Иван Стојановић

Дум Иван (Иво) Стојановић (5./17. децем ра 1829—1900) ио

је римокатолички свештеник и један од најпознатијих
Иван Стојановић
ду ровачких Ср а католика који се супротставио аустријској
хрватизацији Ду ровчана. Сарађивао је у књижевном часопису
„Словинац”.[1]

Иван је рођен у Ду ровнику децем ра 1829. године "од честитих

родитеља". Био је првенац, између неколико раће који су у
младости својој умрли. Када је завршио гимназију и
филозофију, уписали су га у Задарску (католичку) огословију.
Рукоположен је 1852. године за католичког свештеника, и
постављен на острво Корчулу. Након годину дана ављења тамо,
премештен је у Реку Ду ровачку, где ће провести следећих
тридесет година ревносно служ ујући. Био је до ар говорник,
кога је паства уважавала и радо слушала у препуној цркви. Мада
су се око њега з ог српског родољу ља, од стране Хрвата стално
и све више сплетке плеле, он је з ог људских врлина и смерног
карактера напредовао у звању. Тако је наименован 1883. године
каноником ду ровачким, а 1896. године постао каноником Иван Стојановић
деканом тј. "првим каноником". Остао је притом неустрашиви Датум рођења 1829.
орац за српску мисао и вредан српски књижевник.[2] Проживео
Место рођења Дубровник
је много тешких тренутака и под старе дане, нападан на улици и
у катедрали, али је до смрти остао "ватрен и одушевљен Датум смрти 1900.
Ср ин".[3]

У сло одном времену дум Иван је марљиво проучавао латинске,

италијанске и немачке песнике, "а пригрлио је и српску народну
књижевност". Бележио је све народне умотворине, које и чуо у
својој парохији. Много је читао и размишљао о суд ини свог
народа. Такође је преводио нека дела, са научених страних
језика на српски. Од српских радова (тематике) познати су:
"Луко Мали" - који је прештампан у Београду у "Војислављевој
споменици", затим "Госпођа Мара", "Ћора" и "Жагарац". Остало
му је више дела у рукопису, комедија и новела, попут комада
"Ђаво" у три поглавља.[4]

У његовој књизи „Ду ровачка књижевност” (1900) јасно је

истицао да су Ду ровчани или по вери римокатолици, али по
језику и по пореклу Ср и. Сматрао је да то једно не искључује
друго и да једно не смета једно другоме. За процену једног
народа по њему су или важни само фактори: језик, о ичаји и
историја. Дум Иван је превео и једну значајну књигу немачког
историчара Ј. К. Енгела „Повијест Ду ровника” (1900).[5] У
књизи је он о јавио и свој о имни додатак од око 200 страна, под насловом „Најновија повијест
Ду ровника”.[4] У њему је, као живи сведок, показао како је Аустрија од успостављања своје власти
на почетку 19. века, живо радила на хрватизацији Ду ровника. Он је и лепо видео и приказао да о
старим Ду ровчанима не тре а судити по новим, који су последица смишљене аустријске антисрпске
политике и кроатизације.

У другој Југославији за ту књигу такорећи није се ни знало, или није смело да се зна. Дум Иван
Стојановић је, међутим, деловао у духу модела који је имао Вук Караџић, који се о ично назива оцем
модерне српске културе: имао је свест да историјски припада српском народу и српској култури. О е
Стојановићеве књиге издала је после његове смрти Српска ду ровачка омладина. Предвидео је
велики за орав Ду ровчана о својој историји, рекавши да ће потомци знати историју своје државе као
и историју Јапана.[6] Босанска вила је писала о њему [7]

Када је Ду ровачка српска академска омладина намеравала да 4/17. децем ра 1900. године свечано
о ележи његову седамдесетогодишњицу живота, о јављујући и његово вредно дело "Ду ровачка
књижевност", претекла их је смрт Иванова. Приређено му је тако игром суд ине уместо славља -
тужно опело.[4]

Референце
1. Српска друштва у Дубровнику, Саша Недељковић (http://www.rastko.rs/istorija/sokoli/teksto
vi/snedeljkovic-srpska-drustva-dubrovnik.html) - Растко - Соколска књижница (http://www.rast
ko.rs/istorija/sokoli/index.html)
2. "Звезда", Београд 1900. године
3. "Цариградски гласник", Цариград 14. септембар 1900. године
4. "Цариградски гласник", Цариград 1900. године
5. "Нова искра", Београд 1900.
6. Srđ (http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1282&e=f&p=0800&z=3&x=0&w=1920&h=908&x=e).
Dubrovnik. 1902.
7. Босанска вила (http://www.digitalna.nb.rs/wb/NBS/Novine_i_casopisi/Zbirke_Mediacentra_Sa
rajevo_-INFOBIRO/Bosanska_vila_1885-1914/IB-bosanska-vila-1898#page/80/mode/1up).
Сарајево. 1898.

Литература
Srđ (http://ubsm.bg.ac.rs/view.php?q=1282&e=f&p=0800&z=3&x=0&w=1920&h=908&x=e).
Dubrovnik. 1902.
Иван Стојановић: Дубровачка књижевност (https://digitalna.nsk.hr/pb/?object=info&id=1124
9)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Стојановић&oldid=23044922”

Ова страница је последњи пут уређена на датум 8. април 2020. у 22:45 ч.

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима; могући су и додатни
услови. Погледајте услове коришћења за детаље.