Интертекстуалност у поезији Десанке Максимовић

Кованицу интертекстуалност у науку је увела Јулија Крстева шездесетих година

двадесетог вијека. Овај појам означава да су сви текстови у вези са другим текстовима, тј.
у тексту који читамо проналазимо присуство другог текста или текстова („корпус текстова
које читалац може основано повезати са текстом пред својим очима“). Интертекстуалност
у дјелима није случајан, него одабран поступак који има своју значајну функцију. Она је
битна одлика поезије Десанке Максимовић, па ћемо зато приказати смисао, значење и
функцију интертекстуалности у њеној збирци пјесама Тражим помиловање.
У збирци Тражим помиловање препознајемо текстове српске средњовјековне
књижевности. Молитва је била значајан жанр у старој српској књижевности, а управо
молитвени образац налазимо у многобројним Десанкиним пјесмама. У њеним ријечима
препознајемо најдубље хришћанске вриједности. Она „тражи помиловање“ за сваког
човјека, проналази излаз у милости и праштању (хришћанским врлинама), што је у
потпуности у складу са православном духовношћу.
Интертекстуалност код Десанке Максимовић проналазимо и у неким другим
пјесмама код којих се она јасно види и у наслову самих пјесама. Тако имамо пјесму За
слугу Јернеја која јасно упућује на Цанкарову причу Слуга Јернеј и његово право.
Пјесникиња тражи помиловање и за њега, сматрајући да су се сви оглушили о његова
права. У наслову пјесме За Пепељугу уочавамо везу са бајком браће Грим.
Интертекстуалност препознајемо и у вези са Библијом када је у питању поезија
Десанке Максимовић. Сами наслови неких њених пјесама нам говоре у којим је то
библијским причама пјесникиња пронашла своје „темеље“ на основу којих је „изградила“
стихове. Тако имамо пјесме За седам гладних година, Изгнање из раја, Десет Божјих
заповести и друге.
Важна је повезница са пјесмом Литанија Јулијана Тувима, коју је Десанка
Максимовић превела са пољског језика. Видимо етичку повезаност између те пјесме и
Десанкине поезије, бригу за људе, за свијет око себе. Ове двије пјесме су јасан примјер
интертекстуалности. Пјесник се моли „за све грађане света“, као што наша пјесникиња
тражи помиловање за сваког човека. Десанка Максимовић се моли за низ особа, као
свештеник у литанији (литургијско пјесништво). Пјесникиња је видно пронашла своје
узоре преводећи пјесму Литанија ( јасно се види и у форми за + одређена категорија),
али „њено интертекстуално стабло“ само има коријен у овој пјесми, а она га је разгранала
на свој, посебан, начин.
Видимо сличну повезницу и са Литургијом Светог Јована Златоустог. Текст збирке
и литургије су написани у дијалошкој форми. Свештеник се моли Богу за људе и храмове,
а пјесникиња, као што смо већ навели, тражи помиловање за сваког човјека. Подтекст се
види у њеним ријечима „тражим помиловање“, што је заиста слично литургијском
„Господи помилуј“. Ријеч „помиловање“ код ње има литургијски коријен. У њеној поезији
је у нераскидиву цјелину повезано теолошко са лирским, умјетничким. Своје коријене је
пронашла у старој српској поезији, хришћанској традицији и православној духовности, а
кроз своје пјесме је оживјела ту тадицију и то на свој, специфичан начин.