Уиверзитет у Источном Сарајеву

Филозофски факултет Пале

Студијски програм за српски језик и књижевност

Историјске чињенице у роману „ Травничка хроника“

Пале, јун, 2018.

Contents
Увод.............................................................................................................................................................3
Поступак грађења романа.........................................................................................................................4
О роману Травничка хроника и мотивима настанка романа..................................................................5
Историјски ликови у Травничкој хроници.................................................................................................6
Закључак.....................................................................................................................................................8
Литература:.................................................................................................................................................9

2
Увод

Дјело Травничка хроника објављено је 1945. године, а говори о временском

периоду између 1807. и 1814. године.
Травничка хроника настала је кориштењем, прије свега документарне грађе а
Андрић настоји да прикаже сукоб једног западног човјека и оријенталне источне
османлијске историје. Андрић, дакле, приказује сусрет и сукоб двије цивилизације,
источне и западне.
Хроника о Травнику је седмогодишњи љетопис који обрађује вријеме боравка
француског и аустријског конзула у овом везирском граду.

У роману имамо три групе ликова:

1) прву групу чине странци- западни хришћани: конзули, њихова пратња и везири;
2) другу групу чини домаће становништво;
3) трећу групу чине људи различитих вјера и раса какви су на примјер слуге.

3
Поступак грађења романа

Иво Андрић у разговору са Костом Димитријевићем, о поступку грађења романа

каже:

Травничку хронику сам започео, сад свеједно 1925. или 1926. године, и отприлике
сам петнаест година носио собом те забелешке, скупљао материјал и долазио у Травник
и правио, као што војници праве скицу бојишта, скицу града, да не заборавим где је која
улица, да у књизи не ставим, рецимо, Купило на ову, Виленицу на ону страну. И најпосле
сам, под доста тешким приликама у прошлом рату, као што су стари говорили „in
augustia temporum“ – решио да све то некако ставим на хартију, имајући присилно доста
слободног времена. И ту хрпу, када кажем хрпу, мислим на читав кофер забележака,
исечака из новина и слика, ставио сам пред себе и сада је од тога требало направити
књигу.
Ја сам то урадио како сам најбоље могао и знао, застајући, враћајући се (да бих се
некако снашао направио сам себи на зиду графиконе, да не бих погрешио, да не бих ставио
неки догађај у 1806. који се десио тек 1808. године) и проучавајући из тих својих
материјала све што је везано за друштво из кога су ти конзули дошли. Раније сам у Бечу
преписивао из архиве извештаје аустријских конзула, а у Паризу извештаје француских
конзула и из мојих забележака полако и мучно сам састављао ту књигу, за коју у тим
приликама нисам ни слутио да ће икада бити објављена.
Рекао сам полако и мучно, да вас не бих преварио ако бих рекао да је то написано
онако, у једном веселом залету духа. Писао сам о ономе што се десило пре стотину и
толико година, а што је преда мном, ипак, било живо као да је истински и стварни
живот, што је, у ствари, некада и био. Јер, између оног што се десило у историји и онога
што се дешава данас постоји само једна разлика – временска, других разлика не може ни
бити, јер су и то били људи од крви и меса, који су под другим друштвеним условима,
разуме се, носили своју животну проблематику, личну и колективну, носили свој
идентитет, своју личност, кроз тај кратки и не увек лаки живот. Радећи тако трудио
сам се према ономе што је било да будем праведан, као што је човек праведан према
стварном животу, да дам сваком оно што му припада и да сваког назовем његовим
правим именом.
За мене никада није постојала у том погледу разлика између прошлости и
садашњости. Сваки одломак клесаног камена који сам налазио негде на путу, за мене је
нешто говорио о целини, чији је он део и о људима који су се с њим служили. Тако је
настала књига коју зовемо Травничка хроника.

У даљем разговору са Костом Димитријевићем, Андрић истиче да је Травник ушао

у његову унутрашњу радионицу и да га је заволио вртећи се око истих кућа, ријека све док
то није оживјело.

4
О роману Травничка хроника и мотивима настанка романа

Травничка хроника је говор о Травнику, о везирском граду у централној Босни који

као да је изабран због своје забачености, роман о травничким везирима, травничким
конзулима који су једно вријеме провели са везирима и на крају о самим Травничанима.
Андрић је, приликом писања Травничке хронике у Травнику прикупљао грађу за настанак
дјела из области етнографије, историје друштва и о историјским личностима које су се у
том периоду дјеловале у Травнику, а које се појављују у роману.
Године 1937. У Бечу, Андрић је прикупљао грађу о конзулским временима у
Травнику. Имао је приступ државном архиву и извјештајима аустријских конзула у
Травнику који су настали у периоду између два свјетска рата. Историчар Михајло
Гавриловић објавио је преписку француског конзула Жан Пола Давида, па је Андрићу та
преписка била драгоцјен извор приликом писања романа. Значајан извор били су
путописи. На основу путописа Шамет де Фосеа који је путовао од Париза за Истамбул и
који је описао Травник, Андрић је имао увид у то како је Травник изгледао за вријеме
конзулских времена.
О историској подлози Травничке хронике писао је и Митхад Шамић који је истакао
да историја у Травничкој хроници заузима значајно мјесто, те да служи као позадина, оквир
и подлога романескној функцији. Он такође истиче како је историја уткана у сваку
реченицу дајући јој аутентичност и живахност.
Историјске личности у роману су конзули који долазе у Травник, а то су: француски
конзул Жан Баптист Етјен Давил, у историји је то Жан Пол Давид, аустријски конзул Јозеф
фон Митерер, у историји Паул Јозеф фон Митерер, а након њега је дошао потпуковник
Фон Паулић, у историји Јакоб ван Александар Паулић.
Као најзначајније знаменитости Травника истиче се његов географски положај,
који је у деветнаестом вијеку био веома повољан за како француска тако и аустријска
освајања. О таквом Травнику пише и Иво Андрић у роману, Травничка хроника.
Наиме, Андрић пише о периоду између 1807. и 1814 године односно кад су послати
први конзули у Травник.
Према изворима Знаменитости Травника, првог конзула је послала Француска,
како би успоставила трговачку везу са Истоком, и тиме ослободила пут трговини. Тај први
конзул био је Жан Пол Давид (Pier David), кога Андрић у роману назива Жан Давил. Након
што је Француска, односно Наполеон послао свог конзула, како би пратила ширење
француског утицаја на просторе Босне и Херцеговине, исто је то учинила Аустрија
пославши свог конзула Паула Јозефа фон Митерера, или како га Андрић у роману назива
Фон Митерера, који је остао до 1811. године, а њега је наслиједио Јакоб ван Александар
Паулић, или у роману Фон Паулић.

5
Историјски ликови у Травничкој хроници

Историјски ликови који се прожимају кроз дјело Травничка хроника су први

конзули у Босни и Херцеговини, постављени у Травнику. Како је у то вријеме Француска
под влашћу Наполеона била изразито утицајна на Западу, тежила је да тај утицај прошири
на Исток, а најповољнији пут био је преко Травника због његовом географског положаја.
Први конзул је, дакле, био Француз Пол Давид, послат како би пратио друштвене
прилике у Босни и Херцеговини.
Андрић на самом почетку романа најављује долазак француског конзула, али су,
како је написано у роману била само говоркања која се јаве па нестану и тако мјесецима.
Како је Бунапарта ( како су га Травничани називали у роману) утицао на народ у
Травнику, говори и реченица из дјела : Тврдо и звучно име Бунапарта испуниће и
травничку котлину за низ година и Травничани ће, хтели не хтели, често жвакати његове
чворновите и ћошкасте слогове; оно ће им дуго зујати у ушима и титрати пред очима.
Јер наступила су конзулска времена.
У роману је француски конзул дочекан хладно, како Андрић истиче: Тако је, изузев
оно нешто прозебле Циганчади, поворка прошла кроз општу равнодушност. Турци су се
правили да је не виде, а хришћани нису смели да је упадљиво посматрају.
У првом извјештају који је конзул послао из Травника навео је да га је босански
баглербег дочекао срдачно поклонивши њему и његовој пратњи веома скупоцјене дарове,
али да је на почетку био одбачен од народа, као што пише Андрић у роману. У једном од
извјештаја, конзул говори како су грађани били незадовољни, те су га протјерали, али се
наредне године он вратио на своју функцију. Примарни циљ француског конзула у
Травнику био је да успостави трговачки пут који је ишао преко Босне на Исток чиме су
осигуране велике количине памука и других сировина које су Француској биле неопходне.

Андрић најприје истиче физички изглед конзула, префињеност у односу на народ

који је у том периоду, што ће утицати на даљи развој романа, односно на неподржавање
конзула. Његове каратеристике Андрић најприје истиче због тога што се Давил налази на
судару између два свијета, различитих обичаја и вјеровања. Заправо, француски конзул је
био прототип за стварање Андрићевог јунака.
Овакво стање није одговарало Аустрији, те су они одмах након пријема француског
конзула у травник послали свог. Султан је, годину дана након што је дошао француски
конзул дао пристанак да се отвори и аустријско представништво у Травнику, и 1807. је
конзулат отворен.

За аустријског конзула изабран је Јосип Митесер. Према изворима Отварање првих

страних конзулата у Травнику, пријем овог конзула дочекан је доста хладније како од
власти тако и од народа, а промарни циљ је био да се ојача католички пук у Босанском

6
ејалету.
Андрић каракерише лик аустријског конзула као неког ко је потпуно збуњен
Травником. Фон Митерер, како је назван у роману бачен је у међупростор двије
цивилизације не разумијући ниједну од њих. Он није разумио ни везире који су се
смјењивали за вријеме његове власти. Јосиф Митесер се на власти задржао до 1811. године
кад је на његово мјесто дошао Фон Паулић, у историји Јакоб ван Александар Паулић.

7
Закључак

Велики дио простора у роману посвећен је приповједању о животу француског и

аустријског конзула, њихових породица и њиховог особља у овој „дивљој“ средини. У
центру приповједања су доживљаји и размишљања француског конзула Давила, који је
поносан на традицију своје земље, склоп и културу коју тс земља носи.
Травник са својим суровим источњачким амбијентом нагони га да се увлачи у себе
да се унутрашњим монолозима брани од бруталних спољних догађаја .

8
Литература:

И. Андрић, Травничка хроника, Sezam Book, 2011.

M. Шамић, Историјски извори Травничке хронике Иве Андрића, Веселин Маслеша,

1962.

Д. Ј. Костић, Роман разлика, Универзитет у Приштини, 2011.

Р. Вучковић, Велика синтеза, Свјетлост, Сарајево 1974.

К. Димитријевић, Разговори и ћутања Иве Андрића, Прометеј, Земун, 2010.

http://bosnae.info/index.php/otvaranje-prvih-stranih-konzulata-u-travniku-tokom-
osmanske-uprave ( отварање првих конзулата у Травнику током Османске управе)

http://www.infobiro.ba/article/568404 ( из преписке француског генералног конзулата

у Травнику између 1807. и 1814.)