Слушање музике средњег века

Музика средњег века обухвата 10 векова европске историје музике. Европска култура и
музика развијају се као део хришћанске цивилизације. Хришћанство је била главна идејна
снага и налазила се у свим сферама живота – науци, уметности, теници... Славећи Бога,
хришћани су, као и други стари народи, обред богослужења повезивали са музиком.
Заснована на коренима музике старих култура, певана је уз забрањену употребу
инструмената и плеса као и избацивање свега што је подсећало на народну или
многобожачку музичку традицију. Стари хришћани су ово урадили јер су сматрали да
једино људски глас може да велича славу Бога. Тада се развијају две врсте музике:
духовна или црквена -музика намењена за црквене потребе и световна или народна
-музика намењена свакодневном животу. Прва ранохришћанска певања су настала још пре
признавања хришћанства 313.године и певана су током тајних обреда који су се
одржавали у катакомбама. У то време су постајала два начина певања: псалмодично –
текст доминира над мелодијом и мелизматично – мелодија доминира над текстом.
Псалмодично је пореклом из Израела, а мелизматично је настало на територији данашње
Сирије. Како се хришћанство ширило, сваки народ је уносио националне елементе у своје
обреде и на неки начин национализовао веру. Насупрот томе црква је хтела јединствену
музику, уметност и веру за све народе. Због тога је црква започела акцију пречишћавања,
односно одабирања напева који се могу задржати у богослужењу. Папа Гргур Први je у 6.
веку од постојећих напева одабрао најлепше и најчистије. Од њих је створио збирку
црквених напева коју је назвао Антифонар. По њему је овакво певавње добило назив
Грегоријанско певање или Грегоријански корал. Песме су биле једногласне, без
инструменталне пратње, а текстови на латинском преузети из Библије. У оквиру
Антифора се разликују Акцентус (псалмодични напеви) и Концентус (мелодични напеви).
Коришћени су модуси (лествице) који су имали грчка имена ( јонска, дорска, фригијска,
лидијска, миксолидијска, еолска и локријска).

Византија се одржала цео миленијум дуже од Западног римског царства. Црквена власт је
зависила од царске власти. То је довело до блискости световне и духовне музике.
Богослушења су била на народном језику Византије (грчком) и њихови главни облици су
биле химне. У почетку су то били Тропари као химне за празнике. Аутор највећег броја
химни је Мелод Роман, а претпоставља се да је химне састављао и сам цар Јустинијан.
Једна од најпознатијих химни је Акатист Богородици. Јован Дамаскин како би духовну
музику значајније одвојио од народне, у 8. веку је саставио Осмогласник или Октоих –
збирка источних хришћанских напева посвећених Христовом васкрсењу. Ови напеви су
били једноогласни, на старогрчком језик и углавном мелизматичн. Јован Дамаскин је
такође творац канона. То је песничко-музичка форма која је имала девет ода, а свака од
њих три или четири строфе. Духовно певање и запада и истока је било искључиво
једногласно и а капела (без инструмената) све до појаве вишегласја у 9. веку. Двогласне
облике први пут срећемо у хришћанској западној музици. Највећи допринос развоју
вишегласја дала су два свештенике-композитора Леонин и Перотин који су радили за
Богородичину цркву у Паризу у 12. веку. У оквиру вишегласа разликујемо више овлика.
Први вишегласни облик је био Органум и подразумевао је додавање претећег гласа на
кантус фирмус ( мелодија из Грегоријанског корала) на растојању кварте и квинте. Други
облик је Дискант. Пратећи глас се кретао у супротном правцу у односу на катнус фирмус
и интервали су били у размаку квинте и октаве. Доњи глас је био кантус фирмус и звао се
тенере (држати), а горњи глас је био пратећи и звао се дискант. У 14. веку је дозвољено да
се користи интервал терца. Тада се појавио и први трогласник добурдон, где су три гласа
кретала паралелно – горњи и доњи глас су образовали сексту, а кантус фирмус је био у
средини. У развоју вишегласја постоје три раздобља: арс антика (стара уметност) – од 12.
до 14. века, арс нова(нова уметност) и позна ренесанса – 16.век. У доба арс антике
почињемо да разликујемо два типа компоновања: полифонија – сваки глас има своју
независну мелодијску линију са одређеним закашњењем и хомофонија – један глас има
водећу мелодијску линију, док су остали гласови пратећи. У доба арс нове се појављују
нови вишегласни облици: кондуктус и мотетус(мотет). Кондуктус је могао бити
једногласан или вишегласан, певан је на латинском и могао је бити духовни или световни.
Мотетус (мотет) је облик у коме се развија више различитих мелодија са различитим
текстовима.

Период арс нове доноси и велики процват световног вишегласја, а као најзначајнија
композиција издваја се мадригал. За развој и ширење народне музике у раном средњем
веку су били одговорни путујући забављачи. Они су били људи из народ који су путовали
по свету и на њиховим наступима изводили народну музику. У Француској су се звали
жонглери, у Немачкој шпилмани, а на нашим просторима скромраси. Њихови наступи, у
којима су били удружени певање, свирање , глума и плес , постали су претеча свих
будућих музичко – сценских жанрова. У позном средњем веку почињу да се формирају
градски оркестри. Из периода средњовековног музичког стваралаштва остало је сачувано
далеко више списа и нота везаних за духовну музику него за световну зато што се у то
време писменост и образовање стицало у цркви. Тако да се световна музика преносила
кроз традицију на потомке. Средњовековна музика у Србији се развила захваљујући
Ћирилу и Методију који су богослужења превели са латинског на старословенски. Певање
је било једногласно уз пратњу хора по узору на Византијску цркву. Мелодије су
преузимане из Осмогласника и праћене исоном (лежећим тоном). Централно место је
заузимала литургија. Најстарији композитори српског порекла чија дела су сачувана су:
Кир Стефан Србин, Никола Србин и Исаија Србин. Живели су и радили током 14. и 15.
века. Понекад се могла чути и световна музика коју су изводили путујћи музичари.

Аранђел Јовичић