Da li je u društvenim

naukama moguće predviđanje?

Danijela Čupić
Tekst je publikovan na sajtu Centra za alternativno
društveno i kulturno delovanje jula 2012. godine.

Uvod

Ako se razmotre i uporede stavovi izloženi u nekim radovima iz filozofije nauke,

posvećenim problemu društvenih nauka, videće se da je neophodno razlikovati dva sledeća pitanja
koja su povezana sa ovim problemom: (1) Da li društvene nauke mogu koristiti metode prirodnih
nauka? i (2) Da li društvene nauke mogu da predvide socijalne revolucije?
U ovom radu izložiću neke od osnovnih razlika između prirodnih i društvenih nauka i
nastojaću da ponudim razloge za ne prihvatanje ideje da su društvene nauke u stanju da predvide i
proreknu zakone slične onima u prirodnim naukama.
U prvom delu rada, izložiću pojam nauke, kako se i kada nauka odvojila od filozofije,
nastojaću da objasnim razliku između logičkih stavova koji su po svom karkteru a priori i analitički
i na kojima se temelje prirodne nauke i empirijskih stavova društvenih nauka koji su sintetički. Za
isticanje ove razlike koristicu misone eksperimente Lidviga Vitgenštajna (Ludwig Wittgenstein)
koji šine sadržaj njegovog dela Tractatus Logico-Philosophicus, kao i Poperove (Karl Popper)
argumente razgraničenja izložene u Logici naučnog otkrića.
U drugom delu rada pojasniću bliže neke od glavnih karakteristika društvenih nauka,
različite metodologije koje se koriste, kao i ulogu eksperimenta u društvenim naukama.
U trećem delu rada, konačno ću izložiti argumente zbog kojih nije moguće predviđati u
društvenim naukama. Koristiću Nortropove (F. S. C. Northrop) argumente i stavove o nemogućnosti
ekonomskog predviđanja, Nejgelovo (E. Nagel) objašnjenje problematike zakona koji važe u
raznim društvima i ograničenosti društvenih zakona, kao i Poperovu kritiku istoricizma u kojoj
Poper navodi jasne razloge zbog kojih nije moguće predviđati budući tok istorije. Na kraju ću
izložiti Hajekove (Friedrich August von Hayek) kritike scientizma i konstruktivizma na koje je,
kako je sam tvrdio, uticao i njegov prijatelj Ludvig Vitgenstajn.
Za sva detaljnija i šira objašnjenja uputiću na adekvatnu literaturu u kojoj se mogu pronaći,
budući da zalaženje u previše detalja prevazilazi okvire i potrebe ovog rada.
 I

Pojam nauke; Razlika između prirodnih i društvenih nauka

Sve ono što se u najširoj definiciji nauke danas podrazumeva nastalo je tek tokom 19. veka.
Nauka i filozofija su napredovale dugo vremena u izvesnom jedinstvu, razlikovanje između nauke i
filozofije koje se danas podrazumeva nastalo je tek sa razvojem prirodnih nauka od XVII veka 1,
kada je interesovanje za razvoj ljudskog saznanja prešlo sa zadovoljavanja ljudske radoznalosti na
zadovoljavanje ljudskih praktičnih potreba (odnosno kada se javila potreba i prilika za razvoj
prktično primenljivog saznanja, koje će jačati čovekovo ovladavanje prirodnim silama). Tada je
došlo do onoga što se obično naziva "osamostaljivanje nauka u odnosu na filozofiju" (S.
Novakovic: 2001). Ključna koncepcija nauke vezana je za jednog od osnivača naučnog metoda
Fransisa Bekona (Francis Bacon). Do Bekonovog vremena, čitava srednjevekovna sholastička
filozofija zasnivala se na Aristotelovom logičkom učenju iz Organona, Bekon je novu logiku razvio
u svom delu pod nazivom Novi organon. Opštu uverenost u pouzdanost naučnog saznanja ozbiljno
je doveo u pitanje Dejvid Hjum (David Hume) svojom kritikom uzročnosti, pokazujući kako razum
nije u stanju da određeni sled uzročnosti shvati kao nužan. Prvo značajno rešenje ovog problema
došlo je od Kanta (Immanuel Kant) kod koga se sistemska organizacija znanja javlja kao jedna od
osnovnih karakteristika nauke a istinska prirodna nauka nezamisliva je, po Kantovom misljenju, bez
metafizičkih pretpostavki o prirodi. Što se tiče odnosa nauke i filozofije kod Kanta, tu postoje dva
momenta: (1) filozofija, i to pre svega metafizika, takođe se smatra naukom, jer treba da nam pruži
sistem čistog uma; (2) filozofija se razlikuje od ostalih nauka po tome što se pojedine nauke bave
određenim delovima stvarnosti, a filozofsko znanje je usmereno na celinu stvarnosti (Novaković:
2001).2 Iz široke kantovske teze da je priroda znanja i iskustva određena uslovima koji nisu direktno
dostupni empirijskom istraživanju, proizašla su dva pravca: ostrvski (analitički) i kontinentalni
(metafizički).3 Ostrvska struja (u Britaniji), na celu sa Raselom, koja se nastavljala na začetnike
analitičkog učenja Loka i Hjuma, je smatrala da posle Kanta (koga su izuzetno cenili), uz precizan
dogovor o upotrebi reči, treba napraviti granicu između onoga o čemu se može govoriti i onoga o
čemu se ne može govoriti, odnosno granicu između smislenog i besmislenog. 4 U ono o čemu se
može govoriti svrstavaju se stavovi logike koji su po svom karakteru analitički a njima se
priključuju i empirijski stavovi posebnih nauka koji su sintetički. Iz ostrvske škole, razvio se logički
pozitivizam kome pripadaju filozofi bečkog kruga ali i njima opozitna struja Karla Popera. Bečki
grug je okupljao ne samo filozofe, nego i naučnike iz raznih oblasti, sačinjavali su ga: Rudolf
Karnap, Oto Nojrat, Fridrih Vajsman, Viktor Kraft, matematičari Hans Han i Kurt Godel i drugi.
Glavne nesuglasice između njih i Popera bio je problem verifikacije i demarkacije onoga sta je
smileno a šta je besmisleno. Pod problemom demarkacije Poper podrazumeva problem iznalaženja
kriterijuma koji omogućavaju da se uspostavi razlika između empirijskih nauka sa jedne strane i
matematike i metafizike sa druge strane. Za logičke pozitiviste osnovni cilj nije razgraničavanje
naučnog od nenaučnog, već uništenje i odbacivanje metafizike. Kriterijum demarkacije za njih je
isto što i zahtev za verifikacijom empirijskih iskaza. Poper sugeriše da se kao kriterijum
razgraničenja uzme ne mogućnost verifikacije, već mogućnost opovrgavanja, jer "mora biti moguće
da se jedan empirijski sistem opovrgne iskustvom". (Poper: 1973, 67) Stoga, on predlaže da se do
razgraničenja dođe dogovorom ili konvencijom racionalnih subjekata, iako se u praksi često izlazi

1 Iako se one tada još uvek nisu nazivale prirodnim naukama, već filozofijama. Njutnova mehanika je izložena u delu
koje se zove Matematički principi prirodne filozofije.
2 Za detaljnije objašnjenje Hjumove kritike uzrocnosti, Kantovog shvatanja cistog uma i njihov uticaj na teoriju
saznanja pogledati Novakovic S: Filozofija, metod i razvoj naučnog saznanja: izabrani radovi. 2
3 O prelomnim godinama za metodologiju biće više reči u drugom delu rada kada se govori o društvenim naukama.
4 Detaljnije u Wittgenstein L.: Tractatus Logico-Philosophicus; s uvodom Bertranda Russella
izvan racionalnih argumenata. Poperov kritički racionalizam5 ogleda se u stavu da pouzdano znanje
imamo samo u matematici i logici, s obzirom da je tu reč o analitičkom ili tautološkom znanju, a da
u empirijskim naukama nikakve metode ne mogu da nam obezbede dostizanje izvesnosti. Grubo
možemo reći da se ono sto je Poper razgraničio na logiku i matematiku sa jedne strane i empirijske
nauke sa druge strane, može i danas uzeti kao razlika između prirodnih i društvenih nauka.

II

Društvene nauke; Metod eksperimenta, sličnosti i razlike sa prirodnim naukama

Društvene nauke proučavaju razne aspekte socijalnog života društva ili pojedinca, primenom
naučnih metodologija. Pod pretpostavkom da je glavni cilj društvenih nauka da utvrde opšte zakone
koji mogu poslužiti kao instrumenti sistemattkog objašnjenja pouzdanog predviđanja, pokušacu na
početku da objasnim nemogućnost pouzdanih zakona u njihovim disciplinama kroz primer
eksperimenta kao naučnog metoda.
Naučnici koji se bave društvom obično u većinu društvenih situacija koje su od naučnog
ineteresa nisu u mogućnosti da unesu izvesne modifikacije u cilju eksperimentisanja. U
kontrolisanom eksperimentu eksperimentator može proizvoljno baratati, u granicama, pojedinim
odlikama neke situacije, da bi došao do pravih uzoraka.
Uprkos rasprostranjenim tverenjima da eksperimentisanje u strogom smislu nije ostvarljivo,
u društvenim naukama se upotrebljava nekoliko vrsta eksperimenta. Jedan od njih je laboratorijski
eksperiment koji je u suštini sličan onima u prirodnim naukama, a drugu vrstu cini tzv. Eksperiment
sa poljem. U takvim eksperimentima umesto veštački stvorenog minijaturnog društvenog sistema,
neka prirodna, mada ograničena zajednica predstavlja eksperimentalni subjekt u kojem se mogu
kontrolisati izvesne promenljive, tako da se u ponovljenom broju pokušaja moze utvrditi da li
promene tih promenljivih izazivaju određene razlike u nekoj društvenoj pojavi. Sledeća forma su
razne vrste ispitivanja. Istraživanja ove vrste mogu se podeliti: (1) na ona koja nastoje da utvrde
društvene efekte pojava, za razliku od onih koja se bave njihovim uzrocima, (2) na istraživanja
pojedinačnih akcija, za razliku od onih u kojima se ispituje ponašanje grupe, (3) na istraživanja koja
su usmerena ka odnosima između odlika koje se javljaju manje ili više istovremeno, za razliku od
onih koja se bave odlikama što se ispoljavaju u nekom vremenskom nizu.
Naučni rezultati dobijeni u eksperimentalnom ispitivanju raznovrsnih prirodnih pojava bili
su povod da mogućnost upotrebe eksperimenta u proučavanju društva postane predmet žive i stalne
diskusije u društvenim naukama, već u prvoj polovini 19. veka. Proučavanjem i zagovaranjem
eksperimenta u društvenim naukama najviše se bavio Kont (Milić 1978: 76), međutim iako se
ispostavilo da eksperiment nije primenljiv u ispitivanju društvenih nauka, on je prvi opširnije pisao
o sociološkom metodu i upotrebi ekperimenta, a oni koji su bili prvi zaslužuju da im se mnogo
štošta oprosti. (Milić 1978: 78)
U ovom delu rada negiran je podjednak značaj eksperimenta kao metoda u priodnim i
društvenim naukama, jer je to jedan od glavnih metoda na kome su insistirali pozitivisti. Nastojala
sam da pokažem da ukoliko kod najzastupljenijeg metodološkog modela u prirodnim naukama
nađemo neprimenljivost u društvnim naukama, teško da ćemo uspeti da pronađemo jaču i
osnovaniju vezu ili sličnost u drugim, ređe korišćenim metodološkim okvirima. Medotologija se

5 Poper je smatrao da se elemet iskustvenog ne može uzimati kao dominantna komponemta spoznaje i pod jakim
uticajem Kantove filozofije, uvek je naglašavao racionalnu stranu naših spoznajnih razultata i podvlačio je njen
prioritet u odnosu na sve iskustveno. Tvrdio je da u misljenju lezi prava snaga ljudskog saznavanja i da je njegova
najvisa funkcija kriticka. Kriticko misljenje je ono najvrednije i ono osigurava stalni rast i napredak spoznaje.
(Poper: 2001)
bavi načinom dolaženja do saznjanja u okviru neke nauke. Za prirodne i društvene nauke, saznajni
put je očito različit i ne sme se poistovećivati.
U nastavku rada usredsrediću se na nemogućnost predviđanja društvenih nauka analizirajući
tekstove Nortropa, Nejgela, Popera i Hajeka.

III

Razlozi za nemogućnost predviđanja u društvenim naukama

Naučno predviđanje je usavršeni oblik racionalnog predviđanja i bazira se na naučnim

istraživanjima i naučno stečenom znanju; na poznavanju opštih zakona i na poznavanju posebnih
okolnosti pod kojima ti zakoni deluju.
Mnoge društvene nauke postavljaju pitanje predviđanja. Nortrop (F. S. C. Northrop) pod
naučnom teorijom dinamike podrazumeva empirijski proveren deduktivni sistem čiji pojmovi mogu
da odrede specifično stanje sistema u dato vreme, a čiji postulati omugućuju dedukciju određenog
stanja za bilo koje vreme u budućnosti. Najtipičniji primer teorije dinamike je Njutnova mehanika.
U nastavku se postavlja pitanje da li ekonomija poseduje deduktivno formulisanu teoriju koja bi
ličila na neki od Njutnovih zakona i može li se iz sadašnjeg empirijskog stanja nekog ekonomskog
sistema predvideti buduće stanje?
Ekonomska vrednost nekog proizvoda ili usluge je, u stvari, njegova korisnost, sposobnost
da svojom potrošnjom zadovolji neku našu određenu želju. Nortrop ovo objašnjava primerom
Lajonela Robinsa koji ukazuje na to da je posle primirja 1918. potražnja za mašinama za
proizvodnju ratnog materijala pala. Oružje je ostalo isto, nije se promenilo kao proizvod, ali je
tržište promenilo svoje prioritete u skladu sa željama pojedinaca. Kako Robins iznosi, nema
kvaliteta u stvarima uzetim van njihovog odnosa prema ljudima koji ih može učiniti ekonomskim
dobrima (Nortrop 1968: 237). Ekonomsku vrednost određuje potražnja, odnosno želja tržišta, mi ne
možemo biti sigurni u budućnost potražnje zbog raznih faktora, te stoga nije moguće doći do
adekvatne ekonomske dinamike u budućnosti.
Nortrop dalje povlači paralelu između prirodnih i društvenih nauka, poredi ekonomsku
dinamiku sa Njutnovom mehanikom navodeći njena dva glavna faktora: prvi je definicija stanja
nekog sistema u dato vreme, a drugi formalna implikacija između specifičnosti stanja sistema u
jedno vreme i specifičnosti njegovog stanja u neko kasnije vreme. Savremena ekonomija ima
postulate koji se pozivaju samo na generička svojstva svog predmeta proučavanja, a jasno je da se
potraznja za nekim proizvodom ili uslugom menja kroz vreme, te je nemoguće iz sadašnjeg sistema
dedukovati buduće stanje. Samim tim ekonomija ne odgovara ni na jedan od dva uslova teroretske
dinamike.
Generalizacije u društvenim naukama imaju strogo ograničen opseg jer moramo imati na
umu da razni oblici društvenog ponašanja zavise kako od neposrednih prilika, tako i od utvrđenih
kulturnih navika. Zbog toga će zakoni o društvenim naukama uvek imati samo usko ograničenu
opštost (Nejgel 1974: 409). Svesni mana generalizacije i istoricisti tvrde da društveni zakoni imaju
nešto drugačiju strukturu od uobičajenih generalizacija. Nejgel objašnjava problem zakona koji
važe u raznim društvima. On svoju skeptičnost prema predviđanju počinje primerom astronomije i
podseća nas da nebeska mehanika nije tipična fizikalna nauka, kao i na činjenicu da druge grane
fizike ne mogu tako dugoročno da predviđaju. Dalje ističe da su početni uslovi društvenih
istraživanja retko isti i da samim tim, društveni procesi imaju različite institucionalne tokove.
Zakoni u društvu su po njemu ograničeni iz još jednog razloga- istorijske uslovljenosti karaktera
društvenih pojava. Naime, svesni smo činjenice da se u formulaciji zakona često zanemaruju
određene specifičnosti, pri čemu se u uobičajenoj formulaciji koriste konstantne vrednosti, a ne
varijacije. Nejgel dalje navodi i idealni slučaj, kao čestu pretpostavku nauke, podsećajući da to što
se u prirodi aktuelni i idealni slučaj znatno razlikuju, uslovljava postavljanje dodatnih pretpostavki,
ali i dovodi u pitanje zaključak koji se predviđa.
Najbolji uvid u probleme predviđanja daje Karl Poper kao jedan od osnivača savremene
filozofije nauke. Poper kritikuje istoricizam kroz marksizam i njegovu istorijsku metodu.
Istoricizam je za Popera doktrina po kojoj je zadatak društvenih nauka izricanje istorijskih
proročanstava i po kojoj su istorijska proročanstva neophodna za vođenje racionalne politike (Poper
2009: 40). Ovaj metod približava prirodne i društvene nauke, postavljajući doktrine koje Poper
naziva istoricističkim doktrinama društvenih nauka i politike. Istoricizam postavlja zadatak
društvenim naukama da predvide društveni i politički razvoj čovečanstva. Poper kritikuje
istoricizam, navodeci da istoricistička dokrina društvenih nauka smatra da bismo mogli da
predvidimo revolucije kao što možemo pomračenje Sunca. Poper argument počinje konstatacijom
da je Sunčev sistem stacionaran, izolovan i ponovljiv, za razliku od društva koje se konstantno
razvija i menja. Izvesna ponavljanja u društvu nesumnjivo postoje, međutim ona su u manjini u
odnosu na potpuno nove i neizvesne faktore. Logički je nemoguće izvesti naučni kalendar događaja,
jer bi u hipotetičkom predviđanju revolucija uvek dolazilo do manjkavosti usled složenosti
društvenih događaja, kao i kvalitativnog karaktera socioloških pojmova. Jasno je i to da se
društvene revolucije ne pokreću racionalno, već putem društvenih sila, poput - sukoba interesa.
Poper uvodi i pojmove naivnog kolektivizma i teorije društvene zavere. Naivnost
kolektivizma obrazlaže argumentom da se društvene celine poput klase ili nacije ne mogu poimati
kao empirijski objekti kakve proučava biologija. Po Poperovom mišljenju, društveni fenomeni treba
da budu analizirani u smislu individua i odnosa među njima 6. Naredni problem je pitanje teorije o
društvu kao posledici zavere. U Poperovo vreme (najviše mislim na vreme hladnog rata), bilo je
rasprostranjeno mišljenje da je sve što se dešava u društvu rezultat plana velikih sila. Poper nastoji
da opovrgne ovakvu tvrdnju činjenicama da zavere nisu toliko česte, da su veoma retko uspešne,
kao i da ne menjaju karakter društvenog života.
Istoricistička pretpostavka marksizma je i to da revolucija nužno vodi boljem društvu. Poper
se sa liberalnog stanovišta, kao zastupnik teze o otvorenom društvu, izdrazito suprotstavio ovakvim
levičarskim utopizmima. On smatra da revolucionarni metodi mogu samo da pogoršaju stvari,
stvore veće nasilje i patnju i dovedu slobodu u pitanje. Jasno je da revolucija, kao menjanje poretka
iz korena, uništava društvene okvire institucija i tradicija. On navodi da ne postoji razlog zbog
kojeg bi društvo posle revolucije trebalo da postane bolje društvo. Revolucija, kakvu je tada Poper
ponznavao ali i ova kakvu danas imamo, obično jednu vlast zameni drugom, a to je u korenitoj
suprotnosti sa Poperovim nastojanjima da istakne važnost pojedinca i njegovu slobodu. Poper u
takvim revolucijama ne prepoznaje ništa bolje, jer država (odnsno vlast) ne može biti dobra budući
ograničava slobodu pojedinca.
Fridrih Hajek7 takođe napada nastojanja pozitivista da metode prirodnih nauka primenjuju
na društvene nauke i naziva to scijentističkom predrasudom (Hajek, 1999: 15). Naglašava da
primena takvih metoda može imati fatalne posledice jer uvodi „inžinjerski tip mišljenja“, koji sada
naučno pristupa i društvu i njegovim institucijama. Svako ko smatra da je društvene pojave moguće
razložiti na elemente, i tretirati ih kao što fizika tretira svoje predmete, ne uviđa se da su problemi
društvenih nauka subjektivnog karaktera, odnosno da su to ljudske akcije (Hajek, 1999: 25 – 35).
Pored scijentizma, Hajek se obrušava i na istoricizam kao doktrinu o smislenom, progresivnom i
svrhovitom istorijskom kretanju i objašnjava da se istoricizam prema društvu odnosi kao prema
materijalu za oblikovanje, a to ne bi trebalo da radi jer je društvo samoodržavajuća celina koja

6 Na individualizmu se bazira i jedan od kljucnih Poperovih stanovista o liberalizmu kao i njegova ideja o otvorenom
drustvu. (Vise o Poperovom liberalnom ideoloskom opredeljenju u knjizi „Otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji“).
7 F. Hajek spada u red mislilaca najzaslužnijih za obnovu klasične liberalne ideje u XX veku. Reformulisao je neke
od fundamentalnih principa i načela klasične liberalne filozofije i primenio ih u savremenim okolnostima. Iako je
ekonomija bila primarno polje njegovog intelektualnog angažmana, dometi njegovih istraživanja obuhvataju gotovo
celokupnu društvenu misao.
funkcioniše zahvaljujući autonomnim snagama pojedinca.8 Slobodno društvo za koje se Hajek
zalagao je spontani, pravni poredak bez konkretnog cilja (u smislu da ne teži poželjnoj šemi po
kojoj se dele dobra i vlast) koji se temelji iskljucivo na pravu pojedinca i njegovoj slobodi da
odlučuje i postupa do granice ugrožavanja drugog pojedinca i njegove privatne svojine. Po
Hajekovom mišljenju, cilj politike u društvu slobodnih ljudi ne mogu da budu predviđeni rezultati,
nego jedino spontan poredak.

Kratak zaključak rada

Teoretičari društvenih nauka koji bi želeli da se bave predviđanjem ili određenjem pravaca
civilizacijskih kretanja u budućnosti trebali bi da se okrenu religiji ili umetnosti. Predviđanje
budućih revolucija, uređenja, individualnih i kolektivnih promena ipak su veoma interesantna tema
za umetnike i za sve pojedince koji imaju pravo na izbor svog viđenja sveta. Svaki pojedinac je
slobodan da na svoj način doživi predstavu o budućnosti, kao i da odabere način na koji je može
prezentovati drugima. Širok je dijapazon medijuma za prenošenje ideja i misli u umetnost, od linije,
boje, fotografije do pokreta ili tona, pa svako ko ima nameru da govori o budućnosti društva ili da
predviđa unutar tema kojima se bave društvene nauke, može sebi dopustiti umetničku slobodu i
kreativnost. Mi ćemo, kao publika, davati podršku onom izražaju i predstavi koja je nama najbliža, i
koja nas može povesti u neka sasvim nova promišljanja sveta, društva i naše uloge u njemu, ali o
umetničkim predstavama i predviđanjima društvenih procesa posvetiću neki naredni rad.

8 Hajek je, kao i drugi filozofi liberalizma, pažnju usmeravao ka pojedincu (individui) njegovoj autonomnosti i
slobodi. On je svoju koncepciju slobodnog društva kao spontanog poretka utemeljio u već postojećoj liberalnoj
tradiciji, koju je zapoceo Adam Smit i koja se nastavlja kod Popera.
 B IB LI O G RAFIJA

1. Hajek, F. (1999) Kontrarevolucija nauke. Istraživanja o zloupotrebi razuma, Podgorica, CID

2. Hempel, K.G. (1997) Filozofija prirodnih nauka, Beograd, Plato
3. Milić, V. (1978) Sociološki metod, Beograd, Nolit
4. Nejgel, E. (1974) Struktura nauke, Beograd, Nolit (glava XIII)
5. Nortrop, F.S.C. (1968) Logika prirodnih i društvenih nauka, Cetinje (glava XIII)
6. Novaković, S. (2001) Filozofija, metod i razvoj naučnog saznanja: izabrani radovi. 2 Beograd,
Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta
7. Poper, K. (2009) Beda istoricizma, Beograd, Dereta
8. Poper, K. (1973) Logika naučnog otkrica, Beograd, Nolit
9. Wittgenstein, L. (1987) Tractatus logico-philosophicus, Sarajevo, Logos