Интертекстуалност и интермедијалност у поезији Мака Диздара

Појам интертекстуалност означава присуство других текстова у тексту који читамо,

док је интермедијалност поступак преношења порука из других умјетности у књижевност
и обрнуто, или из једне умјетничке врсте у другу. При анализи збирке пјесама Камени
спавач Мака Диздара, можемо примијенити оба ова поступка из компаратистике. У самом
називу збирке Камени спавач уочавамо јасну симболику (камени спавач је онај који спава
испод камена), а инспирацију за грађење своје збирке је пјесник пронашао у
босанскохерцеговачким надгробним споменицима, односно стећцима.

У пјесмама Мака Диздара проналазимо повезнице са Библијом. Што се

интертекстуалности тиче, можемо још препознати и узоре из Авесте и Андрићевог Еx
Ponta. Диздар оживљава поруке и симболе са стећака. У пјесми Запис о времену
препознајемо мотив непролазности („Давно ти сам легао/ и дуго ти ми је/ лежати“), који је
Диздар преузео са епитафа и представивши га на свој начин дао му још дубље значење.
Људска душа је ван оквира времена, она потиче из вјечности и одлази у вјечност.

У Запису на двије воде имамо универзалну поруку о доброти, али и овдје

проналазимо мотив непролазности, јер покојникова душа има само једну молбу, а то је да
га се понекад неко сјети, да не падне у заборав, јер ћемо сви једном завршити „испод
камена“. Оно што је веома специфично јесте што имамо утисак да се „глас испод камена“
уистину обраћа пролазницима у жељи да скене пажњу на себе.

Запис о неспини је врло занимљив. Сама ријеч „неспина“ је веома упечатљивог

значења. Она означава онога који „не спава“, који „бдије“ у духовном смислу, чија је душа
немирна или „проклета“ због својих начела. Диздар користи и ријеч „бадац“ и њоме
такође означава некога будног али у друкчијем смислу (бадац је онај који стражари у име
закона). Тако да овдје имамо двије врсте „будних“.

Када је ријеч о инетрмедијалности, пјесник многе симболе са стећака уноси у своје

пјесме. Симболи које налазимо на стећцима су лозе, љиљани, звијезде, сунце, сцене лова
на јелене и др. Из циклуса Радимља имамо Лозу и њене розге, у којој налазимо
комбинацију интертекстуалности и интермедијалности. Диздар је разрадио симбол лозице
и цитат из Јеванђеља по Јовану и на тај начин представио Христосову параболу о Оцу
виноградару, Сину чокоту и ученицима који су грожђе. Слично је са пјесмом Врата гдје
уочавамо повезаност ликовног знака и Христових ријечи о уским вратима из Јеванђеља
по Матеју.

У пјесми Кринови Диздар је препознао крин као стилизован антропоморфни крст, а

у самом садржају пјесме опет имамо тај мотив непролазности. Кринови могу
представљати знакове или „кликове“ оних који су некад пролазили туда (они су још на
свом мјесту, стоје непролазни као вјечност). Један веома занимљив симбол који се
појављује јесте јелен. У пјесми Љељени представљена је сцена у којој људи бездушно
пале шуму и истјерују из ње јелене. Овдје можемо поново наћи упечатљиви мотив
вјечности, непролазности (јелени чекају да нова шума нарасте да би се опет у њу
населили). Такође, овај мотив је уочљив у посљедњим стиховима („У оно окриље/ из
запамћене приче ишчезлих отаца и дједова“), гдје ријеч „запамћене“ јасно упућује на
нешто непролазно.

Збирка Камени спавач представља непресушан извор симбола и алузија које је

Диздар на свој начин преузео и представио, и тако их учинио непролазним.