УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
ОДСЕК ЗА ИСТОРИЈУ

ГРЧКО-ПЕРСИЈСКИ РАТОВИ
У УЏБЕНИЦИМА ИСТОРИЈЕ У XIX ВЕКУ
СЕМИНАРСКИ РАД

МЕНТОР: СТУДЕНТ:
ДОЦ. ДР СВЕТОЗАР БОШКОВ МИЛИЦА ГРЧИЋ

НОВИ САД, 2016.

 САДРЖАЈ

1. Увод.................................................................................................................1

2. Историја света Александра Сандића.........................................................4

3. Историја старог века Милоша Зечевића....................................................7

4. Историја света Отона Варге........................................................................9

5. Повестница Грчког народа Константина Бојића......................................11

6. Савремени уџбеник........................………..................................................10

7. Закључак.......................................................................................................14

Литература........................................................................................................15
 1. Увод

,,Дуги деветнаести век” у историји Европе и света представља, уз потоњи ,,кратки

двадесети век“, најтурбулентнији период историје човечанства. Корени цивилизације
какву у највећој мери знамо и уживамо данас, и коју смо преживљавали током XX века,
налазе се на крају XVIII и током комплетног XIX века. Када кажем то, мислим на
свеукупну људску делатност, како политичку, тако и друштвену, културну, итд. Да би
разумели токове развоја људске мисли и друштва које ми као јединке чинимо и делимо,
морамо се удубити у нешто уже и простије чиниоце. Конкретно, овде је у питању област
образовања.1
Када говоримо о развоју историографске науке, у данашњем смислу поимања њене
научности, опет можемо рећи да је XIX век тај који је донео њено рођење. Нешто уже,
можемо тај став поновити и када је у питању изучавање античке историје, а још уже, опет
то можемо поновити и када је у питању изучавање грчке историје. 2 Студије Грчке
историје постале су преплетене са разумевањем друштва у том тренутку. Свеопшти замах
новог одушевљења историјом старог века, једне младе науке, довешће до њене све веће
присутности у научним, културним и образовним токовима времена.
Када је у питању српски народ, почетак XIX века донео је националну револуцију и
веома постепено ослобођење за Србе у Отоманском царству, и борбу Срба у Хабзбуршкој
монархији за црквену, школску, политичку и културну аутономију. Онда је наступила
Револуција 1848/49. и до тад мирољубиве покушаје Срба пречана у борби за своја права,
обухватила ратним вихором. Међутим, у овим изразито узбурканим временима, простор
насељен српским живљем у Монархији даће најзначајније тековине образовања у 19. веку
у Срба.3 Кључан фактор је било оснивање школа, и у том смислу, најзначајнији тренуци су

1
О општим одликама историје овог периода види Ч. Попов, Грађанска Европа, књ. 1-3, Нови Сад 2010; Е.
Хобсбаум, Доба револуције: Европа од 1789. до 1848., Београд 1962; Е. Хобсбаум, Доба капитала 1848 –
1875, Београд 1975; Е. Хобсбаум, Доба империје 1875 – 1914, Београд 1987; Е. Хобзбаум, Доба Екстрема.
Историја Кратког двадесетог века, Београд 2002.
2
О развоју историографске науке види Р. Дилман (ур.), Историја. Лексикон појмова, Београд 2010; M.
Gross, Suvremena historiografija. Korijeni, postignuća, traganja, Zagreb 1996; Е. Брајзах, Историографија,
Београд 2009.
3
О историји Срба у Монархији уопште и историји образовања види Д. Микавица, Српско питање на
Угарском сабору 1690 – 1918, Нови Сад 2011; В. Крестић, Срби у Угарској 1790 – 1918, Нови Сад 2013; Љ.
Крнета, Историја школа и образовања код Срба, Београд 1974.

1
оснивање сомборске Учитељске школе (1778), Гимназије у Сремским Карловцима (1791),
Богословије у истом месту (1794), те Српске православне велике гимназије новосадске
(1810). Ове установе, уз школу устаничке Србије (1808) и Лицеја који је основан у
Крагујевцу 1838. године, и који ће две године касније бити пресељен у Београд и чинити
Велику школу, представљале су установе највишег образовања које су Срби могли добити
у том тренутку. Те установе ће управо бити образовни центри у којима су се могла добити
знања о историји Старог века.4
Један од најважнијих фактора у анализи предавања античке историје на српским
школама у XIX веку су свакако коришћени уџбеници. Уџбеник као основно образовно
средство најбоље осликава дух времена, размишљања, науке, као и која су то и каква су
знања до којих се могло доћи њиховим посредством. 5 Први уџбеник који је написан на
српском језику био је Повестница Грчког народа Константина Бојића из 1843. године који
је настао на основу немачких узора. За упоредну анализу присутности и садржаја
хеленистичке историје у уџбеницима XIX века узета су три примера, и то Историја света
Алексанра Сандића (књига 1, која се бави историјом Старог века) која је изашла 1869.
године; затим Историја Старог века, преглед за вишу наставу Милоша Зечевића, издање
из 1896. године, издато у Београду (оригинално је књига издата 1880. године у Новом
Саду); и на крају, уџбеник Отона Варге Историја Света, по наставном плану и упутству
за средње школе; свеска прва: Стари век, издат 1898. у Новом Саду.
Основна идеја је показати однос образовних радника и система образовања према
темама античке историје и који су то аспекти и које теме су се сматрали важним, какав је
методолошки и методички приступ одабран. Овај рад би требало да ослика место Антике
у образовању у време када је, нарочито у српском народу, историјска вест била на веома
ниском нивоу, а да не помињемо научност приступа изучавању. У XIX веку у српском
народу модерна историографска наука је у великом замаху, али још увек на својим

4
О изучавању историје Старог века на поменутим установама и њеној заступљености у наставним
програмима види С. Бошков, Карловачка гимназија и античка историја у 19. веку, Истраживања бр. 18,
Филозофски факултет у Новом Саду, Нови Сад 2007, 39-47; Исти, Настава античке историје у Новосадској
гимназији током 19. века, Антички свет, европска и светска наука, Зборник радова са међународног скупа
(ур. Ксенија Марицки-Гађански), Београд 2009, 30-38; Исти, Настава античке историје на Лицеју и Великој
школи током 19. века, Античка култура, европско и српско наслеђе, Зборник радова са међународног скупа
(ур. Ксенија Марицки-Гађански), Београд 2010, 63-71.
5
За преглед уџбеника античке историје у 19. веку види С. Бошков, Уџбеници античке историје у српским
школама у 19. веку, Антика и савремени свет, Зборник радова са међународног скупа (ур. Ксенија Марицки-
Гађански), Ср. Карловци-Ср. Митровица-Београд 2007, 21-34.

2
почетним степенима развоја, и у многоме можемо осетити утицај земаља са развијенијим
научним и образовним системима на српски. Конкретна тема хеленистичке историје је
узета у обзир због велике динамичности епохе, због великог елана научника у Европи за
изучавање исте средином и крајем XIX века, као и због чињеница је управо ова епоха
најзапостављенија на нижим нивоима образовања.

3
 2. Историја Света Александра Сандића

Александар Сандић рођен је 1836. године у Великом Бечкереку, и прве степене

школовања завршио је у родном граду и Темишвару. Потом, наставио је студије права и
словенске филологије код Франца Миклошића у Бечу до 1861. године, као стипендиста
Матице српске. Боравак у Бечу и сусрет са Вуком Стефановићем Караџићем утицао је на
то да постане заступник Вукове језичке реформе. Професор српског језик и књижевности
у српској гимназији у Новом Саду постао је 1866. године. Од седамдесетих година XIX
века активно је сарађивао у раду Матице српске и Српског народног позоришта. Био је
четири пута посланик на народно-црквеним саборима у Сремским Карловцима као
представник Српске народне слободоумне странке Светозара Милетића. Важно је
споменути и његову преводилачку делатност, где треба издвојити превод Феликса Каница
Византијски споменици у Србији.6
Када објашњава разлоге за писање овог уџбеника, Сандић наводи да га је на тај рад
навело непостојање једне историје света на српском језику и што су ученици приморани
да уче из немачких књига, па каже: ,,Ја држим да ће ова моја ипак боље послужити
учеником на гимназији српској неголи ма која друга, ма и најбоља немачка, ал
тенденциозно за немачку омладину написана.“ 7 Узор му је био уџбеник Вилхелма Пица
(Wilhelm Pütz) под насловом Grundriss der Geographie und Geschichte der Staaten des
Alterthums: für die oberen Klassen eines Gymnasiums која је издата у Келну 1833. године.
У уводном делу уџбеника Сандић појашњава појам историје као науке која
проучава живот људи, затим говори о поделама историјских извора на усмене, писане и
споменике, а потом и о значају помоћних наука као што су хронологија и географија. Што
се тиче хронолошке поделе историјског тока, Сандић га дели на стари век, средњи век и
ново доба. Уџбеник је струкуисан тако што је извршена подела на континенте. 8 На крају
уџбеника налази се и хронолошки преглед најбитнијих догађаја и са подацима из живота
значајних личности.

6
П. Марјановић, Александар Сандић, Енциклопедија српске историографије, Београд 1997, 631-632.
7
А. Сандић, Историја света, књ. 1 Историја старог века, Нови Сад 1869, 271.
8
За детаљнију анализу садржаја и структуре овог уџбеника види С. Бошков, Античка прошлост у
,,Историји света“ Александра Сандића, Истраживања бр. 21, Филозофски факултет у Новом Саду, Нови
Сад 2010, 55-63.

4
 Историји старих Грка, или Јелина како их он назива, обрађена је трећем поглављу
које се односи на Европу. Сандић прво описује географски положај, и то врло исцрпно.
Након тога, бави се политичком историјом, да би на послетку у кратким цртама поменуо
културу.
Посебан одељак посвећен је Грчко-персијским ратовима. Прве информације које
Сандић износи о овом сукобу везане су за узрок и повод Јонског устанка 499. године пре
нове ере, да би ово доста нејасне излагање у односу на остатак рата, завршио рушењем
Милета. Помиње први неуспешан поход , када је персијска флота погођена невременом
уништена код Атоса, 492. године пре нове ере. Даљи текст нам приказује походе
Персијанаца у Грчку, статистичке податке о броју војника обе стране, и опис Маратонске
битке истичући значај Милтијада и његове одлуке о нападу. Цитирајући извор описује нам
и његов тужан крај.
Посебно место дато је Темистоклеовом плану о изградњи морнарице, кључно за
наставак сукоба. Интересантну дигресију прави описом Темистоклеовог и Аристидовог
неслагања, а затим и остракизма који довои до прогона Аристида. Логичан след доводи
нас до Ксерксовог похода, где аутор поново износи статистичке податке и план операција.
Помиње и Ксерксову понуду Леониди да ће му дати власт над целом Грчком, коју
спартански краљ одбија. Описује Термопилску битку, чврсту одбрану, Ефијалтову издају
и смрт Леониде и његових сабораца. Помиње и поморску битку код Артемизија која се
водила исте године. 9 Рат се премешта даље, ка Атини, и Сандић сада описује напуштање
града и преношење битке код острва Саламине, где Персијанци поново доживљавају
пораз. Истиче да су се Платаје борили и Спартанци, где Грци односе још једну победу.
Након описа битке код Микале, упознаје нас са приликама у Атини. Даље, бавећи се
дешавањима после великих победа, аутор нам представља борбе Грка као савезника, под
Паусанијем, његову издају и смрт врло сликовито описује. Напослетку, помиње Кимонов
поход на Кипар, његову смрт, и крај овог великог сукоба 449. године пре нове ере.
Иако би данашњи методичари и дидактичари имали штошта да кажу Сандићу,
овај уџбеник је за своје време настанка, можемо рећи, веома добар, како садржајно и
квалитативно, тако и методички. Јесте да у већини представља само низање догађаја и
имена, ипак доноси једну одређену дубину у анализи тематике. Занимљиво је да у односу

9
А. Сандић, Историја света, књ. 1 Историја старог века, Нови Сад 1869, 108

5
на савремене уџбеника у неким стварима бива детаљнији, на пример када је у питању
хронологија, наводи и месец и дан поред године, што данас није обичај.

6
 3. Историја света Милоша Зечевића

Милош Зечевић је рођен 1838. године у Брњици, а умро је 1896. године у Београду.
Своје образовање почео је у манастиру Драча, а наставио у Крагујевцу и Београду. Од
1889. до 1895. године предавао је на београдској Великој школи. Најпознатији је по делу
Историја света, у више књига.
Оригинално, уџбеник Милоша Зечевића појавио се 1880. године у Новом Саду.
Данас је у збирци раритета Библиотеке Матице српске могуће доћи до примерка издатог
1896. године у Београду. Узор при састављању овог уџбеника му је била светска историја
Г. Струвеа, и то је једна од ствари које му замера Јован Ђорђевић, уз многобројне
хронолошке и језичке грешке.10 Као последица ове критике настаће опсежна преписка у
виду одговора и међусобних критика између Ђорђевића и Зечевића у Летопису Матице
српске.
У уводном делу насловљеном Приступ, Зечевић говори о задацима историје,
приступима, историјским народима, историјским изворима и подели историјског тока на
стари, средњи и нови век. Још једно уводно поглавље под насловом Стари век, доноси
нам обавештења о најранијој историји цивилизације и постепеном прерастању у ,,праву
цивилизацију“, као и о деоби епохе Старог века.11
Уџбеник је подељен на три главе, стари, средњи и нови век, а свака од њих на
више поглавља. Стари век је подељен по принципу географских одредница. Поглавље које
је нама значајно је „Периода Јелинска“, и одељци о Грчко-персијским ратовима. Краћи
помен Јонског устанка, и погрешног датирања истог у 498. уместо 499. годину пре нове
ере, Зечевић наставља описом Маратонске битке истичући Милтијада. 12 Након осврта на
Аристида и Темистоклеа, наставља са описом Термопилске битке и храбрости Леониде и
његових сабораца. Битку код рта Артемизија Зечевић не спомиње.
Приликом образлагања битке код Саламине, помиње и битку код Химере, за коју
су модерни научници ипак доказали да није део завере Персијанаца и Картагињана за
уништење грчке цивилизације. 13

10
Ј. Ђорђевић, Критика на историју света М. Зечевића, Нови Сад 1883.
11
М. Зечевић, Историја старог века, преглед удешаван за средње школе, Београд 1896, 1-12.
12
Исто, 58
13
Cambridge Ancient History Vol. IV, Cambridge 2008, 773-774

7
 Паусанијева победа код Платаје и Ксантипова код Микале светле су тачке
последњег одељка. Свој преглед ових ратова завршава описом издајства Паусанија и
Темистоклеа. У односу на Сандића, више пажње посвећује закључењу мира 449. године
пре нове ере којим грчки малоазијски полиси добијају аутономију у односу на Персију,
међутим прави грешку називајући га Кимонов уместо Калијин мир. Мир описује као
„победу развијене свести над грубом силом, победа образованости над варварством,
победа малене републике над огромном монархијом.“14
За разлику од Сандића, који таксативно наводи прегршт података, Зечевић
користи више приповедачки приступ. Обавештења, доминантно, о војним и политичким
аспектима су у форми прича, уз честа навођења цитата актера историјских догађаја. Ипак,
и даље поседује завидну количину података, и такође је важно рећи, добија једну
динамичку ноту.

14
М. Зечевић, Историја старог века, преглед удешаван за средње школе, Београд 1896, 65

8
 4. Историја света Отона Варге

Уџбеник Отона Варге је подељен на 3 велике целине, и то стари Исток (у овој глави
се анализира историја народа Блиског истока појединачно), Грчка и Рим. Интересантно је
да у првој глави доминантно се обрађују културне тековине источних цивилизација. 15
Овај уџбеник је стислки, могло би се рећи, нешто између претходна два
анализирана. Уџбеник Отона Варге представља низ веома штурих и стилски доста
невезаних обавештења. Фактографија је сведена на најосновније податке. Структурно, не
доноси нам ништа ново. Одељак који се односи на грчко-персијске ратове, за разлику од
претходна два уџбеника, садржи мало опширнији увод који се односи на успон моћи
Ахеменида, како би се објаснио узрок сукоба. Јонски устанак погрешно датира у 500-495
године пре нове ере уместо 499-494. године пре нове ере. 16 Опис Маратонске битке
17
допуњује податком да је Милтијад претходно био тиранин на Херсонесу. Као и
претходна два аутора излагање се наставља поменом Аристида и Темистоклеа, затим са
Ксерксовим походом и битком кдо Термопила, где му се може замерити статистика везана
за број Персијанаца, тј навођење броја од скоро милион војника, без осврта као ранија два
аутора на вероватно претеривање античких писаца. Велико дивљење показује према
генјалности Темистоклеовој приликом битке код Саламине. Након победе код Платаје
наводи да је Паусаније одбио да се тело мртвог персијског војсковође Мардонија разапне
на крст, и закључује да су тим гестом Грци показали да су изнад сваког народа са истока.18
И он, као и Зечевић пишући о боју код Микале помиње и сукоб код Химере на
Сицилији, који као што сам већ рекла, није део истог рата и завере против Грка.
Опширнији опис се односи на разлоге који су довели до победе Грчке, пре свега
географски положај, али и боље оружје и већа мотивација. Након описа офназивних
похода Кимона износи последице овог званично педесетогодишљег сукоба, али не
помиње мировни споразум.

15
Вид. Види С. Бошков, Уџбеници античке историје, 27.
16
О. Варга, Историја Света, по наставном плану и упутству за средње школе; свеска прва: Стари век,
Нови Сад 1898, 51
17
Исто, 52
18
Исто 58

9
 Из овога, читалац је донекле могао да осети значај грчко-персијских као битне
преломне тачке у античко доба. Варга има један веома изражен однос дивљења према
демократији и слободи коју су Грци ценили, и не либи се да то искаже.

10
 5. Повестница Грчког народа Константина Бојића

Први уџбеник на српском језику за који знамо да се користио у настави је

Повестница Грчког народа Константина Бојића који је изашао 1843. године у Новом
19
Саду, писан на славеносрпском језику и има укупно 83 стране. То је уједно и прво
историографско дело на српском језику које пише искључиво о античкој прошлости и
написан је на основу немачких уџбеника. О аутору знамо само да је био правник и писац.
Подаци у овој књизи се излажу од најстаријих времена до Александра Великог. Уџбеник
има веома занимљиву форму, каква се данас, углавном, не користи. Цела књига написана
је у облику питања и одговора, аутор прво постави неко питање и онда на њега даје и
одговор, па нас овакав начин излагања упућује на претпоставку да се користио у настави.
На почетку књиге да је се преглед географског положаја Грчке, затим следи излагање
историјских чињеница и података о општим процесима и појавама, а занимљив додатак су
биографије знаменитих Грка.
Као што рекох, излагање је у виду питања и одговора, па тако аутор тему грчко-
персијских ратова започиње питањем ко је проузроковао сукоб. Бојић каже да су то
учинили Атињани, помогавши малоазијским Грцима који су се побунили против Дарија.
Описује Даријев поход на Грчку и Маратонску битку 490.године пре нове ере. Бојић пише
о Ксерксовом доласку на власт, а причу проширује египатским устанком и гушењем истог
од стране новог владара, Даријевог сина. После епизоде о Аристиду и Темистоклу,
наставља са Ксерксовим походом и нешто детаљнијим описом преласка Хелеспонта него
што је то у претходно обрађеним уџбеницима. Бојић помиње двојицу Леонидиних
војника као дезертере20, док Сандић, Зечевић и Варга за њих кажу да су упркос покушају
Леониде да их пошаље кући, захтевали да остану и да се боре. У врло кратким цртама
описује битке код Саламине, Платаје и Микале, да би завршио са Темистоклеовим
одласком код Ксерксовог наследника, Артаксеркса I 471. године пре нове ере.
Занимљиво је да иако хронолошки излаже догађаје, године ретко наводи, три
датума која помиње у овој теми су године Маратонске и Термопилске битке и

19
Константин Бојић, Повестница грчког народа од постанка њиховог па до најновијег времена, Нови Сад
1843.
20
Исто, 62

11
Темистоклеов одлазак у Персију. Није писао о закључењу мира, само напомиње да
Артаксеркс није повео осветнички поход.
Значај овог дела је да је до монографије проф. Ивана Јордовића била једино
историографско дело о Античкој Грчкој написано од стране српског аутора.

12
 6. Савремени уџбеник

Мирко Обрадовић, професор на катедри за стари век одсека за историју,

београдског Филозофског факултета, аутор је уџбеника за први разред гимназија, издат од
стране издавачке куће Клет, у Београду 2012. године. На самом почетку предговора, аутор
каже да писање уџбеника из историје за школски узраст није нимало лако. Међутим, када
прочитамо који су његови мотиви за писање овог уџбеника, и шта је то што он покушава
да постигне, можемо унапред рећи да пут до тога да ученици буду заиста на ,,слатким
мукама“ и да у уџбенику добију доброг пријатеља и сарадника, није неостварљив.
Попут својих претходника, и овај уџбеник задржава поделу старог века на
централне цивилизације Исток, Грчка, Рим и Хеленизам. Подаци, у складу са
најмодернијим научним налазима, налазе се у савршеном односу са дескрипцијом и
објашњењима догађаја и појава у њиховој пуној ширини, те овај веома комплексан период
добија своју праву слику. Устаљеним редоследом описује Јонски устанак, Маратонску и
Термопилску битку, где прави велику грешку наводећи да су после издаје Ефијалта у
кланцу остали само Леонида и 300 Спартанаца, изостављајући остале Грке. Наставља са
описима битака код Саламине, Платаје и Микале. Походи Персијанаца су приказани
хронолошки поређани, не претерано оптерећени подацима, али довољно сликовити да
прикажу њихову магнитуду и значај. Након описа оснивања Делског савеза, кратко се
помиње закључење мира 449. године пре нове ере. Као додатак за оне који желе да знају
више на крају лекције налази се одломак о Темистоклеу из Плутархових "Упоредних
биографија". Ту су и питања која од ученика као одговор траже конкретне чињенице, али
ипак се више односе на анализу и разумевање узрока и последица одређених догађаја
током рата.

13
 7. Закључак

Излишно је рећи да су разлике које постоје између уџбеника из историје из XIX

века и оних који се користе данас веома велике. Разликује се начин саопштавања научних
резултата, разликују се стил и језик, методолошки и методички приступ, и обим
различитих садржаја, између осталог. Савремени уџбеници прате углавном модерна
методичка правила, обилују различитим визуелним помагалима, као што је мноштво
слика, илустрација, карти, табела, итд. Погледом на карте и сасвим једноставним
тумачењем истих ученици много лакше схватају градиво које доноси уџбеник, визуелни
ефекат доноси боље разумевање узрока. На пример, ако на карти погледају где се налази
одређени град, биће им јасније зашто је баш то место изабрано за битку. У уџбенике су
уврштени текстови историјских извора прилагођени узрасту, па поред бољег разумевања
градива, доводе и до упознавања начина размишљања индивидуа у одређеном
историјском периоду, упознавањем говора, тј језика, унапређена је и корелација са другим
предметима. Међутим, поставља се питање да ли ови додаци у виду мапа и текстова на
рачун главног текста имају супротно дејство, јер питање је да ли сви ученици успевају на
такав начин да заокруже знање из одређене тематске целине. Података је знатно мање,
форсирају се дефиниције кључних појмова и појава око којих се гради прича која би
требало да дочара одређени догађај или период. Тематика је обогаћена обиљем културне
историје.
Што се тиче грчко-персијских ратова као целине у старијим и савременијим
уџбеницима, у обиму је заступљен исто, када погледамо проценат који просторно
обухвата. Редослед описивања је остао исти, у савременим уџбеницима је изостављено
сувишно описивање одређених догађаја које је некада водило до границе са митским.
Усредсредило се на узрочно-последичне везе и објашњење појмова помоћу којих ће
ученицима бити лакше да схвате овај преломни период у грчкој историји. С обзиром на
данашњи развој историографије веома је тешко говорити о историји као науци у српским
уџбеницима историје који су изашли у XIX веку. Међутим, ти уџбеници представљају
пионирске подухвате у нашој историографији и поред свих својих специфичности и мана
представљају важне прекретнице на путу развоја историје као науке код Срба током XIX
века.

14
Литература
Уџбеници:
О. Варга, Историја Света, по наставном плану и упутству за средње школе; свеска прва:
Стари век, Нови Сад 1898.
М. Зечевић, Историја старог века, преглед за вишу наставу, Београд 1896.
М. Обрадовић, Историја, уџбеник за први разред гимназије, Клет, Београд 2012.
А. Сандић, Историја света, књ. 1 Историја старог века, Нови Сад 1869.
Литература:
С. Бошков, Карловачка гимназија и античка историја у 19. веку, Истраживања бр. 18,
Филозофски факултет у Новом Саду, Нови Сад 2007, 39-47.
С. Бошков, Уџбеници античке историје у српским школама у 19. веку, Антика и савремени
свет, Зборник радова са међународног скупа (ур. Ксенија Марицки-Гађански), Ср.
Карловци-Ср. Митровица-Београд 2007, 21-34.
С. Бошков, Настава античке историје у Новосадској гимназији током 19. века, Антички
свет, европска и светска наука, Зборник радова са међународног скупа (ур. Ксенија
Марицки-Гађански), Београд 2009, 30-38
С. Бошков, Настава античке историје на Лицеју и Великој школи током 19. века,
Античка култура, европско и српско наслеђе, Зборник радова са међународног скупа (ур.
Ксенија Марицки-Гађански), Београд 2010, 63-71.
С. Бошков, Античка прошлост у ,,Историји света“ Александра Сандића, Истраживања
бр. 21, Филозофски факултет у Новом Саду, Нови Сад 2010, 55-63.
Ј. Ђорђевић, Критика на историју света М. Зечевића, Летопис Матице српске, Нови Сад
1883.
В. Крестић, Срби у Угарској 1790 – 1918, Нови Сад 2013.
Љ. Крнета, Историја школа и образовања код Срба, Београд 1974.
Д. Микавица, Српско питање на Угарском сабору 1690 – 1918, Нови Сад 2011.
Ч. Попов, Грађанска Европа, књ. 1-3, Нови Сад 2010.
Е. Хобсбаум, Доба револуције: Европа од 1789. до 1848., Београд 1962.
Е. Хобсбаум, Доба капитала 1848 – 1875, Београд 1975.
Е. Хобсбаум, Доба империје 1875 – 1914, Београд 1987.
Е. Хобзбаум, Доба Екстрема. Историја Кратког двадесетог века, Београд 2002.

15