www.skripta.

info

1
 www.skripta.info

LAV TOLSTOJ

SMRT IVANA
ILjIČA

2
 1.

U velikoj zgradi suda, za vreme prekida rasprave u procesu Meljvinskih, članovi sudskog veća i javni
tužilac okupili su se u kabinetu Ivana Jegoroviča Šebeka i poveo se razgovor o čuvenom Krasovljevom
procesu. Fjodor Vasiljevič je pao u vatru dokazujući da sud, navodno, nije bio nadležan da raspravlja o
tome, Ivan Jegorovič je zastupao svoje gledište, a Petar Ivanovič, koji se u početku nije uključio u
raspravu, nije učestvovao u njoj i razgledao je ,,Vedomosti“ koje samo što su doneli.
— Gospodo! — reče on — Ivan Iljič je umro.
— Zar?
— Evo, čitajte — reče on Fjodoru Vasiljeviču, pružajući mu tek odštampani primerak koji je još mirisao
na boju.
U crnom okviru pisalo je: „Praskovja Fjodorovna Golovina s bolom u duši izveštava rođake i poznanike o
smrti svog dragog supruga, sudije Kasacionog suda, Ivana Iljiča Golovina, koji je preminuo 4. februara
ove, 1862. godine. Sahrana će biti u petak, u 13 časova.“
Ivan Iljič bio je kolega okupljene gospode, i svi su ga voleli. On je bolovao već nekoliko nedelja; pričali
su da je njegova bolest neizlečiva. Njegovo mesto ostalo je upražnjeno, ali se pretpostavljalo da će u
slučaju njegove smrti po svoj prilici Aleksejev biti postavljen na njegovo mesto, a na mesto Aleksejeva
— ili Vinikov ili Štabelj. Čim su čuli za smrt Ivana Iljiča, prva pomisao svakog od gospode koja su se
okupila u kabinetu bila je: kakav uticaj može imati ova smrt na premeštaj ili unapređenje sudija ili
njihovih poznanika.
„Sad ću, po svoj prilici, dobiti Štabeljevo ili Vinikovljevo mesto“, pomisli Fjodor Vasiljevič. „Odavno mi
je to obećano, a to unapređenje znači za mene osam stotina rubalja povišice, osim kancelarije.“
„Sad ću moći da zamolim za premeštaj šuraka iz Kaluge“, pomisli Petar Ivanovič. „Ženi će biti veoma
drago. Sad neće moći da govori da ja nisam nikad ništa učinio za njene rođake.“
— Ja sam i pretpostavljao da se neće izvući, — glasno reče Petar Ivanovič. — Žao mi je.
— Od čega je on, u stvari, bolovao?
— Doktori nisu mogli da ustanove. Naime, ustanovili su, ali su dijagnoze bile različite. Kad sam ga video
poslednji put, činilo mi se da će prezdraviti.
— A ja nisam bio kod njega još od praznika. Stalno sam se spremao.
— Da li je imao imetka?
— Čini se da žena ima nešto malo. Ali sasvim beznačajno.
— Pa, trebalo bi otići. Oni stanuju strašno daleko.
— To jest, od vas daleko. Od vas su svi daleko.
— Eto, ne može da mi oprosti što stanujem s druge strane reke, — osmehujući se Šebeku reče Petar
Ivanovič. I povedoše razgovor o udaljenosti gradskih četvrti i krenuše na raspravu.
Pored toga što je ova smrt u svakom podstakla pretpostavke o premeštajima i eventualnim promenama u
službi, mogućim posle ove smrti, sama činjenica da je umro prisni poznanik izazvala je u svakom od njih,
kao i uvek, osećanje radosti što je umro on, a ne ja.
“Eto, on je umro, a ja nisam“, pomislio je ili osetio svako.
Prisni poznanici, za koje bi se moglo reći da su prijatelji Ivana Iljiča, pri tom su nehotice pomislili kako
sad moraju da izvrše veoma mučne obaveze pristojnosti i da odu na opelo i do udovice da joj izjave
saučešće.
Najprisniji su bili s njim Fjodor Vasiljevič i Petar Ivanovič.
Petar Ivanovič bio mu je drug iz škole pravnih nauka i smatrao je da ga je Ivan Iljič zadužio.
Saopštivši o ručku ženi vest o smrti Ivana Iljiča i izrazivši pretpostavku o mogućnosti premeštaja šuraka u
njihov okrug, Petar Ivanovič ne leže da se odmori već obuče frak i odveze se kući Ivana Iljiča.
Pred ulazom u stan Ivana Iljiča stajale su karuce i dva fijakera. U prizemlju, u predsoblju kraj čiviluka bio
je naslonjen na zid brokatom presvučen poklopac sanduka, s resama i praškom očišćenim gajtanom. Dve
dame u crnini skidale su bunde. Jednu, sestru Ivana Iljiča, poznavao je, drugu damu nije poznavao. Drug

3
Petra Ivanoviča, Švarc, silazio je sa sprata i, ugledavši s vrha stepeništa posetioca, zastade i namignu mu,
kao da govori: „Glupo je učinio Ivan Iljič; vi i ja bismo to daleko bolje izveli.“
Švarcovo lice sa engleskim zaliscima i cela njegova mršava pojava u fraku ostavljala je, kao i uvek, utisak
otmene gospodstvenosti, i ta gospodstvenost, koja je vazda protivrečila vedrom Švarcovom karakteru,
ovde je bila naročito upadljiva.
To je pomislio Petar Ivanovič.

Petar Ivanovič propusti ispred sebe dame i polako pođe za njima uz stepenice. Švarc ne siđe, već ostade
gore. Petar Ivanovič shvati zašto: on je, očigledno, želeo da se dogovori gde da odigraju večeras partiju
vinta. Dame krenuše stepeništem udovici, a Švarc sa ozbiljno stisnutim, jedrim usnama i vedrim
izgledom, pokretom obrva pokaza Petru Ivanoviču udesno, na odaju u kojoj je bio pokojnik.
Petar Ivanovič uđe, kao i obično, u nedoumici šta tamo da radi. Jedno je znao: krstiti se u takvim
prilikama nikad nije naodmet. Što se tiče toga da li je potrebno i klanjati se pri tome, nije bio sasvim
načisto i zato izabra sredinu: ušavši u sobu stade se krstiti i lako se klanjati. Koliko su mu dozvoljavali
pokreti ruke i glave, on je u isto vreme razgledao sobu. Dva mladića, izgleda sinovci, od kojih je jedan
bio gimnazijalac, krsteći se izlazili su iz sobe. Neka starica stajala je nepomično. A dama sa čudno
podignutim obrvama govorila je nešto šapatom. Pojac u crnom kaputu, čio, odlučan, čitao je nešto glasno
sa izrazom koji je isključivao svako protivljenje; trpezar Gerasim, prošavši pored Petra Ivanoviča lakim
koracima, posipao je nešto po podu. Ugledavši to, Petar Ivanovič namah oseti laki zadah leša koji se
raspadao. Prilikom svoje poslednje posete Ivanu Iljiču Petar Ivanovič je video ovoga seljaka u kabinetu;
on je obavljao dužnost bolničarke i Ivan Iljič ga je naročito voleo. Petar Ivanovič se neprestano krstio i
lako klanjao na sredini između sanduka, pojca i ikona koje su stajale na stolu u uglu. Zatim, kad mu se
učinilo da je taj pokret krštenja odveć dug, on prestade i zagleda se u pokojnika.
Pokojnik je ležao, kao što uvek leže umrli, naročito teško, mrtvački, utonuvši ukočenim udovima u
prostirku sanduka, sa zauvek zaturenom glavom na jastuku i pokazivao, kao što umrli uvek pokazuju,
svoje žuto voštano čelo sa dubokim zaliscima iznad upalih slepoočnica i nos koji je štrčao kao da je
polegao na gornju usnu. On se veoma promenio, znatno je smršao otkako ga Petar Ivanovič nije video, ali
mu je lice, kao i u svih umrlih, bilo lepše i, što je najvažnije — naočitije no što je bilo za života. Na licu
mu je bio izraz koji je govorio da je ono što je bilo potrebno da se učini učinjeno i da je učinjeno kako
valja. Sem toga, u tom izrazu bilo je još i prekora ili opomene živima. Petru Ivanoviču se činilo da je ta
opomena neumesna ili da se, bar, ne tiče njega. Bi mu nekako nelagodno i zato se Petar Ivanovič još
jednom žurno prekrsti i, kako mu se učini, odveć žurno, ne onako kako dolikuje, okrenu i pođe prema
vratima. Švarc ga je čekao u prolaznoj sobi, široko raskrečivši noge i poigravajući se iza leđa obema
rukama svojim cilindrom. Jedan pogled na vedru, urednu i elegantnu Švarcovu pojavu prenu Petra
Ivanoviča. Petar Ivanovič shvati da on, Švarc, stoji iznad ovoga i ne prepušta se sumornim utiscima. Sam
njegov pogled govorio je: incident sa opelom Ivana Iljiča nipošto ne može poslužiti kao dovoljan razlog
da se prizna da je dnevni red narušen, naime, da ništa ne može sprečiti da još večeras ne pukne špilom
karata, kad ga bude otvarao, dok lakej bude razmeštao četiri još nepaljene sveće; ne treba ni
pretpostavljati da bi ovaj incident mogao da nas omete da prijatno provedemo i današnje veče. On to
šapatom i reče Petru Ivanoviču dok mu je prilazio, predlažući da se sastanu na partiju karata kod Fjodora
Vasiljeviča. Ali Petru Ivanoviču izgleda nije bilo suđeno da večeras odigra partiju vinta. Praskovja
Fjodorovna, omalena punačka žena, iako se trudila da omršavi ipak se širila od ramena prema kukovima,
sva u crnini, s velom preko glave i tako čudno podignutim obrvama, kao i u one dame koja je stajala
naspram kovčega, izađe iz svoje sobe sa ostalim damama i, vodeći ih prema vratima sobe u kojoj je ležao
mrtvac, reče:
— Sad će biti opelo; uđite.
Švarc je, poklonivši se neodređeno, stajao, očigledno ne prihvatajući i ne odbijajući ovaj predlog.
Praskovja Fjodorovna, prepoznavši Petra Ivanoviča, uzdahnu, priđe mu, uze ga za ruku i reče:
— Znam da ste bili istinski prijatelj Ivana Iljiča... — i pogleda ga, očekujući potvrdu svojih reči.

4
Petar Ivanovič je znao da kao što se tamo trebalo krstiti, tako je ovde trebalo stegnuti ruku, uzdahnuti i
reći: ,,Verujte!“ On tako i učini. I učinivši to, oseti da je postigao željeni rezultat: da je on tronut i da je
ona tronuta.
— Hajd’mo, pre no što tamo počne; moram da porazgovaram s vama, — reče udovica. — Dajte mi ruku.
Petar Ivanovič pruži ruku, i oni pođoše u unutrašnje sobe, pokraj Švarca koji tužno namignu Petru
Ivanoviču. ,,Ode tvoj vint! Ne zamerite, uzećemo drutog partnera. Ili, pak, upetoro, kad se ratosiljate“,
reče njegov vedar pogled.
Petar Ivanovič uzdahnu još dublje i tužnije, i Praskovja Fjodorovna mu zahvalno steže ruku. Kad uđoše u
njenu gostinsku sobu presvučenu ružičastim kretonom, sa zasenjenom lampom, sedoše oboje kraj stola:
ona na divan, a Petar Ivanovič na mali taburet sa razlabavljenim oprugama koje se iskriviše kad on sede
na njega. Praskovja Fjodorovna htede da ga upozori da sedne na drugu stolicu, ali nađe da to upozorenje
ne bi odgovaralo njenom položaju i predomisli se. Sedajući na taj taburet Petar Ivanovič se priseti kako je
Ivan Iljič uređivao ovu gostinsku sobu i savetovao se s njim baš o ovom ružičastom kretonu sa zelenim
lišćem. Sedajući na divan i prolazeći pokraj stola (uopšte je cela gostinska soba bila puna kojekakvih
stvari i nameštaja), crna čipka udovičinog vela zakači se za rezbariju stola. Petar Ivanovič se pridiže da je
otkači i taburet koji oslobodi pod sobom uznemiri se i odiže ga. Udovica poče sama otkačivati svoju
čipku, i Petar Ivanovič opet sede, pritisnuvši uskomešani taburet pod sobom. Ali udovica ne otkači
sasvim čipku, i Petar Ivanovič se opet podiže, i opet se taburet uskomeša i čak zaškripa. Kad se sve to
završi, ona izvadi čistu batistanu maramicu i - zaplaka. Petru Ivanoviču su događaj sa čipkom i borba s
taburetom ubili svako raspoloženje i on je sedeo smrknut. Taj nelagodni položaj prekide Sokolov, trpezar
Ivana Iljiča, s obaveštenjem da će mesto na groblju koje je izabrala Praskovja Fjodorovna stajati dvesta
rubalja. Ona prestade plakati i sa izrazom lica da je spremna da podnese tu žrtvu pogleda Petra Ivanoviča
i reče na francuskom da joj je veoma teško. Petar Ivanovič mimikom izrazi nesumnjivu uverenost da to ne
može biti drukčije.
— Izvolite zapaliti, — reče ona velikodušnim i istovremeno utučenim glasom i upusti se u razgovor sa
Sokolovim o ceni mesta. Petar Ivanovič je, paleći cigaretu, slušao kako se ona veoma podrobno raspituje
o različitim cenama zemljišta i kako određuje ono koje treba uzeti. Osim toga, kad završi o mestu, ona
dade nalog i za hor. Sokolov ode.
— Ja sve sama svršavam, — reče ona Petru Ivanoviču, pomerajući na jednu stranu albume koji su ležali
na stolu; i primetivši da će Petru Ivanoviču pepeo pasti na sto, ona mu, ne snebivajući se, primače
pepeljaru i reče: — Smatram da je licemerno da ikog uveravam kako ne mogu od tuge da se bavim
praktičnim poslovima. Naprotiv, ako me išta može utešiti... čak i razgaliti, onda su to brige o njemu. —
Ona opet izvadi maramicu, kao da se sprema da zaplače, i najednom, kao da se savlađuje, prenu se i
mirno povede razgovor:
— Ipak moram da razgovaram s vama.
Petar Ivanovič se pokloni, ne dozvoljavajući oprugama tabureta, koje se namah pokrenuše pod njim, da se
opruže.
— Poslednjih dana se užasno mučio.
— Veoma se mučio? — upita Petar Ivanovič.
— Oh, užasno! Ne samo u poslednjim minutima, već satima nije prestajao da jauče. Tri dana i noći
uzastopce je bez prestanka jaukao. To je bilo nepodnošljivo. Ne mogu shvatiti kako sam to podnela; čulo
se kroz troja vrata. Ah! Šta sam pretrpela!
— I zar je bio pri svesti? — upita Petar Ivanovič.
— Bio je, — prošaputa ona — do poslednjeg časa. Oprostio se s nama na četvrt časa pre smrti i još je
tražio da izvedemo Volođu.
Pomisao o patnjama čoveka koga je znao tako dobro, najpre kao veselog dečaka, kao školskog druga,
zatim kao kolegu — zrelog čoveka, i pored toga što mu je bilo neprijatno saznanje o pritvorstvu i svom i
ove žene, najednom užasnu Petra Ivanoviča. On opet ugleda ono čelo, nos koji je polegao na usnu i
prepade se.
„Tri dana i noći užasnih patnji i smrt. Pa to sada svakoga časa može snaći i mene“, pomisli on i za
trenutak ga obuze strah. Ali istog časa mu, ni sam nije znao kako, priteče u pomoć prosta pomisao da se

5
to dogodilo Ivanu Iljiču, a ne njemu, i da se njemu to neće i ne može dogoditi; i da se, razmišljajući tako,
prepušta sumornom raspoloženju, što ne treba da čini, kako se to jasno videlo na Švarcovom licu. I, pošto
izvede takav zaključak, Petar Ivanovič se primiri i sa interesovanjem se stade raspitivati o pojedinostima
smrti Ivana Iljiča, kao da je smrt bila događaj koji je svojstven samo Ivanu Iljiču, ali nikako i njemu.
Posle raznih razgovora o pojedinostima zbilja užasnih fizičkih stradanja koje je Ivan Iljič podneo (te
pojedinosti je Petar Ivanovič saznavao samo iz toga kako su patnje Ivana Iljiča delovale na nerve
Praskovje Fjodorovne), udovica je, očigledno, smatrala za potrebno da pređe na stvar.
— Ah, Petre Ivanoviču, kako mi je teško, kako mi je užasno teško! — i ona opet zaplaka.
Petar Ivanovič uzdahnu i sačeka da ona obriše nos. Kad ona to učini, on reče:
— Verujte ... — i ona se opet raspriča i reče ono što je, očito, bilo glavni razlog za razgovor s njim; on se
sastojao u tome da se raspita kako da povodom muževe smrti dobije novac iz državne blagajne. Ona se
pravila da traži savet od Petra Ivanoviča kako može dobiti penziju; ali je on video da ona već zna do u
tančine i ono što on nije znao: sve što se može izvući iz državne blagajne povodom ove smrti; ali ono što
je ona htela da sazna bilo je: može li na neki način izvući više novca. Petar Ivanovič se potrudi da pronađe
takvu mogućnost, ali porazmislivši malo i izbrusivši reda radi našu vladu zbog toga što cicijaši, reče da
mu se čini da ne može izvući više. Tad ona uzdahnu i, očigledno, stade da traži način da se otarasi svog
posetioca. On to shvati, ugasi cigaretu, ustade, pruži joj ruku i uputi se u predsoblje.
U trpezariji s časovnikom, koji je Ivanu Iljiču bio tako drag i koji je kupio u starinarnici, Petar Ivanovič
zateče sveštenika i još nekoliko poznanika koji su došli na opelo, i opazi lepu gospođicu, kćer Ivana Iljiča,
koju je poznavao. Ona je bila u dubokoj crnini. Njen veoma tanak struk izgledao je još tanji. Izraz lica bio
joj je mračan, odlučan, skoro gnevan. Ona se pokloni Petru Ivanoviču tako kao da je on bio zbog nečeg
kriv. Iza kćeri stajao je sa isto tako uvređenim izrazom lica bogati mladi čovek, istražni sudija, njen
verenik, kako, je čuo, koga je Petar Ivanovič poznavao. On im se pokloni sa izrazom tuge na licu i htede
da uđe u sobu u kojoj je ležao pokojnik, kad se na stepenicama ukaza mladi sin gimnazijalac, slika i
prilika Ivana Iljiča. To je bio mali Ivan Iljič, kakvog ga se Petar Ivanovič sećao iz Pravne škole. Oči su
mu bile uplakane i onakve kakve imaju musavi derani od trinaest-četrnaest godina. Dečak se, kad ugleda
Petra Ivanoviča, tužno i bojažljivo namršti. Petar Ivanovič mu klimnu glavom i uđe u sobu u kojoj je
ležao pokojnik. Poče opelo — sveće, uzdasi, tamjan, suze, jecaji. Petar Ivanovič je stajao namrgođen i
gledao preda se. On ne pogleda nijednom mrtvaca, do kraja se ne predade potresnim utiscima i izađe
među prvima. U predsoblju nije bilo nikoga. Gerasim, pokućar, izlete iz sobe u kojoj je ležao pokojnik,
ispretura svojim jakim rukama sve bunde kako bi našao bundu Petra Ivanoviča i pridrža mu je.
— Pa, brate Gerasime? — reče Petar Ivanovič tek da nešto kaže. — Da li ti je žao?
— Božja volja. Svi ćemo tamo — reče Gerasim, pokazujući svoje bele, guste seljačke zube i, kao čovek
koji ima pune ruke posla, žustro otvori vrata, pozva kočijaša, smesti Petra Ivanoviča i pohita natrag ka
ulazu kao da se pita šta još ima da uradi.
Petru Ivanoviču bilo je neobično prijatno da udahne čisti vazduh posle mirisa tamjana, zadaha leša i
karbolne kiseline.
— Kuda želite? — upita kočijaš.
— Nije kasno. Svratiću još do Fjodora Vasiljeviča.
I Petar Ivanovič krenu. I zaista, zateče ih pri kraju prvog robera, tako da mu je bilo zgodno da se pridruži
kao peti.

2.

Povest o minulom životu Ivana Iljiča bila je i najprostija, i najobičnija, i najstrašnija.

— Ivan Iljič umro je u četdesetpetoj todini, kao sudija Kasacionog suda. On je bio sin činovnika koji je u
Petrogradu po raznim ministarstvima i nadleštvima postigao onu karijeru koja dovodi ljude na takav
položaj s koga, mada se jasno vidi da nisu u stanju da ispunjavaju bilo kakvu stvarnu dužnost, ipak,
zahvaljujući svom dugom i minulom službovanju i svojim činovima, ne mogu biti otpušteni i zato
dobijaju izmišljena, fiktivna mesta i nefiktivne hiljade, od šest do deset, od kojih žive do duboke starosti.

6
Takav je bio Ilija Jefimovič Golovin, činovnik treće klase, nepotrebni član raznih nepotrebnih ustanova.
Imao je tri sina. Ivan Iljič bio je srednji sin. Najstariji je pravio istu takvu karijeru kao i otac, samo u
drugom ministarstvu, i već je bio nadomak onom dobu službovanja u kome se stiče ona inercija
prinadležnosti. Najmlađi sin bio je zlosrećnik. On je na raznim dužnostima svuda zabrljao i sad služi na
železnici: i njegov otac, i braća, i naročito njihove žene ne samo da nisu voleli da ga viđaju, no bez preke
potrebe nisu ni pominjali da on postoji. Sestra mu je bila udata za barona Grefa, koji je bio isto takav
petrogradski činovnik kao i njegov tast. Ivan Iljič bio je ,,le phenix de la famille“1, kako su govorili. On
nije bio tako staložen i pedantan kao njegov stariji brat, niti tako plah kao mlađi. Bio je sredina između
njih — razborit, živahan, prijatan i uglađen čovek: Učio je s mlađim bratom u Pravnoj školi. Mlađi nije
završio i izbacili su ga iz petog razreda. Ivan Iljič je sa uspehom završio školovanje. Već u Pravnoj školi
bio je onakav kakav je bio kasnije celog svog života: čovek sposoban, veseo, dobrodušan i društven, ali
strog u izvršavanju onog što je smatrao svojom dužnošću; svojom dužnošću je smatrao sve ono što su
smatrali i ljudi na najvišim položajima. On se nije ulagivao ni kao dečak ni, kasnije, kao zreo čovek, ali je
još od rane mladosti težio, kao mušica k svetlosti, k ljudima koji su zauzimali najviše položaje, usvajao je
njihove manire, njihove poglede na život i s njima je sklapao prijateljstva. Svi zanosi detinjstva i mladosti
prošli su za njega ne ostavivši dubljih tragova; on se prepuštao i strasti i sujeti i — pred kraj života, kao
činovnik viših klasa — liberalizmu, ali sve to u izvesnim granicama na koje mu je tačno ukazivalo
njegovo osećanje mere.
U Pravnoj školi počinio je takve stvari koje su mu se svojevremeno činile kao velike gadosti i ulivale mu
odvratnost prema samom sebi u času kad ih je činio; ali kasnije, uvidevši da takve stvari čine i ljudi na
najvišim položajima i ne smatraju ih gadostima, on ne samo da ih je smatrao dobrim već ih je potpuno
zaboravio i sećanje na njih nije ga nimalo ogorčavalo.
Završivši Pravnu školu kao činovnik desete klase i dobivši od oca novac za uniformu, Ivan Iljič je naručio
sebi odelo kod Šarmera, stavio na lančić medaljon sa natpisom „respice finem“2, oprostio se od princa i
vaspitača, ručao s drugovima kod Donona i s novim pomodnim koferom, rubljem, odećom, priborom za
toaletu i brijanje i pledom, koje je naručio i kupio u najboljim radnjama, otputovao u provinciju na mesto
činovnika za izvanredne poslove kod gubernatora, što mu je izdejstvovao otac.
U provinciji je Ivan Iljič odmah obezbedio sebi onaj isti ugodan i prijatan položaj kakav je imao u Pravnoj
školi. Službovao je, sticao karijeru i istovremeno se prijatno i dolično provodio; pokatkad je putovao po
nalogu pretpostavljenih u srez, ponašao se dostojanstveno i lrema višim i prema nižim od sebe i s
predanošću i nepodmitljivom čestitošću, kojom nije mogao a da se ne ponosi, ispunjavao je naloge koji su
mu povereni, prvenstveno u vezi sa raskoljnicima.
Na službenoj dužnosti bio je, i pored sve svoje mladosti i sklonosti lakom provodu, neobično revnostan,
zvaničan i čak strog; ali u društvu je bio često vedar, oštrouman i uvek dobrodušan, pristojan i bon efant3,
kako su govorili o njemu njegov načelnik i načelnikovica, u čijoj se kući osećao kao u svojoj.
U provinciji je imao i vezu s jednom damom koja se nametnula kicoškom pravniku; imao je i modiskinju;
bile su i pijanke s krilnim ađutantima na proputovanju i odlasci u javnu kuću posle večere; bilo je i
dodvoravanja načelniku, pa čak i načelnikovici, ali je sve to imalo one izvanredne odlike pristojnosti da se
o tome nije mogla reći nijedna ružna reč: sve je to spadalo u domen francuske izreke: „Il faut que
jeunesse se passe“4. Sve se odigravalo sa čistim rukama, u čistim košuljama, uz razgovor na francuskom
i, što je najvažnije, u najvišem društvu, dakle, s odobrenjem ljudi na najvišim položajima.
Tako je Ivan Iljič službovao pet godina i dobio premeštaj. Otvoreni su novi sudovi i bili su potrebni novi
ljudi.
A Ivan Iljič bio je taj novi čovek.
Ivanu Iljiču ponuđeno je mesto istražnog sudije, i Ivan Iljič ga je prihvatio, i pored toga što je to mesto
bilo u drugoj guberniji i što je morao da napusti stvorene veze i da stvara nove. Ivana Iljiča ispratili su
prijatelji, udružili se, poklonili mu srebrnu tabakeru i on je otputovao na novu dužnost.
1
Ponos porodice (Prim. prev.).
2
Misli na kraj (lat.).
3
Dobričina (franc.).
4
Mladost mora da istera svoje (franc.)

7
Kao istražni sudija Ivan Iljič bio je isto tako comme il faut , pristojan, znao je da odvoji službene dužnosti
od privatnog života i da uliva opšte poštovanje, kao i dok je bio činovnik za izvanredne poslove. Sama
služba istražnog sudije bila je Ivanu Iljiču znatno zanimljivija i privlačnija nego ranija. U ranijoj službi
bilo je prijatno proći lakim korakom u Šarmerovoj uniformi pokraj preplašenih molilaca koji čekaju
prijem i službenih lica koja su mu zavidela pravo u načelnikov kabinet i sesti s njim uz čaj i cigaretu; ali
je bilo malo ljudi koji su bili neposredno prepušteni njegovim hirovima. To su bili samo upravnici sreske
policije i raskoljnici, kad su ga slali po nalogu; i on je voleo da se učtivo, čak i prijateljeki ophodi prema
onim ljudima koji su zavisili od njega, voleo je da im stavi do znanja da se, eto, on, koji može da ih
smoždi, prijateljski, jednostavno ophodi prema njima. Takvih ljudi je tada bilo malo. A sad, kao istražni
sudija, Ivan Iljič osećao je da su svi, svi bez razlike, čak i oni najuvaženiji, sobom zadovoljni ljudi — svi
u njegovim rukama i da je potrebno da on napiše poznate reči na hartiji sa zaglavljem, pa da toga
uvaženog, samozadovoljnog čoveka dovedu k njemu kao optuženog ili svedoka, i on će, ako ne bude
želeo da mu ponudi da sedne, stajati pred njim i odgovarati na njegova pitanja. Ivan Iljič nije nikad
zloupotrebljavao tu svoju vlast, naprotiv, nastojao je da ublaži njen značaj; ali svest o toj vlasti i
mogućnost da je ublaži predstavljala je za njega glavnu zanimljivost i privlačnost te nove službe. U samoj
službi, dok je bio istražni sudija Ivan Iljič je veoma brzo usvojio metod da otklanja sve okolnosti koje se
ne tiču službe i da i one najsloženije slučajeve zaodene u takvu formu pri kojoj bi se slučaj samo spoljnim
vidom ogledao na hartiji i koja isključuje svako njegovo lično gledište i, što je najvažnije, čuva svu
potrebnu formalnost. Ovaj postupak bio je novina. I on je bio jedan od prvih pravnika koji je na delu
primenjivao ustav iz 1864. godine.
Kad je prešao u novi grad na mesto istražnog sudije Ivan Iljič je stvorio nova poznanstva, veze, zauzeo
novi stav i usvojio drukčije ophođenje. On se postavio na izvesnoj distanci od gubernijskih vlasti, izabrao
najbolje društvo iz redova sudija i bogatih plemića koji su živeli u gradu i zauzeo stav lakog
nezadovoljstva prema vladi, umerenog liberalizma i evropske civilizacije. Pri tom, nimalo ne izmenivši
elegantnost u odevanju, Ivan Iljič je na novoj dužnosti prestao da brije bradu i pustio je da raste slobodno,
kako joj je volja.
Život Ivana Iljiča i u novom gradu tekao je veoma prijatno: sloj društva koji je bio u opoziciji prema
gubernatoru bio je složan i čestit; prinadležnosti su bile veće i prilično zadovoljstava u svakidašnjem
životu pružao je tada vist koji je Ivan Iljič počeo da igra, a pošto je raspolagao tom sposobnošću da igra
karte veselo, da brzo reaguje i suptilno procenjuje, uglavnom je uvek i dobijao.
Posle dve godine službovanja u novom gradu Ivan Iljič upoznao se sa svojom budućom ženom. Praskovja
Fjodorovna Mihelj bila je najzgodnija, najpametnija, najzanosnija devojka onog kruga u kome se Ivan
Iljič kretao. Uz niz drugih zabava i razonoda, posle naporne dužnosti istražnog sudije, Ivan Iljič je počeo
pomalo i da flertuje s Praskovjom Fjodorovnom.
Dok je bio činovnik za izvanredne poslove Ivan Iljič je uvek rado igrao; kao istražni sudija igrao je samo
izuzetno. Igrao je samo zato da bi, iako je bio i na novim dužnostima i u petoj klasi, mogao da pokaže da
kad je u pitanju igra, onda mu, što se toga tiče, nema ravnog. Tako je on pokatkad pri kraju večeri igrao s
Praskovjom Fjodorovnom i uglavnom je za vreme tog igranja i osvojio Praskovju Fjodorovnu. Ona se
zaljubila u njega. Ivan Iljič nije imao jasne, određene namere da se ženi, ali kad se devojka zaljubila u
njega, postavi sebi to pitanje. „Doista, zašto se ne bih oženio?“ reče on sebi.
Devojka Praskovja Fjodorovna bila je iz čestite plemićke porodice, prilično zgodna; imala je i malo
imanje. Ivan Iljič mogao je računati na blistaviju partiju, ali je i ova partija bila dobra. Ivan Iljič je imao
svoje prinadležnosti, a ona će, nadao se, imati isto toliko. Čestita porodica: ona — ljupka lepa, devojka
sasvim na svom mestu. Bilo bi nepravedno kad bismo rekli da se Ivan Iljič ženio zato što se zaljubio u
svoju verenicu i našao u njoj biće koje odgovara njegovim pogledima na život, isto kao i kad bismo rekli
da se oženio zato što su ljudi iz njegovog društva odobravali tu ženidbu. Ivan Iljič se ženio iz oba razloga:
pričinio je sebi zadovoljstvo uzimajući takvu ženu, a istovremeno učinio je ono što su ljudi na najvišim
položajima smatrali za pravilno.
I Ivan Iljič se oženio.

8
Sama ženidba i prvo vreme bračnog života, sa supružanskim nežnostima, novim nameštajem, novim
posuđem, novim rubljem, do ženine bremenitosti protekli su veoma lepo, tako da je Ivan Iljič počeo već
misliti da ženidba ne samo što ne remeti onaj laki, prijatni, veseli i uvek dolični način života koji društvo
odobrava i koji Ivan Iljič smatra svojstvenim životu uopšte, već ga i podstiče. Ali tad, od prvih meseci
ženine trudnoće, javilo se nešto tako novo, neočekivano, neprijatno, teško i nedolično, što se nije moglo
očekivati, od čega se nije nikako mogao izbaviti.
Žena je bez ikakva povoda, kako se činilo Ivanu Iljič, de gaite de coeur5, kako je govorio sebi, počela
narušavati prijatnost i dolično ponašanje u životu: ona je bez ikakvog razloga bila ljubomorna, zahtevala
je od njega da joj se udvara, u svemu je tražila povoda za svađu i pravila mu neprijatne i prostačke scene.
U početku se Ivan Iljič nadao da će se osloboditi tog neprijatnog položaja onim bezbrižnim i doličnim
odnosom prema životu koji ga je ranije izbavljivao — pokušao je da ignoriše ženino duševno
raspoloženje, produžio je da živi kao i ranije bezbrižno i ugodno: pozivao je drugove na partiju karata,
pokušavao da i sam odlazi u klub ili prijateljima. Ali ga je žena jedanput tako energično počela grditi
postačkim rečima i tako ga je istrajno nastavljala grditi svaki put kad nije ispunio ono što je ona
zahtevala, očigledno čvrsto rešena da ne prestane sve dotle dok se on ne povinuje, to jest dok ne sedi kod
kuće i čami kao i ona, čega se Ivan Iljič uplaši. On shvati da bračni život — bar s njegovom ženom —
nije ispunjen uvek zadovoljstvom i harmonijom, već ih, naprotiv, često narušava, i da se treba obezbediti
od tih narušavanja. I Ivan Iljič je tražio sredstvo za to. Služba je bila jedino što je imponovalo Praskovji
Fjodorovnoj, i Ivan Iljič je pomoću službe i obaveza koje su proizlazile iz nje, zapodenuo borbu sa
ženom. izgrađujući svoj nezavisni svet.
S rođenjem deteta, pokušajima dojenja i različitim neugodnostima pri tom, sa stvarnim i izmišljenim
bolestima deteta i majke, za vreme kojih se tražilo od Ivana Iljiča da učestvuje, ali u kojima se on uopšte
nije snalazio, potreba Ivana Iljiča da izgradi svoj svet izvan porodice postala je još neodložnija.
Ukoliko je žena bila razdražljivija i više iziskivala, Ivan Iljič je sve više nalazio glavni smisao života u
službi. On je sve više voleo službu i postajao sve častoljubiviji.
Veoma brzo, jedva da je protekla godina dana od ženidbe, Ivan Iljič je shvatio da je bračni život, mada je
i pružao neka zadovoljstva u životu, u suštini veoma složen i tegoban čin, prema kome, da bi čovek
ispunio svoj dug, to jest vodio pristojan život koji odobrava društvo, mora izgraditi određen stav kao i
prema službi.
I takav je stav prema bračnom životu izgradio Ivan Iljič. On je tražio od porodičnog života samo one
udobnosti koje je on mogao da mu pruži, domaću trpezu, domaćicu, krevet, i što je najvažnije, ono
zadovoljavanje spoljašnjih formi koje je odredilo javno mnenje. Od ostalog je tražio zadovoljstva, i ako ih
je nalazio bio je veoma zahvalan; ako ga je predusretalo protivljenje i gunđanje, on bi odmah odlazio u
svoje nadleštvo, u svet službe koji je izgradio, i u njemu je nalazio zadovoljstvo.
Ivana Iljiča cenili su kao dobrog, iskusnog službenika i posle tri godine postavili su ga za pomoćnika
javnog tužioca. Nove dužnosti, njihova važnost, mogućnost da izvede na sud i strpa u zatvor svakog,
istupanje pred javnošću, uspeh koji je pri tom imao Ivan Iljič — sve ga je to još više privlačilo službi.
Deca su se počela ređati. Žena je postala džandrljivija i sve prgavija, ali stavovi prema porodičnom životu
koje je Ivan Iljič izgradio učinili su da ga nije mogla kosnuti njena džandrljivost.
Posle sedam godina službovanja u jednom gradu Ivana Iljiča su premestili za javnog tužioca u drugu
guberniju. Otputovali su, novca je bilo malo, i ženi se nije dopalo to mesto gde su se preselili. Mada su
mu prinadležnosti bile veće od pređašnjih, život je bio skuplji; osim toga umrlo im je dvoje dece, i zato je
porodični život postao još neprijatniji za Ivana Iljiča.
Praskovja Fjodorovna je za sve nedaće koje su se dogodile u tom novom mestu stanovanja prekorevala
muža. Većim delom su razgovori između muža i žene, naročito o vaspitanju dece, doticali ona pitanja
koja su podsećala na svađe, i svađe su svakoga časa mogle buknuti. Ostali su samo oni retki periodi
zaljubljenosti kojima su se predavali supruzi, ali nisu dugo trajali. To su bila ostrvca na koja su oni
privremeno pristajali, ali su se zatim ponovo otiskivali na more pritajene mržnje koja ih je još više
otuđivala jedno od drugog.
5
Iz kaprica (franc.)

9
To otuđivanje moglo bi naljutiti Ivana Iljiča kad bi smatrao da to tako ne bi moralo biti, ali je on sad to
smatrao ne samo za normalno već da je to i cilj njegovog odnosa prema porodici. Njegov cilj sastojao se u
tome da se sve više oslobodi tih neprijatnosti i da ih učini bezopasnim i svede ih u granice pristojnosti; i
on je to postigao na taj način što je sve manje i manje vremena provodio s porodicom; a kad je to morao
činiti, nastojao je da obezbedi svoj položaj prisustvom stranih lica. Za Ivana Iljiča najvažnija je bila
njegova služba. U službenom svetu usredsredilo se sve njegovo interesovanje za život. I to interesovanje
ga je celog apsorbovalo. Svest o svojoj vlasti, mogućnost da može upropastiti svakog čoveka koga zaželi
da upropasti, važnost, čak i spoljašnja, prilikom njegovog dolaženja u sud i pri susretima s potčinjenima,
njegov uspeh pred pretpostavljenima i pred potčinjenima i, što je najvažnije, njegova vičnost u vođenju
postupka koje je bio svestan — sve ga je to radovalo i sa ćaskanjima s drugovima, ručkovima i vistom
ispunjavalo mu život. I tako je život Ivana Iljiča i dalje tekao onako kako je on smatrao da treba da teče:
prijatno i dolično.
Tako je proživeo još sedam godina. Starija kći imala je već šesnaest godina, još jedno dete je umrlo, i
ostao je dečak-gimnazijalac, predmet razmirica. Ivan Iljič želeo je da ga da u Pravnu školu, a Praskovja
Fjodorovna u inat njemu dala ga je u gimnaziju. Kći je učila kod kuće i napredovala dobro, dečak je isto
tako prilično učio.

3.

Tako je tekao život Ivana Iljiča čitavih sedamnaest godina posle ženidbe. On je već bio iskusni javni
tužilac, koji je odbio nekoliko premeštaja očekujući poželjnije mesto, kad se neočekivano dogodi
neprijatan slučaj, koji sasvim poremeti mir njegova života. Ivan Iljič je očekivao mesto predsednika suda
u univerzitetskom gradu, ali ga Hope na neki način preduhitri i dobi to mesto on. Ivan Iljič se naljuti,
stade mu prebacivati i posvađa se s njim i s neposrednim starešinama; prema njemu ohladneše i prilikom
sledećeg razmeštaja opet ga zaobiđoše.
To je bilo 1880. godine. Ta godina bila je najteža u životu Ivana Iljiča. Te godine on uvide, s jedne strane,
da prinadležnosti nisu dovoljne za život; s druge strane — da su ga svi zaboravili i da je ono što se njemu
činilo da je najveća, najžešća nepravda, drugima izgledalo sasvim obična etvar. Čak se ni otac nije osećao
obaveznim da mu pomogne. On oseti da su ga svi napustili, smatrajući da je njegov položaj s 3.500
rubalja prinadležnosti sasvim pristojan i čak odličan. Jedini je on znao, svestan onih nepravdi koje su mu
učinjene, s večitim ženinim džangrizanjem i dugovima koje je počeo praviti živeći iznad svojih
mogućnosti — jedini je on znao da njegov položaj nije nimalo zavidan.
U leto te godine, da bi zaštedeo štogod, uzeo je odsustvo i otputovao sa ženom da provede leto u selu kod
brata Praskovje Fjodorovne.
U selu, daleko od službe, Ivan Iljič prvi put oseti ne samo čamotinju već i nepodnošljivu tugu i odluči da
ovako ne može živeti i da je neophodno preduzeti nekakve odlučne mere.
Provevši besanu noć, šetajući sve vreme po terasi, Ivan Iljič odluči da otputuje u Petrograd i potrudi se, da
bi naučio pameti one koji ne umeju da ocene njegove vrednosti, da pređe u drugo ministarstvo.
Sutradan, i pored svih ženinih i šurakovih odvraćanja, on otputova u Petrograd.
Putovao je sa jednim ciljem: da izdejstvuje mesto od pet hiljada rubalja prinadležnosti. Njemu više nije
bilo stalo ni do kakvog ministarstva, struke ili vrste posla. Njemu je samo bilo potrebno mesto, mesto sa
pet hiljada, u administraciji, u bankama, na železnici, u ustanovama carice Marije, čak i na carini, ali
neizostavno pet hiljada i neizostavno napustiti ministarstvo gde nisu umeli da ocene njegovu vrednost.
I baš to putovanje Ivana Iljiča krunisano je izvanrednim, neočekivanim uspehom. U Kursku se pope u
prvu klasu F. S. Iljin, njegov poznanik i saopšti mu sadržaj tek prispelog telegrama koji je dobio kurski
gubernator, da će u ministarstvu ovih dana doći do velikog razmeštaja: na položaj koji je zauzimao Petar
Ivanovič postavlja se Ivan Semjonovič.
Očekivani razmeštaj, osim svog značaja za Rusiju, imao je naročiti značaj za Ivana Iljiča, jer je
unapređenje novog lica, Petra Petroviča i, po svoj prilici njegovog prijatelja, Zahara Ivanoviča, bilo
povoljno za Ivana Iljiča. Zahar Ivanovič je prijatelj i drug Ivanu Iljiču.

10
U Moskvi je ta vest potvrđena. A kad je stigao u Petrograd, Ivan Iljič je posetio Zahara Ivanoviča i ovaj
mu je obećao da će dobiti traženo mesto u Ministarstvu pravde, gde je nekad radio. Posle nedelju dana on
je telegrafisao ženi:
„Zahar na Milerovom mestu, prilikom prvog referisanja dobiću postavljenje. “
Zahvaljujući tom razmeštaju Ivan Iljič je u svom bivšem ministarstvu dobio takvo postavljenje kojim je
dobio dve klase više od svojih kolega: pet hiljada prinadležnosti i tri hiljade i pet stotina rubalja na ime
putnih troškova. Sva srdžba na nekadašnje neprijatelje i na celo ministarstvo minula ga je, i Ivan Iljič je
bio potpuno zadovoljan.
Vratio se u selo raspoložen, zadovoljan, kakav odavno nije bio. I Praskovja Fjodorovna se razgalila, i
među njima je nastupilo primirje. Ivan Iljič je pričao o tome kako su ga u Petrogradu svi srdačno primali,
kako su svi oni koji su mu bili neprijatelji bili postiđeni i sada mu se ulaguju, kako mu zavide na
položaju, a naročito o tome kako je u Petrogradu svima stalo do njega.
Praskovja Fjodorovna saslušala je to i pravila se da sve veruje, i nije mu ni u čemu protivrečila, već je
samo pravila planove kako da iznova urede život u tom gradu u koji treba da se presele. I Ivanu Iljiču bilo
je drago što su ti planovi bili njegovi planovi, što se oni slažu i što će njegov život koji je dospeo u
ćorsokak opet dobiti pravi, njemu svojstven karakter radosnog zadovoljstva i harmonije.
Ivan Iljič je doputovao na kratko vreme. Desetog septembra morao je da stupi na dužnost a, sem toga,
trebalo je vremena da se preseli u novi grad, da preveze sve iz provincije, dokupi, naruči još štošta;
jednom reči, da se smesti onako kako je on smislio i gotovo isto onako kako je to smislila u svom srcu
Praskovja Fjodorovna.
I sad, kad je sve ispalo kako se samo poželeti može i kad se on i žena u svemu slažu, a uz to malo su bili
zajedno, tako su se slagali kako se nisu slagali od prvih godina bračnog života. Ivan Iljič je mislio da
odmah otputuje s porodicom, ali navaljivanje šuraka i njegove žene, koji su najednom postali naročito
ljubazni i srdačni prema Ivanu Iljiču i njegovoj porodici, doveli su do toga da Ivan Iljič otputuje sam.
Ivan Iljič je otputovao i radosno raspoloženje, nastalo zbog sreće i slaganja sa ženom i uzajamnog
podsticanja, nije ga napuštalo za sve vreme. Našao je divan stan, upravo onakav o kakvom su maštali
oboje. Prostrane, visoke sobe za prijem u starinskom stilu, udoban, veličanstven kabinet, sobe za ženu i
kćer, soba za rad sinu — sve kao da je bilo stvoreno za njih. Ivan Iljič se sam prihvati da uredi stan,
odabirao je tapete, dokupljivao nameštaj, osobito starinski, odabirajući specijalni komilfo stil, presvlake i
sve je napredovalo, napredovalo i približavalo se onom idealu koji je on sebi postavio. Kad je stan upola
uredio, to uređenje nadmašilo je njegovo očekivanje. Mogao je da predstavi sebi onaj vanredan i nimalo
uobičajen komilfo izgled, koji će zapaziti svi kad bude gotovo. Dok je tonuo u san zamišljao je kako će
izgledati salon. Gledajući u još nedovršenu gostinsku sobu on je već video kamin, zaslon i policu i one
razmeštene stoličice, te tanjire i tanjiriće po zidovima i figurine kad sve bude postavljeno na svoje mesto.
Radovala ga je pomisao kako će iznenaditi Pašu i Lizanjku, koje za sve to imaju ukusa. One to uopšte ne
očekuju. Naročito mu je pošlo za rukom da nađe i kupi jeftine stare stvari koje su svemu davale
oplemenjen izgled. U svojim pismima hotimično je sve prikazivao gore no što je, kako bi ih iznenadio.
Sve ovo ga je toliko privlačilo da ga je čak i nova služba, koju je voleo, zanimala manje nego što je
očekivao. Na sednicama je bilo trenutaka odsutnosti: tonuo je u misli kakve da budu karniše za zavese,
prave ili u stilu nameštaja. Tako ga je to obuzelo da se često baktao premeštajući nameštaj i sam vešajući
zavese. Jednom se popeo na lestvice da pokaže dekorateru koji ga nije shvatao kako bi on želeo da se
zavese drapiraju, okliznu se i pade, ali kako je bio jak i spretan uspe da se zadrži, ali se ipak udari u
slabine o prozorsku ručicu. Ozleda ga je bolela, ali je ubrzo prošla. Ivan Iljič osećao se za sve to vreme
naročito raspoložen i zdrav. Pisao je: osećam da sam se podmladio za petnaest godina. Mislio je da će
završiti u septembru, ali se oteglo do sredine oktobra. Ali zato je sve bilo divno — to nije samo on
govorio, već su mu to govorili svi koji su videli.
U stvari, sve je bilo isto kao i kod svih imućnijih ljudi, ali takvih koji žele da liče na bogate i zato toliko
naliče jedan na drugog: tkanine, abonos, boje, ćilimi i figurine, tamno i sjajno — sve to što čine ugledni
ljudi kako bi ličili na sve ugledne ljude. I kod njega je bilo sve tako nalik da ničim nije privlačilo pažnju;
ali njemu se sve to činilo osobito. Kad je dočekao svoje na železničkoj stanici i dovezao ih kući, i lakej sa
belom kravatom otvorio vrata od predsoblja ukrašenog cvećem, a zatim kad su ušli u salon, u kabinet, i

11
klicali od zadovoljstva — on je bio veoma srećan, vodio ih je po stanu, upijao njihove pohvale i zario se
od zadovoljstva. Iste večeri, kad ga za čajem Praskovja Fjodorovna upita, između ostalog, kako je pao, on
se nasmeja i pred svima pokaza kako je poleteo i uplašio dekoratera.
— Nisam ja uzalud gimnastičar. Drugi bi se ugruvao, a ja sam se samo udario evo ovde; kad dodirnem —
boli me, ali već prolazi; obična modrica.
I oni započeše život u novom stanu, u kojem je, kao i uvek dosad kad bi se dobro smestili, nedostajala
samo još jedna soba, i s novim prinadležnostima, kojima je, kao i uvek, nedostajalo samo malo — nekih
petsto rubalja — i bilo bi sve veoma lepo. Osobito je bilo lepo u prvo vreme, kad još nije sve bilo uređeno
i kad je trebalo uređivati: ovo kupiti, ono naručiti, ovo premestiti, ono popraviti. Mada je i bilo izvesnih
nesuglasica između muža i žene, ipak su oboje bili tako zadovoljni i bilo je toliko mnogo posla da do
većih svađa nije dolazilo. Kad već nije imalo šta da se uređuje, bilo je pomalo jednolično i počelo je
ponešto nedostajati, ali dotle su stvorili poznanstva, navike i život se ispunio.
Ivan Iljič, pošto bi pre podne proveo u sudu, vraćao se na ručak i u prvo vreme bio je dobro raspoložen,
mada je pomalo patio baš zbog stana. (Svaka mrlja na stolnjaku, na presvlaci, otkinuta vrpca zavese,
ljutili su ga: on je toliko truda uložio u uređenje da mu je teško padalo svako upropašćivanje.) Ali je u
celini život Ivana Iljiča protekao tako kako je, po njegovom mišljenju, morao proticati život: bezbrižno,
prijatno i dolično. Ustajao je u devet, pio kafu, čitao novine, zatim oblačio mundir i odvozio se u sud.
Tamo je već bio spreman onaj samar koji je on vukao; on se odmah uprezao u njega. Molioci,
kancelarijski posao, sama kancelarija, zasedanja — javna i radna. Iz svega toga trebalo je umeti odstraniti
sve ono sirovo, životno, što uvek narušava normalan tok službenih poslova: ne treba se upuštati s ljudima
ni u kakve odnose, osim službenih, i jedini razlog za odnose treba da bude samo službeni razlog a sami
odnosi jedino službeni. Na primer, dođe čovek i želi da sazna nešto. Ivan Iljič kao neslužbeno lice i ne
može imati nikakav odnos prema tom čoveku; ali ako postoji odnos stranke prema sudiji, takav koji može
biti izražen na hartiji sa zaglavljem — u granicama tih odnosa Ivan Iljič čini sve, apsolutno sve što može,
i pri tom se pridržava uzornih ljudskih prijateljskih odnosa, to jest učtivosti. Ali čim bi se završio službeni
odnos, tad bi se završavao i svaki drugi. Tom sposobnošću da odvoji službenu stranu, da u nju ne upliće
svoj svakidašnji život, Ivan Iljič vladao je vanredno i dugom praksom i talentom usavršio je do takvog
stepena da je, štaviše, kao virtuoz, ponekad dozvoljavao sebi da šale radi prepliće ljudske i službene
odnose. On je to dozvoljavao sebi zato što je osećao da je u stanju da uvek kad mu se prohte opet ispolji
samo službene a odstrani ljudske. To je Ivan Iljič radio ne samo lako, sa zadovoljstvom i dolično, već čak
i virtuozno. U pauzama je pušio, pio čaj, malo razgovarao o politici, malo o opštim stvarima, malo o
kartama, a najviše o postavljenjima. I umoran, ali svestan da je virtuoz koji je prevashodno odsvirao svoju
partiju jedne od prvih violina u orkestru, vraćao se kući. Kod kuće su se majka i kći spremale da se
odvezu nekud ili je kogod bio u poseti; sin je bio u gimnaziji, spremao lekcije s repetitorima i učio
marljivo ono što se uči u gimnaziji. Sve je bilo lepo. Posle ručka, ako nije bilo gostiju, Ivan Ijvič je čitao
ponekad knjigu o kojoj se mnogo govorilo, a uveče se prihvatao posla, to jest čitao predmete, proučavao
zakon — sravnjivao iskaze i primenjivao zakon. Njemu to nije bilo ni dosadno niti mu je pričinjavalo
zadovoljstvo. Dosadno mu je bilo onda kad je mogao da igra vint; ali ako nije bilo vinta — onda je to
ipak bilo bolje nego da ne radi ništa ili da sedi sa ženom. Ivani Iljiču pričinjavale su zadovoljstvo zakuske
na koje je pozivao ugledne dame i gospodu iz višeg društva, i ti provodi s njima bili su nalik na
uobičajeno zabavljanje takvih ljudi, isto onako kao što je i njegov salon bio nalik na sve salone.
Jedanput je kod njih bio večernji prijem, igralo se. Ivan Iljič je bio raspoložen, i sve je bilo lepo, samo je
izbila žučna svađa izmeću njega i žene oko torti i slatkiša: Praskovja Fjodorovna je imala svoj plan, a
Ivan Iljič je nastojao da se sve kupi kod skupog poslastičara; uzeo je mnogo torti, i svađa je izbila zato što
su torte ostale a račun kod poslastičara izneo četrdeset i pet rubalja. Svađa je bila žučna i mučna, jer mu je
Praskovja Fjodorovna kazala: „Glupače, mrtvo puvalo.“ A on se uhvatio za glavu i u srdžbi nešto
pomenuo o razvodu. Ali sama zabava protekla je veselo. Bilo je najbolje društvo i Ivan Iljič je igrao s
kneginjom Trufonovom, sestrom one koja se proslavila kao osnivač društva „Odagnaj moju tugu“.
Službena zadovoljstva bila su zadovoljstva samoljublja; društvena zadovoljstva bila su zadovoljstva
sujete; ali je pravo zadovoljstvo za Ivana Iljiča bilo zadovoljstvo pri igranju vinta. On je priznavao da
posle svega, posle bilo kakvih mučnih događaja u njegovom životu, zadovoljstvo koje je kao sveća

12
plamtelo pred svima ostalima — bio je vint s dobrim igračima i partnerima-negalamdžijama, i to
neizostavno učetvoro (upetoro je bilo dozlaboga mučno, mada se čovek pravi da mu je veoma drago),
zatim igrati razborito, ozbiljno (kad karte služe), a onda večerati i popiti čašu vina. Posle vinta, pogotovu
kad bi malo dobio (mnogo — bilo je neprijatno), Ivan Iljič je odlazio na počinak u naročito dobrom
raspoloženju.
Tako su oni živeli. Kod njih se sastajalo najbolje društvo, dolazili su i ugledni ljudi i mladi svet.
Što se tiče kruga poznanika, muž, žena i kći potpuno su se slagali i, ne dogovarajući se, podjednako su
otresali od sebe i oslobađali se svakojakih najraznovrsnijih prijatelja i rođaka, adrapovaca koji su nagrtali
k njima, laskajući im, u njihovu gostinsku sobu s japanskim tanjirima po zidovima. Uskoro su svi
prijatelji-adrapovci prestali da nagrću i kod Golovinih je ostalo najbolje društvo. Mladi ljudi su se
udvarali Lizanjki, i Petriščev, sin Dmitrija Ivanoviča Petriščeva i jedini naslednik njegovog imanja,
istražni sudija, udvarao se Lizi, tako da su Ivan Iljič i Praskovja Fjodorovna već raspravljali o tome: kako
bi bilo da im sankanjem na trojkama omogućimo da se zbliže ili da priredimo pozorišnu predstavu. Tako
su oni živeli. I sve je teklo tako, ne menjajući se, i sve je bilo vrlo lepo.

4.

Svi su bili zdravi. Nije se moglo nazvati bolešću to što je Ivan Iljič ponekad govorio da ima neprijatan
ukus u ustima i da oseća nelagodnost na levoj strani trbuha.
Ali dogodilo se da se ta nelagodnost povećavala i prelazila iako još ne u bol ono već u osećanje stalne
tegobe u slabinama i loše raspoloženje. To loše raspoloženje se sve više pojačavalo i remetilo
zadovoljstvo bezbrižnog harmoničnog života koji je zavladao u porodici Golovinih. Muž i žena počeše
sve češće da se svađaju i ubrzo nestade bezbrižnosti i zadovoljstva tako da su s teškom mukom održavali
samo pristojnost. Scene su opet učestale. Opet su ostala samo ostrvca, a i njih je bilo malo, na kojima su
muž i žena mogli da se nalaze bez praskanja.
I Praskovja Fjodorovna je sad s razlogom govorila da njen muž ima nepodnošljivu narav. S njoj
svojstvenom navikom da preuveličava govorila je da je oduvek i imao ovako nesnosnu narav, da treba biti
tako dobar kao što je ona da bi se to moglo podnositi dvadeset godina. Tačno je sad bilo da je svađe on
zapodevao. On je počinjao da zakera uvek pred ručak i često, baš kad je počinjao da jede supu. Čas je
primećivao da je neka činija okrnjena, čas da jelo nije kako treba, čas je sin stavio lakat na sto, čas nije
bila u redu kćerkina frizura. I za sve je okrivljavao Praskovju Fjodorovnu. Ona je isprva uzvraćala i
govorila mu neprijatne stvari, ali je njega nekoliko puta pred sam početak ručka spopadao takav bes da je
ona shvatila da to bolesno stanje izaziva kod njega uzimanje hrane i umirila se; više nije uzvraćala, već ga
je samo požurivala da ruča. Svoje obuzdavanje Praskovja Fjodorovna pripisala je sebi kao veliku zaslugu.
Zaključivši da muž ima nepodnošljivu narav i da joj je unesrećio život, poče žaliti sebe. I ukoliko je više
žalila sebe, utoliko je više mrzela muža. Priželjkivala je da on umre, ali nije mogla to da želi jer tada ne bi
bilo ni prinadležnosti. I zato se još više ljutila na njega. Smatrala je da je užasno nesrećna baš zbog toga
što je čak ni njegova smrt nije mogla spasti i bila je besna, krila je to a ta potajna srdžba pojačavala je
njegovu srdžbu.
Posle jedne scene, u kojoj je Ivan Iljič bio preko svake mere nepravičan i posle koje je, dok se izvinjavao,
rekao kako je odista plah, ali da je to usled bolesti, ona mu je rekla da treba da se leči ako je bolestan i
zahtevala od njega da ode jednom veoma poznatom lekaru.
Otišao je. Sve je bilo kao što je očekivao; sve je bilo onako kako se uvek dešava. I čekanje, i ohola
nadmenost, doktorska, njemu poznata, ona ista koju je on zapažao kod sebe u sudu, i kucanje, i slušanje, i
pitanja koja su iziskivala unapred određene i, očigledno, nepotrebne odgovore, i važan izgled koji je
ulivao poverenje — samo se vi prepustite nama, a mi ćemo već sve urediti, mi tačno i pouzdano znamo
kako sve treba urediti, sve na jedan isti način za svakog koga god vam drago čoveka. Sve je bilo baš isto
onako kao u sudu. Onako kako se on u sudu pravio važan pred optuženim, baš tako se pred njim čuveni
doktor pravio važan.
Doktor je govorio: to i to, i to i to pokazuje da vi imate to i to, i to i to; ako se to ne potvrdi ispitivanjem
toga i toga, tada kod vas treba sumnjati na to i to, i to i to. Ako se sumnja na to i to, tad... itd. Za Ivana

13
Iljiča bilo je važno samo jedno: da li je ozbiljno njegovo stanje ili nije? Ali doktor je ignorisao to
neumesno pitanje. S doktorskog stanovišta to pitanje bilo je izlišno i nije smatrao za potrebno da na njega
odgovara, trebalo je samo utvrditi sledeće pretpostavke — pomičan bubreg, hroničan katar i zapaljenje
slepog creva. Život Ivana Iljiča nije dolazio u pitanje, već je samo bio spor između pomičnog bubrega i
slepog creva. I taj spor doktor je u prisustvu Ivana Iljiča sjajno rešio u prilog slepog creva, ogradivši se da
analiza mokraće može dati nove podatke i da će tada sve biti ponovo razmotreno. Sve je to bilo upravo
onako kao što je hiljadu puta na tako sjajan način uradio Ivan Iljič pred optuženim. Isto tako sjajno izveo
je doktor svoj rezime i likujući, čak i veselo, pogledao preko naočara optuženog. Iz doktorovog rezimea
Ivan Iljič je izveo zaključak da je loše, a da je njemu, doktoru, pa, možda, i svima to svejedno, a njemu je
loše. I taj zaključak bolno kosnu Ivana Iljiča, izazva u njemu osećanje velikog sažaljenja prema sebi i
veliki gnev prema tom doktoru koji je ravnodušan prema tako važnom pitanju.
Ali on ništa ne reče, ustade, stavi novac na sto i uzdahnuvši primeti:
— Mi vam, bolesnici, verovatno, često postavljamo neumesna pitanja, — reče on. — Jednom reči, da li je
to opaka bolest ili nije?
Doktor ga strogo pogleda jednim okom kroz naočare kao da govori: optuženi, ako ne budete ostali u
granicama postavljenih vam pitanja, biću primoran da izdam nalog da vas udalje iz sudske dvorane.
— Ja sam vam već rekao ono što sam smatrao za potrebno i umesno, — reče doktor. — Dalje će pokazati
ispitivanje. — I doktor se pokloni.
Ivan Iljič izađe polako, potišteno sede u saonice i krenu kući. Celim putem je neprestano pretresao u
mislima sve o čemu mu je doktor govorio, nastojeći da sve te zamršene, nejasne, učene reči prevede na
običan jezik i da pročita u njima odgovor na pitanje: da li je meni loše — veoma loše, ili još nije ništa? I
činilo mu se da je smisao svega onoga što je doktor rekao bio da je veoma loše. Na ulici se Ivanu Iljiču
učini da je sve tužno. Fijakeristi su bili tužni, kuće su bile tužne, prolaznici, dućani su bili tužni. Ta
potmula bol koja ga je tištala ni na sekundu nije prestajala, činilo mu se da je u vezi s nejasnim
doktorovim rečima dobila neki drugi, ozbiljniji smisao. Ivan Iljič je sad s novim mučnim osećanjem
obraćao pažnju na nju.
On se vrati kući i stade pričati ženi. Ona ga je slušala, ali usred njegovog pričanja uđe kći u šeširu:
spremala se da izađe s majkom. Ona jedva nagna sebe da sedne i sasluša tu dosadnu priču, ali ne izdrža
dugo, a i majka ne sasluša do kraja.
— Pa baš mi je drago, — reče žena — ti sad vodi računa, uzimaj tačno lek. Daj mi recept. Poslaću
Gerasima u apoteku. — I ona ode da se obuče.
On nije mogao da se smiri dok je ona bila u sobi i teško uzdahnu kad ona izađe.
— Pa šta — reče. — Možda zbilja nije još ništa...
Poče da uzima lek, da izvršava doktorova uputstva, koja su se promenila posle ispitivanja mokraće. Ali se
baš tad dogodi da prilikom ispitivanja i prilikom onog što je trebalo da usledi posle njega nastade nekakva
zbrka. Do doktora se nije moglo dospeti, a ispostavilo se da se ne dešava ono što mu je govorio doktor. Ili
je on zaboravio, ili ga je obmanuo, ili je nešto krio od njega.
Ali je Ivan Iljič ipak tačno ispunjavao uputstva i u tom ispunjavanju nalazio je u prvo vreme utehu.
Glavno zanimanje Ivana Iljiča posle posete doktoru bilo je tačno pridržavanje doktorovih uputstava u vezi
sa higijenom i uzimanjem lekova i praćenje bolesti i svih funkcija organizma. Najvažnije preokupacije
Ivana Iljiča postale su ljudske bolesti i ljudsko zdravlje. Kad su u njegovom prisustvu govorili o
bolestima, o umrlima, o ozdravelima, osobito o takvoj bolesti koja je naličila na njegovu, on bi, trudeći se
da prikrije svoje uzbuđenje, pažljivo slušao, raspitivao se i sve to upoređivao sa svojom bolešću.
Bol nije popuštao; ali je Ivan Iljič primoravao sebe da misli kako mu je bolje. I bi je mogao obmanjivati
sebe dok ga ništa ne bi uzrujalo. Ali čim bi došlo do nekog nesporazuma između njega i žene, neprilike u
službi, dobije li rđave karte u vintu, istog časa bi osetio svu jačinu svoje bolesti; nekad je on podnosio te
neprijatnosti očekujući da će veoma brzo popraviti stvar, pobediće, uspeće, pobraće sve štihove. Sad ga je
svaka neprilika dokusurivala i bacala u očajanje. Govorio je sebi: eto, samo što sam se osetio bolje i lek
počeo da deluje, a ta prokleta neprilika ili neprijatnost... I on je bio kivan na nepriliku ili na ljude koji su
mu pričinjavali neprijatnosti i urnisali ga, i osećao je kako ga ovaj jed urniše; ali on nije mogao da ga
priguši. Činilo se da bi trebalo da shvati da ta njegova ogorčenost na neprilike i ljude pojačava njegovu

14
bolest i da zato ne treba da obraća pažnju na iskrsle neprijatnosti; ali on je potpuno suprotno rasuđivao:
govorio je da mu je potreban mir, a motrio je na sve što je narušavalo taj mir, i pri najmanjem narušavanju
tog mira obuzimao ga je bes. Pogoršavalo mu je stanje to što je čitao medicinske knjige i savetovao se s
doktorima. Pogoršanje je nastupalo tako ravnomerno da je on mogao sebe obmanjivati sravnjujući jedan
dan s drugim — mala je bila razlika. Ali kad se savetovao s lekarima, tad mu se činilo da se bolest
pogoršava, i to veoma brzo. I uprkos tome on se neprestano savetovao s doktorima.
Tog meseca je posetio drugu veličinu: druga veličina mu je rekla gotovo isto što i prva, ali je drugačije
postavljala pitanja. I savetovanje s tom veličinom samo je udvostručilo sumnju i strah Ivana Iljiča.
Prijatelj njegovog prijatelja — veoma dobar lekar — postavio je sasvim drugu dijagnozu bolesti i, pored
toga što je tvrdio da će ozdraviti, svojim pitanjima i pretpostavkama još više je zbunio Ivana Iljiča i
podstakao njegove sumnje. Neki homeopat je postavio sasvim drukčiju dijagnozu i dao mu lek i Ivan Iljič
ga je, krišom od svih uzimao nedelju dana. Ali posle nedelju dana, ne osetivši olakšanje i izgubivši
poverenje i u ranije lečenje i u ovo, postade još potišteniji. Jedanput je jedna poznata dama pričala o
isceljenju ikonama. Ivan Iljič je uhvatio sebe kako pažljivo sluša i kako veruje u istinitost činjenice. Taj
slučaj ga uplaši. „Zar sam ja toliko umno popustio?“ reče on sebi. „Gluposti! Sve su to besmislice, ne
treba se prepuštati bolesnoj podozrivosti, već treba izabrati jednog lekara i strogo se pridržavati njegovog
lečenja. Tako ću i uraditi. Sad je gotovo. Neću da razmišljam i do leta ću se strogo pridržavati lečenja. A
onda će se videti. Sad je kraj ovim kolebanjima!...“ Lako je to bilo reći, ali teško izvršiti. Bol u slabinama
ga je jednako tištao, i kao da se neprestano pojačavao, postajao uporniji, ukus u ustima postajao je sve
neprijatniji, imao je utisak da mu iz usta odvratno zaudara, i apetit i snaga su mu slabili. Nije se mogao
obmanjivati: nešto strašno, novo i toliko značajno dešavalo se u njemu, tako značajno da u životu Ivana
Iljiča nikad nije bilo ništa značajnije. I on je jedini to znao, sva njegova okolina nije shvatala ili nije htela
da shvati i svi su mislili da sve na svetu ide po starom. To je najviše od svega mučilo Ivana Iljiča.
Ukućani — na prvom mestu žena i kći, koje su baš tada odlazile iz jedne posete u drugu — video je, nisu
ništa shvatale, ljutile su se što je on tako tužan i ćudljiv, kao da je bio kriv zbog toga. Mada su one
nastojale da to prikriju, video je da im smeta, ali je žena zauzela određen stav prema njegovoj bolesti i
pridržavala ga se nezavisno od toga šta je on govorio i radio. Taj stav bio je sledeći:
— Znate, — govorila je ona poznanicima — Ivan Iljič ne može da se, kao svi trezveni ljudi, pridržava
uputstava lečenja. Danas uzima kapljice i jede kao što mu je propisano i na vreme leže; sutra najednom,
ako ja smetnem s uma, zaboravi da uzme, jede jesetre (što mu nije propisano), i ostane za vintom do
jedan.
— Ali kad? — kaže Ivan Iljič setno. — Jedanput kod Petra Ivanoviča.
— A juče sa Šebekom?
— Pa ionako ne mogu da spavam od bolova...
— Ma kakav da je razlog tome, tek ti nećeš nikad ozdraviti i mučiš nas.
Spoljašnji odnos Praskovje Fjodorovne prema muževoj bolesti, koji je ispoljavala pred drugima i pred
njim samim, bio je takav kao da je za tu bolest kriv Ivan Iljič i da cela ta bolest predstavlja novu
neprijatnost koju on pričinjava ženi. Ivan Iljič je osećao da to nehotično izbija iz nje, ali mu od toga nije
bilo lakše.
U sudu je Ivan Iljič zapažao, ili je mislio da zapaža, da se isto tako čudnovato drže prema njemu: čas mu
se činilo da se prema njemu ophode kao prema čoveku koji će uskoro uprazniti mesto; čas bi najednom
njegovi prijatelji počeli prijateljski da se šale s njegovom bolesnom podozrivošću, kao da je to nešto
užasno i strašno, nešto nečuveno što se uvuklo u njega i ne prestaje da ga ispija i nezadrživo ga vuče
nekud, najzgodniji predmet za šalu. Osobito ga je ljutio Švarc svojom vedrinom, živahnohnću i
uglađenošću, što je podsećalo Ivana Iljiča na samog sebe pre deset godina.
Dolazili su prijatelji da odigraju partiju karata, sedali. Delili su, kružile su nove karte, nizala se karo karta
do karo karte, njih sedam. Partner reče: bez aduta — i baci dve karo karte. Šta ćeš više? Veselo, poletno
bi trebalo da bude — svi su štihovi u rukama. I najednom Ivan Iljič oseća onu ispijajuću bol, onaj ukus u
ustima, i on vidi u tome nešto okrutno da se uza sve to može radovati što odnosi sve štihove.
On gleda u Mihajla Mihajloviča, svoga partnera, kako treska o sto svojom sangviničnom rukom i učtivo i
ponizno se uzdržava da odnese štihove, već pomera prema Ivanu Iljiču kako bi mu pružio zadovoljstvo da

15
ih sakupi ne naprežući se, ne pružajući daleko ruku. ,,Zar on misli da sam toliko slab da ne mogu daleko
ispružiti ruku“, misli Ivan Iljič, zaboravlja šta je adut i adutira nepotrebno preko svojih karata te umesto
da dobije sve štihove, on gubi tri, i što je najužasnije od svega — vidi kako pati Mihajlo Mihajlovič, a
njemu je svejedno. A strašno mu je i da pomisli zbog čega mu je svejedno.
Svi vide kako mu je teško i govore mu: „Možemo da prekinemo ako ste umorni. Odmorite se.“ Da se
odmori? Ne, on nije nimalo umoran, završiće rober. Svi su sumorni i ćutljivi. Ivan Iljič oseća da je on
preneo na njih tu sumornost i da je ne može odagnati. Oni večeraju i razilaze se, a Ivan Iljič ostaje sam,
svestan da je njegov život zatrovan i da truje život drugima, i da taj otrov ne slabi već sve više i više
prožima celo njegovo biće.
I svestan toga da s fizičkim bolom, i uz to sa stravom treba leći u krevet i često usled bola probdeti veći
deo noći. A ujutru je trebalo opet ustajati, oblačiti se, ići u sud, govoriti, pisati, a ako i ne bi morao ići, da
provede kod kuće svih tih dvadeset četiri časa dana, od kojih je svaki bio mučenje. I živeti tako na ivici
propasti morao je sam, bez ikog svog koji bi ga shvatio i ko bi se ražalio na njega.

5.

Tako su protekla dva-tri meseca. Pred Novu godinu dođe u njihov grad njegov šurak_i odsede kod njih.
Ivan Iljič bio je u sudu. Praskovja Fjodorovna odvezla se u kupovinu. Kad uđe u svoj kabinet, on zateče
tamo šuraka, krepkog sangvinika, koji je sam raspakivao kofer. On podiže glavu na korake Ivana Iljiča i
pogleda ga za trenutak ćutke. Taj pogled otkri Ivanu Iljiču sve. Šurak otvori usta da izusti ,,ah“, ali se
uzdrža. Taj pokret je sve potvrdio.
— Šta je, promenio sam se?
— Da... Ima promene.
I ma koliko da je Ivan Iljič navodio zatim šuraka na razgovor o njegovom spoljašnjem izgledu, šurak je
prećutkivao. Dođe Praskovja Fjodorovna, šurak ode k njoj. Ivan Iljič zaključa vrata i stade se ogledati u
ogledalu — s lica, zatim sa strane. Uze svoju sliku sa ženom i upoređivao ju je s onim što je video u
ogledalu. Promena je bila ogromna. Zatim razgoliti ruku do lakta, pogleda, spusti rukav, sede na otoman i
postade mračniji od noći.
,,Ne treba, ne treba“, reče on sebi, skoči, priđe stolu, otvori predmet, uze da čita, ali nije mogao. Otvori
vrata, ode u salon. Vrata gostinske sobe bila su zatvorena. Priđe im na prstima i stade osluškivati.
— Ne, ti preuveličavaš! — govorila je Praskovja Fjodorovna.
— Kako preuveličavam? Zar ti ne vidiš — on je pravi mrtvac, pogledaj mu oči. ,.Ni zračka svetlosti. Šta
mu je?
— Niko ne zna. Nikolajev (to je bio drugi doktor) rekao je nešto, ali ja ne znam šta. Leščeticki (to je bio
čuveni doktor) rekao je suprotno...
Ivan Iljič se udalji, vrati se u svoju sobu, leže i utonu u misli: „Bubreg, pokretni bubreg.“ Seti se svega što
su mu govorili doktori, kako se on odvojio i kako luta. I on je snagom mašte nastojao da uhvati taj bubreg
i da ga zaustavi, pričvrsti; činilo mu se da za to ne treba bogzna šta. ,,Ne, otići ću još k Petru Ivanoviču.“
(To je bio onaj prijatelj koji je imao prijatelja doktora). On zazvoni, naredi da upregnu konja i spremi .
— Kuda, Jean? — upita žena s izuzetno tužnim i neuobičajeno blagim izrazom lica.
Ovaj neobično blag izraz lica ogorči ga. On je smrknuto pogleda.
— Moram do Petra Ivanoviča.
I odveze se prijatelju koji je imao prijatelja doktora. S njim ode doktoru. Zateče ga i ostade dugo u
razgovoru s njim.
Razmotrivši anatomske i fiziološke pojedinosti onoga što se, po doktorovom mišljenju, dešavalo kod
njega, on sve shvati.
Bila je jedna sitnica, beznačajna sitnica u slepom crevu. Sve se to moglo popraviti. Treba pojačati snagu
jednog organa, oslabiti funkciju drugog, uslediće resorbovanje i sve će krenuti nabolje. Na ručak je malo
zakasnio. Ručao je, veselo porazgovarao, ali dugo nije mogao otići u svoju sobu da radi. Najzad ode u
kabinet i odmah se lati posla. Čitao je predmete, radio, ali svest o tome da je odložio za kasnije važan
lični predmet, kojim će se pozabaviti kad završi s ovim, nije ga napuštala. Kad završi čitanje predmeta, on

16
shvati da je taj ličii prodmet bpla misao o slepom crevu. Ali se ne prepusti njoj, već ode u gostinsku sobu
na čaj. Tamo zateče goste, razgovarali su i svirali na klaviru, pevali; bio je tu i istražni sudija, koga su
priželjkivali za verenika kćerki. Ivan Iljič provede veče, kako to uoči Praskovja Fjodorovna, veselije nego
inače, ali ni za časak nije zaboravljao da ga čekaju za kasnije odložene važne misli o slepom crevu. U
jedanaest sati oprosti se i ode u svoju sobu. Otkako se razboleo spavao je sam, u maloj sobi kraj kabineta.
Uđe, svuče se i uze Zolin roman, ali ga nije čitao već je razmišljao. I u njegovoj mašti zbivalo se ono
priželjkivano prezdravljenje slepog creva. Resorbovalo se, izbacivalo, uspostavljala se pravilna funkcija.
,,Da, to je sve tako“, reče on sebi. „Treba samo pomoći prirodi.“ Seti se leka, ustade, uze ga, leže
nauznak, osluškivaše kako blagotvorno deluje lek i kako suzbija bol. „Treba ga samo redovno uzimati i
izbegavati štetne uticaje; sad mi je već bolje, mnogo bolje.“ Opipavao je slabine — na pipanje ga nije
bolelo. ,,Ta ja odista ne osećam, već je mnogo bolje.“ Ugasi sveću i leže na bok... Slepo crevo prolazi,
resorbuje se. Najednom on oseti poznat stari, potmuli bol koji ga je tištao, uporan, tih, jak. U ustima onu
istu poznatu odvratnost. Srce ga stade štrecati, zataji, zavrte mu se u glavi. ,,Bože moj, bože moj!“ reče
on. „Opet, opet, i nikad neće prestati.“ I najednom on sve to vide u drugoj svetlosti. „Slepo crevo!
Bubreg“, reče on sebi. „Nije u pitanju slepo crevo, nije u pitanju bubreg, već je u pitanju život i... smrt.
Da, bio je život i evo odlazi, odlazi, a ja ga ne mogu zadržati. Da. Zašto obmanjivati sebe? Zar nije jasno
svima, osim meni, da umirem i pitanje je samo broja nedelja, dana — odmah, možda. Bila je svetlost, a
sad je mrak. Ja sam bio ovde, a sad ću biti tamo! Kuda?“ Obuze ga jeza, prestade disati. Čuo je samo
otkucaje srca.
,,Šta će biti kad mene ne bude? Ništa neće biti. A gde ću ja biti kad me ne bude bilo? Je li to smrt? Ne, ja
ne želim.“ On skoči, htede da pripali sveću, poče pipati drhtavim rukama, obori sveću sa čirakom na pod i
opet se svali natrag, na jastuk. „Zašto? Svejedno mi je“, govorio je sebi gledajući otvorenim očima u
mrak. ,,Smrt. Da, smrt. I od njih niko to ne zna, i ne želi da zna, i nije im žao. Oni sviraju. (Čuo je kroz
vrata daleke odjeke glasova i riturnela.) Njima je svejedno, a i oni će umreti. Glupaci. Ja ću ranije, a oni
će kasnije; i njih će isto snaći. A oni se raduju. Životinje! “ Jed ga je gušio. I bi mu teško, nepodnošljivo
teško. Ne može biti da su svi uvek bili osuđeni na ovaj užasan strah. On se podiže.
„Tu nešto nije u redu; treba se smiriti, treba sve iz početka pretresti." I on poče pretresati. „Da, početak
bolesti. Udario sam se u slabinu, a ipak sam bio isti ovakav, i danas i sutra; malo me je bolelo, zatim jače,
zatim doktori, zatim potištenost, tuga, opet doktori; a ja sam išao sve bliže i bliže ponoru. Snaga je
izdavala. Sve bliže, bliže. I evo, usahnuo sam, nema ni zračka svetlosti u mojim očima. To je smrt, a ja
mislim o slepom crevu. Mislim kako da izlečim slepo crevo, a to je smrt. Zar je smrt?“ Opet ga obuze
užas, ponestade mu daha, naže se, potraži šibicu, osloni se laktom o noćni ormarić. On mu je smetao i
pričinjavao mu bol, naljuti se na njega, osloni se ljutito jače i obori noćni ormarić. I od očajanja, gušeći
se, leže na leđa, očekujući smrt svakog časa.
Gosti su u to vreme odlazili. Praskovja Fjodorovna ih je ispraćala. Ona ču tresak i uđe.
— Šta ti je?
— Ništa. Slučajno sam oborio.
Ona izađe, donese sveću. On je ležao, teško i ubrzano disao kao čovek koji je pretrčao čitavu vrstu, i
ukočenim očima gledao u nju.
— Šta ti je, Jean?
— Ni...šta. O…bo...rio sam. „Šta da joj govorim. Neće razumeti“, mislio je on.
Ona zaista nije razumela. Podiže sveću, upali je i žurno ode: morala je ispratiti gošću.
Kad se vrati, on je isto tako ležao nauznak, gledajući u tavanicu.
— Šta ti je, da ti nije zlo?
— Zlo mi je.
Ona zavrte glavom, posede malo.
— Znaš, Jean, mislim da bi trebalo pozvati Leščetickoga ovamo.
To je značilo pozvati čuvenog doktora i ne zažaliti novca. On se jetko osmehnu i reče: ,,Ne.“ Ona posede,
priđe i poljubi ga u čelo.
Mrzeo ju je iz dna duše dok ga je ljubila i jedva se savlađivao da je ne odgurne.
— Zbogom. Daće bog, zaspaćeš.

17
— Hoću.

6.

Ivan Iljič je video da umire i neprestano je očajavao.

U dubini duše on je bio svestan toga da umire, ali ne samo da se nije pomirio s tim već nije ni shvatio,
nije nikako to mogao da shvati.
Onaj primer silogizma koji je učio u logici Kizevetera: Gaj je čovek, ljudi su smrtni, prema tome i Gaj je
smrtan — činio mu se čitavog života da je pravilan samo u odnosu na Gaja, ali nikako i u odnosu na
njega. Ono je bio Gaj-čovek, čovek uopšte, i to je bilo potpuno ispravno; ali on nije bio Gaj i nije bio
čovek uopšte, već je on oduvek bio biće koje se sasvim, sasvim razlikovalo od svih drugih bića; on je bio
Vanja s mamom, s tatom, s Mitjom i Volođom, s igračkama, kočijašem, s dadiljom, zatim s Kaćenkom, sa
svima radostima, žalostima, zanosima detinjstva, dečaštva, mladosti. Zar je Gaj znao za onaj miris
prugaste kožne lopte koji je Vanja toliko voleo! Zar je Gaj onako ljubio ruku majci i zar su za Gaja onako
šuštali svileni nabori majčine haljine? Zar se on bunio zbog pirožaka u Pravničkoj školi? Zar je Gaj bio
onako zaljubljen? Zar je Gaj mogao onako da vodi raspravu?
I Gaj je zaista smrtan i sasvim je prirodno da on umre, ali sam ja, Vanja, Ivan Iljič, sa svim svojim
osećanjima, mislima — sasvim nešto drugo. I nije tačno da ja moram umreti. Pa to bi bilo odveć užasno.
Tako je on osećao.
„Kad bih ja morao umreti kao Gaj, onda bih ja to znao, onda bi mi to govorio moj unutrašnji glas, ali
ničeg nalik na to nije bilo u meni; i ja i svi moji prijatelji shvatili smo da je to sasvim drugačije nego s
Gajem. A šta je to sad!“ govorio je on sebi. ,,Nije moguće. Nije moguće, a tako je. Kako to? Kako to
shvatiti?“
I on nije mogao da shvati i nastojao je da odagna tu misao kao lažnu, netačnu, nenormalnu i da je istisne
drugim, tačnim, normalnim mislima. Ali je ta misao, i ne samo misao već reklo bi se stvarnost, dolazila
opet i isprečila se pred njim.
I on je prizivao redom na mesto te misli druge, u nadi da će u njima naći oslonac. Pokušavao je da se vrati
na prethodni tok misli koji mu je ranije zaslanjala misao o smrti. Ali čudnovato — sve ono što je pre
zaklanjalo, skrivalo, potiskivalo svest o smrti, sad više nije moglo proizvesti to dejstvo. U poslednje
vreme Ivan Iljič je provodio vreme mahom u tim pokušajima da uspostavi raniji tok osećanja koja su
zaslanjala smrt. Govorio je sebi: „Predaću se službi, ta ja ionako živim samo zbog nje.“ I odlazio je u sud,
odbacujući od sebe svakojake sumnje; stupao u razgovor s kolegama i sedao, po staroj navici, odsutno,
zamišljenim pogledom obuhvatao gomilu i obema izmršavelim rukama oslanjao se na doručje hrastove
naslonjače i, kao i obično, naginjao se prema drugu, prelazio na stvar, sašaptavao se, a zatim podižući
najednom oči i ispravljajući se, izgovarao poznate reči i otpočinjao pretres. Ali najednom usred samog
pretresa bol u slabinama, ne hajući nimalo za tok samog procesa, otpočinjala je svoje podmuklo tištanje.
Ivan Iljič obrati pažnju, odagna misli o njoj, ali ona je nastavila svoje i ona je dolazila i isprečila se pravo
pred njim i , gledala ga je i on je zamirao od užasa, sjaj mu se gasio u očima i on je opet počinjao pitati
sebe:
,,Zar je odista to ona?“ I kolege i njegovi potčinjeni sa čuđenjem i ogorčenjem su gledali kako se on, tako
sjajan, vrsni sudija, zbunjuje, greši. On bi se prenuo, nastojeći da dođe k sebi, kako-tako privodio pretres
kraju i vraćao se kući s tužnim saznanjem da ne može njegov sudijski poziv kao nekad skriti od njega ono
što je on želeo da skrije; da ga njegov sudijski poziv ne može izbaviti od nje. I bilo je najgore to što je ona
skretala njegovu pažnju na sebe ne zato da bi on radio štogod, već samo zato da bi gledao u nju, pravo
njoj u oči, gledao u nju i, ne radeći ništa, neizrecivo se mučio.
I izbavljujući se iz tog stanja Ivan Iljič je tražio utehu, druge zaklone, i drugi zakloni su se pojavljivali i za
kratko vreme činilo se da su ga spasavali, ali su se opet odmah ne toliko rušili koliko prosvetljavali, kao
da je ona pronicala kroz sve, i ništa je nije moglo zasloniti.
Dešavalo se u poslednje vreme da uđe u gostinsku sobu koju je on uredio — u onu gostinsku sobu gde je
pao, za čije je — kako je sa jetkim osmehom mislio — uređenje žrtvovao život, jer je znao da njegova
bolest počinje od te ozlede — ulazio je i video na lakiranom stolu ogrebotinu, nečim zaparanu. Tražio je

18
uzrok i nalazio ga u bronzanom ukrasu albuma, iskrivljenom na kraju. Uze album, drag, koji je on s
ljubavlju sredio i naljuti se na nemarnost kćeri i njenih prijatelja — ovde je iscepan, tamo su slike
naopako nameštene. On to brižljivo dovede u red, ispravi opet ukras.
Zatim mu pade na um misao da ceo taj etablissement6 s albumom premesti u drugi ugao, uz cveće.
Pozvao je lakeja: žena ili kći dolazile su da mu pomognu; one se nisu slagale, protivrečile su mu, prepirao
se, ljutio; ali je sve bilo lepo, zato što je zaboravljao na nju, ona se nije videla.
Ali eto, žena reče, kad je sam premeštao: „Dozvoli, posluga će to uraditi, ti ćeš se opet ozlediti“, i
najednom ona promače kroz zaklone, ugleda je. Ona promače, nadao se još da će iščeznuti, ali nehotice
obrati pažnju na slabine — tamo se neprestano nalazi, isto onako podmuklo tišti i on više ne može
zaboraviti, i ona otvoreno gleda u njega iza cveća. Čemu sve to?
,,I zbilja sam ovde, na toj zavesi, kao u jurišu, izgubio život. Zar nije tako? Kako je to strašno i glupo! Pa
to je nemoguće! Nemoguće je, ali je tačno.“
On ode u kabinet, leže i opet ostade sam s njom. Oči u oči s njom, a nema šta da radi s njom. Samo da
gleda u nju i da ga prolaze žmarci.

7.

Kako se to dogodilo u trećem mesecu bolesti Ivana Iljiča ne može se reći, jer je to nastajalo postupno,
neprimetno, ali dogodilo se to da su i žena, i kći, i njegov sin, i posluga, i poznanici, i doktori, što je
najvažnije i on sam, — znali da se drugi zanimaju za njega jedino zbog toga hoće li, najzad, uskoro
uprazniti mesto, osloboditi žive od ustručavanja koje nastaje zbog njegovog prisustva i sam se osloboditi
svojih muka.
Spavao je sve manje i manje; davali su mu opijum i počeli mu ubrizgavati morfijum. Ali mu od toga nije
bivalo lakše. Tupa melanholija koju je osećao u polubudnom stanju isprva mu je donela olakšanje kao
nešto dotad nepoznato, ali je zatim postala ista onakva ili još mučnija nego otvorena bol.
Spremali su mu naročita jela koja je prepisao lekar; ali su mu sva ta jela bila sve neukusnija i neukusnija,
sve odvratnija i odvratnija.
Za njegovu stolicu isto su tako bili napravili naročitu posudu i svaki put je to bilo mučenje. Mučenje zbog
nečistoće, nepristojnosti i smrada, zbog svesti da u tome mora da učestvuje drugi čovek.
Ali baš u tom najneprijatnijem činu našao je Ivan Iljič utehu. Pošto bi ga obavio, uvek je dolazio da iznese
posudu pokućar Gerasim.
Gerasim je bio čist, krepak mladi seljak koji se podgojio od gospodske hrane. Uvek veseo, vedar. U
početku je izgled tog uvek čistog, na ruski način odevenog čoveka, koji obavlja taj odvratan posao
zbunjivao Ivana Iljiča.
Jedanput je ustao s posude i kako nije imao snage da podigne pantalone svali se u meku naslonjaču; s
užasom je gledao svoje razgolićene, islabljene butine s oštro ocrtanim mišićima.
Gerasim uđe u teškim čizmama, šireći oko sebe prijatan miris katrana za čizme i svežinu zimskog
vazduha, lakim, snažnim korakom, u prtenoj čistoj pregači i čistoj cicanoj košulji, zasukanih rukava na
golim, snažnim, mladim rukama i, ne gledajući u Ivana Iljiča — očigledno prigušujući, da ne uvredi
bolesnika, radost života koja se zarila s njegovog lica — priđe posudi.
— Gerasime — jedva čujno reče Ivan Iljič.
Gerasim uzdrhta, očigledno se uplašivši da nije štogod pogrešio i brzim pokretom okrenu prema
bolesniku svoje sveže, dobro, prostodušno, mladalačko lice, na kome je brada tek počela da izbija.
— Izvolite!
— Mislim da ti je to neprijatno. Izvini me. Ja ne mogu.
— Zaboga! — I Gerasim blesnu očima i iskezi svoje mlade bele zube. — Zašto da se ne potrudim? Vi ste
bolesni.
6
Uređenje (franc.).

19
I on veštim, snažnim rukama obavi svoj uobičajeni posao i izađe, lako stupajući. I posle pet minuta, isto
tako lako stupajući, vrati se.
Ivan Iljič je isto onako sedeo u naslonjači.
— Gerasime, — reče on kad ovaj spusti čistu, opranu posudu — molim te pomozi mi, dođi ovamo.
Gerasim priđe. — Podigni me. Ne mogu sam, a Dmitrija sam poslao.
Gerasim priđe; snažnim rukama, isto onako kako je lako koračao, obuhvati ga, spretno, nežno podiže i
pridrža, drugom rukom podiže mu pantalone i htede da ga spusti. Ali ga Ivan Iljič zamoli da ga odvede do
divana. Gerasim, s lakoćom i kao da ga nije doticao, odvede ga, skoro ga odnese do divana i spusti.
— Hvala. Kako ti spretno, lepo... sve radiš.
Gerasim se opet osmehnu i htede otići. Ali Ivanu Iljiču bilo je tako lepo s njim da nije želeo da ga otpusti.
— Znaš šta: primakni mi, molim te, onu stolicu. Ne tu, eno onu, pod noge. Lakše mi je kad su mi noge
podignute.
Gerasim prinese stolicu, nečujno je spusti, istovremeno je položi i podiže noge Ivana Iljiča na stolicu.
Ivanu Iljiču se učini da mu bi lakše u času kad mu je Gerasim visoko podigao noge.
— Bolje mi je kad su mi noge podignute više — reče Ivan Iljič. — Dela, podmetni mi onaj jastuk.
Gerasim to uradi. Opet mu podiže noge i spusti ih. Opet Ivanu Iljiču bi bolje dok mu je Gerasim držao
noge. Kad ih spusti, učini mu se da mu je gore.
— Gerasime — reče mu on — ti si sad zauzet?
— Nisam nimalo, — reče Gerasim koji se od građana naučio kako se razgovara s gospodom.
— Šta još imaš da radiš?
— Ta šta imam da radim? Sve sam posvršavao, treba samo nacepati drva za sutra.
— Dela, podrži mi tako noge, malo više, možeš li?
— Što ne bih mogao. — Gerasim mu podiže noge naviše i Ivanu Iljiču se pričini da u tom položaju uopšte
ne oseća bol.
— A šta ćeš s drvima?
— Budite bez brige. Stići ću.
Ivan Iljič reče Gerasimu da sedne i da mu drži noge i zapodenu razgovor s njim. I — čudnovato — učini
mu se da mu je bolje dok mu je Gerasim držao noge.
Otada je Ivan Iljič pokatkad pozivao Gerasima i tražio od njega da mu drži noge na svojim ramenima i
voleo je da razgovara s njim. Gerasim je to činio lako, rado, jednostavno i s dobrodušnošću koja bi ganula
Ivana Iljiča. Zdravlje, snaga, jedrina života kod drugih ljudi vređala je Ivana Iljiča; samo snaga i jedrina
Gerasimova života nisu ljutili, već su umirivali Ivana Iljiča.
Ivana Iljiča je najviše mučila laž — ta laž koju su svi prihvatali, da je on samo bolestan, ali ne i da umire,
i da on mora da bude samo miran i da se leči, a tad će sve biti dobro. Znao je da, ma šta činili, ništa neće
biti, osim još mučnijih patnji i smrti. I mučila ga je ta laž, mučilo ga je to što nisu hteli da priznaju ono što
svi znaju i što on zna, već su ga lagali povodom njegovog užasnog stanja i hteli su i nagonili i njega da
sudeluje u toj laži. Laž, ta laž kojom su ga okružili uoči njegove smrti, laž koja je trebalo da sroza taj
strašni svečani čin njegove smrti na nivo svih tih poseta, zavesa, jesetre za ručkom... užasno je mučila
Ivana Iljiča. I — čudnovato — on je toliko puta kad su se šegačili s njim jedva uspevao da im ne
podvikne: prestanite da lažete, i vi znate, i ja znam da umirem, onda bar prestanite da lažete. Ali nikad
nije imao moralne snage da to učini. Stravičan, užasan čin njegovog umiranja srozali su, on je to video,
svi oni koji su ga okružavali samo na nivo slučajne neprijatnosti, delimično nedoličnosti (kao što je ona,
kako se ophoditi prema čoveku koji ulazeći u gostinsku sobu širi od sebe odvratan zadah), one iste
,,doličnosti“ kojoj je on robovao celog svog života; video je da ga niko ne žali, jer niko čak i ne želi da
shvati njegov položaj. Samo je Gerasim shvatao taj položaj i žalio ga. I zato je Ivanu Iljiču bilo dobro
samo s Gerasimom. Bilo mu je dobro kad je Gerasim, ponekad i cele bogovetne noći, držao njegove noge
i nije hteo da ode na spavanje, govoreći: „Molim vas, nemojte se uznemiravati, Ivane Iljiču, ta naspavaću
se“; ili kad bi on iznenada prelazeći na „ti“, dodavao: ..Ama da ti nisi bolestan, a ovako, što da te ne
podvorim?“ Jedini Gerasim nije lagao, po svemu se videlo da on jedini shvata u čemu je stvar i ne smatra

20
za potrebno da to krije, već je prostodušno žalio ispijenog, iznemoglog gospodina. On jednom čak i
otvoreno reče, kad ga Ivan Iljič otpusti:
— Svi ćemo umreti. Zašto da se ne potrudim? — reče on, stavljajući time do znanja da mu ne pada teško
njegov trud baš zato što ga podnosi za čoveka koji umire i da se nada da će se i za njega neko, kad tome
dođe vreme, isto tako potruditi.
Osim te laži, ili zbog nje, najviše je Ivan Iljič patio zbog toga što ga niko ne žali onako kako je on hteo da
ga žale: Ivan Iljič je u izvesnim trenucima posle dugih patnji želeo više od svega, ma koliko ga je bilo stid
da to prizna — da ga neko požali kao bolesno dete. Želeo je da budu nežni prema njemu, da ga poljube,
da se sažale na njega, kao što se biva nežan prema deci i kao što se ona teše. On je znao da je on ugledni
sudija, da mu brada počinje sedeti i da je zato to nemoguće; ali je on ipak to želeo. I u njegovim odnosima
s Gerasimom bilo je nečeg nalik na to i zato su mu ti odnosi pružali utehu. Ivan Iljič je hteo da plače, hteo
je da budu nežni prema njemu i da se sažale na njega, a eto, dolazi kolega, sudija Šebek i, umesto da ga
sažaljeva i bude nežan prema Ivanu Iljiču, pravi ozbiljno, strogo, dubokomisleno lice i po inerciji
saopštava svoje mišljenje o važnosti presude kasacionog suda i uporno insistira na tome. Ta laž oko njega
i u njemu najviše je zagorčavala poslednje dane života Ivana Iljiča.

8.

Bilo je jutro. Samo je po tome bilo jutro što je Gerasim otišao a došao lakej Petar, ugasio sveće, razmakao
jednu zavesu i počeo polako da rasprema. Da li je bilo jutro ili veče, petak ili nedelja, nije imalo nikakvog
značaja, sve je bilo isto: podmukla, tegobna bol koja ni za časak nije prestajala; svest o tome da život
neprestano beznadežno odlazi, ali da još nije sasvim minuo; stalno ta ista stravična, mrska smrt, koja se
neprestano nadvija nad njim i koja je jedina bila stvarnost, i ona uvek ista laž. Šta tu znače nedelje i sati?
— Želite li čaja?
„On zna red, gospoda ujutru treba da piju čaj“„ pomisli on i samo reče:
— Ne.
— Da li biste želeli da pređete na divan?
,,On zna da treba da raspremi sobu i ja mu smetam, ja sam nečistoća, nered“, pomisli i reče samo:
— Ne, ostavi me na miru.
Lakej se još neko vreme vrzmao po sobi. Ivan Iljič pruži ruku. Petar uslužno priđe.
— Molim?
— Sat.
Petar uze sat koji mu je bio nadohvat ruke i dodade mu ga.
— Pola devet. Oni tamo još nisu ustali?
— Nisu. Vasilij Ivanovič (to je bio sin) otišao je u gimnaziju, a Praskovja Fjodorovna je naredila da je
probudimo ako je budete tražili. Da li je potrebno?
— Ne, ne treba. ,,Da li da popijem malo čaja?“ pomisli. — Da, čaja... donesi.
Petar krenu prema vratima. Ivan Iljič se uplaši što će ostati sam. „Kako da ga zadržim? Da, lek.“ — Petre,
daj mi lek. — „Zašto ne, možda će mi lek još i pomoći.“ On uze kašiku i popi. ,,Ne, neće pomoći. Sve su
to gluposti, zavaravanje“, zaključi on čim samo oseti poznati otužan i ogavan ukus. ,,Ne, više ne mogu
verovati. Ali ta bol, zašto ta bol, kad bi makar za časak prestala.“ I on zaječa. Petar se vrati.
— Ne, idi. Donesi čaja.
Petar ode. Ivan Iljič, kad ostade sam, zaječa ne toliko od boli, ma koliko da je ona bila užasna, koliko od
tuge. „Uvek jedno te isto, uvek ti beznadežni dani i noći. Da hoće što pre. Što pre? Smrt, mrak. Ne, ne.
Sve je bolje od smrti!"
Kad Petar donese čaj na poslužavniku, Ivan Iljič je dugo odsutno gledao u njega, ne shvatajući ko je on i
šta želi. Petra zbuni taj pogled. I kad se Petar zbuni, Ivan Iljič dođe k sebi.
— Da — reče on — čaj... dobro, ostavi ga. Dela, pomozi mi da se umijem i obučem čistu košulju.
I Ivan Iljič se poče umivati. S predahom opra ruke, lice, zube, očešlja se i pogleda u ogledalo. Zgranu se;
naročito ga zaprepasti to što mu se kosa prilepila uza samo bledunjavo čelo.

21
Dok su mu menjali košulju, znao je da će mu biti još mučnije ako pogleda svoje telo, i nije gledao sebe.
Ipak se sve svrši. On obuče halat, pokri se pledom i sede u naslonjaču da popije čaj.
Za časak se osećao bodriji, ali samo što okusi čaj, opet onaj isti ukus, ona ista bol. On silom popi i leže,
opruživši noge. Leže i otpusti Petra.
Sve isto. Čas sine zračak nade, čas se uskovitla more očajanja i neprestano bol, neprestano bol, neprestano
tuga i neprestano jedno te isto. Samom mu je užasna tuga, želi da pozove bilo koga, ali unapred zna da će
mu u prisustvu drugih biti još gore. „Kad bi mi opet dali morfijum — opio bi me. Reći ću doktoru da
preduzme nešto. Ta ne može se, ne može se ovako.“
Prođoše tako sat, dva. I tad se začu zvonce u predsoblju. Možda je doktor. Zaista, to je doktor, svež,
krepak, ugojen, veseo, s onim izrazom lica — što ste se vi zaboga uplašili, sad ćemo sve urediti. Doktor
zna da taj izraz lica ovde ne priliči, ali ga je on jednom zasvagda poprimio i ne može da ga promeni, kao
čovek koji je ujutru obukao frak i odlazi u posete.
Doktor je živahno, radosno trljao ruke.
— Smrzao sam se. Ciča zima! Dozvolite da se ogrejem — reče on s takvim izrazom lica kao da je trebalo
samo malo pričekati, dok se on ogreje, a kad se ogreje tad će on sve urediti.
— Pa, kako ste?
Ivan Iljič oseća kako doktor želi da kaže: „Kako se osećate?“ ali oseća da se tako što ne može reći i veli:
„Kako ste proveli noć?“
Ivan Iljič gleda upitno u doktora: „Zar se nikad nećeš postideti svojih laži?“ Ali doktor ne želi da shvati
pitanje.
A Ivan Iljič veli:
— Isto onako užasno kao i uvek. Bol ne prolazi, ne popušta. Kad bi već jedanput!
— Pa, vi bolesnici ste uvek takvi. E sad sam se, čini mi se, ugrejao, čak ni brižljiva Praskovja Fjodorovna
ne bi imala ništa da prebaci mojoj temperaturi. Dakle, dobro jutro. — I doktor mu steže ruku.
I pošto odbaci svu raniju vedrinu, doktor poče sa ozbiljnim izrazom lica pregledati bolesnika, opipa mu
puls, izmeri temperaturu i stade ga kucati i slušati.
Ivan Iljič pouzdano zna da je sve to besmislica i prazna varka, ali kad se doktor, kleknuvši, nagnu nad
njim, prislanjajući uho čas više, čas niže, i poče praviti nad njim razne gimnastičke egzibicije s veoma
važnim izrazom lica, Ivan Iljič se prepusti tome, kao što se negda prepuštao advokatskim odbranama, i to
onda kad je veoma dobro znao da oni ipak lažu i zašto lažu.
Doktor je, klečeći na divanu, još nešto ispitivao kucanjem, kad zašušta u vratima svilena haljina Praskovje
Fjodorovne i začu se kako kori Petra što je nije izvestio da je doktor stigao. Ona uđe, poljubi muža i
odmah ga stade uveravati kako je odavno ustala i samo zbog nesporazuma nije bila tu kad je stigao
doktor.
Ivan Iljič je gleda, obuhvata je celu pogledom i prekoreva je zbog njene beline, jedrine i čistoće njenih
ruku, vrata, odsjaja njene kose i sjaja njenih očiju punih života. On je mrzi iz dna duše. I njen dodir
pričinjava mu patnju od mržnje koja navire u njemu.
Stav Praskovje Fjodorovne prema njemu i njegovoj bolesti uvek je isti. Kao što je doktor zauzeo stav
prema bolesnicima koji više nije mogao da promeni, tako je i ona zauzela jedan stav prema njemu —
naime, da on ne ispunjava dosledno nešto, što je potrebno, i da je sam kriv, i ona ga nežno prekoreva zbog
toga — i ne može više da promeni taj stav prema njemu.
— Pa eto, on opet ne sluša! Ne uzima lekove na vreme. I što je najvažnije, leži u takvom položaju, koji
mu sigurno škodi, s podignutim nogama.
Ona ispriča kako on zahteva od Gerasima da mu drži noge.
Doktor se osmehnu prezrivo i dobrodušno: „Šta se tu može učiniti, ta bolesnici ponekad smišljaju takve
gluposti; ali mora im se oprostiti.“
Kad se pregled završi, doktor pogleda na sat, i tad Praskovja Fjodorovna saopšti Ivanu Iljiču da on kako
god hoće, ali je ona za danas pozvala u vizitu čuvenog doktora, i on i Mihailo Danilovič (tako se zvao
običan doktor) pregledaće ga zajedno i razmotriti njegovu bolest.

22
— Ti se, molim te, ne suprotstavljaj. To ja zbog sebe činim — reče ona ironično, stavljajući mu do znanja
da ona sve čini njega radi i da je to jedini razlog što mu ne daje pravo da joj odbije. On je ćutao i mrštio
se. Osećao je da se ta laž koja ga okružuje tako prepliće da se s teškom mukom moglo išta razabrati.
Ona je sve što je u vezi s njim činila sebe radi i saopštavala mu da ona čini to sebe radi, što je odista i
činila sebe radi kao nešto što je u tolikoj meri neverovatno da je on bio dužan shvatiti to u suprotnom
smislu.
Odista, u pola dvanaest stiže čuveni doktor. Opet otpočeše da ga slušaju i zapodenuše važne razgovore u
njegovom prisustvu i u drugoj sobi, o bubregu, o slepom crevu, i pitanja i odgovori s tako važnim izrazom
na licu da opet umesto stvarnog pitanja o životu i smrti, koje je sad još jedino stajalo pred njim, iskrsnu
pitanje o bubregu i slepom crevu koji nisu radili onako kako treba i koje će zbog toga baš ovog časa
izbrusiti Mihail Danilovič i čuveni doktor i naterati ih da rade kako valja.
Čuveni doktor oprosti se sa ozbiljnim, ali ne i s beznadežnim izrazom lica. I na krotko pitanje koje mu,
očiju punih blistavog straha i nade upravljenih k njemu, uputi Ivan Iljič, postoji li mogućnost da ozdravi,
odgovori da ne može jamčiti, ali da mogućnost postoji, Pogled nade, s kojim Ivan Iljič isprati doktora bio
je tako tužan da, opazivši ga, Praskovja Fjodorovna čak zaplaka, izlazeći na vrata kabineta da uruči
honorar čuvenom doktoru.
Ohrabrenje koje je podstakla nada koju mu je ulio doktor nije potrajalo dugo. Opet ona ista soba, one iste
slike, zavese, tapeti, bočice i ono isto njegovo bolesno, napaćeno telo. I Ivan Iljič poče stenjati: dadoše mu
injekciju i ona ga opi.
Smrkavalo se kad je došao k sebi; doneli su mu da ruča. On silom pojede bulvon, i opet je bilo isto i opet
ga je očekivala noć.
Posle ručka, u sedam sati, u sobu uđe Praskovja Fjodorovna u večernjoj haljini, s punim, bujnim grudima
i s tragovima pudera na licu. Ona mu je još jutros nagovestila da će ići u pozorište. Gostovala je Sara
Bernar i oni su imali ložu, a on ih je nagovorio da je uzmu. Sad je zaboravio to i njen svečani izgled ga
uvredi. Ali prikri svoju uvređenost kad se seti da ih je on nagovarao da uzmu ložu i odu, jer je to za decu
vaspitno estetsko zadovoljstvo.
Praskovja Fjodorovna uđe zadovoljna, ali i kao da je nešto skrivila. Posede, upita ga kako se oseća, —
kako se njemu učini samo zato da bi nešto pitala, a ne zato da bi doznala, pošto je znala da nema šta da
dozna — i otpoče pričati ono što je njoj bilo potrebno: kako ona nipošto ne bi išla, ali da su uzeli ložu i da
idu Elen i kći i Petriščev (istražni sudija, kćerkin verenik) i da je nemoguće pustiti ih same. A da bi njoj
bilo prijatnije da ostane uz njega. Samo da se on, dok ona ne bude tu, pridržava onoga što mu je doktor
propisao.
— Pa, i Fjodor Petrovič (verenik) želi da uđe. Može li? I Liza.
— Neka uđu.
Uđe kći, nagizdana, s razgolićenim mladim telom, onim telom koje je njemu nanosilo toliko patnji. A ona
ga je pokazivala. Jedra, zdrava, bilo je očigledno da je zaljubljena i da ropće na bolest, patnje i smrt koji
ru joj narušavali sreću.
Uđe i Fjodor Petrovič u fraku, iščešljan a la Caroul, dugog snažnog vrata, s pripijenim belim
okovratnikom, sa širokim belim plastronom i jakih bedara zategnutih u uske crne pantalone, s jednom
navučenom belom rukavicom na ruci i sa cilindrom. Za njim se neprimetno uvuče i gimnazijalac u novom
mundiru, jadnik, u rukavicama i sa strašnim kolutovima ispod očiju, za koje je Ivan Iljič znao odakle su
mu.
Sina mu je uvek bilo žao. I strašan je bio njegov uplašen i saosećajan pogled. Sem Gerasima, Ivanu Iljiču
se činilo da ga je jedino Vasja shvatao i žalio.
Svi su seli, opet su ga pitali kako se oseća. Nastade tajac. Liza upita majku gde je durbin. Dođe do
prepirke između majke i kćeri ko ga je i gde ostavio. Bilo je neprijatno.
Fjodor Petrovič upita Ivana Iljiča da li je gledao Saru Bernar. Ivan Iljič najpre nije shvatio ono što ga pita,
a zatim reče:
— Ne, a jeste li je vi već gledali?
— Jesam, u Adrienne Lecouvreur.

23
Praskovja Fjodorovna reče da Sari izvrsno leži ta uloga. Kći joj je protivrečila. Povede se razgovor o
prefinjenosti i uverljivosti njene igre — onaj razgovor koji se uvek vodi na isti način.
Usred razgovora Fjodor Petrovič pogleda u Ivana Iljiča i ućuta. I ostali pogledaše i ućutaše. Ivan Iljič
gledao je zažarenih očiju preda se, očigledno se ljuteći na njih. Trebalo je to zagladiti, ali nije se nikako
moglo zagladiti. Trebalo je na neki način prekinuti to ćutanje. Niko se nije usuđivao i sve je obuzimala
zebnja da će se nekako prekršiti ta obzirna laž i stvarnost će svima puknuti pred očima. Liza se prva
odluči. Ona prekide ćutanje. Htela je da prikrije ono što su svi osećali, ali se izreče.
— Pa, ako ćemo ići onda je vreme — reče ona pogledavši na svoj sat, očev poklon, i jedva primetno,
značajno, u vezi nečeg što je samo on znao, osmehnu se mladom čoveku i ustade zašuštavši haljinom.
Svi ustadoše, oprostiše se i odoše.
Kad oni izađoše, Ivanu Iljiču se učini da mu je lakše, nije bilo laži — ona je otišla s njima, ali je ostala
bol. Ista ona bol, isti onaj strah činili su da mu nije bilo ni teže ni lakše. Sve gore.
Opet proticahu minuti za minutima. Sat za satom, uvek isto, i nikad kraja, i sve strašniji bivao je
neminovni kraj.
— Da, pošaljite Gerasima — odgovori on na Petrovo pitanje.

9.

Žena se vratila kasno. Ušla je na prstima, ali ju je on čuo: otvorio je oči i žurno ih ponovo zatvorio. Ona je
htela da otpusti Gerasima i da sama sedi s njim. On otvori oči i reče:
— Ne. Idi.
— Tebi je jako teško?
— Ništa za to.
— Uzmi opijum.
On pristade i popi. Ona ode.
Do tri sata bio je u košmarnom zanosu. Činilo mu se da ga silom guraju nekud u usku crnu i duboku
vreću i potiskuju sve dublje ali ga ne mogu ugurati. I taj za njega stravičan čin propraća patnja. I on se i
plaši i želi da se tamo sruči, i odupire se i pripomaže tome. I, eto, najednom se omače, pade i dođe k sebi.
I onaj isti Gerasim i dalje sedi kraj nogu na krevetu, drema mirno, strpljivo. A on leži, podigavši na
njegova ramena omršavele noge u čarapama; i ona ista sveća sa abažurom i ona ista neprekidna bol.
— Idi, Gerasime — prošaputa on.
— Neka, posedeću još.
— Ne, idi.
On spusti noge; leže sa strane na ruku i sažali se na samog sebe. Sačeka samo da Gerasim ode u susednu
sobu i više se ne uzdrža, zaplaka kao dete. Plakao je zbog svoje bespomoćnosti, zbog užasne
usamljenosti, zbog okrutnosti ljudi, zbog okrutnosti Boga, zbog toga što Bog ne postoji.
„Zašto si sve ovo učinio? Zašto si me doveo do ovoga? Zašto, zašto me tako užasno mučiš?“
On i nije očekivao odgovor i plakao je zbog toga što odgovora nema i ne može ga ni biti. Bol se opet
pojača, ali se on nije micao, nije zvao nikoga. Govorio je sebi: „Dela još, dela udri! Ali zašto? Šta sam ti
učinio, zašto?“
Potom se primiri, prestade ne samo da plače, prestade i da diše i sav se pretvori u pažnju: kao da nije
osluškivao glas koji je govorio zvucima, nego glas duše, tok misli koje su bujale u njemu.
— Šta želiš? — bila je prva jasna predstava koja se mogla izraziti rečima što ju je čuo. — Šta želiš? Šta
želiš? — ponovi u sebi. — Šta? — Da se ne mučim. Da živim — odgovori on.
I opet se on prepusti tako napetoj pažnji da ga čak ni bol nije odvlačila od nje.
— Da živiš? Kako da živiš? — upita glas duše.
— Da živim onako kako sam živeo ranije: lepo, ugodno.
— Kako si ti to ranije živeo, lepo i ugodno? — upita glas. I on stade prizivati u sećanju najbolje trenutke
svog ugodnog života. Ali — čudnovato — svi ti najbolji trenuci ugodnog života nisu mu se sad činili
onakvi kakvi su mu se činili onda. Svi — sem prvih uspomena iz detinjstva. Tamo, u detinjstvu, bilo je

24
nečeg odista ugodnog, sa čime bi se moglo živeti, ako bi se ono vratilo. Ali tog čoveka koji je osećao tu
ugodnost više nije bilo: to kao da su bile uspomene nekog drugog.
A čim je počinjalo ono što je dovelo da on, Ivan Iljič, postane ovakav kakav je sad, tad su sve ondašnje,
kako mu se činilo rodosti, sada pred njegovim očima nestajale i preobraćale se u nešto ništavno a često i
mrsko.
I ukoliko se više udaljavao od detinjstva, ukoliko je bio bliži sadašnjosti, utoliko su ništavnije i sumnjivije
bile radosti. Počelo je to od Pravne škole. Tamo je bilo ponešto odista lepo: tamo je bilo veselja, tamo je
bilo prijateljstva, tamo je bilo nade. Ali u višim razredima je već ređe bilo tih lepih trenutaka. Zatim, za
vreme prve službe kod gubernatora opet su se pojavili lepi trenuci: to su bile ljubavne uspomene. Zatim se
sve to ispreplelo i još manje je bilo lepog. Kasnije je bilo sve manje lepog i što je bilo kasnije bilo ga je
sve manje.
Ženidba... i tako neočekivano i razočaranje, i zadah iz usta žene, i čulnost, pretvaranje! I ta ubistvena
služba, i ta briga o novcu, i tako godina, i dve, i deset, i dvadeset — i uvek isto. I što dalje, sve
ubistvenije. Kao da sam postepeno silazio, zamišljajući da se penjem. Tako je i bilo.
U očima javnog mnenja ja sam se peo i isto toliko ispod mene prolazio je život. I evo, gotovo je, umirem!
Pa šta je to? Čemu? Nemoguće. Nemoguće da je tako besmislen, mrzak bio život? A ako je odista bio
tako mrzak i besmislen, zašto da onda umirem i umirući da patim? Nešto tu nije u redu.
„Možda ja nisam živeo onako kako je trebalo?“ pade mu najednom na um. „Ali kako da nisam kad sam
radio sve kako valja?“ govorio je sebi i istog časa odstranjivao to jedino moguće rešenje svih zagonetki
života i smrti kao nešto što uopšte nije ostvarljivo.
,,Šta ti sad hoćeš? Da živiš? Kako da živiš? Da živiš onako kako ti živiš u sudu, kad sudski izvršilac
objavljuje: ’Sud dolazi?...’
„Sud dolazi, sud dolazi“. ponovi on u sebi. ,,Eto suda. Ali ja nisam kriv!“ povika on jetko. ,,Zašto?“ I on
prestade plakati, pa okrenuvši se licem prema zidu, utonu u misli sve o jednom te istom: čemu, zašto sav
ovaj užas?
Ali ma koliko da je mislio, nije našao odgovor. I kad mu je dolazila, kao što mu je često dolazila, misao
da sve proističe otud što nije živeo onako kako treba, on se odmah prisećao svekolike čestitosti svog
života i odbacivao tu čudnu pomisao.

10.

Prošle su još dve nedelje. Ivan Iljič više nije ustajao s divana. On nije hteo u postelju te je ležao na
divanu. I, ležeći skoro sve vreme licem okrenut zidu, samotnog su ga morile one iste nerazrešive patnje i
samotan je mislio stalno o onoj istoj nerazrešivoj misli. Šta je to? Zar je zaista to smrt? I unutrašnji glas
mu je odgovarao: da, zaista. Zašto te muke? I glas je odgovarao: pa onako, ni za šta. Dalje i osim toga nije
bilo ničeg.
Od samog početka bolesti, od onog vremena kada je Ivan Iljič prvi put otišao doktoru, njegov život se
podelio na dva suprotna duševna raspoloženja, koja su se smenjivala: čas bi njime ovladalo očajanje i
očekivanje neshvatljive i užasne smrti, čas ovladavala nada i pažljivo staranje o funkcijama svog tela. Čas
je pred očima bio samo bubreg ili slepo crevo koji su privremeno prestali da vrše svoje funkcije, čas je
bila samo neshvatljiva užasna smrt od koje ga ništa nije moglo spasti.
Ova dva raspoloženja od samog početka bolesti smenjivala su jedno drugo; ali ukoliko je bolest više
napredovala, utoliko je sumnjivije i fantastičnije postajalo razmišljanje o bubregu i utoliko realnija svest o
predstojećoj smrti.
Trebalo je samo setiti se kakav je bio pre tri meseca a kakav je sad; setiti se kako je postepeno propadao
— da bi se raspršila svaka moguća nada.
U poslednje vreme te usamljenosti u kojoj se on nalazio ležeći okrenut licem prema naslonu divana, one
usamljenosti usred gusto naseljenog grada i mnogobrojnih poznanika i porodice, usamljenosti od koje nije
moglo biti veće ni na dnu mora, ni u zemlji — u poslednje vreme te strašne usamljenosti Ivan Iljič živeo
je maštajući isključivo o prošlosti. Jedna za drugom pred njim su iskrsavale slike iz njegove prošlosti.
Počinjalo je uvek od skorašnjih dana i odvodilo u najranije dane, u detinjstvo, i na njemu se zadržavalo.

25
Priseti li se Ivan Iljič kompota od suvih šljiva koji su mu danas nudili da jede, prisećao se presnih
francuskih suvih šljiva iz detinjstva, njihovog izvanrednog ukusa i obilja pljuvačke kad se dolazilo do
koštice, i s tim prisećanjem ukusa iskrsavao je niz uspomena iz tog vremena: dadilja, brat, igračke. ,,Treba
se manuti toga... to je previše bolno“, govorio je sebi Ivan Iljič i opet se vraćao sadašnjici. Dugme na
naslonu divana i nabori safijana. „Safijan je skup, a nije trajan; svađa je nastala zbog njega. Ali je drukčiji
bio safijan i drukčija je bila svađa kad smo mi iscepali očevu kožnu torbu i kad su nas kaznili, a mama
nam donela piroške.“ I opet se sve zaustavljalo na detinjstvu i opet je Ivanu Iljiču bilo teško i on je
nastojao da odagna ta sećanja i da misli o nečem drugom.
I opet je s tim tokom uspomena u njegovoj dupš proticao drugi tok uspomena — kako se razvijala i
napredovala njegova bolest. I ukoliko se više vraćao unazad, utoliko je bilo više života. Više je bilo i
dobra u životu, više je bilo i samog života. I jedno i drugo slivalo se ujedno.
,,Kako patnje postaju sve gore i gore, tako i sav život biva sve gori i gori“, mislio je on. Jedna je svetla
tačka tamo, nazad, na početku života, a zatim je sve crnje i crnje, i sve brže i brže. „Obrnuto srazmerno
kvadratima udaljenosti od smrti“, pomisli Ivan Iljič. I ona slika kamena koji pada sve većom brzinom
urezala mu se u dušu. Život, niz patnji koje se povećavaju, leti sve brže i brže kraju, najstrašnijoj patnji.
,,Ja letim... “ Podrhtavao je, meškoljio se, hteo je da se odupre: ali je već znao da se ne može odupreti, i
opet je očima umornim od gledanja, ali koje nisu mogle da ne gledaju ono što je bilo pred njim, gledao u
naslon divana i čekao — čekao onaj strašni pad, tresak i uništenje. ,,Ne mogu se odupreti“, govorio je.
,,Ali, da mi je znati čemu to? Ni to se ne može. Razumeo bih kad bi se moglo reći da nisam živeo onako
kako treba. Ali to ne mogu prihvatiti“, govorio je sebi, prisećajući se vaskolikog svog čestitog, urednog i
doličnog života. „Ali ja se s tim ne mogu složiti“, govorio je sebi osmehujući se, kao da je neko mogao
videti taj njegov osmeh i kao da ga je on mogao njime zavarati. „Nema objašnjenja! Patnja, smrt...
Zašto?“

11.

Tako su prošle dve nedelje. U te dve nedelje zbio se događaj koji su Ivan Iljič i njegova žena priželjkivali:
Petrišnev je zaprosio njihovu kćer. To se dogodilo uveče. Sutradan je Praskovja Fjodorovna otišla mužu,
premišljajući se kako da mu saopšti prosidbu Fjodora Petroviča, ali se te iste noći Ivanu Iljiču stanje
ponovo pogoršalo. Praskovja Fjodorovna ga je zatekla na onom istom divanu, ali u novom položaju.
Ležao je nauznak, ječao i gledao preda se ukočenim pogledom.
Ona je počela da govori o lekovima. On upravi pogled u nju. Ona ne dovrši ono što je započela:
nepojmljiva mržnja, upravo prema njoj, odrazi se u tom pogledu.
— Hrista radi, pusti me da mirno umrem! reče on.
Ona htede da ode, ali u taj mah uđe kći i priđe da ga upita kako se oseća. On isto tako pogleda kćer kao i
ženu, i na njeno pitanje kako se oseća hladno joj odgovori da će ih uskoro sve osloboditi. Obe ućutaše,
posedeše i iziđoše.
— Šta smo mi krive? — upita Liza majku. — Kao da smo mi to učinile! Meni je žao tate, ali zašto nas
muči?
U uobičajno vreme stiže doktor. Ivan Iljič mu je odgovarao „da, ne“ ne skidajući s njega ozlojeđeni
pogled i na kraju reče:
— Pa vi znate da mi ne možete pomoći, zato me pustite.
— Možemo olakšati patnje — reče doktor.
— I to ne možete; pustite me.
Doktor izađe u gostinsku sobu i reče Praskovji Fjodorovnoj da je njemu veoma loše i da je jedino
sredstvo — opijum, kako bi mu ublažio patnje koje moraju biti užasne.
Doktor je govorio da su njegove fizičke patnje užasne, i to je bilo tačno; ali užasnije od fizičkih patnji bile
su njegove duševne patnje, i one su ga najviše mučile.
Njegove patnje ogledale su se u tome što mu je te noći, dok je gledao u pospano, dobrodušno Gerasimovo
lice s isturenim jagodicama najednom palo na um: a šta ako odista ceo moj život, svesni život nije bio
,,ono“.

26
Palo mu je na um da bi ono što mu se pre činilo kao nešto što je potpuno nemoguće, naime, da nije
preživeo svoj život onako kako je trebalo, da bi to moglo biti istina. Palo mu je na um da su one njegove
jedva primetne potajne želje da se bori protiv onoga što su ljudi na najvišim položajima smatrali kao
dobro, jedva primetne potajne želje koje je on istog časa odbacivao od sebe — da su one odista mogle biti
prave, a da je sve ostalo moglo ne biti to. I njegova služba, i njegov način života, i njegova porodica, i oni
interesi društva i službe — sve je to moglo ne biti ono. On je pokušao da opravda pred sobom sve to. I
najednom je osetio svu slabost onoga što je opravdavao. I nije imao šta da opravdava.
„A ako je to tako“, reče on sebi, ,, i ja napuštam život svestan toga da sam upropastio sve što mi je bilo
dato i da se ništa više ne može popraviti, šta onda?“ On leže na leđa i poče na sasvim drugi način da
pretresa sav svoj život. Kad ugleda ujutru lakeja, zatim ženu, potom kćer, a onda doktora — svaki njihov
pokret, svaka njihova reč potvrđivala mu je užasnu istinu koju je spoznao preko noći. On je u njima video
sebe, sve ono zbog čega je živeo i jasno je video da to nije bilo ono, sve je to bila užasna, grdna zabluda
koja je zaslanjala i život i smrt. To saznanje je povećavalo, udesetostručavalo njegove fizičke patnje.
Ječao je, pretvarao se i kidao svoju odeću. Činilo mu se da ga je ona gušila i davila. I zbog toga ih je
mrzeo.
Dali su mu dvostruku dozu opijuma, on se primirio, ali je vreme ručka opet počelo isto. On ih je sve terao
od sebe i prevrtao se s jedne strane na drugu.
Žena mu priđe i reče:
— Jean, mili moj, učini to mene radi (mene radi?). To ti ne može nauditi, a često pomaže. Pa to nije ništa.
I zdravi često...
On širom otvori oči.
— Šta? Da se pričestim? Zašto? Ne treba! A, uostalom...
Ona zaplaka.
— Hoćeš, dragi moj? Pozvaću našeg paroha, on je tako plemenit.
— Lepo, vrlo dobro — reče on.
Kad dođe sveštenik i ispovedi ga, ispuni ga blaženstvo kao da je osetio nekakvo olakšanje od svojih
sumnji i samim tim i od muka, i za časak ga obuze nada. Opet utonu u misli o slepom crevu i o
mogućnosti prezdravljenja. Pričesti se sa suzama u očima.
Kad ga položiše posle pričešća bi mu za časak lakše i opet iskrsnu nada u život. Predade se mislima o
operaciji koju su mu predlagali. „Da živim, hoću da živim“„ govorio je sebi. Žena mu priđe da mu čestita;
reče uobičajene reči i dodade:
— Je li, zaista, tebi je bolje?
Ne gledajući je, on reče: jeste.
Njena haljina, pojava, izraz njenog lica, boja glasa — sve mu je govorilo jedno: ,,To je ono. Sve ono zbog
čega si živeo jeste laž, zabluda koja skriva od tebe život i smrt.“ I samo što to pomisli obuze ga mržnja
tegobna fizička patnja, a s patnjom svest o neminovnom bliskom kraju. Nastade nešto dotad nepoznato:
poče ga čupati, probadati i prigušivati mu dah.
Izraz njegovog lica kad reče „jeste“ bio je užasan. Rekavši to „jeste“, gledajući ženu pravo u lice, on se,
prosto neverovatno za njegovu iznemoglost, brzo okrete, leže ničice i povika:
— Idite, idite, ostavite me!

12.

Od tog časa nastade jaukanje koje nije prestajalo tri dana i koje je bilo tako užasno da je čoveka
obuzimala strava i kad ga je čuo kroz dvoja vrata. Onog trenutka kad je odgovorio ženi shvatio je da je
izgubljen, da mu nema spasa, da je došao kraj, konačni kraj, a da sumnja nije otklonjena nego i dalje
ostaje.
U! U-u! U! — vikao je on u raznim intonacijama. Počeo je da viče: ,,Neću!“ — i tako je nastavio da viče
otežući glas „u“.
Sva tri dana tokom kojih za njega nije postojalo vreme, koprcao se u onoj crnoj vreći u koju ga je gurala
nevidljiva neodoljiva sila. On se koprcao, kao što se koprca u rukama dželata na smrt osuđeni, iako zna da

27
se ne može spasti; osećao je svakog trenutka da se i pored sve naporne borbe sve više približava onom što
ga je užasavalo. Osećao je da su njegove patnje usled toga što se sam trudi da dospe u tu crnu jamu, još
više usled toga što ne može da se uvuče u nju. Smeta mu da se uvuče to što je njegov život bio čestit. Baš
to opravdanje njegovog života zadržavalo ga je, nije ga puštalo napred i mučilo ga je više od svega.
Iznenada ga nekakva sila gurnu u prsa, u slabine, još snažnije mu priguši disanje, on se strovali u jamu i
tamo, na dnu jame, zasvetle nešto. Njemu se dogodilo ono što se događa ,u železničkom vagonu kad
misliš da ideš napred, a ideš nazad, i najednom saznaćeš u kom se pravcu odista krećeš.
„Zaista, sve to nije bilo ono“, reče on sebi, „ali ništa ne mari. Može se, može se postići, ,ono’. Šta je
,ono’?“ upita on sebe i najednom se umiri.
To je bilo krajem trećeg dana, sat pre njegove smrti. Upravo u to vreme gimnazijalac se nečujno prikrade
ocu i priđe njegovom krevetu. Samrtnik je neprestano očajno jaukao i mlatarao rukama. Jedna ruka
dokači gimnazijalca po glavi. On je uhvati, prinese je usnama i zaplaka.
U tom času Ivan Iljič propade, ugleda svetlost i spoznade da njegov život nije bio onakav kakav je trebalo
da bude, ali da se to još može popraviti. On upita sebe: šta je to „ono“ i promiri se osluškujući. Tad oseti
da mu neko ljubi ruku. On otvori oči i pogleda sina. Bi mu ga žao. Žena mu priđe. On pogleda u nju. Ona
je otvorenih usta i neutrtih suza na nosu i obrazu očajna izraza lica gledala u njega. Bi mu je žao.
„Zaista ih mučim“. pomisli. „Njima je žao, ali će im biti bolje kad ja umrem.“ On htede to da kaže, ali
nije imao snage da izgovori. „Uostalom, zašto govoriti, treba to učiniti“, pomisli. Pokaza ženi pogledom
na sina i reče:
— Izvedi... žao... i tebe ... — Hteo je još da kaže, ,,oprosti“, ali reče ,,pusti“ i, nemajući više snage da to
ispravi, odmahnu rukom, znajući da će razumeti onaj kome je bilo upućeno.
I najednom mu bi jasno da je ono što ga je morilo i što nije izlazilo najednom sve našlo oduhpke s jedne, s
dve strane, s deset strana, sa svih strana. Žao mu ih je, treba da im prekrati bol. Da spase njih i sam da se
spase ovih patnji. „Kako je lepo i kako je jednostavno“ pomisli. „A bol?“ upita sebe. „Gde je ona? No,
gde si ti, boli?“
Oslušnu.
„Ah, evo je! Pa šta, neka boli.“
„A smrt? Gde je ona?“
Tražio je svoj raniji dobro znani strah od smrti i nije ga nalazio. Gde je ona? Kakva smrt? Nema ni
pomena o strahu, jer nije bilo ni smrti.
Umesto smrti bila je svetlost.
— Dakle tako! — najednom reče glasno. — Kakva radost!
Za njega se sve to odigralo u jednom trenutku i značenje tog trenutka više se nije menjalo. Za prisutne
njegova agonija je trajala još dva sata. U njegovim grudima je nešto krkljalo, njegovo izmoždeno telo je
podrhtavalo. Zatim je sve ređe i ređe bilo krkljanje i hropac.
— Svršeno! — reče neko nad njim.
On ču te reči i ponovi ih u svojoj duši. „I smrt je prošla“, reče on sebi. „Nema je više,“
Udahnu vazduh, prekide napola dah, opruži se i umre.

www.skripta.info

28