Јована Орлеанка

Написао: Миодраг Јанковић

Свакако "најславнија" ломача у Француској је она, наложена у Руану, 30. маја 1431.
године, на којој је изгорела Девица Орлеанска, или, како ми кажемо, Јована Орлеанка.

Не само да је заслугом ове девојке ослобођен Орлеан опседнут од Енглеза, 8.маја 1429.,
не само да је крунисала дозлабога слабога Шарла VII у Ремсу, 17. јула исте 1429., него
је њена жртва повратила, код Француза изгубљено осећање, да сви заједно чине једну
нацију. Сељанчица из Лорене, из села Домреми, бива усмрћена на суров начин, после
истраге и суда Свете инквизиције. Из њенога пепела, брже-боље просутога у Сену,
родила се Француска, она, коју смо волели и поштовали. Садашња Француска више
није достојна трагедије која се одиграла у Руану и ми ћемо покушати да осветлимо
жртву Јоване Орлеанке већма због Србије, зарад наше духовне користи.

Спомен на Јовану Орлеанку може бити вишеструко користан, баш данас, када многима
међу нама изгледа, да се за Србе небо затворило. Бројне појединости о њеном кратком
али славном животу одавно су лако доступне, то јест, све је до тачнина описано у
најлепшој француској књизи за коју знам. Није реч о роману, већ о записнику са
суђења, који је прерастао у упутство о освајању Новога неба и земље, али у нама
самима, онога Новога Јерусалима, у којем влада блага реч Сина Божијега. То је књига о
смелости, одважности, мужевности, јунаштву, дрзовитости, витештву осликаном
најскупоценијим бојама, попут оних, на минијатурама часловца дуке од Берија, са краја
XIV и почетком XV века. Имајмо на уму да се Јованино послање и благотворна акција,
одигравају у времену после битке на Косову и жертве Светога Кнеза Лазара
Косовскога, у доба у којем је нашом Србијом владао "увек спомињани, славни и
благочастиви господин деспот Стефан", како га назива његов савременик, животописац
Констатин Филозоф, иначе један од највећих србских књижевника.
 Браћа Лимбург:
Април, минијатура, 1413.
Врло богати часловац војводе од Берија

Једне године сам походио остатке некада чувене опатије Жимијеж у Нормандији, коју
су градили меровиншки краљеви а срушио јакобински Преврат (Француска
револуција). Ово велелепно здање, сада без крова и остаци некадањега раскошнога
умећа градитеља катедрала, налази се у меандрима Сене, низводно од Руана. Опет
низводно, недалеко од Жимијежа, находи се месташце Вилекије, на десној обали реке.
Одавно сам желео туда да прођем, због Виктора Игоа, чији се кћи и зет беху удавили у
Сени код Вилекијеа. Стајао сам тамо, посматрао воду, тамно зелене сенке у покрету,
реку, која ми се увек чинила у журби где год сам се у њу загледао, као париски
пролазници, понекад у брзоходу низбочега и сасвим искрено, покушавао да се сетим
Игоових стихова о Леополдини... Узалуд, као усред вреве, нисам више могао да
пронађем нит, глумци кажу - шлагворт.

Да ли сам је пре, или после, будан сањао, или се жива слика обрела у сећању од пусте
моје сажаљивости, жеље и близине Руана, тек и сада, сасвим јасно, израња предамном,
из оне сеновите воде, најпре бела застава, на којој видим Сведржитеља са два ангела и
по који златан љиљан. У трептају, одједном је Сена мирна и сребрнаста, израња љупко
девојачко лице...Jeanne d'Arc! На њој оклоп, црн, отмен, као на Рубенсовој слици,
Девица на коњу, корача по води у којој се, као у староме венецијанскоме огледалу,
бистри небо, заувек ведро.

Јована у оклопу, уље на платну

Крај XIX века
У својој гласовитој "Историји Француске", Жил Мишле каже: "Жан д'Арк истовремено
утемељује Француску и савест. Монашкој девизи бежите од злог света, обновљеној
Имитацијом, она супротставља, херојско, Евангелско: Спасавајте овај свет, борите се
и умрите за њега".

Можда и није тешко замислити, какво је стање у Француској почетком петнаестога

века: траје енглеско запоседање и Французи су подељени на Англо-Французе и
Французе. На родољубe, присташе домаћих фракција и сараднике завојевача. Будући
Шарл VII је рођен 1403., као син Изабо од Бавијер и Краља Шарла VI. Пред
пунолетство, мајка га се одрекла а отац (умро као сумасишавши) лишио наслеђа. Дука
од Бургундије, Филип Добри нада се да ће постати краљ, уз помоћ Енглеза на чијем је
челу, као главнокомандујући, Жан од Ланкестера, војвода од Бедфорда. Енглез води
доста успешну политику, засновану на подељености Француза, ослањајући се на
Бургундију и Бретању. Жени се сестром Филипа Доброг, али моћни дука му убрзо
окреће леђа, због рата у Фландрији против Глочестера, а некако у исто време, војвода
од Бретање постаје савезник слабога Шарла VII. То је време у којем нико не држи до
задате речи и савезништва су ефемерна. Осим тога, Бедфорд има тешкоће са одбијањем
Француза да признају законитост његовога братанца Анрија VI, којему, према Уговору
из Троа, припада право на француску круну. И поврх свега, морао је хитно да се
пребацује у Енглеску како би помогао своме брату, војводи од Глочестера у борби
против супарника им Бофорта. Уочи 1428. године, Енглеска круна, која од битке код
Кресија 1346., затим, од битке код Азенкура 24.октобра 1415., држи Француску на
коленима, нема више од четвртине француске територије под својом управом.

На таквој низбрдици за Енглезе, упркос Бедфордовом противлењу, у јесен 1428.беше

донета одлука за напад на Орлеан, у чијој се околини осећала растућа моћ Шарла VII.
Наоко замршена карта снага у покрету, највише ме подсећа на ратове Куросавиних
шогуна у средњевековноме Јапану. Нема те објективне силе која би превагнула, млади
Анри VI је законити краљ Француске али га народ неће, јер је Енглез, дука Филип
Добри је јак, али недовољно, његов супарник војвода Шарл од Орлеана је у
заточеништву, али заступају га Гаскоњци Бернара од Армањака, непрестано ометајући
планове Бургоње, води се борба за престо до истребљења. Шарл VII је неодлучан,
несигуран, али лукав и подмукао у борби за опстанак. Његова нарав је заувек осенчена
очевим лудилом и мајчиним љубавним водвиљима.

Вест да је енглески војсковођа Салсбери кренуо на Орлеан, није била још допрла у
Лорену, у засеок Домреми. У њему, у родитељкој кући живи Јована, или, како је из
милоште њени зову - Јованчица, девојче од шеснаест година. Помаже родитељима у
земљорадњи и чува стоку. Упролеће, те 1428.године, када се над Француском беху
надвили облаци велике неизвесности у погледу њене будућности, у томе засеоку,
изгубљеноме на граници Краљевства, започела је да се уписује у велику књигу
француске и европске повести, бесмртна прича о Деви Јовани Орлеанки, најбољој
девојци коју је икада родила ова Богом благословена земља.

Већ више од сто година траје рат са Енглеском и за све то време, стално се потпаљују
сукоби између самих Француза у разним деобама, данас би казали грађански рат се не
смирује и да несрећа буде потпуна, европска зараза Црне куге оставила је за собом
пустош: велика епоха катедрали окончала се у страху и кужноме задаху стотина хиљада
помрлих од заразе. После битке код Азенкура, 1415. године, већина је била мишљења
да Француској спаса нема. Свега 13 000 Енглеза бацило је под ноге 40 000 Француза,
махом оклопника, који су сасвим олако били жртве стрелаца и енглеске пешадије.
Покољ великога броја племића у блату Азенкура, пострадалих због никакве
дисциплине и лошега командовања, задао је готово смртни ударац француској елити.
Војвода Шарл од Орлеана је заробљен и одведен у Енглеску, где ће остати двадесетпет
година, одавајући се писању поезије.

Војвода Шарл од Орлеана

и његова супруга Мари од Клева,
бриселска таписерија, око 1460

1429. године, утврђени Орлеан је пред падом, Фалстаф је управо нанео још један тежак
пораз Французима, и град, у којем је 6 000 бранилаца, једва одолева смишљеним и
добро извођеним нападима 15 000 Енглеза. Ништа заправо више не може спречити да
Француска коначно не падне у руке туђинаца, као што ће то бити случај, нешто више
од две деценије после ових догађаја, када су бранећи Цариград седам недеља, његови
последњи браниоци, предвођени последњим Царом Константином XI Драгашом,
изгинули на бедемима, а Визант заувек пао у руке Азијата. Од тога времена, па све до
збора у Орашцу, Срби ће подносити муслимански јарам и сањати слободу.

У Француској се, међутим, сам Господ Сведржитељ умешао у ток збивања.

Још од своје тринаесте године, Јована чује гласове и има виђења. Први пут, у очевој
башти јавља јој се јасан и свечан глас праћен светлошћу. "И дође тај глас око подневне
уре, у летње доба, у врт мога оца". Уплашена је, али схвата да јој гласи долазе "од
стране Бога" (de par Dieu). Убрзо је појмила да је реч о ангелу и то не било којем, јавља
јој се Свети Архангел Михаило, у оделу витеза. Посете бивају учестане од 1425., ангео
је васпитава, учи је да буде добра и да посећује цркву. Бог ће јој помоћи, уверава је,
убрзо јој објаснивши и Божију вољу: мораће да притекне у помоћ краљевићу Шарлу, да
разбије опсаду Орлеана и њега одведе у Ремс, како би био миропомазан. Ни мање, ни
више. У међувремену, девојче живи свој живот, као и сва друга сељачка деца. У пољу,
чобани се окупљају око једног столетног храста - записа. То је дрво у којем станују
виле. Сви кажу да виле нису рђаве, да нису вештице, али слабо се виђају. У народу су
још живе келтске легенде, друидско предање егзистира упоредно са строгим
хришћанством. Девојчад често плету венце од пољског цвећа и радо певају. Понекад ми
се чини да их видим у пејзажу Клода Лорена ("Свадба Исака и Ребеке")и поверујем, да
певају стару, чаробну песму о витезу ноћне страже: "Ко пролази одвећ позно,
сапутници (оригана) мирис-траве (Les compagnon de la marjolaine); /То је витез ноћне
страже (...),/Шта жели витез (...), /Тражи девојку за удају"(...) Тако и данас мајке плаше
девојчице, које не иду у кревет на време. Док слушам дражесну песму, не могу а да не
помислим на Рембрантову "Ноћну стражу" и не будем скоро разочаран, Јована није
могла познавати меланхоличне стихове Шарла од Орлеана, у то доба заточеног на
енглеском острву: "Време је збацило свој капут/Од ветра, студени и кише, И оденуло се
у ручни вез,/Од сјајног, ведрог и лепог сунца". Злосрећни племић, мора да је слутећи
своју француску отаџбину, с оне стране Ламанша, њу замишљао као златним концем
везену одежду. Енглеске магле, кишурине, у његовој песми, смењивало је француско
пролеће. Али још баснословнија су пролећа у Србији, каже савременик Шарла од
Орлеана, наш Константин Филозоф: "А када земљу оставља зима и рђаво време, и када
се приближује лето, ваздух је добро растворен и красан (...)".

Жан Фуке (1420-1481), француски пејзаж

Опсаду Орлеана Енглези су започели средином октобра 1428. У међувремену, Архангел

је учи и показује јој "толико ствари"(чудеса), да му она све верује. Каже јој, посећиваће
је две светице: Света Маргарита и Света Катарина. Мораће да их слуша - и то је воља
Божија.

Готово све што знамо о тим њеним разговорима са вишим бићима, налази се у
записнику процеса, који је против ње, за рачун Енглеза, водио велечасни Пјер Кошон.
За своје потребе, служио сам се записницима које је изабрао и објавио Робер Бразијак.

Углавном сви они који су писали о Јовани Орлеанки, кажу, доказујући више или мање,
да је њена епопеја колико рационална - толико исто и ирационална. Спомињу
НАДПРИРОДНО, а велика већина, од Волтера па све до данас, или се изругује или
оставља по страни све оно што разум не може себи да објасни. Бомарше је, чини ми се,
био најжешћи у својим нападима, назива је "несрећна идиоткиња", Волтер је безочно
исмева у своме памфлету "Девица" (La pucelle), а Монтескје тврди да је цела прича
дело попова-фанатика и да је на делу "превара верујућих". Упркос томе што су јој сви
њени иследници признали искреност, сви се слажу да није знала лагати, због подршке
Кошоновој оптужници, ништа је нису питали о разговорима са Светим Архангелом
Михаилом и осталим Светима, свима који су јој долазили из другога света, из
"надприроде". И сам Жил Мишле, који је о Деви Орлеанској писао у својој младости,
док је још био хришћанин, жали, рекло би се, због те пропуштене прилике и каже да
Француска више није оно што је била у њено доба, када је, како пише, била искрена и
честита, за разлику од њене данашње испразности и других, још тежих последица
моралнога посрнућа. Као човек свога времена, у духу Романтизма, Мишле слика
Француску с почетка петнаестога века, као земљу ојађених, али поштених сељака,
здравих и непокварених природних бића. Уопште не каже због чега су ти људи "здрави,
непокварени и природни". Али, осећа се велики утицај Жан-Жак Русоа код Мишлеа и
лако нам је наслутити присуство магле усред бела дана, која је ту да сакрије
"добротворе човечанства" у њиховом походу на Христа. Константин Филозоф је много
одређенији када описује Србе, ондашње становнике Србије деспота Стефана
Лазаревића: "А телесном чистотом превазилазе друге народе, а исто тако лаком и
светлом крвљу. А уз то су и милостиви и дружељубиви. (...) А живот у тој земљи је као
црква Божија, а не живе као остали народи скотски и против природе, и сваки час не
спомиње се име Божије, но установљено је да се моле од малога до великога од њих,
више од двапут на дан. Љубочасно је како син, мада је и у свом дому, када је заједно са
родитељима, као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих но и
код најгрубљих, и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца
свога или матер? Ваистину, никако, но по Христу врши се закон" (...). Замишљам, шта
више верујем, да је Јована потекла из готово на исти начин устројене средине, у којој се
"по Христу врши закон". Србија увекспомињаног деспота Стефана мени је образац, на
основу којега имам живу слику засеока Домреми пред очима.

Непознати аутор, Домреми, акварел, 1819.

Ни код бранитеља Јоване Орлеанке, нема покушаја да се надприродно протумачи

другачије, него као што је уобичајено у мистичној схоластици када се слови о
чудесима, то јест, о чињењу Промисли, о нечему што Бог (Биће-Небиће ван свих
категорија), подарује изабранима, по некаквоме своме нахођењу. Неки иду чак тако
далеко, да говоре о две природе Јоване Орлеанке. Убеђен сам да греше, тако се само
отуђује, каћиперно бљутави најсублимнији животопис о Девојци-витезу, о
божанственој лучи, кандилу, које нам још и данас трепери у суморној европској ноћи.
Жан д'Арк има само једну, од Бога природу. Нимало случајно, а према пророчанству
митскога Мерлина, Француску је требало да спаси Девица, израз честите простоте и
велике духовне постојаности. Отуда, како расуђујем, онда када се о њој говори или
пише, њено дело се не би требало подвајати на рационално и ирационално, на две
природе. Поред тога, њен подвиг је више него разуман, јер је спаситељски, борилачки,
а воља Божија је, да се кроз њу научимо дивотама које су нам у природи. Како би то
рекао Свети Павле, да срцем спознамо Христа, јер само су велика срца, она, испуњена
милоштом, у стању да појме какво је и колико херојство бити добар.

Дакле, у време када је Француска била предео у којем је царовала зла воља и зло
разједињавања се ширило, као сада међу Србима, у оно доба, када је била осиромашила
у љубави, слави и чедности, Јованка је, од гласова научена, увидела, да јој ваља
напустити родитељски дом и кренути у пустоловину. Гласови невидивих изасланика
Неба, невидивих за туробне, обамрле, грамзиве, огрезле у раскоши, очајању... њени
небески учитељи, стално је пожуриваху, понављајући, да јој ваља спасавати отаџбину.
"Кћери Божија, треба да напустиш своје село и пођеш у Француску. Узми од Бога ти
стег, небескога Краља стег, узми га одважно и Бог ће ти бити на помоћи". Када
Јованини гласови кажу "у Француску", онда то значи, по ондашњим схватањима, у
Орлеан, Тур, Ремс, Париз, Компјењ и Руан. И она ће их послушати. Ово се збило
непуних годину дана после смрти деспота Стефана Лазаревића. Србија је остала
неутешна, без господара и воље да се брани и Турци су одмах заузели Крушевац, а
Мађари Београд. Константин Филозоф беше записао: "Наједанпут све постаде мрзост
пустоши, све се преобрази, све постаде као да га и нема, све се испуни горчином" (...)
Изненада, у лову, беше испустио своју племениту душу деспот Стефан, смртно
посечење бејаше стигло великог браниоца отачаства, сјајаног и чувеног војсковођу,
витеза без мане, песника Слова љубави. И не само то, да није у његовом Београду, 6.
априла 1941. године, из немачких авиона погођена, сагорела Народна библиотека и у
њој зборник "на поучење људима" писан на деспотовом двору, данас би нам било
допуштено да упоређујемо то дело са великим и малим часловцем Жана од Француске
војводе од Берија. И било би нам могуће да боље разумемо Србију деспота Стефана,
ону за коју Констатин Филозоф каже да је била "у себе примила и везала четири
времена и ваздух".

Браћа Лимбург: Мај, минијатура, 1413.

Врло богати часловец војводе од Берија

Јована ће се упутити у Вокулер, најближи утврђен градић, којим командује капетан

Робер од Бодрикура, веран француској Круни. Повериће му шта јој наређују њени
гласови. Јована му говори о Краљу небескоме, звала га је "Messire" (милостиви
господин), који од ње захтева да "миропомаже", крунише несрећнога ШарлаVII у
Ремсу. Пре тога јој ваља ослободити Орлеан од Енглеза. Половином маја 1428. године,
Орлеан још није био под опсадом. Енглези су започели напад тек у октобру. Бодрикур
то зна. Капетан је убеђен да има посла са луцкастом особом. На питање, ко је тај њен
"милостиви господин", она узвраћа: власник Краљевине. Бодрикур јој саветује да се
врати у своје село. После више покушаја, током целе те године, тек је крајем јануара
наредне, 1429. успела да приволи капетана да јој додели оружану пратњу за путовање
до обала Лоаре. Орлеан је сада стварно био у енглескоме окружењу. Све време је била
необично упорна, више пута је долазила у Вокулер и неуморно га је подучавала,
говорила да Краљ свих светова, само уступа своје власништво, похрањује га у руке тога
или тога Краља, када му је воља. Сад је решио да Шарлу повери Француску. Са
великом чврстином и љупкошћу уверавала је несрећног капетана, како је она само
извршилац те велике воље, јер, сам Свети Архангел је беше научио како мора разбити
опсаду Орлеана и одвести Краљевића у Ремс. "Треба ли да Краљ буде истеран из
Краљевине и да сви постанемо Енглези"?- одважно је питала Бодрикура и малодушне и
збуњене око њега. Да би их мање збуњивала, обукла се као мушкарац. Из њених
упорних настојања и њених речи, извија се велико сажаљење над плачевном сликом
Француске. Јовану покреће МИЛОСРЂЕ, једино кадро да проникне у срца
једнородних.

И 23.фебруара 1429.године, Витез-Девица креће пут опседнутога, последњега

францускога упоришта. "Гласови" су је храбрили: "Пођи одважно".

Превршила се била мера безакоња и "милостиви господин" се уплиће. Не опредељује се

за војску, не шаље оружара, да францускоме Краљу поклони митраљезе, или бестрзајне
топове, пре него што им је био вакат да буду пронађени, не, шаље му оно што је јаче од
мача оштрога са обе стране: чедност, кротост, послушност, добру реч, љубав, мир,
слогу. Од тога је начињен сјајни оклоп Деве Орлеанске.

Свакад, онда када њен учитељ и старатељ, Свети Архангел Михаило

помиње"одважност", он Девицу упућује на бодрост, борбену смелост. Изгледа
необично, али гласоноша Врховне воље и победник Сатаниних хорди, препоручује
мушкост, решеност својствену мушкарцима. И ми ћемо се уверити, да су лепота и
неукаљаност грехом, у овом случају вечно женско, били срчанији, решенији од било
којег мушкарца у Краљевини.

Све оно што је истинито, све оно што је поштено, све што је праведно, све што је чисто,
све што је лепо...као изашло из агапе Светога Павла, у једноме телу, у јединственоме
пролећу живота те девојке, кренуло се да спасава Француску од блуда, хуле, зломисли,
злурадости, гордости и злопамћења... Какав естетски катарзис, до данас непомућен!
Света Јовано Орлеанко, созерцавам вашу љупкост, послушање, крепост, веру у
будућност Француске. И Србију ће спасити лепота, као мирис руже у зору.

Сусрет Шарла VII и Девице Јоване одиграо се у Шинону. У великој свечаној дворани
дворца, јако осветљеној, пред више стотина витезова. Шарлу се било прохтело да је
одмах стави на испит и као глумац, био се сакрио међу дворјане. Она је ушла, и
загледала се у присутне, па се, као да је одувек живела на двору, упутила право према
Краљевићу. Поздравила га отмено и смерно и клекнула, да би га, сходно обичају,
пољубила у ноге. "Бог вас поживео, љубазни Краљу" - рекла је. А он је одговорио:
"Нисам ја краљ" и показао на једнога дворанина. "Ево краља". На то је она узвратила:
"У име Божије, љубазни Кнеже, ви сте краљ а не други". Шарл је био запрепашћен
одговором и упитао је: "А ви, ко сте ви?" Уследио је одговор: "Љубазни Краљевићу,
моје име је Девица Јована. Дошла сам, послата од Бога, да бих вам помогла, вама и
Краљевини. По мени, поручује вам небески Краљ, бићете миропомазани и крунисани у
граду Ремсу и постаћете намесник небескога Краља, онога, који је владар Француске".

Сведоци су после записали: "Била је тако племенита и тако искрена, да је надахнуће

исијавало из ње". Шарл VII је опчињен, наредних дана често разговара са њом. Ипак,
по природи неповерив и притворан, истовремено беше задужио поверенике да спроведу
истрагу и Јовану узму на испит. И започео је њен први процес, у Поатјеу, у присуству
самога Краљевића Шарла. Инквизитор Емери јој каже:

"Према вашем исказу, глас вам јавља да Бог жели да избави Француску од опасности у
којој се налази. Али, ако Бог хоће да ослободи француски народ, нису потребни
наоружани људи". Јована му одговара: "За име Божије, војници ће се борити, а Бог ће
им подарити победу".

Читају јој разне богословске књиге, уверавају је, како књиге кажу да њој не треба
веровати. Она им одговара: "У књигама милостивога господина, више је написано него
у вашим".

Један доктор теологије, учено јој и свечано саопштава да Бог неће да се њој верује,
осим, ако ту, пред истражитељима, не изведе неко чудо. Жели да је прокаже као
вештицу. Кратко и љубазно, она му узврати да није послата чинити чуда зарад чуда.
Једино чудо ће, рече, бити разбијање опсаде Орлеана, уништење Енглеза, крунисање у
Ремсу, предаја Париза (у то време у рукама Енглеза и њихових страшљивих улизица) и
ослобађање, у Енглеској заточеног, Шарла од Орлеана. Инквизитор је пита, којим
наречјем говоре њени гласови? Јована: "Складнијим од вашега". Инквизитор: "Верујете
ли у Бога?" "Од вас боље" гласи одговор.

Грађани и сељани, који присуствују овим испитивањима, понесени су њеном

генијалном једноставношћу, брзином одговора, тако да после сва потпитања постају
сувишна. Људи и жене плачу, уверени да се налазе пред Божијим давањем. Како би
осујетила да је људи телесно пожеле и сачувала своје девојаштво, мислено и телесно,
обукла се у мушко одело. Тако им је лепо објаснила. После шест седмица, Рењо де
Шартр, архиепископ Ремса и канцелар Француске, потписује да је Јована истинска
девица, што је доказ да није вештица, да је одликује скромност, побожност, част и
једноставност. У одлуци се каже: "Краљ нема права да одбаци Девицу која каже да је
Бог шаље, јер народ заслужује да му се прискочи у помоћ". Ипак, неверје и лаковерје
под руку са слабошћу људском, захтевају од Краља да и поред свега, од Деве затражи
неки знак, као потврду да је њено послање "надприродно". Јована је нестрпива, гласови
је пожурују. Како би их некако све подстакла и охрабрила, не би ли се напокон кренуло
у помоћ опсађенима, обећа им жељени "знак", али само, под Орлеаном. Закључак је, у
извесном смислу, задовољио и оне који вероваху само у науку и оне који вероваху у
Бога. Жан д'Арк је добила статус "Божје помоћнице".

У граду Туру дала је да јој се начини ратна застава, по којој је у народу добила име
"Ангелска, или Девица са бојевом заставом". Златим словима на белој основи исписано
је њено гесло: Jhesu - Исус. А на заставици пише једна друга света реч: БЛАГОВЕСТ.
 Петрус Паулус Рубенс:
Јована Орлеанка на молитви

Краљ и племићи су је наоружали и дали јој коње. У једној цркви, посвећеној Светој
Катарини, гласови јој открише место, иза олтара, где беше закопан стари мач, који је,
како каже животопис, лежао поред онога, који је некада припадао Шарлу Мартелу,
ослободиоцу Француске од Црних Арапа. У Тврђави Блоа, на Лоари, извршено је,
затим, освећење њених ратних застава.

Одвећ је волела своју заставу. Замишљам је како са њом разговара, као наш Лаза
Костић "с увученом српском заставом у мађистрату новосадском": "Заставо моја,
заставо тројна,/свијено срце народа бојна,/зар већ у твојим бојама спава /црвена крвца и
крвца плава?"

Јованина застава је бела, символ непорочности, свеснога неподавања душегубној

стихији, на њој је златом, бојом сунца, извезено бесцен-име. Из записника, вођених за
време истражнога поступка, произилази да је име Сина Божијега, за њу, сељанчицу из
Лорене, нешто највредније, то име она често изговара у трепетноме заносу. Њен је
"политички програм" одиста једноставан: прослављање имена Божијег. Заузврат, од
несретниковића Шарла VII, она захтева само једно: да Француску, своју Краљевину,
ПОКЛОНИ, завешта, Цару небескоме. И све друго, учи га, биће му дато од Бога. Шарл
је једва пристао, али како је био неповерив и човекомрзац, чиновничка душица, позвао
је нотароша да сачини законом предвиђени акт, којим је Јовани завештао Краљевину, а
она, у дну стране, Француску одмах, пред њим, поклонила Богу! Рекло би се, да је
Шарл имао нарав данашњега буржуја, ћате, страшивога потрошача, који за све тражи
уговор и кога увек шићарџије преваре на основу уговора. Остао је знан у повести као
једини француски Краљ, који је с Богом општио преко уговора, ситносопственички. О
овоме францускоме Краљу, много више говори та нагодба, него сви портрети и књиге.

У обрачун са непријатељем, у ослобађање своје отаџбине, Јована креће у име Христа,

са именом Христа. Он је њена застава бојна. Француска, све до данас, не познаје већега
подвига. И упркос те велике славе, данашња Француска се много удаљила од завета
своје Јоване Орлеанке. Од "девојке великога срца" како је називају њени гласови.
Дуго сам трагао за оним што повезује Јовану Орлеанку са Србством, једнакост у
супротностима сам тражио, понекад, само сањао реч - којом би се одгонетнула, одувек
сам био сигуран, тајна веза Срба и Француза. Не било којих Срба и Француза, већ оних
од најбољега соја. Увек ми је била пред очима, али је тек данас видим у свој њеној
лепој јасноћи. Та реч је - ЛОЗА.

Доситеју Обрадовићу се приписује једно Проглашеније у којем он говори о ЛОЗИ:

Београд, 21. фебруара (5. марта) 1809. Проглас србскоме народу којим се позива на
слогу, љубав, поредак и веру у будућност отаџбине.

Роде српски, возљубљена браћо!

Трус и облак мрачни при паденију царства и славе српске по књазу Лазару јавно над
Србијом показасја, које предсказаније не задуго потом и испуни се, јер наследници
Лазареви и потомци Бранковићеви, није да су онај столп (то јест согласије), на којему
свако владеније свој корен и своју снагу полаже, хранили, него препирући се за круну и
скиптр прављенија један на другога војну дизао, пак када је себе утесњена видио, Турке
себи на помоћ против брата свога призивао и тако дотле гонили се, док и обе стране
изнемогле јесу, пак и себе и народ свој под иго турско бацио и тешким ланцем
оковао.О! зависте и несогласије, горки ли је твој плод, страшно ли је твоје следствије,
ето ти облак мрачни, који је четири и неколико стотина година Сербију покривао и
омрачавао, сирјеч завист и несогласије.
Али ево, мила браћо, после толикога студа, после толиког угњетанија и после толикога
уздисанија и плача, праотец и дедов наших, гди освану дан златного прољећа, да
проклије Немањина лоза и поникне Георгије Петровић, дика и обрана српска,
возрадујсја тене Немањина, да је цветао пупољ твоје лозе, да собере српске мајке сини,
да прослави и прогласи твоје старо славно име и освети рану од Турака на Косово твом
роду задату". (...)

Дочим, у дан тога "златнога србскога пролећа" беше проклијала Немањина лоза!
Доситеј је изричит: "да проклије Немањина лоза и поникне Георгије Петровић".

Карађорђе

Он је нова ЛОЗА, која рађа НОВО ВИНО. Није узалуд Константин Филозоф посебну
пажњу био обратио на родослов "увек спомињанога, славнога, благочастивога
господина деспота Стефана", прворођеног сина Великога Кнеза Лазара и Кнегиње
Милице, чији је пак отац, био потомак Вукана, прворођеног сина Немањиног. Није се
без великога разлога трудио да напише генеалогију Немањића: у њој је Бела-Урош,
деда Стефана Немање, потомак цара Константина Великог. И Константин Филозоф
закључује: "И много процвета та лоза". Прави, вечни чокот је Исус Христос, који каже:
"Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему тај доноси многи плод, јер без
мене не можете чинити ништа" (ЈОВАН 15, 5). Карађорђе је поникао, како би Турке
избацио из Србије. А Јована Орлеанка је, заиста, како би рекао Доситеј Обрадовић,
била "процветао пупољ" на чокоту, чије је име златим словима било исписано на њеној
застави бојној. И она је била поникла, да Енглезе избаци из Француске. Црни Ђорђе је
добио много битака са Турцима, али је и доживео да му пропадне устанак, па је морао у
туђину. И када му је срећа окренула леђа, на повратку у његову Србију, уби га кум
Вујица, у Радовањскоме лугу. "Твојој глави би суђено за в'jенац се свој продати!"
(Његош). Јованка је ослободила Орлеан, Крунисала Шарла VII у Ремсу, била заробљена
од Бургундијаца (Француза) код Компијења и на старој пијаци у Руану попела се на
ломачу. И њеној глави би суђено... Осудили су је Французи, сагорели су је Французи,
улизице завојевача. Што више упоређујем, послања им, од Бога заданих, бејаху слична,
али готово све друго је самосвојно народима из којих поникоше. Обновитељи су,
окрепитељи државотворни, двеју великих европских нација, које нестанак опасно
угрожава на прагу трећега хиљадулећа. И то их, између осталога, повезује.

Леонар Готје: Девица

графика, 1612.

Али, вратимо се ономе јединственоме војноме походу, који предводи витез-Девојка.

Пре него што је, како би рекао наш народни песник, пала пред Орлеан, са војском,
трипут је молила Енглезе да одступе драговољно. Нико у Француској, ни пре ни после
ње, није тако писао.

"Исус Марија
Краљу Енглеске и ви, војводо од Бедфорда, који велите да управљате француском
Краљевином, ви Виљеме од Пуле, грофе од Сифолка, Јоване, велможо од Талбота и ви
Томо, властелине од Ескале који кажете да сте намесници реченога војводе од
Бедфорда, покорите се небескоме краљу; вратите Девици, која је овде од Бога послана
да иште краљевску крв, кључеве од свих красних градова које сте били заузели и
оскрнавили у Француској.
Она је потпуно спремна да са вама склопи мир ако је послушате и оставите Француску
на миру и платите шта јој дугујете. А вас што се тиче, стрелци, ратни сапутници,
благородни и простаци, ви који сте пред градом Орлеаном, чистите се у вашу земљу, од
Бога вам било; и ако овако не поступите, очекујте новости од Девице која ће замало
доћи, да види, а онда тешко вама. Краљу Енглеске, ако ли исто не учиниш, ја сам ратни
заповедник и било на којем месту у Француској будем ли достигла ваше људе, ја ћу их
натерати да оду, милом или силом и ако не буду хтели да слушају, сви ће остати без
главе.
Ја сам послана од Бога, Небеског Краља, да бих вас избацила из целе Француске"...
("Pour vous bouter hors de toute la France"!)
Како ли се осећају Енглези док читају ове редове? Изругују се, сматрају да је по среди
нека варка. Међутим и до њих су допрли гласови, да је ова девојка из Лорене неко чудо
од Бога послано. Од самога почетка, она их очарава.

Као да сам живот себе велича, уздиже, до саме границе могућега. Или, како би рекао
Рабле, пред нама су само "добре и поштене ствари". Путујући кроз живот и
прикљученија, кроз описе подвига витешке Девице, сведочим своје одбијање да се
поклоним "логичним чињеницама" новога светскога Једноумља.

Животопис Јоване Орлеанке је Тајна живота, она, која се открива деци живота, нама
Србима, приводећи нас још већем дивљењу свехвалној песми над песмама, у којој и
сами треперимо, не као изгубљени листови у крошњама јабланова плавих, већ као
свесне душе које се од памтивека напајају са извора беспочетног. Каква би то милина
била сазнати, да нам је свакоме дата душа као Девица-витез, у сајноме оклопу који су
позлатили векови! И ево, замислимо, док пребивамо на дну, плачевно, жалећи се
ветровима и магли на грку судбину, она свакоме благогласно рекне: "пођи смело",
"буди одважан"! И нас истом обасја дрска неустрашивост, одважност победника, пред
којом ни једна врата наде нису затворена.

Кад је са војском стигла пред Орлеан, опет је Енглезима послала писмо, слично првом.
Енглези су бесни. Заробљавају гласника, обећавају да ће га спалити на ломачи, први
пут ломачом прете и самој Јовани. Она је упорна. Изађе на мост и приближи се да је
Енглези могу чути, позива их да се предају и тако сачувају своје животе. Из
противничкога табора, као одговор, на њу и на Французе, сруче се псовке. Она се
заплаче и безазлено, у сузама, речима брани своју и част својих сународника.

Напад је изведен према плану, који су јој препоручили гласови. Невиђени напад: пет
стотина војника, пред којима јаше Девица са барјаком, а испред свих, свештеници поју
црквене песме. Енглезима је то одузело сваку вољу да се бране. Ућутали су се били и
према писању једнога њиховога повесничара, "нека надљудска сила их беше згрчила".
Знали су да су побеђени, осећали су да се над њима беху надвила невидива крила
некакве грозне освете Божије.

Битка за Орлеан трајала је пет дана, неки кажу седам. У зору, последњега, одлучнога
дана, Јована узјахује и каже: "Ко ме воли, за мном". У току напада, стрела из енглескога
самострела погађа је изнад леве дојке. Док је износе са бојишта, она плаче, а онда се
смеши и каже: "Управо сам добила утеху". Пре него што су јој на рану привили
сланину и маслиново уље, беше изгубила доста крви. Својом је руком извукла стрелу.
Одмах се исповедила своме духовнику и вест се пронела кроз војску да је рањена.
Французи су обесхрабрени, Енглези ликују. И баш када су њени капетани одлучили да
нареде повлачење, она се одлучно успротивила. Затражила је да одмах учине нови
јуриш, рекавши да Енглези више неће бити у стању да се одбране од новога налета.
Затражила је свога коња и појурила. Опет, Енглези не могу да верују својим очима: да
она, рањена, сада предводи јуриш! Војнике је кочио поглед на ту појаву "у обличју
жене", са барјаком. Као што је предвидела, више нису пружали отпор, беху запали у
безвољност, чамотињу.
 Жан-Жак Шерер: Улазак у Орлеан

Њен славно-победнички улазак у Орлеан насликао је Фрагонар, Шерер и још многи

други. Кад гледам Шерерову слику, чујем звона која објављују захвалне молитве и
радосни жамор, док је многи дочекују на коленима, са сузама радосницама. Лице
Девице Орлеанске преносно изражава радост, чак помало одсутну. Не само са слике,
већ и из записника потоњих њених џелата, сазнаћемо да је, у тим за Француску
најважнијим данима, њени гласови нису напуштали. Неко је чак негде написао, да су
битку за Орлеан добили ГЛАСОВИ. Међутим, у народу је вест одјекнула и једном
заувек, пронео се глас да је Јована заиста од Бога послана.

Војвода од Бедфорда је касније писао, да је његов неуспех у великој мери дело

сујеверја у војсци и лудачкога страха који су Енглези имали од једне "ученице
нечастивога и светлости ђавоље", зване Девица. Дука је љут, и као сви поражени, жели
себе да увери да је ђаво умешао своје прсте у овај несвакидашњи преокрет снага. Не
жели да зна, изможден кајањима и усамљен у Венсену, да ђаво никада није био, нити ће
бити отац родољубља, већ је био и остао само лаж и отац лажи. Јер, са свих страна,
понесени до тада њима непознатим осећањем, Французи хрле у Орлеан, сви са једном
жељом, да стану под заставу Јоване Орлеанке. Вера у Бога и чудеса промисли Божије,
пробуђиваху одважност код већ покоренога народа, који је себе био заборавио и већ
себе замишљао као некакве Енглезе другога реда. Из милосрдне љубави Јоване
Орлеанке за Француску, изнихало се родољубље, толико снажно, да је спасило Нацију.

Национално осећање код Француза није дело францускога јакобинскога Преврата, како
многи данас мисле и тврде, насталога из једнога суманутог миленаристичкога заноса,
већ је сасвим сигурно, француско самобитије, самосазнање, било изнова усмерено ка
Господу Христу, подвигом Девојке-витеза и њенога "пођи смело", "буди без страха".
Чуда се догађају онда, када се збуде побољшање народне душе, то јест, када се повећа
количина доброте и милосрђа у једноме народу. Темељи француске самосвојности
остали су непромењени читавих десет векова. Сматра се да је Први светски рат задао
готово смртни ударац томе главном ослонцу француског генија, који је све од
Кловисовог крштења па до погибељи код Вердена, имао све особине нације са
келтским коренима, дакле, лозе калемљене латинском и германском културом. Тек у
другој половини XX века, и то после одласка генерала де Гола са сцене, Француска је
поклекла пред навалом те "новостаре религије" за коју Алексис де Токвил каже да је
"несавршена религија, истина, без Бога, без култа и без другог живота, али која је,
попут исламизма, својим солдатима, жрецима и мученицима поплавила васцелу
земљу". Религија Права човека претворила је грађанина у некакав апстрактни ентитет,
одсечен од својих корена, од крштења Кловисовог и подвига Јоване Орлеанке. И све
више се труди да му пресече везу са јединственим и недељивим француским језиком,
намећући му сиромашну мешавину језика простака, неасимилованих усељеника и своје
самопроглашене, мондијализму окренуте, елите.

Битка код Патеа је још један, велики подвиг Јоване Орлеанке. Између Богренсија и
Менга, на тридесет километара северозападно од Орлеана, у равници, 18. јуна
1429.год., енглеска војска је још једном до ногу потучена, у отвореној борби. Фалстаф,
Скал и Талбо, Бедфордове војсковође, беху оставили на бојноме пољу две хиљаде
мртвих. Талбо је заробљен са још две стотине Енглеза. Пред битку, Јована је храбрила
своје Французе: "Удрите одважно по њима!" И захтевала је да се непријатељу не
дозволи да утврди свој положај. Испред пешадије поставила је одред најбржих
коњаника, они су имали задатак да непрестано држе везу са противником задевајући
чарке. За њима се кретао највећи део коњаника, спреман да уђе у битку било када.
Главнина војске је била иза ових снага, груписана и у сталноме усиљеном маршу.
Тактика командовања битком је њено дело и управо због њених новотарија Французи
су изашли као победници. Прорекла је да неће бити ни десет погинулих Француза, што
се и обистинило. Било би занимљиво када би нам неко, рецимо из редова оних који
сматрају да се француска Нација претопила у Републику, лаички и научно благоизволео
доказати, како је неписмена сељанчица из Лорене проникла у тајну командовања
војскама и на основу којих знања је у толикој мери била унапредила ратну вештину
дотле неуспешног и пораженог француског војинства?

Битка код Патеа, цртеж пером

Манстреле хронике, 1510.

Ова добијена битка је велика прекретница, нигде се више Енглези не осећају

сигурнима, њихов углед је на нули. Без те девојке у оклопу витеза, ништа не би било
могуће, а премоћ Енглеза, стечена у биткама код Кресија, Поатјеа и Азенкура, више
није постојала. Француској је сто година требало да се поврати у равнотежу.

У децембру 1870. године, равница код Патеа је позорница још једне велике битке.
Овога пута Пруси и Баварци, бивају најпре измучени код Орлеана у септембру, а код
Патеа им одлучујући ударац задаје пета армија, звана "од Шанзија". Французи имају
велики број мртвих и рањених, али за утеху, беху коначно зауставили непријатеља у
напредовању. У борбама учествује и Легија странаца. У њој се бори један потпоручик,
из промоције "Пуебла" 1862-64., са војне Академије Сен-Сир. Бива рањен и добива
Ратни крст за храброст. Ни мало случајно, унук великога Карађорђа, будући Краљ
Србије Петар I, пролио је своју витешку србску крв на томе бојноме пољу које је ушло
у легенду о слободи. Мистично се повезала, побратимила, наша слобода златна и
француска liberte , усред те велике житнице, коју зову Ла Бос - la Beauce, додирнула су
се два велика имена, једне светице и једнога Богом данога Србина, кога и данас
називамо Вожд. Једини је он, заувек зауслужио да остане верховни Вожд Сербов.
Срели су се победно, њено "крени смело" и Вождово "којекуде", србска и француска
љубав за отачаство, и овековечили се сретном раном будућег Петра Мркоњића. Мало је
догађаја у повести који, попут овога, до ганућа осветљавају дубину душа ова два
народа, мало који случај се може похвалити лепшим укрштајем. Унук војсковође са
Мишара, који је, као Јована Орлеанка Енглезе из Француске, истерао из наше Србије
Турке, код Орлеана и Патеа је, идући стопама Девице- витеза, већ започињао своје
ослобађање србске Свете Земље - Косова и Метохије. Има сусрета у безвремену, који за
свагда обележе сва времена.

На великој Енгровој слици "Крунисање ШарлаVII у катедралној цркви у Ремсу", мало

по страни, у оклопу, под оружјем, држећи десном руком своју бојну заставу, стоји на
молитви Јована Орлеанка. Када је архиепископ Ремса, уљем из свете Ампуле, напокон
миропомазао Краља, она је клекнула пред њим, проливајући сузе од радости: "Љубазни
Краљу, сад је учињено по вољи Божијој. Захтевао је од мене да разбијем опсаду
Орлеана и вас доведем у овај град Ремс, како би ви примили ваше свето помазање,
потврђујући да сте ви истинити Краљ и онај којему Краљевство Француске треба да
припадне".

Крунисање Шарла VII у Ремсу, Таписерија 1640.

После крунисања, пред катедралом опрашта се са оцем, пред његов повратак у

Домреми, каже му: "Извршена је Божија воља". И жалосно плаче. Као да жели да
поручи: Обавила сам свој задатак, Богу препуштам све друго.

Већ првих дана после крунисања талас среће беше преплавио Француску. Многи
градови шаљу своје изасланике да Краљу предају кључеве, знак да су слободно
изабрали покорност францускоме монарху, који се изборио за независност. Јована,
затим, захтева од Краља да се крене на Париз. Шарл VII располаже са 12 000 војника,
Париз је добро утврђен, али га брани свега 2 000 војника, Енглези и Бургињонци
војводе Филипа Доброга. За сто дана, Шарл је преокренуо стање у своју корист.
Међутим, није променио своју нарав. Осим тога, рони га сазнање да све дугује Девици.
Нешто мање од месец дана после свечаности у Ремсу, Шарл је у Компијењу закључио
примирје са својим противницима. Истога дана Јована је са војском стигла пред Париз.
Шарл је, то се брзо видело, опет био жртва своје неодлучности, зависти и цинизма своја
два саветника, од којих је један Ла Тремоај а други, кобни Рењо де Шартр. Прави
дворани, они су закључили да им је утицај угрожен Девицом. Поврх свега, тај Рењо
жели, рекло би се, да остане запамћен као француски Јуда Искариотски. И све чине да
је осујете, зауставе њен полет. У Компијењу је Краљ, на њихово наваљивање, потписао
примирје, чиме је изгубио чудом стечену иницијативу. До децембра није заузео Париз,
беше опет заратио, па опет потписао примирје. Шарл је прави мајстор узалудних и
бесмислених потеза. Краљ је који доноси одлуке на основу мишљења последњега са
којим разговара. Мада му она то није тражила, 10. децембра додељује Јовани наследно
племићко звање: "Ради прослављања високе и Божанске мудрости, обиља изванредих
милости којима је благоизволео нас обасути посланством наше драге и врло вољене
Девице Жан д'Арк из и од Домремија"...

Племићки блазон Јоване из и од Домремија

Зима 1430. прошла је у дипломатскоме балету, који је само донео стратешке користи
Филипу Добром, чији је циљ од почетка непромењен - слабљење Бедфорда и Шарла.
Тек у априлу, Краљ почиње да увиђа превару. Средином маја Филипу се предаје град
Суасон, док Шарлов Компјењ једва одолева налетима Енглеза и Бугињонаца.

А онда, близу Компјења, на једноме мосту на Оази, 23.маја 1430. године, Бургињонци
војводе Филипа Доброг заробљавају Јовану. Предата је Жану од Луксембурга.

Оборивши је с коња, Јоване се докопао стрелац Пикар, па ју је, по тадашњем обичају,

продао Батару од Вандама, који је, не оклевајући, препродаје Жану од Луксембурга.
Према витешком правилу, било је забрањено продати заробљеника његовом
непријатељу. Међутим, Жан од Луксембурга је у беспарици и једини му је наум да
добро уновчи Девицу. Тај вазал копиљана од Вандома и дуке од Бургоње, сопственој
мајци се лажно заклео, да Јовану нипошто неће изручити. Али, проклета душа је себи
нашла закрпу - још проклетију душу Пјера Кошона, прелата на челу епархије Бове. На
несрећу, Јована је ухваћена баш на подручју Кошонове бискупије.

Пјер Кошон је у служби дуке од Бедфорда, значи, "сарадник је завојевача". Паметан је,
способан, учен, амбициозан, жели да се докопа архиепископије руанске, а и на
кардиналски шешир намигује. Он је свестан да то што жели, може остварити једино уз
помоћ Енглеза, што нам говори да није несвестан, наиван сарадник освајача, већ
свестан издајник националних интереса, због заслепљености личним напредовањем, то
јест, будући у греху самољубља огрезао, спреман је да испоштује било какав ондашњи
"Дејтонски споразум". Чим је добио миг војводе од Бедфорда, коме је Јована главна
препрека, Кошон се показао дозлабога маштовитим. Чистој и светој девојци припрема
црквени суд, пред којим намерава да јој суди као јеретику и све учини не би ли се
доказало њено "ђавоље порекло". Војвода од Бедфорда жарко жели да она буде
спаљена као вештица а Кошон ће се побринути да задовољи свога налогодавца. Њих
двојица постижу договор, Кошон је плаћен сто сола на дан, све до Јованине ломаче.
Као у стиховима Ђуре Јакшића: Под руку с злобом пакост путује,/С њима се завист
братски рукује,/А лаж се увек онде находи/Где их по свету подлост проводи;/Ласка их
двори, издајство служи,/А невера се са њима дружи...

У проклетоме предузећу уплетени су: Епископат, Свеучилиште и Света Инквизиција,

значи, све оно што чини Цркву и здравоученост у Француској. У почетку, Кошон није
задовољан млакошћу инквизитора, али убрзо из Лондона стиже наредба: судиће Кошон
заједно са инквизитором. Енглези желе да буду сигурни у исход процеса и поручују
Жану од Луксембурга како су спремни да му исплате једанаест хиљада златних екија,
ако им изручи Девицу. Жан трља руке, за то време се војвода Филип Добри прави
невешт. За сваки случај, Енглези врше додатни притисак на њега - прете му, да ће ако
им засмета, обуставити куповину фламанских чаршава. Дука од Бургундије држи
Фландрију под својом влашћу и сасвим је начисто шта му ваља чинити после приспећа
извештаја о стању у Лијежу - Енглези су тамо потпиривали побуну против премоћи
Бургињонаца. Последња препрека нестаје 13.новембра: Жану од Луксембурга умире
тетка. Она је врло богата и опоруком му све оставља, под једним условом: да не
изручује Јовану Енглезима. Бестидни Жан не хаје за образ, нити му је стало до
повиновања витешким начелима. Свесно лаже и вара тетку и упркос преклињањима
своје супруге, предаје своју заточеницу њеним непријатељима, 21.новембра
1430.године. За Девицу је добио теткино имање и новац од Енглеза. Он верује да је
велики бизнисмен, како би се то данас рекло.

Прича о Јовани Орлеанки слази према своме трагичноме свршетку. Побројмо главне
учеснике, тако да их лакше препознамо у завршници: војвода од Бедфорда, регент
Француске у име Хенрија VI, Краља Енглеске и Француске, војвода од Бургундије
Филип Добри, краљ Француске, у Ремсу крунисани Шарл VII (он ће се најмање
спомињати, напросто биће заокупљен другим пословима), париско Свеучилиште
Сорбона, Света римокатоличка Инквизиција, Пјер Кошон, новопечени архиепископ
Руана и његово судско Веће, у којем су поред осталих, Жан д'Естиве, Жан де Лафонтен
и три записничара. Пред њима је Јована Орлеанка, у последњем покушају, којим би да
их спречи да постану предмет презира док је света и века.

Суђење чистој и светој девојци почело је 9. јануара 1431. године у Руану. Суди јој веће
од десет опата и три кардинала, којима председава Пјер Кошон. Међу помоћницима
судија је 127 теолога, највећим делом свршених и несвршених студената Сорбоне,
данас би се казало "врхунских интелектуалаца". Предводи их Никола Миди, најохолији
од свих. Касније ће умрети од лепре. Убрзо после суђења, и Жан д'Естиве је нађен
мртав, у свом голубарнику, унакажен голубијим изметом. Суђењу присуствује 177
свећеника, званични и незванични посматрачи за рачун дуке од Бедфорда; чак једно
време, суђење је било доступно јавности. Летописи нам не говоре, да ли су, као данас у
хашки суд, у гледалиште била довођена и деца из школских клупа? Исто тако, у то
доба, нема новинара, тзв. Седма сила осатањивача је још нерођена. Међутим, као данас
у Хагу, судиште је под јаком стражом, стотине енглеских војника обезбеђују
"непристрасни рад судија". Два месеца пред суђење и током процеса, Јовану су Енглези
држали у кавезу, са тешким оковима на рукама и ногама. Кавез је био смештен у
склепаној дрвеној кућици, без прозора, кућица без прозора, у каменој кули. Касније су
јој дозволили кревет, али су је били ипак ланцима за њега привезали. Данашњи затвор
Уједињених Нација у Шевенингену поред Хага, такође је крлетка, смештена у обичној
низоземској тамници, у којој казне издржава свакојаки талог холандски.

Стари дворац-тврђава у Руану

у којој је била заточена
Јована Орлеанка

Многобројни Јованини савременици, повесничари и судије, небројено су пута

прегледали записнике процеса, од свих њих нарочито је савестан био Гијом Бује, који је
по наређењу Шарла VII, 1450. године, уочи обнављања претреса у циљу враћања части
(рехабилитације), саставио истраживање протокола процеса вођенога против Јоване
Орлеанке, из које се може извести закључак да у Француској тога времена, има и
поштених паметњаковића. Захваљујући сачуваним записницима петомесечнога
"суђења" Јовани Девици, упркос извесноме броју намерно преиначених одговора
оптужене, ипак је и данас могуће имати доста тачну представу о њеној честитој,
простој, али непоновивој бистрини, сада се каже "генијалности".

Питање (Гласови јој се јављају и у тамници): "И шта вам је глас рекао?"Одговор:
"Рекла ми је (Света Катарина или Света Маргарита), да одговарам одважно и Бог ће ми
помоћи". Питање: "А како знате да ли је то што вам се јавља човек или жена?" Одговор:
"По гласу и зато што су ми то казале".
Питање: "Како оне говоре кад немају удова?" Одговор: "Позивам се на Бога".
Објаснила им је, да јој њени гласови умилно француски зборе. Инквизитор је пита: "Зар
Света Маргарита не говори енглески?"
Одговор: "Зашто би она говорила енглески када она није на страни Енглеза?
" Одговор је одмах унесен као ставка у оптужници; у запоседнутој Француској било је
политични неподобно не говорити енглески, што се, према схватању присташа
тадашње "међународне заједнице", једноумника, односило и на виша бића.
На питање, у каквом се обличју пред њом појавио Свети Архангел Михаило, Девица
каже: "Нисам приметила да носи круну, а што се одела тиче, не знам".
Питање: "Беше ли наг?"
Одговор: "Ви мислите да Бог нема сучим да га обуче?"
Питање: "Имаше ли косу?"
Одговор: А што би му је секли?" Пјер Кошон је умро 1442.године, у столици, док га је
његов берберин подшишивао!
Питање: "Да ли верујете да Свети Михаило и Свети Гаврило имаху ПРИРОДНЕ главе?
Одговор: "Видела сам их својим очима, чврсто верујем да су то они, као што верујем да
Бог јесте".
Питање: "Да ли верујете да их је првобитно Бог створио таквима, каквим сте их
видели?
Одговор: "Да".

Иначе би свет био лакрдија, а лице, икона Божија, маска која се мења кад је коме воља.
Приликом испитивања о њеноме првоме сусрету са Краљем Шарлом VII у Шинону, о
томе, како је захваљујући ангелу, између свих присутних дворана препознала Краља,
који се скривао. И како је, према сведочењу разних рекла-казала, тај ангел Краљу донео
круну на дар, питаху је: "Ангел, који је бејаше донео, да ли је стигао одозго или по
земљи?"
Одговор: "Одозго".
Питање: "Да ли вам је речено где је ангел узео ту круну?"
Одговор: "Она је била од Бога и нема на свету таквога драгуљара, који би могао да
начини исто тако лепу и тако богату. За друго не знам".
Питање: "Имаше ли (круна) леп мирис, беше ли блистава?"
Одговор: "Не сећам се, али, може бити сетићу се".
Питање: "Да ли вам је ангел писао писма?"
Одговор: "Не".
Питање: "Да ли сте уопште знали да Света Катарина и Света Маргарита мрзе Енглезе?"
Одговор: "Оне воле шта наш Господ воли, мрзе оно што Бог мрзи".
Питање: "Да ли Бог мрзи Енглезе?"
Одговор: "О љубави или мржњи, коју Бог има према Енглезима, ништа не знам, али ја
добро знам да ће они бити истерани из Француске, осим оних који ће овде умрети, и да
ће Бог послати победу Французима који су против Енглеза".
Питање: "Да ли је Бог био за Енглезе док им је добро ишло у Француској?"
Одговор: "Не знам да ли је Бог мрзео Французе, али верујем да је желео да допусти да
буду побеђени, због њихових грехова, ако их је било". На питање, како је дозивају,
вабе, њени гласови, Јована одговара: "Више пута понављајући - Јовано Девице, кћери
Божија, девојко великога срца"...

Ф. Домар: Јована Орлеанка,

бронза, 1823.

Питаху је, шта би требало да значе на њеноме барјаку слика Бога, који у руци држи
свет, са два ангела са сваке стране?
Одговор: "Света Катарина и Света Маргарита ми казаху да узмем и одважно понесем
тај барјак, да на њему дам да се наслика Цар небески. И то сам, упркос себи, казала
Краљу. Што се значења тиче, не знам ишта друго."
Питање: "Ко је кога више помагао, ви заставу, или застава вас?"
Одговор: "Моја, или заставина победа, све је од нашега Господа."
Питање: "Какво јемство и какаву помоћ очекивасте од нашега Господа, док се
облачисте у мушко одело?"
Одговор: "Што се одела тиче, као и осталих ствари које учиних, нисам желела да
добијем другу плату, осим спасења своје душе."

Од Јованиног животописа Жан Ануј је саставио свој парадоксални дијалог за

позориште, назван "Шева". Основа је истражни поступак и суђење у Руану. Сасвим
неуобичајено за једног француског писца, у томе "театру" столује инквизитор, истина
бледа сенка инквизитора из "Браће Карамазов", али ипак довољно страшан. Анујев
инквизитор, послат из Шпаније, обрушава се на Јовану и каже јој, на крају грозне
тираде, да је једини прави непријатељ Свете Инквизиције управо ЧОВЕК. Када је
милосрдан, човекољубив, онда он постаје непријатељ број један. Напрасно је реаговао
на измишљен, али сасвим могућ дијалог Јоване и Пјера Кошона.

Јована: (...)Истинска чудеса, она која Богу на Небу измаме задовољан осмех, то су
управо она која људи учине сами, уз помоћ храбрости и памети која им је дата.

Кошон: Да ли мериш озбиљност твојих речи, Јовано? Сасвим смирено, ти нам управо
кажеш, да је право чудо Божије на овој земљи управо човек, ништа друго. Човек, који је
ништа осим греха, грешке, неспретности, немоћи...

Јована: Да, али снага и неустрашивост такође, и светловидност у трену када је

најрђавији. Видела сам их ја, у рату...

Цртеж бронзане медаље из 1636.

Вратимо се из париског театра "Монпарнас-Гастон Бати" у Руан. Други део суђења,

започео је 27. марта, читањем оптуженој 70 тачака Кошонове тужбе. Готово све њене
изјаве беху кривотворене, лукаво преправљене. Током испитивања, учестано мењају
правац, како би је навели да сама преиначи своје изјаве. Кошон покушава са чисто
теолошким замкама, рачунајући на њено непознавање учених смицалица. Судије једни
другима упадају у реч, не би ли је збунили, она их опомиње:

"Господо красна, са питањима један по један".

Све време упућује своје тужитеље на оно што је већ рекла и једнако понавља да се узда
у Господа. Нарочито јој замерају ношење мушкога одела. Када јој тужилац каже, да се
и понашала као мушкарац, занемарујући женске послове, она му одговара:
"Када је реч о женским пословима, има довољно других жена да их обаве."
Изазивају је, упозоравају да не сме ни помишљати на бекство из тамнице.

Јована Орлеанка: "Хтела сам и опет хоћу да побегнем из затвора, као што је право
свакога затвореника".

У то време било је забрањено икоме устврдити да се има благодат Божија. Када је

запитају, има ли је, она им одмах одговора:

"Ако нисам у њој, дабогда била, ако већ јесам, нека би ме Бог у њој очувао".

Многи учени доктори признаваше, да се ни најбољи међу њима овако не би снашао.

У суботу, уочи Васкрса, Кошон је беше подвргао испитивању у њеноме затвору. О

покорности Цркви. Тада је изговорила ону чувену:

"Пре свих, Господу се служи".

Ако би Црква закључила, да су њена виђења варљива и ђавоља, да ли би се Цркви

приклонила, пита је Кошон.

"Не, ни једноме човеку на свету, једино Богу".

У току седмице, после Васкрса, од 70 параграфа, оптужница је сведена на њих 12.

Готово да нема ни једне њене речи, сваки траг њене мисли беше или разводњен или
превраћен да користи против ње.

Питање: "Да ли бисте се покорили нашем светоме оцу папи?"

Одговор: "Одведите ме њему, па ћу вам одговорити".

Проучавајући одговоре, скаче у очи невероватна прибраност Јованина, ретка

животност, а знано је, у затвору је непрестано изложена смишљеном шиканирању. Од
како су је утамничили, изложена је грубијанству, покушајима насиља, псовкама,
одвратном брбљању тамничара, прерушеним Кошоновим жбирима. Извесно је да су јој
намерно ометали сан. У совјетским затворима, у доба велике чистке 1936-39. године,
овај метод Свете инквизиције је остао непромењен, чекисти су га били само обогатили
новопронађеним додатним начинима мучења. Алекс Вајзберг-Цибулски (аутор књиге
"Завера ћутања") био је подвргнут "конвејеру" (столици без седала, са које се не сме
устајати) и неспавању. Сличан третман имали су Равногорци у Титовим затворима.
"Немој спавати, наспаваћеш се у гробу" говорили су стражари-ознаши ђенералу Дражи
Михаиловићу и другима, којима се судило у Београду, у Дому гарде, јула 1946.
године.У данашњем хашком судилишту, све је много "префињеније". Камере у свакој
ћелији, микрофони у свим зидовима, користи се ултразвук, утиче на сан и биоритам
оптужених... Прецизан сноп ултразвука, може изазвати мождани удар или, на сличан
начин, садејством оброка са примесама, убрзати смртна болест, пре тога разазната као
скривена. Оптужени Срби се лишавају живота и неуказивањем лекарске помоћи (случај
др Ковачевића). Али, вратимо се Јовани.
Кошон је на муци. Прекида даља испитивања и обраћа се докторима, стручњацима за
кривоверје. Тек 12. априла, једна скупина богослова даје одговор, тврдећи да су
Јованина виђења умишљена и да произилазе од ђавола. Само то није довољно. И
данашњи хашки трибунал користи мишљења "стручњака". Занимљив пример је
умировљени професор синтаксе Пол Гард, са провинцијског Свеучилишта у Ек-ен-
Провансу, који је због неморала како личног, тако и научног, у својству великог
србомрсца, редовни извор "научних" тумачења о Србима као народу недостојном да
постоји. Његова тумачења србске повести и психофизичких особина Срба, хашки
трибунал користи да би оправдао своје пресуде. Но, вратимо се у Руан.

Половином априла, затвореница се озбиљно разболела. Енглези шаљу најбоље лечнике

да је излече. После вишедневне грознице, изнурена, приморана је да претрпи још један
покушај "преваспитавања". Кошон се претвара да је забринут за њену душу и њено
тело. Она га је одавно прозрела. Каже му да зна да је болест опасна по њен живот, али,
како је Богу мило нека са њом чини. Захтева причест. Кошон опет покушава са уценом:
ако порекне своја уверења, добиће шта тражи. Још се није опоравила, али 2. маја, све се
наставља.

"Ако не будете хтели да верујете Цркви, бићете јеретик, ако ли истрајавате, бићете
пресудом других судија, кажњени ломачом", прети јој архиђакон из Евреа.

Ништа друго неће изрећи, чак и огањ да види, опет би казала оно што је већ рекла,
одговара му смеоно.

Као да опет чујем глас Анујевог инквизитора у Јованиној тамници. Тих, недовољно
мутиран, али претећи глас, прерано остарелог ћосавог фрањевца: "Јовано, Света
Инквизиција све зна. Пре него што те је послала пред судије, она је извагала тежину
твоје људске нежности".

Сутрадан, походио ју је у тамници, Свети Архангел Гаврило. Тешио и храбрио.

Упитала га је, треба ли да се покори тим људима из Цркве. Рече јој, да се покорава само
Богу. И први пут, као у страху од ломаче, пита, хоће ли је живу сагорети.
"Уздај се у нашега Господа" гласи одговор.

Свет је велика долина суза. На тренутак, уђимо у њену тамницу. Напољу, на брзим
облацима долази пролеће, у ваздуху далеки мирис алги и соли, океан није далеко, док
пролеће, као Ботичелијева Венера у шкољки Светога Јакова, кроз ноћ изнад Руана
промиче. У кули званој "дебела кула", донжону старинскога замка Филипа-Августа,
свезана за дрвени кревет, девојка са непуних деветнаест лета, најчеститија и
најдражеснија девојка која је икада ходала Француском. Најтеже су самоће у пролеће.
Ако се сасвим приближимо паћеници, видећемо сузе и чути њен уздах. Још ће нам се
учинити да је овде био неко мирисан, а као у магновењу, видећемо крајичак тога крила,
баснословних крила онога лепога Архангела са многих Благовести. И, скоро у
неверици, схватићемо, да и када се споје, земља и небеса, ни тада се не умањује самост
човекова. Нарочито не, у пролеће. И запитаћемо се: како би је ми сада могли боље
утешити од Архангела? Гледамо је, суза нам у оку, мути се њен лик, ћутимо и
препознајемо осећај трагичнога, узвишеност катарсиса. У тој мрачној средњевековној
кули, кажемо себи, по ко зна који пут: када ће лепота спасити свет - не знамо, али
знамо, да су врхунци естетских доживљаја сама вечност, коју, као Прометеји, од богова
отимамо. Због оваквих ноћи, па и онда када би нас уверили да небо не постоји, да је
измишљено, НЕПРИРОДНО, научно недоказиво, због оваквих неутеха, вредело би
веровати у сва чудеса, описана и неописана. Зар није свако пролеће чудо, као и ова моћ,
да се путује кроз време, којега више нема?

Кроз сва столећа, начини припремања за убиство су врло разноврсни. Рекли смо,
Кошон је у неприлици, стало му је да своје бешчашће по сваку цену одене у рухо
Правде, Закона, намера му је да његов злочин буде схваћен као проста примена закона,
а суђење остане запамћено као непристрасно. Одувек, сваки је издајник до неба
узносио потребу поштовања закона прописанога од завојевача, али је сваки вазда
мислио на будућност, на могућност да му буде суђено у слободи. И овде, у помоћ
Кошону похитало је париско Свеучилиште Сорбона. У Руан су стигли учени одговори
на дванаест тачака његове недостојне оптужнице. Невероватнио је како се једноумље
лако омасови, брзо стекне присташе, за чуђење је колико ниже људе привлачи сваки
облик неслободе, нарочито организоване неслободе. Од сличних острашћености, гнева,
мржње, која се у лагодноме заклону гомила, данас настају разноразни покрети за
одбрану "права човека", свакојака Удружења "без граница", тобоже хуманитарни
лагуми за уплитања у туђе послове. Међутим, ево шта каже ондашња Сорбона:

1. О Јованиним утварама: Оглашава их измишљенима, лажнима, заводилачкима и

већма надахнутима нечастивим духовима; Сорбона их здраво научно именује: Белиал,
Сатана и Бехемот.
2. О знамену Краљевом (круна, коју доноси ангел): Лаж, ташта и погубна и штавише,
напад на достојанство ангела.
3. Посете Светога Михаила, Свете Катарине и Свете Маргарите, као и о вери Јоване
Орлеанке: Безочно уверење и увредљиво, када се упореди са истином вере.
4. О пророчанствима: Празноверје, гатање, и узалудно блебетање.
5. О мушкоме оделу ношеноме по Божијој заповести: Хулење Бога, презирање Бога и
његовога светотаинства, огрешење о Божије законе и наредбе црквених
великодостојника, сумња се у идолопоклонство.
6. Писма: Одсликавају жену: неверницу, подмуклу, сурову, преображену од људске
крви, бунтовницу, заговорницу тираније, псовачицу Бога.
7. Полазак за Шинон (из Домремија): Непоштовање родитеља, нарушавање заповести
према којој се имају поштовати отац и мајка, скандал, псовање, одступање од вере, итд.
8. Покушај бекства из замка Боревоар скоком са куле(док су је из Компјења спроводили
у Руан): Малодушје које води у безнађе и човекоубиство, дрзак исказ који се дотиче
опроштаја за грех, грешка по питању слободне воље.
9. Јованина убеђеност у спасење: Надмен и дрзак исказ, погубна лаж.
10. О тврдњи да Света Каратина и Света Маргарита не говоре енглески: Хулење Свете
Катарине и Свете Маргарите; прекршење заповести љубави према ближњему.
11. Почасти које указује тим светитељкама: Идолопоклонство, призивање демона.
12. Одбијање давања исказа Цркви за иста почињења: Шизма, презир према јединству и
ауторитету Цркве, апостазија, тврдоглаво пребивање у грешци.
 Печат париског Свеучилишта Сорбона

Истовремено, Сорбона сажима и закључује: будући да је Јована била милостиво

упозорена, па како није хтела да се врати јединственој католичкој вери и тако
задовољи, мора бити препуштена лаичким судијама, зарад подношења казне за свој
злочин.

Alma mater dixit! Пресуда славне Сорбоне најбољи је образац примењеног једноумља.
Свеучилиште даје на знање: ми се никоме не улизујемо (а управо је супротно,
интелектуалци се такмиче који ће од њих бити већи скутоноша и у већој милости код
Енглеза!), ми само доказујемо нашу стручност, тврдимо, да је Девица починила злочин,
али не кажемо на који начин треба да испашта. Савршени пример лицемерства! У
посебним писмима Кошону и енглескоме Краљу, првоме захваљују за ревност, јер се
као добри пастир брине, борећи се против "те жене чији је отров заразио стадо верних
на Западу", док у другога, хвале жар којим брани веру и чини неопходно, како би се
искорениле грешке. Енглескога краља, париска Сорбона још пожурује, не би ли суђење
у Руану било окончано што је могуће пре.

Преуска је реч - срамота! Кошон је постигао свој циљ. У капели архиепископске палате
у Руану, 19.маја, окупио је судске помоћнике и дао им да прочитају мишљење Сорбоне.
Сви се одмах слажу да треба пресудити. Кошон ликује, али жели да се прикаже
милосрдан. Последње упозороње, последње ругање правди, одиграло се 23. маја у
једној дворани поред "дебеле куле".

"Јовано, рекла си нам да од твоје тринаесте године имаш виђења, да ти се приказују

ангели, Света Катарина и Света Маргарита, да си их често виђала својим очима, да су
ти често говорили и још увек то чине; да су ти они изложили више ствари, што је
подробније објашњено у твоме процесу. Али, богослови парискога Свеучилишта и
други, узевши у обзир начин и циљ тих појава, материју откривених ствари и састав
твоје личности, казаху да је све то претварање, заводиво и погубно, и да таква виђења
происходе из ђавољих духова"...

Позвали су је да се одрекне. Узвратила је, да се ничега што је рекла у току суђења не

може одрећи.
"И кад бих у огњу била, не бих рекла шта друго и бранила бих све што сам предходно
изјавила, све до смрти".

Велики политички процес, рекли би данас, на истеку века, који у сличним ругањима
правди није оскудевао. Енглезима није било довољно да је осуде, спале. Њихов је углед
био на нули, њихова сујеверна солдатеска беше убеђена да ни једну битку не може
добити све док је Јована у животу. Али, требало је Бедфорду нешто много јаче:
обезвређење целога Јованиног послања. Једини начин је да оптужена призна оно што
тужилац жели и од њега затражи милост. Требало је обећати јој живот и у замену
добити признање да је све била лакрдија, уобразиља, намештаљка. Помиловање би се
одмах показало бесмисленим и опет би се, за Енглезе, све могло лепо окончати - на
ломачи. Нарочито их је вређала Јованина убеђеност, тврди став, бескомпромисност.
Међу самим завојевачима Француске, био је добар број оних који су почели да верују
да је Девица од Бога и да њима, Енглезима, заиста предстоји, како она прорицаше,
избацивање из Француске, натраг на кишно и магловито острво.

Дана 24. маја, одвели су је на гробље опатије Свети Уен. Присиљавају је да одбаци
мушко одело и да уради како јој се каже, па јој се никакво зло неће чинити. Енглески
кардинал Винчестер, Кошон и гомила богослова окружују је са свих страна,
приморавајући је да гледа једно импровизовано губилиште. Ерар, енглеска удворица,
обраћа се Девици и тобође жали Француску и њенога лажнога Краља. "Шарл који
тврди да је Краљ, показао се као кривоверник и шизматик, верујући речима једне
безвредне жене, изругиване и свакаквим бешчашћем испуњене. Теби говорим Јовано, и
кажем да је твој Краљ јеретик и шизматик".

Она повика, да би је сви чули: "С поштовањем које имам, усуђујем се да вам кажем,
вере ми и под претњом да останем без живота, заклињем се, да је тај Краљ, кога ви
вређате, најблагороднији хришћанин од свих хришћана и да од свих боље зна љубити
веру и Цркву".

Ерар јој прети: "Јовано, жалимо вас. Признајте погрешку, или ћете бити спаљени".
Један судски извршилац покушава да јој протумачи етимологију глагола abjurer -
одрећи се, вере, начела. Она га слуша и осмехујући се каже:

"Нешто се много мучите не бисте ли ме завели".

Потурају јој папир, траже да потпише своје тобожње признање. Постоји енглеска
верзија, према којој је она ставила крст на један лист, тврди се - потписала, према
другој верзији, заиста је потписала. Ништа од свега није тачно. На гробљу се створила
гужва. Некакав огорчени британски богослов довикује Кошону: "Ви штитите ту жену".
"Лажовчино!" узвраћа Кошон. Енглески богослови и ћате скочише на француске
сорбонаше па настаде гурњава и галама, запљушташе шамари. Једва је кардинал
Винчестер успео да заведе ред. Кошон се био највише препао. Винчестер му довикује:
"Јована је порекла!" Кошон испод мантије вади пресуду: "Осуђујемо те на доживотну
тамницу, у којој ћеш чамити на хлебу и води да би оплакала грешке".

Обећава јој да ће је утамничити у црквеноме затвору, да је неће оставити Енглезима. У

затвору, беше им успело да је обавежу да више неће носити мушко одело. Јована
пристаје, само да се ствар што пре заврши. Три енглеска племића, по ноћи се увлаче у
затвор и покушавају да је обешчасте. Не успева им и онда је испребијају. Тамничари се
праве као се ништа није десило. Сутрадан, однели су јој хаљине. Око поднева, немајући
шта друго, обукла је своје мушке траље.

Кошон је 28.маја, као бесан ушао у затвор и рекао: "Ево јеретика и неверника у
повратку". Чињеница да су је затекли у мушкоме оделу, њима је довољан разлог да се
поништи замена смртне пресуде за доживотни затвор.

"Ако сам нешто порекла" рече му Девица, "онда је то у страху од огња. Ништа нисам
имала намеру да порекнем, осим онога што би се Богу свидело".

Записничар бележи на маргини: Responsio mortifiera.

Кошон је пресрећан. Са свитом напушта затвор, док неки од његових помоћника

ликују. На излазу, среће грофа Варвика у скупини Енглеза и каже им: "Адио, Адио,
кркајте и пијте: готово је".

30. мај 1431. године

Лажни судски процес је окончан. Кошонове судије и помоћници претходнога дана су

донели одлуку: смрт на ломачи. Нема поузданих докумената, који би нам растумачили
зашто су ови сурови људи ипак исказали извесну милост према осуђеној. То јест,
допустили су јој да се исповеди, а потом и причести. Патер Мартин л'Адвени беше
послат у тамницу да би је исповедио и припремио за смрт.

У освит, патер је ушао у ћелију и саопштио Јованки да ће тога дана умрети. Њена прва
реакција је била да се заплаче над сопственом несрећом и одмах изговори можда своје
најлепше речи:

"Авај, претворити у пепео моје тело, чисто и ничим неукаљано!"

На прагу лета, језиве ли символике, Француска се спремала да ужасном смрћу умори

своју избавитељицу, њених непуних деветнаест пролећа, спремала се да претвори у
прах.

Девица се била нагледала подлаштва својих савременика, знала је да их сажаљева због

тога, али није могла, намах, да разуме све што јој се догодило и што ће је задесити тога
дана, њен ум није могао да појми, да је све, баш све "Богу мило". Зато каже:

"Ах! Призивам те Боже, велики судијо, видиш ли суровости и неправду које ми се

чине?"

После првога ужаса, запитаност. Колико је пута поновила, колико је само била убеђена,
да је њена пустоловина само и једино "воља Божја"? Не постоји ни најмање слично
Божије давање о којем сведочи толико изјава сведока, неуобичајено много сведока,
преко три стотине, нема чуда које је било толико пута подвргнуто "научном
испитивању", хоћу да кажем, ништа није у толикој мери веродостојније, стварније, од
непоновивога подвига Јоване Орлеанке. Не само она, већ је и велика већина њених
савременика убеђена да је њено деловање вођено "одозго", да сам Вишњи њу бејаше
изабрао зарад спасења ојађене Француске. И пре свих других, она се пита, обраћајући
се томе милостивоме Господару: Видиш ли суровости и неправду које ми се чине?
Проклетог ли питања! Нема проклетијега, тежега, несноснијега, али и смисленијега
питања, којега човек може поставити, Богу, а када га не би било, онда, ТОМЕ нечему, у
себи. Томе, нечему, које није од твари која се може сагорети и које, макар и да нема
Великог Судије, има све особине божанства, божанствености, дакле, нетрулежности и
веће је по простору који заузима него цео космос. Јест, свака је људска душа од неба
шира. Девојка поставља основно питање вере. Ко више од ње има право на одговор? Ко
је више од Јоване залужио да се врховни судија смилује на тужну, ломну, сагориву
твар, каква је човек? Колико је жртава у повести поставило исто ово питање, очију
упртих у небо? Колико је Срба, Боже, Сведржитељу, који су ти ово исто питање
постављали, пре него што им душмани узеше животе? Ах, премилостиви Господару,
једно Твоје "ВИДИМ" БИЛО БИ ДОВОЉНО. Једно, Твоје, "ВИДИМ", као одговор на
сва наша мучења, на сва наша проклета питања. На сва питања од којих се састоји наше
постојање, којему не видимо почетак, нити назиремо исход. Господе Боже, Твоје
"ВИДИМ", успоставило би правду на вјеки веков. Не само правду, за нас убоге и
нишче, већ и смисао. Тако би се, захваљујући нама несхвативој милости Твојој,
усамљенима и запитанима, напокон указао на пучини незнања, сами смисао Твога
вечнога ћутања. И свако би, кано Његош могао да каже: "Твоје је слово све из ништа
сатворило; твоме је закону све покорно. Човјек је смртан и мора умријети".

Изнад Руана, тога 30. маја 1431. године, док је свитало, ћутаху небеса. Патер Мартин је
дозва из бола и она дође себи. Позвао ју је да се исповеди. Будући се веома свикла на
честе исповести, радосно је послушала. Затим, по нарочитоме одобрењу Кошона, беше
јој дата причест. Кошон је до краја желео да сачува какву-такву одступницу. Дао је
причест осуђеници, коју ће мало касније, прогласити за јеретика, за шта све не, и јавно
изопштити из Цркве. Пожелео је да види последицу своје "милости" и ушао је у ћелију
одмах после чина свете тајне. Угледавши га, Јована му каже:

"Епископе, ја због вас мрем, али позивам Бога да вам суди".

У Кошоновој свити беше приметила помоћног судију Пјера Мориса, код којега је била
осетила извесну наклоност:

"Ах, учитељу Петре, где ћу данас бити?"

Он је упита: "Зар немате добру наду у Бога?"

"Да, с Божјом помоћу", изусти Јована, "крепко се надам, у рај да ћу отићи".

Кад је одзвонило девет сати, изведоше је и поставише у тарнице. Поред ње нађоше се

патер Мартин, свеучилишни слуга Жан Масиу и други патер Изамбар. У пратњи беше
осам стотина енглеских војника, наоружаних секирама, копљима и мачевима.

Док су је возили према стратишту, усрдно и наглас мољаше се Богу, препоручујући му

своју душу и призиваше светитеље, како кажу летописи, "са толиком побожношћу, да
ни један Француз не могаше зауставити сузе". Када стигоше на одредиште, угледавши
припремљену ломачу, рекла је:

"Ах, Руане, Руане, овде ли је кућа моја, где ми ваља мрети!"

На тргу званом Стара пијаца беху подигнуте две трибине, на првој за француске
инквизиторе и цивилне судије, на другој за Енглезе, њиховога кардинала Винчестера и
њихове свештенике. На сред трга, издигнуто, на основи од гипсаних цигли, наслагане
су цепанице, ситна дрва, са стубом за који се привезује осуђеник. Много је народа
унаоколо. Јована има црвену хаљину, На глави - капу срама. На њој беху исписани
разлози осуде. "Кривоклетник, рецидивиста, апостат, идолопоклоник". Са обе стране
написа, два цртежа репатих непоменика.

Доводе је пред инквизиторе. Никола Миди, сорбонаш, доктор теологије, изговара своју
проповед, у којој, због рецидиве, поновнога преступа, сваљује кривицу на Јовану и
закључује:

"Јовано, пођи у миру. Црква више не може да вас брани. Предаје вас у руке мирјана".

Јована Орлеанка паде на колена и започе своју молитву Богу. Обратила се свим светима
и својим Светим заштитницима, усрдно им препоручујући своју душу. Од свих
присутних затражила је да јој опросте, уколико их је била увредила. Речи, дуготрајне,
гласно изговаране њене молитве, прелетеле су векове и чак и данас, по која, као вапај,
као шапат старих зидова, услиши по којег поклоника страдања Свете Девице, који се
више из дубокога уважавања, него ли знатижеље, одлучи да својим смртним корацима
премери Стару пијацу у Руану.

"Просто вам зло које ми чините" - изговара девојка, без лица и гроба, јединим гласом
"победе који има обличје самилости", како је написао Андре Малро.

Летописи нам кажу, да је и кардинал од Винчестера био пустио своју сузу, али ја у то
не верујем, кажу још да су се многи Енглези били расплакали, али, ни то себи не могу
да приуштим у живој слици, једино видим плачевну људску знатижељу, увек исту и
ненаситу, како дужи вратове, зија, празнослови. Ни јавно мнење нема лица ни гроба,
али и данас се у име тога НИШТА чини злочин, као овај, у времену последње деценије
двадесетога века, према кукавним Србима.

Епископ Кошон је прочитао пресуду, обзнанивши поновни преступ и препуштајући је

правди мирјанској. Није познато да ли му је опет добацила: "Епископе, због вас
умирем". Зна се да је затражила крст. Летопис казује како је неки Енглез, од два штапа,
склепао некакав крст и пружио јој. Можда је то био Француз, који се до тог часа правио
Енглез? Патер Мартин л'Адвени беше донео један крст из цркве.

Енглезима се журило. Из гомиле пожуриваху џелата. Зна му се име: Француз Жофроа

Тераж. Енглези довикиваху свећеницима: "Хоћете ли да овде заноћимо?!"

И не сачекаше да световни судија изговори пресуду. Два наредника је зграбише и

поведоше према стратишту. Ту, на једној табли беше написано: Јована, која се била
назвала Девица, погубна лажљивица, злоупотребљавачица народа, гатара,
празноверница, хулитељ Бога, изопачитељ вере у Исуса Христа, самохвална,
идолопоклоник, сурова, распуштена, призивачица ђавола, шизматик и кривоклетник.

Јована се попела на ломачу. Џелат ју је одмах ланцима привезао за дирек. Затим је

сишао и потпалио. Видевши пламенове како се извијају према њој, Јованчица је
узвикнула:

"Исусе!"

Патер Мартин је био поред ње, "припремајући је за смрт", кажу записи очевидаца, када
му је, будући присебнија, рекла:

"Идите доле и држите крст високо уздигнут, како би га могла до смрти видети. И
наглас говорите, како би вас могла чути".

Џелат Жофроа Тераж се беше збунио, никако му није успевало да разбукти ломачу.
После неколико узастопних покушаја, дим је покуљао и пламени језици заиграше.

На Старој пијаци тишина. Чује се лепет ломаче и њен глас, којим призива Господа.

И напослетку, врло јако:

"Исусе!"

Као да слава тога имена побеђује сва чула: "Ја сам пут, истина и живот; нико не долази
Оцу осим кроз мене". Од свега људског већа лепота, јача је од бола. Кроз човека дошла,
смрт постоји, али и смрт смрти. Кроз пасхалну тајну ипостасне Речи. Не само да је
својим животом и делима завет Француске, већ је и у смрт кренула као у бој, одважно;
као што је зауставила Енглезе, тако је, у пламену, зауставивши сва кретања, ушла у
вечност, божанску надвременост. Јер, док "пролази обличје овога свијета"(1.Кор. 7, 31),
изобилна слава обасјава Девицу Орлеанску, Јовану, која нам са ломаче довикује љубав,
само име Божије.

Уверивши се да је испустила душу, Енглези наредише џелату да макне ватру. Хтели су

да народ види њено мртво тело. И народ је гледао безживотно тело. Када су се
нагледали, Енглези наредише да се сасвим сагори остатак. И Жофроа је опет потпалио.

У једноме, летописи се слажу. Срце Јоване Орлеанке, није се дало сагорети.

Унутрашњи олтар, духовно средиште човека је неуништиво! У срцу живом се
тајанствено збива сједињење са Христом. Жофроа је употребио сво своје умеће,
посипао га је уљем, сумпорним прашком, подметао дрвени угаљ... Видевши чему све то
води, кардинал Винчестер је заповедио да се сви остаци и пепео, одмах имају покупити
и бацити у Сену. У предвечерје, док је сунце тонуло у недалеки океан, кардиналово
наређење беше извршено.

У доба, када је Француском управљао генерал Де Гол, француска влада је јавно и

свечано обележавала 30.мај. Данас то није случај. Давне, 1964. године, Андре Малро је,
на тај дан, у Орлеану, у име француске владе, изговорио своје чувено посмртно слово
Јовани Орлеанки.

(...)"И онда, рођена је легенда.

Срце је сишло низ реку. Ево вечери. На мору, очекиваху је свеци и виле са вилин-
дрвета у Домремију. У зору, сво морско цвеће запутило се узводно, про Сене, чије се
обале покрише плавим чкаљем, речним шљунком, љиљанима озвезданим...
Легенда и није тако лажљива. Тај пепео, није нам донео морско цвеће, већ најчистији и
најдирљивији лик Француске. О, Јовано без гроба и портрета, ти, која знаваше, да је
гроб хероја у срцу живих, шта мари твојих двадесет хиљада кипова, не рачунајући оне
у црквама: свему ономе због чега је Француска била вољена, ти си уступила твоје
непознато лице. И опет, цветови векова ће слазити... У име свих ових овде, и оних који
ће бити, нека те на мору поздраве, тебе, која си свету подарила једино лице победе које
има образ самилости !"

И кад гради књижевне украсе од картона, Малро се чини узвишен, због парадокса који
изазива његова реченица. Ако се поразмисли, види се да је немогуће замислити морско
цвеће без алги, нити "образ самилости" без Христа. Али, сасвим је могуће замишљање
Француске са нама непознатим лицем Девице Орлеанске. Од свега, заволео сам његово
"без гроба и портрета".

Све слике, сви портрети, сви кипови Јованини су апокрифни, накнадни, из пусте маште.
На маргини судскога записника постоји један невешти кроки. Рекло би се, дечији
цртеж. То нам посебно казује о ћатама, судским писарима, судским извршитељима...

Обновитељку националнога осећања код Француза, можемо само замишљати. Али,

Свету Јовану Орлеанку, избавитељицу Француске из стогодишњега енглескога ропства,
можемо, ако се постарамо, ипак чути. Постоји записник. Као најлепша књига на
францускоме језику. А њен француски је тако поштен, тако звучан и бритак, одважан.
Сваки лепи, однегован француски, за мене је њен глас, било ко да га говори. Језик је
несагорив, а нема му ни гроба ни мрамора. Као душа у телу народа, од природе је
бесамртне. А душа је ангел срца. То духовно начело, усавршено Духом Светим,
омогућено кроз Христа, добило је способност да обесмрти тело. Душа француске
нације је, дакле, логосна, Јована Орлеанка јој је дала бесмртност.

У небу, изнад ломаче у Руану, тога 30. маја 1431.године, остало је запечаћено једно
име. Више него ли крик, или бол, то име је изнад вере и изнад наде. Та последња реч
Девице Орлеанске, одзвања, громовито, во вјеки веков и данас је чујем у празној,
развраћеној Европи. То се на небу бије вечни бој, Агапе се брани од Ероса. Јована
позива европскога човека на одустајање од самољубивога себе, зове га да приђе новоме
битију.

Својом епопејом, сељанчица из Лорене, тако савршено одражава врлину над врлинама,
ону агапе Светога Павла. Као да је створена у његовоме генијалноме уму, Јована је
стрпива, добра, незлобива, без таштине, у њеној жртви, себеприношењу на олтар
отаџбине, очитава се дух правде и истине. Она је мерило веродостојне непатворене
љубави. Она поучава: љубављу се СЛУЖИ. Само тако се долази до једнакости, Бог је
агапе.

С пуним правом се Света Јована Орлеанка сматра заштитницом Француске. Ово

девојче је своју отаџбину од самоубиства избавило. БОГ је њоме осветлио тмину у
душама Француза, који у ропству енглескоме доживеше пад воље и одрицање од
сопствених убеђења. Нешто слично се данас догађа нама, Србима, после два светска
рата, робовања Југославији, двема комунистичким диктатурама, све трпећи насиље
novoga totalitarnog poretka у последњој деценији - на путу смо према ничему, а пад воље
и одрицање од отачких правила, општа је појава. Ондашње Французе, Јована Орлеанка
је избавила из ништавила, својим крстом посведочила Тајну, својим словом улила
одважност, успоставила правду Божју; њен живот је потврда основаности вере у
Живога Бога, моћнијега од зла, неправде и мржње, светога разума који побеђује
безумље. Менталитети, који су је осудили, постоје и данас, не само у Француској, већ у
целој западној Европи. Да се каквим случајем обрете у данашњој Француској, неки
ововремени Жан од Луксембурга би је сада продао хашкоме суду у Низоземској.
Инквизиција није нестала, звала се ЧЕКА, после 1918. године у Русији, имала је
образину тобоже народнога суда, онога који је "судио" ђенералу Драгољубу - Дражи
Михаиловићу у Београду, сада се назива "хашки суд". То је оруђе једнога погубнога
учења, коме је одувек циљ исти: велико НИШТА, или другим речима - смрт
човечанства. Закључак мора бити јасан: лишили су је живота на основу ЛАЖНОГ,
намештеног, ПОЛИТИЧКОГ процеса, све ругајући се правди. Истражни поступак,
мртво-озбиљна научност Сорбоне и сорбонаша, требали су да створе привид
ОСНОВАНОСТИ оптужбе. Међутим, ни онда, па ни данас, одежде, декор суднице,
кривотворитељи изјава оптужених, дисертације једноумника, не могу сакрити главну
намеру, тајни и трајни циљ читавих легија клонираних Кошона у свакој генерацији,
оних, који се пресипају из шупљег у празно, у једном те истом пешчанику: лакрдијаши
би да оставе Европу без Христа, на томе раде. Хашко судилиште, као оно у Руану,
створено како би се свето ОБЕСВЕТИЛО, има свога дуку од Бедфорда, свога Пјера
Кошона, своје "стручњаке" сорбонаше... Суди се једноме маломе европскоме народу,
који још увек рађа светитеље Христове. Не једноме лучоноши, светилнику, већ
прошлости, будућности и садашњости мученичке колевке светаца и светих ратника,
новомученика...

Браћа Лимбург: минијатура, 1413.

Врло богати часловец војводе од Берија
"Борба непрестана - синови Светлости против синова Таме"

У Руану, у отаџбини Свете Јоване Орлеанке, још траје онај 30. мај из 1431. године.
Ломача још гори. Никако да се смркне, не да се тмуши да обавије догађај. Свуда
унаоколо је даноноћни мрак, као онај са Гојиних акватинти. Срби носе свој Крст на
своме путу бола. Моле се Богу да их избави од самоубица.

Призивајући Свето Име Божuје, понављам: Боже, осветли моју таму.

Стојим на обали Сене. У трептају, у молитвеноме сећању, одједном је река мирна и
сребрнаста, гле! из низводице израња љупко девојачко лице...Jeanne d'Arc - Јована
Орлеанка! На њој оклоп, златан, отмен. Девица на златноме коњу, корача по води у
којој се, као у староме венецијанскоме огледалу, бистри небо, заувек ведро. У њему,
угледах СРБИЈУ.