средини, може имати и
њихово груписање у тежинске категорије are obtained quantitative values (rates) ​​ criteria, значајне негативне ефекте у
које имају одређене специфичне вредности whose simple sum received final grades of социјалном, али и у
– пондере. Множењем пондера са оценом potential sites. If two or more sites rated економском контексту. У том
појединачних критеријума добијају се approximately the same grade, it is possible to смислу, овај избор представља
квантитативне вредности (оцене) further evaluate the different scenarios that комплексан задатак који
појединачних критеријума, чијим се decision-making entities may point out advantages подразумева сагледавање
простим збиром добијају коначне оцене and disadvantages of each of these application бројних еколошких, социјалних
потенцијалних локација. Уколико су две scenarios. The research results were applied in и економских аспеката на које
или више локација оцењене приближно selecting the location of a regional landfill for the лоцирање депоније може
истом оценом, могуће је извршити додатно eleven municipalities of Kolubara regions which имати утицај. Tо је веома
вредновање по различитим сценаријима received the research applicability. деликатан процес и веома
које субјектима одлучивања може да Keywords: landfill, multicriteria evaluation, GIS значајан са становишта
укаже на предности и недостатке примене tools заштите основних чинилаца
сваког од наведених сценарија. Резултати животне средине (земљишта,
истраживања примењени су приликом воде и ваздуха), пејзажних
избора локације регионалне депоније за једанаест вредности простора и заштите
здравља становништва 55
општина Колубарског региона чиме је истраживање
добило на апликативности. (Јосимовић, Илић, Филиповић,
Кључне речи: депонија, вишекритеријумска 2009).
евалуација, ГИС алати

др Бошко Јосимовић, др Игор Марић, мр Божидар Манић 1

Рад је настао као резултат истраживања спроведеног у оквиру научног
еmail: bosko@iaus.ac.rs, igor@iaus.ac.rs, bozam@iaus.ac.rs, пројекта: Одрживи просторни развој Подунавња у Србији, који је у оквиру
*Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Београд програма Технолошки развој финансиран од стране Министарства за
Бул. краља Александра 73/II, 011 3370091 просвету и науку Републике Србије у периоду од 2011. до краја 2014. године.
 Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада

Добро испланиране санитарне депоније имају неколико
предности: економичне су, захтевају релативно мала
капитална улагања, могу потпуно неупотребљиво земљиште
учинити корисним и оне практично не доводе до загађeња
животнe срединe. У процесу избора локације посебно је
важно и усклађивање са пропозицијама дефинисаним у
оквиру Директиве Савета 99/31/ЕС о депонијама и Одлуке
Савета о успостављању критеријума и процедура за
прихватање отпада на депонији у складу са Директивом
99/31/ЕС.
У најширем смислу, приликом избора локације веома је
важно узети у обзир природне, социјалне, политичке,
економске и техничке факторе те стога тај избор мора вршити
мултидисциплинарни тим експерата. Како се депоније
третирају као објекти ванпривредне активности, посебан је
задатак избор локације са аспекта коришћења грађевинског
земљишта и његове цене, и осталих природних или урбаних
вредности које имају значајну улогу у погледу рационалности
и реализације планиране депоније или њене санације,
односно реконструкције (UK Department of the Environment,
1991).
У раду је представљен методолошки приступ коришћен
приликом избора локације Регионалне депоније за једанаест
општина Колубарског региона.

ОДРЕЂИВАЊЕ ЛОКАЦИЈЕ РЕГИОНАЛНЕ ДЕПОНИЈE У КОЛУБАРСКОМ РЕГИОНУ

Најосетљиви и најважнији корак у успостављању регионалног концепта управљања
комуналним отпадом је избор локације регионалне депоније. У односу на изабрану
локацију регионалне депоније лоцирају се и просторно размештају остали елементи
система управљања отпадом (Joсимовић, Маричић, 2007).
Избор локације регионалне депоније за Колубарски регион (Сл. 1) резултат је Сл. 1.
читавог низа активности које су покренуте у циљу решавања питања отпада и Положај и обухват
успостављања регионалног концепта управљања отпадом у Колубарском региону. Колубарског региона за
Колубарски регион за управљање отпадом чини укупно једанаест општина са преко управљање отпадом
Fig. 1.
382.000 становника, што га чини једним од највећих (просторно и бројчано) региона
The position and scope of the
за управљање отпадом који су до сада формирани у Србији. Kolubara Waste Management
region

56
 Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада
Идентификација неповољних и условно повољних
подручја уз примену ГИС алата
Први корак у поступку избора локације било је одређивање
елиминационих подручја. Елиминациона подручја су
подручја која по својим карактеристикама не испуњавају
основне предуслове за лоцирање депоније.
Идентификација елиминационих подручја врши се у
односу на елиминационе (рестриктивне) критеријуме уз
примену ГИС алата. ГИС представља моћан скуп средстава
за прикупљање, меморисање, претраживање по потреби,
трансформације и приказивање просторних података из
стварног света за одређене сврхе (Burrough, McDonnell,
1998).
Коришћењем ГИС алата за сваки елиминациони критеријум
одређује се припадајуће подручје. Преклапањем карата
припадајућих подручја издвајају се потенцијално повољна
подручја за лоцирање депоније и неповољна подручја у
оквиру којих није могуће лоцирати депонију.
За одређивање локације за елементе система управљања
отпадом у ГИС-у користи се метод мултикритеријумске
анализе и евалуације. Овакав приступ је неизбежан
приликом лоцирања сложених објеката какав је регионална
депонија. Његова сложеност огледа се, како у величини и
функцији објекта, тако и у односу на различите утицаје које
може имати на простор и у позитивном и у негативном
контексту (Catalano, Zhang, Rice, 2006).
Приликом коришћења ГИС-а у избору најповољније локације за
депонију, кључне су две ствари (Маргета, Прскало, 2006):
1. Анализа простора, односно свих његових физичко-
географских и антропогених карактеристика. Неопходно
је целовито сагледавање простора на коме проблем
треба решити или који може послужити за решавање
проблема. У том процесу је, због друштвене осетљивости
по питању ове теме, неопходно приказати непристрасност
у разматрању могућих локација. То се може постићи
једино ако се цео простор истом детаљношћу и на исти
начин третира;
2. Визуелизација простора и његових карактеристика и
утицаја. Она је нужна како би сви учесници у пројекту
имали једнаке услове спознаје и разумевања
проблематике која се обрађује. То омогућава активно
учешће у усмеравању решења ка прихватљивом
компромису (Higs, 2006).
На основу искључивости, у првој фази поступка елиминишу се
локације које не задовољавају критеријуме искључивости.
Резултат овог процеса је идентификовање подручја унутар којих
је могуће трaжити најповољније решење. Ова фаза представља
активност макрозонирања. Преклапањем картографских
приказа одређеног простора сачињених на основу критеријума
искључивости, применом ГИС алата прилично је једноставно
елиминисати неповољне локације.
Улога ГИС алата у процесу избора локације депоније је у томе
што омогућава брже издвајање и јасније приказивање
повољних и неповољних локација на основу претходно
задатих критеријума.
Узимајући у обзир законску регулативу, међуопштински
Споразум о заједничком управљању отпадом потписан у
једанаест општина Колубарског региона, основне
елиминационе критеријуме који се користе у пракси,
расположиву информациону основу о простору и релевантне
карактеристике конкретног простора, издвојени су следећи
елиминациони критеријуми:
 сеизмичност преко 9 МCS;
 растојање мање од 500 м од сталног водотока;
 растојање мање од 1,5 км од насеља уколико локација
није заклоњена;
 удаљеност мања од 500 м од изворишта за
водоснабдевање;
 колизија са постојећим планским документима;
 удаљеност од саобраћајнице првог реда мања од 500 м
уколико локација није заклоњена;
 терени са нагибом преко 30%;
 терени изнад 300 м надморске висине;
 алувијалне равни и крашки терени.
Елиминациона подручја у Колубарском региону издвојена су
на основу наведених елиминационих критеријума. Сваки од
ових критеријума представљен је графички (картографски),
а ГИС технологијом одређено је припадајуће подручје.
Преклапањем карата појединачних елиминационих
критеријума издвојена су негативна подручја која у даљем
поступку избора локације за депоновање отпада није
потребно анализирати. Негативна подручја приказана су на
синтезној карти (Сл. 2).
Структура намене површина у Колубарском региону
базирана је на систему CORINE (Coordination of information on 57
the Environment). База садржи податке о: урбаним
подручјима, приносима, ливадама, шумама и природној
вегетацији, водама и другим динамичким процесима у
животној средини. Сви наведени подаци приказани су
картографски, што омогућује једноставнију анализу
предметног подручја (CORINE Land Cover, 2000).
 Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада
Сл. 2.
Синтезна карта
погодности/
елиминациона за
Колубарски регион
Fig. 2.
Synthesized map of
benefits/elimination for
Kolubara region
На синтезној карти (Сл. 2) црвеном бојом означена су
подручја која не испуњавају основне услове у односу на
постављене елиминационе критеријуме. То су углавном
коридори дуж водотокова и саобраћајница првог реда,
подручја недовољне удаљености од насеља и изворишта
водоснабдевања и неодговарајуће топографије терена итд.
Ради се, дакле, о просторно-елиминационим критеријумима
који представљају минималне услове које потенцијална
локацијa депоније мора да испуни (Јосимовић, Крунић, 2008).
Кандидовање потенцијалних локација
Након издвајања потенцијално повољних подручја у оквиру
којих је могуће тражити локацију за регионалну депонију,
спроведених консултација са релевантним субјектима и
прелиминарне анализе подручја која нису елиминасана у
првој фази процеса избора локације депоније, издвојене су
три локације које су укључене у процес детаљне анализе и
вишекритеријумске евалуације.
Приликом кандидовања локација за даљу оцену водило се
рачуна о:
58  прелиминарним анализама читавог подручја и могућем
централном положају потенцијалних локација у региону;
 подацима прикупљеним приликом обиласка терена;
 спроведеним консултацијама и препорукама
релевантних локалних институција и експерата;
 препорукама ЕУ и Стратегије управљања отпадом
Републике Србије;
 подацима и информацијама из постојеће планске
документације.
На основу наведеног предложене су три потенцијалне
локације (Сл. 3):
1. Локација КАЛЕНИЋ, која се налази на подручју
површинских копова на територији општине Уб;
2. Локација БОГДАНОВИЦА – градска депонија у
Убу;
3. Локација ЦАРИЋ, за коју су већ вршена одређена
истраживања која су указала на одређене
погодности за лоцирање депоније. Локација је на
територији општине Ваљево.
Након кандидовања потенцијалних локација приступило се
одређивању критеријума за оцену и избор најповољније.
Критеријуми за одређивање локације депоније
Критеријуми за вредновање локација углавном су сврстани у
неколико основних група. Обично су то три групе критеријума
које се, у зависности од аутора, различито дефинишу:
 еколошки или критеријуми животне средине;
социоекономски критеријуми, или друштвени, или

просторни;
техничко-операционални (који обично садрже и

одређене економске, просторне и еколошке
критеријуме).
На основу наведених примера, и великог броја других
ненаведених, може се извести закључак да се број кри­
теријума за одабир локације депоније комуналног отпада
креће у распону од 20 до преко 40. Они су сврстани (или нису)
 Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада
Сл. 3.
Положај потенцијалних
локација депоније у
Колубарском региону
Fig. 3.
The position of potential
landfill sites in the Kolubara
у припадајуће основне групе критеријума које су такође
сличне, али могу бити различито формулисане.
Након избора релевантних критеријума, посебно осетљив и
важан корак у процесу избора локације за депонију јесте
дефинисање вредносне скале на основу које се појединачни
критеријуми оцењују (вреднују, бодују). Сваком критеријуму
додаје се припадајућа тежинска вредност која се одређује на
основу експертске процене и процене учесника у процесу
избора локације санитарне депоније. Уобичајена је примена
квантитативног оцењивања (нпр. оценама од 1 до 10 или од
1 до 5).
Када се потенцијална локација оцени према свим задатим
критеријумима, могућа су два поступка:
1. једноставно сабирање добијених оцена;
2. множење добијених оцена са оценама значаја економских или просторних итд.), а која ако се основне групе
(тежинским вредностима).
Први поступак вредновања потенцијалне локације је
најједноставнији, са веома малим захтевима. Једноставним
сабирањем добијених оцена за сваки појединачни
критеријум добија се коначна оцена. Оцењивање локација у
овом случају нема различите сценарије који доносиоцима
одлука могу бити од велике помоћи.
Други поступак је сложенији и у њему се могу користити
различити сценарији. На пример, уколико су критеријуми за
лоцирање депоније сврстани у неколико основних група,
тада се разматра онолико сценарија колико је основних
група критеријума. У првом сценарију се, као најзначајнији,
фаворизују критеријуми из једне групе, у другом сценарију
најзначајнији су критеријуми из друге групе и тако редом.
Као последња опција разматра се сценарио када се групе
критеријума множе истом оценом значаја, без
фаворизовања било које појединачне групе критеријума.
Oсновна предност овог поступка је што доносиоци одлука
имају јасну представу о томе која је потенцијална локација за
депонију најповољнија ако се као највреднији оцењују
критеријуми из једне одређене групе (еколошких,
59
критеријума третирају равноправно. На тај начин је
доносиоцима одлука умногоме олакшан посао.
Дефинисање критеријума за регионалну депонију у
Колубарском региону извршено је на основу истраживања и
анализе практичних искустава других земаља и препорука
ЕУ и доступности података релевантних за вредновање. У
том контексту, одабранo je укупно 32 критеријума за избор
микролокације регионалне депоније (Таб. 1)
 Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада

Примена вишекритеријумске евалуације у избору

локације депоније

Одређивање потенцијалне микролокације за регионалну

депонију Колубарског региона спроведено је више­ кри­
теријумском анализом и евалуацијом. Одабрани критеријуми
вредновани су оценом од 1 до 5 за сваку потенцијалну
локацију.
Истовремено, зависно од значаја за вредновање квалитета
локације, критеријуми су сврстани у 3 тежинске категорије
(ТК). Свака ТК има своју специфичну вредност – пондер – који
се множи са оценом припадајућег критеријума. На тај начин
се добија коначна оцена за сваки појединачни критеријум.
Специфичне вредности по тежинским категоријама су
(Јосимовић, Илић, Филиповић, 2009):

 ТК1 = 1
 ТК2 = 1,5 Таб. 1.
 ТК3 = 3 Критеријуми за вредновање потенцијалних
локација груписани према тежинским
Између тежинских категорија важи однос: Ки+1 = Ки/1,5
категоријама (ТК)

Критеријуми ТК Каленић Богдановица Царић

1. Хидрогеолошке карактеристике ТК 3 12 9 9
2. Подземне воде ТК 3 15 6 12
3. Удаљеност од граница зона санитарне
ТК 3 12 15 15
заштите водоизворишта
4. Геолошко-тектонске карактеристике ТК 3 12 9 9
5. Растојања до најближих насеља
концентрисане изградње или до ТК 3 12 3 12
стамбених зона градских насеља
6. Рељефне карактеристике терена за
ТК 3 15 15 12
одлагање отпада
7. Расположиви простор за одлагање
ТК 3 15 3 6
отпада и пратеће садржаје
8. Прихватљивост локације ТК 3 15 6 6
9. Инжењерско-геолошке карактеристике ТК 2 3 3 3
10. Садашње коришћење земљишта ТК 2 7.5 7.5 1.5
11. Удаљеност од захватних објеката за
ТК 2 7.5 7.5 7.5
индивидуално снабдевање водом
12. Предеоне карактеристике ТК 2 7.5 4.5 1.5
13. Линијско растојање од важних
ТК 2 7.5 1.5 7.5
саобраћајница и железничких пруга
14. Растојање до сакралних објеката,
споменика културе или заштићеног ТК 2 7.5 7.5 7.5
природног добра
60 15. Сеизмичност МCS ТК 2 3 3 3
16. Постојећа инфраструктура –опремљеност
ТК 2 7.5 3 1.5
шире локације инфраструктуром
17. Удаљеност од површинских водотокова ТК 2 6 1.5 7.5
18. Уређење терена ТК 2 4.5 4.5 4.5
19. Земљиште за засипање депонованог
ТК 2 7.5 3 1.5
отпада - удаљеност позајмишта
20. Положај локације у Региону ТК 2 7.5 6 3
Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада

21. Власнички односи над земљиштем ТК 1 5 4 1

22. Падавине ТК 1 3 3 3
23. Температура ваздуха ТК 1 2 2 2
24. Ваздушна струјања ТК 1 4 4 3
25. Растојање до појединачних објеката
ТК 1 3 2 1
који нису у саставу насеља
26. Заклоњеност локације ТК 1 5 3 4
27. Приступни пут - реконструкција или
ТК 1 3 3 1
изградња новог пута
28. Покривеност локалитета електричном
ТК 1 3 3 2
енергијом преко дистрибутивне мреже
29. Снабдевање водом на локалитету ТК 1 4 3 1
30. Растојање до пољопривредног земљишта ТК 1 5 4 1
31. Удаљеност од магистралног далековода,
нафтовода, цевовода за транспорт воде ТК 1 5 2 5
за пиће
32. Могућност фазне градње и проширења ТК 1 5 3 2
Укупан збир оцена појединачних критеријума 231.5 154.5 154

Из табеле 1. види се да је после оцењивања, као најповољнија локација издвојена

локација Каленић. Друге две локације (Богдановица и Царић), у односу на њу,
далеко су лошије оцењене. Најзначајније предности локације Каленић су:

предложена локација задовољава све важне критеријуме за избор локације


дефинисане Правилником о критеријумима за одређивање локације депонија
отпадних материја;
у окружењу постоји инфраструктура неопходна за нормално функционисање

депоније и рециклажног центра, тако да је уз релативно мала улагања могуће
прикључење планираних објеката на главне саобраћајнице;
на самом локалитету постоје потребне количине откривке за формирање,

затварање и рекултивацију депоније;
простор предвиђен за тело депоније налази се поред земљишта погодног за

лоцирање рециклажног центра и пратећих објеката депоније;
ниво подземне воде, према постојећем стању рударских радова и дуги низ

година док буде трајала експлоатација угља, налазиће се дубоко испод дна
депоније. Када се успостави природно стање подземних вода, после завршетка
експлоатације угља (за око 50 година), депонија на овој локацији неће бити
активна (активни период траје до 30 година);
у односу на затечено стање животне средине, ова локација би имала најмање

негативних ефеката на опште стање животне средине;
с обзиром да на овој локацији постоји могућност да тело депоније има већу

дубину (и преко 20 м) заузеће се мања површина за потребне објекте;
постоји могућност коришћења депоније за период дужи од 20 год., што би било

рационално с обзиром да ће се на локацији градити рециклажни центар који је 61
додатна инвестиција и који ће се вишеструко исплатити уколико се буде
користио у дужем временском периоду на локацији уз депонију;
предеоне карактеристике локације су већ врло лоше, па планирани објекти

неће имати негативан утицај на амбијенталне вредности ширег подручја;
регулисани су власнички односи над земљиштем (земљиште је у државном

власништву).
 Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада

Приликом избора локације регионалне депоније за

Колубарски регион, због евидентних предности изабране
локације у Каленићу није било потребно приступити
допунском вредновању.

У случају да су резултати на крају вредновања били

изједначени за све потенцијалне локације, допунско
вредновање било би спроведено на начин који је описан у
наставку.
Одабрани критеријуми за допунско вредновање сврстани су
у три основне групе:
1. ЕКОЛОШКИ,
2. ПРОСТОРНИ,
Таб. 2.
3. СОЦИОЕКОНОМСКИ. Сврставање одабраних критеријума у
основне групе критеријума

ЕКОЛОШКИ ПРОСТОРНИ СОЦИОЕКОНОМСКИ

1. Хидрогеолошке карактеристике 5. Растојања до најближих насеља 8. Прихватљивост локације

концентрисане изградње или до
2. Подземне воде стамбених зона градских насеља 16. Постојећа инфраструктура –
опремљеност шире локације
3. Удаљеност од граница зона санитарне 7. Расположиви простор за одлагање инфраструктуром
заштите водоизворишта отпада и пратеће садржаје
18. Уређење терена
11. Удаљеност од захватних објеката за
4. Геолошко-тектонске карактеристике индивидуално снабдевање водом 21. Власнички односи над
6. Рељефне карактеристике терена за земљиштем
13. Линијско растојање од важних
одлагање отпада саобраћајница и железничких пруга 27. Приступни пут – реконструкција
9. Инжењерско-геолошке или изградња новог пута
карактеристике 14. Растојање до сакралних објеката,
28. Покривеност локалитета
споменика културе или заштићеног
електричном енергијом преко
10. Садашње коришћење земљишта природног добра
дистрибутивне мреже
17. Удаљеност од површинских
29. Снабдевање водом на
12. Предеоне карактеристике водотокова
локалитету
19. Земљиште за засипање отпада – 32. Могућност фазне градње и
15. Сеизмичност МCS
удаљеност позајмишта проширења

22. Падавине
20. Положај локације у Региону

62 23. Температура ваздуха 25. Растојање до појединачних објеката

који нису у саставу насеља
24. Ваздушна струјања
30. Растојање до пољопривредног
земљишта
26. Заклоњеност локације
31. Удаљеност од магистралног
далековода, нафтовода, цевовода за
транспорт воде за пиће
 Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада

Оцене сваког појединачног критеријума из основног

вредновања затим би се множиле тежинским вредностима
за групе критеријума по различитим сценаријима (Таб. 3).
Тежинске вредности у овом случају су фактички процентуалне
вредности чији збир износи 100%.

Таб. 3.
Тежинске вредности за основне групе
критеријума по различитим сценаријима

Сценарио
СЦ 1 СЦ 2 СЦ 3 СЦ 4
Основне групе критеријума
ЕКОЛОШКИ 0.50 0.25 0.25 0.33
ПРОСТОРНИ 0.25 0.50 0.25 0.33
СОЦИОЕКОНОМСКИ 0.25 0.25 0.50 0.33

Након множења вредности критеријума из основног

вредновања са тежинским критеријумима по различитим
сценаријима и њиховим простим збиром за сваку
кандидовану локацију, добија се поредак потенцијалних
локација по различитим сценаријима (Таб. 4).

Таб. 4.
Поредак потенцијалних локација по
различитим сценаријима

Сценарио СЦ 1 СЦ 2 СЦ 3 СЦ 4
Поредак локација
Каленић (83.12) Каленић (77.50) Каленић (73.32) Каленић (76.23)
Богдановица Царић Богдановица Богдановица
Потенцијалне локације (63.12) (53.25) (47.40) (50.98)
Царић Богдановица Царић Царић
(58.62) (48.87) (45.07) (50.82)

Применом вишекритеријумске евалуације по различитим

сценаријима, доносиоци одлука имају на располагању више
опција и различите аргументе за избор једне од понуђених
локација као најповољније. Примена различитих сценарија
заснована је на PROMETHEE методи (Brans, Vincke, 1984).
И у овом случају, локација Каленић је у сва четири сценарија
63
показала најбоље вредности, али се види да се редослед
остале две локације разликује у зависности од сценарија.
Локација Царић је боље вреднована у случају сценарија 2,
док је локација Богдановица боље вреднована у остала три
сценарија.
 Б. Јосимовић, И. Марић, Б. Манић /АУ32/2011/ страна 55-64 / Методолошки приступ у одређивању локације депоније комуналног чврстог отпада
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
У раду је на конкретном примеру истражена, анализирана и
примењена методологија за избор локације регионалне
депоније уз примену ГИС алата. На основу резултата
постигнутих у раду, могу се извести следеће констатације:
 Избор локације за одлагање отпада је најосетљивији
задатак који се поставља пред учеснике у процесу
планирања просторне организације система
управљања отпадом, нарочито у земљама у којима не
постоји довољно развијена свест и информисаност
становништва, и стога постоји отпор при избору
локације за одлагање отпада, односно синдром„NIMBY”
(не у мом дворишту). Из тог разлога се превазилажење
овог осетљивог проблема базира на дефинисању
елиминаторних и основних критеријума за избор
локације на основу којих се врши вишекритеријумска
евалуација, уз обавезно укључивање свих
заинтересованих релевантних субјеката у процес
избора најповољније локације. У раду је извршен избор
елиминаторних критеријума примерен конретном
простору који је био предмет истраживања и
располиживим подацима о простору. У том контексту
се у раду истиче условљеност избора елиминаторних
критеријума конретним просторним одликама. Након
фазе елиминације „негативних” подручја, спроведена је
вишекритеријумска анализа кандидованих локација
на основу сета основних критеријума. У раду су
дефинисана 32 критеријума која условљавају ефикасно
функционисање депоније и ефикасну заштиту животне
средине, на конкретној локацији и у њеном ширем
окружењу. Понуђен је модел вишекритеријумске
евалуације. Овај модел примењен је и по различитим
сценаријима. У том контексту су основни критеријуми
за избор локације груписани у неколико основних
група, а у процесу евалуације је за сваки сценарио
највише вреднована једна од основних група
критеријума. Овакав приступ омогућава доносиоцима
одлука да се определе за најповољнију опцију и да у
складу са зацртаном политиком донесу најбољу одлуку.
 Свеобухватно сагледавање проблема у вези са избором
локација подразумева примену ГИС алата који процес
анализе простора убрзавају и визуелно обогаћују, а
изналажење најбољих опција чине квалитетнијим.
64 Предност њихове примене огледа се у томе што
омогућава брже издвајање и јасније приказивање
повољних и неповољних локација на основу претходно
задатих критеријума. У раду су на конкретном примеру
приказане предности и могућности примене ГИС алата
приликом избора локације регионалне депоније у
Колубарском региону. Коришћење ГИС алата посебно је
погодно у фази елиминације, где се на основу задатих
елиминаторних критеријума и података о простору
врло брзо и једноставно елиминишу „негативна”
подручја у оквиру којих се даље не траже потенцијалне
локације. Цео процес је приказан картографски. У раду
је истакнута могућност примене програма CORINE –
јединствене европске информационе основе о
животној средини и коришћењу простора, која је
посебно погодна у елиминационој фази избора
локације јер пружа обиље података о простору.
Литература
brans J.P, P. Vincke, (1984): Preference Ranking Organisation
Method for Enrichment Evaluations – The Promitee Method for
Multiple Criteria Decision Making, Brussel, Centrum voor
Statistiek en Oparatineel Onderzoek, Vrije Universiteit
Burrough P., R. McDonnell, (1998): Principles og Geographical
Information Systems, Oxford University Press
Josimović B., M. Ilić, D. Filipović, (2009): Planiranje upravljanja
komunalnim otpadom, Beograd, IAUS, str. 1-157.
Josimović B., N. Krunić, (2008): Implementation of GIS in selection
of locations for regional landfill in the Kolubara region, Sptium
17/18, str. 72-77.
Josimović B., T. Maričić, (2007): Regionalni plan upravljanja
komunalnim otpadom – metodološki pristup proceni strateških
uticaja na životnu sredinu, Arhitektura i urbanizam 20/21, str.
90-100.
Catalano A., M. Zhang, J. Rice, (2006): The Use of GIS Manage,
Analyze, and Visualize Data Collected During an Investigation of
a Proposed Landfill http://gis.esri.com/library/userconf/
proc98/proceed/TO300/PAP289/P289.HTM
CORINE Land Cover (2000), http://terrestrial.eionet.europa.eu/
CLC2000
Margeta J., G. Prskalo, (2006): Izbor lokacije za sanitarno
odlagalište, Građevinar Vol. 58. br. 12
UK Department of the Environment (1991): Recycling, Waste
Management Paper No. 28, London, HMSO
Higgs G. (2006): Integrating multi-criteria techniques with
geographical information systems in waste facility location to
enhance public participation, Waste Management & Research
No. 24, p.p. 105-117.
Н аучни радови UDK: 711.435(497.113), ID: 188901644
Прегледни рад

УРБОМОРФОЛОШКА АНАЛИЗА НАСЕЉА

БЕЛА ЦРКВА У ЦИЉУ УНАПРЕЂЕЊА УРБАНЕ
И ФИЗИЧКЕ СТРУКТУРЕ1
Ана Никовић*, Божидар Манић**, Игор Марић***
рад примљен јуна 2011, рад прихваћен августа 2011.

BELA CRKVA URBAN MORPHOLOGY ANALYSIS

Апстракт
У раду се разматра настанак и развој
урбане структуре Беле Цркве, малог
подунавског града у јужном Банату, и
даје њена урбоморфолошка анализа,
у циљу формирања препорука за
будући развој и унапређење
квалитета изграђене средине.
Истражени су и приказани плански
модели на основу којих се одвијао
развој овог насеља и чиниоци који су
довели до одступања од иницијалне
планске концепције, уз кратак осврт
на појаву и развој планских насеља у
данашњој Војводини. Указује се на
специфичне факторе развоја који су
довели до атипичности у урбаној
структури Беле Цркве и анализира
однос типичног и специфичног. Дат је
посебан осврт на најзначајније
чиниоце који су довели до одступања
од строго геометријског облика
урбане структуре – на топографију,
климу, саобраћај, привреду и
демографију. Уочени су проблеми
који оптерећују Белу Цркву данас –
негативан демографски биланс,
економска криза и пропадање
постојеће физичке структуре. Аутори
закључују да се не може очекивати
даљи развој урбане структуре овог
насеља у хоризонталним правцима,
већ трансформације у оквиру
постојеће урбане матрице, у домену
урбане реконструкције. Дају се
препоруке за даљи плански развој и
планске смернице које су у функцији
логичног развоја и раста насеља, са
посебним нагласком на очување
његовог идентитета.
Кључне речи: Бела Црква, урбана
структура, урбани блок, морфологија, просвету и науку Републике Србије у периоду од 2011. до краја 2014. године.
идентитет *мр Aна Никовић, д. и. а., истраживач-сарадник, **мр Божидар Манић, д. и. а., истраживач-сарадник,
WITH THE AIM OF IMPROVING URBAN
STRUCTURE AND BUILT SPACE
Abstract
Thе paper represents an analysis of the emergence
and development of the urban structure of Bela
Crkva, small town in southern Banat Danube area,
and gives its urban morphology analysis, in order
to make recommendations for future development
and improvement of the quality of the built envi-
ronment. Urban planning models upon which this
settlement was developped and the factors that
led to deviations from the initial planning con-
cepts, along with a brief overview of the emer-
gence and development of the planned settle-
ments in present-day Vojvodina are explored and
presented. Specific factors that led to the emer-
gence of atypical elements in Bela Crkva urban
structure are pointed out, and the relationship be-
tween typical and specific is analysed. Particular
attention was given to the most important factors
that led to deviations from strict geometric form,
such as topography, climate, transportation, econ-
omy and demographics. Problems plaguing Bela
Crkva today – negative demographic balance, the
economic crisis and the deterioration of the exist-
ing built structure – are identified. The authors
conclude that one can not expect further develop-
ment of the urban structure of this settlement in
the horizontal direction, but the transformation
within the existing urban matrix, in the field of ur-
ban reconstruction. Some recommendations for
further planning and development planning poli-
cies that are used for logical development and
growth of settlements, in particular in order to pre-
serve the identity of the village, are proposed.
Key words: Bela Crkva, urban structure, urban
block, morphology, identity
1 Овај рад је настао као резултат истраживања у оквиру научног пројекта Одрживи просторни развој
Подунавља у Србији, који је у оквиру програма Технолошки развој финансиран од стране Министарсва за
***др Игор Марић, д. и. а., виши научни сарадник, Институт за архитектуру и урбанизам Србије, Булевар
краља Александра 73/II, anan@iaus.ac.rs, bozam@iaus.ac.rs, igor@iaus.ac.rs
Увод
Овај рад представља наставак
истраживања урбане морфологије
насеља кроз формирање
пројектантских и урбанистичких
класификација, утврђивање
тренутног стања и могућих
перспектива развоја. Као предмет
истраживања анализира се насеље
које има јасно постављену урбану
матрицу, насталу на темељу унапред
датог планског решења, приказују се
карактеристике његове урбане
структуре и одступања од планског
модела, а затим се у контексту
уочених специфичности разматра
утицај урбане структуре на идентитет
насеља. Основни циљ је да се
упоредном анализом планских
модела и реализованих стања дају
препоруке за даљи плански развој
којим ће се унапредити квалитет
изграђене средине који консеквентно
доприноси целокупном развоју
насеља.
Предмет истраживања је Бела Црква,
насеље у јужном Банату које
карактерише релативно дуг и
континуиран историјски развој који је
имао своје импликације на урбану и
физичку структуру, што је као
резултат дало компактно насеље са
израженим визуелним идентитетом.
Основни проблеми који су
идентификовани анализом постојећег
стања јесу деградирање постојеће
65
физичке структуре, услед негативног
демографског биланса и економске
кризе, што се манифестује кроз
 Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре
застаревање грађевинског фонда и стављање ван функције и
пропадање читавих грађевинских комплекса услед
некоришћења. Неопходно је да се будући развој насеља тако
усмери да се омогући динамично, али контролисано
развијање урбане структуре.
У наредном поглављу рада приказују се у општим цртама
развој и реализација идеје плански насталих насеља и
њихова појава и развој у Војводини. Трећи део описује и
анализира урбану структуру Беле Цркве, која представља
плански настало насеље у јужном Банату, типично по
узроцима и иницијалном поступку настајања, али
специфично по реализацији која је уследила у садејству
планског решења и конкретних услова локације. У четвртом
делу анализирају се утицаји урбане структуре на идентитет
насеља и могућности да се будући развој усмери и усклади са
духом насеља. Закључно се још једном даје осврт на однос
планова и реализованих решења, указује на фиксне и
динамичне елементе у систему планирања и дају препоруке
за даљи развој.
ПЛАНСКИ РАЗВОЈ НАСЕЉА И ЊИХОВА ИМПЛИКАЦИЈА НА
УРБАНУ СТРУКТУРУ
Плански развој насеља карактерише геометријски принцип
генерисања урбане матрице, засноване на ортогоналној
мрежи улица. Овај принцип развоја, који генерише високо
уређене геометријске форме, присутан је у читавој историји
развоја насеља када је био неопходан њихов брз физички
развој – радни кампови у Египту, грчки колонијални градови,
римски војни кампови, или када се користио као средство
демонстрације политичке, религиозне, економске моћи –
агоре, комплекси храмова и палата.
Плански настала насеља у Војводини карактерише
композиција геометријског карактера настала као последица
спољне интервенције техничке природе (Којић, 1961).
Највећи део ових насеља настаје у периоду друге половине
18. века под утицајем Аустрије, у циљу брзе изградње нових
насеља, за потребе колонизације од стране немачког
становништва (Пушић, 1987).
Појава и развој плански насталих насеља у Војводини
Основни плански модел војвођанских насеља, с обзиром да је
знатан број грађен плански, јесте правоугаони или квадратни
облик насеља са решеткастом мрежом улица које опет
формирају правилне правоугаоне или квадратне основе.
Четвртина насеља изграђена је према овом моделу, док се
66
код осталих одступало од правилних форми услед стихијске
градње и орохидрографских услова, који нису дозвољавали
стриктну примену планова (Ћурчић, 2004). До деформације
правилног облика основе долазило је или плански, када су у
оригиналне планове уношене измене са циљем
прилагођавања топографским условима, или у току саме
изградње насеља услед немогућности да се план спроведе на
појединим деловима због затечених услова. Ћурчић
класификује насеља према облику основе на она са:
четвороугаоном, издуженом, овалном, крстастом и осталом
(углавном неправилном) основом (Ћурчић, 2004). У Банату
су, према истом извору, највише заступљена насеља са
четвороугаоном и неправилном основом.
Иако настају по унапред утврђеном плану, у складу са
тадашњом праксом у Хабсбуршкој монархији и потребом за
брзим развојем насеља у периоду велике колонизације од
стране немачког становништва у другој половини 18. века,
војвођанска насеља, међу њима и Бела Црква, показују
специфичности у развоју које се могу издвојити као кључни
чиниоци њиховог идентитета. Пушић управо период друге
половине 18. и прве половине 19. века, када војвођанска
насеља добијају статус слободних градова или граничарских
комунитета, узима као онај у ком се почињу појављивати
елементи кључни за препознатљивост војвођанских градова.
Прва карактеристика коју наводи је становање, као
доминантна градска функција која обележава војвођанска
насеља. Друго обележје је органски моноцентричан развој,
где становање као доминантна функција нараста око
урбонуклеуса. Пушић разликује три морфолошке целине које
се диференцирају у основи војвођанског града: централни,
прелазни и периферни део, што чини још једну типичну
морфолошку карактеристику. Градски центар представља
скуп традиционалног урбанистичког репертоара из времена
спонтаног развоја. Прелазни део ће се, у односу на матрице
формиране у неким ранијим периодима, највише мењати.
Периферни делови понављају слику војвођанског села. Треће
обележје као чинилац генезе урбане морфологије јесте
регулација, постављање објеката на уличну линију, што као
резултат даје затворени блок као основни тип урбаног блока
у војвођанским насељима. Густина изграђености и величине
блокова обрнуто су пропорционални, јер густина
изграђености опада, а величина блокова расте од центра ка
периферији.
Пушић описује општу слику и силуету војвођанског града као
ниског панонског града са доминантном приземном
изградњом у стамбеним зонама и акцентима вертикалног
диференцирања у централном делу. Анализирајући
архитектонску типологију војвођанских насеља он уочава три
типа куће. Први тип куће у војвођанским градовима је онај
који настаје од приземне троделне сеоске куће, како у погледу
просторне организације, тако и у односу на грађевински
материјал – земљани набој и трску. Други тип настаје од
првог надградњом, и даје једноспратне, ређе двоспратне,
грађевине, а поред стамбене у кућама се јављају и трговачке
делатности. Трећи тип зграда су јавне зграде монументалног
архитектонског израза са обележјима свих архитектонских
стилова.
Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре

РАЗВОЈ УРБАНЕ СТРУКТУРЕ НАСЕЉА БЕЛА ЦРКВА

Историјски развој
Бела Црква се налази у југоисточном делу Војводине, у
крајњем југоисточном делу Баната и представља средиште
истоимене општине. Историјски извори помињу насеље на
територији Беле Цркве још у 14. веку, мада археолошка
налазишта сведоче да је атар града био насељен још у
праисторијско доба. Зачеци насеља у облику у коме данас
постоји везују се за 18. век, тачније за 1717. год., када га је
основао аустријски војсковођа и гувернер Тамишког Баната,
гроф Клаудије Флоримунд Мерси. Првобитни становници
били су немачки колонисти, а насеље је бројало 450
становника и 100 кућа, да би се до 1777. год. број становника
попео до 2798. Срби су почели да насељавају Белу Цркву
1751. год. долазећи из суседних српских села основаних у 15.
веку и из Ђердапске клисуре. Населили су се непосредно под
брегом и тако је настао такозвани Српски брег, односно
Српски сокак (данашње улице Светосавска и Милетићева).
Румуни су населили Белу Цркву после Аустријско-турског
рата, у периоду 1788-1791. год. када су Турци продрли код
Оршаве, па је око 20000 Румуна побегло у западни Банат. У
другој половини 18. века у Банат су се досељавали и Мађари,
од којих се већи број породица настанио и у Белој Цркви
(Бодо, 2009). Током свог постојања насеље је прошло кроз
периоде смене власти, рушења и обнове.
Сл. 1.
Граница и подела управе у Банату, 1918. год. Према студији Завода за заштиту споменика културе из
и Војна граница до 1872. године Панчева, са историјског становишта Бела Црква представља
Fig. 1. типичан пример развоја града из периода Војне границе
Borders and administrative division of Banat in
­(Сл. 1), у којем и данас живе припадници великог броја
1918, and Military Frontier until 1872
различитих народа који су позитивно утицали на развој
града и његов специфичан дух.
Настанак и развој урбане структуре
Белу Цркву карактерише континуитет у урбанистичком и
архитектонском развоју. Насеље је настало плански,
развијајући се од севера према југу дуж главне улице.
Облици блокова и правци пружања улица нису формирани у
строго ортогоналној шеми, као што је обично случај код
плански насталих насеља, већ се јављају неправилности које
су резултат тражења најповољнијих праваца пружања
улица, у зависности од природних карактеристика терена
или праћења већ формираних траса путева.
Захваљујући чињеници да се град од самих почетака
развијао на основу техничке документације, његов
урбанистички развој може се пратити читањем старих
67
планова. Месни план за насеље израдили су инжењерски
Сл. 2. официри према пројекту и инструкцији о уређењу Баната.
План Беле Цркве из 1737. год. са допуном Најстарији план потиче из 1737. год. и на њему се могу
планова из 1752, 1762. до 1774. године пронаћи првобитне зграде груписане дуж три улице: главне,
Fig. 2.
Bela Crkva year 1737 map, with maps from
Црквене и Вршачке, на чијем раскршћу се налазила пијаца
1752, 1762 to 1774 in addition као центар друштвеног живота (Сл. 2).
 Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре

У односу на данашњи облик насеља, зачетак урбане структуре

није у центру, како би се очекивало према Пушићевој
карактеризацији војвођанских насеља, већ је померен уз
саму горњу ивицу насеља, око католичке цркве, где је
формирана пијаца. У плану из 1717. год. можемо уочити
ортогоналну схему модификовану правцем изохипси терена
која обухвата неколико блокова са објектима на регулацији, а
који формирају трасе данашњих улица 1. октобра (некадашња
Главна улица која је задржала ту функцију током времена и
након промене имена) и Милетићеве (Сл. 9).
Главна улица, која представља основни правац и кичму
развоја насеља и протеже се правцем север-југ, наставак је
пута који долази од Оравице и Банатских планина. Овај пут је Сл. 3.
био најкраћа веза Банатских планина и овог дела Панонске План Беле Цркве из 1775. год. са допуном планова
низије, али га је 1918. год. пресекла државна граница, тако да из 1777/1786, 1801/1802. до 1838. године
Fig. 3.
је изгубио ранији значај. Међутим, на његовој траси је главна
Bela Crkva year 1775 map, with maps from
улица Беле Цркве, данашња Улица 1. октобра, као 1777/1786, 1801/1802 to 1838 in addition
најмаркантнији траг ранијег значаја тог пута. Даљи развој
урбане структуре одвијао се дуж главне улице ка југу насеља,
тако да се и данашњи друштвени центар простире дуж ње
линеарно, а не концентрично1. Први план из периода после
прикључења Беле Цркве Војној граници потиче из 1775. год.
и на њему се види урбана структура која сада већ броји
петнаестак блокова са припадајућим улицама, који се
развијају ширењем ка југу (Сл. 3).
Најзначајнији период изградње Беле Цркве траје у периоду
од 1838. до 1871. год., у оквиру ког су изграђене и најважније
друштвене зграде у главној улици (1840-1845. године). За
овај период релевантан је план из 1840. год. у коме су
приказане 24 улице, од којих су најважније: Пијачна
(тадашњи назив за главну улицу), Вршачка, Српскоцрквена, Сл. 4.
Фабричка, Венделини, Саска, Кусићка. Из поменутог плана, План Беле Цркве из 1840. год.
на коме су уцртане допуне до 1871. год. (Сл. 4), види се да се са допуном до 1871. године
Fig. 4.
град развијао даље према југу на исти начин као у претходном Bela Crkva year 1840 map, with
периоду: блокови мањих димензија формирани су дуж 1871 addition
главне улице, а већих димензија и издуженог облика према
периферији.
У овом периоду изграђене су и трасе спољне саобраћајне
везе – 6 путева који су водили из града у Врачевгај, Црвену
Цркву, Крушчицу, Кусић, Калуђерово и Чешко село. Са њима
се поклапају трасе данашњих најзначајних саобраћајница
које се пружају у правцу исток-запад и повезују Белу Цркву са
окружењем – државни пут другог реда (раније регионални
пут) Р-115 (Београдска улица у делу пута кроз насеље) и
државни пут првог реда (раније магистрални пут) М 7.1.
68 (Улица Соње Маринковић у делу пута кроз насеље). У овом
периоду извршено је прво калдрмисање главне и Црквене
улице (Сл. 5). Сл. 5.
Скица калдрмисања главне
улице
1 Генералним планом главна улица је евидентирана као просторна
Fig. 5.
културно-историјска целина са заштићеном околином. Као таква,
Main street cobbling drawing
она представља друштвени центар града и обухвата све објекте на
уличном фронту са Планом дефинисаним припадајућим површинама у
залеђу, парк и пијацу са припадајућим објектима, као и објекте који су
проглашени или су у процедури за добијање статуса споменика културе.
Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре

У урбаној структури насеља уочљиве су, поред основног,

иницијалног правца главне улице, који је временом израстао у
културни и друштвени центар града, и друге две кључне трасе
које се протежу правцем исток-запад и поклапају са правцем
главних саобраћајница – правцем Београдске улице и Улице
Соње Маринковић. Док је први правац главне улице
концентрисао најважније друштвене функције и објекте, друга
два правца су кључна за формирање урбане структуре и
типичну издуженост читавог насеља и блокова који су се својом
дужом страном оријентисали на ове саобраћајнице.
Поред друштвеног центра у зони главне улице, по својој
морфологији издвајају се стари стамбени блокови у зони ужег
центра, нови стамбени блокови у ширем центру и нови
стамбени блокови и индустријски објекти на периферији
Сл. 6.
Бела Црква; Данашњи план града
насеља. У центру је густина градње већа, улице су затворене
Fig. 6. кућама, честе су једноспратне куће са продавницама и
Bela Crkva today занатским радњама у приземљу. На периферијама се углавном
граде приземне куће са економским двориштем, а у новије
време и вишеспратнице.
Блокови су типични за урбану структуру војвођанских насеља,
затворене урбанистичке целине где се поштује принцип
изградње објеката на регулационој линији улице. Величина
блокова се повећава од центра ка периферији насеља, док се
густина изграђености смањује.
Када се посматра данашњи план улица Беле Цркве (Сл. 6) може
се уочити да се облик и урбана структура нису значајно
променили у односу на план из 1871. године. Задржани су
главни саобраћајни правци и позиција друштвеног центра дуж
главне улице.
Анализом физичке структуре уочавају се зона друштвеног
центра, зона становања и индустријске зоне. Зона друштвеног
центра налази се дуж главне улице и у њој су лоцирани нај­
значајнији јавни објекти: српска православна црква Св. Петра и

69

Сл. 7. Павла, румунска православна црква, Ватрогасни дом, зграда

Низ кућа у главној улици са зградом Архива
(лево) и вилом Даницом (десно)
Fig. 7.
Main street row builginds with the Archive
building (left) and Villa Danica (right)
Музеја, зграда Архива, библиотеке и читаонице итд.
Најзначајнији објекти настали крајем 18. века саграђени су у
барокном стилу, а крајем 19. века град добија обележје бечке
сецесије, што се манифестовало изградњом бројних вила, од
којих је у свом изворном облику у потпуности сачувана вила
Даница (Сл. 7), која се такође налази у Улици 1. октобра. Зона
 Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре

становања практично обухвата највећи део насеља и може се грубо поделити на

подзоне. Прва подзона била би она у којој се налазе најстарије куће, углавном
приземне или једноспратне зграде, а које су углавном у централном делу насеља.
Друга би била она у којој се налазе приземне и једноспратне куће које су настајале у
каснијим периодима, а трећа она у којој доминирају стамбене вишеспратнице
настале у 20. веку и она се налази углавном на периферији насеља.
Зона индустрије углавном се развија на периферији, у оквиру већих блокова, а на
дистанци у односу на постојеће стамбено ткиво. Нарастање и погушћивање урбане
структуре доводи до приближавања зоне становања и зоне индустрије и ту се
отвара поље истраживања могућности интерполације контактних зона ових
подручја. Осим тога, депопулација и одумирање привреде последњих година, које
је довело до тога да су неки индустријски објекти ван функције, отвара и питање
њихове реконструкције, с обзиром да је углавном реч о квалитетном грађевинском
фонду који је упутно задржати. Посебно место у физичкој структури Беле Цркве
имају војни објекти, као заоставштина историјских услова развоја, који такође нису
у функцији, а представљају историјску знаменитост коју је потребно ревитализовати Сл. 8.
путем интерполације нових садржаја (Сл. 8). Зграда Старе касарне (лево) и вила
Физичка структура развијала се уређено, у складу са планским развојем града, на Милошевић у Улици Жарка Зрењанина
(десно)
основу техничке документације (Сл. 9). Изградња стамбених кућа предвиђена је од Fig. 8.
тврдог материјала, а од 1727. год. одвијала се у складу са Уредбом о стамбеној Old military barrack (left) and Villa Milošević in
изградњи и становима (Штегер, 1982). Према Правилнику за војну границу из 1792. Žarka Zrenjanina st. (right)

70

Сл. 9.
Планови зграда из 18. века; Типична
колонистичка кућа (лево) и фабрика
свиле (десно)
Fig. 9.
XVIII century buildings plans; Tipical
colonist house (left)
Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре

год. (чл. 24 и 25, Историјски архив, Бела Црква) предвиђени су посебни прописи за
градњу кућа и улица, који између осталог налажу да се куће граде на регулацији, а
из разлога симетричности улице. Забрањено је нарушавање изгледа улице
правилима да се подрумска врата не граде на јавним тротоарима, да се ограде
испред кућа поруше и врате у линију са кућом. Регулисана је безбедност на улици
одредбама да се стрехе подупру стубовима, а летећи чардаци скину итд. (Штегер,
1982). Постојање урбанистичке и грађевинске регулативе резултовало је уређеним
урбаним склопом града.

УТИЦАЈ УРБАНЕ СТРУКТУРЕ НА ИДЕНТИТЕТ НАСЕЉА Топографија

Једна од могућих класификација урбаних форми јесте она Природна средина има значајну улогу за будући развој града,
која их повезује са геометријским, односно органским a за урбанистичко пројектовање од нарочитог значаја су
принципом настајања. Притом је први принцип рељеф, састав тла, зеленило, вода и климат (Максимовић,
карактеристичан за плански настала насеља, док се други 1957). У случају Беле Цркве, топографија и микроклиматски
повезује са традиционалним насељима прошлости, која су услови довели су до специфичног развоја и формирања
настајала спонтано, резултујући специфичном органском урбане структуре.
формом. Извесни позитивни ликовни и функционални
Бела Црква није типично војвођанско насеље на равном
квалитети традиционалних насеља, као што су сложеност,
терену, већ се налази у котлини, тачније на северном обронку
слојевитост, компактност, хијерархичност и надасве хумана
белоцркванске котлине, пошто су ту терени виши и оцедитији
размера, директно се повезују са органским карактером
од терена на југу уз Неру, а са друге стране, северније уз град
њихове урбане матрице. Са друге стране, основни недостатак
је висока абразиона површ са земљиштима одличним за
плански насталих насеља заснованих на строго ортогоналној
узгој винове лозе, што је насеље заштитило од плављења,
схеми је монотонија, визуелна уједначеност физичке
које је уобичајен проблем војвођанских насеља.
структуре, а често и читавих улица, блокова, одсуство
неочекиваних визура и урбаних репера. У случају савремених Будући да се Хиподамусов мрежни план града може доследно
планова градова, заснованих на ортогоналној мрежи применити само на равном терену, облици блокова нису
саобраћајница која је примерена оптималном функционисању формирани у строго ортогоналној схеми као код већине
моторног саобраћаја, јавља се и проблем одсуства хумане плански основаних насеља у Војводини, већ се јављају
размере (Перовић, 2008). неправилности које су резултат тражења најповољнијих
праваца пружања улица. Већ на најстаријој гравири Беле
Случај Беле Цркве указује на савремено насеље које је
Цркве из 1717. год. уочљиво је прилагођавање плана правцу
настало на основу плана, али чија је размера примерена
изохипси и облику терена (Сл. 10).
пешаку, с обзиром на време настајања. Притом, специфични
фактори локације условили су да се одступи од строге
примене плана, што је довело до карактеристичног облика
насеља које уместо круте ортогоналне схеме има облик
деформисаног правоугаоника са помереном мрежом улица,
које уместо истоветних, формирају различите блокове и
урбане амбијенте. На тај начин урбана структура Беле Цркве
настаје на темељу типског плана који је био инструмент за
брзу изградњу нових насеља у време Хабсбуршке монархије,
али у крајњем исходу има карактеристике неке врсте 71
спонтане изградње, која је проистекла из прилагођавања
плана конкретним условима локације. Кључни фактори који
су утицали да се у развоју урбане структуре одступи од једног
строго геометријског облика су: топографија, климатски
услови, саобраћај, привреда и демографска структура.
Сл. 10.
Иницијални план града – гравира из 1717. године.
Fig. 10.
Initial city plan – еngraving, 1717.
 Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре
Сл. 11.
Допринос рељефа сликовитости урбаних амбијената; Улица
Пионирска (лево) и Главна улица, поглед ка северу (десно)
Fig. 11.
Picturesque urban ambients as the result of land relief; Pionirska
street (left) and Main street, view to the north (right)
Рељеф је значајан чинилац у просторној композицији града,
стварању карактеристичних амбијената, слике и силуете
града (Сл. 11).
Климатски услови
Други битан фактор из групе природних услова је
микроклимат града, чију специфичност у случају Беле Цркве
чине јаки ветрови – кошава која дува у правцу северозапада
и доноси кишу и северац, хладан ветар који најчешће дува
зими. Ове микроклиматске специфичности рефлектовале су
се на извесна померања у планској матрици Беле Цркве, што
је довело до типичног смицања управних уличних праваца.
Овај, условно речено деформитет планске матрице присутан
је код већине војвођанских насеља у циљу ублажавања
неповољних климатских услова, што је указало на то да није
реч о неправилности, већ о законитости у извођењу.
Други значајан климатски фактор су атмосферске падавине,
посебно велика количина „падинских” вода у време обилних
падавина и сезонских временских непогода, које се са побрђа
из правца севера (надморске висине 100-165 м) сливају
према реци Нери на југу и периодично угрожавају насеље
(надморске висине од 80-95 м) поплавама (последња велика
поплава се догодила 1975. године). Из тог разлога изграђена
је мрежа канала, од којих су неки постављени ободно, а неки
у саобраћајницама. Овакав начин решавања проблема
утицао је и на формирање уличне матрице, тако да главне
72
градске саобраћајнице постављене у правцу север-југ,
данашње улице 1. октобра и Војске Југославије, истовремено
прихватају и воде атмосферске падавине у правцу Нере.
С друге стране, постоје и позитивни ефекти климе (нпр.
свежије ноћи лети), али овај фактор, иако доприноси
квалитету живота, није био тако значајан и са непосредним
утицајем на формирање урбане матрице као поменути
негативни чиниоци.
Саобраћај
Урбанистички склоп савременог града као и могућност
његовог планског развитка, најтешње су повезани са фун­
кционисањем унутрашњег и спољног саобраћаја. При­том,
саобраћајна мрежа представља веома чврст и фиксиран
елеменат урбаног склопа, који када се једном учврсти, веома
се тешко и споро мења (Максимовић, 1957). Осим тога,
физичка структура града примарно се развија дуж саобра­
ћајних праваца као просторних доминанти.
Главни путеви имају правац исток-запад и повезују планинско
залеђе на истоку са низијским делом Баната на западу.
Принцип развоја насеља дуж главних путева довео је до
облика насеља које је издужено управо у правцу исток-запад,
као што су и поједини блокови унутар насеља.
Током историјског развоја, саобраћај је битно утицао најпре
на пораст броја становника, а консеквентно и на ширење
насеља и развој урбане структуре. Једна од прекретница у
развоју Беле Цркве била је појава железнице, тј. повезивање
са центрима у околини. Године 1856. поред насеља пролази
прва железничка пруга Темишвар-Оравица-Јасеново-Базјаш
и тада је изграђена железничка станица. Након две године,
1858. год., изграђена је и пруга Јасеново-Вршац. То је дало
нови полет развоју, што се одразило и на величину насеља.
Нагли пораст броја становника био је резултат масовних
досељавања. Године 1869. овде живи 8284, а 1910. год. 10181
становник. Својом позицијом на западном рубу насеља,
пруга је утицала на ограничавање даљег развоја у том правцу
и дефинисање границе места. Након разграничења
Краљевине СХС и Румуније, после Првог светског рата, Бела
Црква је одсечена од Оравице и Базјаша и нашла се на
„слепом колосеку”, те је железнички саобраћај изгубио на
значају и готово замро.
Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре
Привредне функције
Поред становања као доминантне функције, развој урбане
структуре Беле Цркве значајно су одредиле привредне
функције, пољопривреда и индустрија у првом реду. Аграрна
функција била је одлучујућа за позицију насеља, што је
довело до тога да се град развијао од садашње северне
периферије, због близине плодног земљишта погодног за
виноградарство, које се налази у залеђу. То је определило
првобитни положај центра, као и типичан правац ширења
града од севера ка југу, а не концентрично у односу на
данашње средиште насеља. Од 19. века развија се
индустрија. Отварају се бројне фабрике – крајем 18. века
отворена је фабрика свиле, а у 19. веку су отворене: фабрика
ликера, млин, барутана, шљункара, фабрика турпија,
штавионица кожа, кланица и фабрика ципела. Највећи број
фабрика и других привредних објеката налази се на западној
периферији у околини железничке станице. Данас је за
привреду и даље важна пољопривреда и производња
грожђа и воћа. Поред тога, у новије време отворене су:
фабрика металних грађевинских конструкција, бетонских
конструкција, конфекције, керамичких плочица, фабрика
намештаја и штампарија.
Демографска структура
Белу Цркву карактерише мултиетничност која се испољила и
на нивоу физичких структура, у начину грађења стамбених
објеката са типовима тзв. немачке куће, српске куће,
румунске куће, што је дало специфичан карактер читавим
стамбеним квартовима. Мултиконфесионалност огледа се
такође и у силуети града, кроз присуство више вертикалних
акцената – објеката српске православне, румунске
православне, католичке, руске цркве, а некада и синагоге
(порушена после Другог светског рата). У истовременој
појави разних стилских елемената огледа се дух грађанства
овог града, историјски значај, као и географски положај,
традиционалност становништва и градских институција.
Таква архитектура израз је посебних историјских услова
развоја Беле Цркве у оквиру Војне границе, а и сталешког
припадништва и развоја његових градитеља. Посебан печат
развоју насеља дали су немачки колонисти који су до краја
Другог светског рата чинили већину становништва. У
послератном периоду долази до прилива претежно српског
становништва из јужне Србије, Босне и Херцеговине и
Хрватске, који са собом доносе нешто другачије културно
наслеђе. Ова промена у структури становништва допринела
је лакшем прихватању неких нових форми урбане структуре,
као што је на пример слободностојећа кућа, која доминира у
новонасталим деловима Беле Цркве.
ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Препоруке за даљи развој урбане структуре
Као што је приказано, урбана структура Беле Цркве развијала
се на начин којим је идеализована форма плана
прилагођавана природном и друштвеном контексту. Град 20.
века се, према Шумахеру, у физичком погледу испољава као
комбинација два једноставна концепта: традиционалног
града са својим урбаним репертоаром и града у парку,
савременог града чија је урбана структура заснована на
мултипликацији сведеног броја типова отворених блокова
правилног облика. Притом, први није примерен модерним
потребама, а други исувише иде за економским притисцима
и приоритетима не остварујући хуману размеру, из чега
следи тражење средњег решења, које он дефинише као
„контекстуализам”, који подразумева истицање контекста
као кључног фактора развоја урбане форме (Шумахер, 1971).
Појам идентитета, који подразумева једнакост са самим
собом, али и разликовање од другог, у савременој теорији се
посматра не као коначно стање, већ као процес у којем је
контекст један од кључних чинилаца, чија свака промена
изнова утиче на формирање идентитета (Игњатовић, 2007).
С обзиром на неповољно економско стање, негативан
демографски биланс, чињеницу да део грађевинског фонда
који је у добром стању није у функцији, не може се очекивати
да се урбана структура Беле Цркве даље проширује у
хоризонталним правцима. Основне препоруке за планско
усмеравање њеног будућег развоја су у домену урбане
реконструкције. У том смислу, неопходно је поштовати неке
опште принципе реконструкције, као што су: усклађеност са
природним процесима раста града, подређеност постојећој
организацији урбаног ткива, обликовање које поштује
постојеће стање, побољшање и доградња онога што већ
постоји а не формирање сасвим нових целина и склопова,
промена функције објеката у циљу прилагођавања потребама
које се временом мењају (Перовић, 2008). Основна теза је да
се природни процеси града не смеју занемаривати, а да је
сврха урбанистичког планирања да се створи структурни
оквир, заснован на научним анализама, у ком се они могу
несметано одвијати.
Будуће трансформације урбане структуре највероватније ће
се одвијати у оквиру постојеће урбане матрице, а на нивоу
појединих елемената, пре свега урбаних блокова. У актуелном
Генералном плану Беле Цркве, насељска територија подељена
је на блокове (Сл. 12), територијалне целине које су
нумерисане у графичком делу и за које су у тексту Плана дата 73
упутства за даљу разраду. Према томе, урбана структура
подељена је на физички статичне елементе у којима је могућа
промена функције или интензитет коришћења блока, али без
промене физичких димензија.
 Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре
Истраживања која се спроводе у склопу научних пројеката у
Институту за архитектуру и урбанизам Србије повезана су са
истраживањима за потребе израде планова детаљне
регулације за два блока у Белој Цркви (Сл. 13), која се налазе
у оквиру постојећег урбаног ткива, али су делимично или
потпуно неизграђени (План детаљне регулације за део блока
23, План детаљне регулације блока 27, 2011). У случају блока
23, реч је о отвореном типу стамбеног блока у коме је
досадашња изградња реализована према постојећој урба­
нистичкој документацији, а чине га вишеспратни стам­бени
објекти чији архитектонски и урбанистички концепт одговара
74 стамбеним насељима 20. века. Блок 27 налази се на једној од
најатрактивнијих локација у Белој Цркви, на самом улазу у
насеље, одвојен путем од главног градског језера. Једине
изграђене објекте у блоку представљају бензинска пумпа
која није у функцији, објекат мале привреде и неколико
помоћних приземних објеката, што укупно чини незнатан
проценат његове изграђености. И у једном и у другом случају,
највећи део блока је неизграђено и неуређено земљиште,
које се плановима приводи намени у циљу формирања
Сл. 12.
Генерални план Беле Цркве;
План намене површина са
поделом урбане структуре на
функционалне блокове
Fig. 12.
Bela Crkva Master plan; Land use
plan, with the division of urban
structure to functional blocks
Сл. 13.
План детаљне регулације за део
блока 23 (лево) и План детаљне
регулације за блок 27 (десно).
F ig. 13.
Urban plan of the part of block 23
(left) and Urban plan of the block
27 (right).
јединствених архитектонско-урбанистичких целина, односно
нових урбаних блокова (Никовић, Манић, 2011).
И поред тога што се планске смернице односе на појединачне
блокове, Генералним планом Беле Цркве дефинишу се
правила и услови за формирање урбаног пејсажа насеља као
један од основних циљева који треба да буде достигнут
(Генерални план Беле Цркве, 2004). Било који елемент урбаног
простора, поред тога што је целина за себе, представља
саставни део ширег просторног окружења (Ђокић, 2003).
Једно од полазишта овог рада било је уверење да се може
говорити о идентитету места и о елементима који учествују у
стварању његове препознатљивости и различитости у односу
на друга. Међу елементима који сачињавају идентитет су,
када је реч о насељима, осим природних карактеристика и
просторне и визуелне карактеристике изграђене средине.
Идентитет и препознатљивост која из њега може да следи,
посебно доприносе туристичкој атрактивности и омогућавају
издвајање из опште туристичке понуде и брендирање, што
може да буде део стратегије развоја туризма у Белој Цркви
(Марић, Богданов, Манић, 2009).
Ана Никовић, Б.Манић, И.Марић /АУ32/2011/ страна 65-75 / Урбоморфолошка анализа насеља бела црква у циљу унапређења урбане и физичке структуре
Закључак
Бела Црква представља војвођански град чија је урбана
структура иницијално конципирана као строго ортогонална
планска схема. Планске концепције засноване на крутој
геометријској матрици развијале су се и примењивале током
читаве историје развоја насеља. Са урбоморфолошког
аспекта идентитета насеља, плански настала насеља често
карактерише мањак одређених визуелних квалитета који су
својствени насељима и градовима који су настајали
спонтано, а што је резултовало органском формом града,
компактношћу урбане структуре и урбаном слојевитошћу.
Овај контраст нарочито долази до изражаја ако упоредимо
традиционална насеља прошлости и савремене плански
настале градове који својом размером прилагођеном
аутомобилу, а не пешаку, још више губе у контексту једног
интегралног доживљаја урбаног простора.
Међутим, анализом развоја урбане структуре Беле Цркве
дошло се до закључка да примена планске матрице може
уродити позитивним ефектима и карактеристикама урбане
структуре, ако се примени на начин који најбоље сублимира
детерминисаност и егзактност планског поступка, са једне
стране, и специфичност појединог места у смислу уважавања
природних и створених фактора развоја који утичу на урбани
облик тако што га на себи својствен начин мењају и
деформишу. У случају Беле Цркве, кључни фактори њеног
специфичног развоја били су: природни и геополитички
положај, историјски услови настанка, развој привреде,
(најпре пољопривреде, а затим индустрије у каснијим
периодима) и развој саобраћаја – железнице и путних
праваца. Захваљујући континуираном развоју од половине
18. века, Бела Црква представља компактно урбано насеље
са идентитетом у коме су јасно оцртане контуре иницијалне
планске концепције засноване на крутој ортогоналној
матрици.
Може се закључити да обликовање градова представља
један дуг, континуиран и интегришући поступак у коме
примена геометрије може бити корисно средство у почетној
фази планирања. Ово је заправо упућено и оним планским
концепцијама које на силу покушавају да насељима и
градовима наметну „дух” тако што пресликавају насеља
прошлости, њихову неправилну матрицу итд. Иако и ови
поступци могу бити плодотворни у случају да уважавају
мултидисциплинарност приступа и интегришу све потребне
аспекте планирања, а посебно у смислу димензија које су
примерене савременим потребама, овде је показано да не
треба избегавати геометријски принцип који након
подвргавања дејству сложених фактора локације, добија
карактеристичан визуелни израз.
Литература
Bodo, B. (koord.), (2009): Hronologija banatskih gradova, Pojekt Promireg,
Izrada i promovisanje novog vaspitnog priručnika za oblasnu koheziju,
Temišvar, Fondacija Dijaspora, str. 18-23.
Đokić, V. (2003): Uticaj morfoloških karakteristika prostora na njegovu
sagledljivost i prepoznatljivost, Arhitektura i urbanizam 12/13, str. 73-84.
Ignjatović, А. (2007): Jugoslovenstvo u arhitekturi 1904-1941, Beograd,
Građevinska knjiga
Kojić, B. (1961): Naselja u Vojvodini – geneza, sadržina i urbanistička struktura
prema arhivskim tehničkim podacima, Beograd, SANU
Maksimović, B. (1957): Urbanizam, Beograd, SANU, Građevisnka knjiga
Marić, I., А. Bogdanov, B. Manić, (2009): Arhitektura vila kao element identiteta
Vrnjačke Banje, Arhitektura i urbanizam 26, str. 36-44.
Niković, А., B. Manić, (2011): Principi izgradnje novog urbanog bloka na primeru
naselja Bela Crkva, Savremeno graditeljstvo 7, str. 38-48.
Perović, М. (2008): Iskustva prošlosti, Beograd, Građevisnka knjiga
Pušić, Lj. (1987): Urbanistički razvoj gradova u Vojvodini u XIX i prvoj polovini XX
veka, Novi Sad, Matica srpska
Ćurčić, S. (2004): Naselja Banata. Geografske karakteristike, Novi Sad, Matica
srpska, str. 7-75, 279-299 i 387-389.
Šteger, R. (1982): Bela Crkva u 18. i 19. veku, Novi Sad/Bela Crkva, str. 97.
Šumaher, T. (1971): Kontekstualizam: Urbanistički ideali i deformacije, u Perović,
M. (ur.) (2009): Antologija teorija arhitektrure XX veka, Beograd, Građevisnka
knjiga
Документација
Генерални план Беле Цркве (2004), Завод за урбанизам Војводине – Нови
Сад
Услови чувања, одржавања и коришћења културних добара и добара која
уживају претходну заштиту и мере заштите за потребе израде
Генералног урбанистичког плана Беле Цркве (2003), Завод за заштиту
споменика културе у Панчеву
План детаљне регулације за део блока 23 (насеље Расадник 2) у Белој Цркви
( усвојен 2011), Институт за архитектуру и урбанизам Србије
План детаљне регулације блока 27 у Белој Цркви (концепт плана прихваћен
2011), Институт за архитектуру и урбанизам Србије
Извори илустрација
Сл. 1. Услови чувања, одржавања и коришћења културних добара и
добара која уживају претходну заштиту и мере заштите за потребе израде
Генералног урбанистичког плана Беле Цркве (2003)
Сл. 2. исто
Сл. 3. исто
Сл. 4. исто
Сл. 5. Историјски архив Бела Црква, фонд Магистрат Бела Црква
Сл. 6. мапа преузета са www.planplus.rs и графички обрађена
Сл. 7. фотографисао Б. Бојанић
Сл. 8. исто
Сл. 9. Историјски архив Бела Црква, фонд Магистрат Бела Црква
75
Сл. 10. исто
Сл. 11. фотографије аутора рада
Сл. 12. Генерални план Беле Цркве (2004)
Сл. 13. План детаљне регулације за део блока 23 у Белој Цркви и План
детаљне регулације блока 27 у Белој Цркви
Ђорђе Коваљевски, Генерални план Београда из 1923.
И НТЕРВЈУ

Бојан Бојанић Интервју са архитектом
МИОДРАГОМ ФЕРЕНЧАКОМ
Пренос идеја у послератним
генералним плановима Београда
БИОГРАФИЈА
Миодраг Ференчак је активни
београдски урбаниста током последње
четири деценије. Рођен је 1943. године
у Златару (Хрватска). Од 1948. год.
живи у Београду, где је завршио
Десету београдску гимназију,
Архитектонски факултет и
магистарске студије урбанизма у
Београду, као и специјалистичке
студије у Центру за метрополитенске
студије и истраживања на Џонс Хопкинс универзитету у
Балтимору. Био је активни члан Клуба младих архитеката,
савеза и друштава урбаниста и архитеката Југославије,
Србије и Београда. Радио је у најзначајнијим урбанистичким
институцијама у Београду, као што су: Урбанистички завод,
Југословенски институт за урбанизам и становање
(ЈУГИНУС), Центар за планирање урбаног развоја (ЦЕП),
Завод за изградњу Града Београда (Сектор за метро). Био је
помоћник три градска секретара за урбанизам, помоћник
два министра грађевине у влади Србије и представник
Србије у Радној заједници подунавских земаља (ARGEDONAU
LANDER) и Пакту за стабилност. У ауторским тимовима, са
блиским колегама, освојио је више значајних награда на
јавним урбанистичким конкурсима. Објавио је неколико
специјалистичких радова из области градских центара,
примене обновљивих енергија и неформалног становања.
Као директор Сектора за генерално планирање и одговорни
урбаниста радио је на изради Генералног плана Београда
2021. и на његовим изменама у Урбанистичком заводу
Београда до 2008. године.
Повод за овај разговор јесте обележавање шест
деценија од доношења првог Генералног урбанистичког
плана Београда који је обухватио велики уједињени
простор у шумадијском, банатском и сремском делу
UDK: 72.071.1:929 Ференчак М.(047.53), ID: 188902412
Transfer of Ideas in the
Master Plans of Belgrade
Summary of the Interview
Miodrag Ferencak is an active urban
planer in Belgrade for over four last
decades. He had been studied
architecture and urban planning at
Belgrade University, special studies at
The Johns Hopkins University Center
for Metropolitan Studies (from 1961
to 1972) and had been associated to
the most distinguished professional
institutions in Belgrade (like Yugoslav
Institute for Urban Planning and Housing, Center for Urban
Development Planning-CEP, City Development Directorate,
Ministry for Urban Planning and others). Eight last years since
2000th, he had been Head of Master Planning Department at
Belgrade Urban Planning Institute. This interview contains
elaborated answers on 16 questions of Bojan Bojanic, which
concern the review of topics about Belgrade Master Plans as seen
by a qualified insider.
The following questions and answers should
illustrate some of the content.
Is the statement, that only Belgrade Master Plan from 1950
introduced new ideas, while all the later (especially
Macura-Ferenčak from 2003) have been just
“cosmetics”, true?
That plan (1950) introduced officially the unity of Belgrade and
Zemun, planning an orthogonal main network, nesting there
New Belgrade, which was followed by all later plans. The more 77
continuity and less new “original” inventions in a revision of
master plan, so better for the city! The sequence of Belgrade
master plans is long and instructive: Kovaljevski-Obradovic 1927,
Somborski 1950, Djordjevic-Glavicki 1972, Kostic 1985. All of
them reorganize the reality up to the impossible limit. Plan from
2003 was liberated of that great symbolic graphical expressions
of mighty future. It tried to organize Reality of Belgrade and its
sustainable development, without cosmetics.
 Београда. У томе сте могли да учествујете, а и
заинтересовано да пратите промене скоро пола века
и то из различитих позиција, па је добро забележити
нешто од Ваших коментара и виђења. Међутим, пре
него што пређемо на те теме, молим Вас да изнету
биографију допуните са неколико сасвим личних скица
и детаља из сопственог стручног развоја и рада,
невезано директно за тему даљег разговора.Тако се
често дође до неочекиваних веза од значаја за ширу
слику!
Крајем четврте деценије 20. века, моја породица дошла је,
вођена очевим послом, у Београд, уселивши се у зграде под
скелама још недовршене железничке колоније, а уз огромно
градилиште стадиона ЈНА. Велике слободне целине Хајд
парка и култивисане алеје Топчидерског венца, уз Прокоп и
Јатаган малу у близини, са стаништима горим него испод
Газеле, уз динамичну привредну осу Булевара Франш
Д`Епереа (која је почињала код ложионица иза Мостара,
усмерена високим јаблановима, а завршавала се на Бувљој
пијаци код Цветкове механе), уз дискретни ауторитет Дедиња
и летњи позив недалеке Саве и Шест топола, сачињавали су
добро место за урбано одрастање у плуралистичком
амбијенту тадашњег Београда.
Отац ми је био технички цртач (највише на железници) и у
младости страствени фудбалер. У кухињи је, после посла,
свакодневно производио по неколико плаката (који су били
логистички неопходни за одвијање друштвено-политичког
учешћа радног народа у обнови). Мирис тих растворених боја
и туткала преовладавао је у нашем стану, а мистична реч
Информбиро дуго је лебдела око зграда и људи у Железничкој
колонији и тицала се свакога.
Као одличан цртач (па и захтевних архитектонских детаља и
изгледа), отац је пре рата више пута радио на конкурсима и
пројектима за Мишу Радовановића или Бранка Максимовића,
али ја сам то прекасно сазнао.
Моју одлуку да студирам архитектуру сматрао је апсурдном,
јер нисам наследио ништа од цртачког талента његове руке, а
он је био сигуран да је добра архитектура немогућа без
одличних цртачких способности самог архитекте. Ипак, ја сам
наслућивао да је архитектура најпривлачнији реални избор,
да ту мора бити захтева и за бројним другим талентима и
способностима, а то мислим и сада.
Главне предности архитектонског тренинга су спремност да
се стално прелазе границе постављене између стандардних
дисциплина (што је табу других инжењера) и креативан
78
тимски рад више учесника (што је велика савремена
предност и класично образованих архитеката).
Пројектовање сам радио код Милана Злоковића, урбанизам
код Богдана Богдановића, а све то ослушкујући увек високи
полемички тон Николе Добровића.
Подједнако ми је био важан КМА (Клуб младих архитеката) у
коме су расправе биле честе и врло квалитетне.
What are the main news in Plan 2003 to your opinion,
anyhow?
The first would be the explicit concept to retain the great core of
Belgrade space- Dunav and Sava confluence, water, islands and
all forelands as green and watery recreational and natural park,
without business and housing developments in it. The other is
technological - the first time digital drafting of plans, databases
and balance-sheets for such a big urban plan in Beograd was
realized. That made a deep methodological and conceptual
influence.
What is the place of Belgrade in the broader region and
what may be its solid points to prosper in the close future?
The large regional belt from Adriatic to Black Sea, from Vienna
and Budapest at North, to Athens and Istanbul at South, is the
primary space for its competitive and cooperative development.
Danube (and Sava to some extent) rivers will master in this
potential. But Belgrade must insistently improve these railways,
highways, waterways, ports, airways and airports instead
leaving them to disappear and turn land later to “brown fields
housing and business projects”. Belgrade should, as well, give
priority to the organized tourism (and recreational core around
confluence) and cultural offer (museums, galleries, concert
halls), instead of asking mostly for general housing and business
space development.
The taming and improving the aesthetics (which always means
improving the real essence) of dominating informal and
neglected zones and streets is, also, a must.
As a special detail, Belgrade was for more than 80 years the main
city of Yugoslavia, a state, people and space with unique diversity
of cultures and valuable brands. Fine maintaining of these
inherited brands of Yugoslavia (Yugoslav Drama Theatre,
Yugoslav Film Museum, Yugoslav Art Museum etc.), beside
natural Serbian brands, can give a fine additional force to
improvement.
M.F. Belgrade Avg. 24. 2011.

Сл. 1.
Кућа архитекте у Батајници, 2001 – 2011. год
Fig. 1.
House of the Architect in Batajnica, 2001-2011..
Тих година (почетак и средина шездесетих) у нас је био чврст,
и официјелно и интимно, један солидни модернизам
(памтим једино Дерока да је имао довољно мотивације да
каже: „Децо, обратите пажњу, вратиће се декорација!”).
Студенти су још увек страсно бирали између Корбизјеа (Le
Corbusier), Рајта (Wright) и Миса (Mis Van der Roe), уносећи
понегде и неке енформел покушаје, називајући их
„органским”, али је стално било присутно питање: како даље?
Живо се сећам расправе о концепту нове форме новог града,
коју је био у Загребу управо објавио Вјенцеслав Рихтер под
називом Синтурбанизам. То је био хипермодернистички
концепт тоталитарне реорганизације живота и форме куће и
града, заснован на уштеди времена, а потом и на другим
секундарним предностима, које би сваки појединац и
друштво имали ако би усвојили градњу огромних „зигурата”
унутар којих се одвија све (рађање, становање, рад,
рекреација), и којих има један, неколико (зависно од
величине града) или пуно истих у мегалополисима. О томе се
дискутовало са поштовањем, забринутошћу, пристојно, без
ироније и сарказма (било је то и време бајки, али је то била и,
до апстрактног екстрема, развијена општа концепција).
Први пут сам од главних полемичара (апсолвената
Слободана Машића и Ранка Радовића), чуо прегршт
критичких, директно примењених, постмодернистичких
аргумената, као целовиту урбанистичку етиду. Термин
постмодерне није још постојао, али је био близу КМА (ту је и
Драгош Калајић, можда и најраније, излагао потребу
изражавања „дивергентном сликом” и сликарством, што је
касније постало баш то). Годину и више дана касније,
проширујући форму Свезака КМА, издали смо, по свим
правилима, Ле Корбизјеову ауторску верзију Атинске
повеље (Спасоје Крунић, Миша Давид и Данило Удовички,
пре свих), што је било прво и можда последње издање
(постоји репринт) на српском ове „Библије” урбанистичке
модерне, па је потом, читајући из прве руке, било лакше
уочавати шта даље.
Први урбанистички конкурс радио сам са колегама негде
1966. год. – блокове Бежаније уз Саву, без такмичарског
успеха, нешто инспирисано Камбернолом (Cumbernauld) а
затим сам, за потребе дипломског рада, урадио поново исти
задатак, али потпуно другачије. Данас бисмо то можда
назвали Омаж Ле Корбизјеу у атељеу Богдана Богдановића.
Ако имам у виду још неке фине учитеље и колеге чије сам
доприносе и вредности схватио тек касније, тешко да има
разлога да се тражи више од факултета.
Имао сам среће да већ 1967. год. будем примљен у врхунски
Урбанистички завод Београда и да будем у групи Бранислава
Јовина, који ће ми омогућити да радим у тиму за
пројектовање аутопута кроз Београд. То је по много чему био
најавангарднији и најсолиднији комплексан пројект и пуна
реализација једног градског потеза у Београду. Пројект је
водио Јован Катанић, један од најбољих инжењера,
организатора тима и професора које сам икада упознао.
Пратеће стручне комисије (са неколико академика)
подвргавале су критици сваку област пројекта. Међутим,
најважније од свега је да су естетика градског аутопута,
праћење оса у покрету и обликовање визура из позиције
аутомобила, пуна интеграција архитектонских објеката и
високи захтеви ка обликовању сваког од безбројних детаља
(о чему се старао Јовин) били подједнако важни као и
стандардни високи захтеви науке о путевима и мостовима. У
све је унето много иновација. Најважнија је била доследна
савесност у уверењу да сваки објект, коловозна трака, стуб,
ескарпа, ограда, ново дрво, трафо, све заједно, остају заувек
и да морају да буду пројектантски савладани у потпуности (па
зар је то иновација, зар не би требало да је увек тако?). Први
пут је један велики путарски пројект у нас реализован
доследно, са прелазницама (уместо кружних кривина) на
свим променама праваца, а аналитичко означавање свих
тачака у пројекту било је координатно. Тим није имао
рачунаре, све се то упорно данима израчунавало механичким
„круњачама”, са десетак инжењера у истој сали, уз ритмичне
звуке зупчаника и звонца после окрета ручице уназад.
Међутим, тиме је приступ за координатни свет рачунара у
непосредној будућности у београдском путарству постављен.
У питању је била важна мала револуција (а можда не треба
потцењивати ни друге, нпр. иновацију зглоба заштитне
ограде, или иновацију ивичњака – овај трапезни са косом
страном, од белог бетона, тада је пројектован и уведен у
производњу, а данас се више скоро ни не зна за други).
Наравно да сам ту научио много важних ствари и за
имагинарно моделовање градског простора (пошто га увек и
79
пре свега чини мрежа јавних простора и саобраћајница, уз
коју је уткано све остало), али мала занатска знања других
инжењерских дисциплина дају урбанисти самопоуздање да
се не заустави пред баријерама других области, које се у
синтези градских процеса и елемената стално појављују.
После аутопута и војске радио сам као истраживач у
Југословенском институту за урбанизам и становање
(ЈУГИНУС, претходно Савезни завод за урбанизам и стамбено-
 комуналне делатности чије су савезне надлежности укинуте),
који јесте у том тренутку имао најперспективнији
вишедисциплинарни тим за урбанистичка научна питања у
Југославији. Иницијалној постави (директор Р.Рајић, урбана
Сл. 2.
економија М. Јанић, урбана географија А. Вељковић, Студија
социологија М. Живковић, права С.Мишић, архитектура М. централне
Којовић, Б.Бојовић, Ж. Карапешић), прикључени су тада зоне Београда
млађи истраживачи (М. Давид, Н.Новаков, М.Ференчак, В. из 1976. год.
Три централна
Мацура, Д. Удовички, Р. Врачаревић, В. Деполо, С. Вујовић, Ј.
језгра
Гојковић и други), што је створило сјајан креативни потенцијал Fig. 2.
за истраживање научних основа за потребне аутохтоне Study of
финесе југословенског урбанизма и просторног планирања. Belgrade
Ја сам радио на истраживању теорије градских центара Central Zone,
1976. Concept
(наравно са намером Института да се то претвори у добру of three central
праксу програмирања развоја наших урбаних језгара која су, cores
због приоритета становања, била запостављена. На том
великом пољу своје посебне правце развијали су Бојовић,
Мацура и Карапешић). Било је пуно добрих излазних
резултата, од којих ћу поменути само један свој из 1973. год.
чији је наслов био О елементима информационе структуре
градских простора, а у коме је постављена основа метода за
истраживање и мерење информационе вредности
Сл. 3.
конкретних места у граду, на основу концепата теорије Соларно
одлучивања. Одмах да кажем да осим нашег теоријског насеље
знања, много примењене користи од тога није било. Сјенице у
Једноставно, било је тридесетак година прерано, практична Сарајеву,
1983. год
потражња за тим знањем није постојала, а и данас се нови Fig.3.
трговински центри у Београду граде на препад и вишестрано Solar housing
изненађење, као велики лимени привремени објекти (што и group Sjenice
јесу). Ипак, као последица свега тога, касније се појавила in Sarajevo,
1983..
можда и не баш сасвим ефемерна ствар. То је студија
Централна зона Београда, основне урбанистичке и планске
поставке, усвојена у Скупштини града 1976. године. Ту је
разјашњена и учвршћена просторна структура београдског перспективним европским урбаним планерима од Шкотске
центра са централном зоном и три централна језгра, са до Финске и Турске, стекао неизмерно вредне наговештаје и
савским амфитеатром и пешачким и другим комуникационим сазнања) и једногодишња специјализација у Центру за
осама које све то повезују, која је и данас генерална основа у метрополитенско планирање на Џонс Хопкинс универзитету у
нашим урбанистичким плановима (Владимир Браца Балтимору, где сам се сусрео са академским простором,
Петровић и ја радили смо програмску и просторну анализу и људима и животом по највишим замисливим стандардима,
решења). Концепт дефинисања „комуникационог и користио сјајну универзитетску библиотеку, у којој можете
потенцијала” блокова и потпуно параметарско одређивање наћи, проверити и прочитати све што пожелите од референци.
капацитета према индексу изграђености, доследно су Градски центри, нови градски центри, њихова економска,
спроведени за сваки блок (што тада није било практиковано), информациона (маркетинг), саобраћајна и системска подлога
и мислим да би та студија била и данас користан подсетник у и надаље су остали предмет мог истраживања.
радовима који се баве београдским центром и у бројним Тада сам наслутио (1972. год.) и постојање једне нове
другим детаљима. архитектонске дисциплине којом ћу почети да се бавим тек 8
80 ЈУГИНУС је своје истраживаче свесрдно усавршавао. Мени су – 9 година касније (коришћење соларне енергије у урбанизму
припале три такве прилике: једнонедељна посета Центру за и архитектури), тако што ми је сваки трећи – четврти
планирање градских центара Џона Алпаса (John Alpass) у архитекта из праксе, на коктелима говорио да „ради за владу
Копенхагену (и Центар и Алпас су у то време били светски број САД-а један пројект соларне куће”. Ја сам мислио да је то
један у тој области, али ми још нисмо били довољно добри да њихова мала измишљотина да би оставили утисак на колегу
то знамо), једномесечни Салцбуршки семинар америчких са Балкана. Међутим, није било тако, то је био организовани
студија о градском планирању (где сам током тридесет дана акт поменуте владе да се преузме светски примат у тој
интензивних сеанси о тада најактуелнијим планерским области, тако да је подељено безброј задатака и конкурса
темама, са најеминентнијим америчким предавачима и свим малим бироима који су хтели да покушају да изуче и
 Једини делимично реализован од свих је први (две групе,
односно две месне заједнице), који је дуго разрађиван у
скопском Заводу (тренутно, то је прва илустрација графике
за детаљни урбанистички план уопште, у одредници Urban
Planning у Википедији, а не знам откуд то). Бетанија је такође
потпуно разрађена у Сарајеву, а ја сам већ ту (1982. год.)
Сл. 4.
Насеље урадио једну месну заједницу као „соларно насеље Сјенице”,
Бетанија у у концепту који се тада звао Пасивни соларни дизајн, али је
Сарајеву, Зимска олимпијада усмерила све у другом правцу.
1982. год.
Fig.4.
Да ли сам радио друге генералне, детаљне или просторне
Planned планове? Јесам, приличан број, све из нашег репертоара
housing unite планова: ПП општине Ада или Будва, ГП Аде, Бора, Врњачке
“Betanija” in Бање, ДП центра Јагодине и доста других, али бих поменуо
Sarajevo, нарочито ДП рехабилитације неформалног насеља Горња
1982.
Горица у Титограду (Подгорици) почетком осамдесетих
година, јер се то тада није нигде радило, а ево данас свуда се
траже организована решења за тај проблем, чак сам се и
сам вратио тој преокупацији.
Најинспиративнији пројект у коме сам учествовао средином
осамдесетих (задивљујуће га је водио Горан Божовић), био је
Пројект рехабилитације сеоских насеља Тиватског залива, у
коме је детаљно обрађено, и за више од рехабилитације
Сл. 5. припремљено, тада још увек постојеће и неуништено
Насеље народно архитектонско наслеђе свих села и засеока у
Аеродром у општини Тиват. Пројект је конципирао и разрадио до
Скопљу, оптималне детаљности све битне компоненте уникатног
1974. год.
Fig. 5.
одрживог развоја (од привредне основе „јадранског
Planned housing екотуризма”, скрупулозног интегрисања доградњи и нових
unite “Aerodrom” објеката и зеленила у наслеђени медитерански рурални
in Skopje, 1974. пејзаж, до потпуног коришћења биоклиматских принципа,
одрживих извора енергије и рециклаже. Мислим да би се
данас, двадесет пет година касније, овакав пројект могао
успешно предати на неки европски конкурс, а тада је за нас,
надграде дотадашња знања. Што се мене тиче, на тим а и за њих, било прерано.
основама сам касније успео да испратим Лаловића и Ајдачића Од 1987. до 2000. год. био сам првенствено на управним
(уз њих и Ловрића) и да обрадим и схватим до 1982. год. пословима, јер сам помислио да већ довољно познајем
скоро све што је минимално потребно за урбанистички део област и имам довољно искуства, па бих могао допринети и
посла на увођењу соларне енергије (и других алтернартива) у из канцеларија градских и државних власти. То је за све био
урбанистичку праксу. Студија Могућности употребе соларне несрећан период у коме су, после великих покушаја узлета,
енергије у Србији, као анекс Просторном плану Србије успешно следили падови са још већим траумама, а о коме се довољно
је додата Нацрту Плана 1973. године. зна, те могу прескочити детаље.
Од седамдесетих година, са најбољим колегама и уз њих, Увек сам ту био „помоћник за нешто”, што јесте,
радио сам доста великих урбанистичких конкурса (највише и традиционално у систему, била прва стручна функција после
најуспешније када их је водио Ђорђе Бобић), увек трагајући политички изабраног челника неког ресора, а то је требало
за једном структуром кућа и простора која би успоставила сасвим да ми одговара. Био сам помоћник тројици градских
нову (или нову интегрисану са наслеђеном) светлу градску секретара за урбанизам, једном директору Сектора за метро 81
улицу која може да дише, а која се бочним и главним осама и двојици министара за урбанизам. Несрећним случајевима
погледа и кретања везује са отвореним парковским или за београдски урбанизам сматрам рану смрт Милутина
створеним воденим и природним пејзажом. Варијације у Главичког, председника Градског комитета за урбанизам (и
садржају и облику ове теме можда бисте препознали и у једног од твораца Генералног плана Београда из 1972. год.),
најстаријем примеру – насељу Аеродром у Скопљу, из 1974. после годину дана одличног рада на ренесанси тог система, а
год., као и у: Рекреационом центру Гоцлав код Варшаве, из убрзо затим, смену Живане Олбине као председнице
1978. год., насељу Бетанија у Сарајеву, из 1980. год. и у Новом Извршног одбора Скупштине града (диференцијација пред
Осјеку из 1983. године. Милошевићеву победу) која је пажљив Милетов рад
 подржавала на добар начин. После се овај део управног
система града више није опоравио.
Што се тиче мог рада у Министарству, он је почео продуктивно,
доношењем, тржишном систему битно прилагођеног, новог
Закона о планирању и уређењу простора и насеља, који је
настао из нацрта невладиног Удружења урбаниста Србије из
1992. год., уз главни допринос Душана Пајовића (бар три
деценије најкомпетентнијег урбанистичког правног
теоретичара у Србији). Но, иако је почео продуктивно, тај рад
се завршио мучно, радом на хитној дистрибуцији помоћи у
стаклу, грађи, црепу, блоковима, пластичној фолији, ради
покривања кућа разбијених из ваздуха у пролеће 1999.
године.
Рад у управи омогућио ми је да се, неоптерећен планерским
задацима, два – три пута позабавим оним што сам одувек
страсно волео, али за шта нисам био ефикасан у пословној
конкуренцији – пројектовању стамбених породичних кућа,
соларних или развојних.
Систем са групацијама развојних (потенцијално и соларних)
Сл. 6.
Породична соларна кућа у Лазаревцу,
1990. год.
Fig.6.
Solar family house in Lazarevac, 1990.
82
породичних јединица Солеко постављен је и објављен 1996.
године. Нећу га, као ни друга два примера, објашњавати,
помињање је довољно. Пре тога је, већ деведесете, завршена
мала пасивно-соларна кућа мог пријатеља у Лазаревцу, а од
2000. год. реконструишемо једну старију, далеку, периферну
кућу са великим двориштем, пажљивом адицијом и
рециклажом делова и материјала, као сопствену породичну
кућу (у којој отада, са задовољством и живимо).
Мислим да најзад треба да пређемо на Генерални план
Београда.
Да ли је тачна тврдња да је само План из 1951. год.
носио нову идеју, а да су остали, па и Ваш и архитекте
Мацуре, само козметика и верификовање постојећег
стања?
Генерални урбанистички план подразумева процес између
многих савремених протагониста који учествују у његовом
формирању (укључујући и сам радни тим и његове креативне
чланове – ауторе). То је и колективан процес између више
генерација планера који га наслеђују, користе и мењају.
Ако из једног генералног урбанистичког плана мало решења
Пресек
Сл. 7.
Развојне
породичне куће
Солеко, студија,
1996. год.
Fig. 7.
Family growing
row houses
“Soleko”, study,
1996.
и идеја буде преузето у следећи, ако се одједном појави
више крупних и нових просторних промена, то је сигнал да са
системом планирања или са задуженим експертима нешто
није у реду.
Није само План из 1951. год. носио „нове идеје”, мада оне јесу
у њему најексплицитније. Компактна и ортогонализована
целина: Београд – Нови Београд – Земун, тада је званично
постала Београдски план, приказан на једном заједничком
листу једног планског документа. Из њега је, осим Новог
Београда, трасе аутопута кроз Мокролушку долину и Трга
Маркса и Енгелса мало других ствари реализовано као
ослонац за даље уређење Београда.
Проблем је био управо у томе што План из 1951. год. није
преузео довољно решених одређења из Планова
Коваљевски – Обрадовић из 1923-27-29. год., а чије и идеје и
реализације јесу и данашња основа (зовемо је „постојеће
стање”) централне зоне града.
Генерални план из 2003. год. зато није ни имао за циљ да
надмаши претходнике у променама, новинама и укидању
претходних планерских решења и постојећих стања, него
напротив, да их уочи, консолидује, обнови, а затим да се они
потврде кроз обновљени План до 2021. године. Што мање
дезавуисања планерског континуитета и легално важећих
решења, што мање игнорисања реалности, то боље. У томе
је, мислим, резултат био сасвим задовољавајући. План из
2003. год. није посебно атрактиван, ни наглашено визуелно
комуникативан ни заводљив, па бих рекао да ту нема много
„козметике”.
Сл. 8.
Генерални
урбанистички план
Београда, 1951. год.
Fig 8.
Urban Master Plan of
Belgrade, 1951.
Ипак, шта сматрате најважнијим новинама у
Генералном плану из 2003. год.?
Ако треба да истакнем само једну, а врло важну и аутентично
дефинисану нову идеју из Генералног плана из 2003. год., ја
бих се одлучио за „Београдско море”, или званичније,
„Београдско водено и зелено језгро”, као драматичну тему
одржања и стварања изузетне, а трајне урбане лепоте и
велике опште користи за град, грађане и посетиоце.
Наравно, мислим на одредбе и решења у Плану који
препознају као јединствену целину и штите од погрешне
изградње Ушће, Ратно острво, Земунски кеј, парк уз Дунав,
парк на Ушћу, Калемегдан (нарочито доње поље), као и на
сасвим нови додатак целини на банатској обали Дунава –
ново рекреационо острво Чапља (са обилазним каналом уз
постојећи повучени насип) испред Црвенке, Борче и Котежа.
Потребно је у свакој прилици указати да се тим одређењима
у срцу Београда заувек ствара нови, светски оригиналан
центар метрополитенског подручја, који неће бити пословни,
ни државно-административни, ни престижно стамбени,
него потпуно посвећен београдској лепоти природе (лепоти
раскошног неба, воде, зеленила, који су окружени трајним
симболима града). Такав развој и одгајање свих врста
хумане и смислене рекреације и спорта, културе и
информисања, уз раван широких вода Дунава, Саве,
рукаваца и канала, уз одсјај сунца током дана, а градских
светала ноћу, приближили би доживљај Београда доживљају
мора, што сви носталгично прижељкујемо.
Стамбене, пословне и друге нове зоне „Првог”, „Другог” и
„Трећег Београда” обавезно би се повукле од обала ушћа до
унутрашњег уличног прстена. Тако би касније, иза воденог и
зеленог језгра, настао и велики београдски прстенасти
центар (саобраћајно повезани градски низ пословних
групација), такође у средишту агломерације.
То је главна новоуобличена, дугорочна, стратешка идеја
Генералног плана из 2003. год. Она је и финансијски и
организационо сасвим лако остварљива и може се
реализовати корака по корак, без обавезе да све буде одмах
готово. Али, не може се остварити сама од себе, спонтано, ни
самоорганизовано (слободно-тржишно), ни само тако што је
предвиђена планом, него се мора промишљено органи­
зовати од стране институција градске заједнице.
Како је настала ова посебна концепција за Ушће?
То треба боље проучити и повезати. Рећи ћу само пар
сопствених сазнања.
Пре Новог Београда, парка на Ушћу и, нарочито, пре
83
смиривања вода и водостаја у зони Ушћа и Ратног острва,
под утицајем успора и контроле протока ђердапске бране,
воде Ушћа (и острва) изгледале су и понашале се довољно
другачије да асоцијација на стабилно морско пространство
није могла бити много снажна. Као први јасан наговештај
схватања и позиционирања великог и целовитог природног
и рекреационог језгра Београда у зони Ушћа, а са тежиштем
читавог система центара београдске агломерације око тог
 будућег средишта догађаја, ја видим концепт дат у скици
Николе Добровића за Генерални план из 1948. године.
Наравно, сваки план и презентација која је истицала
искључиво пејзажну и рекреативну концепцију Ратног острва
и Ушћа, била је битан даљи корак ка будућем схватању
важности целине београдског природног језгра ( ГП 1951, РП
Новог Београда 1968, ГП 1972, Студија централне зоне 1976, Сл. 9.
Скица за
ГП 1985, Студија београдског хидрочвора 1989, Документи за Генерални план
заштиту Великог ратног острва 1997-2004. и др.) и корак ка Н. Добровића
истицању слогана: „Београдско море”. из 1948. год.
Fig 9.
Овај последњи назив у тексту је поменуо Пеђа Милосављевић,
Urban master
а просторни концепт су уводили и предлагали много скорије planning draft
(од 1994. до 2001. год.) В. Мацура, Ђ. Бобић и М. Бојовић у of Belgrade by
малој интерној студији за нове генералне планове и нове N. Dobrovic,
градоначелнике (коју сам и ја имао прилике да погледам). У 1948.
њој се, осим општег концепта ушћа као воденог језгра и
пространства, нарочито разрађује форланд леве обале
Дунава испред Црвенке и Борче, који се обилазним каналом
Дунава намењеним привредној пловидби, одваја од
банатског копна и постаје ново речно острво намењено Сл. 10.
изворној природи, новим каналима и активностима у вези са Средишњи део
таквим амбијентом, а највећи део акваторије Ушћа постаје Генералног
велика и безбедна вода за спорт и рекреацију, коју су и они плана из 2003.
промотивно назвали „Београдско море”. год., зелено и
водено језгро
Овај концепт, ослобођен детаља и са „отвореним питањем” Fig 10.
великог канала, унет је, најзад, и у Генерални план из 2003. Central part of
год., и повремено се тестира кроз варијације и разраде Urban Master
Plan of Belgrade
(Београд – Фиренца 2007, студентски радови 2008/9. и др.), 2021, from 2003.
али још није организован као градски развојни пројект. Green and rivers
core
Наравно да би у Граду што пре то требало покренути.
Ако би требало поменути још једну или две битне
разлике које би то биле?
Поменуо бих евидентирање и уношење у план простора међу из стварности, то производи и промену у његовом
спонтаних насеља, која су око 2000. год. већ била снажна виђењу оптимума, и утиче на исход плана.
карактеристика београдског становања (око 10% од укупне Осим што је свакодневно (не формално, као директор, него
површине обухваћене Планом, а 43% површине само за непосредно као стручни руководилац) водио јутарњи
стамбене намене), а које претходни планови нису хтели ни да брифинг читавог радног тима по свим темама, Владимир
виде ни да прикажу и обраде. Мацура био је и покретач и реализатор ове системске
Најзад, да се подсетимо битне технолошке промене. До 2000. еволуције рада на Плану и у Заводу, што је без застоја
год. (до почетка израде овог плана), графички делови прихваћено и у Секретаријату, а и у урбанистичком систему
урбанистичких планова и њихове базе података у Београду Београда у целини (за шта, ако смо већ поменули савремена
рађени су класичним цртањем на папиру и паусу, са имена, треба имати у виду и рад арх. Љубомира Анђелковића,
копирањем на озалиду и транспаренту, и преузимањем са политичке позиције).
просторних података са секција геодетских листова у Зашто у Генералном плану из 2003. год нема видљивих
84
оригиналним размерама и са оригиналном старошћу или очекиваних широких потеза будућности, а има
података (за генерални план 1:20 000 са подацима старим детаља и линија које очигледно прате неку ситну,
више деценија). граничну парцелацију између намена, што није
Током израде Генералног плана из 2003. год. техника рада и примерено потребној генерализацији?
поступци у потпуности су преведени на дигитална средства, а Осим претходно наведеног, информационог, разлог за то је у
просторно комплетне, у месецима свеже и до 30 цм читљиве то време (после октобра 2000. год.) био јак, а за План
аеро-орто-фото-подлоге уведене су као основа за анализу. специфичан. Да би се већ у првим годинама примене Плана
Када уместо апстрактних површина из ситних размера, могла постићи нова понуда и убрзање за неопходне нове
планер има пред собом видљиву сваку кућу, стазу, дрво, инвеститоре из свих намена по читавом простору града, било
је нужно унети што више дефинисаних ситуација, да би се
потом што више аутономних разрада могло поуздано и брзо
спровести (и у другим, приватним бироима, ван
Урбанистичког завода), па су тако и постављени техника и
метод Генералног плана. Зашто се то није догодило, зашто се
није појавило много правих инвеститора, а јесте много
спекуланата земљиштем, за то заиста није био крив
урбанистички План, он је био сасвим спреман, управо за
привреду.
Међутим, следило је и додатно изненађење у том правцу.
Таман је завршен јавни увид београдског Плана (од 77000
ха), а у брзом поступку је усвојен нови Закон о планирању
(маја 2003. год.). Са сличним циљем убрзања за целу Србију,
у „новом” Закону одређено је да се, ако негде нема плана
детаљне или генералне регулације, „извод из плана”, као
документ довољан за пројект и грађевинску дозволу, мора
издати (не стручно разрадити, као детаљнији план, или као
скуп контексту локације прилагођених урбанистичких
услова, за шта је овај ГП био спремљен, него дословно
копирати и одмах издати као цитат) на основу Генералног
плана! То је могућ, једностепени, концепт планирања за град
од 10, можда и до 50 хиљада становника, за обраду у
размери 1 према 2500 можда и 5000, али не и за систем са
преко 11 хиљада градских блокова, са 1,4 милиона
становника, који се може приказати најкрупније у размери 1
према 20 000.
То је био неочекивани шок за стручни део београдског тима,
јер је то за величину, размеру и бројност посебности у
обради Београда, било методолошки неприхватљиво.
Преговори са стручњацима Министарства да се дозволи и
подзаконским актом уреди одговарајућа додатна разрада
услова за локације у контексту реалног суседства и
генералних одредби Плана, нису успели. План је, у поступку
после стручне контроле комисије Министарства, формално
прилагођен и оваквом захтеву, тј. додати су нови детаљи,
услови и правила са надом да ће се одржати главни циљеви.
Сл. 11. Fig 11.
Генерални план Urban Master Plan of
Београда 2021., Belgrade 2021, from
коришћење простора 2003.
Мислим да је овај План заиста заслужан за хиљаде легално и
формално издатих дозвола, али прави урбанистички циљеви
и смисао урбанистичког посла одгурнути су још даље од
одрживости, функционалности и естетичности, а приближени
визури, методу и навикама управе и политике.
За разлику од Плана из1972. год. који је заговарао
метро и био економски нереалан, у овом Плану
заговара се нова идеја која се лишава метроа а знамо
да је то једино решење за велики Београд?
Генерални план из 1972. год. био је економски таман толико
нереалан колико и читав друштвени систем у коме је
компонован, али не можемо укратко и довољно компетентно
да говоримо о читавом систему и о том интересантном, врло
сложеном, периоду.
У овом Плану нарочито су се истицала два проблема:
прецењена динамика развоја, из које се изгубио осећај о
приоритетима и стварности и потпуно ослањање на
колосална будућа нова насеља полумонтажне масовне
изградње. Та нова насеља су у цртежима и у главама
урбаниста, архитеката и политичара прегазила сва слабија и
старија ткива, чак и у сасвим изграђеном ткиву града, и тако
су ускратила могућност за постепену обнову и развој који би
се ослањали на реално стање, на стварни амбијент и живе
људе у стварним, постојећим кућама и суседствима. То, а не
сама неекономичност, јесте оно што је било планерски
недопустиво и што је трајно оптеретило наш урбанизам до
данас.
Када је реч о саобраћају и метроу, у Генералном плану из
1972. год. о томе се најчешће говори сувише упрошћено.
Саобраћајни део овог Генералног плана, по мом мишљењу,
његов је далеко најбољи део.
У то време најмлађи технички факултет Београдског
универзитета – Саобраћајни, дао је већ неколико генерација
потпуно модерно обучених инжењера, уз модерну обуку из
технике планирања урбаног саобраћаја, (што, узгред, већ
Сл. 12. Fig 12.
Генерални план Urban Master Plan of
Београда из 1972. год. Belgrade, 1972.
85
 више није био случај са програмима урбанизма на
београдском Архитектонском факултету). Најбољи од њих
били су у новој саобраћајној групи Урбанистичког завода, уз
веома искусне заводске саобраћајне стручњаке
(традиционално рационалне грађевинце) и прву (мени
познату) кооперацију страних експерата, америчких
саобраћајних стручњака који су радили на концепту
саобраћаја у ГУП-у (са детроитског Вејн Стејт универзитета,
од којих ће неки касније постати светске звезде).
Примењене методе програмирања и конципирања мрежа и
токова биле су најсавременије и педантно су спроведене, а
систем нових лонгитудинала, трансверзала, тангенти и
прстенова био је школски доследан.
Што се тиче шинских система, на располагању тиму за ГУП
били су нов и потпун пројект новог железничког чвора и
једна, сасвим привлачна, концепцијска студија метро-
система за Београд (око 35 км) из 1968. године, коју је урадио
исти аутор који је урадио и железнички чвор (Сава Јанић).
Међутим, изричитих специјалиста за метро ни у нашој ни у
aмеричкој групи није било па је идеограм метроа почивао на
(за планере логичном, али за метро-експерте рискантном)
концепту три главна дугачка развојна правца: Батајница –
центар – Винча и центар – Кијево. Тако је формирана и главна
мрежа саобраћајница, а тако је био конципиран и метро, са
три, преко 40 км дугачка и једнострука крака, који се срећу у
традиционалном центру града. Они су подсећали више на
регионалну железницу него на градски метро (студија из
1968. год није унета у нацрт). Одлично су покривали до
километар широку развојну траку сва три линеарна правца
(али не и више). Остале огромне међупросторе „архипелага
насеља у мору зеленила” требало је да опслужи нови
аутомобилски (Црвена застава, домаћи пројект „101”) и нови
аутобуски (Икарбус, нови зглобни програм) саобраћај.
Трамвај и тролејбус посматрани су као мало „трапави”,
застарели и неперспективни. Зато им није предвиђено нити
ширење, нити прелаз на Нови Београд.
И то је, у најкраћем, била суштина предлога саобраћајне
мреже и система у припреми Плана пред крај седамдесете
године. Отприлике онако како се саобраћај и метро и данас
виде у тексту и слици ГП 1972. и какву наводимо када о њему
говоримо.
Међутим, оно што се више не види је бурна, високом и
ниском политиком обојена међуигра, прегруписавање и
надметање идеолошких и институција власти за превласт у
одлучивању и утицају, која се одвијала баш на том прелазу
86 шездесетих у седамдесете године, а која је имала неизбежан
утицај и на урбанистичку организацију институција у
Београду, на конкретан Генерални урбанистички план, па чак
и на београдски метро.
Не можемо сада анализирати нити се подсећати шездесет
осме, припрема радничких амандмана, технократа, Маспока
и либерала, тада долазећег новог Устава (1974. год.), као ни
фузионисања у Београду дотадашњих акционо и стручно
специјализованих градских дирекција за Нови Београд, Ново
сајмиште и тргове, у велику Дирекцију за изградњу и
реконструкцију Београда. Не можемо да процењујемо јачање
независних ставова других градских комуналних предузећа
ни њихово осетљиво ривалство са утицајним Урбанистичким
заводом (тадашња урбана легенда говори да је Александар
Аца Ђорђевић, персонификација утицајног директора
Урбанистичког завода, могао да оде код Тита када је хтео, а да
је једном, на изласку, залупио врата, што није могло да буде
ни близу стварности, али сама легенда говори своје).
Међутим, добро је да онај ко то већ зна, то има и у виду, јер
се ради о људима. Но ми да се вратимо основној нити наше
приче.
У таквом амбијенту лансирана је негде и незванична, али
ништа мање стресна, сумња да је поменути амерички
саобраћајни тим саветника за Генерални план заправо
првенствено обавештајни, да је, осим тога, тај тим утицао на
планирану хипертрофију аутомобилског система у будућем
Београду (кроз конципирање потпуне мреже широких
магистралних саобраћајница са денивелисаним укрштањима
и стандардима аутомобилске мреже највишег нивоа), а да је
неприхватљиво потиснут јавни саобраћај.
Америчка страна је проблем, очито, схватила најозбиљније, и
у анализу питања метроа у Београду хитно је крајем 1970.
год. увела компанију Alen Woorhes and Asc., можда
најкомпетентнији саобраћајни тим на свету у том тренутку.
Она је, са своје стране, већ у мају 1971. год. формирала
студију Београдски метро (Mini Feasibility Study), или нешто
сасвим блиско том наслову, која је као саобраћајно оправдане,
до 2000. год., предвиђала две директне метро линије:
Чукарица – Трг републике – Карабурма и другу:
Калемегдан – Трг републике – Устаничка, са мање од 15 км
трасе укупно.
Да је то тада прихваћено (пошто 15 км метро трасе није било
сасвим ван домашаја), можда би и било реализовано до
данас, али није! Зашто? Има још неколико директних
учесника који би то могли непосредно и тачније знати, али се
досада нису јављали, а ја као посматрач видим толико, да је
то било прескромно за урбанистичке визије из 1972. год., а и
сувише асиметрично (модерни Нови Београд и Горњи Земун
тада не би имали метро, него само критично старо ткиво
Београда) и сувише западњачки прагматично решење,
каквом ми нисмо склони ни сада, а нисмо били ни онда.
Требало је ипак брзо усвојити Генерални план, требало је тихо
испратити америчке експерте (да се ствар не компликује), па
је тихо архивирана и Вурхизова Мала студија физибилитета
за Београдски метро, а без ентузијазма у ГУП-у задржан
описани домаћи „Т” концепт.
Предлог Генералног урбанистичког плана Београда до 2000.
године потом је утврђен, предат Скупштини и усвојен 1972.
год., али (велико „али” ) са решењима јавног саобраћаја као
„отвореним питањима ГУП – а”.
Шта сад то заправо значи? Предложено решење јавног (а
тиме и укупног) саобраћаја јесте приказано у ГУП-у, али „не
важи”! До даљњег неће у Београду бити политичког и
стручног консензуса, нити званичног концепта и плана План из 1985. год. јер је он преносио наслеђене елементе
обавезног за све у вези са саобраћајем. То сматрам свих претходних урбанистичких планова са којима је требало
највидљивијом планском последицом узбурканих догађања одржати континуитет са што мање произвољних измена и
сасвим ван урбанизма. Ауторитет Урбанистичког завода и прекида.
његових стручних директора и тимова је осетно умањен. Екологија као насушна пореба условила је
Нажалост, умањен је драстично и дугорочно (до данас) и преиспитивање ставова о очувању Великог ратног
ауторитет генералног плана као инструмента. Свака острва, изградњи спортског центра на Ади Хуји, и
институција укључена у развој града моћи ће наредних пошумљавању града, па нам реците више о томе?
деценија слободније да вуче на своју страну. Дирекција за
Екологија је на нивоу тежњи урбаниста и Генералног плана
изградњу и реконструкцију града преузеће неке функције
из 2003. год. већ била неприкосновени критеријум, као и
Урбанистичког завода (урбанистичке пројекте за важније
свуда у савременим системима са урбанистичким
објекте), а са њима и неке од најперспективнијих планера са
планирањем, али требало је да у овом Плану буде изражена
сарадницима. Потом и неопходну, одлуком о усвајању ГУП-а
реално спроводивим мерама и у реалном оквиру
задату студију решења јавног саобраћаја, која би затворила
супротстављених захтева за наменом замљишта, а не
„отворена питања ГУП-а”. Та студија се брзо и добро развила
великим декларативним пасусима и лажним зеленим
под насловом Студија техничко економске подобности
премазима на карти.
брзог градског саобраћаја, која је касније користила назив и
Не можете истовремено заштитити и сво постојеће и сво
Студија метроа као популарнији, а то јој је заиста и био
неодрживо планирано пољопривредно, водопривредно,
изабрани и доминантни садржај.
шумско или мочварно земљиште, а такође и повећати
Градско саобраћајно предузеће, са својим саветницима,
уређене зелене појасеве, рекреативне зоне, обезбедити
почеће да развија идеје о трамвају као искључивом носиоцу,
добар простор за нове комплексе за савремени транспорт и
а предузеће за изградњу железничког чвора ће, у јеку
привредне инвестиције и уредити велике спонтане
изградње, предлагати пројекте адаптације нове путничке
(неформалне) стамбене експанзије. Ту је потребна
железничке мреже у градску железницу (Беовоз).
оптимализација међусобних односа положаја и површина, а
У Урбанистичком заводу, који је овим постпланским
не борба за истискивање. Један од највећих недостатака
дешавањима остао сасвим по страни од студирања и
Генералног плана из 1985. год. био је тај, што је сва, већ тада
одлучивања о целини саобраћајног система, појавили су се и
велика, неформална изградња приказана као заштитно
подела на припаднике посебних концепција и трајан
зеленило.
анимозитет према најтоталнијем пројекту ривалске
Међутим, став о Великом ратном острву и низводном делу
Дирекције, познатом касније као Тешки метро. Цена
Ада Хује није требало много преиспитивати ни мењати, јер је
слабљења координираног планирања између комплексних
Ратно острво у оба претходна плана било већ заштићено као
градских система и нова могућност форсирања појединачних
специфична зелена површина, док је низводна половина
или компанијских амбиција са „својим” системом (био он
Ада Хује била предвиђена за „спортски центар” (као Ада
трамвај за 21. век или Беовоз-метро или класични или лаки
Циганлија), а банатски форланд на Дунаву за „заштитно
метро) као јединим спасиоцем, показала се потом као врло
зеленило са рекреацијом” и у Плану из 1985. год. Та еколошки
висока.
важна решења у Плану из 2003. год. даље су учвршћена и
Да сада дам кратак одговор на постављено питање. Нити је
развијена, нарочито схватање о природној, културној и
Генерални план из 1972. год. поставио масовни јавни
урбаној целини воденог и зеленог простора београдског
саобраћај, посебно метро, у основе планираног Београда,
нити га је план из 2003. год. искључио, можда би се могло
тврдити и да је супротно, али је озбиљније рећи да Београд Сл. 13.
још увек нема учвршћен генерални план ни једне гране Генерални
саобраћаја. Свуда неко држи неко „отворено питање” (друга план из
1985. год
писта, прва, друга или трећа лука, две главне железничке
Fig. 13.
станице – која путничко техничка, која локална теретна – а
Urban
без „брзих пруга”, ранжирна теретна станица у Master
водоизворишту без интегришућих терминала и робно- Plan of 87
транспортних центара, са или без старе и нове главне Belgrade,
аутобуске станице, један или други метро и др.), и прави 1985..
проблем је ту.
Колико је План из 1985. год. утицао на нови План?
Најутицајнији чиниоци у новом Плану били су сама реалност
постојећег Београда и очекивања његовог аутохтоног и
европског развоја. Одмах после тога, најутицајнији је био
 Ушћа на свим обалама. Пошумљавање је системски
планирано и по функционалним категоријама и као простор
деловања, а преостаје стварна организација и рад, што
генерални план не може да спроведе. Међутим, добра вест је
да су, после Генералног плана као стартне подлоге, надлежни
Градски секретаријат за животну средину и стручне
институције компетентне за зеленило, заиста поставиле низ
битних развојних пројеката за евиденцију и унапређење
зелених целина у Београду на нови, уверљиви ниво, и да то
иде и даље.
Помињу се хотелски апартмани поред реке, куће на
води, итд. Ако ту нешто није јасно, молим Вас,
објасните!
Туристичка компонента у привреди и култури Београда је у
Генералном плану високо вреднована и наглашена као
најперспективнија, и за општи развој једна од пресудних
преокупација и једно од битних поља организовања. О идеји
„Београдског мора” већ смо раније говорили. Ушће и реке су
главни идентификациони мотив Београда. Упркос свему
томе, на ушћу и обалама постоји само један хотел који не
ради већ десету годину („Југославија”) и само један
квалитетан брод („Сирона”), који ће, вероватно ускоро,
напустити воде Београда. На срећу, ту су сплавови, ресторани
и клубови на води, који су, и са познатим манама, други
врхунски туристички симбол Београда.
Хотели поред реке су потребни у добром броју, са значајним
капацитетима и високим квалитетом, а ограничење, или
стимуланс, за њих би био да не смеју да прилазе самој обали
и не смеју висином или неприлагођеном масом да ремете
постојеће (амбијентално и туристички значајно) ткиво, као и
да надвисе високо зеленило. Хотели као врло високи објекти
(високе куле), биће могући, па и поред река, али само на
местима која изричито предвиди будући Генерални план
(вероватно око и узводно од Газеле и око и низводно од
Панчевачког моста). Куће на води су традиционални
породични рекреациони сплавови на Сави који су у
Генералном плану утврђени као урбана вредност, и за које се
рачуна да ће преживети и период транзиције без губитка
своје отворености према свим имовински и образовно
различитим типовима породица. Међутим, пошто развијени
европски градови са традицијом живота на рекама и
каналима познају и друге, за квалитетан живот инспиративне
типове, пре свега становање на води, ни они се не искључују
као могућност и у Београду. У разради кроз студију Чапља –
речни парк Дунава на Новој Ади у Београду, на мирним водама
нових вештачких језера, проверена је и поставка низова
88
савремених, еколошки узорних кућа на води. То су типови
који стоје дуго на истој локацији и имају прикључак на све
инсталације, али се могу и померати на друго место или
припојити другом низу. Наравно да могу бити и апартмани
неког хотела на води. Али то не може почивати на неком
дељењу локација и дозвола и „уради сам” акцијама, већ је то
сложен и скуп пројект, овога пута ексклузивног карактера, па
га није нужно ни остваривати без добрих услова за улагање.
Ако се, пак, мисли на сталну појаву нових кућица – сојеница
на самој обали Дунава и Саве, као и на Ратном острву – за то
немам ни мало разумевања и то Генералним планом није ни
предвиђено ни признато ни на једној локацији у граду.
Шта са „Дунавградом” – градом са леве обале, који се
планира као „Трећи Београд” (у светлу
инфраструктуре)?
Треба имати у виду да је доминантни, широк и брзи ток
Дунава био моћан вектор функционалног и идејног
усмеравања Београда у правцу северозапад – југоисток.
Најсмелије урбанистичке визије Београда, све до осамдесетих
година, опседнуте су остварењем линеарних концепција
развоја по том вектору. Дунав је требало да протиче
несметано уз Београд, а Београд да припитоми своје слабије
токове разним хидротехничким варијантама, лукама и
рекреацијом – искључиво на десној страни Дунава. Истакнуто
је раније да се као први потпун предлог позиционирања
природног језгра Београда у зони Ушћа, са тежиштем читавог
система и центара београдске агломерације ка том средишту
догађаја, може узети концепт дат у скици Николе Добровића
за Генерални план из 1948. године. Истакнуто је и да токови
саобраћајница, начин прелаза Дунава, композиционе осе,
видљиве намене простора, дугачки базен на левој обали
Дунава, начин вођења видљивих канала уз Борчу и Котеж,
указују на вероватни правац даљег развоја градских
структура блиских концепцији коју сада означавамо као
„Београдско водено и природно језгро”, а указују и на „Трећи
Београд”, за који је било прерано да се планира са
неостварљивим садржајима.
Поново да истакнемо, сваки план и презентација који су
истицали искључиво пејзажну и рекреативну концепцију
Ратног острва и Ушћа, били су важан корак и ка будућем
схватању велике целине београдског природног језгра, а
тиме и за позиционирање „Трећег Београда” .
У Генералном плану из 2003. год. потпуно се схвата да је то
логичан будући развој Београда. Припремљени су мостови,
коридори и њихов сусрет, као и нова веза са Панчевом.
Припремљена је санација стамбених, спонтано заузетих,
терена, изградњом изразито ниских густина, која би
дозволила лакшу каснију трансформацију, али и јефтине,
прелазне облике инфраструктура. На банатској страни
планирани су изузетни капацитети за рекреацију и туризам,
привреду и саобраћај, а и пољопривреду, где још има
могућности. Дакле, ту је скоро све осим нових великих
стамбених зона великих капацитета и густина.
Зашто не до 2021. год. и нови, велики „Трећи Београд”,
комплетан, са модерним масовним стамбеним
блоковима и чврстом мрежом урбаних
инфраструктура?
Прво, могућност масовне вишеспратне изградње читавих
блокова и нових градских четврти захтева потпун
квалитативни скок у свим инфраструктурним системима на
овој великој територији, и то унапред. Друго, потребна је
реална платежно способна тражња баш такве квалитативне
и ценовне структуре од 4 – 5 хиљада станова годишње,
усмерена само ка тој локацији. Пошто до 2021. год. Београд
има негативан природни прираштај (а позитивне имиграције
у Београд значе пражњење остале Србије), не види се на које
становништво и на које потребе би План могао рачунати.
Треће, та евентуална велика инвестиција и претерана понуда
станова произвеле би губитке и ту, и у осталим деловима
Београда где већ постоји велики вишак стамбених јединица
и у ткиву, и у регулационим плановима, и у легализацији.
Што се тиче евентуалне траке високих објеката уз Дунав на
Ушћу, главни разлог је тај што ако се високи објекти појаве
превише близу обале, угрозиће целовитост зеленог и
воденог језгра. Боље је да они прате будући, први велики
ринг центра, који треба да буде повучен од обале колико то
диктира добар спој међусобно удаљених мостова (Земун –
Борча, Панчевачки и „Јапански”) и његова добра
организација.
Али, то не може у целини да се реализује још 20 – 30 година.
Због тога План из 2003. год., као и његове сукцесивне измене,
припрема концепте („Београдско водено и природно језгро”)
и инфраструктурне и стратешке потезе нарочите намене
регионалног значаја у овом простору (пројекти Чапља,
Велико блато, Бања Овча, привредна зона са лучким
базеном). Међутим, истовремено одлаже велику промоцију
и раст „Трећег” новог града и „Петог” новог језгра београдског
центра за следећи генерални план треће и четврте деценије.
Добро је размишљати и испробавати, радити студентска
истраживања, анкетне конкурсе, обезбеђивати траке јавног
земљишта за коридоре инфраструктура, али још увек не и
парцелисати земљиште за становање (осим санације
начетог), као и још увек не продавати блокове, парцеле и
права будућег града.
Како планирати у рубним насељима и уклопити
их у град?
Београдска истурена насеља обухваћена Генералним
планом, осим делимично Батајнице, и сасвим условно,
Сурчина и Овче, немају никакву савремену регулацију, а
имају велики број кућа и становника. Кад се томе додају
велики простори неформалне изградње, за које не постоји
ништа оперативно употребљиво, јасно је да се ради о
великом предстојећем урбанистичко-планерском и
организационом задатку који се не може избећи.
Шта сад? Легализација! Први, други, седми, и увек последњи
пут! Створен је утисак, кроз кампање, да ће потпуна и
успешна „легализација” решити основне урбанистичке
проблеме непланске и неформалне изградње на рубним
подручјима, уместо да се јасно постави концепт по коме је то
само први прави корак и прави системски почетак.
Зашто ова легализација не може да реши сопствени
урбанистички проблем? Зато што је постављена као управно
решавање појединачних неповезаних предмета – захтева –
а у урбанизму се ради првенствено о повезујућим
елементима простора (или његове опреме) и о међусобном
односу и утицају објеката и њихових делова. Легализација
може да решава правне проблеме, али за урбано унапређење
територије са непланском градњом не може се избећи
смислени план уређења повезаних просторних група. Такав
план треба да буде специфичан план урбанистичке и
грађевинске санације суседских група, а не један од редовних
регулационих планова, јер му је потребна прилагођена
методологија за решавање бројних специфичних детаља, са
директним интерактивним учешћем становника,
формализованим договарањем и усаглашавањем суседа
око заједничких питања или спорова, са специфичним
стандардима и решењима за питања инфраструктуре и
„уради сам” поступке.
Када би била урбанистички унапређена и регулисана
поступком стручне анимације и подизањем капацитета
становника да унапреде куће, парцеле, алеје (уске прилазе и
улице), неформална и рубна насеља постала би узорна и
одржива и вредност и предност Београда, а не његова
хипотека.
Колики је утицај политике на доношење Планова?
Велики, односно потпун, и то на више нивоа. Све што
политички естаблишмент одлучи да види у Плану, или да
више не види, тако се и уради. То није нови манир, то је тако
од пре педесетих година. Још отада је ово земља са
монополом политике у сваком одлучивању.
Остаје велико поље слободе и рада за урбанистичке
институције и професионалне урбанистичке планере. То је
оно што није од дневног интереса за политичаре, оно што
представља позитивну културолошку фасаду (сам разгранат
систем и институције планирања, интелигентни и школовани
планери који имају атрактивне идеје, а не инсистирају тврдо
на реализацији планова) није оно што може да буде медијски
атрактивна градитељска тема за изборни маркетинг
(проверени су мостови, путеви, тунели, спортске хале,
метрои). Урбанисти имају и велику слободу у формирању
основне потке и главнине почетног материјала сваког плана,
у коју се политичари не мешају, јер је за ту почетну платформу
(посебно на београдских 72 хиљаде хектара површине
обухваћене планом са свим познатим активностима)
потребна специјална професионална вештина. Политичари
ће, тек потом, у нацрту плана, или у изменама плана,
уочавати, мењати и уобличавати оних неколико (понекад
једну) конкретних тачака за које је везан њихов конкретан
интерес као и довољно познавање детаља.
Шта са сталним изменама и допунама постојећег
Плана и пренаменама земљишта? 89
Урбанистички план има два посебна својства.
Он је развојни и програмски инструмент, са елементима
усклађених дугорочних пројеката, на основу ког би у граду
требало да се стварају и обликују нови артефакти, токови и
односи између објеката, инфраструктура, простора, и
њиховог квалитетног коришћења и доживљавања. То
својство захтева највећу пажњу, одговорност, креативност,
ангажованост и отвореност у фази формулисања и
 доношења. Урбанистима се свиђа ово својство и они би радо
да план виде само из тог угла, а могло би се рећи и да већина
грађана очекује првенствено то. По том својству, план би се
ретко мењао.
Постоји и друго својство које тренутно доминира.
Урбанистички план је регулациони инструмент и општи
правни акт којим се уређују односи и права власника и
корисника градског простора (сведеног на земљишне
парцеле и грађевинске јединице – „некретнине”), како у
односу на постојећи статус, тако и у односу на промене у
простору.
Због овог својства, за урбанистички план првенствено су
заинтересовани потенцијални инвеститори, предузимачи,
продавци и препродавци земљишта, посредници у овим
пословима, мали власници наслеђених парцела и станова
који очекују да се продајом обогате, мали пројектанти, али и
читав управни апарат који општи са свима њима појединачно
и, на крају, политички апарат који тежи да све то контролише.
Нико од њих, у овој фази, није заинтересован да се план
одржи непромењен, или да се на општем нивоу унапреди,
уколико се нуди могућност ексклузивног увећања неке
(њихове) добити, ограниченом појединачном променом у
простору плана.
Због комплексне мултидисциплинарне материје коју
урбанистички план сублимира, он је најпогоднија област за
селективну примену права и ограничења из поступака
везаних за грађевинско предузетништво и за спекулације са
замљиштем, а тиме и за појачање практичног дејства власти
управних и политичких група и личности. Могућност утицаја
на покретање конкретне измене и на њено коначно
дефинисање у промени урбанистичког плана, снажна је
полуга ауторитета, и то ће бити максимално коришћено
докле год може.
Измене урбанистичких планова су периодично потребне, али
са системским разлогом и свеобухватно. Уобичајена
аргументација да је природа наших урбанистичких планова
детерминистичка, неумесно детаљна и рестриктивна, па су
прилагођавања неминовна у сваком конкретном случају,
више не стоји. У нашим детаљним плановима више нема
никаквог конкретног садржаја, условљавања габарита,
граница и квалитетног коришћења, елемената као што су:
сунце, небо, ветар, поглед, зеленило, већ је само одређено
шта је максимум изградње, заузећа и висине, и то увек
претерано. Мислим да је период потпуне доминације овог
принципа специфичан и да ће трајати и проћи са
90 консолидацијом квалитета нашег друштва, али они који на
плановима раде, не треба да пропусте поправке и у овом, за
напредак важном, делу система.
Где видите место Београда у региону?
Као простор у коме Београд може имати значајан општи
централитет, ја видим поље између Беча, Будимпеште, Атине
и Истамбула, унутар кога се налази неколико регионалних
метропола са којима ће се Београд надметати или удруживати
за примат и напредак у квалитету и квантитету урбаних
вредности. Београд ту јесте бројчано највећи, има средишњи
положај, лежи на погодном рељефу за укрштање
комуникација, добра му је клима и земљиште за развој, али
шта то значи у 21. веку?
Шта да очекује од предности европских комуникационих
Коридора VII и X у 21. веку онај Београд из ког возови до
Ниша иду ређе и дуже него крајем 19. века и у коме не постоји
ниједан путнички и теретни брод, а замало да не постоји и
ниједна лука?
Без организоване креативности и дисциплине његових људи,
без исправне (супротно од неисправне) друштвене
управљачке апаратуре, то све неће бити опредмећено. Да
размотримо неке позитивне могућности.
Прво – стабилне и непроменљиве регионалне вредности су
Дунав и Сава, као појасеви развоја и сарадње градова. На
Дунаву имамо локални низ четири старе престонице (Беч,
Братислава, Будимпешта и Београд), који нуди плодотворне
облике сарадње и узајамног подстицања, у корист последњег,
најјужнијег и најнеразвијенијег члана.
Друго – туризам престоничког Београда (почетна тачка за
туризам Србије): туризам историјског и културног Београда,
туризам спортског и рекреационог Београда, туризам
скупова и конгреса, туризам урбане забаве (не потцењујући
Београдске сплавове) и нарочито, еколошко-рекреациони
туризам развијеног београдског воденог и зеленог језгра
(„Београдског мора”: Калемегдан, парк Ушће, Земунски кеј,
ново речно острво Чапља, Ратно острво, Дунав, Сава, рукавци
и само Ушће, дунавски бициклизам и наутика, а све у језгру
регионалне метрополе), јесу онај апсолутни организациони и
уређивачки приоритет од ког се може почети. Овај комплекс,
на срећу, може независно да се развија, расте и покреће све
друго, али се прво мора и урбанистички организовати.
Треће – до потпуног задовољења тражње, бројне, велике,
јефтине и добре средње и високе школе, интернационално
признате, требало би да буду један од ослонаца идентитета
Београда. Посебан вид наших високих школа су и наши
успешни спортски клубови и тимови. Не треба се прибојавати
да се тако наша деца школују за одлазак и за рад у
иностранству – боље је да тамо раде послове образованих, а
не неуких, боље је да представљају образовану, а не неуку
популацију. Познати универзитети биће и у будућности
славно и трајно обележје вредности града, а урбанистички
планови јесу потребна подлога и за овај развој.
Четврто – Србија и Београд су легални и фактички наследници
права на одржање и коришћење нетериторијалних и
нематеријалних вредности и културе федерације Јужних
Словена, од Крфске декларације па докле год то желе.
Јужнословенска култура, уметност, наука, документација,
архиве, легати и тематске збирке, институти, драмска
позоришта, кинотеке, ( можда и Југословенска дискотека) и
сл. треба да се истичу, подржавају и тако постану важан
мотив посета и напредних размена. Ово је са урбанистичког
становишта наизглед дисперзно и неусловљено, али није.
Потребна је организована обрада.
Пето – модернизација оних железница, бродова и аеродрома
које смо помињали у лошем контексту, незаобилазан је
услов за достизање места које би Београду могло да
припадне (а неће само због „најбољег положаја”). Није само
комплетан завршетак путничког железничког чвора и
модернизација читаве магистралне мреже довољан услов (а
јесте најхитнији). Пруге за возове великих брзина су
неминован будући вид повезивања значајних метропола.
Исто важи и за другу писту аеродрома, и за луку, транспортне
центре и њихове пратеће функције. Позиционирање
регионалне улоге Београда почиње одатле.
Шесто – консолидација нарушеног градског амбијента
Београда први је урбанистичко-архитектонски посао. У
досада упристојеним партерним деловима Старог града (од
Кнез Михаилове до Душанове, на Калемегдану и Ади) види
се да је то могуће, да се зна и како. Међутим, немилосрдна
експлоатација наслеђених парцелица кроз компресију и
суперкомпресију нових стамбених „квадрата” у сваки
преостали делић хоризонталног и вертикалног простора и
уверење многих да се ту ради о „економији”, не оставља
места за позитивну амбијентацију, за дрвореде, скверове,
зелена дворишта, делове узбудљивог и динамичног
Београдског неба, чак ни за паркирање на пристојан начин,
па прети да компромитује најважније традиционално
градско ткиво у Београду.
Урбанистичко уређење неформалних насеља на
простудираној и широкој основи је неопходно, а кампања
легализације га омогућава, али не решава. Припитомљавање
дивљих регулација на елитним градским улицама (Булевар
од Цветка ка Цариграду, Цвијићева, Јужни булевар, Авалски
друм, Првомајска, Ибарска магистрала, аутопут), без
уништења њихове мале привреде, јесте важно.
Такође, јавни и немоторизовани саобраћај траже своју улогу
и простор. До увођења мреже метроа и мрежа жутих трака
може одмах да препороди кретање јавног саобраћаја
(уколико се траке не уводе само тамо где је лако, него свуда
где треба). Међутим, потребне су и искључиво бициклистичке
улице-магистрале (бар по једна подужна и попречна оса у
старом делу града), као решење које би надокнадило
физичку немогућност одвајања бициклистичких стаза у
постојећим улицама са мешовитим саобраћајем.
Сл. 14.
Схема Београда са зеленим и воденим
језгром као средиштем
Fig. 14.
Scheme of future Belgrade space with green
and rivers core in the center
Ако се помене метро, следи „судбинско” локално питање:
који? Уверио сам се да су свих седам студија и пројеката
београдског метроа (да, толико их је било које сам ја гледао,
не једна или две) радили компетентни стручњаци и да свака
од концепција има довољно квалитета да метро испуни свој
циљ. Београд би био бољи са сваким од њих. Једноставан
одговор је: било који од њих! Треба одлучити и почети.
И најзад, зеленило. Потребан је програм који ће уводити
свуда, по сваку цену, дрвореде, дрвореде, дрвореде,
скверове, мини паркове, кровно зеленило, пузавице,
градско и свако друго зеленило, без ограничења.
По учешћу зеленила и природе у слици града данас се
препознаје којој културној класи припадају и град и његови
становници.
Ових шест урбанистичких тема, од којих зависи и регионална
позиција Београда, нису једине, нема их само шест, али
траже што скорију друштвену организацију и урбанистички
усмерену обраду са прецизираним задацима. То се, за сада,
не догађа. Приоритет имају парцијалне измене планова на
локацијама у изградњи, али сви ти задаци неминовно долазе
и урбанисти треба за њих стално да се припремају.
Миодраг Ференчак
децембар 2010 – мај 2011. 91
Бојан Бојанић ист. ум.
Турски план града и вароши у границама до Шанца 1863.
(Народна библиотека Србије бр. 332 у Збирци карата и планова)
К ЊИГЕ
п риказ књиге
ЕСТЕТИЧКА ТЕОРИЈА АРХИТЕКТУРЕ
МАРКА-АНТОАНА ЛОЖИЈЕА
Аутор: Ирена Кулетин Ћулафић
Издавач: Архитектонски факултет Универзитета у Београду, 2011.

ПОУЗДАНО ТУМАЧЕЊЕ
Естетичка теорија архитектуре Марка-Антоана Ложијеа Ирене
Кулетин Ћулафић темељна је и комплексна научна студија. Ауторка не
промишља само један значајан стваралачки опус, већ истовремено
дочарава културну и духовну климу Француске XVIII века и тумачи
француску просветитељску мисао тога времена. Заснивајући
истраживање на проучавању и тумачењу оригиналних писаних извора,
она дефинише улогу и значај стваралаштва и естетичке теорије
архитектуре опата Ложијеа. Чини то с великом пажњом, научном
акрибијом и истраживачком одговорношћу.
У контексту културно-историјских околности XVIII века, Ирена Кулетин
Ћулафић осветљава живот и дело Марка-Антоана Ложијеа, а посебно
његове теоријске студије о архитектури и његово трагање за
савршеним стилом у овој области стваралаштва. Доминантан део овог
списа заузима Ложијеова рационалистичка естетика архитектуре.
Разматране су: теоријске основе његове естетике архитектуре,
првобитна колиба као мит или стварност, универзални и индивидуални
укус, истинитост, једноставност и природност, принципи уметности грађења са
акцентом на стабилности, удобности и прикладности. У том делу списа
образожени су концепти новог стилског реда, црквене архитектуре и замисли
урбанизма и пејзажне архитектуре овог значајног француског теоретичара. У овој
студији, ауторка не пружа само поуздано тумачење естетичке теорије архитектуре
Марка-Антоана Ложијеа, већ образлаже и релевантне појмове који су од изузетног
значаја за поуздано разумевање целокупне теорије архитектуре. Ауторка ће се
прецизно одредити према релевантним појмовима и за естетику и за архитектуру
као што су: добар укус, истинита архитектура, истинита лепота, једноставност,
природни принципи, стабилност, удобност и прикладност.
Посебна методолошка и мисаона вредност списа Ирене Кулетин Ћулафић садржана
је у настојању, успешно реализованом, да концепције Марка-Антоана Ложијеа
идентификује у односу на тадашњу француску културу, друштво, политику и 93
философско–естетичку мисао. То је онај контекст који је био незаобилазан за
обликовање естетике и теорије архитектуре Ложијеа. Истовремено, аутономија
његовог мишљења остаје саображена рационалистичком духу тог времена,
митском идентитету архитектуре, али стиже и до модерног појма стила и концепта
идеалне архитектуре. Ова студија, као општа историја естетике архитектуре, на
најбољи начин придружује се теоријским текстовима о архитектури, урбанизму и
граду, а посебно стваралаштву Ранка Радовића, тог инвентивног тумача архитектуре
и урбанизма.
 Писано јасним и богатим језиком, ово дело подиже теоријске,
критичке и мисаоне стандарде у конституисању опште историје
естетике архитектуре. Она је у том погледу једна од првих,
систематизована по научним мерилима, осмишљена пажљиво
одабраном грађом и строгим критеријумима. Стваралаштво Марка-
Антоана Ложијеа до сада није на овакав начин ни представљено ни
тумачено и поред тога што су његови ставови о вредностима и
естетици архитектуре утицали на токове архитектонске теоријске
мисли и у Европи и у свету.
За истраживаче архитектонског стваралаштва XVIII и XIX века у нас,
ова ће студија бити незаобилазна литература, јер је естетичка
теорија архитектуре, настала у окриљу мисаоних идеја
94 просветитељства у Француској, у нашој средини мало истраживана
област, а она је, сматра се, значајно утицала на формирање модерне
теоријске мисли у централној Европи.
Дело Естетичка теорија архитектуре Марка-Антоана Ложијеа
Ирене Кулетин Ћулафић са сигурношћу се може уврстити у поуздано
истраживање интернационалног карактера. Оно спада у теоријске
вредности дугог трајања.

проф. др Ратко Божовић

 ОДРЖИВИ РАЗВОЈ БАЊСКИХ И ТУРИСТИЧКИХ
НАСЕЉА У СРБИЈИ
ПРИКАЗ ТЕМАТСКОГ ЗБОРНИКА (Посебна издања бр. 64)
Уредници: Мила Пуцар и Бошко Јосимовић
Издавач: Институт за архитектуру и урбанизам Србије - ИАУС, 2010.
Ова књига резултат је рада на пројекту Од-
рживи развој и уређење бањских и тури-
стичких насеља у Србији, који је у оквиру
програма Технолошки развој финансиран од
стране Министарства за науку и технолошки
развој Републике Србије у периоду од апри-
ла 2008. до краја 2010. године.
Проблематика примене концепције одржи-
вог развоја у бањским и туристичким
насељима на руралном подручју Србије није
довољно комлексно изучавана и системати-
зована, тако да резултати истраживања
презентирани у тематском зборнику Одржи-
ви развој бањских и туристичких насеља у
Србији, уредника др Миле Пуцар и др Бошка
Јосимовића, указују на правце будућег, сас-
вим сигурно, комплексног рада на
планирању, управљању и остваривању од-
рживог туризма у Србији.
У првом делу анализиран је приступ и примена концепције
одрживог развоја у просторном планирању и уређењу бањских
места. Значајним сматрамо анализу недостатне подршке
постојећег закон­ског основа и институционалног организовања
одрживом развоју бања, а нарочито детаљне препоруке за израду
новог закона о бањским и климатским лечилиштима и ново
институционално устројство за управљање одрживим развојем и
уређењем бањских места. Посебно су значајна поглавља у којима
су обрађене препоруке за планирање, уређење и управљање
пределом, зеленим површинама и јавним просторима у бањским
насељима, запостављеном аспекту туристичке понуде свих бања
Србије. Полазећи од европских конвенција и искустава, сагледавају
се могућности њихове примене у нашој пракси. Јавне површине
бањских насеља анализиране су на нов начин, са основном идејом
њиховог активирања, флексибилног и мултифункционалног
коришћења и урбаног дизајна. На основу сагледавања савремених
тенденција у здравственом туризму, истражене су неопходне
трансформације функција и услуга постојећих рехабилитационих
центара ради формирања конкурентне понуде здравственог
туризма. У једном броју радова анализирани су проблеми
досадашњег развоја, пре свега стихијске изградње и
неодоговарајућег квалитета пансионских објеката који имају све
већи значај у понуди смештајних капацитета у бањским насељима.
Дате су препоруке за развој кондоминијума, као ефикасног и
одрживог концепта функционисања пансионских објеката у
бањским насељима.
Други део посвећен је одрживом развоју и
уређењу туристичких насеља у руралним
срединама Србије. Анализирани су кључни
изазови и сагледане шансе за развој
руралног туризма, полазећи од добрих и
лоших примера у појединим туристичким
дестинацијама Србије. Дате су препоруке
за унапређење улоге кључних актера и
развој неопходне подршке јавног сектора
за развој овог вида туризма. Истражене су
могућности обнављања традиционалних
привредних и пољопривредних делатности
и њиховог интегрисања у одрживи развој
туирзма, као дела културне атрактивности
руралних туристичких насеља и предела са
природним и културним наслеђем. Посебно
значјном сматрамо анализу различитих
иностраних искустава у погледу концепта
и функционисања етно-села. Полазећи од анализе овог концпета
у нашој пракси, недовољне интегрисаности постојећих етно-села
у предео и неатрактивне презентације традиционалног руралног
начина живота, дате су препоруке за бољу контекстуализацију,
презентацију и интегрисање етно-села у развој локалне заједнице
и туристичку понуду руралних подручја. Обрађени су акутни
проблеми и могућности унапређења управљања заштитом
животне средине, развоја и модификације система управљања
отпадом и повећања коришћења обновљивих извора енергије
и енергетске ефикасности у туристичким насељима на руралном
подручју Србије.
Посебно вредним може се сматрати напор аутора да уз тематски
зборник припреме и глосаријум кључних речи и израза из домена
управљања и планирања одрживог развоја туризма, бањских и
туристичких насеља, заштите животне средине и обновљивих
извора енергије, као и графичке прилоге добрих примера наше
праксе.
Верујемо да ће тематски зборник Одрживи развој бањских и
туристичких насеља у Србији бити веома корисна литература 95
свима који су заинтересовани за одрживи развој туризма и
одрживи развој бањских и сеоских туристичких насеља у Србији –
за образовање кадрова на унивезитетима на којима се изучава
просторно и урбанистичко планирање и пројектовање, туризам,
заштита животне средине и др., запосленима у државној управи,
стручњацима у сектору туризма и различитим планерским,
пројектантским, консултантским и другим организацијама.
проф. др Марија Максин
 Радови се предају на начин и у формату који је доле про­писан.
Дужина текста је пола ауторског табака или 8 страна са проредом
1,5 и маргинама 2,5 cm са сваке стране (или око 14 500 знакова -
Characters with sapces), укључујући податке о коришћењу
литературе и напомене.
Радови се шаљу на адресу редакције ИАУС - “Архитектура и урба­
низам” Бул. краља Александра 75/II, или на e-mail milap@iaus.ac.rs
Радови подлежу анонимној рецензији. Након обављене рецен­
зије, ауторима се шаље мишљење рецензената, по коме треба да
поступе, уколико има примедби. Рад потом враћају редакцији.
Уколико аутори не прихвате све сугестије рецен­зената, потребно је
да пошаљу образложења која ће раз­мо­трити (по могућству) исти
рецензенти и редакција.
Уз рад треба дати допис у коме аутор наводи да рад у овом
облику није био раније публикован у неком домаћем или
иностраном ча­сопису или монографији.
Начин писања и формат:
Језик: српски
Писмо: ћирилица за све прилоге који садрже текст
Дати апстракт рада и кључне речи на српском
Наслов рада, проширени резиме рада са кључним речима и
наслове испод слика дати и на енглеском .
Рад се шаље у две копије. Једна копија треба да садржи: на­слов,
име и презиме имена аутора и институцију где је аутор(и) запослен
(уколико је запослен). Уз институцију треба дати комплетну адресу,
телефон, факс, е-mail адресу. Када има ви­ше аутора и више инсти­
туција користити суперскрипт *, ** и ***. Друга копија иде
рецензенту и не треба да садржи име аутора.
Апстракт на српском:
Апстракт долази одмах после главног наслова и имена аутора и
треба да садржи максимално 200 речи текста и кључне речи.
Апстракт треба да буде кратак резиме рада, који објашњава сажету
идеју и методе које су коришћене у раду. У апстракту се не дају
цитати и референце. Апстракт не треба да садржи делове из увода.
Апстракт на енглеском:
Наслов рада, апстракт и кључне речи треба дати и на енгле­ском.
Пожељно је дати проширен апстракт на енглеском.
Текст:
Текст треба да следи логичан и јасан план. Треба изложити разлог
за рад и његов однос према сличним претходним ра­довима.
Методе и технике описати на јасан начин. Уколико у раду постоје
резултати и дискусија резултата, као и препоруке, пожељно је
одвојено их приказати.
Текст треба да је подељен у поглавља и сваки део треба да има
наслов. Први ниво наслова пише се великим словима, болд. За
други ниво наслова користи се иста величина слова с тим што је
прво слово велико, остала мала, болд. За трећи ниво наслова
користити италик.
Потребни симболи и текст маркери које није било могуће уписати
у базичном типу слова (нпр.: ∑, π, β, α, ...), потражити у менију Insert
- Symbol (Word) или написати и подвући оловком на одштампаној
копији.
Када се страна имена преводе на српски језик, код прве појаве у
тексту, треба (у загради) да буду написана у оргиналу.
Фусноте:
Фусноте или напомене користити за цитирање или пози­вање на
изворе. Фусноте почињу од текста бројем 1, а e-mail аутора означити
96
звездицом.
Илустрације и табеле:
Илустрације и табеле треба да буду нумерисане, информативне,
са што краћим текстом. Све илустрације и табеле треба да имају
упутнице у тексту. Позив на слике или табеле у тексту се означава:
(Сл. 1) или (Таб. 1). Наслове испод слика означити са Сл.. и превести
на енглески језик са ознаком Fig. .У првом кораку, када се радови
шаљу за рецензију, слике и табеле дати на одвојеним лис­то­вима са
означеним бројевима и насловима.
Захвалница:
Уколико аутор има потребу да се појединцу или установи захвали
за допринос у раду, тај текст се ставља у курзиву, мањим словима у
односу на основни текст, после основног текста, а пре литературе.
Литература:
Литературу треба дати по азбучном реду: Презиме и ини­цијали
имена аутора; иницијали имена и презиме осталих аутора; годину
публиковања (у загради); наслов рада, назив часописа (тип слова
– italic), број часописа (bold), број страна (од - до). (За књигу: место
публиковања и име издавача), број страна (од - до).
Примери:
 за часопис: Радосављевић Р. (1995.), Основи заштите гра­
дитељског наслеђа језгра Новог Сада, Архитектура и урбанизам
2, стр. 23 - 32;
 за књиге: Бркић А. (1992.), Знакови у камену, Београд, Савез
архитеката Србије, 242 - 243;
 напомена у оквиру текста, позив на литературу: (Бркић, 1992).
Прилози:
Уколико постоји потреба за прилозима који додатно објаш­њавају
основни текст, они садрже споредне, али важне податке као напр.
методе анализе, компјутерске исписе, листу симбола као и додатне
илустрације или табеле. Прилози се стављају после литературе и
треба да се означе словима, бројевима или заглављем и на тај
начин се на њих позива у основном тексту.
Напомене:
Након рецензије и прихватања рада за штампу, све горе на­
ведене напомене важе. Текст и илустрације предати у једном од
следећих формата:
 текстуални прилог: Microsoft Word (*.doc);
 табеле и графикони Microsoft Word (*.doc);
 дијаграми, шеме и сл.: Adobe Illustrator; InDesign;
 фотографије, цртежи и сл.: TIFF (у резолуцији 300 pixels/inch,
CMYK) или их дати за скенирање;
 неквалитетне фотографије се неће прихватати посебно
фотографије скидане са интернета;
 код свих фотографија обавезно ставити извор;
 коначна верзија текста подлеже лекторисању (српски и
енглески);
 објављивање радова се не плаћа;
 радови се не враћају ауторима;
 аутори чији радови буду објављени добијају два примерка
часописа.
Важна напомене:
Да би часопис био категорисан као водећи национални часопис,
по­требно је да аутори што више цитирају радове аутора који су
објављени у предходним бројевима "Архитектуре и урбанизма" и
"Spatium".
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд 71/72
Архитектура и урбанизам: Часопис за архитектуру, урбанизам и
просторно планирање / главни и одговорни уредник Мила Пуцар.
– Год. 1, бр. 1
(1. децембар 1994) - . – Београд (Булевар краља Александра 73/II) :
Институт за архитектуру и урбанизам Србије, 1994 – (Београд :
Графо Нин). –30cm
Повремено
ISSN 0354 – 6055 (Штампано издање) = Архитектура и урбанизам
ISSN 2217-8074 (Online)
COBISS.SR-ID 8014860