Другарска песма

Мика Антић
него сам сав оседео, Хоћу да јасно кажеш
Ништа ти не разумеш, мој надувенко мили, кад мислиш да будеш
мој најрођенији блесане, да би твој живот мушкарац.
уображени принче и дани ваљани били. Зар треба и сутра да
што те је живот размазио. решавам
Да знас колике сам ноћи Данас кад рођендан све што ти одраслом
узнемирене и бесане славиш, фали?
дрхтао крај твог све ћу свечане торте „Тата, шкрипи у браку…
узглавља, побацати кроз прозор на послу… дај за
покривао те и пазио. на ужас родбине целе. џепарац…“
Ти си за мене још увек Ти знаш: ја сам твој отац. А ја ти и даље помажем
парче тек рођеног меса: Ми смо од такве сорте јер те волим и жалим.
онај мусавко што вришти што не сме да задрхти
и целу кућу потреса. кад одапиње стреле. Не честитам ти рођендан.
Ми смо се узалуд борили
Ја сам те, лепото моја, Можда још није касно. и стварали смо чуда,
научио да ходаш. Једном се мора све рећи: а ништа нисмо створили.
Свима сам плаћао пиће и другарски и тужно
кад су ти зуби никли. и грубо и срнећи. И ево, данас ти дајем
Ја сам ти дао живот. реч родитељску и мушку:
Није те донела рода. Пропустио сам године. ако не постанеш човек
А сада смо се, одједном, Испустио те из руку. на овој, тек започетој
један од другог одвикли, Све твоје слабе оцене чаробној стази живота
као да све што кажем мољакањем сам решио. – морам и разбити
заиста не разумеш Вечито сам се свађао њушку.
и као да све што умем кад те други истуку.
ти трипут боље умеш. Био си моје мезимче Макар ожењен био,
и ту сам највише макар у тридесет петој.
У реду, паметна главо. погрешио.
Ја сам те љуљао, купао, Никад те тукао нисам.
поносио се тобом, Четрнаест ти је година То за дечаке није.
немуште речи срицао, и зар те стварно не вређа Ал сутра, одрасли
и доста своје младости да стално за тебе принче,
због тебе сам полупао подмећем видећеш како се бије.
и кад је у свет требало и душу и главу и леђа?
нисам се због тебе мицао,