Don Karlos

Fridrih Siler - Don Karlos
Johan Hristof Fridrih Šiler
Don Karlos
Prevod: Velimir Živojinović
LICA:
FILIP II, španski kralj
ELIZABETA od VALOA, njegova žena
DON KARLOS, prestolonaslednik
ALEKSANDAR FARNEZE, knez od Parme, kraljev nećak
INFANTKINJA KLARA EVGENIJA, trogodišnja devojčica
VOJVOTKINJA OD OLIVAREZ, prva dvorska dama
MARKIZA OD MONDEKAR, kraljičina dama
KNEGINJA OD EBOLI, kraljičina dama
GRAFICA FUENTES, kraljičina dama
MARKIZ OD POZE, malgeški vitez
VOJVODA OD ALBE španski velikaš
GRAF OD LERME, zapovednik telesne garde
VOJVODA OD FERIE, vitez Zlatnoga runa
VOJVODA OD MEDINE Sidonie, admiral
Don RAJMOND OD TAKSISA, ministar pošta
DOMINGO, ispovednik kraljev
VELIKI INKVIZITOR KRALJEVSTVA
IGUMAN jednog kartezijanskog manastira
Don LUDVIG MERKADO, lični kraljičin lekar
Više dama i velikaša. Paževi. Oficiri. Telesna straža i razne druge ličnosti koje
se ne oglašavaju.
PRVI ČIN
Kraljevski vrt u Aranhuezu.
POJAVA PRVA
KARLOS, DOMINGO
DOMINGO:
I doće konac aranhueškim
danima lepim. Zalud ovde besmo.
Vedrijeg srca Aranhuez vi
ne napuštate, vaše visočanstvo.
To zagonetno ćutanje prekin'te.
I svoje srce srcu ona svog
Page 1
otvor'te, kneže. Neće monarh moći
spokojstvo sina svog - jedinca sina -
nikada da preplati, nikada.
(Karlos gleda u zemlju i ćuti)
Preostade li koja želja još
koju bi nebo moglo da uskrati
ponajdražemu od sinova svojih?
Prisutan beh kad ponositom Karlu
polagala se zakletva na vernost
meñ zidinama drevnoga Toleda,
kad mu se k ruci tiskali vladari
da kraljevsku mu desnicu poljube,
kada se, jednim - jednim mahom našli
šest kraljevstava pred njim prostrlo -
Beh tu i videh kako mu u lice
udara mlada ponosita krv,
kako mu vri u prsima i ključa
od vladalačkih odluka, i videh
kako po skupu okom zanesenim
preleće, i od naslade se topi -
A to je oko, kneže, plamtelo
priznanjem: sad ne želim ništa više.
(Karlos okrene glavu)
Tu tihu i svečanu tugu, kneže,
koju u vašem pogledu čitamo
osam meseci već, tu zagonetku
za celi dvor, taj strah za kraljevinu
mnogom je brižnom noći platilo
njegovo veličanstvo, mnogom suzom
platila vaša mati.
KARLOS (naglo se okrene)

Mati? O!
daj, nebo, da mi srce oprosti
onom što majkom učini je mojom!
DOMINGO:
Kneže!
KARLOS (doñe k sebi i prevuče rukom preko čela)

Ja nemam sreće nikako
s majkama svojim, preuzvišenosti.
Moj prvi čin je, čim na ovom svetu
progledah, bio materoubistvo.
DOMINGO:
Page 2
Zar može biti, milostivi kneže?
Zar takav prekor da vam savest tišti?
KARLOS:
A zar me nije nova majka stala
ljubavi moga oca? Jedva da je
i voleo me otan. moj. I sva
zasluga moja bila je još to
što sam jedinac njegov. Ona pak
dade mu kćer - O, ko zna šta sve ima
iz sna još da se prene u potonje?
DOMINGO:
Vi mi se, kneže, rugate. Pa sva
Španija kao idol obožava
kraljicu svoju. I da samo vi
očima mržnje gledate na nju?
Da samo razum slušate, kad njen
gledate lik? Lik žene najlepše
na ovom svetu, kraljice - i vaše
nekada zaručnice? Kako, kneže?
Pa to je, kneže, nemogućno! To je
neverovatno! Ne, ne, nikada!
Ne može Karl jedini mrzeti,
tamo gde svaki živi ljubav gaji;
ne može Karl na tako čudan način
samome sebi da protivreči.
Pazite, kneže, da ne sazna nikad,
kol'ko se sinu svom ne dopada;
ta vest bi bila bolna.
KARLOS:
Mislite?
DOMINGO:
Seća l' se još turnira poslednjeg
u Saragosi vaše visočanstvo,
kad s koplja nekog cepka jedna krznu
našega gospodara? - Kraljica je
na srednjoj dvorskoj sedela tribini
s damama svojim i posmatrala
odatle borbe tok. Najednom ču se:
„Krvari kralj!" I svet se uskomeša,
a tupi žamor probi se do uha
kraljičinoga. Ona viknu: „Knez?",
i htede - htede s najvišeg balkona
Page 3
da skoči dole - „Ne, već glavom kralj!"
odvratiše joj - „Neka se pozovu
lekari, rec'te!" - odgovori ona,
iz punih grudi vazduh udišući.
(Po kratkom ćutanju)
Zamišljeni ste?
KARLOS:
Ja se kraljevome
ispovedniku veselome divim,
koji ovako vično zna da priča
duhovitosti.
(Ozbiljno i mračio)
Al' sam slušao
da više zla na ovom svetu čini
onaj što širi rekla-kazala
i koji motri šta se izražava
na tuñem licu, nego što su zla
mogli da stvore ikad mač i otrov
u rukama ubiie. Mogli ste,
gospodine, uštedeti taj trud.
Ako zahvalnost čekate za ovo,
idite kralju.
DOMINGO:
Dobro je veoma,
moj kneže, što ste s ljudma predostrožni -
al' valja samo razlikovati.
Nemojte da od sebe odgurnete
i prijatelja s laskavcem. Ja vama
sve dobro želim.
KARLOS:
Pazite da to
ne zapazi moj otac. Jer je onda
s crvenim vašim plaštem svršeno.
DOMINGO (zapanjeno)
Kako?
KARLOS:
Pa, da! Zar nije obećao
da će vam dati prvu kardinalsku
purpurnu togu koju Španija
davala bude?
Page 4
DOMINGO:
Vi to sa mnom, kneže, terate šegu.
KARLOS:
Sačuvaj me, bože!
Gde bih ja šegu terao sa tako
strašnim čovekom, koji oca mog
za svetitelja može da proglasi,
a može i da anatemiše.
DOMINGO:
Neću se, kneže, drznuti da prodrem
u časnu tajnu jada vašega.
No samo vaše visočanstvo molim,
neka se seti da u crkvi ima
za preplašenu savest pribežište
od kojeg ključ ni krunisane glave
ne poseduju, a u kojemu se
valjano čuva čak i zločin sam
pod svete tajne pečatom. -
Vi znate šta mislim, kneže.
Rekao sam dosta.
KARLOS:
O, ne, daleko bilo, da ovako
na iskušenje stavljam onoga
koji taj pečat poseduje.
DOMINGO:
Kneže,
to podozrenje - krivo sudite
o svome sluzi najodanijem.
KARLOS (uzme ga za ruku)

Bolje tad ruke dignite od mene.
Svetitelj vi ste, svet to zna, al' za me -
da govorimo otvoreno - vi ste
već pretrpani previše. Vaš put
podosta ima, prečasni, da traje
dokle na presto Petrov sednete.
Premnogo znanja palo bi vam teško.
Javite ovo kralju koji vas je
poslao amo.
DOMINGO:
Poslao me amo?
Page 5
KARLOS:
Tako sam rek'o. O, i odveć dobro,
i odveć dobro znam ja da sam izdan
ovde na dvoru - znam da stotinu
iznajmljeno je očiju da na me
paze i motre, znam da prodade
slugama svojim najgorim kralj Filip
jedinca sina i da dostavljaču
za svaki slog od mene ulovljen
plaća i više nego kraljevski,
plaća toliko kol'ko nikad nije
za kakvo dobro delo platio.
Ja znam - Al', mir! O tom ni reči više!
Prekipeće mi srce, a i tako
i odviše sam rekao.
DOMINGO:
Kralj smera
da stigne još pre večeri u Madrid.
Dvor se već skuplja. Hoćete li, kneže,
ukazati mi milost -
KARLOS:
Dobro. Stižem.
(Domingo odlazi. Nakon male počivke)
Filipe sažaljenja dostojni,
onako kao što je i tvoj sin
dostojan sažaljenja! - Vidim već
kako ti duša krvari od zmijskog
otrovnog žalca sumnje; tvoja kobna
radoznalost je isprednjačila,
pa je pretekla najužasnije
od sviju otkrovenja; a kad budeš
doš'o do njega, ceptaćeš od besa.
POJAVA DRUGA
KARLOS, MARKIZ OD POZE
KARLOS:
Ko je? - Šta vidim? - Dobri duhovi!
Moj Roderih!
Page 6
MARKIZ:
Moj Karlos!
KARLOS:
Može l' biti?
Je l' zbilja? - Jesi l' ti to doista?
O, ti si! - Ja te srcu svom privijam
i čujem tvoje kako moćno tuče.
O, sad je opet dobro sve. K'o melem
pada na moje srce bolesno
zagrljaj ovaj. Ja na grud'ma držim
svog Roderiha.
MARKIZ:
Srce bolno vaše?
I šta je opet dobro? Zašto opet?
Šta je to što se imalo da leči?
Čuli ste šta me čudi.
KARLOS:
Ali šta te
nenadno tako dovede iz Brisla?
Kome, o kome valja mi za ovo
iznenañenje da zablagodarim?
Još pitam? O, svevišnje proviñenje,
oprosti ovo huljenje čoveku
opijenom od razdraganosti!
Pa kome ako ne duševnosti
bezmernoj tvojoj? Znalo si da nema
anñela uza sebe Karlos tvoj,
pa si mi ovog poslalo, a ja
još pitam?
MARKIZ:
Kneže dragi moj, izvin'te
ako na ovaj izliv ushićenja
odvratim samo zaprepašćenošću.
Ja računao nisam da ću takvog
don Filipovog sina da zatečem.
Plamti na vašim obrazima bledim
nekakva rumen neprirodna, dršću
usnice vaše k'o u groznici.
Šta valja tu da mislim, kneže dragi?
To nije onaj neustrašivi,
kao lav hrabri mladić, kome me
herojski jedan potlačeni narod
Page 7
poslao amo - jer k'o Roderih,
k'o drug u igri dečka Karlosa -
ja ovde sad ne stojim - ja vas grlim
k'o izaslanik celog čovečanstva
- obiskuju vam, plačući, o vrat
flandrijske pokrajine i za spas
kao u hramu skrušeno preklinju.
S vašom je dragom zemljom svršeno,
ako se bude stvorio pred Brislom
Alba, taj grubi dželat fanatizma,
sa zakonima španskim. Plemenite
te zemlje nadu svoju poslednju
polažu još u slave dostojnog
unuka cara Karla. Srušiće se
ta nada, ako bude uzvišeno
njegovo srce već zaboravilo
za čovečnost da kuca.
KARLOS:
Srušiće se.
MARKIZ:
Šta moram, vaj! da čujem!
KARLOS:
Prošla su
vremena koja pominješ. I ja sam
nekad o jednom Karlu snevao
kojem je žar u obraz udarao
kad bi se reč povela o slobodi, -
ali je taj pogreben već odavno.
Ovaj kog sada ispred sebe vidiš,
to nije onaj Karlo što se s tobom
rastao u Alkali, onaj Karlo
što se u slatkoj opijenosti
poduhvatao s ludom smeonošću
da bude tvorac novog zlatnog veka
u zemlji španskoj. O, ta zamisao
bila je detinjasta, ali lepa,
božanski lepa! Ti su snovi prošli.
MARKIZ:
Snovi? Zar samo snovi to su bili,
moj kneže?
KARLOS:
Page 8
Daj mi da se isplačem,
da vrele suze, druže moj jedini,
na tvome srcu prolijem. Ja nikog
na toj ogromnoj zemlji prostranoj,
nikoga nemam, nikog. Dokle siže
skiptar mog oca, dokle dopiru
zastave naše nošene brodovljem,
za mene nigde, nigde mesta nema,
gde bih svom srcu smeo suzama
da pružim olakšanje, osim ovde.
O, Roderiše, nemoj me sa ovog
goniti mesta, svega ti, o čemu
na sedmom nebu gaštali smo nekad
i nadali se tome.
MARKIZ: (nagne se nad njim u nemoj ganutosti)
KARLOS:
Sebe sam
ubedio da sam ja siroče koje
prihvati s trona ti u samilosti.
Pa ja i ne znam šta je otac - ja sam
kraljevski sin. - O, ako varka nije
ono što srce meni govori,
ako si ti meñ milionima
izabran da me shvatiš, ako stoji
da je u Karlu drugog Roderiha
priroda-tvorac sazdala, i strune
tanane naših srdala u osvit
života našeg podudarila,
ako je tebi suza jedna cigla
koja će da mi pruži olakšanje
skuplja no milost ona mog.
MARKIZ:
O, skuplja no celi svet!
KARLOS:
Toliko sam siromah -
toliko sam duboko pao ja,
da moram da te potsećam na rane
detinje naše godine, da moram
da molim da mi plgćaš dugove
odavno već zaboravljene, koje
učini ti kad još u mornarskome
kaputu beše, kad smo ti i ja,
Page 9
obešenjaka dva, k'o braća rasli,
kada me ništa nije tištalo,
osim što videh kol'ko duhom svojim
zasenjuješ me - i kad naposletku
odlučno reših da ti bezgraničnu
poklonim ljubav, jer već hrabrosti
imao nisam da ti ravan budem.
Tad hiljadama nežnosti i vernom
ljubavi bratskom uzeh da te mučim;
a ti mi, sria ponosna, na nju
s hladnoćom odgovori. Često tad -
al' ti to nikad nisi video -
zavrtela se teška, vrela suza
u oku mom, kad, mene preskočivši,
neznatniju bi decu svesrdno
mišicom svojom obgrljavao.
Što samo njih? govorio sam tužno:
zar ti i ja svim srcem odan nisam?
A ti bi tada, ozbiljan i hladan,
klek'o pred mene, pa bi rekao:
Kraljevskom sinu duguje se ovo.
MARKIZ:
O, kneže, ove detinjarije,
zbog kojih sad crvenim, preskočite.
KARLOS:
Nisam ja to zaslužio od tebe.
Mog'o si da me prezreš, mogao si
sve srce da mi kidaš na komade,
ali me nisi mog'o da otstraniš
od sebe nikad. Ti si odgurnuo
od sebe kneza triput, on je triput
došao da te moli, da preklinje
za tvoju ljubav, i da ti na silu
naturi ljubav svoju. Slučaj zbrinu
ono što Karlos nije mogao.
Za naše igre dogodi se jednom
da tetki mojoj, češkoj kraljici,
u oko pravo zalete se tvoja
lopta od perja. Ona pomisli
da je to bilo namerno, i kralju
suznoga lica tužbu podnese.
Sva mladež u palati morala je
pretstati da označi krivca. Kralj se
zakleo da će čin podmukli taj
Page 10
da kazni najužasnije, ma bio
u pitanju i njegov sin. U dnu
videh gde stojiš dršćući, i tu,
tu ja istupih pa se ispred nogu
kraljevih bacih. Ja sam, ja sam to
uradio, uzviknuh, neka stigne
tvog sina tvoja odmazda.
MARKIZ:
O, što me sećate toga, kneže?
KARLOS:
Stigla ga je.
Na oči cele dvorske posluge,
koja je s puno saosećanja
stajala okolo, izvršena je
kazna nad tvojim Karlom k'o nad robom.
Od bola mi se zubi stiskali
i škrgutali, ali suze ja
pustio nisam. Pod besomučnim
udarcima je sramno tekla moja
kraljevska krv; a ja u tebe svoj
upirah pogled, i ne zasuzih.
Ti priće; pa sa glasnim plačem pade
kraj mojih nogu. Jeste, viknu, jeste,
ponos je slomljen moj. Kad budeš kralj,
otplatiću ti to.
MARKIZ (pruži mu ruku)

I hoću, Karlo.
Detinjski zavet svoj obnavljam sad
k'o zreo čovek. Platiću. I za me
kucnuće valjda čas.
KARLOS:
O, sad je, sad -
ne dvoumi se- sad je kucnuo.
Došlo je vreme kad ti je u moći
da ga otkuniš. - LJubav meni treba. -
Grudi mi žiži strašna tajna jedna.
A valja, valja nju izvući otud.
Hoću na tvojim bledim crtama
presudu svoju smrtnu da pročitam.
Počuj - i zamri - al' mi ništa nemoj
da odgovaraš - Volim majku svoju.
Page 11
MARKIZ:
Bože moj!
KARLOS:
Ne, ja obzir ovaj neću.
Izreci jasno! Reci da na celoj
ogromnoj kugli zemljinoj ni jedna
beda ni blizu bedi mojoj nije -
govori - ja već znam šta možeš reći.
Sin voli majku. Običaji svetski,
zakoni rimski, red u prirodi
strast ove vrste anatemišu.
Pretenzija se moja užasno
s pravima moga oca sukobljava.
Osećam ja to sve, a ipak volim.
Ludilu samo ili gubilištu
vodi taj put. Bez iade volim ja -
poročno volim - sav u smrtnom strahu,
s opasnošću po život, sve ja to
vidim, a ipak volim.
MARKIZ:
Da li zna za tu naklonost kraljica?
KARLOS:
Pa zar sam
mogao da se ispoljim pred njom?
Mi smo na španskom tlu, a ona je
i kraljiia i žena Filipova.
LJubomorom svog oca nadziravan,
okružen etiketom, zar sam mog'o
da joj se i približim bez svedoka?
Ima već osam paklenih meseci
otkad me kralj sa univerziteta
pozvao natrag, te sam osućen
da svakodnevno gledam nju i ćutim
kao zaliven. Osam je paklenih
meseci otkad, Roderiše,
oganj taj u mojim grudima mahnita,
te mi se strašno javljalo priznanje
hiljadu puta već na usnama,
ali bi potom opet, zazirući
i kukavički, smilelo u srce.
O, Roderiše - samo koji trenut
nasamo s njom -
Page 12
MARKIZ:
A, kneže, otac vaš -
KARLOS:
O, nesrećnoga mene! Zašto me
potsećaš na nj? O svim strahobama
savesti možeš da mi govoriš,
samo mi o mom ocu ne govori.
MARKIZ:
Mrzite svoga oca?
KARLOS:
Ne! O, ne! Ja oca svog ne mrzim -
al' me jeza i zločinačka preplašenost
skole kada se strašno ime to spomene.
Jesam li ja kriv, ako je robovskim
odgojem još u mladom srcu mom
ljubavi nežna klica zatrvena?
Kada je onaj strašni koji je
moj otac bio, kako su mi rekli,
na moje oči prvi put iziš'o
šest godina sam bio napunio.
To beše jednog jutra kad je on
četiri smrtne presude potpis'o
onako s nogu. Posle toga sam ga
vićao samo kada bi se meni
kazna za kakav prestup dostavljala. -
O, bože! - Sad već osećam da bivam
ogorčen. - Dalje - dalje otle, dalje!
MARKIZ:
Ne, kneže, treba, treba sada srce
da otvorite svoje. Rečima
olakšava se teret koji teško
pritiska grudi.
KARLOS:
Sa sobom sam često
vodio borbu, često sam u ponoć,
kada bi moje straže spavale,
pred ikonu se Svete Blažene
bacao, vrelim suzama okupan,
i molio je usrdno da meni
detinje srce da - al' neuslišen
ustajao sam. Avaj, Roderiše!
Page 13
Ti meni ovu čudnu zagonetku
sudbine odgonetni: što da bude
meni izmeñu hiljade oceva
baš ovaj dat? I zašto njemu opet
ovakav sin baš meću hiljadama
boljih sinova? Dve suprotnosti
koje se većma ne bi trpele
nije u svemu svome opsegu
priroda mogla naći. Kako je
mogla u isti koš da sabije
ovako svetom vezom dve ovakve
krajnosti ljudskog roda potpune
- mene i njega? Užasne sudbine!
Što je to bilo nužno? Zašto da se
u jednoj želji grozno susretnu
dva ljudska bića koja jedno drugo
u svemu vazda izbegavaju?
Tu, Roderiše, imaš pred sobom
neprijateljske zvezde dve što samo
jednom u toku svih vremena s praskom
po okomitoj taknu se putanji,
da se za vjeki vjekov potom opet
svaka na svoju stranu ustremi.
MARKIZ:
Slutnja mi kaže da će da nastupi
trenutak neki zlokoban.
KARLOS:
I meni.
Kao podzemne furije paklene,
jezivi snovi prate me u stopu.
Moj dobri duh se rve očajno
s umišljajima groznim; domišljanstvo
kukavno moje puzi kroz sofizme
isprepletane kao lavirint,
da stukne tek odjednom ispred strme
litice kakvog ambisa. - O, kad bih
prestao ikad da u njemu gledam
svog oca, Roderiše - vidim već
po smrtno bledom tvome pogledu
da si me, Roderiše, shvatio
- kada bih ikad prestao da gledam
u njemu oca svoga, šta bi tada
kralj meni bio?
Page 14
MARKIZ (poćutavši)
Smem li da se drznem
da molbu jednu Karlu svom uputim?
Obećajte mi - ma šta smerali -
da nećete bez svoga prijatelja
nikada ništa da poduzimate.
Da li mi ovo obećavate?
KARLOS:
Sve, sve što tvoja ljubav mi nalaže.
Sav se u tvoje bacam naručje.
MARKIZ:
U grad će, vele, monarh da se vrati.
Vreme je kratko. Ako s kraljicom
tajno želite da razgovarate,
nigde se, sem u Aranhuezu,
ne može ovo da upriliči.
Tišina mesta - neusiljenost
koja na selu vlada, pogoduju -
KARLOS:
To je i moja nada bila. Ali
zaman je bila, avaj!
MARKIZ:
Ne baš posve.
Poći ću odmah da pred nju iziñem.
Ako je ona i u Španiji
još ona ista kao što je bila
na Henrikovom dvoru, susrešće
me nezakopčana srca. Ako mognem
u pogledima njenim da pročitam
za Karla kakvu nadu, ako nañem
spremnost u nje za ovaj razgovor -
ako se mognu da otstrane kuda
njezine dame.
KARLOS:
One su većinom
odane meni. Osobito sam
Mondekarovu, preko sina njenog
koji je paž moj, pridobio za se -
MARKIZ:
Utol'ko bolje. Onda u blizini
Page 15
budite, kneže, da se pojavite
čim znak od mene dobijete.
KARLOS:
Hoću
- to hoću - dakle samo žuri.
MARKIZ:
Neću gubiti ni trenutka.
Dakle, kneže, doviñenja onamo.
POJAVA TREĆA
Kraljičino dvorsko poljsko imanje u Aranhuezu. Jednostavan seoski predeo, koji

preseca aleja, na čijem se kraju nalazi kraljičina poljska kuća.
KRALJICA. Vojvotkinja od OLIVAREZA. Kneginja od EBOLI i markiza od
MONDEKAR uzlaze uz aleju.
KRALJICA (markizi)
Vas hoću pored sebe, Mondekar.
Vedre me oči kneginjine muče
već celo jutro. Vidite li kako
jedva uspeva da zataji radost
što će od sela da se oprosti.
EBOLI:
Ne sporim da se radujem svesrdno
što ću da vidim Madrid, kraljice.
MONDEKAR:
A zar se isto tako ne veseli
i vaše veličanstvo? Zar je vama
nemilo tako s Aranhuezom
oprostiti se?
KRALJICA:
Bar sa ovim ovde
predelom divnim. Tu se osećam
kao u svome svetu. Već sam davno
izbrala to mestašce za ljubimca.
Seoski pejzaž moj, taj prisni drug
detinjstva moga, pozdravlja me ovde.
Tu igre svoje dečje nalazim,
Francuske moje vazduh tu mi pirka.
Page 16
Ne zamerite. Sve nas srce vuče
za domovinom.
EBOLI:
Kako je, pak, ovde
mrtvo i tužno, kako samotno!
Pomisli čovek da je u La Trapu.
KRALJICA:
Naprotiv baš. Po meni, mrtvo je
jedino u Madridu - Al' šta kaže
na ovo naša vojvotkinja?
OLIVAREZ:
Ja sam
mišljenja, vaše veličanstvo, da je
običaj otkad ima kraljeva
u zemlji španskoj, da se jedan mesec
izdrži ovde, a u Pardu drugi,
a da se zima, meñutim, prezimi
u prestonici.
KRALJICA:
Jeste, kneginjo,
vi znate to; i vazda sam se ja
sa vama prepirala.
MONDEKAR:
Kako li će
uskoro biti živo u Madridu!
Već Plapa Major udešavaju
za borbu s bikovima, a u izgled
stavljeno nam je i spaljivanje -
KRALJICA:
U izgled nam je stavljeno! Zar to
čujem od svoje nežne Mondekar?
MONDEKAR:
Zašto da ne? Pa ima jeretika,
i svet posmatra kad se spaljuju.
KRALJICA:
Nadam se da je moja Eboli
drugoga mnjenja.
Page 17
EBOLI:
Ja? O, molim vas,
najlepše molim, da me ne držite
gorom hrišćankom, vaše veličanstvo,
od vojvotkinje Mondekar.
KRALJICA:
Ah! Ja smećem sa uma gde sam. - Preñimo
na nešto drugo. Reč je, čini mi se,
o selu bila. Ovaj mi je mesec
prohujao za čudo brzo, kanda.
Nadala sam se u boravku ovom
radosti naći mnogo, vrlo mnogo,
a čemu sam se nadala, ne nañoh.
Da li sa svakom nadom tako biva?
Ne mogu da pronañem šta sam to
želela što se izjalovilo.
OLIVAREZ:
Niste nam, kneginjipe Eboli,
još rekli, sme li Gomez da se nada?
Hoćemo li vas skoro pozdraviti
k'o zaručnicu njegovu?
KRALJICA:
Baš dobro
što ste me potsetili, vojvotkinjo. (Kneginji)
Molili su me da progovorim
koju kod vas. Al' kako mogu to?
Taj kojim svoju Eboli nagradim
valja da bude čovek dostojan.
OLIVAREZ:
I jeste on to, vaše veličanstvo;
to vam je čovek vrlo dostojan,
i čovek kojeg, kao što se zna,
naš milostivi monarh počastvuje
naklonošću vladarskom svojom.
KRALJICA:
To će
toga čoveka usrećiti vrlo,
no je li on - mi to želimo znati -
kadar da voli i zasluži ljubav.
- Eboli, vas ja pitam to.
Page 18
EBOLI (stoji nema i zbunjena, oborenih očiju, pa napokon padne kraljici pred
noge)
O, milost,
velikodušna kraljice. Ne dajte -
tako vam boga, ne dopustite -
da budem žrtvovana.
KRALJICA:
Žrtvovana?
Ništa ne tražim više. Ustanite.
Surov je udes, biti žrtvovan.
Podignite se. Ja vam verujem.
Jeste l' odavno grafa odbili?
EBOLI (ustajući)
O, ima tome nekol'ko meseci.
Još se knez Karlos na univerzitetu
bavio tada.
KRALJICA: (trgne se i posmatra je ispitivačkim pogledom)

Ali da l' ste sebe
ispitali valjano, znate l' uzrok?
EBOLI (s izvesnom naglošću)

Ne može to da bude, kraljice,
ne može nikad, ima hiljadu
razloga tome.
KRALJICA (vrlo ozbiljno)

Više nego jedan
već je i odveć. Dosta mi je to,
što niste kadri da ga cenite.
Dosta o tome.
(Ostalim damama) Nu, pa danas ja
još infantkinju nisam videla.
Donesite je, molim vas, markizo.
OLIVAREZ (gleda na sat)

Još nije vreme, vaše veličanstvo.
KRALJICA:
Još nije vreme, je l' te, kada smem
da budem majka? To je zbilja zlo.
Kad vreme tome bude, nemojte
zaboraviti da me potsetite.
(Ulazi jedan paž i šapuće nešto sa prvom dvorskom damom, koja se potom
Page 19
obraća kraljici)
OLIVAREZ:
Markiz od Poze, vaše veličanstvo -
KRALJICA:
Markiz od Poze?
OLIVAREZ:
On iz Francuske
i Nizozemske dolazi, i moli
za milost da vam sme da preda pisma
od regentkinje majke.
KRALJICA:
To se sme?
OLIVAREZ (U nedoumici)
U propisu se mom ne predviña
poseban slučaj taj, kad dolazi
velikaš neki kastilijanski
da pisma s nekog stranog dvora preda
kraljšš španskoj u vrtiću njenom.
KRALJICA:
Usudiću se onda ja da to
uradim na sopstvenu odgovornost.
OLIVAREZ:
Al' neka meni vaše veličanstvo
dozvoli da se udaljim za tol'ko.
KRALJICA:
Postupite po volji, vojvotkinjo.
(Prva dvorska dama odlazi, a kraljica daje pažu znak, i ovaj odmah iziñe)
POJAVA ČETVRTA
KRALJICA. Kneginja od EBOLI. Markiza od MONDEKAR i markiz od POZE.
KRALJICA:
Neka ste dobrodošli, viteže,
na špansko tle.
MARKIZ:
Za koje nikada
Page 20
k'o sada nisam mogao da kažem
s toliko istinskoga ponosa
da mi je otadžbina.
KRALJICA (dvema damama)

Ovo je
markiz od Poze, koji se u Remsu,
ogledao u borbi s mojim ocem
u viteškome nadmetanju, pa je
zaslužan što je boja moja triput
pobedu zadobila - On je prvi
izmeñu svih sunarodnika svojih
koji mi dade priliku da slavu
osetim što sam španska kraljica. (Okrenuvši se Markizu)
Kad smo se ono, viteže, u Luvru
poslednjeg puta videli, vi onda
ni sanjali još svakojako niste
da ćete biti u Kastiliji
u mene gost.
MARKIZ:
To nisam, pošto onda
ni slutio još nisam da ćemo
od Francuske oteti još i ono
jedino, uzvišena kraljice,
na čemu smo joj zavideti mogli.
KRALJICA:
Ponosni Španac! Jedino? -
I vi to ćerci iz doma Valoa?
MARKIZ:
Sad smem
da kažem tako, vaše veličanstvo,
jer vi ste sada naša.
KRALJICA:
Put vas, čujem,
proveo i kroz Francusku. - Šta meni
od poštovane majke i od moje
voljene braće donosite?
MARKIZ (predaje joj pisma)

Bolnu
kraljicu majku naš'o sam, od svake
radosti ovog sveta odvojenu,
Page 21
osim od te što zna da srećno živi
kraljevska njena kći na španskom tronu.
KRALJICA:
Radost joj pričinjava valjda
i sećanje na drage roćake,
toliko nežne, a i spomen sladak -
vi ste na svojim putovanjima,
viteže, mnogi dvor posetili
i zemlje razne, običaje razne
meñ ljudima ste videli - a sad
smerate, kako vele, da za sebe
u domovini svojoj živite?
Filozof! - Čovek slobodan! - Meñ svojim
spokojnim zidovima vladar veći
no što je na svom prestolu i sami
kralj Filip. - Sumnjam vrlo da će vam se
dopasti u Madridu. Čovek vam je
previše - miran u Madridu.
MARKIZ:
To je
više no sve što može svoj ostaloj
Evropi da donese radosti.
KRALJICA:
Čula sam da je tako. Ja sam se
do tol'ke mere od poslova svetskih
odvikla, da se njih već jedva sećam. (Kneginji Eboli)
Onamo jedan hijacintin cvet,
kneginjo Eboli, umotrih kanda;
biste li mi ga časkom doneli? (Kneginja odlazi kud joj je pokazano. Kraljica
nešto tiše Markizu)
Ili se vrlo varam, viteže,
il' ćemo jedno srećno biće više
na ovom dvoru vašim dolaskom
da dobijemo.
MARKIZ:
Ja sam jedno tužno našao biće, -
koje bi tek nešto na ovom svetu srećnim.
(Kneginja se vraća sa cvetom)
EBOLI:
Pošto je vitez tolike zemlje video, on će zacelo znati da nam priča značajnih
stvari puno.
Page 22
MARKIZ:
Svakako.
A da je dužnost vitezu da traži
pustolovine, to je poznato.
Svetija pak od sviju jeste ta
da štiti dame.
KRALJICA:
Od džinova! Nema džinova više.
MARKIZ:
Svakada je sila za slabog džin.
KRALJICA:
Tu vitez ima pravo.
DŽinova ima još, no vitezova,
njih više nema.
MARKIZ:
Bio sam nedavno,
na putu svom iz Napulja ovamo,
dirljivog jednog dogañaja svedok,
s kojeg sam zaveštanje prijateljsko
primio kao svoje vlastito.
Kad strahovao ne bih da zamaram
pričanjem svojim vaše veličanstvo.
KRALJICA:
A zar mi kakav izbor ostaje?
Od kneginjine ljubopitljivosti
ništa se ne da sakriti. Na stvar!
Za pričiie sam ljubitelj i ja.
MARKIZ:
Plemićka doma dva u Mirandoli,
surevnjivosti svoje sita već
i svoga trenja i neprijateljstva
što se od Gvelfa i od Gibelina
već vekovima nasleñivalo
s oca na sina, odluče da savez
večitog mira sklope srodničkim
vezama nežnim. Izbrani su bili
Fernando, sestrić moćnoga Pietra,
i kći Kolonina, Matilda divna,
da vežu ovu lepu vezu sloge.
Page 23
Priroda nikad lepša srca dva
jedno za drugo nije stvorila,
nikada tako srećnom nije svet
hvalio neku vezu, nikada.
Fernando je po slici još jedino
nevestu svoju ljupku obožav'o -
Koliko li je drhtao Fernando
da vidi da je sve onako baš ono
što on usudio se nije da poveruje
prema slici samoj čak ni u svojim
očekivanjima iznimno rasplamsalim.
Studijama za Padovu privezan,
on je samo čekao na trenutak radosni
kad će mu biti dato da ljubavne
zakletve svoje prve promuca
pred nogama Matildinim.
(Kraljica prati pažljivije. Markiz, poćutavši malo, nastavlja priču, obraćajući se,
ukoliko to prisustvo kraljičino dozvoljava, pretežno kneginji Eboli)
Utol'ko
Pietru žena umire, i on
odjednom biva slobodan. I starac
s mladićkim žarom guta glasove
koji se o Matildi pronose
i kipte hvalom. Odlazi. I vidi!
- I zaljubi se! Guši se u njemu
pod snagom ovog novog osećanja
prirode manje čujni glas, i ujak
sestrića svoga verenicu prosi
i pred oltarom ovu otmicu
miropomazuje.
KRALJICA:
A šta je preg'o
Fernando da uradi?
MARKIZ:
Nesvestan
promene strašne, on na krilima
ljubavi, sav od zanosa opijen,
u Mirandolu hita. Konjic brzi
kada su prve zvezde blesnule
do kapije ga doneo - kad tamo
bubnja i kola buk, i orgijanje
u susret njemu ori se i trešti
iz osvetljene palate. Uz stube
peo se on sa zebnjom, posrćući,
Page 24
i nepoznat se obreo u bučnoj
svadbenoj sali, gde je sred pijanke
zateturane sedeo Pietro
sa zvanicama - a uz koleno mu
anñeo jedan sedi, anñeo
poznat Fernandu, a toliko blistav
kol'ko se njemu blistav ni u snu
činio nikad nije. Pogled jedan
kazao mu je šta je imao,
i šta je sad izgubio za navek.
EBOLI:
Jadni Fernando!
KRALJICA:
Tu je, viteže, priči zacelo kraj?
- Tu mora da je toj priči kraj.
MARKIZ:
Ne sasvim.
KRALJICA:
Niste li rekli nam da je taj
Fernando bio prijatelj vaš?
MARKIZ:
Nijednog dražeg nemam.
EBOLI:
Produžite tu priču, viteže.
MARKIZ:
Biće veoma tužna - a u mene
bol se obnavlja kad se potsećam.
Razrešite me završetka - (Svi zaćute)
KRALJICA (obraća se kneginji Eboli)

Sad će valjada ipak biti dopušteno
da svoju ćerku najzad zagrlim.
Donesite je meni, kneginjo.
(Ova odlazi. Markiz da znak jednom pažu, koji se pokaže u pozadini i odmah ga
nestane. KRALJICA otvara pisma koja joj je dao MARKIZ i izgleda iznenañena.
Za to vreme MARKIZ potajno i veoma revnosno razgovara sa MARKIZOM od
MONDEKAR. Kraljica je pročitala pisma i obraća se MARKIZU ispitivačkim
pogledom)
Niste nam ništa rekli o Matildi?
Page 25
Ona i ne zna može biti kol'ko
Fernando pati?
MARKIZ:
U Matildino
srce još niko nije prozreo.
Al' ćutke trpe duše velike.
KRALJICA:
Obzirete se? Koga pogledom
tražite to?
MARKIZ:
Razmišljam kol'ko bi
na mome mestu srećan bio neko
čije ja ime ne smem da izrečem.
KRALJICA:
A čija je krivica, ako nije?
MARKIZ (upadne živo)

Šta? Zar bih smeo da se usudim
da kažem to onako kako želim?
I da se sad pojavi, bilo bi mu
to oprošteno?
KRALJICA (uplašeno)
Sada? viteže,
sada? Šta time mislite?
MARKIZ:
Bil' smeo -
bil' smeo da se nada?
KRALJICA (sve zbunjenija)

Plašite me, markiže - on tek neće -
MARKIZ:
Tu je već.
POJAVA PETA
KRALJICA. KARLOS. (MARKIZ OD POZE i MARKIZA OD MONDEKAR povuku se u

dubinu)
Page 26
KARLOS (baci se pred kraljicu)

Doš'o je najzad, doš'o taj trenutak,
i Karl tu dragu ruku taći sme! -
KRALJICA:
O, kakav korak - kakvo kažnjivo
iznenañenje, smeono bezumno!
Ustajte! Mi smo očas otkriveni,
moje su dame ovde u blizini.
KARLOS:
Ustati neću, klečaću tu večno,
na tom ću mestu ležati začaran,
sa zemljom srast'o u tom položaju -
KRALJICA:
Besomučniče! Kakvoj vas je to
smelosti moja samilost odvela?
Kako? Pa da li ne znate da ove
bezočne reči upućujete
kraljici svojoj, majci svojoj?
Da li ne znate da ću - o tom prepadu
ja sama kralju -
KARLOS:
I da smrt me čeka!
Na lomaču nek nose me odavde!
Preskupo nije smrću platiti
trenutak jedan probavljen u raju.
KRALJICA:
A vaša kraljica?
KARLOS (ustaje)
O, bože! Idem -
Ostaviću vas. - Mogu li na ino,
kad vi to zahtevate? Majko, majko,
kako se strašno igrate vi sa mnom!
Dosta je jedan mig vaš, ili delić
pogleda ili cigli jedan glas
s usana vaših da mi nalog dadu
pa da iščilim il' da bitišem.
Šta još želite da se učini?
Čega pod suncem ima to što ja,
ako želite, ne bih potrčao
Page 27
na žrtvu da prinesem?
KRALJICA:
Bežite!
KARLOS:
O, bože!
KRALJICA:
To je jedino, o Karlo,
za šta vas suznih očiju preklinjem -
Bežite - pre no moje dvorkinje -
pre nego moji tamničari nañu
zajedno vas i mene, i odnesu
tu krupnu vest do sluha oca vašeg -
KARLOS:
Ja čekam svoju kob - pa bilo to
život il' smrt. I šta? Zar zato samo
uputio sam nade svoje sve
jedinstvenome ovome trenutku,
koji mi najzad bez svedoka vas
dade na dar, da tu na cilju samom
obmanut budem lažnim strahom? Ne,
kraljice! Svet se stotinama puta,
hiljadu puta može da okrene
okolo pola dok bi se još jednom
ponovila naklonost slučaja.
KRALJICA:
Na vjeki vjekov ne ponovila se!
Šta hoćete od mene, zlosrećniče?
KARLOS:
O, višnji mi je svedok, kraljice,
da sam sa sobom borbu vodio,
vodio k'o nijedno biće smrtno -
Kraljice, zalud! Došao je konac
junaštvu mome. Oružje polažem.
KRALJICA:
O tome više - mira moga radi -
ni jedne reči!
KARLOS:
Vi ste bili moja -
Page 28
vas su na oči celog sveta meni,
prestola moćna obećala dva
i priroda i nebo su vas meni
dosudili, a Filip, Filip vas je
oteo meni.
KRALJICA:
On je otac vaš.
KARLOS:
I muž vaš.
KRALJICA:
Carstvo najveće na svetu
u nasleñe vam daje on.
KARLOS:
I vas za majku.
KRALJICA:
Bože veliki! Pa vi ste
izbezumljeni!
KARLOS:
Da li zna on bar
kol'ko je bogat? Da li osećanja
u srcu ima njegovom, da srce
oceni vaše? Tužiti se neću,
nipošto neću, i zaboraviću
kol'ko bih srećan bio s njome, samo
ako je srećan on. No on to nije -
a to su, to su muke paklene!
On nit' je, nit' će ikad biti to.
Ti meni nebo uze, samo da ga
u Filipovom smrviš naručju.
KRALJICA:
Da odvratne li misli!
KARLOS:
O, ja znam
ko je zasnivač braka ovog bio,
znam koju ljubav Filip zna da gaji,
i kakva mu je bila prosidba.
Jer šta ste vi u ovom carstvu? Rec'te!
Da niste regentkinja? Nipošto!
Page 29
Kako bi mogle Albe, tamo gde ste
vi regentkinja, da ubijaju?
Kako bi mogla Flandrija za veru
krvlju da lopi? Kako? Il' ste zar
Filipu žena? To je nemogućno.
Ne mogu to da verujem. Pa ženi
muževlje srce pripada, a kome
njegovo srce pripada? Zar on
za svaku nežnost koja mu se možda
u grozničavom žaru i iskrade,
od skiptra svog i svojih sedih vlasi
ne moli oproštenje?
KRALJICA:
Ko je to
rekao vama da je žalosna
sudbina moja pored Filipa?
KARLOS:
Kaže mi srce koje oseća
svim žarom da bi ta sudbina bila
zavidna pored mene.
KRALJICA:
Sujetniče!
A ako srce moje protivno
od toga kaže? Ako Filipova
neizrečena ljubav, ispoljena
izrazom lica samo, ako nežnost
njegova, puna pošte i prizrenja,
diraju moju dušu prisnije
nego li osiona rečitost
njegovog sina ohologa? Ako
razumno uvaženje jednog starca -
KARLOS:
To je što drugo - Onda - jeste, onda -
oprostite mi. - Ja to nisam znao. -
Ja nisam znao da vi osećate
ljubav za kralja.
KRALJICA:
Poštovati ga? to je želja moja
i to je moje zadovoljstvo.
KARLOS:
Page 30
Nikad voleli niste?
KRALJICA:
Čudno pitanje!
KARLOS:
Nikada niste?
KRALJICA:
Više ne volim.
KARLOS:
Jer vam to srce, jer vam zavet brani?
KRALJICA:
Ostavite me, kneže, i na takav
razgovor više da ne dolazite.
KARLOS:
Jer vam to zavet, jer vam srce brani?
KRALJICA:
Jer moja dužnost - Nesrećniče, čemu
to neveselo raščlanjavanje sudbine
kojoj moramo i ja i vi da sledujemo?
KARLOS:
Moramo? Da sledujemo moramo?
KRALJICA:
Šta ima da znači ovaj svečan ton?
KARLOS:
Tek to
da Karlosu ni na um ne pada
da mora, tamo gde mu hteti valja;
da mu ni na um ne pada da bude
u ovom carstvu najnesrećniji,
kada ga, da bi najsrećniji bio,
staje tek to, da sruši zakone.
KRALJICA:
Da li vas ja razumem? Vi zar još
gajite nadu? Smelosti imate
gajiti nadu još, i tamo gde je
sve izgubljeno?
Page 31
KARLOS:
Ništa, osim mrtvih,
za mene nije izgubljeno.
KRALJICA:
Vi se nadate meni, svojoj majci? (Gleda ga dugo i prodorno - onda sa
dostojanstvom i ozbiljno)
O, pa zašto ne? I više nego to
kadar je novo izabrani kralj -
kadar je ognjem naredbe da zatre
pokojnikove, kadar kipove
da poobara njegove, pa može -
ko da ga spreči? - čak i da potegne
iz njenog mira u Eskorijalu
pokojnikovu mumiju i nju
na videlo iznese božije
pa razveje na četir strane sveta
obesvećeni njegov prah, a onda
da dostojno okonča naposletku -
KARLOS:
Tako vam boga, ne izgovarajte.
KRALJICA:
Da se sa majkom naposletku venča.
KARLOS:
Prokleti sin! (Postoji trenutak ukočen i zanemeo)
O, svršeno je, jeste.
Svemu je kraj sad. Jasno ja i bistro
osećam to, što za me večito
ostaće mutno, večito. Za mene
vas nema - nema - nema - Nestalo vas
za sva vremena. Bačena je kocka.
Izgubljeni ste vi za mene. - O,
pakao u tom osećanju leži -
a pakao u onom drugom leži;
u tome da vas imam. Avaj, to
ja ne razumem, i već nervi moji
počinju da se kidaju.
KRALJICA:
Siroti,
premili Karlo! Posve ja, svom dušom
osećam muku neizrecivu
Page 32
koja u vašim grudima sad besni.
Beskonačan je bol vaš, kao što je
beskonačna i ljubav vaša. Ali
beskonačna je k'o i on i slava
da se on preodoli. Dostojna je
ta cena ovog uzvišenoga
i moćnog borca, dostojna mladića
kroz čije srpe protiče vrlina
predaka neizbrojnih kraljevskih.
Priberite se, kneže plemeniti. -
Tamo gde druga ljudska bića već
malakšu, klonuv duhom, tamo tek
velikog Karla unuk počinje
u koštac da se hvata.
KARLOS:
Odveć kasno!
O, bože, odveć kasno!
KRALJICA:
Odveć kasno
da čovek bude čovek? Kol'ka tek,
o Karlo, naša postane vrlina,
kad nam se srie slomi vršeći je!
Visoko - višlje nego milione
sabraće vaše - vas je promisao
stavila, kneže. Ono što od drugih
zakinula je, ona svom ljubimcu
pristrasno dade, pa se milioni
pitaju: zar je već u utrobi
majčinoj on zaslužio da bude
od nas ostalih smrtnih većma cenjen?
Pa, hajte, spas'te neba pravičnost!
Žrtvujte ono što na žrtvu niko
prineo nije, pa zaslužite
da se na čelu sveta nalazite.
KARLOS:
I mogu to. - DŽinovsku snagu imam
da vas izvojštim, ali snage ja
nimalo nemam da vas izgubim.
KRALJICA:
Priznajte, Karlo - vaše želje tako
besomučno put vaše majke goni
ogorčenost i oholost i prkos.
Page 33
Ta ljubav i to srce koje vi
k'o raspikuća meni žrtvujete,
pripada onim kraljevinama
nad kojim ćete jednom vladati.
Vi pirujući rasipate dobro
koje štićenik vama poveri.
Za vas je ljubav služba uzvišena.
Dosad se ona zablućivala
put majke vaše. O, prinesite je
budućim svojim kraljevinama,
te da, umesto trnja savesti,
nasladu osetite biti bogom.
Dosad je prva ljubav vaša bila
Elizabeta; nek vam druga ljubav
Španija bude. Kako ću ja rado
pred ovom boljom dragom, Karlo dobri,
da se povučem.
KARLOS: (baci joj se pred noge, sav pod vlašću osećanja)

O, božanstvena! Koliko li ste veliki! - Jest, sve,
sve što želite činiću. - Nek bude! (Ustane)
Evo me tu u ruci Svemogućeg
i zaklinjem se - kunem vam se, kunem
na večiti - o, nebo, ne! jedino
na večito se ćutanje zaklinjem,
al' ne na večni zaborav.
KRALJICA:
Pa gde bih
mogla od Karla da zahtevam ono
što ja ni sama činiti ne želim.
MARKIZ (utrči iz aleje)

Kralj!
KRALJICA: Bože!
MARKIZ:
Kneže, bežite odavde!
KRALJICA:
Strašno je podozrenje njegovo,
ako nas vidi -
KARLOS:
Ostajem.
Page 34
KRALJICA:
A ko će žrtva da bude tada?
KARLOS (povlači markiza za ruku).

Hajd'mo, hajd'mo! Bežimo, Roderiše! (Poñe, pa se vrati)
A sa sobom šta mi je dozvoljeno da ponesem?
KRALJICA:
Majčino prijateljetvo.
KARLOS:
Prijateljstvo! Majčino!
KRALJICA:
Jeste. A svrh toga još
i ove suze iz Holandije.
(Daje mu nekoliko pisama. Karl i Markiz odlaze. Kraljica uznemireno traži
očima svoje dame, koje se niotkud ne daju videti. Kad poumi da poñe prema
pozadini, pojavi se kralj).
POJAVA ŠESTA
KRALJ, KRALJICA, VOJVODA ALBA, GRAF LERMA, DOMINGO, nekoliko dama i

velikaša koji zaostanu na otstojanju
KRALJ (obazire se začuñen i poćuti trenutak)

Madam, ovako osamljeni zar?
I baš nijedne dame da vas prati?
Zadivljuje me to - a gde su se
gospoñe vaše dele?
KRALJICA:
Milostivi moj mužu -
KRALJ:
Zašto sami? (Pratnji)
Da mi se
najstroži račun položi o ovom
propustu neoprostivome. Ko je
danas u dvorskoj službi kraljičinoj?
Kome je red da danas dvori nju?
KRALJICA:
Page 35
O, muže moj, ne ljutite se
- sama kriva sam ja - po mom se nareñenju
kneginja Eboli udaljila.
KRALJ:
Po vašem nareñenju?
KRALJICA:
Komorkinju da mi pozove,
jer sam čeznula za infantkinjom:
KRALJ:
I zbog toga slati
pratilju? Ali to izvinjava
jedino prvu damu. Gde je druga?
MONDEKAR: (koja se u toliko vratila i pomešala se sa ostalim damama, istupi)

Kriva sam, vaše veličanstvo, jesam,
priznajem.
KRALJ:
Deset godina vam zato
vremena dajem da o ovome
daleko od Madrida razmišljate.
(Markiza se povuče, uplakanih očiju. Svi ćute. Svi okolni zapanjeno gledaju u
kraljicu)
KRALJICA:
Markizo, koga oplakujete? (Kralju)
Ako sam, muže milostivi moj,
zgrešila, sad bi kruna kraljevska
ovoga carstva, kojoj kruni sama
pružala nisam ruku nikada,
valjalo da me štiti bar toliko
da ne irvenim. Ima i zakona
u ovom iarstvu koji izvodi
na sud vladarske kćeri? Zar jedino
zapt bdi nad španskom ženom? Zar je štiti
snažnije svedok no vrlina njena?
A sada ne zamer'te, muže moj.
ja nisam svikla da u suzama
otpuštam one koji s radošću
u službi mojoj behu. - Mondekar! (Skida svoj opasač i predaje ga Markizi)
Razgnevili ste kralja vi - ne mene -
uzmite stoga ovo da vas seća
na ljubav moju i na ovaj čas.
Page 36
Uklon'te se iz ovog carstva -
vi ste pogrešili u Španiji jedino;
u Francuskoj se mojoj takve suze
utiru radostima. - O, zar večno
potsećati me mora to? (Nasloni se na prvu dvorsku damu i pokrije lice)
U mojoj Francuskoj ipak drukčije je bilo.
KRALJ (sa izvesnim uzbuñenjem)

Zar vas je mog'o da ožalosti
ljubavi moje prekor? Zar je mogla
da vas rastuži jedna cigla reč,
koju je briga ponajnežnija
na moje usne stavila? (Okrene se prema velikašima)
Tu stoje
vazali trona mog. Da l' ikad san
pade na moje kapke, a da nisam
u svaki smiraj dana računao
kako li srce mojih naroda
kuca i tamo gde se nalaze
najdalji moji predeli? Pa zar ću
za tron svoj s više bojazni da dršćem,
no li za druga srca svog? - Za moje
narode može mač moj da mi jemči
i - hercog Alba; no tek ovo oko
može za ljubav moje supruge.
KRALJICA:
Ako vas, muže moj, uvredih -
KRALJ:
Ja se
u ljude brojim najbogatije
u hrišćanskome svetu; sunce nikad
ne zalazi u mojoj državi -
No sve je to već neko imao,
i još po ko će imati. - Al' ovo
samo je moje. To što ima kralj,
pripada sreći - ali Filipu
Elizabeta. To je Ahilova
peta za mene.
KRALJICA:
Vi se, gospodaru, bojite?
KRALJ:
Ova seda kosa ne,
Page 37
zacelo ne. Kad počnem da se bojim,
i prestao sam tad već da se bojim. (Velikašima)
Svog dvora velikaše prebrojavam -
tu prvog nema. Gde je infant moj,
gde je don Karlos? Dečko taj don Karl
počinje da mi biva užasan.
Prisustva mog se kloni otkad je
s univerziteta iz Alkale doš'o.
Krv mu je vrela, zašto mu je
pogled onako hladan? a ponašanje
svečano tako odmereno? Budno
pazite. To vam preporučujem.
ALBA:
Ja to i činim. Dokle god mi srce
o ovaj oklop bude udaralo,
don Filip može mirno da počiva.
Kao pred rajem božji anćeo,
tako pred tronom hercog Alba stoji.
LERMA:
Da li bih smeo u poniznosti
da se usudim da protivu rečim
najumnijemu meću kraljevima? -
Ja veličanstvo svoga kralja cenim
odveć duboko, da bih tako preko
i tako strogo sudio mu sina.
Ja vrlo mnogo zazirem od vrele
Karlove krvi, ali nikoliko
od njegovoga srca.
KRALJ:
Reč je vaša,
grafe od Lerma, dobra da se njom
potkupi otac, oslonac će kralju
vojvoda biti - Dosta već o tome - (Obraća se pratnji)
U Madrid žurim. Poziva me tamo
kraljevska dužnost. Kuga jeresi
narode moje kuži, raste buna
u oblastima mojim holandskim.
Krajnje je vreme. Grozan primer ima
zabludele da vrati s krivog puta.
Zakletvu tešku koju dadoše
kraljevi svi u hrišćanskome svetu
sutra ću da otkupim. Besprimerna
lomača ova biće; svečano se
Page 38
poziva dvor moj sav da prisustvuje. (Odvodi kraljicu; ostali odlaze za njim)
POJAVA SEDMA
Don Karlos sa pismima u rukama i markiz od Poze dolaze sa suprotne strane
KARLOS:
Odlučio sam tvrdo. Flandrija će
spasena biti. Ona hoće tako -
To mi je dosta.
MARKIZ:
Ionako više
ni časa jednog časiti se ne sme.
Čuje se da je vojvoda od Albe
u kabinetu imenovan već za guvernera.
KARLOS:
Još koliko sutra
zatražiću kod oca svoga prijem.
Tražiću ovaj položaj za sebe.
Ovo je prva molba s kojom se
usuñujem pred njega da iziñem.
On mi je neće moći odbiti.
Nerado gleda on odavno već
na boravljenje moje u Madridu.
Kako će biti dobrodošao
izgovor da me drži podalje!
A ja se - da l' da priznam, Roderiše?
i nečem višem nadam. Možda će mi
poći za rukom, kada budem s njim
lice u lice stajao, da opet
u volju njemu uñem. Nikada
prirode glas on čuo nije još,
pa pokušati mislim, Roderiše,
da vidim šta je kadar ovaj glas
s usana mojih.
MARKIZ:
Sada naposletku
ponovo slušam svoga Karlosa.
Sada ste opet vi io svemu vi.
Page 39
POJAVA OSMA
Preñašnji, GRAF LERMA
LERMA:
Kralj je baš sad iz Aranhueza
otputovao. Imam zapovest -
KARLOS:
U redu, grafe Lerma, ja ću kralja
sustići već.
MARKIZ: (Pravi se kao da će da poće. Pomalo ceremonijalno)

Inače drugih kakvih
poruka nema vaše visočanstvo?
KARLOS:
Viteže, nemam. Neka srećan bude
dolazak vaš u Madrid! Još ćete mi
o Flandriji što šta da ispričate. (Lermi koji još čeka)
Evo me odmah. (Graf Lerma ode)
POJAVA DEVETA
DON KARLOS, MARKIZ.
KARLOS:
Shvatio sam te.
Hvala. Al' ovu usiljenost samo
prisustvo trećeg lica opravdava.
Zar nismo braća mi? Ta šega s rangom
nek u potonje bude prognana
iz naše sveze. Sam ubedi sebe
da smo se našli s maskama na balu,
ti preobučen kao rob, a ja
u purpur, ćefa radi, zamumuljen.
Dok mesojeće traje, mi ćemo
štovati ovu laž i svojoj roli
bićemo verni, kako doma pir
ne bismo remetili. Al' će tebi
kroz lorfu Karlo namignuti tvoj,
a ti ćeš meni mimogredice
da stisneš ruku, pa ćemo se tako
Page 40
da razumemo.
MARKIZ:
San je taj božanstven.
No da li neće nikad da se ospe?
Da li se Karl moj i u samog sebe
baš tol'ko uzda da će uporno
zamamljivosti neograničenog
svedržiteljstva moći prkositi?
Tek ima jedan krupan dan da doñe
- dan - kad će - hoću da vas opomenem
splasnuti ta junačka nastrojenost
pri teškoj probi. Filip će umreti.
I Karlo će naslediti golemo
hrišćansko carstvo. Provalija grdna
meñ njim i smrtnim sojem pući će.
Ko je još kol'ko juče čovek bio,
postaje danas bog. On danas više
slabosti nema. Trnu mu u srcu
obaveze večnog reda. Čovečanstvo
- danas još krupna.reč za njegov sluh
prodaje samo sebe, puzeći
oko svog lažnog boga. Iščezava
sa trpljenjem - i samilost u njemu,
u nasladama sustaje vrlina,
za ludosti mu Peru zlato šilje,
za porok dvor mu ćavole dovlači,
I on zanesen spi u nebu tom,
koje mu roblje prepredeno sazda.
Božanstvenost mu traje onoliko
kol'ko i san. I avaj bezumniku
koji bi duše takao se da ga
iz sna probudi. - Šta bi bilo pak
sa Roderihom? Prijateljstvo je
smeono, ono voli istinu -
a njegov strašni zrak ne podnosi
bolesno veličanstvo. Vi podneti
ne biste mogli prkos grañanina,
a ja pak ne vladarsku oholost.
KARLOS:
Dao si vernu i jezovitu
sliku vladara. Jeste, verujem ti.
No srce svoje poroku otvara
jedino sladostrašće. Meni je
tek dvaest treća, ja sam mladić čist.
Page 41
Što je pre mene hiljadama drugih
nesvesno probančilo u prisnim
zagrljajima raspusnim, sve to,
i duha svoga bolju polovinu,
i mušku snagu, ja sam za vladara
sačuvao budućeg. Šta bi moglo
iz moga sria da te potisne,
sem ako ne bi žene bile to?
MARKIZ:
Ja sam. Pa zar bih tako prisno još
mogao da vas volim, Karlo, kad bih
morao da se bojim vas?
KARLOS:
To nikad
dogoditi se neće. Da li sam ti
potreban ja? Da l' imaš kakvih strasti
koje u trona moraju da prose?
Mami l' te zlato? Podanik si ti
bogatiji no ikad što ću biti
ja kao kralj. - Za slavom da li gramziš?
Iscrpeo si punu meru njenu
još kao mladić - svu si je iscrp'o.
Pa ko će čiji dužnik, ko li čiji
poverilac će biti? - Ćutiš? Strepiš
od iskušenja? Nisi pouzdan
većma u sebe?
MARKIZ:
Dobro. Otstupam.
Evo vam ruke.
KARLOS:
Moj?
MARKIZ:
Za sva vremena.
U najsmelijem značenju te reči.
KARLOS:
I tako toplo i od srca bićeš
jednom i kralju odan kao što si
infantu danas?
MARKIZ:
Page 42
To vam se zaklinjem.
KARLOS:
Pa ćeš i kad mi neoprezno srce
laskanja irv obujmi - kad se ove
oči od suza, priviklih inače,
odvikle budu - kada uho ovo
za preklinjanja zabravljeno bude,
i tad ćeš ti, k'o čuvar neustrašiv
vrline moje, da me snažnom svojom
pothvatiš rukom, i da imenom
velikim moga dobrog duha zovneš?
MARKIZ:
Hoću.
KARLOS:
A sada jednu molbu još!
Reci mi Ti. Oduvek sam na ljude
podobne tebi bio ljubomoran
zbogom povlastice te u prisnosti.
Slutnje mi slatke o jednakosti
i sluh i srie zavaravaju
na ovo bratsko Ti. - Ne upadaj -
pogañam šta ćeš reći. To je, znam,
sitnica tebi - ali to je meni,
kraljevskom sinu, mnogo. Hoćeš li
brat da mi budeš?
MARKIZ:
Brat!
KARLOS:
A sada kralju.
Ni od čeg više ja ne zazirem.
Sa tobom ruku pod ruku, ja čikam
i izazivam svoje stoleće.
DRUGI ČIN
U kraljevskoj palati u Madridu
POJAVA PRVA
KRALJ FILIP ispod prestonog neba. VOJVODA od Albe na izvesnom otstojanju

od kralja sa šeširom na glavi. KARLOS
Page 43
KARLOS:
Prvenstvo ima kraljevina. Karlo
veoma rado ministru ustupa.
Za Španiju on zbori - ja sam pak
ovoga doma čedo. (Pokloni se i otstupi)
FILIP:
Vojvoda
ostaje tu, a infant ima reč.
KARLOS (obraćajući se Albi)

Tako ja vašu velikodušnost
moram da molim, vojvodo, da kralja
da mi na dar. Vi znate već da može
štošta na svome srcu da donese
sin roditelju svome što za trećeg
pogodno nije. Kralj će slobodan
biti za vas - ja oca hoću samo
za cigli ovaj kratki čas.
FILIP:
Tu stoji prijatelj njegov.
KARLOS:
Da li sam i ja
zaslužan barem da u vojvodi
pretpostavim i svoga prijatelja?
FILIP:
A da li si i hteo ikada
da to zaslužiš? Meni sinovi
nisu po volji, koji od oceva
imaju izbor bolji.
KARLOS:
Zar je kadar
viteški ponos vojvode od Albe
da sluša ovaj prizor? Duše mi,
ja nasrtljivca, koji se meñ sina
i meñu oca, nezvan, utiče,
a ne crveni, koji se ovako
da stoji ukopisti, a da ništa
obraniti mu srce nije kadro,
igrao ne bih, svedok mi je bog,
Page 44
pa da se i o diademi radi.
FILIP (siñe sa sedišta, ljutito ošinuvši pogledom kneza)

Vojvodo, sklonite se!
(Ovaj poñe na glavna vrata, kroz koja je došao Karlos; kralj mu daje znak da
ode na druga vrata)
U kabinet, dok vas pozovem.
POJAVA DRUGA
KRALJ FILIP, DON KARLOS.
KARLOS (čim je vojvoda napustio sobu, priñe kralju i padne na kolena sa

krajnjom dirnutošću)
Sad moj otac - opet,
sad opet moj, od svega srca hvala
za ovu milost. - Vašu ruku, oče. -
O, slatka dana! Slast tog poljupca
već davno nije bila darovana
vašemu sinu. Što ste me toliko
vremena, oče, odgurivali
od svoga srca? Šta ja to učinih?
FILIP:
Infante, tvoje srce te ujdurme
ni malo ne poznaje. Štedi ih.
Ja tako što ne marim.
KARLOS (ustane)
To je ono.
Kao da slušam vaše dvorjane.
O, oče, nije, višnjega mi boga,
na svome mestu, nije dobro sve,
ne sve što kaže neki pop, ne sve
što kreature kažu svešteničke.
Ja nisam rñav, oče - vrela krv, -
to je sva moja opakost, a mladost
sav zločin moj. Ja nisam rñav, nisam
rñav zacelo - ma koliko da je
za moje srce često optužba
to što sam kadar divlje da uskipim,
srce je moje dobro.
Page 45
FILIP:
Srce tvoje
čisto je, k'o i tvoja molitva, ja znam to.
KARLOS:
Sad il' nikad! - Mi smo sami.
Izmeñu oca i izmeñu sina
pala je ona obeshrabrujuća
pregrada koju stvara etiketa.
Sad ili nikad! Nade zrak sunčani
u srcu mi ogreva, a kroz dušu
proleće slatka slutnja. Sve se nebo
s četama bodrih anñela privija,
ganuto triput presveta posmatra
predivni ovaj prizor velelepni!
Moj oče! Izmirenje! (Padne mu pred noge)
FILIP:
Ostavi me i ustaj!
KARLOS:
Izmirenje!
FILIP: (hoće da se otme od njega)

Preveć mi je bezočna ova opsenarija -
KARLOS:
Sinovlja ljubav bezočna?
FILIP:
I suze? Da nedostojne slike!
S očiju da si mi iš'o!
KARLOS:
Sada ili nikad!
O, oče, dajte da se izmirimo!
FILIP:
Sa očiju mi idi! Vrati se
sa mojih bojnih polja pod sramotom,
i ja ću tebe ruku raširenih
u zagrljaj da primim, - a ovako
odgurnuću te. - Samo kukavička
krivica ima potrebu da sramno
u izvorima takvim sebe pere.
Kom kajanje ne goni stid u lice,
Page 46
pošteñen neće biti kajanja.
KARLOS:
Pa ko je ovo? Kakvom zabunom
taj tuñin meñu ljude zaluta? -
Ta suze jemče da je čovek čovek
otkad je sveta, a u njega, gle!
oči su suve, njega rodila
i nije žena - o, primorajte
te oči nikad nekvašene suzom
da se, dok ima kad, na suze sviknu,
jer ćete još u kakvom teškom času
da zaželite da to naučite.
FILIP:
Misliš li ti zar da ćeš tešku sumnju
svojega oia lepim rečima da pokolebaš?
KARLOS:
Sumnju? Ja ću nju,
tu sumnju, da iščupam - obisnuću
o srce svome ocu, pa ću tad
dotle i s tol'ko snage da drmusam
očevo srce, dok sa srca tog
ne spadne kora sumnje, makar bila
tvrda k'o kamen. - Ko su ti što mene
iz milosti mog kralja prognaše?
I šta je njemu ponudio monah
umesto sina? Kakvom nadoknadom
namiriće mu Alba proigrani
život bez dece? LJubav hoćete?
Pa evo brizga tu u grudima
svežiji izvor njen, plameniji,
no što ga ima u barovitim
i mutnim onim skrovištima, koje
tek ima Filip zlatom da otvara.
FILIP:
Umukni, bezočniče! - Prokušane
sluge su moga izbora ti ljudi,
koje ovako drsko ružiš ti,
i ti ćeš da ih poštuješ.
KARLOS:
Ja ne;
nikada. Ja sam svestan sebe sam.
Page 47
Ono što mogu vaše Albe, to
može i Karl, al' Karl i više može.
Šta najamnik za kraljevinu pita,
koja mu nikad pripadati neće?
Šta mari takav da l' će Filipove
prosede vlasi sneg da popane?
Vaš Karlo bi vas voleo. - Sav zebem
od misli da usamljen i sam
na tronu sedi, sam.
FILIP (potresen ovim rečima, stoji zamišljen, utonuo u sebe. Posle počivke)
Ja jesam sam.
KARLOS (pristupajući mu živahno i sa toplinom)

Bili ste sami. Nemojte me više
mrzeti, pa ću voleti vas ja
vatreno i detinjski, samo me
nemojte više mrzeti. - Koliko
slatko je to i očaravajuće
kad osećamo da nas obožava
prekrasna neka duša, kada znamo
da naša slast i tuć zažari obraz,
da strah naš tućim grud'ma podrhtava,
da jad naš tuće oči navodnjava! -
Kako je lepo i božanstveno
sa dragim, vrlo omiljenim sinom
ruku pod ruku natrag pohrliti
na šzetnu stazu svoje mladosti,
prosnevati života san još jednom!
Kako je slatko, kako veliko
vrlinom svog potomka besmrtno
i neprolazno i na blagodet
vekova dalje trajati! - I kako
lepo je da se seje ono što će
jedared dragi neki sin da žnje,
i da se zbira ono što će vući
kamate za nj, i da se sluti s kakvim
žarom zahvalnosti buktaće u njega. -
Vrlo su mudro vaši popovi
izbegli, oče, da vam govore o ovom raju!
FILIP (ipak ganut)

Sine moj, moj sine!
Ti samom sebi presudu izričeš.
Zamamno odveć sreću slikaš ti,
koju mi nikad nisi pružio.
Page 48
KARLOS:
To Sveznajući nek presudi! - Vi ste
isključili me, sami vi, iz svoga
očinskog sria i iz udela
u vašem kraljevanju. Sve do sad,
do ovog dana - o, pa je li dobro,
je l' pravo bilo to? do sad sam ja,
naslednik španske krune, morao
da budem tuñin tu u Španiji,
da budem sužanj tu na ovom tlu,
kojim ću jednom vladati. Pa je li
to pravo, je li duševno to bilo?
O, kako često, kako često, oče,
obarao sam oči tlu od stida,
kada bi s dvora aranhueskog
poslednje vesti stizale do mene
iz novina il' preko poslanika
vladara tuñih!
FILIP:
Prežestoko kipi
i buči krv u tvojim žilama.
Razarao bi ti jedino.
KARLOS:
Dajte
i da razaram, oče. - Prežestoko
buči u mojim žilama - pa ja
dvadeset treću brojim godinu,
a ništa još za besmrtnost ne stvorih!
Probuñen ja sam, sebe svestan ja sam.
Poziv da presto preuzmem vladarski
iz dremeža me, k'o poverilac,
zvekirom budi, dok mi straćeni
časovi mog mladićstva, kao neki
dug časti, glasno opomene šilju.
Tu je on, tu je veliki i lepi
trenutak što će najzad da zatraži
od mene da mu platim kamate
na talant krupni: svetska istorija,
predaka mojih slava, gromka truba
strašnoga suda mene zovu. Vreme
došlo je sad da slava preda mnom
poprište slavno otvori. - Moj kralju,
da li bih smeo molbu da iskažem
Page 49
koja me amo dovede?
FILIP:
I molbu? Reci je.
KARLOS:
U Brabantu preteći
pobuna raste. Odbranu zahteva
i snažnu, a i pametnu uporstvo
pobunjenika. Da se skroti bes
zanesenjaka tih, u Flandriju
treba da vojsku vojvoda povede,
vladarskim punomoćijem snabdeven.
Kako je ova služba puna časti,
kako je kao stvorena za to,
da sina vam u slave hram uvede! -
Meni, moj kralju, meni vojsku dajte.
Vole me Holanćani; krvlju smem
za njinu vernost da vam zajemčim.
FILIP:
Ti buncaš. Takav pothvat traži zrela
čoveka, ne mladića.
KARLOS:
Traži samo da čovek bude čovek,
a u Albe baš toga nikad bilo nije.
FILIP:
Strahom se samo pobuna sputava.
Tu bi bezumlje bila samilost.
Meka je tvoja duša, sine moj.
Od vojvode se boje. Ove svoje
molbe se proñi.
KARLOS:
Pošljite me, oče,
u Flandriju sa vojskom, drznite se
na moju mekudušu. Već i ime
kraljevog sina, što će ispred mojih
zastava da odleti, dovešće
do osvojenja tamo gde bi samo
do pustošenja doveli dželati
vojvode Albe. Molim vas za to
na kolenima. To je prva molba
u mom životu - Oče, poverite
Page 50
Flandriju meni.
FILIP (posmatrajući infanta prodornim pogledom)

A sa tim i svoju
najbolju vojsku tvome vlastoljublju?
Ubici svome nož?
KARLOS:
Moj bože! Zar sam
do toga samo dospeo, je l' to
plod ovog časa velikog, tog časa
već tako dugo izmoljavanog? (Po malom razmišljanju, sa ublaženom
ozbiljnošću)
Blaže mi odgovor'te! Nemojte
od sebe tako da me otpuštate!
Voleo ne bih, ne bih voleo
da tako teška, teška srca odem.
Budite sa mnom milostiviji.
Potreba preka moja to je, to je
poslednji moj, očajni pokušaj -
da shvatim nisam kadar, nisam kadar
da kao čovek pribrano podnesem
da mi vi sve, baš sve, baš sve ne date.
I sad me vi od sebe otpuštate.
S očiju vaših idem neuslišen
i prevaren u hiljadama svojih
domišljanja predivnih. - Onde gde je
vaš sin sad suze lio onde će se
braniti vaš Domingo i vaš Alba
k'o pobednici. Čopor dvorjana,
premrli velikaši, esnaf ceo
popova smrtno bledih bili su
svedokom kad ste dali svečano
dozvolu da me čujete. Nemojte
sramotiti me! Ne zadajite mi
tu smrtnu ranu, oče, da me takvoj
poruzi drske dvorske služinčadi
sramotno žrtvujete, da se kaže
kako na račun vaše milosti
tućinci terevenče, dok vaš Karlo
izmoliti baš ništa kadar nije.
Za jemstvo da želite da me štuju,
u Flandriju me s vojskom pošljite!
FILIP:
Da mi, po ienu srdžbe kralja svog,
Page 51
ponovio to nisi!
KARLOS:
I po cenu
srdžbe svog kralja poslednji put molim
poverite mi Flandriju. Ja treba
iz Španije da odem, moram to.
Bavljenje moje ovde nije za me
drugo do predah pod dželatskom rukom -
Madridsko nebo teži mi na duši
k'o svest o kakvom zločinu. Jedino
ako promenim hitno podneblje
izlečiti se mogu. Pošljite me
u Flandriju ni časa ne časeći,
ako ste voljni da me spasete.
FILIP (usiljeno nehatno)

Dobra je nega, sine, potrebna
za takve bolesnike; potreban je
za njih lekarski nadzor. Ostaješ
u Španiji, a vojvoda će ići
u Flandriju.
KARLOS (van sebe)

E, onda sjatite se,
duhovi dobri, oko mene sad!
FILIP (stukne jedan korak)

Stani! Šta znači ovaj izraz lica?
KARLOS (kolebljivim glasom)

I ostaje pri ovoj odluci
neopozivno, oče?
FILIP:
Ona je došla od kralja.
KARLOS:
Pos'o je moj svršen. (Odlazi u najvećem uzbuñenju)
POJAVA TREĆA
Filip postoji neko vreme utonuo u mračna razmišljanja - naposletku prošeta

nekoliko puta dvoranom. ALBA se zbunjeno približava.
Page 52
FILIP:
Svakoga časa nalog očekujte
da poñete za Brisel.
ALBA:
Sve je, kralju, pripravno već.
FILIP:
Zapečaćeno leži
u kabinetu vaše punomoćje.
Od kraljice utoliko svoj otpust
uzmite i prijav'te se infantu
da se sa njime oprostite.
ALBA:
Sad baš
videh ga kako iz dvorane ove
iziñe kao mahnit. A i vaše
kraljevsko veličanstvo kao da je
van sebe i duboko uzbuñeno -
Možda je predmet razgovora?
FILIP:
Predmet bio je hercog Alba. (Kralj stoji očiju uprtih u njega, mračno)
Milo mi je
da čujem kako moje savetnike
don Karlos mrzi; ali otkrio sam,
i to me jedi, da ih prezire.
ALBA (pobledi i poumi da plane)
FILIP:
Odgovor nije potreban. Dopuštam
da se sa knezom pomirite.
ALBA:
Sire!
FILIP:
Pa recite mi: ko je ono bio
koji me prvi upozorio
da se pričuvam mračnih namera
svojega sina? Tad sam čuo vas,
a njega nisam. Pokušaj ću taj
da rizikujem. Karl će u potonje
Page 53
mom tronu biti bliži. Idite. (Kralj odlazi u kabinet. Vojvoda ode na druga vrata)
POJAVA ČETVRTA
Dvorana ispred kraljičine sobe DON KARLOS ulazi na srednja vrata u razgovoru
sa jednim paisem. orjani, koji su se našli u dvorani, raziñu se u okolne sobe
kad on naiñe.
KARLOS:
Pismo za mene? Čemu pak taj ključ?
A tako tajno predaje mi se jedno i drugo?
- Priñi bliže. - Gde si dobio ovo?
PAŽ (tajanstveno)
Dama me je ta
izrikom upozorila na to
da više voli da se pogodi
koja je ona, no da se opiše. -
KARLOS (trgne se)

Dama? (Osmotri pažljivije paža)
Šta? Kako? Ko si uprav ti?
PAŽ:
Paž njenog veličanstva kraljice.
KARLOS: (uplašeno priñe dečku i stavi mu ruku na usta)

Umrećeš. Ćuti! Dovoljno sad znam već.
(Užurbano slomi pečat i poñe na sam kraj dvorane da iročita pismo. Utoliko
doñe VOJVODA ALBA i proñe.a da ga ovaj i ne opazi, pored kneza i ode u
kraljičinu sobu. KARLOS počinje i da naizmenično bledi i crveni. Kad pročita,
ostane dugo zanemeo, ukočeno piljeći u pismo. Najzad se obrati pažu)
Lično ti dala pismo?
PAŽ:
Sopstvenim rukama svojim.
KARLOS:
Lično ti ga dala?
Ne rutaj mi se. Još od ruke njene
čitao ništa nisam; ako mi se
možeš zakleti, verovati moram.
Ako je laž to bila, otvoreno
priznaj mi, nemoj šegati se sa mnom.
Page 54
PAŽ:
A s kim?
KARLOS (ponovo pogleda u pismo, pa podozrivo, ispitivački posmatra paža.

Pošto je prošetao dvoranom)
Ti imaš roditelje još?
Imaš? Pod kraljem služi otac tvoj
i sin je ove zemlje?
PAŽ:
On je pao
kod Sent Kantena, kao pukovnik
u konjici kod vojvode savojskog.
Alonzo graf od Henareza njemu
bilo je ime.
KARLOS (uzevši ga za ruku i uprvši značajno oči u njega)

Tebi je to pismo predao kralj?
PAŽ (kosnuto)
Moj kneže milostivi,
zaslužujem li ja to podozrenje?
KARLOS (čita pismo)

„Taj ključ otvara sobe što pozadi
u kraljičinom paviljonu leže.
Krajnja od njih sa jednim kabinetom
bočno se sučeljava, kud još nikad
uhode korak zabasao nije.
Slobodno tu i glasno ljubav sme
da prizna ono što je već toliko
vremena smela da poverava
znacima samo krišom davanim.
Tu uslišenje čeka bojažljivca
i uzdržljivka strpljivoga čeka
nagrada lepa." (Kao da se budi iz narkoze)
Ja ne sanjam - nisam
van sebe - to je moja desnica -
ovo je mač moj, a napisani
slogovi to su. Istina je cela,
voljen sam - voljen - jesam - voljen sam! (Van sebe juri po sobi sa rukama
podignutim nebu)
PAŽ:
Hajdete onda, kneže, da vas vodim.
Page 55
KARLOS:
Pusti me da pre svega sebi doñem.
Zar mnome sve strahote sreće ove
ne drhte još? Zar nade moje behu
ohole tako? Zar sam ikad smeo
to i da sanjam? Gde je čovek taj
što bi se tako brzo svikao
da bude bog? Ta ko sam bio ja,
i ko sam sad? Drugače sad je nebo,
drugače sunce no što beše pre -
Ona me voli!
PAŽ (hoće da ga odvede)

Kneže, kneže moj,
tu nije mesto - vi zaboravljate.
KARLOS (odjednom se skameni)

Kralja, mog oca! (Opusti ruke, plašljivo gdeda oko sebe i počinje da se pribira)
Strašno! - potpuno si
u pravu, prijatelju. Hvala ti;
nisam pri sebi bio ovog časa -
Što moram da prećutim to, što moram
da tu u svojim grudima zazidam
tol'ko blaženstvo, to je užasno. (Uhvati paža za ruku i odvede ga u stranu)
I što si vid'o - čuješ? - i što nisi,
da ti je kao kovčeg mrtvački
potonulo u grud'ma. Sada idi.
Ja ću se snaći. Idi. Ne smeju nas
ovde da naću. Idi.
PAŽ (hoće da ode)
KARLOS:
Ali stoj! I čuj me! (PAŽ se vrati. KARLOS mu stavi ruku na rame, tga mu
ozbiljno i ovečano pogleda u lice)
Tajnu strašnu ćeš poneti,
koja, k'o oni jaki otrovi,
raznese sasud svoj, u kom se nañe.
Irazom lica svoga dobro vladaj.
Neka ti glava nikada ne sazna
šta je u srcu tvome sakriveno.
Budi k'o truba za dozivanje
koja i prima zvuk i šilje ga,
a ne čuje ga sama. - Ti si dečko -
i budi vazda to, i nastavi
Page 56
da igraš veseljaka - Kako li je
umnica što je ovo pisala
umela spretno da izabere
ko da joj bude glasnik ljubavni!
Tu za se guje otrovnice kralj
da traži neće.
PAŽ:
Ja ću, opet, kneže,
ponositi se što ću i od kralja
bogatiji za jednu tajnu biti.
KARLOS:
Sujetna mlada ludo, to je ono
od čega tebi valja drhtati.
Dogodi li se da se susretnemo
na javnom mestu, ti bojažljivo
i ponizno mi prići. Nipošto
da nisi nikad dao sujeti
da te zavede da pokazuješ
kako je infant tebi naklonjen.
Ne može biti većeg greha za te,
moj sine, nego da se meni sviñaš.
Što u potonje budeš imao
da mi doneseš, to da slogovima
nipošto nisi izgovarao,
nit' usnicama poverovao;
putem za vesti uobičajenim
nek vesti tvoje nikada ne poñu.
Govorićeš mi trepavicama
i kažiprstom; dok ću pogledom
ja da te slušam. Filipove su
sluge i svetlost ova oko nas,
i ovaj vazduh što nas opkoljava,
pa čak i ovi gluvi zidovi
nadniče za nj. To neko dolazi. (Kraljičina soba se otvara i vojvoda Alba uñe)
Odlazi. I doviñenja!
PAŽ:
Da samo ne pogrešite sobu, kneže.
KARLOS:
To je vojvoda. -
Ne, o ne! U redu je.
Ja ću se znati snaći već.
Page 57
POJAVA PETA
DON KARLOS. Vojvoda od ALBE.
ALBA (prepreči mu put)

Dve reči, moj milostivi kneže.
KARLOS:
Dobro, dobro - U redu - drugi put (Hoće da ode.)
ALBA:
Zacelo mesto
prikladno odveć ne izgleda. Vašem
kraljevskom visočanstvu bilo bi
ugodno možda da me sasluša
u svojoj sobi?
KARLOS:
Zašto? Može to
i ovde. - Samo brzo, samo kratko.
ALBA:
Što me ovamo uprav dovodi,
to je da vašem visočanstvu svoju
izrazim blagodarnost preponiznu
za hotimičnu -
KARLOS:
Meni blagodarnost?
Na čemu blagodarnost? - Blagodarnost
od strane vojvode od Albe?
ALBA:
Čim ste
iz monarhove sobe otišli
ja sam izvešten da za Brisel idem.
KARLOS:
Za Brisel? Tako!
ALBA:
Čemu drugom, kneže,
valja mi da pripišem to, sem vašem
zauzimanju milostivome
Page 58
kod kraljevskoga veličanstva?
KARLOS:
Meni? Meni uopšte ne - zacelo ne.
Vi putujete - e, pa srećan put!
ALBA:
I ništa više? To me čudi. - Nema
za Flandriju nijedno nareñenje
da mi izruči vaše visočanstvo?
KARLOS:
Šta još? Šta tamo?
ALBA:
A izgledalo je
tu skoro još, da sudba tih zemalja
Don Karlosovo prisustvo zahteva.
KARLOS:
Kako to? O, zacelo - tako je -
tako je bilo pre - al' potpuno je
dobro i tako, potpuno je dobro,
utoliko je bolje još -
ALBA:
Ja slušam s čuñenjem -
KARLOS (bez ironije)

Vi ste veliki general -
ko to još ne zna? - čak će se i zavist
na to zakleti. Ja - pa ja sam mlad.
I kralj je bio toga mišljenja.
Kralj je u pravu, potpuno u pravu.
Ja to uviñam sad, i pravo mi je;
dosta o tome, dakle. Srećan put.
Ja, k'o što već i sami vidite,
ne mogu sada prosto na prosto -
sad sam baš nešto pretrpan -
za sutra da ostavimo ostalo - il' kada
hoćete vi, il' kad se vratite iz Brisla -
ALBA:
Kako?
KARLOS (nakon malog ćutanja, videći da vojvoda ostaje)

Page 59
Pratiće vas dobro
godišnje doba. - Put preko Milana,
Lotringije, Burgunda prolazi
a potom preko Nemačke - Ah, da!
Nemačka? - Pa u Nemačkoj je to
i bilo! Vas onamo poznaju!
Sada imamo april, maj - pa juni -
u julu ste zacelo već u Brislu,
il' tamo bar s početkom avgusta
ponajkasnije. Čuće se, ne sumnjam,
o pobedama vaši.m vrlo brzo.
Vi ćete znati da se pokažete
premilostivog našeg poverenja dostojni.
ALBA (značajno)
Da l' ću biti kadar to
sa srcem s vojim koje obraniti
ne može ništa?
KARLOS (nakon izvesnog ćutanja, dostojanstveno i ponosno)

Vi ste, vojvodo,
osetljivi, i s pravom. Bilo je,
premalo s moje strane obzira,
priznajem, kad sam borbu poveo
protivu vas, a vi mi kadri niste
da odvratite.
ALBA:
Nisam kadar?
KARLOS (pruža mu osmehujući se ruku)

Šteta,
što uprav sada nemam kad da s Albom
podelim časno megdaš Drugi put -
ALBA:
Mi se na posve razne načine
varamo, kneže, u računu. Vi,
na primer, sebe vidite za jedno
dvadeset leta kasnije, a ja
uprav za tol'ko ranije vas vidim.
KARLOS:
Pa?
ALBA:
Page 60
Pa mi pritom pada na pamet,
kol'ko bi samo noći, provedenih
kod lepe svoje žene Portugalke,
kod vaše majke, bio monarh dao
da svojoj kruni kupi mišicu
k'o što je ova! NJemu će tek valjda
poznato biti kol'ko je monarhe
ploditi lakše no monarhije -
i koliko se nekim kraljem svet
daleko brže zbrine, nego kralj
nekakvim svetom.
KARLOS:
Posve istinito!
Al', dalje, dalje, vojvodo? -
ALBA:
I kol'ko
krvi je, krvi vašeg naroda,
moralo da poteče, da bi mogle
dve kaplje kraljem vas da načine.
KARLOS:
Duše mi, vrlo tačno, i to sve
zbijeno u dve reči, šta sve može
oholost temeljena zaslugom
da suprotstavi onoj oholosti
koja na pukoj sreći se zasniva.
Al' šta iz toga proizilazi,
vojvodo Alba? Dakle?
ALBA:
Avaj onom
nežnome veličanstvu u kolevci,
koje dadilji može da se ruga!
A dato mu je da na jastucima
pobeda naših blagim snom počiva.
Na kruni samo biser presijava,
a ne i one rane, naravno,
kojima se je ona izvojštila.
Zakone španske ispisivao je
mač ovaj tuñim narodima, on je
pred raspetima odbleskivao
i krvave je brazde k'o crtakom
na ovom delu sveta ureziv'o
za seme vere: na nebesima
Page 61
bio je sudai bog, na zemlji ja.
KARLOS:
Bog ili ñavo, izlazi na isto!
Desnica vi ste bili njegova.
Znam ja to dobro - no za ovaj mah
dosta o tome, molim vas. Od nekih
uspomena bih vrlo voleo
da se pričuvam. - Izbor oia svog
j a cenim. Mom j e ocu svakako
potreban jedan Alba; što je njemu
potreban on, ne zavidim mu ja.
Veliki čovek vi ste. - Mogućno je
da je i tako; skoro verujem.
Samo ste došli, sve se pribojavam,
za milenijum ieki prerano.
Alba je bio čovek, rekao bih,
kojem je bilo vreme da se javi
na kraju dana svih! Jer onda kad bi
strpljenje neba sve iscrpao
džinovski inat poroka, i kad bi
bogata žetva zala stajala
u punom klasu, pa se tražio
žetelac kakvom nema ravioga,
tad biste vi na svome mestu bili. -
O, bože, raj moj! moja Flandrija! -
Al' sad mi nije misliti na to.
Preñimo preko toga. Govore
kako ste hrpu smrtnih presuda
već potpisanih poneli sa sobom?
Obazrivost je pohvalna. Bar tako
ne mora čovek da se pribojava
od smicalica. - Kol'ko li sam, oče,
mišljenje tvoje krivo shvatio!
Za surovost sam tebe krivio
što nisi dao da se latim posla
na kojem tvoje Albe blistaju!
To je početak bio upravo
tvog poštovanja.
ALBA:
zaslužila bi
Kneže, ova reč
KARLOS:
Šta?
Page 62
ALBA:
Al' kraljev sin
od tog vas štiti.
KARLOS (lati se mača)

Ovo traži krv! Vojvodo, mač izvui'te!
ALBA (hladno)
Protiv koga?
KARLOS (nasrne)
Izvuc'te mač svoj, il' ću vas probosti.
ALBA (izvlači mač)

Kad biti mora - (Bore se)
POJAVA ŠESTA
KRALJICA. DON KARLOS. VOJVODA od ALBE.
KRALJICA (koja uplašeno dolazi iz svoje sobe)

Goli mačevi! (Knezu srdito i zapovedničkim glasom)
Karlose!
KARLOS (sav van sebe kada je spazio kraljicu, opusti ruku, stoji nepomičan i
ošamućen, a onda pritrči vojvodi i poljubi ga)
Ruku pomirenja dajte, vojvodo,
sve nek bude oprošteno!
(Baci se bez reči pred kraljičine noge, onda ustane i, ne vladajući sobom,
odjuri)
ALBA: (koji je stajao sav u čudu, ne skidghjući očiju sa njih)

Ovo je ipak čudno, duše mi! (postoji koji trenutak uznemirena i u nedoumici, a
onda polako poñe u svoju sobu, pa se na vratima okrene)
Vojvodo Alba! (Vojvoda ode za njom u njenu sobu)
Kabinet kneginje Eboli
POJAVA SEDMA
KNEGINJA, odevena, sa stanovišta idealnog ukusa, lepo, ali jednostavno, svira

u lautu i peva. Potom kraljičii PAŽ.
Page 63
KNEGINJA (brzo skoči)
Dolazi!
PAŽ (naglo)
Jeste l' sami? Što ga tu
još nema, to me neobično čudi;
al' mora stići svaki čas.
KNEGINJA:
Zar mora? Tad znači da i hoće -
znači da j e stvar odlučena -
PAŽ:
On u stopu za mnom
ide ovamo. - Vi ste voljeni,
premilostiva kneginjice - Vi ste
voljeni, vi ste tako voljeni,
kako još niko voljen biti neće,
niti je bio iko. Kakav sam video prizor!
KNEGINJA (privlači ga sebi od nestrpljenja)

Brzo, brzo! Ti si
zborio s njim? govori! Šta je rek'o?
Kako se drž'o? Reči mi navedi!
Je l' bio zbunjen, bio iznenañen?
I pogodi li ko mu posla ključ?
Brzo! - Il' nije? Il' uopšte nije?
Il' je na neku drugu sumnjao?
Dakle? Zar rečce jedne da mi kažeš?
O, fuj! O, fuj! i nek te bude stid!
Još nikad tako drven nisi bio
ni spor ovako nepodnošljivo.
PAŽ:
Mogu l' do reči doći, milostiva?
Ključ i iisamce predao sam mu
u kraljičinom pretsoblju. Kad ču,
jer mi se reč omakla, da je pismo
od jedne dame, on se trže jako,
i pogdeda me.
KIEGINJA:
Trgao se jako?
Veoma dobro! Divno! Samo dalje.
PAŽ:
Page 64
Hteo sam još da kažem, ali on
preblede, pa mi pismo istrže,
i pogleda me preteći i reče
da zna već sve. On pismo pročita
s preneraženjem i odjednom poče
da drhti sav.
KNEGINJA:
On zna već sve, zna sve?
Je li ti tako rekao?
PAŽ:
Pa triput,
četiri puta upita, da l' pismo
baš vi, vi lično predadoste mi.
KNEGINJA:
Da li ja lično?
Dakle ime moje spomenuo je?
PAŽ:
Ime - ne, to ne. -
Uhode, reče, možda negde tu
prisluškuju, pa mogu kralju onda
da to izbrbljaju.
KNEGINJA (iznenañeno)
Je l' tako rek'o?
PAŽ:
Kralju je, reče, strašno mnogo stalo. za čudo mnogo, osobito mnogo, da sazna
što o tome pismu.
KNEGINJA:
Kralju?
Jesi li dobro čuo? Kralju? Je li
baš ovaj izraz upotrebio?
PAŽ:
Baš taj. I reče da je ova tajna
opasna vrlo, pa me opomenu
da budem jako na oprezi šta ću
da kažem, šta li licem da pokažem,
da ne bi nešto kralj posumnjao.
KNEGINJA (nakon malog razmišljanja, sva zadivljena)

Page 65
Podudara se sve. - I drukčije
ne može biti - on zacelo zna
za onu istoriju. - Um mi staje!
Ko mu je mog'o to da oda? - Ko?
I pitam još - pa ko duboko tako
i tako oštro prozire, ko drugi
do sokolovo oko ljubavi?
Al' dalje, dalje pričaj: pročit'o je
pisamce -
PAŽ:
Mora, rekao je on,
da drhti sav od sreće koju to
pismo sadrži; usućivao se
nije da tako što i sanja kad.
No tada u dvoranu, k'o za pakost,
vojvoda uće, te nas primora -
KNEGINJA (jetko)
Pa šta, za ime sveta, ima tamo
vojvoda sad da traži? Ali gde je
ostao, gde? I što okleva? Što ga
već nema ovde? Eto kako si
pogrešno obavešten. Kol'ko li je,
da je to samo hteo, mogao
nasrkati se sreće za ovol'ko
vremena kol'ko trebalo je tebi
da to ispričaš?
PAŽ:
Vojvoda je, strah me
KNEGINJA:
I opet vojvoda? Šta traži on tu?
Kakva sad posla ta junačina
ima sa mojom tihom blaženošću?
Ta mogao je da ga ostavi,
il' ga najuri; kog na ovom svetu
ne mogu da najure? O, zacelo,
u ljubavi se baš toliko isto
slabo tvoj knez razume, kol'ko se
razume slabo i u ženska srca.
On ne zna šta minuti znače. - Mir, o mir!
Dolazi neko. Beži! To je knez. (Paž žurno iziñe)
Odlazi, idi! - Moja lauta
gde li je? Treba da me iznenadi -
Znak treba moja pesma da mu da.
Page 66
POJAVA OSMA
KNEGINJA, a odmah zatim DON KARLOS
KNEGINJA (bacila se na otoman i svira)
KARLOS (uleti. Pozna kneginju i zastane kao gromom pogoñen)

O, bože! Gde sam ja to?
KNEGINJA (ispusti lautu. Poñe prema njemu)

Ah, knez Karlos? Jeste, zacelo!
KARLOS:
Gde li sam ja to?
Da bezumne li zabune - pa ja sam
pogrešio kabinet.
KNEGINJA:
Kako Karlo
ume vanredno sobe da zapaža
gde ima dama bez svedoka.
KARLOS:
Ja vas,
kneginjo, molim da mi oprostite,
naš'o sam prednju sobu, kneginjo,
nezaključanu.
KNEGINJA:
Je li mogućno?
A meni se baš čini da sam je
ja sama zaključala.
KARLOS:
To se vama tek tako čini,
tako vam se čini -
al', verujte mi, vi se varate.
Da ste je hteli zabraviti, da,
to ja dopuštam, to vam verujem ~
al' da ste zaključali? Ne, zacelo,
zacelo niste! Čujem kako neko
na lauti tu svira - nije li
lauta bila? (Okreće se u nedoumici)
Page 67
Jeste, eno je -
a ja - to sam i bog na nebu zna -
ja do bezumlja volim lautu.
U uvo sam se sav pretvorio,
ništa za sebe prosto nisam znao,
te u kabinet banem da u oko
pogledam lepo slatkoj umetnici
koja me tako anñeoski ganu
i tako snažno očara.
KNEGINJA:
Veoma ljubazna ta je namera, i nju ste,
k'o što bih mogla i da dokažem,
veoma brzo zadovoljili. (Poćutavši, značajno)
O, moram ja da cenim uviñavnost
čoveka koji, da bi izbegao
da nagna jednu ženu da se stidi,
u takve laži sebe zapliće.
KARLOS (iskreno)
Osećam ja i sam već, kneginjo,
da ono što bih popraviti hteo
samo još pogoršavam - Molim vas,
razrešite me uloge, za čije
ovaploćenje nema baš ni malo
podobnosti u mene. Vi ste hteli
da naćete od sveta utočište
u ovoj sobi. Hteli ste da ovde,
gde neće da vas čuje niko živi,
za tihe želje sria živite.
A ja sam se pokazao i opet
za nesreću k'o stvoren; smesta se
taj lepi san pobrkao. - Pa zato,
što pre se uklonivši, ja ću. (Hoće da ode)
KNEGINJA (iznenañena i žacnuta, no odmah se pribere)

Kneže - O, to je bilo zlobno -
KARLOS:
Kneginjo,
Ja shvatam šta bi imao da znači
u ovom kabinetu, ovaj pogled,
i ja duboko uvažavam ovu
zbunjenost koju nalaže vrlina.
Avaj muškarcu kojem ženska rumen
uliva hrabrost! Ja sam obeshrabren
Page 68
kad drhte žene preda mnom.
KNEGINJA:
Ta nije!
Za mladoga čoveka i za sina
jednoga kralja besprimerna savest!
Da, kneže, sada morate kod mene
da ostanete sasvim; sad vas sama
za ovo molim: kraj vrline takve
od straha će se da oporavi
devojka svaka. Ali, znate li
da ste me baš kod najmilije moje
pesmice trgli kad ste iznenadno
onako došli? (Odvodi ga do sofe i ponovo uzima svoju lautu)
Moraću još jednom
tu pesmu, kneže Karlo, da otsviram;
biće vam kazna da me saslušate.
KARLOS (sedne, ne bez usiljenosti, kraj kneginje)

Kazna toliko isto poželjna,
koliko i moj prestup - a, zacelo!
toliko mi je bio sadržaj
kao naručen, tol'ko lep božanski
da bih ga-bio kadar otslušati
i treći put.
KNEGINJA:
I vi ste čuli sve?
Pa to je grozno, kneže. - Tamo se
o ljubavi govorilo, ja držim.
KARLOS:
I to o srećnoj, ako se ne bunim -
Reči, u ovim lepim ustima,
ne može biti lepše, no, dabome,
ne tol'ko istinito iskazane
koliko lepe.
KNEGINJA:
Ne toliko zar?
Ne tol'ko istinito? - Dakle vi
sumnjate, kneže?
KARLOS:
Dvoumim bez malo
da bi se ikad mogli kneginja
Page 69
od Eboli i Karlos da razumu
kada je reč o ljubavi. (Kneginja se trgne; on to primeti, pa nastavi pomalo
galantno)
Jer ko,
ko ovim ružičastim obrazima
da poveruje da je strast u tim
besnela grud'ma? Jednoj kneginji
Eboli valjda ta opasnost tek
ne preti da uzalud uzdiše,
neuslišena? LJubav zna tek onaj
koji bez nade voli.
KNEGINJA (sa svom svojom maločašnjom živahnošću)

Prestanite!
To zvuči strašno zaboga! - I ta
sudba, dabome, vas baš mimo sve
proganja kanda - i uz to baš danas. (Uzima ga za ruku, pa sa laskavom
zainteresovanošću)
Vi, dobri kneže, niste veseli.
Vi trpite, i, duše mi, baš mnogo
trpite valjda. Je li mogućno?
A zašto, kneže, trpite, kad sve
glasno vas zove da uživate
u nasladama ovog sveta, kad je
izdašna vama dala priroda
darove sve, kad prava imate
da tražite sve slasti od života
vi - jednog kralja velikoga sin,
i više, mnogo više nego to,
vi što se još u kolevci kneževskoj
nañoste obdareni darovima
koji su čak i zamračivali
sunčani blesak vašeg položaja?
Vi - kome sude suci potkupljeni
u celom strogom sudu žena,
žena koje o muškoj vrednosti i slavi
s isključivošću, bez priziva sude?
Da onaj koji, čim je spazio,
već i osvaja, koji rasplamsava
i kada hladan ostaje, a kada
prohte se njemu plamenom da plane,
on raJevima mora da se igra
i da božansku sreću poklanja -
da čovek kog je priroda za sreću
hiljade njih uresila i kom je
darove dala kao malo kom -
Page 70
da sam on bude žalostan? - O, nebo,
ti što si sve, sve dalo njemu, zašto,
zašto mu samo oči uskrati
da vidi svoje pobede?
KARLOS (koji je sve vreme bio utonuo u krajlju rastrojenost, doće odjednom
sebi kad kneginja zaćuti, i skoči)
Vanredno!
Tom ničeg ravnog nema, kneginjo!
Otpevajte mi ipak, molim vas,
još jednom ovo mesto.
KNEGINJA (pogleda ga zapanjeno)

Karlo, gde ste za ovo vreme bili?
KARLOS (skoči)
Jeste, zbilja!
u pravi čas me opomenuste.
Moram da idem -moram - moram smesta.
KNEGINJA (zadržava ga)

Kuda?
KARLOS (strašno zaplašen)

Na vazduh. - Pustite da idem,
kneginjo, molim. Tako mi je kao
da za mnom gori svet u plamenu -
KNEGINJA (silom ga zadržava)

Šta vam je? Otkud to ponašanje
čudno i neprirodno? (Karlos ostane na nogama i zamisli se. Ona ugrabi tu
priliku da ga dovuče sebi na sofu)
Mir je vama
potreban, dragi Karlo. - Vaša krv je
sad uzburkana - sednite do mene -
Ta grozničava buncanja otstran'te!
Bi l' znala ova glava, ako biste
iskreno samog sebe pitali,
šta može to da tišti ovo srce?
A ako zna, zar ne bi nikoga
meñ vitezima tu na dvoru bilo,
ili ni jedne meću damama -
koja bi da vas leči, hoću reći
da vas razume - zar ni jedna ne bi
dostojna bila?
Page 71
KARLOS (uzgred ne misleći)
Možda kneginja od Eboli.
KNEGINJA (radosno, brzo)

Zacelo?
KARLOS:
Jednu molbu
dajte mi, molim, - jednu preporuku
za moga sša. Dajte! Govore
da vi brojite mnogo.
KNEGINJA:
Ko to kaže?
(Ha, ti si dakle omutaveo
zbog ovog podozrenja!)
KARLOS:
Verovatno
ta istorija kruži već. U Brabant
da idem naspelo mi odjedared,
tek kol'ko - da zaslužim mamuze.
Moj otac neće. - Boji se babajko,
ako bih vojsci komandovao,
da će to mome pevanju da udi.
KNEGINJA:
Pretvarate se, Karlose. Priznajte
da se vi zmijskim tim vijuganjem
želite samo da izmigoljite.
Pretvaralo, ovamo gledajte!
Oko u oko! Ko jedino sneva
o podvizima viteškim - pa zar će
taj da se spusti, priznajte i sami -
taj će zar tako nisko da se spusti
da žudno krade vrpce koje nekoj
ispadnu dami i da ih - izvin'te - (Otkopčavši lakim pokretom prstiju čipke na
njegovim prsima, izvuče otud mašnicu od vrpce koja je bila tamo skrivena)
k'o kakvo blago čuva?
KARLOS (stukne iznenañeno)

Kneginjo!
Ne, to je već i odveć. - Ja sam izdan.
Vas čovek nije kadar prevariti. -
U dosluhu ste vi sa duhovima i demonima.
Page 72
KNEGINJA:
To vas kanda čudi?
Čudi vas to? A u šta da se, kneže,
kladimo da ću ja u srce vaše
zgodice da domamim, zgodice -
Ded, pokušajte, ded, ispitajte me.
Ako mom oku nisu umakle
ćudljive opsenarije, ni slog
il' glasić unakažen, sleteo
s dahom u vazduh, niti osmejak,
ozbiljnošću ugašen posle toga,
ako mi nisu oku umakli
gestovi ili ispoljavanja
pri kojima su bili ko zna gde
vaš duh i duša, onda sudite
jesam li ja vas, tamo gde ste hteli
shvaćeni biti, shvatila.
KARLOS:
Nu, to je
veoma smelo, zbilja. Opklada,
kneginjo, važi. Vi obećavate
otkrića u mom srcu sopstvenom,
za koja nikad sam ja znao nisam.
KNEGINJA (malo na kraj srca i ozbiljno)

Nikada, kneže? Setite se bolje.
Obazrite se okolo. Kabinet
u kom ste sada nije nekakva
od kraljičinih soba gde se moglo
i da pohvali ono malo maske.
Vi ste se trgli? Odjedar vam je
grunuo žar u lice? - O, pa da,
i ko bi bio tako oštrouman,
osion tako, tako besposlen,
da Karlosa posmatra iz prikrajka
i vreba na nj, kad Karlos veruje
da niko na nj ne vreba? - Ko je vid'o
kako je svoju damu, kraljicu,
na poslednjemu dvorskom balu on
u igri ostavio, pa se silom
ugurao u par do njega prvi,
i ruku, mesto svojoj kraljevskoj
igračici da pruži, pružio
baš kneginji od Eboli? I kralj čak,
koji je tad baš bio ušao,
Page 73
primetio je ovu zabunu!
KARLOS (sa ironičnim osmehom)

I on čak! O, pa da, to osobito
za nj nije bilo, dobra kneginjo.
KNEGINJA:
Toliko isto malo koliko
i onaj prizor u kapeli dvorskoj,
kojeg se zar i ne opominje
knez Karlos više. Vi ste ležali
zaneseni izlivima molitve
kraj nogu svete deve, kada su
odjednom - šta ste krivi vi za to? -
zašuštale za vašim leñima
haljine nekih dama. Odjedared
nada sve hrabri sin Don Filipov
uze da pepti k'o jeretik kakav
za službe božje; na prebledeloj
njegovoj usni utrnu na prečac
molitva zatrovana - presečena
vrtoglavošću strasti - bilo je
da se do suza čovek smeje, kneže -
i vi se onda ruke majke božje,
te svete hladne ruke prihvatiste,
pa tad na mramor uzeše da pljušte
poljupci vreli.
KARLOS:
Vi ste prema meni,
kneginjo, nepravedni. Usrdna je
molitva bila to.
KNEGINJA:
E, to je onda
što drugo, kneže - tada je, zacelo,
i ono onda bio tek jedino
strah od gubitka kad je s kraljicom
i sa mnom Karlos sedeo pri igri
pa mi s veštinom zaprepašćujućom
rukavičicu ovu ukrao - (Karlos skoči zaprepašćen)
koju je, duša valja, odmah potom
bio toliko učtiv da izbaci umesto karte.
KARLOS:
Bože - bože - bože!
Page 74
Šta sam to tada radio?
KNEGINJA:
Pa ništa
što ćete, valjda, da opozovete.
Koliki li me strah radosni prenu
kad mi meñ prste neočekivano
pisamce jedno doće, koje ste
sakrili spretno u rukavicu.
To vam je bila najdirljivija
romanca, kneže; koja -
KARLOS:
Poezija! -
I ništa drugo. - Često mozak moj
mehure čudne naduvava, koji,
kako su očas nastali, onako
očas i prsnu. To je bilo sve.
Bolje o tome da ne govorimo.
KNEGINJA (povlači se od njega od iznenañenja i neko vreme ga sa otstojanja

posmatra)
Iscrpena sam - sve što okušam
sklizne sa ovog zmijski glatkoga
osobenjaka. (Poćuti za koji trenutak)
Ali šta? - Da nije
ovo bezmerna muška oholost
koja se služi glupošću k'o maskom,
da bi joj samo padalo što slañe
uveseljenje? - Je li? (Opet se približi knezu i posmatra ga u dvoumici)
Vi mi najzad
pouku dajte, kneže. Evo stojim
pred volšebnički zatvorenom skrinjom
koju ni jedan ključ moj ne otvara.
KARLOS: Kao i ja pred vama.
KNEGINJA (brzo ode od njega, prošeta se ćutke nekoliko puta po kabinetu kao
da o nečem važnom razmišlja. Najzad posle velike pauze ozbiljno i svečano)
E, pa onda
nek bude najzad. Moram se jedared
odlučiti da kažem. A za svoga
sudiju hoću vas da uzmem. Vi ste
stvorenje plemenito - vi ste čovek,
i vi ste kiez i vitez. Ja na vaša
bacam se prsa. Vi ćete me spasti,
Page 75
il' ćete, sa mnom saosećajući,
oplakati me, kneže, ako budem
bez nade na spasenje izgubljena. (Kmez priñe bliže, sa iznenañenošću punom
iščekivanja i saučešća)
Monarhov jedan bezočni ljubimac
obleće da mi ruku dobije -
Ruj Gomez, graf od Silve - i sa tim je
saglasan kralj, i okončan je pazar,
tome stvorenju ja sam prodana.
KARLOS (veoma ganut)

Prodani? opet prodani? i opet
od strane onog na daleko znanog
trgovca s Juga?
KNEGINJA:
Ne, da prvo sve
čujete samo. Nije dosta što me
politici na žrtvu prinose,
nego i mojoj nevinosti čak
stavljaju zamke. - Evo, gle! To pismo
može da skine masku tome svecu. (Karlos uzme list i s nestrpljenjem guta
njenu priču, te nema kod da ga pročita)
Gde da spasenje nañem, kneže moj?
Dosad je moju branio vrlinu
moj ponos, ali najzad -
KARLOS:
Ali najzad
poklekli biste? najzad biste pali?
O ne, o ne! Za ime božje, ne!
KNEGINJA (oholo i plemenito)

Sa kime? O, da bednog mudrijanja!
Slabašno li je to od strane ovih
duhova jakih! Smatrati da nije
sreća ljubavna i naklonost ženska
drugo do roba koja nadmetanjem
prisvojiti se daje. Ona je
na ovoj kugli zemljinoj jedino
što drugog kupca nikakvog ne trpi
sem sebe same. LJubavi je cena
jedino ljubav. Dijamant je ona
vrednosti neocenjive, i on se
il' darovati mora, il' se mora
pokopati, za navek nekorišćen -
Page 76
onako isto kako uradi
trgovac onaj veliki, što natrag
bogatom moru vrati biser svoj,
na rugu kraljevima, i ostavši
prema svem zlatu sa Rialta hladan,
jer je i odveć bio gord da biser
budzašto, ispod prave cene da.
KARLOS:
(Tako mi boga čudesnoga -
ova žena je lepa!)
KNEGINJA:
Nek se to nazove
ćud - il' taština, svejedno. Ne delim
radosti svoje ja. Za sve
ću sve onom čoveku, onome jedinom
kojega budem izabrala, da dam.
Poklanjam ja jedared, al' za navek.
LJubavlju svojom usrećiću ja
jednoga samo - jednoga jedinog -
al' tog jedinog kao boga samog.
Zanosni duša sazvuk - poljubac -
raspusne slasti ljubavnog sastanka
lepote uzvišena čar nebeska -
sve su to samo boje sestrinske
u istom zraku, sve listići samo
na istom cvetu. Pa da ja, budala!
istrgnut list iz divne kruniice
ovoga cveta poklonim? Da sama
visoko veličanstvo ženino,
to remek-delo božje, unakazim,
kako bih jednu noć zasladila
jednome raspusniku?
KARLOS:
(Um mi staje!
Kako? Devojku takvu Madrid ima -
a ja - a ja to danas tek saznajem
po prvi put?)
KNEGINJA:
Već davno bih ja bila
dvor ovaj, ovaj svet napustila,
pa bih se meću svete samostanske
zidine zakopala; al' je jedna
Page 77
jedina veza još preostala,
i ta me veza svemoćno za ovaj
vezuje svet. Ah, fantom jedan, možda! -
no on za mene tako mnogo znači!
Ja volim, ali - nisam voljena.
KARLOS (prilazi joj pun žara)

O, jeste! jeste! Neizrecivo!
Onako k'o što na nebesima
postoji bog, zaklinjem vam se, jeste!
KNEGINJA:
Vi? Vi se zaklinjete? O, to glas
anñela mog je bio! Svakako,
ako se vi kunete, onda ja
verujem, onda jesam.
KARLOS (zagrlivši je s puno nežnosti)

Preslatka
devojko, sva od duše! Stvore vredan
da budeš obožavan! - Evo me
sveg uvo - svega oko - svega zanos -
divljenje svega. - Ima l' toga ko bi
video tebe, ko bi te pod ovim
video nebom, a da bi se mog'o
pohvaliti - da nije voleo?
Al' tu na dvoru kralja Filipa?
Što tu? Šta imaš ti da tražiš tu,
anñele lepi? tu meñ popovima
i tom popovskom bagrom? Nije to
podneblje za ovakav cvet. - Bi l' hteli
uzabrati ga? - Hteli bi - o, to
verujem rado. - Ali ne, o ne,
ne bio živ ja, ne! - Obujmiću te
mišicom svojom i kroz pakao ću
prepun ñavola tebe da pronesem
na mišicama! Jeste - daj da budem
anñeo tvoj.
KNEGINJA (s posve zaljubljenim pogledom)

O, kako sam vas malo,
Karlose, znala! Kako srce vaše
štedro, beskrajno nadoknañuje
trud teški što je bio potreban
da bi se ono poznalo! (Uzima mu ruku i hoće da je poljubi)
Page 78
KARLOS (povlačeći ruku)
Kud to odoste sada, kneginjo?
KNEGINJA:
Koliko lepa je ova ruka!
Kol'ko li je bogatstvo njeno! -
Kneže, ova ruka dva skupa dara ima još da
krunu i srce Karlovo - i možda
obadva jednoj smrtnoj? - Jednoj samo?
Veliki i božanski dar! - Bezmalo
za jednu smrtnu odveć krupan! Ali
kako bi bilo da se na deobu
rešite, kneže? Ne znaju da vole
kraljice k'o što valja - žena koja
ume da voli, ta se ne razume
u krune kako valja; stoga, kneže,
podeliti se bolje, i to odmah,
još sada. Kako? Il' ste valjada
učinili već to? Učinili ste
zacelo? E, pa utoliko bolje!
A da li znam tu srećnu?
KARLOS:
Znaćeš je.
Tebi, devojko, poveriću se -
toj nevinosti, toj k'o suza čistoj
prirodi, još ne obesvećenoj
poveriću se. Najdostojnija si
i jedina i prva tu na dvoru
koja mi dušu potpuno razume. -
Pa evo! Ne poričem - volim.
KNEGINJA:
Zloćo! Toliko ti je teško palo zar
ovo priznanje? I zaslužila bih
zacelo da se meni zavidi
ako bi naš'o da sam ljupka?
KARLOS:
Šta? Šta je to?
KNEGINJA:
Tako igrati se sa mnom?
To zbilja, kneže, nije bilo lepo.
Da poričete čak i ključ!
Page 79
KARLOS:
Ključ! Ključ! (Posle kratkog mračnog prisećanja)
Ah, to je - to je bilo. - Sad razumem -
O, bože moj! (Kolena mu poklecnu, oi se pridrži za stolicu i pokrije lice
rukama)
KNEGINJA (posle dugog obostranog ćutanja, krikne i padne)

Grozote! Šta učinih?
KARLOS (ispravi se, dok u k»eadu provali žestok bol)

Sa svih nebesa svojih sunovraćen
u takav ambis! - O, da užasa li!
KNEGINJA (skrivajući lice u jastuk)

Kakvo otkriće, bože!
KARLOS (baci se pred nju)

Kneginjo,
ja nisam kriv tu - kobni nesporazum -
strast - ja tu nisam, svedok mi je bog,
ja nisam kriv.
KNEGINJA (odgurne ga od sebe)

Za ime božije, s očiju mojih dalje!
KARLOS:
Nipošto!
Zar usred takvog strašnog potresa
da vas napuštam?
KNEGINJA (silom ga otiskujući od sebe)

Taknite se duše,
imajte tol'ko velikodušnosti,
sa očiju se meni sklonite! -
Il' biste hteli da me ubijete? -
Mrzim i da vas vidim! (Karlos hoće da ode)
Vratite mi
pismo i ključ. A gde je drugo pismo?
KARLOS:
Drugo? A kakvo drugo?
KNEGINJA:
Kraljevo.
KARLOS (kao opečen)

Page 80
Čije?
KNEGINJA:
Pa pismo koje sam vam ja maločas dala.
KARLOS:
Kraljevo? a kome upućeno je? Vama?
KNEGINJA:
Gospodine!
U grozne li sam zamke se zaplela!
Pismo mi dajte! Na sredu sa njim!
Ja moram natrag da ga dobijem.
KARLOS:
Pismo od kralja, vama upućeno?
KNEGINJA:
Pismo! U ime sviju svetih!
KARLOS:
Ono koje bi jednu savest preda mnom
imalo da raskrinka - je li to?
KNEGINJA:
O, propala sam! - Dajte ga!
KARLOS:
To pismo -
KNEGINJA (lomi ruke od očajanja)

Da opasne li nepromišljenosti od moje strane!
KARLOS:
To je pismo, dakle -
došlo od kralja? - E pa, kneginjo,
to očas sve, dabome, menja. - Skupo - (Zavitla likujući pismom)
necenjivo je - poteško to pismo,
i sve bi krune Filipove bile
i odveć lake, odveć beznačajne
da ga otkupe. - Ja ga zadržavam. (Ode)
KNEGINJA (prepreči mu put)

Veliki bože! Ja sam izgubljena!
Page 81
POJAVA DEVETA
KNEGINJA sama
(Ostala još ošamućena, ne može da se pribere; a pošto on iziće, ona potrči za

njim i hoće da ga dozove natrag)
Kneže, još reč. Počujte, kneže - Ode
Sada i to još! On me prezire -
Evo me sada grozno osamljene -
i odgurnute, i odbačene - (Klone na stolicu. Nakon počivke)
Ne, potisnuta, samo potisnuta
od suparnipe nekakve. On voli.
Tu nema više sumnje. On je to
priznao sam. Al' ko je ova srećna? -
Jasno je samo to, da voli nešto
što ne bi smeo. Boji se otkrića.
Prikriva on pred kraljem svoju strast
k'o zmija noge. - Zašto baš pred njim,
kada bi ona njemu mila bila? -
Ili se on u opu ona boji?
Kada su njemu namere ljubavne
njegovog oca bile otkrivene,
sve lice mu je tada likovalo,
zakliktao je kao najsrećniji...
Otkuda to da ovde umukne
stroga vrlina njegova? Baš ovde?
Šta bi on, šta bi on tu dobio,
ako bi kralj, na primer, kraljici -
(Na prečac zastane, iznenañena nekom mišlju. - Istovremeno otrgne sa grudi
vrpcu koju joj je Karlos dao, brzo je osmotri i pozna je)
O, da budale mene! Naposletku -
Gde su mi samo čula bila? Sad je
pred mojim puklo očima. - Pa dugo
voleli su se oni pre no monarh
izabrao je nju. Bez nje me knez
nikada nije video. - Na nju,
na nju se dakle tamo ciljalo,
gde sam se ja toliko bezgranično,
toliko toplo, tol'ko istinito
smatrala obožavanom? O, takvoj
obmani ravne nema! I pred njom sam
odala povrh toga svoju slabost - (Ćutanje)
I da bez svake nade voli on!
Ne mogu to da verujem - ovakvu
ne vodi borbu ljubav beznadna.
Page 82
Opijati se tako slašću tamo
gde neuslišen suši zube monarh
na ovoj zemlji najblistaviji -
to, vaistinu! nije žrtva koju
prinosi ljubav bezizgledna. Kako
vatren je bio njegov poljubac!
Kako li me je nežno, kako nežno
na uzburkano srce pritisnuo! -
Za odanost romantičnu, na koju
odgovor ne bi trebalo da doñe,
taj dokaz je bezmalo odveć smeo,
i odveć smeo bio. - Uzima
ključ što mu šilje kraljica, bar tako
uvrteo je sebi u glavu, -
i veruje bez daljeg u ovakav
džinovski korak ljubavi i, evo,
dolazi, zbilja dolazi! On, dakle,
smatra da žena Filipova može
da se odluči na bezumlje takvo.
A gde bi on to mogao, kad ne bi
potsticaja mu davali za to
dokazi krupni? Jasno je k'o dan.
On je uslišen. Ona njega voli.
Tako mi boga, ova svetica
nije bez osećanja! Lija li je!..
Čak sam i ja, i ja pred uzvišenim
strašilom te vrline drhtala.
Ona je kao kakvo biće više
kraj mene u nebesa štrčala.
U senku me je bacao njen sjaj.
Lepoti njenoj ja sam zavidela
na uzvišenom onome spokojstvu,
lišenom sviju uzbuñivanja
svojstvenih smrtnim bićima. A to je
spokojstvo, dakle, bilo privid samo?
Uz dva je stola htela da se sladi?
Htela je da vrline vid božanski
pokazuje pred svetom, a ovamo
u isto vreme drsko da se kljuka
potajnim nasladama poroka?
I drznula se to? I nekažnjeno
da pelivanki ovoj uspe to?
Da uspe zato što se nigde nije
osvetnik naš'o? - Ne, tako mi boga!
Ja sam je obožavala - Al' ovo
osvetu traži! Neka sazna kralj,
Page 83
neksazna kralj za ovu prevaru - Kralj? (Posle malo razmišljanja)
Uprav tako - tim ću putem ja
uspeti da me jednom sasluša. (Ode)
POJAVA DESETA
Soba u kraljevom dvorcu Vojvoda od ALBE. Otac DOMINGO.
DOMINGO:
Šta biste hteli da mi kažete?
ALBA:
Učinio sam jedno značajno
otkriće danas, pa bih razjašnjenje
želeo za nj da dobijem.
DOMINGO:
Otkriće? O čemu govorite?
ALBA:
Sreo sam se
danas u podne s knezom Karlosom
u sobi ispred kraljičine. Tu sam
uvreñen bio. Pali smo u vatru.
Bučnija malo bila je prepirka.
Mačeve potrgnemo. Kraljica
na ovu buku sobu otvori,
meñ nas se baci i dobaci knezu
pogled pun nekog prisnog despotizma.
Jedan jedini pogled to je bio.
NJemu se ruka uze - potrča
i obisnu mi o vrat - osetih
poljubac njegov vruć - pa iščeze.
DOMINGO (poćutavši malo)

Podozrivo veoma - Vi ste me
na nešto potsetili, vojvodo.
Slične su misli, priznajem, odavno
klijale u mom srcu. Snoviñenja
ovakva izbegavam ja. Još nikom
poverio ih nisam. Dvorezih
noževa ima, ima prijatelja
nepouzdanih. Ja se ovih bojim.
LJude je teško razlikovati, -
Page 84
a prozreti još teže. Reč utekla
s usne čoveku nije ništa drugo
do uvreñeni prisni poverenik, -
stoga sam svoju tajnu zakopao,
dok je na svetlost vreme ne izvuče.
Škakljiva vam je, vojvodo, po neka
usluga kraljevima učinjena,
to vam je k'o i hitai neoprezan
koji na strelia natrag otskoči,
ako li plena svog ne pogodi. -
Kad nešto kažem, ja bih se na to
zakleo i u naforu - al' većma
na vazi važi očevidac neki,
il' ulovljena reč il' list papira,
no živo moje osećanje sve.
Prokleto bilo što se nalazimo
na španskom tlu.
ALBA:
A zašto ne na njemu?
DOMINGO:
Zaboraviti sme se strast na svakom
drugome dvoru. Ovde odveć strogi
zakoni nju opominju. Ne mogu,
sem s mukom, španske kraljice da greše, -
to verujem - al' samo, na žalost,
baš tamo - tamo samo gde bi nam
pošlo za rukom najbolje da njih
iznenadimo.
ALBA:
Čujte samo dalje.
Danas je Karla saslušao kralj.
Jedan je čas taj prijem trajao.
Za upravu je nad Holandijom
molio; molio je bučno, žučno;
čuo sam to u kabinetu. Kad smo
na vratima se sreli, oči su mu
od suza sve crvene bile. Kad li
sutra u podne eto ga, a lice
od likovanja sija mu se. Sav je
ushićen što je kralj pretpostavio
da uzme mene. I zahvaljuje mi.
Izmenile se stvari, veli on,
i to na bolje. Dvoličiti nije
Page 85
nikada znao on. Pa kako sad
da složim ove protivrečnosti?
Zapostavljenost svoju likujući
pozdravlja knez, a kralj mi milost svoju
ukazuje sa svima znacima
svojega gneva! - Šta da mislim tu?
To novo dostojanstvo zbilja liči
više na kakvo proterivanje
iz otadžbine, nego li na milost.
DOMINGO:
Dotle je, znači, došlo? Dotle?
Tren srušio jedan ono, dakle, što smo
zidali godinama? A ovako
mirni, ovako spokojni ste vi?
Poznajete li vi mladića ovog?
I slutite li šta će s nama biti
ako do moći dospe? Neprijatelj
knežev ja nisam. Druge brige mene,
brige za presto i za crkvu svetu,
brige za božji mir nagrizaju.
Infant (ja njega znam - ja prozirem
njegovu dušu) gaji plan bezumni,
užasni gaji plan - Toledo moj,
da bude regent, i da se tad proñe
bez naše vere svete. - Srcem on je
za jednu novu zagrejan vrlinu,
što, ponosita, samopouzdana
i sama sebi dovoljna, ne želi
od makar kakve vere da prosjači. -
On misli! Glava bukti njegova
za jednim čudnovatim prividom -
on uvažava čoveka - Pa da li
podobnosti u njega, vojvodo,
ima da bude kralj naš?
ALBA:
Priviñenja!
Šta drugo? Možda još i mladićka
sujeta da se neka rola igra. -
Kakav mu drugi izbor ostaje?
Proći će to već, ako jednom doñe
red i na njega da nareñuje.
DOMINGO:
Ja sumnjam. Svojom diči se slobodom,
Page 86
nije na onu stegu svikao,
s kojom se čovek, hteo ne hteo,
privikne stegu da otkupljuje.
Podobuje li on za presto naš?
Taj smeli: duh džinovski potrgaće
linije naše državne veštine.
Zalud sam nastojao da u ovo
razvratno doba ovaj prkosni
prigušim duh; odoleo je probi -
Taj duh u tome telu užasan je -
a Filipu je već šezdeseta.
ALBA:
Preveć daleko duh vaš seže.
DOMINGO:
On je
s kraljicom jedno. Već se novatora
otrov u grudi jednoga i drugog,
doduše prikriveko, ušunjava;
ali će, bude l' širio se dalje,
i presto dosta brzo zahvatiti.
Ovu Valoa znam ja. - Valja nam se
bojati pune osvete od strane
te protivnice potuljene, ako
slabosti sebi Filip dozvoli.
Preduhitrimo. Oboje će pasti
u jednu zamku. - Ako kralju mig
ovakav sada damo, pa dokazan
il' nedokazan - biće već i to
dovoljno što će da se pokoleba.
Mi ne sumnjamo, niti ja nit' vi.
Ubeñenom je lako da ubedi.
I, nema druge, otkrićemo više,
ako unapred znamo pouzdano
da mora da se otkrije.
ALBA:
No sad
pitanje najvažnije: ko da uzme
na sebe to da kralja obavesti?
DOMINGO:
Ni vi ni ja. Počujte, dakle, šta je
odavno već, pun velikoga plana,
moj trud do cilja dognalo. Još treće
Page 87
nedostaje nam lice, najvažnije,
da upotpuni savez naš. - Kralj voli
kneginju Eboli. Ja ovu strast,
što kamate za moje želje nosi,
pothranjujem. Poklisar njen sam ja,
za plan ću naš odnjihati ja nju. -
Za nas će saveznica ponići
i kraljica u ovoj mladoj dami,
uspe li delo.moje. Ona sama
pozvala me je sad u sobu ovu.
Svemu se nadam. - Može da se zbude
da jedna španska zgazi devojka
u jednu ponoć ljiljan taj Valoa.
ALBA:
Šta čujem? Je li to što sada čuh
istina? Vi me iznenañujete,
tako mi boga! - Jeste, udar taj će
stvar da okonča! Ja se tebi divim,
dominikanče. Sad smo dobili.
DOMINGO:
Mir! Neko ide? - Ona je - baš ona.
ALBA:
U susednoj sam sobi, ako nešto -
DOMINGO:
U redu. Pozvaću vas. (Vojvoda od Albe ode)
POJAVA JEDANAESTA
KNEGINJA. DOMINGO.
DOMINGO:
Stojim vam na službi, milostiva kneginjo.
KNEGINJA (gledajući sa ljubopitstvom za vojvodom)

Mi valjda nismo sami potpuno?
Imate, vidim, još jednog svedoka?
DOMINGO:
Kako to?
KNEGINJA:
Page 88
Ko je bio to što sad
ode odavde?
DOMINGO:
To je, milostiva
kneginjo, bio vojvoda od Albe.
On moli dopuštenje da pred vas
iziñe posle mene.
KNEGINJA:
Vojvoda?
Šta hoće on? Šta može hteti on?
Možete li mi vi to reći, možda?
DOMINGO:
Ja? i to pre no saznam kakav to
dogañaj važan lodari mi sreću,
koje sam tako dugo bio lišen,
da kneginji od Eboli - i opet
približiti se mogu? (Pauza, za koje on očekuje njen odgovor)
Da l' se najzad
okolnost neka našla da u prilog
kraljevih želja govori? da l' beh
u pravu kad se nadah da ćete se
pomiriti, kad bolje razmislite,
s ponudom koju odbiše jedino
ćudljivost i uporstvo? Evo sam
došao sav nestrpljiv -
KNEGINJA:
Da l' ste kralju
preneli šta sam odgovorila
poslednji put?
DOMINGO:
Odgodio sam još
da mu tu smrtnu ranu zadam. Još,
kneginjo milostiva, ima kad.
Stoji do vas da blaži oblik date
tom odgovoru.
KNEGINJA:
Dostavite kralju da čekam na nj.
DOMINGO:
Da l' smem za istinu
Page 89
ovo da uzmem, lepa kneginjo?
KNEGINJA:
Tek ne za šalu? Vi mi, boga mi,
strah zadajete. Kako? Šta sam to
uradila, kad čak i vi - i vi
gubite boju lica?
DOMINGO:
Kneginjo, iznenañenje ovo -
jedva sam kadar da shvatim -
KNEGINJA:
Pa i ne treba
da razumete, preosvećeni.
Ne bih za blaga sva na ovom svetu
volela da to shvatite. Za vas je
dovoljno, što je tako. Sebi trud
prištedite da dokučite čijoj
zahvaliti vam valja rečitosti
za ovaj obrt. Ali dodajem,
koliko da vas utešim, da vi
u ovom grehu dbla nemate.
A nema ga ni crkva, doista;
iako ste mi vi dokazali
da slučajeva biti može, kada
crkva i tela svojih mladih kćeri
u više svrhe zna da upotrebi.
Ni ona nema udela. - Za mene
pobožni takvi razlozi su odveć
visoki - vaša preosvećenosti.
DOMINGO:
Ja ih od svega srca, kneginjo,
uzimam natrag, čim su suvišni.
KNEGINJA:
Umolite monarha, ukoliko
želite baš, da pogrešno po ovom
postupku mene ne ocenjuje.
Kakva sam bila, takva sam i sad.
Promenilo se samo stanje stvari
od onog doba. Kad sam ponudu
s njegove strane onda odgurnula
gnušajući se, ja sam verovala
da je on srećan, pošto najlepšu
Page 90
kraljicu poseduje - verovala
da je te moje žrtve dostojna
supruga verna. Onda - onda sam
to verovala. Al', dabome, sada -
sada sam bolje obaveštena.
DOMINGO:
Kneginjo, dalje, dalje. K'o što čujem,
mi se već razumemo.
KNEGINJA:
Dosta to,
da je u klopku pala. Ja je više
štedeti neću. Ulovljena je
ta kradljivica irepredena. Kralja,
Španiju, mene, sve je prevarila.
Ja znam, Ja znam to, ona voli. Ja ću
dokaze da donesem, koji će je
nagnati i te kako da zadrhti.
Prevaren kralj je - al' za ovo neće
ostati neosvećen, duše mi!
Odricanja ću ovog nadljudskog
i uzvišenog masku ja da zderem
sa liia njoj, te ceo svet da pozna
grešnice ove čelo. Staće me
ogromne cene ovo, ali nju -
i to je triumf moj, od toga moja
likuje duša - staće to još više.
DOMINGO:
Sada je zrelo sve. Dozvolite
da vojvodu pozovem. (Iziñe)
KNEGINJA (iznenañena)
Čemu to?
POJAVA DVANAESTA
KNEGINJA. Vojvoda ALBA. DOMINGO.
DOMINGO (pošto je uveo vojvodu)

Prekasno stiže ovde naša vest,
vojvodo Alba. Nama kneginja
Eboli tajnu onu baš otkriva
Page 91
koju je od nas valjalo da sazna.
ALBA:
Utol'ko će joj moja poseta
padati manje čudno. Poverenja
u svoje oči nemam. Za ovakva
otkrića ženski pogledi se traže.
KNEGINJA:
Vi govorite o otkrićima?
DOMINGO:
Mi bismo, milostiva kneginjo,
želeli znati, gde biste, u koji
trenutak većma pogodan -
KNEGINJA:
I to!
Sutra u podne čekaću vas dakle.
Razloga imam da ne skrivam više
kažnjivu tajnu tu - da dalje kralja
nje ne lišavam.
ALBA:
Mene je baš to
dovelo amo. Odmah valja kralj
da sazna to. I valja, kneginjo,
od vas, od vas baš to da sazna. Kome,
kome bi ako ne drugarini
supruge svoje, strogoj, budnoj vazda,
poverovao pre?
DOMINGO:
I kome više
no vama, koja može, čim zaželi,
da vlada njime neograničeno?
ALBA:
Zakleti ja sam neprijatelj knežev.
DOMINGO:
Pretpostavlja se obično to isto
upravo i za mene. Kneginja
Eboli ima ruke odrešene.
Gde nama nužda ćutanje nalaže,
tu vas baš dužnost vaša prisiljava
Page 92
da govorite, dužnost službe vaše.
Ako li ono što mu predočite
imalo bude dejstva, nama kralj
pobeći neće, mi već delo ćemo
privesti kraju.
ALBA:
Ali brzo, sad još
mora to biti. Skup je svaki tren.
Svakog mi časa može zapovest
stići da krenem.
DOMINGO (obrati se posle malog razmišljanja kneginji)

Bi l' se kakva pisma
mogla da naću? Pisma ulovljena
od infantove strane ne bi ovde
zacelo promašila svoje dejstvo. -
Da pogledamo. - Nije l' tako? - Da,
vi - čini mi se - s kraljciom u istoj spavate sobi.
KNEGINJA:
Tu do njene odmah.
Al' šta od toga imam?
DOMINGO:
Ko bi znao
u brave dobro da se snañe! Je l' vam
u oči palo gde ponajčešće
ostavlja ona ključ od skrinje svoje!
KNEGINJA (razmišlja)
To bi do nečeg moglo da dovede -
Jest - ključ bi, mislim, mog'o da se nañe.
DOMINGO:
I glasnici su potrebni za pisma -
Kraljičina je pratnja velika -
Kada bi neko tu na trag naiš'o! -
Zlato, doduše, može podosta -
ALBA:
Zar niko nije opazio da li
poverenike infant ima?
DOMINGO:
Ne, nijednoga, u celome Madridu ni jednog.
Page 93
ALBA:
To je čudno.
DOMINGO:
Možete mi
to verovati. Dvor on - ja sam to već
proverio - ceo prezire.
ALBA:
Al nuto! Sad mi na um pade baš
kako je, kad sam ono izišao
iz kraljičine sobe, infant bio
s jednim od vaših paževa, i tu su
poverljivo se razgovarali.
KNEGINJA (upadne brzo)

Ma nije, nije! To je - to je bilo
o nečem drugom.
DOMINGO:
Otkud možemo m i to da znamo? -
Ne, podozriva je ova okolnost - (Vojvodi)
Jeste l' znali paža?
KNEGINJA:
Ma to su detinjarije - I šta je
moglo da bude drugo? Dosta to,
što je to meni poznato. - Još jednom
videćemo se, dakle, pre no budem o
tišla kralju. - A utol'ko će se
otkriti mnogo.
DOMINGO (odvede je ustranu)

Kralj se sme da nada?
Mogu ovako da ga obavestim? -
Zacelo? A i to da javim mogu
koji će najzad lepi čas doneti
njegovih želja ispunjenje? Mogu?
KNEGINJA:
Za koji dan ću biti bolesna;
od kraljičine osobe ću biti, -
k'o što je red na našem dvoru već,
znate i sami, - biću odvojena.
Ostaću tad u svojim sobama.
Page 94
DOMINGO:
Sa srećom bilo! Dobijena je
velika igra. Čiknućemo sad
kraljicu svaku -
KNEGINJA:
Mir! to mene traže -
kraljica mene zove. Doviñenja. (Ode žurno)
POJAVA TRINAESTA
ALBA. DOMINGO.
DOMINGO (pošto je pogledom otpratio kneginju)

Vojvodo, ove ruže i te vaše
borbe i bitke -
ALBA:
I tvoj bog - ja samo
čekam na grom i tresak da nas zgrome! (Odu)
U jednom kartezijanskom manastiru
POJAVA ČETRNAESTA
DON KARLOS. IGUMAN.
KARLOS (igumanu, ulazeći)

Bio je tu već, dakle? - Žao mi je.
IGUMAN:
Već treći put od jutros.
Otiš'o je pre jednog sata -
KARLOS:
Al' će opet doći? Poručio je, ne?
IGUMAN:
Do podne još, tako je obećao.
KARLOS (kraj prozora, razgleda okolinu)

Page 95
Podalje je
vaš manastir od druma. - Vide se
na onu stranu tornjevi madridski. -
A, naravno, tu teče Manzanares -
Baš je po mojoj ćudi ovaj kraj. -
Sve je tu tiho, kao tajna neka.
IGUMAN:
K'o vrata što u drugi život vode.
KARLOS:
Časnosti vašoj, preosvećeni,
poverio sam ono što je meni
nadasve sveto i skupoceno.
Nikoje smrtno biće ne sme znati
s kime sam ovde razgovarao
i to još tajno. Ja veoma važnih
razloga imam da pred celim svetom
porečem kako poznajem čoveka
kojega sada čekam; stoga sam
manastir ovaj izabrao. Mi smo
od izdajica i od prepada
osigurani ovde valjada?
Pamtite jelte svoje obećanje?
IGUMAN:
Na nas se, milostivi gospodaru,
oslon'te samo. Ne pretražuje
kraljevo podozrenje grobove.
Uho se ljubopitstva pripija
samo uz vrata strasti i probitka.
Prestaje svet meñ ovim zidinama.
KARLOS:
Da ne mislite da se možda krije
za ovim strahom i obazrivošću
nečista savest kakva?
IGUMAN
Ništa baš ne mislim ja.
KARLOS:
U zabludi ste vi,
u zabludi ste zbilja, oče sveti.
Pred ljud'ma samo tajna moja dršće,
al' ne pred bogom.
Page 96
IGUMAN:
To se vrlo malo
nas tiče, sine. Krivom k'o i pravom
pribežište je ovo otvoreno.
Da li je ono što nameravaš
dobro il' zlo, il' poročno il' pravo,
raspravi ti to sam sa srcem svojim.
KARLOS (toplo)
Ne može ono što mi tajimo
vašemu bogu biti na sramotu. -
Vama, doduše, vama mogu ja
i poveriti ovo.
IGUMAN:
Čemu? Bolje,
toga me, kneže, oslobodite.
I svet i ono što uz njega ide
već davno tu zapečaćeni stoje
za onaj put golemi. Zašto bih
za ovaj kratki rok do polaska
lomio pečat opet? Za blaženstvo
čoveku malo treba. - Zvono zove.
Moram da poćem bogu da se molim. (Ode)
POJAVA PETNAESTA
DON KARLOS. MARKIZ OD POZE ulazi.
KARLOS:
Ah, najzad, najzad -
MARKIZ:
Kakvo iskušenje
za nestrpljenje jednog prijatelja!
Dvaput je sunce zašlo i izišlo
otkad je sudba moga Karlosa
odlučila se. A tek sad, tek sad ću
da čujem to. - Pa zbori, je li došlo
do izmirenja?
KARLOS:
Izmeñ koga to?
Page 97
MARKIZ:
Izmeñu kralja Filipa i tebe;
a rešena je stvar i s Flandrijom?
KARLOS:
Da sutra tamo ide vojvoda?
Jest, rešeno je tako.
MARKIZ:
Nemogućno.
To nije. Zar je Madrid sav obmanut?
Tajni si, vele, prijem imao. Kralj -
KARLOS:
Ni da čuje. Mi smo se razišli
za navek, i to više nego ikad -
MARKIZ:
U Flandriju n e ideš?
KARLOS:
Ne! Ne! Ne!
MARKIZ:
O, moja nado!
KARLOS:
To je samo pride.
O, Roderiše, šta ja sve preživeh
otkad se rastadosmo! Al' pre svega
sad savet da mi daš! Da govorim
moram sa njom -
MARKIZ:
Sa svojom majkom? - Ne - I našto?
KARLOS:
Imam nade. - Zašto blediš?
Spokojan budi. Valja mi da budem,
i biću srećan. Al' za drugi put
da ostavimo to. A sad me svetuj
kako bih mog'o s njom da govorim. -
MARKIZ:
A čemu to? Na čemu se zasniva
Page 98
taj novi san bunovni?
KARLOS:
Nije san!
Tako mi boga čudesnoga, nije!
Istina cela! Istina! (Izvuče kraljevo pismo kneginji Eboli)
U ovom pismenu važnom nalazi se ona.
Pred očima je ljudskim kraljica,
a i pred božjim slobodna. Pročitaj
i čuñenja se jednom proći.
MARKIZ (otvorivši pismo)

Šta? Šta vidim? Od monarha svojeručno? (Pošto je pročitao)
Kome je ovo pismo upućeno?
KARLOS:
Pa kneginji od Eboli. - Onomad
kraljičin jedan paž mi donese
od nepoznate ruke pismo jedno
i jedan ključ. U pismu se kabinet
u levom krilu dvora, tamo gde su
odaje kraljičine, označava,
gde jedna dama, koju davno volim,
na mene čeka. Ja ti odmah poñem
za ovim migom -
MARKIZ:
Poñeš, bezumniče?
KARLOS:
Jeste da ne znam rukopis - al' znam
ovakvu damu. Ko bi osim nje
mislio da je Karlos obožava?
Poletim prema označenom mestu
vrtoglavicom slatkom sav opijen;
božanska pesma jedna čiji zvuk
iz sobe te put mene zabruja
posluži meni kao putovoña -
otvorim vrata odaje - i koga
zateknem tamo? - Možeš užas moj
da zamisliš i sam!
MARKIZ:
Pogañam sve.
KARLOS:
Page 99
Spasa mi ne bi bilo, Roderiše,
da nisam pao u anñelske ruke.
Slučaja kobna! Govor neoprezni
pogleda mojih zaveo je nju,
te se je slatkoj varci predala,
kako je idol ovih pogleda
baš ona sama. Meko srce njeno,
ganuto tihim jadom duše moje,
ubedi sebe s velikodušnošću
nepromišljenom da mi ljubavlju
uzvrati ljubav. Strahopoštovanje
nalaže meni ćutanje; a ona
smelosti ima da okonča njega -
preda mnom stoji otvorena sva
njezina duša lepa -
MARKIZ:
Tako mirno
pričaš mi to? - Ta tebe kneginja
Eboli sveg je prozrela. Sad više
nikakve sumnje nema da je ona
u tajnu tvoje ljubavi do same
prodrla srži. Uvredu si tešku
naneo njoj. A ona poseduje
nad kraljem vlast.
KARLOS (pouzdano)
Pa ona je poštena.
MARKIZ:
Po sebičnosti ljubavi je to.
Bojim se ja veoma tog poštenja,
znam ga ja kako malo siže ono
do ideala onog što, u divnoj
i ponositoj začet ljupkosti,
iz dušinoga materinskog tla
neusiljeno izbija, i koji
bez pomoći vrtareve uraña
raskošnim cvetovima. To je lastar
sa tuñeg tla, donesen patvorenim
jugom u ovo grublje podneblje,
nazovi to principom, vaspitanjem,
il' kako hoćeš, to je priučena
nevinost, teškom borbom i lukavstvom
od krvi preuzvrele iskamčena,
pa pripisana brižno, savesno
Page 100
podneblju koje traži to i plaća.
Proceni sam! Pa zar će ikad moći
kraljici ona to da oprosti
što je kraj njene sopstvene vrline,
izvojevane s mukom, neki čovek
minuo da bi žarom bezizglednim
za Filipovom ženom sagorev'o?
KARLOS:
Zar tako dobro kneginju poznaješ?
MARKIZ:
To ne; zacelo. Jedva ako sam je
video dvaput. Al' dopusti samo
još jednu reč da kažem. Meni se
činilo kao da se vešto ona
kloni nagote poroka i da je
vrline svoje neobično svesna.
A pogled'o sam onda kraljiiu.
O, koliko je različito bilo
sve što sam ovde zapazio, Karlo!
Sa uroñenim tihim svetaštvom,
s bezbrižnom nekom lakoumnošću,
neupoznata s onom sračunatom
uljuñenošću školskom, a daleko
od straha kol'ko i od drskosti,
korača ona čvrstim korakom
kakvog junaka onom uzanom
i srednjom stazom, obeleženom
onim što red i pristojnost nalažu,
i ne znajući da je iznudila
za sebe obožavanje onamo,
gde o sopstvenom dopadanju svom
nije ni snila. Da l' i sad moj Karlo
Eboli svoju u ogledalu
ovome prepoznaje? - Kneginja je
ostala kremen jer je volela;
ljubav je bila u vrlini njenoj
doslovno uslovljena. Ti je nisi
nagradio i - ona će da padne.
KARLOS (žustrije)
Ne, ne! Ja velim ne! (Pošto je žustro prešao nekoliko puta tamo i amo)
O, kad bi znao
kako ti divno stoji, Roderiše,
da svome Karlu kradeš ono što je
Page 101
božanskije od svakoga blaženstva,
veru u ljudsku izvrsnost!
MARKIZ:
Zar to zaslužih? Ne, ljubimče duše moje,
tako mi boga, nisam hteo to.
O, anćeo ta Eboli bi bila,
i s poštovanjem, kao i ti sam,
ired svetiteljstvom njenim ničice bih
pao i ja, da samo - tajnu. tvoju
saznala nije.
KARLOS:
Gledaj samo kako
jalov je strah tvoj! Pa zar ona ima
dokaze druge osim onih koji
nju samu blate? Zar će čašću svojom
žalosno zadovoljstvo osvete da kupuje?
MARKIZ:
Da samo opozove
to što je jednom prisiljena bila
da pocrveni, mnoga je već sebe
sramoti žrtvovala.
KARLOS (žustro ustavši)

Ne, pa to je
i odveć grubo, odveć svirepo.
Ja nju poznajem, ohola je ona
i plemenita; ništa se ne bojim.
Zalud nastojiš da mi nade plašiš.
Govoriću sa majkom.
MARKIZ:
Sada? Našto?
KARLOS:
Da štedim više nemam šta - ja moram
da znam sudbinu svoju. Ti se samo
pobrini kako s njom da govorim.
MARKIZ:
I smeraš da joj pismo to pokažeš?
Smeraš zacelo ovo?
KARLOS:
Page 102
To ne pitaj.
Način mi, način nañi, kako s njom da govorim!
MARKIZ (značajno)
Pa zar mi nisi rek'o
da voliš svoju majku? - Ti si voljan
da joj pokažeš ovo pismo? (Karlos gleda u zemlju i ćuti)
Karlo,
na tvome linu čitam nešto ja -
za mene posve novo - posve tuñe
do ovoga trenutka. - Kriješ oči?
Zašto od mene oči kriješ? Znači
istina to je? - Da l' sam doista
čitao k'o što valja? Daj da vidim - (Karlos mu daje pismo. Markiz ga pocepa)
KARLOS:
Šta? Jesi l' mahnit? (Sa ublaženom osetljivošću)
Zbilja - priznajem,
do tog mi pisma mnogo stalo beše.
MARKIZ:
Izgledalo je tako. Zato sam ga i poderao. (Markizov pogled prodorno počiva na
knezu, koji u njega gleda sa dvoumicom. Dugo ćutanje)
Reci zaboga, -
šta zajedničkog ta obesvećenja
kraljevskog odra imaju sa tvojom -
sa tvojom ljubavi? - Je l' Filip tebi
opasan bio? Kakav konac može
muževlje povrećene dužnosti
s nadama tvojim smelijim da spoji?
Je l' zgrešio gde voliš ti? Ja sada
počinjem zbilja da te shvatam. O,
koliko sam se slabo ja do sad
u tvoju ljubav razumevao!
KARLOS:
Šta, Roderiše? Šta to misliš?
MARKIZ:
Vidim od čega mi se odviknuti valja.
Jest, nekad, nekad posve drukče beše.
Tada si tako bogat, tako topal, o,
tako bogat bio! krug zemaljski
sav je u tvojim grudima širokim
mogao mesta naći. Sve je to minulo
sada, sve je progutano strašću
Page 103
i sitnim koristoljubljem.
Srce je tvoje umrlo. Ni suze za
čudovišnu sudbu pokrajina,
ni suze cigle nemaš više! -
O, kako si, Karlo, osiroteo,
do prosjačkoga štapa doterao,
otkada nikog ne voliš, sem sebe!
KARLOS (baci se u stolicu. - Nakon pauze, jedva uzdržavajući plač)

Da me ne ceniš više, ja to znam.
MARKIZ:
Nemoj ovako, Karlo! Ja poznajem
to uzburkanje. Ono je poteklo
od osećanja hvale dostojnih,
no zabasalih. Pripadala je
kraljica tebi, pa je nju od tebe
oteo monarh - ali sve do sad,
po skromnosti, u svoja prava nisi
imao poverenja. Filip možda
i jeste vredan nje. Sav sud si svoj
tek s pola usta smeo da kažeš.
Odlučilo je pismo. Ti si se
dostojnijim pokaz'o. Video si
s radošću gordom dokaz očigledan
za pljačku i tiraniju sudbine.
I kliktao si što si uvreñen;
jer velike su duše polaskane
kada nepravdu trne. Ali tu je
skrenula s pravog puta tvoja mašta,
ovo je bilo tvome ponosu
zadovoljenje - tvoje srce sebi
nade je obećavalo. I, vidiš,
ja sam to dobro znao, ti si tu
pogrešno samog sebe shvatio.
KARLOS (ganut)
Ne, Roderiše, ti se vrlo varaš.
Ni izdaleka tako plemenito
mislio nisam kao što bi ti
voleo da me ubediš.
MARKIZ:
Pa zar se
u tome tako malo ja razumem?
Vidiš li, Karlo, svaki put kad ti
Page 104
zalutaš, ja nastojim svaki put
da pogodim meñ stotinu vrlina
vrlinu koju mogu da obedim
za učinjenu pogrešku. Al' sad,
pošto se sada bolje razumemo,
nek bude! Ti sad treba s kraljicom,
ti moraš sada s njom da govoriš.
KARLOS (obisne mu o vrat)

O, kako pokraj tebe pocrvenim!
MARKIZ:
Reč moju imaš. Sada drugo sve
ostavi meni. Vinula se jedna
smeona, divlja, srećna misao
u mojoj mašti. Valja da je čuješ
iz jednih lepših usta, Karlose.
Do kraljice ću da se probijem.
Možda će ishod još koliko sutra
da se pokaže. A utol'ko ti
ne smeći s uma, Karlo, da se ,,plan
koji je višeg uma plod, jad ga
ljudskoga roda pobrzava, može
da osujeti deset tisuć puta,
ali se nikad ne sme napustiti."
Čuješ li? Flandrije se seti.
KARLOS:
Sve sve ću da činim što mi naložite
ti i vrlina uzvišena.
MARKIZ:
Već je isteklo vreme. Čujem tvoju pratnju. (Grle se)
Sad opet kraljević i podanik.
KARLOS:
Odvoziš li se odmah sad u grad?
MARKIZ:
Sad odmah.
KARLOS:
Čekaj! samo reč još! Kako
mog'o sam lako da zaboravim!
Vest jedna vrlo važna. „Kralj otvara
pisma što idu za Brabant". Opreznost.
Page 105
Državna pošta ima, ja to znam,
naredbe tajne -
MARKIZ:
Kako saznade?
KARLOS:
Dobar je meni prijatelj Don Rajmond
od Taksisa.
MARKIZ (nakon malog ćutanja)

I to još. Tad će ona da zaobiñu
preko Nemačke. (Odlaze jedan na jedna, drugi na druga vrata)
TREĆI ČIN
Kraljeva spavaća soba
POJAVA PRVA
Na noćnom stolu dve upaljsne sveće. U dnu sobe nekoliko paževa zaspalo
klečeći. Kralj, polusvučena gornjeg dela tela, stoji pred stolom zamišljen, sa
rukom prebačenom preko stolice. Pred njim jedan medaljon i hartije.
KRALJ:
Da je inače bila sanjalica -
ko može da poreče to. Ja njoj
nikada ljubav dati nisam mog'o,
pa ipak - nikad činilo se nije
da nedostatak neki oseća.
Dokazano je, dakle, ona vara. (Učini pokret koji ga osvesti. Podigne oči
začuñen)
Gde sam to bio? Zar sem kralja niko
ovde ne bdi? - A šta? I sveće već
dogorele? tek nije dan već valjda? -
Od sna mog ništa nema. Moraćemo
uzeti kao da ga je i bilo.
Kralj nema kad da noći izgubljene
nadoknañava. Sad sam budan već,
pa neka bude dan. (Gasi sveće i razvlači zavesu na prozoru. Šetajući po sobi,
primeti zaspale dečake i neko vreme stoji ćutke pred njima; potom povuče
zvono)
Da l' spavaju
pred mojom sobom možda isto tako?
Page 106
POJAVA DRUGA
KRALJ. GRAF LERMA.
LERMA (zaprepašćen, kad spazi kralja)

Da nije vašem veličanstvu zlo?
KRALJ:
U paviljonu levom bilo je
pucnjave neke. Jeste l' čuli buku?
LERMA:
Ne, vaše veličanstvo.
KRALJ:
Niste? Kako?
Ja sam to, dakle, samo sanjao?
To nije moglo tek onako doći.
Kraljica tamo spava, je li tako?
LERMA:
Da, veličanstvo.
KRALJ:
San me plaši taj.
Neka se tamo straža u potonje,
čujete l'?, s mrakom udvostručava -
al' sasvim, sasvim tajno. - Neću da se -
Posmatrate me ispitivački?
LERMA:
Primećujem da oči zažarene
imate koje vapiju za snom.
Smem li se, veličanstvo, da usudim
da vas na jedan život potsetim
dragocen vrlo, da vas potsetim
na narode, što ne bi gledali
bez uplašene zaprepašćenosti
na trag ovakav noći probdevene -
Dva kratka časa sna jutarnjeg -
KRALJ:
San, san ću ja naći u Eskorijalu.
Za vreme sna je krune lišen kralj,
Page 107
a čovek srca svoje žene - Ne!
Kleveta to je - Zar mi nije žena,
žena to došanula? Samo ime
ženino znači klevetu. Taj zločin
pouzdan nije, dok ga meni kakav
muškarac ne potvrdi. (Paževima koji su se dotle probudili)
Zovnite mi vojvodu Albu. (Paževi odu)
Grafe, priñite!
Je l' to cela istina? (Zastane islitivački pred grafom)
O, tol'ko
da mi je samo da sam sveznajući
koliko bila traje otkucaj! -
Je l' istina, zakun'te mi se! Da l' sam
prevaren ja? O, je li istina? Da li sam?
LERMA:
Moćni, najbolji moj kralju -
KRALJ (trgne se)

Kralj! Samo kralj i opet kralj! Zar nema
sem ovog praznog, šupljeg odjeka?
nikakav bolji odgovor? Ja kucam
u ovu stenu, vode tražeći,
vode za vrelu grozničavu žeñ -
a on mi daje užareno zlato.
LERMA:
Šta je to što bi trebalo da bude
istina, gospodaru?
KRALJ:
Ništa. Ništa.
Ostavite me. Odlazite. (Graf hoće da se udalji, no on ga pozove natrag)
Vi ste ženjeni? Vi ste otac, ne?
LERMA:
Zacelo, moj gospodaru.
KRALJ:
Oženjeni ste,
a hrabrosti imate da probdite
kraj gospodara svoga celu noć?
U vas je kosa bela kao srebro,
a vi ne crvenite što u časnost
ženinu verujete. Doma hajte.
U rodoskvrnom naručju sinovljem
Page 108
upravo sada naći ćete nju.
Verujte jednom kralju, poñite. -
Stojite zapanjeii? Gledate me
pogledom punim značaja? - što imam,
valjada, vlasi sede k'o i vi?
Kraljice - toga, zlosrećno stvorenje,
toga se opomen'te - kraljice
ne prljaju vrlinu svoju blatom.
Glava vam ode, ako posumnjate -
LERMA:
Ko bi to mog'o? Zar bi ikog bilo
u državama kralja mog svim skupa,
koji bi drzak bio dovoljno
da anćeosku zapahne vrlinu
i daškom otrovnoga podozrenja?
Da se duboko tako najbolja
kraljica -
KRALJ:
Dakle najbolja? i za vas
najbolja? Vidim u blizini mojoj
veoma tople prijatelje ima.
NJu je to mnogo moralo da stane,
više, koliko poznato je meni,
nego što ona kadra je da da.
Otpušteni ste. Vojvodu mi dajte.
LERMA:
Čujem ga već u prednjoj sobi - (Poñe)
KRALJ:
Grafe! Biće zacelo da je sve onako
kako ste maločas primetili.
Meni od ove noći probdevene
sva glava gori. Pa zaboravite
što sam u budnom snu govorio.
Zaboravite. Čujete li? Ja sam
vaš kralj još uvek blagonakloni. (Pruža mu ruku za poljubac. Lerma odlazi i
otvara vrata vojvodi od Albe)
POJAVA TREĆA
KRALJ i Vojvoda od ALBE.
Page 109
ALBA (prilazi kralju s nedoumicom na licu)

Nalog za mene tako iznenadan -
U čas ovako izniman? (Trgne se kad bolje osmotri kralja)
Pa ovo što vidim sad -
KRALJ (seo i prihvatio se medaljona na stolu. Dugo posmatra ćutke vojvodu)

I, dakle, istina je?
Nijednog vernog slugu nemam?
ALBA (pogoñen)
Kako?
KRALJ:
Uvreda smrtna nanesena mi -
ovo se zna. A niko da se nañe
na ovo mene da upozori?
ALBA:
Uvreda mome kralju nanesena,
a to izmaklo oku mome?
KRALJ (pokazuje mu pismo)

Da li tu ruku poznajete?
ALBA:
To je ruka Don Karlosova.
KRALJ (pauza, u kojoj on oštro promatra vojvodu)

Ne domišljajte se?
Skrenuli ste mi pažnju da se čuvam
njegovog častoljublja. Je li samo
njegovo častoljublje, samo ono
bilo od čega imadoh da strepim?
ALBA:
Častoljublje je krupna reč - široka,
obuhvaćeno može biti njom
beskrajno mnogo.
KRALJ:
A da meni nešto
otkrijete posebno nemate?
ALBA:
Vaše je veličanstvo poverilo
Page 110
budnosti mojoj carstvo. Carstvu ja
sve svoJe znanje najskrivenije
i svoju uvićavnost dugujem.
A što inače slutim, ili mislim,
il' znam, to samo meni pripada.
Svojina to je osveštana, koju
i prodan rob i vazal ima prava
zemaljskim kraljevima da uskrati.
Sve ono što se jasno kao dan
pred mojom dušom javi, nije još
dovoljno zrelo i za kralja mog.
No ukoliko ipak baš nastoji
zadovoljen da bude, onda molim
da k'o gospodar ne pita.
KRALJ (da mu pismo)

Čitajte.
ALBA: (čita, pa se uplašeno okrene prema kralju)

Koji je to bezumnik kralju mom
u ruke dao zlosrećni taj list?
KRALJ:
Kako? Vi znate, dakle, koga se
to što tu piše tiče? Kol'ko znam,
u tom je pismu ime ispušteno.
ALBA (pogoñen stukne)

Ja sam se zatrčao.
KRALJ:
Znate je.
ALBA (pošto je malo razmislio)

Omaklo mi se. Kralj moj zapoveda -
ne mogu više natrag - ne poričem -
ja znam tu ličnost.
KRALJ (ustaje žestoko uzbuñen)

O, pomozi mi,
užasni bože osvete, da smislim
nekakvu novu smrt. Što znati valja,
tol'ko je jasno, opšte poznato,
toliko glasno ispoljeno, da se
pogaña već na prvi pogled - To je
i odveć! Nisam znao to! To ne!
Page 111
Poslednji ja sam došao do toga!
Poslednji, dakle, u svem carstvu svom -
ALBA (padne pred noge kraljeve)

Jeste, moj kralju premilostivi,
priznajem da sam kriv. I stidim se
kukavičkoga pametovanja
kojs mi reče da ne govorim
tamo gde glasno dovoljno na govor
gonili su me i spravedljivost
i istina i moga kralja čast.
Zato što niko neće pisnuti -
jer čar lepote jezik svezuje
svakom muškarcu, - opasno bi bilo,
ako bih štogod rekao, kad znam
da će sinovlja uveravanja,
tako umilna, da će suprugine
suze i njene zavodničke čari -
KRALJ (brzo i žustro)

Ustan'te. Reč vam dajem kraljevsku. -
Ustan'te. I govorite bez straha.
ALBA (ustane)
Možda se vaše veličanstvo seća
i sad još onog slučaja u vrtu
u Aranhuezu. Zatekli ste
kraljicu samu tada, bez ijedne
pratilje njene - oka rastrojena
u udaljenoj jednoj senici.
KRALJ:
Ha! šta ću čuti? Dalje.
ALBA:
Prognana je
bila markiza Mondekar iz zemlje
zbog toga što je velikodušna
dovoljno bila da bez kolebanja
za kraljicu se svoju žrtvuje. -
Sad znamo stvar - markiza nije drugo
uradila do ono što je bilo
njoj nareñeno. Knez je bio tamo.
KRALJ (strašno planuvši)

Bio je tamo? Dakle ipak je -
Page 112
ALBA:
Probudio je odmah podozrenje
u pesku muških stopa trag, što s levog
ulaza ove senipe put neke
pećine vodio je, gde se rubac
infantov izgubljeni našao.
Tamo je kneza vrtar jedan sreo,
a to je bilo baš u isto vreme -
skoro u minut to je sračunato -
kad ste i vi u seniiu naišli.
KRALJ (povraćajući se iz mračnog razmišljanja)

A plakala je kad se čuñenje
javilo na mom licu! Nagnala me
da ispred celog dvora svog crvenim!
Pred samim sobom da crvenim - Stajah,
tako mi boga! pred vrlinom njenom
k'o onaj kom se sudi - (Duga i duboka tišina. Sedne i pokrije lice)
Jest, imate, vojvodo Alba, pravo -
To bi moglo da me do nečeg užasnog odvede -
Ostavite me koji trenut samog.
ALBA:
Ni to čak posve ne odlučuje, moj kralju -
KRALJ (mašajući se hartija)

A ni to? ni to? ni ovo?
ni vapijuća ova saglasnost
dokaza koji optužbu izriču?
O, jasnije je to no sunce božje -
a ja sam to unapred znao davno -
otpočeo je zločin taj već onda
kad sam je prvi put iz vaših ruku
primio u Madridu - Vidim je
i sad još kako, bleda kao duh,
svoj uplašeni pogled ustavlja
na mojim sedim vlasima. Još onda
pritvorna ova igra počela je!
ALBA:
Preminula je knezu nevesta
u mladoj majci koju dobi. Već su
u željama se uljuljkivali,
i shvatili se bili već u vrelim
osećanjima, koja preseče
Page 113
položaj novi njen. Bojažljivost je
svladana bila već, bojažljivost
koja inače prati obično
prvo priznanje, pa je zavodništvo
prozborilo sa više smelosti,
dozivajući slike sećanja,
prisne i drage, a ne zabranjene,
na ono što je bilo. Utoliko'
drskije su se oni podali
komešanjima strasti što su bili
sroćeni skladom svojih shvatanja
i svojih leta i što ih je isto
nasilje gnevom nadahnjavalo.
Politika je preduhitrila
njenu naklonost; zar je verovati,
moj kralju, da je ona priznala
državnom veću takvo punomoćstvo?
da ju je prisilila pohota
da izbor kabineta ispita
sa više pažnje? Ona je na ljubav
pripravna bila, a umesto nje je
dobila dijademu.
KRALJ (uvreñen i s gorčinom)

Vojvodo,
vi vrlo mudro raščlanjavate, - veoma
mudro. - Rečitosti vašoj
divim se. Hvala vam. (Ustane, hladno i oholo)
U pravu ste.
Pogrešila je kraljica veoma
što mi je pisma takve sadržine
tajila, što je ono infantovo
kažnjivo pojavljivanje u vrtu
od mene skrila. Zgrešila je vrlo
sa naopake velikodušnosti.
I ja ću znati da je kaznim.
Koga još ispred sobe ima? - Niste mi,
vojvodo, više potrebni. Otstup'te.
ALBA:
Da li se nisam i po drugi put
vašemu veličanstvu zamerio
revnošću svojom?
KRALJ (pažu koji uñe)

Nek Domingo doñe. (Paž ode)
Page 114
Ja vam opraštam što ste nagnali
mene da strepim skoro dva minuta
od zločina što može vas da snaće. (Alba se udalji)
POJAVA ČETVRTA
KRALJ. DOMINGO.
KRALJ (proñe pozornicom nekoliko puta da bi se sabrao)
DOMINGO (uñe nekoliko trenutaka posle VOJVODE, priñe KRALJU kojega

izvesno vreme posmatra u svečanom ćutanju)
Kako sam iznenañen radosno,
što vas ovako mirna, veličanstvo,
ovako pribranoga nalazim.
KRALJ:
Iznenañeni?
DOMINGO:
Hvala proviñenju
što strepnja moja ipak, dakle, nije
utemeljena bila!
KRALJ:
Vaša strepnja?
Od čega se je imalo da strepi?
DOMINGO:
Ne smem da tajim, vaše veličanstvo,
da znam već jednu tajnu -
KRALJ:
Da l' sam želju
izrazio da s vama nju podelim?
Kad se to neko preda mnom ovako
nepozvan istrčavao? Veoma,
tako mi časti, smeono.
DOMINGO:
Moj kralju,
povod i mesto, gde sam došao
do tog saznanja, pečat ispod kog sam
doznao ovo, svakojako me
Page 115
krivice ove oslobañaju.
Meni je na ispovedaonici
ispovećeno to - ispoveñeno
k'o zločin koji nežnu savest tišti
onoj što ovo otkri i što traži
milost u neba. Kasno previše
kneginja čin oplakuje, za koji
s razlogom sluti da će posledice
za kraljicu da ima užasne.
KRALJ:
Zacelo? Dobra duša - Posve dobro
pogodili ste zašto sam vas zvao.
Iz ovog labirinta tamnoga,
u koji slepom revnošću sam bačen,
vi treba da me izvedete. Čekam
istinu s vaše strane. Otvoreno
govor'te sa mnom. Šta da verujem,
a šta li da odlučim? Istinu
od vašeg znanja čekam.
DOMINGO:
I kad ne bi
nalagala mi blagost reda mog
tu slatku dužnost da se štede ljudi,
ipak bih vaše veličanstvo ja
molio, sire, i preklinjao vas,
preklinjao vas vašeg mira radi,
da se kod toga što je otkriveno
zaustavite, da ne čeprkate
no tajni čiji dalji tok ni malo
veseo biti ne može. Što sada
zna se, to može oprošteno biti.
Kraljeva jedna reč, i kraljica
zgrešila nikad nije. Monarhova
volja i sreću i vrlinu deli -
i samo nepromenljiva mirnoća
mog gospodara može s krepkošću
stišati ona šuškanja što sebi
slobodu daju da klevetaju.
KRALJ:
Šuškanja? Meñu mojim narodom?
O meni?
DOMINGO:
Page 116
Laži! Laži kažnjive!
Kunem se. Ali ima slučajeva,
naravno, gde je to što misli svet,
ma kol'ko bilo nedokazano,
značajem svojim ravno istini.
KRALJ:
Duše mi, jeste! A baš ovde bi -
DOMINGO:
Dobro je ime neocenjivo,
jedino blago oko kojega
kraljica mora da se nadmeće
s grañankom nekom.
KRALJ:
A za njega ovde, nadam se,
nema rašta da se dršće? (S nepouzdanim pogledom motri Dominga. Posle
malog ćutanja)
Još nešto zlo mi valja, kapelane,
od vas da čujem. Ne odlažite.
U zlokobnome linu tom ja to
čitam već davno. Na sredu sa tim!
Bilo što bilo! Nemojte me dalje
puštati da se previjam od muka.
Šta misli narod?
DOMINGO:
Još jedared, sire,
narod se može varati; i on se
zamelo vara. Ono što on tvrdi,
to kralja ne sme pokolebati -
Al' samo - što se drznuo toliko
da tako nešto tvrdi -
KRALJ:
Nu? Zar moram
tol'ko za kaplju otrova da molim?
DOMINGO:
Narod se, voñen mislima unatrag,
meseca seća onog koji je
doveo bio vaše veličanstvo
do ruba smrti - a na trideset
nedelja potom vest je pročitao
o srećnom poroñaju -
Page 117
KRALJ (ustane i povuče za zvono. Uñe vojvoda od Albe)
DOMINGO (pogoñen)
Vi me, sire, zapanjujete.
KRALJ (ide u susret vojvodi Albi)

Zaštitu mi dajte
od sveštenika ovoga, Toledo.
Srčani vi ste.
DOMINGO (izmenjuje sa Albom zbunjene poglede. Po pauzi)

Da smo to unapred
mogli da znamo da će onoga
koji vam bude doneo tu vest
kazna da čeka -
KRALJ:
Kopile, velite?
Ja sam se jedva bio, kažete,
od smrti otrgao kad Je ona
osetila se majkom? - Šta? Pa to je,
ne varam li se, bilo onda baš,
kada ste vi u svima crkvama
pevali hvale svetom Dominiku
što je na meni ovaplotio
veliko čudo? - Ono, dakle, što je
tad čudo bilo, sada nije više?
I tako il' ste lagali me onda,
il' sada. Šta da verujem, po vama?
O, prozirem vas. Da je onda još
sazrela bila zavera, - e, onda
za slavu bi se ubrisao svetai.
ALBA:
Zavera?
KRALJ:
Da se vaša mišljenja
s ovako besprimernom saglasnošću
podudaraju, a u dosluhu
da niste meñu sobom? Meni vi to?
Meni? Ja, valjda, nisam zapazio
s koliko ste se proždrljivosti
i pohlepnosti bacili na plen?
Il' kol'ko su vam naleti mog gneva
Page 118
i jad moj miljem srce galili?
Da nisam zapazio sa koliko
revnosti tamo vojvoda izgara
da predupredi i preduhitri
naklonost mome sinu namenjenu?
Il' koliko bi dušu svoju dao
pobožni ovaj čovek tu, da samo
sićušnu svoju ljutnju naoruža
mojega gneva mišicom džinovskom?
Ja sam, vi tako zamišljate, luk,
koji po volji može da se zapne?
Al' i u mene ima volje još, -
i ako mi je sumnjati, tad bar dajte
od vas da počnem.
ALBA:
Nije se nadala naša vernost
da će tako protumačena biti.
KRALJ:
Vernost! Vernost
ukazuje na zločin što se sprema,
a počinjeni zločin pominje
osvetoljublje. Ded da čujemo!
Kakvu je dobit meni donela
uslužnost vaša? Je li istina
što navodite, šta mi onda drugo
ostaje osim rane razvoda?
Sem žalosnog triumfa osvete?
Al' ne, vi samo zebete, vi samo
s natucanjima nepouzdanim
pred mene izlazite, mene vi
kraj litice paklene ostavljate,
i tad bežite.
DOMINGO:
Zar su mogućni
dokazi drugi tamo gde se oko
ne može samo da osvedoči?
KRALJ (po pauzi, obraćajući se ozbiljno i svečano Domingu)

Svog kraljevstva ću velmože da skupim
i sam da sudim. Stupite pred sve,
pa nju - imate l' hrabrošću za to -
k'o bludnicu optuž'te. Glavom ona
platiće - spasa neće biti njoj -
Page 119
životom će i ona a i infant
platiti to - al' - dobro pazite!
uzmogne l' ona da se opere,
vaše će glave da odlete. Jeste l'
voljni da takvom žrtvom istini
odate počast? Rešavajte se.
Nećete? Jezik svezao vam se?
Nećete? To je revnost lažljivice.
ALBA (koji je ćutke stajao podalje, hladno i mirno)

Ja hoću.
KRALJ (obazre se začuñeno i neko vreme posmatra vojvodu uporno)

To je smelo. Samo meni
dolazi na um da ste vi u ljutim
bitkama život stavljali na kocku
i radi stvari mnogo sitnijih -
da ste ga s lakoumljem kockara
za fantom slave stavljali na kocku -
Pa šta je život vama? - Neću ja
kraljevsku krv da žrtvujem ludaku
koji se ničem nema nadati
do li da svoje bitisanje sitno
niz vodu pusti sa uzvišenošću. -
Ne primam vašu žrtvu - idite,
idite, pa u prijemnoj dvorani
naredbe moje dalje sačekajte. (Jedan i drugi odu)
POJAVA PETA
KRALJ (sam)
Sada mi, dobro proviñenje, daj
jednog čoveka - ti si obilno
meni već dalo. Sada mi podari
jednog čoveka. Ti si - ti si samo,
jer tvoje oko pronikne i ono
što je skriveno, prijatelja jednog
molim te, daj mi; jer ja sveznajući
nisam k'o ti. Šta za me pomoćnici,
koje pod moju ruku stavi ti,
šta oni za me znače, ti to znaš.
Tol'ko sam njima vrednosti pridav'o
koliko su je zasluživali.
Pitomi njini poroci, pod uzdom
Page 120
držani vazda, služe mi onako
za svrhe moje k'o i nepogode
što služe tvoje da se čisti svet.
Istina meni treba. Kraljevima
suñeno nije da se probiju
u tamnom kršu svojim pijukom
do bistrog njenog izvora. O, daj mi
čoveka onog retkog koji ima
iskreno, čisto srce, jasan duh
i nepristrasno oko da mi nju
pomogne naći -pa ću brdo celo
kobi da sručim kao iz rukava,
daj mi da nañem onog jedinoga
meñ hiljadama što o disk sunčani
njegovog veličanstva kril'ma tuku. (Otvori jednu škrinju i otud izvadi jednu
beležnicu. Nakon što je neko vreme listao po njoj)
Gola imena - tek imena tu su,
a pomenuto nije čak ni s kakve
zasluge ona mesto nañoše
u ovoj beležnici tu - a ima l'
ičega što se lakše smetne s uma
nego zahvalnost? Ali evo tu,
u ovoj drugoj beležnici čitam
ubeleženo svako ogrešenje
doslovce tačno. Šta? To nije dobro.
Pa zar je kao nešto potrebna
ta pomoć da se pamti osveta? (Čita dalje)
Graf Egmont? Šta će on tu? - Pobeda
kod Sent Kantena već se poabala
odavno bila. Bacam ga u mrtve. (Izbriše to ime i upiše ga u drugu beležnicu.
Nakon daljeg čitanja)
Markiz od Poze? - Poza? - Poza? Jedva
i mogu da se setim tog čoveka!
A dvaput potcrtano - dokaz, da sam
odredio ga za goleme svrhe!
A taj se čovek, je li mogućno?
klonio dosad moga prisustva,
s očiju svoga kraljevskog dužnika
uklanjao se? To je, duše mi,
jedini čovek širom sviju mo.jih
država kojem nisam potreban!
Da je on gramziv ili slavoljubiv,
on bi pred mojim tronom već odavno
pojavio ee. Da l' da sreću ja
s osobenjakom ovim okušam?
Ko i bez mene može da se proće,
Page 121
istinu taj će imati za mene. (Ode)
Dvorana za prijem
POJAVA ŠESTA
DON KARLOS u razgovoru sa KNEZOM OD PARME. Vojvode od ALBE, FERIA, i

MEDINA SIDONIA. Graf od LERME i drugi velikodostojnici sa spisima u ruci. Svi
čekaju na kralja.
MEDINA SIDONIA (očito izbegavan od sviju što se tu nalaze, obraća se vojvodi

od ALBE, koji sam i u sebe uvučen hoda tamo-amo)
Vojvodo, vi ste razgovarali
sa gospodarem. - Kakvoga je bio
raspoloženja?
ALBA:
Vrlo rñavog za vas i vaše vesti.
MEDINA SIDONIA:
Bilo mi je
lakše pod vatrom engleskih topova,
no tu na ovom tlu. (KARLOS koji ga je posmatrao sa tihim saučešćem, priñe
mu sad i stisne mu ruku)
Zahvaljujem se,
kneže na ovom velikodušnom
saosećanju od sria. Vi sami
vidite da me svako izbegava.
Sada je moja propast rešena.
KARLOS:
Najboljemu se od milosrña
mog oca i od svoje nevinosti
nadajte, prijatelju.
MEDINA SIDONIA:
Flotu mu
izgubih jednu, kakva se na moru
videla nije nikad. Šta je glava
takva k'o moja napram sedamdeset
galija potopljenih? - Ali, kneže, -
sinova pet, što divne izglede
pružaju, baš ovako kao vi -
to čini da mi srce prepukne. -
Page 122
POJAVA SEDMA
KRALJ iziće obučen. PREðAŠNJI. Svi poskidaju kape i oklanjaju se na obe

strane, te načine polu-krug oko njega. Ćutanje.
KRALJ (prešavši letimično pogledom preko celog kruga)

Pokrijte glave! (DON KARLOS i knez OD PARME prvi pristupe i poljube KRALJU
ruku. On se obrati sa izvesnom ljubaznošću ovom poslednjem, ne hoteći da
primeti svoga sina)
Vaša mati bi
htela da sazna kako su sa vama,
nećače, u Madridu zadovoljni.
PARMA:
To neka pita tek po ishodu
mog prvog boja.
KRALJ:
Uspokojite se.
Doći će jednom red već i na vas
kad ova stara stabla popadaju. (Vojvodi od FERIA)
A šta mi donosite vi?
FERIA (kleknuvši na jedno koleno)

Odjutros preminuo je vitez ordena
od Kalatrave. Tu se natrag vraća
viteški njegov krst.
KRALJ (uzme orden i prelazi pogledom celi krug)

A nakon njega
koji bi bio najdostojniji da ga ponese? (Daje znak ALBI da priñe, pa kad ovaj
klekne na koleno ispred njega, on mu stavi orden oko vrata)
Vi ste, vojvodo,
moj vojskovoña prvi - no i kada
uopšte više ne budete to,
naklonost moju imaćete vazda. (Primeti vojvodu od MEDINA SIDONIE)
Gle, gle! admiral moj!
MEDINA SIDONIA (pristupi nesigurna koraka i klekne pred kraljem, oborivši

glavu)
Od sve armade,
i svekolike omladine španske
ovo je sve što natrag donosim,
Page 123
moj moćni kralju.
KRALJ (nakon dugog ćutanja)

Bog je nada mnom -
ja sam vas protiv ljudi poslao,
a nisam protiv stenja i oluje -
Da ste mi dobrodošli u Madridu. (Pruži mu ruku za poljubac)
I hvala što ste slugu dostojnog
u sebi spasli za me. Kao takvog
ja ga priznajem, kao takvog hoću
da ga priznadu svi. (Daje mu znak da ustane i da stavi kapu na glavu - a onda
se obraća ostalima)
Šta ima još? (Don Karlosu i knezu od Parme)
Kneževi, hvala. (Ovi otstupe. Ostale velmože pristupe i kleknuvši predaju svoje
spise. On ih letimično pregleda, pa ih preda vojvodi ALBI)
To mi ostavite
u kabinetu. - Jesmo l' gotovi? (Niko ne odgovara)
Otkuda to da jedan markiz Poza
meñ velmožama mojim nikada
ne pojavi se? Služio je meni
sa slavom, to ja posve dobro znam,
taj markiz Poza. Ili nije živ?
Zašto se nikad ne pojavi?
LERMA:
S puta,
na kojemu je svu Evropu proš'o,
tek nedavno se vratio taj vitez.
Baš sad je u Madridu, i na dan
primanja samo čeka da se baci
pred noge svog vrhovnog gospodara.
ALBA:
Markiz od Poze? - Jeste! To je onaj
hrabri malteški vitez, veličanstvo,
o kojem onaj podvig basnoslovni
od ustiju do ustiju se priča.
Kada, na poziv starešine reda,
u redove ubojne vitezovi
na ostrvu se svome postaviše,
koje Sulejman dade opsednuti,
tad sa visoke škole u Alkali
nestade jedan mladić, kojem tek
osamnaesta beše godina.
Pred La Valetom stvori se on nezvan.
Pa reče: „Meni kupili su krst,
Page 124
ja hoću sada da ga zaslužim."
Meñ četrdeset onih vitezova
koji su protiv Pjala, Ulućala,
i Mustafe i Hasana u tri
juriša uzastopna držali
u puno podne tvrñavu Sankt Elmo,
i on je bio jedan. I kad najzad
protivnik uspe da se uspuza
u utvrćenje i kad oko njega
svi vitezovi popadali behu,
on se u more baii i, sam samiit
ostavši u životu, dopliva
do La Valete. Osam nedelja
ne proće otad, a sa ostrva
dušmanin ode, te se vitez vrati
da započeto nastavi učenje.
FERIA:
A niko drugi no baš markiz Poza
i zaveru je onu zloglasnu
otkrio katalonsku, i jedino
njegovom okretnošću najvažnija
pokrajina je kruni sačuvana.
KRALJ:
Ja sam zadivljen - Kakav je to čovek
kada je to uradio, a nema
meñ trojicom na koje se obratih
nijednog zavidljivca? - Svakojako!
Taj čovek ili krajnje neobičan
karakter ima, ili gai nema -
Moraću ja sa njime, čuda radi,
da razgovaram. (Vojvodi ALBI)
Kad se služba svrši,
dovedite ga k meni u kabinet. (Vojvoda ode. KRALJ zovne FERIU)
A moje mesto vi zauzmite u tajnom veću. (Ode)
FERIA:
Danas je gospodar milostiv vrlo.
MEDINA SIDONIA:
Rec'te: bog je on. Za mene to je bio.
FERIA:
Sreću svoju zaslužujete i te kako vi.
Čestitam, admirale, od sveg srca.
Page 125
JEDAN VELIKAŠ:
I ja.
DRUGI:
Ja isto tako, doista.
TREĆI:
Sve srne mi je igralo.
General zaslužan tako!
PRVI:
Nije bio kralj milostiv,
već je samo prema vama pravičan bio.
LERMA (u odlasku Medini Sidoniji)

Dovoljne su bile
dve reči pa da budete bogataš. (Svi odlaze)
Kabinet kraljev
POJAVA OSMA
MARKIZ OD POZE i Vojvoda OD ALBE
MARKIZ (za ulaska)

Mene on traži? Mene? - Nemogućno.
Pobrkali ste ime - A i šta bi
od mene hteo?
ALBA:
Da se pozna s vama.
MARKIZ:
Iz ljubopitstva puka - Onda šteta
za izgubljeni tren taj - prosto je
za čudo divno kako život brza.
ALBA:
Vašoj vas dobroj zvezdi predajem.
Kralj je u vašim rukama. Pa kol'ko
umete bolje iskoristite trenutak ovaj,
i jedino sebi, sebi pripiš'te
ako on za vas izgubljen bude. (Udalji se)
Page 126
POJAVA DEVETA
MARKIZ (sam)
Tačno, vojvodo. Trenutak valja iskoristiti
koji se samo jednom pruža. Zbilja,
taj dvoranin mi nauk dobar daje -
ako baš ne u njegovome smislu,
a ono bar u mome smislu dobar. (Pošto je nekoliko puta prošetao)
No kako dospeh amo? Da l' mi to
moj lik u ovim ogledalima
pokazuje jedino inddžiluk
slučaja ćudljivoga? Pa baš mene,
čemu se niko ne bi nadao,
baš mene meću milionima
ščepao i u svesti kraljevoj
oživeo me? Slučaj samo? Možda
i nešto više - A i šta je slučaj
do grubi kamen kojem skulptorova
ruka uliva život? Provićenje
udesi slučaj - a čovekovo je
da ga do prave svrhe uobliči -
Svejedno šta bi sa mnom hteo kralj! -
Ja znam šta s kraljem meni - meni dužnost
nalaže da uradim - neka to
i ne bi ništa drugo više bilo
do samo iskra istine u dušu
despota ovog smelo ubačena -
pa kako bi u ruci provićenja
plodonosno to bilo! Tako može
da bude vrlo korisno i umno
ono što sprva činilo se meni
ćudljivi poriv samo. No svejedno!
Il' bilo il' ne bilo - radiću
u uverenju da je baš ovako. (Proñe nekoliko puta kroz sobu i zastane pred
jednom slikom, pa je mirno posmatra. KRALJ se pojavi u susednoj sobi, gde
izdaje neke zapovesti. Onda stupi u dvoranu, zastane na vratima i posmatra
jedno vreme markiza, koji ga ne primećuje)
POJAVA DESETA
KRALJ i markiz OD POZE.
Page 127
(Čim spazi KRALJA, POZA mu poñe u susret, spusti se pred njim na jedno
koleno, zatim ustane i stane pred njega ne odajući znake zbunjenosti)
KRALJ (osmotri ga začuñenim pogledom)

Govorili ste, znači, sa mnom?
MARKIZ:
Nisam.
KRALJ:
Za moju krunu zasluga imate.
Zašto ste izbegavali zahvalnost
sa moje strane? Mnogo ljudi se
naguralo u moje pamćenje.
A niko nije sveznajuć sem jednog.
Vaše je bilo da potražite
svog kralja oko. Zašto niste?
MARKIZ:
Sire, tek sam se pre dva dana vratio
u kraljevinu.
KRALJ:
Da u slugu svojih
ostajem dužnik, to ja voljan nisam -
Izmolite za sebe kakvu milost.
MARKIZ:
Uživam prava što ih zakon daje.
KRALJ:
NJih i ubica ima.
MARKIZ:
Kol'ko tek
ima ih više valjan grañanin.
Ja sam, moj kralju, zadovoljan.
KRALJ (za sebe)

Ima duše mi, mnogo muške srčanosti
i samosvesti! - Očekivati se
i moglo tako nešto - Ja i hoću
da Španac bude ponosit. Uživam
kad se i pehar prelije. (POZI glasno)
Iz moje istupili ste službe, kako čujem?
Page 128
MARKIZ:
Da nekom boljem mesto načinim,
povuk'o sam se.
KRALJ:
Žalim to. Koliko
štete za moju državu kad takve
praznuju glave. - Ili strahujete
da, možda, sferu naći nećete
koja je vašeg duha dostojna?
MARKIZ:
O, ne! U to sam potpuno ubeñen
da je u meni znalai iskusni,
dušama ljudskim, grañi svojoj, vešt,
na prvi pogled pročitao šta mu
mogu da vredim, šta li ne. Ja milost
kojom sam ovim mišljenjem visokim
zasut od strane vašeg veličanstva
svom svojom skrušenom zahvalnošću
osećam, ali - (Zastane)
KRALJ:
Premišljate se?
POZA:
Pripravan nisam, sire - to priznajem
da smesta ono, što je prolazilo
kroz glavu meni kao grañaninu
ovoga sveta, odenem u reči
vašega podanika. Jer sam, sire,
kad ono s krunom raskidoh za navek,
smatrao da sam neophodnosti
razrešen da za ovaj postupak
razloge dajem.
KRALJ:
Zar su tol'ko ti razlozi slabi?
Da se ne bojite, da pritom
nešto stavljate na kocku?
MARKIZ:
U najgoremu slučaju svoj život,
stignem li da ih sve iscrpem, sire.
No s istinom ću još da pričekam,
ako mi ovu milost uskratite.
Page 129
Ja imam izmeñ vaše nemilosti
i preziranja vašega da biram. -
Pa ako moram da se odlučim,
milije mi je da se izmaknem
s očiju vaših kao zločinac,
no k'o budala.
KRALJ (sa izrazom očekivanja)

Dakle?
MARKIZ:
Ja ne mogu da služim vladaoce. (Kralj ga posmatra zadivljen)
Neću kupca
da varam, sire. Ako službom mene
udostojite, vi ćete jedino
tražiti dela smišljena unapred.
Na bojnom polju moju mišicu
i moju hrabrost tražićete samo,
a gde se veća, samo moju glavu.
Ne moja dela, nego dopadanje
koje bi presto našao na njima
krajnja bi svrha imala da bude
delima mojim. A vrlina ima
sopstvenu vrednost za me. Sam bih ja
stvarao onu sreću koju bi
rukama mojim kopitio kralj,
pa bi moj izbor vlastiti i moja
sopstvena radost bila ono što bi
imalo biti samo dužnost moja.
No da li tako mislite i vi?
Biste l' u svojoj tvorevini mogli
trpeti tvorce tuñe? A zar ja
do dleta da se ponizim onamo
gde mogu biti umetnik i sam? -
Ja čovečanstvo volim, a meñutim
nikoga ne smem u monarhijama
da volim osim sebe.
KRALJ:
Ovaj žar
hvale je vredan. Hteli biste vi
da zasnivate dobro. Kako ćete
zasnivati ga, to i rodoljubu
a i mudracu mrže podjednako
Da bude beznačajno. Izberite
u državama mojim položaj
Page 130
koji će da vas ovlasti da date
zadovoljenje ovom plemenitom
nagonu svom.
MARKIZ:
Ne nalazim ni jedan.
KRALJ:
Kako to?
MARKIZ:
Je li ljudska sreća ono
što svetom vaše veličanstvo
širi pomoću moje mišice? Je l' to
baš ista ona sreća koju ja
s ljubavi čiste ljudima namenih? -
Zadrhtalo bi vaše veličanstvo
od ove sreće - Ne! Politikom je
sazdala svojom kruna novu sreću -
sreću za koju dovoljno je još
u nje bogatstva da je svima deli,
i sazdala je nove nagone
u ljudskom srcu koje sreća ova
da utoljava može. Istinu je
u svoje novce iskovala ona,
istinu takvu kakvu ona sama
može da trpi. Aiatemisan je
otisak svaki koji ovome
otisku nije istovetan. Ali
da li je to i meni dovoljno
što je za krunu potaman? Zar sme
bratovlja moja ljubav da se da
pod najam tamo gde se zakida
od moga brata? Hoću li ga ja
smatrati srećnim, - pre no
bude on smeo da misli? Mene nemojte
birati, sire, da rasprostirem
blaženstvo koje kujete nam vi.
Odbiti moram da proturam novac
s otiskom ovim. Služiti ne mogu vladaocima.
KRALJ:
Vi ste protestant?
MARKIZ (nakon malog razmišljanja)

Moja je vera, sire, ista ona koja i vaša. (Po pauzi)
Page 131
Pogrešno sam shvaćen.
A toga sam se baš i bojao.
Za vas je mojom rukom skinut veo
sa tajni veličanstva. Ko vam jemči
da mi je sveto ono još, što više
strah meni ne uliva? Opasan sam,
jer sam o sebi mislio. Al' ja to
nisam, moj kralju. Moje želje će
tu da sagnjile. (Stavi ruku na grudi)
Nikad mojom krvlju
planuti neće novotarenja
smešni taj bes, što samo povećava
okova teret, koje nije kadar
posve da slomi. Nije zrelo još
stoleće ovo za ideal moj.
Ja živim kao sugrañanin onih
koji će doći. Može l' slika jedna
da mir pomuti vaš? Ta jedan dah
vaš izbrisaće je.
KRALJ:
Da li sam vas ja
prvi sa ove upoznao strane?
MARKIZ:
Sa ove - da!
KRALJ (ustane, prošeta, pa zastane prema MARKIZU. Za sebe)

Bar ovaj ton je nov!
Laskanje najzad presuši. Čoveka
u kojeg ima uma, ponižava
da podražava. - Hajde da jedared
i s drugog kraja probamo. - Što ne?
Sve ono što je neočekivano
sreću nam pričinjava. - Ako vi
ovako ovo razumete, dobro,
pripraviću se ja na novi način
služenja kruni - Snažnog duha onog.
MARKIZ:
Čujem vas, sire, kako sitno, nisko
o dostojanstvu ljudskom mislite
pa smicalice kakvog laskavca
čak i u reči slobodna čoveka
pronalazite, i ja, čini mi se,
znam ko na ovo pravo vama daje.
Page 132
Vas su na ovo ljudi prisilili;
oni su ruke digli dragovoljno
od plemstva svoga, i po volji dragoj
do ovog niskog srozali se stupnja.
Uplašeno su ispred aveti
sopstvene veličine unutarnje
pobegli oni, naslade su našli
u svome siromaštvu, s kukavičkom
mudrošću kite okove sopstvene.
a nositi ih sa pristojnošću,
vrlinom to se zove. Takav svet
nasledili ste vi. Ovakav on je
uručen vašem ocu velikom.
Pa kako biste u tom žalosnom
unakaženju - štovali čoveka?
KRALJ:
Ima u tome nečeg istinitog.
MARKIZ:
Al' šteta! Kad ste ljudski stvor, to delo
tvorčevih ruku, preobraćali
u delo svojih ruku, dajući
sebe za boga ovoj tvorevini
nanovo izlivenoj, - vi ste jednu
omašku samo napravili - vi ste
sami i dalje čovek ostali -
čovek iz ruke tvorčeve. I vi
nastavili ste kao smrtno biće
da trpite, da čeznete i dalje;
vama je saučešće potrebno -
a bogu mogu da se prinose
jedino žrtve, da se njemu moli
i dršće ispred njega! Koliko li
kajanja vredne trampe! Kobnoga li
izopačenja prirode! - Pa kad ste
do svoje harfe survali čoveka,
gde vam je onaj ko će da podeli
sazvučje s vama?
KRALJ:
(Srca mi se tiče, tako mi boga!)
MARKIZ:
Ali ova žrtva
za vas ne znači ništa. Stoga vi
Page 133
jedinstveni i jeste - samosvojni -
Po ovu cenu postali ste bog. -
A strašno bi i bilo kada to
ne biste bili - kad po ovu cenu,
po cenu sreće tol'kih miliona
koja je pogažena, ne biste
dobili bili ništa! kada bi
sloboda, koju uništiste, bila
ono od čega vaše želje mogu
jedino do sazrevanja da dospu.
Otpustite me, sire, molim vas.
Poneo me je predmet razgozora.
Srce je moje prepuno - i odveć
moćna je draž da stojim pred Jedinim,
kojem bih hteo da se poverim. (Graf OD LERMA uće i tiho kaže kralju nekoliko
reči. Ovaj mu da znak, da se udalji a sam ostane sedeći kao i pre)
KRALJ (Markizu, nakon što je Lerma izišao)

Dovršite!
MARKIZ (poćutavši)
Ja, sire, osećam - svu vrednost -
KRALJ:
Dokrajčite! Vi ste mi
imali puno još da kažete.
MARKIZ:
Iz Flandrije sam i Brabanta, sire,
tu skoro stig'o. Kol'ko raskošnih,
bogatih tamo pokrajina ima!
Snažan je ono narod, veliki -
i dobar narod - biti, mislio sam,
narodu ovom otac, pa to mora
božanstveno da bude! - A u to
na ljudske kosti spaljene naiñoh - (Tu zanemi; pogled mu počiva na kralju, koji
pokuša da odgovori na njegov pogled, ali, darnut i zbunjen, obori oči zemlji)
Imate pravo. Vi to morate.
A što vi to i možete, kad jednom
uvideli ste da to morate,
prožmalo me je jezom divljenja.
O, šteta, što, u krvi sopstvenoj
valjajući se, žrtva nije baš
bogzna koliko sposobna da duhu
onoga koji žrtvu prinosi
zapeva slavopojku! Što ne pišu
Page 134
nekakva viša bića povesniiu
ovoga sveta - već jedino ljudi! -
Filipovo će doba potisnuti
stoleća blaža; ona će doneti
nežniju mudrost; graćanska će sreća
pod ruku tad drugarski da korača
s kraljevskom veličinom, a k'o škrtac
štedeće svoju dep.u država,
te će i ono što već biti mora
čovečno biti.
KRALJ:
I kad doñu ta
stoleća blaža, ja bih, mislite,
da dršćem tada imao od kletve
sadanjeg veka? Pogled bacite
svuda po mojoj Španiji. U miru
na kom oblačka jednog nije bilo
grañanska sreća cveta; ovaj mir
namenio sam i Flamancima.
MARKIZ (brzo)
Mir jednog groblja! I uzdate se
da dokrajčite što ste započeli?
i nadate se da već stasalo
preobraženje sveta hrišćanskoga
zaustavite, da zaustavite
proleće opšte što podmlañuje
obličje sveta? Da se vi jedini
u svoj Evropi suprotstavite
točku sudbine svetske koji juri
nezaustavno punim svojim trkom?
Mišicu ljudsku meñu paoke mu
da uturite? Ne, to nećete!
Hiljade njih, i ubogih i opet
vesela srca, iz zemalja vaših
već je umaklo. Svaki je od tih
grañana, što ih vi za veru svoju
izgubili ste, bio nadasve
vrsnoga soja. Jelisaveta
begunce prima ruku raširenih
k'o majka kakva, i Britanija
sva plodonosno cveta od veština
našega zavičaja. Granada
opustela je, jer je ostala
bez prilježnosti novih hrišćana,
Page 135
pa likujući posmatra Evropa
kako krvari neprijatelj njen
od rana, samom sebi zadatih. (KRALJ je darnut; MARKIZ to primećuje i
pristupa nekoliko koraka bliže)
Za večnost vi da sadite i želite
a smrt - ovamo sejete? Ovako
prisilno delo neće da nadživi
duh svoga tvorca. Zidali ste temelj
za nezahvalnost - zaludu ste ljutu
vodili bitku s prirodom, uzalud
golemi život vladalački svoj
razornim planovima žrtvovali.
Čovek je nešto više no što ste ga
smatrali vi. Polomiće on stege
bunila svog, i sveto svoje pravo
tražiti natrag. Pored Nerona
i Buzirisa vaše ime će da baci on -
a mene boli to; jer vi ste bili dobri.
KRALJ:
Ko je to
učinio da budete ovako u ovo uvereni?
MARKIZ (sa žarom)

Jeste, jeste,
tako mi svemogućeg! Jeste - ja
ponavljam to. Povratite nam ono
što nam uzeste! Velikodušno
dajte, k'o čovek jak, da ljudska sreća
iz vašeg roga obilja poteče -
pa će u vašoj svetskoj graćevini
da stasa um do uma! Vratite nam
što nam uzeste. Postanite kralj
izmeñu miliona kraljeva. (Približi mu se smelo, pa pogleda čvrsto i vatreno u
njega)
O, kamo da na mojim usnama
rečitost lebdi onih tisuća,
tisuća onih sviju koje dele
sa mnom trenutak ovaj veliki,
te da taj zračak koji umotrih
u oku tom do plamena raspiri!
Tog neprirodnog obožavanja
koje je tako pogubno za nas
odrecite se! Budite nam uzor
onoga što je večno, što je pravo!
Nikada - nikad jedno smrtno biće
Page 136
nije toliko posedovalo,
nit' moglo to božanstveno toliko
da upotrebi. Svaki kralj evropski
odaje poštu španskom imenu.
Pa isprednjač'te ispred kraljeva
evropskih sviju. Samo potez pera
od strane ove ruke, pa će zemlja
iznova biti sazdana. Podajte
slobodu misli. (Padne pred kraljem na kolena)
KRALJ (iznenañen, okrene glavu, a potom opet upre oči u MARKIZA)
Čudni maštaoče!
Al' - ustanite - ja -
MARKIZ:
Po njegovoj
prirodi velelepnoj pogledajte!
Ona je na slobodi zasnovana,
a koliko je raskošna bogatstvom
putem slobode! On, golemi tvorac,
crva u kaplju rosice ubaci,
on čak i tamo gde su raspadanja
prostori pusti, - on samovolji
i tamo pušta da se baškari -
a kako li je vaša tvorevina
uzana i sirota! List kad šušne
gospodar sveta hrišćanskog zadrhti!
Vama zadaje strah vrlina svaka.
A on - da divna ispoljavanja
slobode ne bi remetio - on
jezivoj vojsci zala radije
dopušta da do mila se istutnji
u njegovome svemiru, dok on,
umetnik, on se i ne opaža,
on je u svojoj skromnosti prikriven
za zakonima večnim; njih opaža
slobodni duh, al' njega ne opaža.
Čemu će bog? on veli: svet je sebi
dovoljan sam. I nikoja hrišćanska
molitva nije njega slavila
onako kako slavilo je njega
huljenje ovog duha slobodarskog.
KRALJ:
A biste li se vi poduhvatili
da prepočnete ovaj uzvišeni
uzorak meću smrtnim bićima
Page 137
u državama mojim?
MARKIZ:
Vi to, vi
učiniti ste kadri. Ko bi drugi?
Vladarsku snagu koja je jedino -
ah, tako dugo - radi veličine
prestola tvrdičila, - blagodeti
i sreći naroda posvetite.
Uspostavite plemstvo čovečanstva,
koje je bilo izgubljeno. Neka
grañanin opet bude što je bio,
prestolu svrha - neka ga ne veže
nikakva dužnost, osim podjednako
dostojnih prava braće njegove.
Pa kad se čovek, samom sebi vraćen,
do osećanja vrednosti sopstvene
prenuo bude - kada uzvišene
slobode i vrline ponosne bujati stanu -
tada, sire, kada kraljevstvo svoje
učinite srećnim k'o nikoje na svetu -
tada ćete obvezni biti svet da potčinite.
KRALJ (posle velike pauze)

Pustio sam vas da iskažete
do kraja sve. - U ovoj glavi svet
drukče se oirtava, to razumem,
nego u drugim ljudskim glavama.
A ja i neću da vas podvrgavam
merilu tuñem. Ja sam prvi bio,
kojem ste svoju dušu otkrili.
Verujem, pošto znam to. Radi ove
uzdržljivosti, radi toga što ste
u sebi sve do danas tajili
mišljenja takva, makar da su ona
s toliko žara optočena bila -
radi te umne smotrenosti, ja ću
zaboraviti, mladi čoveče,
da sam, i kako doznao za njih.
Ustan'te. Ja ću sada kao starac,
a ne k'o kralj, da pobijem mladića
koji se zatrčao. Hoću to,
jer hoću - čak i otrov, držim, može
da se u bića blagonaravnih
do nečeg boljeg oblagorodi.
Ali se samo inkvizicije
Page 138
klonite moje - Žao bi mi bilo -
MARKIZ:
Zacelo? Bilo bi vam?
KRALJ (utonuvši pogledom u njega)

Nikada takvog čoveka nisam video. -
Markiže, ne, o ne! I odviše
značite vi za mene. Neću ja
da budem Neron. Neću to da budem -
neću da budem prema vama to.
Poda mnom ne sme svaka ljudska sreća
da se sasuši. Lično vi ćete
i na dalje na moje oči smeti
da budete i ostanete čovek.
MARKIZ (brzo)
A moji sugrañani, sire?
Nije meni do sebe bilo stalo, nisam
stvar svoju hteo da zastupam ja.
A sugrañani moji, sire?
KRALJ:
Kada ovako dobro znate kako će
da sudi mene doba potonje,
nek se na vama ono pouči
kako sam ja postupao s čovekom
kada sam na nj naišao.
MARKIZ:
O, ne,
nemojte da se namah preobrati
u nepravičnost suštu jedan kralj
koji je sušta pravičnost inače -
u Flandriji se vašoj nalazi
hiljade boljih nego ja. Al' vi -
smem li po srcu da se izrazim,
veliki kralju? - vi sad, može biti,
pod ovom blažom slikom gledate
slobodu prvi put.
KRALJ (sa ublaženom zbiljom)

O ovoj stvari
za sad toliko, mladiću. - Ja znam
da ćete, kada jednom upoznate
ljude k'o ja, drugače misliti -
Page 139
Ne bi mi drago bilo, pak, da ovo
poslednje naše bude vićenje.
Šta da uradim da vas obavežem?
MARKIZ:
Ostavite me takvog kakav jesam.
Šta bih za vas ja bio,
ako biste potkupili i mene?
KRALJ:
Ja ne trpim
oholost ovu. Bićete od danas
u mojoj službi - Pogovora nema!
Ja tako hoću. (Posle pauze)
Ali kako? Šta sam upravo hteo?
Zar sam želeo šta drugo osim istinu?
A ovde i iešto više nalazim. -
Na mome prestolu vi ste meni uhvatili,
markiže, trag. A da li niste to
postigli i na mome domu? (Pošto izgleda da se markiz premišlja)
Ja vas razumem. Ali - ako baš i jesam
od svih oceva najnesrećniji,
zar ne bih mog'o biti srećan muž?
MARKIZ:
Ako bi sin što mnogo obećava,
ako bi to što svojom nazivamo
suprugu najljupkiju davalo
smrtnome pravo na to ime, sire,
onda ste vi, sa jednog i sa drugog,
srećni u punoj meri.
KRALJ (s mračnim izrazom)

Ne, to nisam.
A osetio nikad nisam dublje
nego baš sada, da to nisam.
MARKIZ:
Dobro i ilemenito misli knez.
Drugačim nikad ga nisam našao.
KRALJ:
Ja jesam -
Nema te krune što bi bila kadra
nadoknaditi ono što je on
uzeo meni - tol'ko čestitu
Page 140
i tol'ko vrlu kraljicu!
MARKIZ:
Ko, sire, sme da se drzne?
KRALJ:
Opadanje! Svet!
Ja sam! - Tu evo svedočanstva
koja je posve neopozivo
oglašuju za krivu; ima, pak,
i drugih, koja gone me da zebem
od onog što je najužasnije -
Ali mi jedno samo, markiže,
da poverujem teško, teško pada.
Ko tuži nju? - Jel' ona - ona bila
kadra da sebe uprlja toliko,
o, ukoliko više onda smem
da verujem, da Eboli kleveta?
Zar sina mog i nju taj pop ne mrzi?
I zar ja ne znam da zakuvava
osvetu Alba? Moja žena vredi
više od svih njih.
MARKIZ:
A, i nešto još
živi u ženskoj duši, sire, što je
uzvišeno nad svakim „može biti",
nad svakim panjkanjem - a to se zove
ženska vrlina.
KRALJ:
Jest! I ja to kažem.
Staje to mnogo da se onoliko
duboko padne, kol'ko se na teret
kraljici stavlja. Svete uze časti
ne kidaju se baš toliko lako
kako o tome uši meni pune,
da me ubede. LJudsko biće vi,
markiže, znate. Takav čovek mi je
nedostajao davno, vi ste dobri
i veseli ste, a i vični ste
da se u ljud'ma razabirate -
i stoga sam vas izabrao -
MARKIZ:
Mene, moj gospodaru?
Page 141
KRALJ:
Vi ste stajali
pred gospodarem svojim, i za sebe
tražili ništa niste - ništa. To je
za mene novo. Pravdoljubivi
bićete vi. Vaš pogled neće strast
zavesti s puta. Uza sina moga
prilepite se, srie kraljičino
iskušajte mi. Punomoćije
uputiću- vam, da razgovarate
natajno s njom. A sad me ostavite! (Povuče za zvono)
MARKIZ:
Ako bar s jednom ispunjenom nadom
to mogu - tad je ovo najlepši
dan u životu mome.
KRALJ:
A u mome jedan što nije izgubljen. (MARKIZ ustaje i odlazi. Graf LERMA uñe)
Taj vitez
od sad će da se pušta neprijavljen.
ČETVRTI ČIN
Kraljičina dvorana
POJAVA PRVA
KRALJICA. Vojvotkinja OLIVAREZ. Kneginja od EBOLI. Grafica FUENTES i druge

gospoñe
KRALJICA (glavnoj dvorskoj dami, ustajući)

Nije se, dakle, pronašao ključ? -
Razbiti mi se onda škrinja mora,
i to još odmah. (Primeti kneginju EBOLI, koja joj priñe i poljubi joj ruku)
Da ste dobro došli,
kneginjo draga. Raduje me što ste
sa zdravljem opet dobro. Istina je
da ste još vrlo bledi.
FUENTES (s nešto zlobe)

Opaka je
groznica tome kriva, koja strašno
nerve pogaña. Je l' te, kneginjo?
Page 142
KRALJICA:
Vrlo sam, mila moja, želela
da vas posetim. - Ali mi, dabome,
to dopušteno nije.
OLIVAREZ:
Kneginja Eboli bar od nedostatka
društva patila nije.
KRALJICA:
Verujem to rado. Šta vam je?
Vi ceptite.
EBOLI:
Nije mi ništa - baš ništa, kraljice.
Dozvol'te da se udaljim, molim vas.
KRALJICA:
Pa vi
krijete, s vašim zdravljem gore stoji
no što želite da nas uverite.
Jedva se i na nogama držite.
Pomozite joj, grafighe, da sedne
na ovaj taburet.
EBOLI:
U nolju će mi biti već bolje. (Ode)
KRALJICA:
Poćite za njom, grafice. -
Kakav napad! (Ulazi jedan paž i govori sa VOJVOTKINJOM, koja se potom
obraća KRALJICI)
OLIVAREZ:
Veličanstvo, markiz od Poze. -
Dolazi od strane njegovog
veličanstva Kralja.
KRALJICA:
Ja čekam na njega. (Paž odlazi i otvara vrata markizu)
POJAVA DRUGA
MARKIZ od POZE. Preñašnji.

Page 143
(MARKIZ klekne pred KRALJICOM, koja mu daje znak da ustane)
KRALJICA:
Kakav nalog šilje gospodar moj?
Da l' njega javno smem -
MARKIZ:
Nalog je moj namenjen samo
vašem kraljevskom veličanstvu. (Dame se na kraljičin znak udalje)
POJAVA TREĆA
KRALJICA. MARKIZ od POZE.
KRALJICA (sva zadivljena)

Kako? Smem li, markiže,
vidu svom da verujem?
Kralj meni šilje vas?
MARKIZ:
Zar tako čudno izgleda ovo
vašem veličanstvu? Meni ni malo.
KRALJICA:
Nu, pa svet je onda
skrenuo s puta svoga. Vi i on -
Moram da priznam.
MARKIZ:
Da to čudno zvuči?
Možda i zvuči. Doba sadašnje
urodilo je još i svakojakim
ćudima drugim.
KRALJICA:
Mučno da je većim
no što je ovo.
MARKIZ:
Uzmimo, na primer,
da sam se dao preobratiti -
Page 144
da mi je dodijalo da čudaka
na Filipovom dvoru izigravam?
Čudaka! Šta i ovo opet znači?
Ko hoće ljud'ma koristan da bude,
mora se valjda prvo postarati
da s njima ravan bude.
Kočoperno sektaško ruho čemu?
Uzmimo - a ko je tol'ko lišen
sujete, da ne bi drage volje
vrbovao verne za veru svoju? -
uzmimo, da se ja nosim mišlju da
posadim na neki presto svoju veru?
KRALJICA:
Ne! - Markiže, ne, ja ne bih ni u šali
želela da vam upišem u greh
taštinu takvu nezrelu. Vi niste
sanjalo neko, koje bi se nečeg
poduhvatilo što se ne može i da okonča.
MARKIZ:
To bi bilo, držim, pitanje još.
KRALJICA:
No što bih najviše, markiže,
mogla da vam prebacim -
a što bi me i čudilo bez malo
od vaše strane, to bi - to bi bilo.
MARKIZ:
Dvoličnost. Možda.
KRALJICA:
Ili, ako ne
i drugo što, a ono neispravnost.
Kralj verovatno nije smerao
da mi poruči ono preko vas
što ćete da mi dostavite.
MARKIZ:
Nije.
KRALJICA:
A mogu li se da oplemene
valjanom stvari sredstva rñava?
Može li - a oprostite što sumnjam -
Page 145
vaš plemeniti ponos da se stavi
u službu takvom poslu? Jedva mogu
da verujem u tako što.
MARKIZ:
Ni ja, kad bi se ovde radilo jedino
o tome da se kralj obmane. Ali
to ja ne smeram. Ovog puta ja
samome njemu kanim da poslužim
časnije nego meni on i sam naložio je.
KRALJICA:
Ja prepoznajem po ovom vas,
i sada dovoljno! A on šta radi?
MARKIZ:
Kralj? Izgleda da sam
na neumitnom sudiji u vama
veoma brzo osvećen. Još manje,
daleko manje vaše veličanstvo
žuri da čuje, kako mi se čini,
ono što ja toliko malo žurim
da vam ispričam. - Al' se nema kud,
čuti se mora! Vašem veličanstvu
poruku šilje monarh da za danas
ne dozvolite ambasadoru
francuskom da sa vama govori.
To je moj nalog. On je ispunjen.
KRALJICA:
I to je sve što imate od njega,
markiže, da mi poručite?
MARKIZ:
To je uglavnom sve što pravo
meni daje da budem ovde.
KRALJICA:
Rado ću se s tim,
markiže, da pomirim, da ne saznam
ono što možda mora ostati
tajna za mene.
MARKIZ:
Mora, kraljice. -
Doduše ja bih, kada ne biste
Page 146
vi bili vi, požurio se da vam
stavim do znanja neke stvari, da vam
obratim pažnju da se pričuvate
izvesnih ljudi - ali to kod vas
potrebno nije. Može da se raña
a i da tone oko vas opasnost,
za nju vi nikad ne treba da znate.
Ta sve nije vredno da sa čela
anñela jednog zlatni progna san.
A to me nije ni dovelo amo. Don Karlos -
KRALJICA:
Kad se rastadoste s njim,
kako se osećao?
MARKIZ:
K'o jedinstven
mudrac u svome vremenu, za kojeg
zločin je da se klanja istini -
a opet isto tako odvažan
da život svoj za svoju ljubav da
kao što i onaj daje ga za svoju.
Donosim malo reči - ali tu,
tu je on lično. (Predaje Kraljici jedno pismo)
KRALJICA (pošto ga je pročitala)

Mora sa mnom, veli, da razgovara.
MARKIZ:
Velim to i ja.
KRALJICA:
Hoće li sreće to da mu donese,
kad vidi svojim očima da nema
nje ni u mene?
MARKIZ:
Neće, al' će to učiniti ga većma
odlučnim, i većma poduzetnim.
KRALJICA:
Kako to?
MARKIZ:
Za Flandriju je vojvoda od Albe naznačen.
Page 147
KRALJICA:
Jeste - tako čujem.
MARKIZ:
Kralj nipošto nije kadar reč da trgne.
Ta mi bar kralja poznajemo. Ali
i to je nepobitno: Ovde knez
ostati ne sme - a pogotovu
ostati ne sme sada - ovde ne -
a isto tako ne sme Flandrija
da bude žrtvovana.
KRALJICA:
Znate li
način da ovo predupredite?
MARKIZ:
Znam - možda. To je sredstvo bezmalo
toliko isto opako koliko i ta
opasnost. Smeono je ono ne manje
nego očajanje. Ali ja drugo ne znam.
KRALJICA:
Imenujte ga.
MARKIZ:
Vama, i samo vama, kraljice,
usuñujem se da ga otkrijem.
Samo od vas ga Karlos čuti može,
bez gnušanja ga čuti. Zvučaće
doduše malo grubo njegov naziv -
KRALJICA:
Buna -
MARKIZ:
On treba da se odmetne
od kralja, treba potajno da ode
u Brisel, gde ga ruku raširenih
očekuju Flamanii. Cela će
Holandija na njegov znak da skoči.
Dobroj će stvari snagu uliti
kraljevski sin. Nek španski presto on
oružjem svojim nagna da zadrhti.
Što njemu otai u Madridu brani,
to će u Brislu da mu odobri.
Page 148
KRALJICA:
Sa njim ste danas razgovarali,
a tvrdite ovako?
MARKIZ:
Jer sam danas govorio sa njim.
KRALJICA (nakon pauze)

I plaši me
i mami me u isto vreme plan
koji mi izlažete. Rekla bih
da ste u pravu. Misao je smela
i stoga mi se baš svića, držim.
Da sazri pustiću je. Je li knez
upoznat s njom?
MARKIZ:
Po mom bi planu prvo
trebalo da je s vaših usta čuje.
KRALJICA:
Bez sumnje.Ta je misao golema.
Ako bi mladost kneževa inače -
MARKIZ:
Ne mari ništa. On će tamo naći
Egmonta jednog i Oranija,
ratnike vrsne cara Karla, što su
u dvorskom veću isto tol'ko mudri,
kol'ko na bojnom polju strašni.
KRALJICA (živo)
Ne! Ta misao je velika i lepa -
Knezu je nužna delatnost.
Ja to osećam živo. Kao kamen sinji
umesto njega srce moje tišti
uloga koja ovde u Madridu
namenjena je njemu - Francusku
sa svoje strane ja mu obećavam,
a i Savoju. Potpuno se s vama,
markiže, slažem, akcija je njemu
od preke nužde. Ali novaca
iziskuje ovakva nakana.
MARKIZ:
Page 149
I to je spremno već -
KRALJICA:
I tome znaću da nañem lek.
MARKIZ:
Za sastanak mu, dakle,
nade da pružim mogu?
KRALJICA:
Razmisliću.
MARKIZ:
Karlos nastoji, vaše veličanstvo,
na odgovoru. - Obećao sam mu
da neću praznih ruku da se vratim. (Podnosi KRALJICI jednu beležnicu)
Dve reči biće dovoljno za sad.
KRALJICA (pošto napiše)

Hoću l' vas opet videti?
MARKIZ:
Kad god zapovedili budete.
KRALJICA:
Kad god zapovedila budem? -
Markiže! Kako slobodu ovu da objasnim?
MARKIZ:
Bezazleno onako kako samo budete mogli. -
Mi uživamo slobodu tu - i to je dosta -
to je dosta za moju kraljicu.
KRALJICA (presecajući)
Kolika radost bi bila, markiže,
za mene, kad bi slobodi u Evropi najzad
još pribežište ovo ostalo!
Ostalo, njemu zahvaljujući! -
Oslonite se na to da ću biti
u duši s vama.
MARKIZ:
O pa ja sam znao
da ću zacelo ovde biti shvaćen. (Vojvotkinja OLIVAREZ pojavi se na vratima)
KRALJICA (suvo markizu)

Page 150
K'o zakon ja ću poštovati ono
što potiče od kralja, mog vladara.
Otidite, pa njemu uverenje
podvrženosti moje dostavite. (Daje mu znak. MARKIZ ode)
Galerija
POJAVA ČETVRTA
Don KARLOS i Graf LERMA
KARLOS:
Ovde nam niko neće smetati.
Šta to imate da mi dostavite?
LERMA:
Vaše je visočanstvo imalo
na ovom dvoru jednog prijatelja.
KARLOS (trgne se)

A da ga ja i ne znam! - Kako?
Šta ste hteli sa ovim?
LERMA:
Moliti vas onda
za izvinjenje moram što sam više
saznao, no što saznati sam smeo.
Al' ja to - neka radi umirenja
vašega visočanstva ovo bude -
iz pouzdane ruke znam, ja to,
u jednu reč, od sebe samog znam.
KARLOS:
O kom je reč to?
LERMA:
O markizu Pozi -
KARLOS:
Pa?
LERMA:
Ako možda, k'o što zebem skoro,
on više zna o vašem visočanstvu,
Page 151
no što bi neko znati smeo.
KARLOS:
Kako? Zebete?
LERMA:
On je bio s kraljem -
KARLOS:
Tako?
LERMA:
Dva puna sata, i još u veoma
poverljivome razgovoru.
KARLOS:
Zbilja?
LERMA:
Nije tu bila reč o makar čemu.
KARLOS:
Mogu da mislim.
LERMA:
Vaše ime, kneže, više sam puta čuo.
KARLOS:
Nadajmo se da ovo nije rñav znak.
LERMA:
Uz to spomiljala se vrlo zagonetno
kraljica jutros u spavaćoj sobi
njegovog veličanstva.
KARLOS (stukne preneražen)

Grafe Lerma?
LERMA:
Kada je markiz otišao, ja sam
dobio nalog da ga u buduće
propuštam neprijavljenoga.
KARLOS:
To je doista mnogo.
Page 152
LERMA:
Posve besprimerno
otkad u službi kraljevoj se pamtim.
KARLOS:
Mnogo! Zacelo mnogo! - Ali kako,
kako je to, velite, pominjana kraljica bila?
LERMA (stukne)
Ne, ne, kneže! To se
s dužnošću mojom kosi.
KARLOS:
Kako čudno! Dostavljate mi jedno,
dok mi drugo prećutkujete.
LERMA:
Ono prvo vama dugovao sam,
ovo drugo pak dugujem kralju.
KARLOS:
Ovde ste u pravu.
LERMA:
Markiza sam doduše vazda
znao kao čoveka časna.
KARLOS:
Onda ste ga
veoma dobro znali.
LERMA:
Ni na jednoj vrlini nema mrlje
do trenutka kada se prokušava.
KARLOS:
Tu i tamo i preko toga.
LERMA:
A naklonost jednog moćnoga kralja nije,
rekao bih, baš makar šta.
Krvarila je smrtno od ove zlatne
udice poneka vrlina postojana.
KARLOS:
I te kako!
Page 153
LERMA:
Često je čak i mudro da se ono
otkrije, što se sakriti ne daje?
KARLOS:
Mudro je! Ali, k'o što kažete,
vi ste jedino k'o čoveka časna
markiza znali?
LERMA:
Je li on to još,
učiniti ga onda gorim neće
sumnjanja moja, a dobitak dvogub
za vas će biti, kneže. (Hoće da ode)
KARLOS (poñe ganut za njim i stisne mu ruku)

Biće trogub, vi plemenita, časna dušo -
ja sam bogatiji za jednog prijatelja,
a to me nije stalo prijatelja
koji je moj već bio. (Lerma ode)
POJAVA PETA
Markiz od POZE dolazi kroz galeriju. KARLOS.
MARKIZ:
Karlo! Karlo!
KARLOS:
Ko zove to? Ah, ti si!
Uprav dobro. Ja hitam napred samostanu.
Doći za mnom što brže. (Hoće da ode)
MARKIZ:
Dva minuta samo - pričekaj.
KARLOS:
Ali ako neko rupi -
MARKIZ:
Ma neće. To je očas gotovo. Kraljica -
KARLOS:
Page 154
Ti si sastajao se sa mojim ocem?
MARKIZ:
Jesam; pozvao me.
KARLOS (pun iščekivanja)

Elem?
MARKIZ:
U redu. Sastaćeš se s njom.
KARLOS:
A kralj? Šta kralj to hoće?
MARKIZ:
On? Sitnica.
Kopka ga da dokuči ko sam ja. -
Da spremnost na uslužnost proveri
neporučenih dobrih prijatelja.
Šta znam ja? Službu nudio mi.
KARLOS:
Ti si odbio valjda?
MARKIZ:
Shvatljivo.
KARLOS:
A kako rastali ste se?
MARKIZ:
Dosta dobro.
KARLOS:
Nije o meni, dakle, bila reč?
MARKIZ:
O tebi?
O, jeste. Bila je. Uopšte. Evo - (Izvlači jednu beležnicu - i predaje je knezu)
za ovaj mah od kraljice dve reči,
a sutra ću da saznam gde i kako -
KARLOS (pročita vrlo rasejano, stavi beležnicu u džep i hoće da ide)

Kod igumana naći ćeš me, dakle.
MARKIZ:
Page 155
Ta stoj. Kud žuriš? Niko neće doći.
KARLOS (sa izveštačenim osmehom)

Izmenismo li zbilja uloge?
Ti si za čudo danas pouzdan.
MARKIZ:
Danas? A zašto danas?
KARLOS:
Šta mi to kraljiia piše?
MARKIZ:
Pa zar pročitao ovoga trena nisi?
KARLOS:
Ja? Ah, da.
MARKIZ:
Šta je to s tobom? Šta ti je?
KARLOS (pročita još jednom list. Ushićeno i žarko)

O, svi anñeli božji! Jeste, hoću - hoću
Da budem to - da budem vredan tebe.
Velike duše ljubav čini većim.
Pa neka bude što mu drago. Kad mi
nalažeš t i to, slušam - Piše mi
da treba da sam pripravan za jednu
odluku važnu. Šta li misli tim?
Da ne znaš ti?
MARKIZ:
I kad bih znao, Karlo,
jesi li sad bar voljan to da čuješ?
KARLOS:
Da l' te uvredih?
Rastrojen sam bio. Oprosti.
MARKIZ:
Zašto rastrojen? Zbog čega?
KARLOS:
Ne znam ni sam zbog čega.
Je li ovaj noteščić moj?
Page 156
MARKIZ:
Ne sasvim. I šta više
dolazim da i tvoj čak izmolim.
KARLOS:
Moj? Čemu?
MARKIZ:
A i ako imaš možda
tričarije pri sebi kakve, koje
u treće ruke ne bi smele doći,
pocepane koncepte ili pisma -
ukratko, ceo portfelj tvoj -
KARLOS:
Al' čemu?
MARKIZ:
Za svaki slučaj tek. Ko stoji dobar
da neće biti prepada? Kod mene
zacelo neće niko da ih traži. Daj mi.
KARLOS (vrlo uznemiren)

Pa to je ipak čudnovato!
Otkud odjednom ta -
MARKIZ:
Ne boj se ništa,
nije mi bila namera da išta
tim nagovestim, nije doista!
To je opreznost pred opasnošću.
Mislio nisam tako, nisam zbilja,
da bi ti bilo nužno bojati se.
KARLOS (daje mu portfelj)

Čuvaj ga dobro.
MARKIZ:
Hoću.
KARLOS (gleda ga značajno)

Roderiše! Ja sam ti mnogo dao.
MARKIZ:
No još uvek
ne onoliko kol'ko imam već od tebe ja. -
Page 157
Ostalo, dakle, tamo,
a sada zbogom - zbogom! (Hoće da ode)
KARLOS:
Daj mi ipak ta pisma još jedared.
Meću njima ima i jedno koje mi je ona,
kad ono smrtno bejah bolestan,
pisala u Alkalu. Vazda sam ga
na srcu svome nosio. Ne mogu
lako od njega da se odvojim.
To pismo - samo njega - ostavi mi,
a drugo uzmi sve. (Izvadi ga, pa onda vrati portfelj)
MARKIZ:
Uradio sam to preko volje, Karlo.
Baš mi je do toga pisma bilo stalo.
KARLOS:
Zbogom! (Odlazi sporo i ćutke, no na vratima za trenutak zastane, povrati se i
donese mu pismo)
Evo ti. (Ruka mu dršće. Iz očiju mu briznu suze, padne markizu oko vrata i
pritisne njegovo lice na svoje grudi)
To moj otac ne može?
Zar nije tako, Roderiše moj?
On ipak tako nešto nije kadar? (Brzo ode)
POJAVA ŠESTA
MARKIZ (gleda za njim začuñeno)

Da l' bi to moglo biti? Da l' bi moglo?
Znači da ipak nisam njega znao?
Nisam ga znao posve? Da mi je
izmakla oku zbilja ova bora
u njegovome srcu? Podozrenje
prema svom prijatelju! Ali ne,
panjkanje to je. Kakvo mi je zlo
uradio da njemu u krivicu
upišem slabost najgoru od svih?
Sam bivam ono za šta njega korim --
Da mu je moglo biti čudnovato,
moglo je, to ja rado verujem.
Gde je od svoga prijatelja mog'o
tu zakopčanost da očekuje? -
A moglo ga je i da boli! Ja ti
Page 158
uštedeti ne mogu ovo, Karlo,
pa ću i dalje morati da kinjim
valjanu tvoju dušu. Poverenje
kralj je u sasud imao u koji
položio je svetu tajnu svoju,
a poverenje nalaže zahvalnost.
Šta bi i bila brbljivost, kad ne bi
ćutanje moje bol ti zadalo?
a možda ti ga i uštedelo?
Zašto spavaču pokazivati
olujni oblak što se nadneo
njemu nad glavom? - Dosta je da tiho
kraj tebe ga provedem, pa da nebo
sunčano bude kad se probudiš. (Ode)
Kraljev kabinet
POJAVA SEDMA
KRALJ u naslonjači - kraj njega infantkinja KLARA EVGENIJA
KRALJ (nakon dubokog ćutanja)

Ne! To je ipak moja kći - Kud može
priroda s tol'ko vernosti da laže?
To plavo oko moje je. Zar sebe
ne nalazim u svakoj od tih crta?
Jest, ti si čedo moje ljubavi.
Na srie ja te stežem - krv si moja. (Trgne se i zastane)
Krv moja! Čega imam gorega
i da se bojim? Pa zar crte moje
nisu i crte njegove? (Uzme medaljon, pa naizmence gleda u sliku i u ogledalo
koje stoji prema njemu - najzad baci medaljon na tle, brzo ustane i odgurne
INFANTKINJU od sebe)
O, beži! U ambisu ću tome propasti.
POJAVA OSMA
Graf LERMA. KRALJ.
LERMA:
U pretsoblje je njeno veličanstvo
kraljica sad baš došla.
Page 159
KRALJ:
Sad?
LERMA:
I moli da milostivo saslušana bude.
KRALJ:
Sad? Sad? U ovaj neobični čas?
Ne! S njom ne mogu sad da govorim. -
Sad ne -
LERMA:
Već evo njenog veličanstva. (Ode)
POJAVA DEVETA
KRALJ. KRALJICA ulazi INFANTKINJA, potrči majci u susret i priljubi se uz nju.

KRALJICA padne na kolena pred KRALJEM, koji stoji nem i zbunjen)
KRALJICA:
Moj gospodaru, muže moj, ja moram -
prinuñena sam da pred tronom vašim
potražim pravdu.
KRALJ:
Pravdu?
KRALJICA:
Nedostojno dočekana sam ja na ovom dvoru.
Skrinja je moja razbijena -
KRALJ:
Šta?
KRALJICA:
I stvari koje imaju za mene
veliku vrednost iščezle iz nje -
KRALJ:
Veliku vrednost imaju za vas?
KRALJICA:
Jeste, po svome značaju,
Page 160
za koji bezočnost kakve neznalice može -
KRALJ:
Bezočnost - značaj? Ali - ustanite.
KRALJICA:
Ne pre, moj muže, no što obećanjem
vežete sebe da ćete po sili
mišice svoje vladalačke meni
učinioca dostaviti da bi
zadovoljenje meni dao on,
u protivnome da me razdvojite
od moje dvorske pratnje, koja skriva
kradljivca moga -
KRALJ:
Ustanite, no! U ovom stavu - ustanite -
KRALJICA (ustane)
Da je ranga visokog svakako, to znam -
jer je u skrinji bilo vrednosti
u biserima i kamenju dragom
daleko preko jednog miliona,
a on se time zadovoljio da uzme pisma samo.
KRALJ:
Koja bih ja ipak -
KRALJICA:
Vrlo rado, muže moj. Bila su pisma to
i medaljon s infanta likom.
KRALJ:
S likom -
KRALJICA:
Infanta, vašega sina.
KRALJ:
Vama dat?
KRALJICA:
Dat meni.
KRALJ:
Od strane infantove?
Page 161
I vi to kažete meni?
KRALJICA:
Zašto vama ne, moj muže?
KRALJ:
Tako drsko?
KRALJICA:
Šta vam to dolazi na um? Vi se pisama
sećate, držim, što ih je Don Karlos
sa odobrenjem obe krune slao
meni u Sen-Žermen. Slobodu ja
uzeti neću da odlučujem,
je li i sliku, poslanu uz pisma,
obuhvatalo ovo ovlašćenje,
ili je plaha nada njegova
dopustila taj smeli korak sebi
na svoju ruku. Ako je taj čin
prenagljen bio, onda on za sebe
svu opravdanost ima - tu se mogu
poduhvatiti ja da jemčim za nj,
jer mu zacelo tad ni na um nije
palo da može to za njegovu majku
da bude - (Primeti kraljev pokret)
Šta je? Šta vam je?
INFANTKINJA (koja je u to našla na podu medaljon i njime se igrala, donese ga

KRALJICI)
Ah! pogle, mama, ovu lepu sliku!
KRALJICA:
Šta, moja - (Pozna sliku i zastane ukočena i bez reči. Gledaju se upornim
pogledom, ie okidajući očiju jedno sa drugog. Posle dugog ćutanja)
Zbilja, sire! Ovo sredstvo
da se ispita srce svoje žene
veoma mi se kaže kraljevskim
i plemenitim. - Ali bih se samo
usudila još nešto da upitam.
KRALJ:
Na meni je da pitam.
KRALJICA:
Ne bi ipak od podozrenja moga trebalo
nevinost da ispašta. Ako je
Page 162
ta kraća, dakle, bila samo plod
vašega nareñenja -
KRALJ:
Jeste
KRALJICA:
Onda nikoga nemam da optužujem
i nikoga da žalim dalje - nikog
sem vas, što niste ženu našli takvu
kod koje bi se isplaćivala ovakva sredstva.
KRALJ:
Takav jezik znam ja.
No on, madam, i ovog puta neće
obmanuti me, kao što me onda
obmanuo u Aranhuezu.
Kraljicu onu anñeoski čistu,
koja se ono onda branila
s toliko dostojanstva - nju ja sad
poznajem bolje.
KRALJICA:
Šta to znači?
KRALJ:
Dakle, ukratko, bez uvijanja, madam! -
Je l' istinito, je li istinito
i sada još, da onda tamo niste
ni sa kim, ni s kim razgovarali?
Da li je to zacelo istina?
KRALJICA:
Govorila sam sa infantom. Jesam.
KRALJ:
Na videlo je sad izišlo! Jeste.
Sada je jasno. Tako bezočno!
Štedeti tako malo moju čast!
KRALJICA:
Čast, sire? Ako imala je čast '
da trpi vreda, onda je na kocki
stajala mnogo veća čast, kad ja
k'o bračni poklon Kastiliju dobih.
Page 163
KRALJ:
A zašto ste porekli preda mnom?
KRALJICA:
Zato što nisam naviknuta, sire,
da budem kao nekakav zločinac
pred dvorjanima saslušavana.
Ja nikad neću istinu poreći
kad se od mene ona sa dobrotom
i s poštovanjem traži. A je l' takav,
je l' takav ton u Aranhuezu
imalo vaše veličanstvo, kad ste
obratili se meni? Je li, valjda,
skup velikaša sudište pred koje
kraljice treba da se izvode
da bi za svoje postupke intimne
polagale računa? Ja sam knezu,
jer je svesrdno molio za to,
pristanak dala da se vidimo.
Učinila sam to, moj muže, jer sam
to htela da uradim - jer ne želim
da običaju dam da sudac bude
u onom što sam ja procenila
za besprekorno - a pred vama sam
prikrila to, jer nisam gorela
od želje da se s vašim veličanstvom
o tu slobodu prepirem pred svojom
poslugom dvorskom.
KRALJ:
Drsko vi, madam, zborite, vrlo -
KRALJICA:
A i stoga još,
dodajem, što se infant ne može
baš da pohvali kako uživa
u srcu oca svog spravedljivost
kakvu zaslužuje -
KRALJ:
Zaslužuje?
KRALJICA:
Jer što da krijem, sire? - Ja ga vrlo
cenim i volim kao najdražeg
roñaka svog, za kojega se jednom
Page 164
smatralo da je vredan naziva
koji se mene prisno ticao.
Ja se još nisam svikla k'o što valja
da shvatim da mi on od svakog drugog
treba da bude većma tuć baš stoga
što mi je nekad bio većma drag
no svaki drugi. Ako vi onako
kako je vama volja po državnom
svome principu veze stvarate,
ipak je malo teže tom principu,
da ih i dreši. Neću nekog ja da
mrzim zato što mi se nalaže
i, pošto sam na govor naposletku
nagnana već - ja neću - neću da se
i nadalje sputava izbor moj -
KRALJ:
Elizabeta! Vi ste mene vid'li
u časovima slabosti. I spomen
na ovo čini te ste tako smeli.
Vi pouzdanja imate u svemoć
koju ste često dovoljno na mojoj
čvrstini ogledali. - Al' vam valja
u tol'ko više zepsti. Ono što me
dovodilo do slabosti, to može
da me dovede i do besnila.
KRALJICA:
Pa šta uradih?
KRALJ:
Bude l' da je tako -
bude li ipak - a zar nije već? -
bude li puna, prevršena mera
vaše krivice ma i za težinu
jednoga daha samo povećana -
bude li da sam prevaren - (Pusti joj ruku)
tad ja i ovu slabost - poslednju ću moći
da preodolim. Moći ću i hteću -
Al' avaj tad i meni a i vama, Elizabeta!
KRALJICA:
Šta ja to uradih?
KRALJ:
Može i krv tad,
Page 165
što se mene tiče, da se proliva.
KRALJICA:
Dotle je već došlo - gospode!
KRALJ:
Ja ni sebe sama neću
moći da poznam tada - nit ću glas
prirode, nit uljudnost poštovati,
nit ugovore meñunarodne.
KRALJICA:
Koliko žalim vaše veličanstvo -
KRALJ (van sebe)

Žalite mene!
Da me sažaljeva bludnica jedna -
INFANTKINJA (pričepi se uplašeno uz svoju majku)

Kralj je rasrñen,
a moja lepa mama plače.
KRALJ (odgurne dete grubo od kraljice)
KRALJICA (sa blagošću i dostojanstvom, no uzdrhtala glasa)

Moram od zlostavljanja bar da obezbedim
to dete. Hodi sa mnom, kćeri moja. (Uzima dete u naručja)
Kad kralj ne želi više da te zna,
po jemce preko Pirineja onda
moraću da poručim, te da doñu
pa našu stvar da vode. (Hoće da ode)
KRALJ (zbunjeno)
Kraljice?
KRALJICA:
Ne mogu više - to je odviše. (Hoće da se domogne vrata pa na pragu padne sa
detetom na tle)
KRALJ (potrči tamo, sav zaprepašćen)

Bože! Šta bi?
INFANTKINJA (vikne ova preplašena)

Ah, mami teče krv! (Istrči napolje)
KRALJ (uplašeno, u poslu oko nje)

Page 166
Slučaja groznog! Krv! Zar ja zaslužih
da me ovako ljuto kaznite.
Ustajte! Predahnite! Ustanite! -
Dolazi svet! Zateći će nas neko -
Ustajte! Valjda nećete da dvor
uživa sav u ovom prizoru?
Zar da vas molim da se dignete? (Ona, uz pomoć kraljevu, ustane)
POJAVA DESETA
Preñašnji. ALBA, DOMINGO uñu uplašeno. Za njima gospoñe.
KRALJ:
Da se odvede doma kraljica.
Pozlilo joj je. (KRALJICA odlazi, praćena gospoñama. ALBA i DOMINGO priñu)
ALBA:
Uplakana je kraljica,
a krv joj oblila lice.
KRALJ:
I to satane od kojih beh zaveden čudi?
ALBA I DOMINGO:
Mi?
KRALJ:
Koji mi dosta rekoše od onog
što će u bes me nagnati,
al' ništa od onog što će da me uveri.
ALBA:
Dali smo što smo imali.
KRALJ:
Nek hvala kaže vam vrag!
Učinio sam ono zbog čega sad se kajem.
Zar onako govori savest nečista?
MARKIZ od POZE (još iza scene)

Da l' mogu da govorim sa kraljem?
POJAVA JEDANAESTA
Page 167
MARKIZ od POZE. PREðAŠNJI
KRALJ (živo se trgne na ovaj glas i poñe nekoliko koraka u susret markizu)
To je on! Dobro mi došli, markiže -
Vi niste, vojvodo, više potrebni
mi sad. Ostavite nas. (ALBA i DOMINGO s nemim čuñenjem pogledaju jedan
drugoga i odu)
POJAVA DVANAESTA
KRALJ i MARKIZ od POZE
MARKIZ:
Sire! Tome starcu
što se za vas u dvadeset bojeva
izlagao i srljao u smrt,
zacelo teško pada da ovako
otpravljen bude.
KRALJ:
Vama priliči da mislite ovako,
meni pak ovako da postupam.
Što ste vi za nekoliko trena bili meni,
to nije on za čitav ljudski vek.
Naklonost svoju neću da prikrivam;
ima na vašem čelu na daleko
svim sjajem da se sija pečat moje
milosti vladalačke; volja mi je
da vidim kako zavide čoveku
kojega ja za prijatelja svoga izabrao sam.
MARKIZ:
Čak i onda kad bi
samo pod plaštem tame bio kadar
da bude vredan toga imena?
KRALJ:
Šta donosite?
MARKIZ:
Kad sam prolazio
kroz prednju sobu čuo sam da kruži
glas jedan strašan, koji mi izgleda
neverovatan. - Žučna raspra - Krv - Kraljica.
Page 168
KRALJ:
Vi sad otud dolazite?
MARKIZ:
Zgrozio bih se ako ova vest
netačna ne bi bila, ako je
od strane vašeg veličanstva možda -
utol'ko nešto učinjeno bilo -
Celo se stanje stvari menja važnim
otkrićima do kojih doñoh.
KRALJ:
Nu?
MARKIZ:
Ulučio sam priliku da knežev
portfelj sa nekim hartijama uzmem,
koje, ja držim, malo svetlosti. (Daje kralju Karlosov portfelj)
KRALJ (pohlepno pregleda)

Pismeno cara, oca moga - Kako?
A da se i ne prisećam da ikad
čuo sam što o njemu? (Pročita, pa ga stavi na stranu i žurno prelazi na druge
hartije)
Plan za neku
tvrñavu - Misli vaćene na preskok
iz Tacita - A šta je ovo ovde? -
Tu ruku mora biti znam. Od neke
dame je to. (Čita pažljivo, čas glasno čas tiho)
„Taj ključ - pozadi sobe
u kraljičinom paviljonu" - Šta?
„Slobodno ljubav sme - tu uslišenje -
„Nagrada lepa" - izdaja satanska!
Sad znam već, to je ona.To je ruka njezina.
MARKIZ:
Kraljičina? Nemogućno.
KRALJ:
Rukopis kneginje od Eboli.
MARKIZ:
Onda bi ono bilo istina
što mi je tu nedavno priznao
paž Henarez, po kom su ključ i pismo
poslani bili.
Page 169
KRALJ (ščepa markiževu ruku, krajnje uzrujan)

Markiže, u groznim
rukama sam se našao! Ta žena -
to ću vam prosto naprosto da priznam -
kraljičinu je razbila šatulu,
upozorenje prvr je poteklo
sa njene strane baš - Ko zna koliko
može o tome onaj pop da zna.
Nitkovlukom sam bezočnim obmanug.
MARKIZ:
Onda je to još sreća -
KRALJ:
Markiže! Markiže!
već se pribojavam da je previše ipak
bilo ono što sam naneo svojoj ženi.
MARKIZ:
Ako je meñ kraljicom i knezom postojalo
potajno neko razumevanje, ni izdaleka
nije ono tad, ni izdaleka bilo
svakojako po sadržaju takovo za kakvo
optužuju je. Pouzdano ja obaveštenje imam
da je želja kneževa da u Flandriju otide
u kraljičinoj glavi ponikla.
KRALJ:
I mislio sam tako.
MARKIZ:
Kraljica je
ambiciozna - da li smem da kažem
i nešto više? - nje se kosnulo
što vidi da je prevarena njena
sujetna nada, da je lišena
u vladavini svoga udela.
NJoj se za njene dalekovide
planove plaha mladost kneževa
činila - njeno srce - sumnjam ja,
da ona može voleti.
KRALJ:
Od njenih
planova državničkih ja ne strepim.
Page 170
MARKIZ:
A da li nije voljena? - Da nema
sa infantove strane da se strepi
od čega goreg? To pitanje, držim,
zaslužuje da bude ispitano.
Ovde je, ja bih rek'o,
potrebna strožija budnost.
KRALJ:
Meni vi za njega stojite dobri.
MARKIZ:
Ako sam po sudu
vašega veličanstva sposoban
da vršim ovu službu, onda moram
moliti da se ona uruči u moje
ruke neograničeno i potpuno.
KRALJ:
Nek bude.
MARKIZ:
Da me bar
u onom što bih možda našao
za neophodno da poduzimam
pomoćnik ne ometa nikakav,
pa makar kakvo ime nosio.
KRALJ:
Neće. Na to vam dajem reč. U vama
anñela dobrog svogsam našao.
Kol'ku zahvalnost dugujem vam ja
za ovaj mig! (Lermi, koji je kod poslednjih reči ušao)
U kakvom stanju ste kraljicu ostavili?
LERMA:
Još veoma iscrpenu od nesvestice njene. (Odmeri markiza podozrivim
pogledom i ode)
MARKIZ (posle pauze kralju)

Još jednu predostrožnost smatrao bih
za neophodnu. Kneza, strah me, mogu
da opomenu. Dobrih prijatelja
ima on mnogo - a i veza možda
ima u Ganu s pobunjenima.
Page 171
Na očajničke odluke ga može
strah da navede. - Stoga savetujem
da se još sada mere preduzmu da se
ovakav slučaj predupredi sredstvima brzim.
KRALJ:
Posve ste u pravu. Al' kako -
MARKIZ:
Da mi vaše veličanstvo
poverljiv nalog za utamničenje
uruči te da njim se u trenutku
opasnosti poslužim smesta - i - (pošto izgleda da se kralj premišlja)
Državna tajna ostalo bi to
u prvi mah, dok -
KRALJ (odlazi nalonju za pisanje i ispisuje nalog za hapšenje)

Država je ovde na kocki -
Sredstva iznimna dopušta preka opasnost -
Evo, markiže - Vama ne mora da se
preporuči da ne znate za milost -
MARKIZ (prima nalog za hapšenje)

To je samo za krajnji slučaj, kralju.
KRALJ (stavlja mu ruku na rame)

Idite! Idite, dragi markiže - da mir
mom srcu povratite i da san noćima
mojim opet donesete. (Odlaze na razne strane)
Galerija
POJAVA TRINAESTA
KARLOS dolazi u najvećem strahu. Graf LERMA dolazi njemu u susret
KARLOS:
Vas uprav tražim.
LERMA:
I ja vas.
KARLOS:
Je l' zbilja?
Page 172
Za ime božje, je li zbilja?
LERMA:
Šta to?
KARLOS:
Da je na nju potez'o nožem? da su
krvavu svu iz sobe njegove izneli nju?
je l' zbilja, odgovor'te tako vam sviju svetih!
Šta da mislim? šta je u stvari?
LERMA:
Pala je u nesvest,
pa se ogrebla pavši. Ništa drugo.
KARLOS:
Opasnosti inače nema? nema?
Grafe, na časnu reč?
LERMA:
Za kraljicu nema je -
al' za vas u tol'ko više.
KARLOS:
Za moju majku ne? Tad hvala bogu!
Do sluha mi je strašan dopro glas,
da kralj na dete i na majku besni
i da je neka tajna otkrivena.
LERMA:
A može lako ovo poslednje zbilja i biti.
KARLOS:
Zbilja biti? Kako?
LERMA:
Ja sam vam danas, kneže, dao jedno
upozorenje, a na njega vi osvrtali se niste.
Zato drugim koristite se bolje.
KARLOS:
Kako to?
LERMA:
Ako se, kneže, nešto ne varam,
ja sam u vašoj ruii neki dan somotni
Page 173
jedan portfelj video
nebesko-plave boje, vezen zlatom.
KARLOS:
Ja imam takav jedan. Nu - pa dalje?
LERMA:
Na koricama ima silueta biserom optočena,
rekao bih -
KARLOS:
Tako je.
LERMA:
Kad sam u kabinet kraljev
tu skoro uš'o posve iznenada,
u njegovoj sam ruii isti taj video,
rekao bih, a kraj njega nalazio se markiz Poza. -
KARLOS (posle kratkog zapanjenog ćutanja, oštro)

To je neistinito.
LERMA (žacnut)
Ja tad, znači, lažem.
KARLOS (dugo ga motri)

Lažete. Jeste.
LERMA:
O! ja vam opraštam.
KARLOS (korača tamo-amo strahovito uzbuñen, i najzad se zaustavi pred njim)
Šta ti je on to napakostio?
I zašto su ti veze nevine
u oku trn, te s takvom revnošću,
s paklenom takvom užurbanošću
nastojiš da ih pokidaš?
LERMA:
Ja štujem bol koji, kneže,
prisiljava vas da nenravedni budete.
KARLOS:
O, bože! Bože moj! Bože!
Dušu mi sačuvaj od podozrenja!
Page 174
LERMA:
A i sećam se šta je kral? lično rek'o:
Kol'ku sam vam zahvalnost,
reče kad sam ušao, dužan za ovu vest!
KARLOS:
O, dosta, dosta!
LERMA:
Vojvoda Alba vele da je pao -
i da je uzet knez Ruj Gomezu veliki pečat;
pa markizu dat -
KARLOS (utonuo u duboko razmišljanje)

A on mi to prećutao!
Zbog čega prećutao je to?
LERMA:
Sav dvor se njemu
k'o svemoćnome divi ministru,
kao ljubimiu neograničenom -
KARLOS:
Veoma sam mu bio drag, veoma.
Voleo me je kao dušu svoju.
O, znam ja to - u tisuć provera
on mi je to dokazao. - No zar
da milioni, zar da otadžbina
ne budu njemu većma na srcu
nego li jedan? Odveć su široke
za jednog ciglog prijatelja bile
njegove grudi, a za njegovu
ljubav je bila odviše malena
Karlova sreća. On je mene svojoj
vrlini žrtvovao. Zar ga mogu
da napadam zbog toga? Jeste, to je
van svake sumnje! Sad je to van sumnje.
Za mene on je izgubljen. (Ode u stranu i pokrije lice rukama)
LERMA (poćutavši)
Šta mogu za vas,
moj dobri kneže, da uradim?
KARLOS (ne pogledavši ga)

Da odete i kralju me odate.
Page 175
Ja nemam ništa da vam poklonim.
LERMA:
A čekaćete došlo što mu drago?
KARLOS (nalakti se na priručnicu od stepenica i ukočeno gleda preda se)

Za mene on je izgubljen.
O, sad sam napušten posve.
LERMA (priñe mu ganut saučešćem)

Niste voljni zar da pomislite
na spasenje svoje?
KARLOS:
Spasenje svoje? - Dobri čoveče!
LERMA:
A nemate inače ni za koga
da strahujete, ni za kog?
KARLOS (trgne se)

O, bože! na šta me potsetiste!
Moja majka! To pismo koje ponovo mu dadoh,
koje mu prvo nisam hteo dati,
pa ipak potom dadoh! (Korača žustro, lomeći ruke)
Čime ona zasluži to od njega? NJu je valjda
trebalo da poštedi bar. Zar nije
trebalo, Lerma? (Brzo, odlučno)
Moram k njojzi, moram da opomenem,
da pripremim nju - Lerma, moj dobri Lerma! -
Koga ću, koga da pošljem? Pa zar nikog baš
nemam ja više? Bogu nek je hvala!
Ima još jedan prijatelj -
a tu pogoršati se nema šta. (Brzo ode)
LERMA (poñe za njim i dovikne mu)

Kud, kneže?
POJAVA ČETRNAESTA
KRALJICA. ALBA. DOMINGO.
ALBA:
Ako bi nama dopušteno bilo,
Page 176
kraljice uzvišena -
KRALJICA:
Čime mogu biti na službi?
DOMINGO:
Briga iskrena za uzvišenu ličnost
veličanstva kraljevskog vašeg nama
ne dopušta da ostanemo ruku
skrštenih prilikom jednog incidenta
koji sigurnost vašu ugrožava.
ALBA:
Mi upozorenjem blagovremenim
hitamo dejstvo da osujetimo zavere
što se plete protiv vas.
DOMINGO:
I da pred noge vašeg veličanstva stavimo revnost svoju - stavimo usluge
svoje.
KRALJICA (gleda ih začuñeno)

Doista me vi, vojvodo plemeniti,
a i vi, prečasni, iznenañujete.
Nisam slutila, zbilja, tol'ku odanost
u vojvode od Albe i Dominga.
Kako mi valja nju da cenim, znam.
Vi pominjete neku zaveru koja mi
kao preti. Da li smem da saznam, ko to -
ALBA:
Mi vas usrdno
molimo da se pazite od nekog markiza Poze,
koji njegovom kraljevskom veličanstvu
obavlja poslove tajne.
KRALJICA:
Vrlo mi je milo što čujem da je
izbor vladaočev ovako dobar bio.
Meni su markiza već odavko hvalili
kao valjana, velika čoveka.
Nikada nije milost najviša dodeljena
sa više pravičnosti.
DOMINGO:
Sa više pravičnosti dodeljena?
Page 177
To mi vsć bolje znamo.
ALBA:
Davno nije nikakva tajna više,
za šta se taj čovek dao upotrebiti.
KRALJICA:
Šta bi to bilo? Nu?
Probudili ste sve moje ljubopitstvo.
DOMINGO:
Je li kol'ko
od onda kad je vaše veličanstvo
u svoju skrinju zavirivalo poslednji put?
KRALJICA:
A što?
DOMINGO:
I da li vam nedostajalo nije
što u njoj od adiñara?
KRALJICA:
Kako? Što? Pa zna sav dvor moj
šta je meni nestalo. Al' markiz Poza?
Kakvu vezu ima sa ovim markiz Poza?
ALBA:
Vrlo blisku, - jer su i knezu, vaše veličanstvo,
nestale važne hartije, a kralj je,
kako je primećeno, imao
ovoga jutra njih u rukama, -
kad je taj vitez na poverljivom prijemu bio.
KRALJICA (posle kratkog premišljanja)

Čudno, duše mi! I vrlo čudno! -
Eto gde mi se ispostavio jedan neprijatelj
o kom ni u snu nikad snila nisam,
a evo gde sa druge strane opet
dva prijatelja nalazim za koje
ne mogu da se setim da su ikad
bili mi prijatelji. - Jer sam već (upre prodoran pogled na njih)
zaista bila u opasnosti da vam -
ne mogu, a da to ne priznam -
uslugu onu ružnu koju ste mi
učinili kod moga gospodara -
Page 178
oprostim i otpišem.
ALBA:
Nama?
KRALJICA:
Vama.
DOMINGO:
Vojvodo Alba! Nama!
KRALJICA (još uvek ih netremice mereći)

Koliko se radujem, dakle,
što sam zapazila ovako
brzo svoju prenagljenost
zaključila sam bila i onako
da se još danas obratim sa molbom
njegovom veličanstvu da pred mene
privede moga tužitelja. Ali, utol'ko bolje.
Sad na svedočanstvo vojvode
Albe pozvati se mogu.
ALBA:
Na mene? Vi to zbilja hoćete?
KRALJICA:
Što ne bih?
DOMINGO:
Pa da obesnažite usluge svekolike
koje mi u potaji za vas.
KRALJICA:
U potaji? (Gordo i ozbiljno)
Vojvodo Alba, htela bih da znam
šta bi se žena kraljeva sa vama,
il' s vama, duhovniče, imala
da dogovara, a da ne bi smeo
njen muž za to da sazna -Da l' sam ja
kriva il' prava?
DOMINGO:
Kakvo pitanje!
ALBA:
No ako nešto ne bi bio kralj
Page 179
pravičan tol'ko - ako ne bi to
bar sada bio?
KRALJICA:
Sačekati onda
moram dok bude to - A blago onom
ko dobije kad on to postane! (Pakloni im se i ode; oii se udalje na drugu
stranu)
Soba kneginje Eboli
POJAVA PETNAESTA
Kneginja od EBOLI. Odmah zatim KARLOS.
EBOLI:
Tačna je, dakle, vest vanredna
ta od koje sav dvor bruji.
KARLOS (uñe)
Kneginjo, ne plašite se!
Biću blag k'o dete.
EBOLI:
Iznenañenje ovo, kneže!
KARLOS:
Da l' se još osećate uvrećenom? još?
EBOLI:
Kneže!
KARLOS (s još više navaljivanja)

Ja molim, odgovorite mi.
Osećate li se uvreñenom još?
EBOLI:
Čemu to? Vi zaboravljate, kanda -
Šta tražite kod mene?
KARLOS (snažno je uhvati za ruku)

Zar si ti, devojko, kadra večito da mrziš?
Zar uvrećena ljubav doista ne prašta nikad?
Page 180
KNEGINJA (hoće da oslobodi ruku)
Na šta me vi to sećate, kneže?
KARLOS:
Na dobrotu tvoju i moju nezahvalnost -
O! ta znam ja! Uvredu tešku naneo sam tebi,
nežno ti srce kidao, devojko,
i suze izmamljivao na ove zenice anñeoske -
pa i sad došao gšsam amo, da se, avaj!
kajem zbog toga -
EBOLI:
Kneže, pustite me - ja -
KARLOS:
- već sam doš'o zato što je srce
nežno u tebe, zato što se uzdam
u tvoju dobru, tvoju lepu dušu.
Pogle, devojko, gle, ja prijatelja
na svetu više osim tebe nemam, tebe jedine.
Ti si mi toliko nekada bila sklona -
večno ti mrzeti nećeš,
nepomirljiva ostati nećeš.
EBOLI (odvraća svoje lice)

O, ućutite!
Tako vam boga, kneže, prestanite! -
KARLOS:
Dozvoli da te potsetim na ona
vremena zlatna - da te potsetim
na tvoju ljuba.v, devojko, na ljubav
o koju se onako nedostojno ogreših ja.
Dozvoli da se sad na ono što ti
nekad beh pozovem, na ono se pozovem
što su meni snovi tvog srca dali -
Jednom još, samo još jednom stavi me
onako pred svoju dušu kako onda beh,
pa ovoj senci daj na žrtvu ono što meni
više nikad ni do veka ne možeš žrtvovati.
EBOLI:
O, koliko svirepo sa mnom
igrate se, Karlo!
KARLOS:
Page 181
Uzvisi se nad svojim polom ti!
Zaboravi na uvrede! Učini ono što
žena nikoja pre tebe tvorila nije,
nit će tvoriti ikoja posle tebe.
Ja od tebe zahtevam nešto nečuveno -
Pusti - na kolenima molim te za to -
pusti da svojoj majci kažem ja dve reči samo. (Baci se pred nju na kolena)
POJAVA ŠESNAESTA
Preñašnji. Markiz od POZE uleti, a za njim dva oficira iz kraljeve telesne straže.
MARKIZ:
Šta je priznao? Ne verujte mu.
KARLOS (još na kolenima, povišenim glasom)

Sveg mi što je sveto -
MARKIZ (prekine ga žučno)

On je van sebe.
Slušati nemojte izbezumljenog.
KARLOS (glasnije, s još više navaljivanja)

Vodite me k njoj, -
u pitanju je život ili smrt.
MARKIZ (silom odvuče kneginju od njega)

Budete li ga slušali dalje umoriću vas. (Jednom oficiru)
Grafe Kordua. U monarhovo ime.
Knez je vaš (vadi nalog za hapšenje) zatočenik.
(KARLOS zastane zapanjen, kao gromom pogoñen. KNEGINJI se otme krik
straha i hoće da pobegne, oficiri su začuñeni. Duga, duboka pauza. Vidi se
kako MARKIZ žestoko dršće i s mukom uspeva da ostane pribran. KNEZU)
Svoj mač mi dajte, molim.
Vi ćete, kieginjo od Eboli, ostati ovde, (oficiru)
vi mi jemčite, da ni s kim neće
progovoriti njegovo visočanstvo,
ni sa kim, ni s vama čak,
po cenu vaše glave! (Govori još nešto tiho sa oficirom, a onda se obrati
drugom)
Na kolena pred kralja ovog časa pašću
da njemu račun položim - (Karlosu)
A daću ga i vama - pričekajte -
Page 182
za jedan čas me evo k vama, kneže.
(KARLOS pusti da ga odvedu posve nesvesno. - Samo u prolazu baci tup,
samrtnički pogled na MARKIZA, koji skrije svoje lice. KNEGINJA još jednom
pokuša da pobegne; no MARKIZ je uhvati za mišicu i vrati je natrag)
POJAVA SEDAMNAESTA
Kneginja od EBOLI. Markiz od POZE
EBOLI:
Tako vam svih nebesa,
pustite me da s ovog mesta.
MARKIZ (izvede je posve napred, sa strašnom zbiljom)

Šta ti je on rek'o, zlosrećni stvore?
EBOLI:
Ništa - Pustite me - Ništa -
MARKIZ (silom je zadrži. Ozbiljnije)

Koliko čula si od njega?
Umaći nećeš više. Nikom više
na ovom svetu nećeš pričati.
EBOLI (uplašeno ga gleda u lice)

Veliki bože! Šta ste hteli reći?
Tek ne mislite da me ubijete?
MARKIZ (trza nož)

O zaista sam to i nauman. I ne oteži!
EBOLI:
Mene? Mene? O! svevišnje milosrñe!
Ama šta sam, zaboga, šta sam to uradila?
MARKIZ (s očima put neba, stavivši nož na njene grudi)

Još nije dockan.
Otrov nije još preko usana ovih prešao.
Razbiću sud i sve će ostati kako je bilo -
udes Španije i život jedne žene. (Ostaje podozrivo nepomičan u ovom
položaju)
EBOLI (klonula je njemu kraj nogu i čvrsto mu gleda u lice)

Nu, pa zašto ustežete se?
Page 183
Da me štedite ne molim - Ne!
Zaslužila sam smrt, i ja je hoću.
MARKIZ (pusti da mu polako klone ruka. Posle kratkog razmišljanja)

Kol'ko bi varvarski, tol'ko bi
to i kukavički bilo. Ne, ne!
I bogu neka bude hvala!
Ima i drugo jedno sredstvo još! (Ispusti nož i izleti napolje. KNEGINJA odjuri
kroz druga vrata)
Kraljičina soba
POJAVA OSAMNAESTA
KRALJICA grafica FUENTES
FUENTES:
Kakva je trka po palati to?
Svaka mi buka danas, grafice, uliva strah.
O, pogledajte tamo i recite mi šta je. (Grafica FUENTES ode, a unutra uleti
kneganja EBOLI)
POJAVA DEVETNAESTA
KRALJICA. Kneginja EBOLI.
EBOLI (bez daha, sva bledai izobličena, klone pred kraljičinim nogama)
Kraljice! U pomoć! On je zatvoren.
KRALJICA:
A ko?
EBOLI:
NJega je markiz Poza uhapsio
po zapovesti kraljevoj.
KRALJICA:
Al' koga? Koga to?
EBOLI:
Kneza.
KRALJICA:
Jeste l' s uma sišli?
Page 184
EBOLI:
Baš ovog časa vode ga.
KRALJICA:
A ko je zatvorio ga?
EBOLI:
Markiz Poza.
KRALJICA:
Nu, kad ga je markiz Poza uhapsio,
neka je slava bogu!
EBOLI:
I vi to kažete tako mirno, kraljice?
i tako hladno? - Bože moj!
Pa vi ne znate - vi ne slutite -
KRALJICA:
Zbog čega utamničen je? -
Pa zbog nekakve pogreške, domišljam se,
kakva je za žustru narav tog mladića
bila prirodna vrlo.
EBOLI:
Nije, nije! O, ja znam to bolje. - Ne! -
O, kraljice! Bezbožno delo, satansko!
Za njega spasenja nema više! Umreće!
KRALJICA:
Umreće!
EBOLI:
A ubina njegov ja sam!
KRALJICA:
Umreće! Znaš li, bezumna, šta kažeš?
Ali zbog čega - zašto će da umre!
EBOLI:
O, da sam mogla, da sam mogla znati
da će do toga doći!
KRALJICA (blago je uzme za ruku)

Kneginjo! Vi ste van sebe još,
Page 185
Priberite duhove svoje,
kako biste mogli mirnije da mi pričate,
a ne slikama ovim užasnim toliko
da mi prožima jeza dušu svu. Šta znate? Šta se to dogodilo?
EBOLI:
O, tu dobrotu, kraljice, tu vašu
blagonaklonost ne zaslužujem.
One po mojoj tuku savesti
i peku je k'o plameni pakleni.
Ja nisam vredna da oskvrnjeni
svoj pogled do svetaštva vašeg dignem.
Bednicu ovu što se skrušena
kajanjem, stidom, samoprezirom
vije k'o crv pred vašim nogama, zgazite!
KRALJICA:
Nesrećnice! Šta imate da mi priznate?
EBOLI:
Anñele nebeski!
Svetice čista! Vi još ne znate,
vi ne slutite satanu na kog ste
onako ljupko osmehivali se -
Upoznajte ga sada. Ja sam bila, -
ja lopov koji pokrade vas.
KRALJICA:
Vi?
EBOLI:
I koji kralju ona pisma dade -
KRALJICA:
Vi?
EBOLI:
I toliko beše bezočan da vas optuži -
KRALJICA:
Vi ste mogli, vi -
EBOLI:
Osveta - ljubav - besomučnost -
Vas sam mrzela, a infanta volela -
Page 186
KRALJICA:
I zato što ste njega voleli?
EBOLI:
Zato što ljubav priznala sam njemu,
a on mi nije odgovorio na moju ljubav.
KRALJICA (posle izvesnog ćutanja)

Odgonetnulo se sad sve za mene.
Ustanite. Vi ste voleli njega -
već je oprošteno. Zaboravljeno sve već.
Ustanite. (Ponudi joj mišicu)
EBOLI:
Ne, ne! Još jedno užasno priznanje
preostalo je. Ne, uzvišena kraljice, pre -
KRALJICA:
Šta moram još da čujem? Govor'te!
EBOLI:
Zavoćenje - kralj - O, vi
svoj pogled odvraćate - Osudu
na vašem licu čitam - Prestup onaj
za koji vas optužih, - prestup taj
učinila sam sama.
(Priljubi svoje zažareno lice uz tle. KRALJICA ode. Velika pauza. Vojvotkinja od
OLIVAREZ dolazi posle nekoliko minuta iz kabineta, u koji je kraljica otišla, i
nañe KNEGINJU kako još leži u preñašnjem položaju. Priñe joj ćutke; ova se,
čuvši šum, ispravi, pa skoči kao izbezumljena, pošto nije sagledala KRALJICU)
POJAVA DVADESETA
Kneginja od EBOLI. Vojvotkinja od OLIVAREZ.
EBOLI:
Gospode, napustila me. Sad je svršeno.
OLIVAREZ (pristupi joj bliže)

Kneginjo Eboli -
EBOLI:
Ja, vojvotkinjo, znam što ste došli.
Page 187
Kraljica vas šilje da dostavite
meni presudu - Požur'te!
OLIVAREZ:
NJeno veličanstvo mi je izdalo nalog
da vam oduzmem njen krst i njene ključeve -
EBOLI (skida sa grudi zlatni krst reda i uručuje ga VOJVOTKINJI)

Još jednom biće mi valjda dopušteno
ruku kraljice ponajbolje da poljubim?
OLIVAREZ:
Šta je o vama odlučeno, to će u manastiru
Marijinom biti rečeno vama
EBOLI (navru joj suze)

Neću kraljicu videti više?
OLIVAREZ (zagrli je, odvrativši lice od nje)

Budite mi srećni!
(Brzo ode. KNEGINJA poñe za njom do vrata kabineta, koja se za
VOJVOTKINJOM odmah zatvore. Nekoliko minuta ona ostane nema i nepomična
ia kolenima pred vratima, a onda se ispravi i odjuri pokrivena lica)
POJAVA DVADESET PRVA
KRALJICA. Markiz od POZE.
KRALJICA:
Ah, najzad! Srećom, markiže, prispeste!
MARKIZ (bled, unezverena lica, uzdrhtala glasa i za sve vreme u ovoj pojavi
svečano, duboko uzbuñen)
Da li je vaše veličanstvo samo?
Da li nas ne bi niko mogao u
odajama susednim da čuje?
KRALJICA:
Niko - A zašto? Šta mi donosite? (Osmotrivši ga pažljivije, stukne)
No što ste tako posve promenjeni?
Šta ima? Vi me prosto nagonite,
markiže, da zadrhtim. -
Sve vam lice izobličeno k'o u samrtnika.
Page 188
MARKIZ:
Vi znate već zacelo -
KRALJICA:
Da je Karlo zatočen,
i šta više vašom rukom, kako dodaju -
Znači da je to istina ipak?
Nikom nisam htela da verujem sem vama.
MARKIZ:
Istina je.
KRALJICA:
I vašom rukom?
MARKIZ:
Mojom rukom.
KRALJICA (podozrivo ga gleda neki trenutak)

Ja poštujem vaše postupke
i onda kada ih ne razumem -
al' se bojim ovoga puta - ne zamer'te
ženskoj bojažljivosti - da u ovoj
igri na kocku vrlo mnogo stavljate.
MARKIZ:
Izgubio sam igru.
KRALJICA:
Bože sveti!
MARKIZ:
Budite posve mirni, kraljice.
On je već zbrinut.
Ja sam igru tu izgubio za sebe.
KRALJICA:
Bože! Šta ću čuti!
MARKIZ:
Jer ko me, ko me gonio
da stavim sve na kolku sumnjivu?
da stavim sve? i tako pouzdano,
i tako drsko s nebom da se kockam?
Gde je taj čovek, što će da se drzne
da vodi tešku krmu slučaja,
Page 189
a da pri tome nije sveznajući?
O, tako je i pravo! - Ali našto sada o sebi?
Tren je ovaj skup kao čovečji život!
Ko pak zna da li iz škrte ruke sudijine
ne kaplju kapi poslednje za mene, poslednje već?
KRALJICA:
Iz sudijine ruke? - Koliko svečan ton!
Ja ne razumem kud ovaj govor cilja,
ali on me užasom ispunjava.
MARKIZ:
On je spasen. Po koju cenu pak, svejedno.
Ali za danas tek. Još malo trenutaka
pripada njemu. Neka ih prištedi.
On iz Madrida mora da otide još ove noći.
KRALJICA:
Ove noći još?
MARKIZ:
Pripremljeno je sve. U istom onom
kartezijanskom manastiru, koji
dugo je već za naše prijateljstvo
skrovište bio, pošta čeka na nj.
U menicama evo ovde ono što mi
na ovoj zemlji sreća dade. Vi ćete ono
što nedostane još da dodate.
Ja bih, istina, za svoga Karla imao
na duši još štošta, što bi morao da zna;
no lako bi se moglo slučiti da
dokolice neću imati da lično
s njim uredim ovo sve.
Vi ćete s njim govoriti večeras,
na se zbog toga obraćam na vas.
KRALJICA:
Tako vam moga mira, markiže,
izrazite se jasnije - nemojte
u tako strašnim zagonetkama
da govorite sa mnom. - Šta se zbilo?
MARKIZ:
Imam još jednu važnu ispovest;
i nju u vaše ruke polažem.
U deo mi je pala sreća koju
Page 190
njih malo samo dobi. Ja sa.m jednog
kraljevskog sina voleo - u srce,
jednom jedinom samo namenjeno,
uključio sam zagrljajem bio
vasceli svet. - U duši svoga Karla
sazd'o sam bio raj za milione.
O, snovi su mi bili lepi - Al' je
ugodno bilo provićenju da me
od rukosada moga divnoga
pre roka odazove. Još za malo
pa Roderiha svoga više on
imati neće, a u voljenoj
prijatelj iščeznuće. Ovde - ovde -
ovde - na sveti oltar taj - u srce
njegove kraljice polažem ja
poslednji svoj skupoceni amanet,
neka ga, kad me više ne bude, on ovde nañe. (Odvrati lice, suze mu zagušuju
glas)
KRALJICA:
Samo samrtnik govori tako.
Još se uzdam da vas dovodi samo
vaša krv do ovog - ili u ovim
reč'ma smisla ima?
MARKIZ (nastojao je da se pribere, pa nastavlja čvršćim tonom)

Recite knezu neka zakletvu koju
u one dane sanjarske na prelomljenu
naforu uzesmo, neka je ne zaboravi.
Ja svoju održao sam, ostao sam njemu
veran do smrti - sada je na njemu da je i on -
KRALJICA:
Do smrti?
MARKIZ:
Neka on, neka dovede do obistinjenja -
o, recite mu ovo! - onaj san,
smeoni san o novoj državi,
božansko to začeće prijateljstva.
Nek bude prvi što će prionuti da
kamen ovaj surov obdelava.
Il' okončao ili podlegao - svejedno mu je!
Neka prione. Kada stoleća budu minula,
sudba će nekog kraljevskoga sina k'o
što je on na presto kao njegov ponovo
Page 191
da dovede, i u ovom novom ljubimcu
svome da rasplamsa oduševljenje
takvo istovetno. Rec'te mu neka prema
snovima mladosti svoje gaji poštovanje
kad bude čovek, a nek srce nežno
božanskog toga cveta ne otvara
smrtonosnome insektu toliko
hvaljenog boljeg razbora -
i nek se ne da omesti kada ushićenje,
tu kćer božansku, mudrost plesnivosti
u blato svlači. Već sam rekao mu -
KRALJICA:
Markiže, kako? Čemu to -
MARKIZ:
I rec'te da mu na
dušu ljudsku sreću stavljam,
da to od njega tražim - tražim to,
na smrtnom času svome
i da imam na to veoma pravo.
Trebalo je do mene to da stoji
da privedem novo svanuće ovim zemljama.
Kralj mi je srce darovao svoje.
Nazvao me je svojim sinom -
Ja pečate držim njegove,
i više njegovih Alba nema. (Zastane i ćutke poematra neko vreme kraljicu)
Plačete - o, ove suze znam ja, lepa dušo!
Ovo su suze radosniie. Ali prošlo je,
prošlo. Karlo ili ja.
Izbor je bio brz i užasan.
Jedan je bio izgubljen, a ja
taj jedan hoću da sam - bolje ja -
Ne zahtevajte više da saznate.
KRALJICA:
Sada vas najzad
počinjem da shvatam, tek sada.
Šta ste to uradili, jadniče jadni?
MARKIZ:
Dva sam kratka sata večernja dao,
da bih spasao sunčani jedan letnji dan.
Od kralja ja dižem ruke.
A i šta ja mogu da budem kralju?
Na okamenjenom ovome tlu ne cveta
Page 192
već nijedna od mojih ruža.
Kob Evrope stasa u velikome mome prijatelju.
Španiju ja upućujem na njega. -
A dotle nek pod rukom Filipovom krv
svoju ona toči. Ali vaj i meni a i njemu,
ako li bih morao da se kajem,
ako bih izbrao bio gore! - Ali, ne!
Poznajem ja svog Karla -
to se nikad slučiti neće -
a za ovo vi ste, kraljice, meni jemac. (Nakon malo ćutanja)
Video sam kako ta ljubav klicu zameće,
video kako koren.ova strast,
od sviju strasti najkobnija,
hvata u njegovome srcu -
Onda mi je u moći bilo da je suzbijem.
Ali ja nisam to učinio.
Ja sam tu ljubav, koja nije bila
kobna za mene, pothranjivao.
Svet može drukče da presudi.
Ja se ne kajem. Srce ne optužuje me.
Gde je on smrt jedino vid'o,
ja sam video život - ja sam razaznao
blagovremeno nade zlatni zrak u
beznadnome ovom plamenu.
Do savršenstva nauman sam bio da ga
dovedem, da ga do lepote krajnje uznesem.
Nit sam nalazio u smrtnom svetu lika,
nit sam reči nahodio u jeziku -
i tad ga na ovaj lik uputih -
celo moje rukovoćenje bilo je u
tome da mu objasnim ljubav njegovu.
KRALJICA:
Markiže, vi ste svojim prijateljem
tol'ko do kraja ispunjeni bili,
da ste zbog njega mene prenebregli.
Zar ste istinski verovali da sam lišena
posve ženskih osobina, kad ste
vrlinu dali mu da njemu oružje bude,
kad ste anñelom njegovim mene stvorili?
Vi niste zacelo promislili kol'ko
je za naša srca opasno kad strast
nazivi takvi oplemenjuju.
MARKIZ:
Za žene sve, za jednu samo ne
Page 193
za jednu ja u vatru ruku stavljam -
il' bi za vas zar bila zazorna
požuda iznimno plemenita da
budete vrlini viteškoj tvoriteljica?
Šta se ima kralja Filipa to da
tiče ako svojom ozarenošću u
Eskorialu večnosti iskrom bude
nadahnuo i rasplamsao nekog
slikara koji se pred njom našao?
Zar slatko sazvučje što u harfi spava snom
pripada onom koji je prodaje,
i koji gluv nad njome bdi? On pravo
u paramparčad da je razbije
zakupio je, al' veštinu ne
da ton izmami srebrni iz nje
i pretopi ga u milinu pesme.
Istinu bog je dao za mudraia,
za srpe pak što osećati ume
lepotu dao. Obe meñutim
jedna sa drugom idu. Veru ovu
razoriti mi neće predrasuda
malodušna nijedna. Reč mi dajte
da ćete njega večno voleti,
da ljudski strah il' lažno viteštvo
sablazniti vas neće nikada
da pribegnete oporicanju
koje bi bilo nepravovaljano,
da ćete večno njega voleti
i postojano, dajete l' mi reč?
Dajete l' ruku, kraljine, na to?
KRALJICA:
Moje će srpe, to vam obećavam,
sudija biti vazda i jedino ljubavi mojoj.
MARKIZ (povuče ruku)

Posao je moj izvršen -
Sad ću spokojno da umrem. (Pokloni se pred KRALJICOM i hoće da ode)
KRALJICA (ćutke ga prati pogledom)

Vi odlazite, markiže,
a meni i ne kažete kada ćemo se -
za koje vreme - opet videti?
MARKIZ (vrati se, lica okrenuta na drugu stranu)

Zacelo ćemo videti se opet.
Page 194
KRALJICA:
Razumela sam, Poza,
shvatila sam potpuno vas -
Al' zašto ste mi to priredili?
MARKIZ:
Il' on il' ja.
KRALJICA:
Ne, ne! U ovaj čin, po vama
uzvišen, uvalili ste sebe vi.
Nemojte da poričete samo.
Ja vas znam, izgaralo je vama
već odavno srce za tim -
nek bude skrhano hiljadu srca,
šta se tiče vas, kad može samo
da se napaja sujeta vaša.
O, tek sad vas ja - tek sad razumem!
Vi ste se jedino paštili da se vama divi svet.
MARKIZ (pogoñen, za sebe)

Ne! ja na ovo pripravan ne bejah -
KRALJICA (posle malo ćutanja)

Markiže, zar spasenja nema baš?
MARKIZ:
Nema.
KRALJICA:
Baš nema? Prisetite se.
Zar ni sa moje strane?
MARKIZ:
Ni sa vaše.
KRALJICA:
Tek upola me poznajete vi -
hrabra sam ja.
MARKIZ:
To znam.
KRALJICA:
I spasa više nikakvog nema?
Page 195
MARKIZ:
Nema.
KRALJICA (ostavi ga i sakrije lice rukama)

Idite. Nijednoga čoveka više
ja ceniti neću.
MARKIZ (baci se pred nju krajnje uzbuñen)

Kraljice! - O, bože!
Život je ipak divan! (Skoči na noge i brzo se udalji. KRALJICA odlazi u svoj
kabinet)
Pretsoblje kraljevo
POJAVADVADESET DRUGA
Vojvoda ALBA i DOMINGO hodaju ćutke, svaki za svoj račun. Graf LERMA doće
iz kabineta kraljevog, a potom Don RAJMOND od TAKSISA, ministar pošta.
LERMA:
I još se markiz pojavljivao nikako nije?
ALBA:
Nije.
TAKSIS (Uñe)
Grafe Lerma, prijavite me.
LERMA:
Kralj ne prima nikog -
TAKSIS:
Rec'te da moram s njim da govorim -
veoma je do toga kralju stalo.
Požurite se. Stvar je neodložna. (LERMA odlazi u kabinet)
ALBA (priñe ministru pošta)

Priviknite se da se strpite,
dragi moj Taksis. Nećete vi s kraljem da govorite.
TAKSIS:
Ne? A zašto?
Page 196
ALBA:
Jer je valjalo da ste bili
predostrožni pa odobrenje
prvo uzeli od markiza Poze,
koji kao sužnje oca i sina drži.
TAKSIS:
Šta? Od Poze? Tu ste u pravu!
Ovo mi je pismo on baš i dao.
ALBA:
Pismo? Kakvo pismo?
TAKSIS:
Pismo od njega uručeno meni
da ga u Brisel uputim -
ALBA (zainteresovan)
U Brisel?
TAKSIS:
I koje sad baš kralju nosim.
ALBA:
Brisel! Čuste l'? U Brisel, namesniče!
DOMINGO (pridružuje im se)

To je sumnjivo vrlo.
TAKSIS:
I sa kakvom je bojažljivošću,
s kakvom zbunjenošću to pismo
meni preporučivano!
DOMINGO:
S bojažljivošću? Tako!
ALBA:
Kome je adresovano pismo bilo?
TAKSIS:
Knezu od Nasaua i Oranija.
ALBA:
Vilhelmu? Izdaja je, namesniče,
ovde po sredi.
Page 197
DOMINGO:
A i šta bi drugo moglo da bude? -
To se pismo kralju naravno
mora odmah da uruči. Kolika li je,
vrli čoveče, zasluga vaša što ste
tako strogi bili u službi svoga kralja.
TAKSIS:
Ja sam
vršio svoju dužnost, prečasni.
ALBA:
I radili ste ispravno.
LERMA (dolazi iz kabineta; Taksisu)

Kralj hoće da govori sa vama (TAKSIS ulazi u kabinet)
Nema još markiza da se javi?
DOMINGO:
Svud ga traže.
ALBA:
Čudno i neobično.
Kneza drže kao državnog sužnja,
a ni kralj ne zna još jasno zašto.
DOMINGO:
Nije čak ni ovde bio da računa da?
ALBA:
Kako je kralj to primio?
LERMA:
Ni reči ne reče kralj. (Šum iz kabineta)
ALBA:
Šta biva to sad tamo? Mir!
TAKSIS (dolazi iz kabineta)

Grafe Lerma! (Obojica odlaze unutra)
ALBA (Domingu)
Šta se to dogaña?
DOMINGO:
Page 198
Tim tonom prestrašenim?
Da li nije to uhvaćeno pismo?
Srce mi ne sluti ništa dobro, vojvodo.
ALBA:
Naložio je Lermu da pozove!
A zna zacelo da smo vi i ja
u prednjoj sobi ovde.
DOMINGO:
Minula su vremena naša.
ALBA:
Ja zar više nisam
još onaj isti ispred kojeg su se
otvarala sva vrata širom?
Kako promenilo se oko mene sve -
koliko čudno.
DOMINGO: (prišao tiho vratima od kabineta i stao kraj njih osluškujući)

Poslušajte!
ALBA (nakon pauze)

Grobna tišina vlada. Čuje se gde dišu.
DOMINGO:
Zvuk je prigušen dvogubim tapetom.
ALBA:
Bežite. Idu.
DOMINGO:
Teskobno mi je
na srcu tako i svečano tako,
k'o da će ovaj da odluči tren o
krupnoj kobi nekoj.
POJAVA DVADESET TREĆA
Knez od PARME, Vojvoda od FERIE i MEDINA SIDONIA sa još nekoliko velikaša

ulaze.
PARMA:
Može li se da govori sa kraljem?
Page 199
ALBA:
Ne.
PARMA:
Ne? Ko je kod njega?
FERIA:
Markiz Poza svakojako?
ALBA:
Baš sad se čeka na nj.
PARMA:
Iz Saragose stigli smo ovog trena.
Strah se širi lo svem Madridu. Je li to baš zbilja?
DOMINGO:
Na žalost, jeste.
FERIA:
Cela istina?
Maltežanin ga bacio u zatvor?
ALBA:
Tako je.
PARMA:
Zašto? Šta se zbilo?
ALBA:
Zašto? To niko ne zna sem
markiza Poze i njegovoga veličanstva.
PARMA:
Kako? Bez priupita veća
staleških njegove kraljevine?
FERIA:
Avaj onom čiji su prsti umešani
bili u prekršaju ovom ustavnome!
ALBA:
I ja dodajem: avaj tom!

Page 200
MEDINA SIDONIA:
I ja.
OSTALI VELIKAŠI:
I svi mi.
ALBA:
Ko će sa mnom u kabinet?
Pred kraljeva ću pasti kolena.
LERMA (izjuri iz kabineta)

Vojvoda Alba!
DOMINGO:
Najzad! Hvala bogu! (Alba pohita unutra)
LERMA (bez daha, veoma uzbuñen)

Bude l' malteški vitez došao,
gospodar nije sam sad, pozvaće ga -
DOMINGO (Lermi, dok se svi ostali okupe oko njega, u ljubopitljivoj zapetosti)
Šta se to, grafe, slučilo,
ta vi ste k'o mrtvac bledi.
LERMA (hoće da otrči)

To su vraška posla!
PARMA I FERIA:
Šta? Šta to?
MEDINA SIDONIA:
Šta je s kraljem?
DOMINGO (U isto vreme)

Vraška posla? Šta je to bilo?
LERMA:
Kralj je plakao.
DOMINGO:
Plakao?
SVI (u isto vreme, s potištenim čuñenjem)

Kralj je plakao? (Čuje se zvono u kabinetu. Lerma pojuri unutra)
Page 201
DOMINGO (za njim, hoće da ga zadrži)
Dozvol'te, grafe, na jednu reč -
Oprostite - Otišao je.
A od užasa mi tu stojimo kao prikovani.
POJAVA DVADESET ČETVRTA
Kneginja EBOLI. FERIA; MEDINA SIDONIA. PARMA. DOMINGO i ostali velikaši.
EBOLI (brzo, van sebe)

Gde je, je l' ovde kralj? je l' ovde?
Moram da govorim sa njim. Odvedite me,
(Feriu) vojvodo, k njemu.
FERIA:
Kralj je sada sprečen po važnoj stvari.
Niko živi k njemu ne može biti pušten.
EBOLI:
Da li već presudu strašnu ne potpisuje?
Oblagali su ga. Posvedočiću da su ga oblagali.
DOMINGO (daje joj izdaleka znak da je urazumi)

Kneginjo! Kneginjo Eboli!
EBOLI (ide k njemu)

I vi tu, oče? Baš dobro!
Vi mi baš i trebate.
Vi potkrepićete što budem rekla. (Zgrabi ga ruku i hoće da ga odvuče u
kabinet)
DOMINGO:
Ja? Jeste l' vi pri sebi, kneginjo?
FERIA:
Ostan'te gde ste. Kralj vas saslušati ne može sada.
EBOLI:
On me čuti mora.
Istinu čuti mora - istinu!
Pa makar bio deset puta bog!
DOMINGO:
Dalje! Vi sve na kocku stavljate.
Page 202
Ostajte gde ste.
EBOLI:
Ti se, čoveče, boj gneva svoga idola.
Ja nemam na kocku šta da stavim. (Ukoliko ona poñe u kabinet, utoliko iz
njega izjuri)
VOJVODA ALBA (oči mu sijaju, u hodu mu se oseća triumf. On pohita Domingu

i zagrli ga)
Nek Te Deum,
rec'te, u svima crkvama zabruji.
Pobedili smo, pobeda je naša.
DOMINGO:
Naša?
ALBA (Domingu i ostalim velikašima)

Ja moram sada gospodaru.
A vi ćete o meni čuti još.
PETI ČIN
Soba u kraljevskoj palati, odvojena gvozdenom rešetkom od velikog predvorja,

u kojem gore-dole hodaju straže
POJAVA PRVA
KARLOS, sedeći za stolom, položio glavu na mišicu, kao da spava. U dnu sobe
nekoliko oficira koji su zatvoreni zajedno sa njim. Markiz od POZE ulazi,
neprimećen od kneževe strane, i govori tiho sa oficirima, koji se odmah
udaljuju. On sam pristupi posve blizu Karlosu i posmatra ga nekoliko trenutaka
ćutke i tužno. Najzad učini pokret koji ovoga trgne iz njegove ošamućenosti.
KARLOS (ustane, primeti MARKIZA i uplašeno se trgne. Onda ga neko vreme

posmatra razrogačeno, ukočena pogleda, pa prevuče rukom preko čela, kao da
hoće nečega da se priseti)
MARKIZ:
Ja sam to, Karlo.
KARLOS (pruža mu ruku)

Čak si mi i doš'o? Lepo od tebe.
MARKIZ:
Uobrazio sam kako bi možda ovde
Page 203
prijatelj od potrebe ti biti mogao.
KARLOS:
Zacelo? To si zbilja mislio?
Gle! Raduje me - neopisano me raduje to.
Ta ja sam znao, ah! da me i dalje voliš.
MARKIZ:
Ja sam to od tebe i zaslužio.
KARLOS:
Zar ne?
O, mi se još potpunne razumemo.
Tako i volim. Dolikuje ova
blagost i ovaj obzir dušama velikim,
kao što smo ti i ja. Neka je baš
i bio neumesan i bezočan
po koji zahtev moj,
zar zato da mi odbiješ i one
koji su na svom mestu?
Gruba može vrlina biti,
ali svirepa ne može biti nikad. -
Tebe je mnogo to stalo. O zacelo ja,
bar mi se tako čini, dobro znam,
koliko ti je nežno srie ljuto
lopilo krvlju dokle si za oltar
kitio svoju žrtvu.
MARKIZ:
Karlose! Šta hoćeš tim da kažeš?
KARLOS:
Sad ćeš ti sam da okončaš ono
što je bilo na meni da uradim, a što ja
mogao nisam. - Ti ćeš Španiji
vremena ona zlatna da podariš
za koje.se je ona uzalud
nadala da ih dobije od mene.
Sa mnom je okončano - svršeno je
za uvek sa mnom. To si uvideo.
O, sve je rano šzeće duha mog
skosila ova ljubav užasna
za sva vremena. Umro sam ja
za tvoje nade velike. Sudbina
il' slučaj tebi kralja su priveli -
po ienu moje tajne to je bilo,
Page 204
a ta je tajna tvoja - možeš ti
anćeo njegov postati. Za mene
nema već spasa - al' za Španiju .
možda ga ima. - Ah, za osudu
tu ničeg nema, ničeg, ničeg, osim
zaslepljenosti moje bezumne,
te nisam sve do danas video
da si - toliko isto veliki
koliko nežan.
MARKIZ:
Ne, ja predvideo tako što nisam - nisam
predvideo, da prijateljska velikodušnost
može da bude pronicljivija od
državničke moje brižljivosti.
Moja se zgrada ruši - srce tvoje
bio sam s uma smetnuo.
KARLOS:
Doduše, da ti je bilo mogućno,
da njoj uštediš ovu sudbu -
ja bih ti neiskazano bio zahvalan.
Zar nije bilo mogućno da padne
ta kob na mene samo? Što je bilo
nužno da ona druga žrtva bude?
Al' ostavimo to! Ne nameravam
da neki prekor tovarim na tebe.
Što tebe da se tiče kraljica?
Voliš li ti nju? Da li treba tvoja
vrlina stroga da se obraća
brigama sitnim moje ljubavi
i njih za savet da pripituje?
Oprosti - ja sam bio nepravedan.
MARKIZ:
To jesi. - Ali ne zbog prekora
koji mi sada činiš. Kad bih bio
zaslužio i jedan, tada bih bio
i sve zaslužio - a onda ne bih
ovako stajao pred tobom. (Izvlači njegov portfelj)
Evo su ovde nekoja od onih
pisama tvojih koja nedavno
na čuvanje mi dade. Uzmi ih.
KARLOS (začuñeno gleda to u pisma, to u markiza)

Kako to?
Page 205
MARKIZ:
NJih ti opet natrag dajem,
pošto će sada verovatno biti
sklonjenija u tvojim rukama,
no li u mojim.
KARLOS:
Šta to znači? Kralj ih
čitao dakle nije? Nisu mu
ni pred oči izišla?
MARKIZ:
Ova pisma?
KARLOS:
Pokazao mu nisi sva?
MARKIZ:
Ko kaže da je i jedno vid'o?
KARLOS (krajnje iznenañen)

Može l' biti?
MARKIZ:
Graf Lerma. On ti kazao? E, onda
očevidno je, jasno sve k'o dan.
Ko je i mog'o to da predvidi?
Graf Lerma dakle? - Ne, taj čovek nikad
naučio se nije laganju.
Tako je, druga pisma su kod kralja.
KARLOS (posmatra ga dugo s nemim čuñeljem)

Ali zbog čega nalazim se ovde?
MARKIZ:
Iz smotrenosti, ako bi još jednom
u iskušenje možda došao da
Eboli izabereš za svoga poverenika.
KARLOS (kao probuñen iza sna)

Napokon! Tek sad uviñam
- sad je jasno sve -
MARKIZ (odlazi vratima)

Ko ide?
Page 206
POJAVA DRUGA
Vojvoda ALBA. Preñašnji.
ALBA (prilazi KNEZU s poštovaljem, a leñima okrenut MARKIZU za sve vreme

trajanja ove pojave)
Slobodni vi ste, kneže.
Kralj me šilje da vam to javim. (KARLOS gleda začuñeno u MARKIZA. Svi ćute)
A u isto vreme smatram za sreću, kneže,
što mi je prvome milost ta u deo pala.
KARLOS (posmatra obadvojicu krajnje začuñei. Posle pauze VOJVODI)

I zatvoren sam i osloboñen,
a da mi nije doprlo do svesti
koji je razlog jednome i drugom.
ALBA:
Bila je, kneže, omaška po sredi,
koliko znam, a - varalica neka
navukla je na nju vladara.
KARLOS:
Ali po zapovesti kraljevoj
se ipak nalazim ovde?
ALBA:
Da, sa omaške njegovog veličanstva.
KARLOS:
To mi je odista žao - Ali ako se
omaškom kralju greška potkrala,
na kralju je da ovu pogrešku
popravi lično. (Traži markižev pogled i ispoljava prema VOJVODI gordo
nipodaštavanje)
Mene ovde zovu
don Filipovim sinom. Upiru
u mene svoje oči potvora i ljubopitstvo.
Neću da izgleda da imam da zahvalim
milosti njegovog veličanstva ono što je
ono po svojoj dužnosti izvelo.
A spreman sam inače i pred sud
staleških veća da iziñem - mač svoj
iz takvih ruku ne primam.
Page 207
ALBA:
Nimalo ustezati se neće kralj da ovaj
pravedni zahtev vašeg visočanstva usliši,
ako dozvolite da vas smem otpratiti k njemu.
KARLOS:
Ovde ja ostajem, dok me iz te tamnice
kralj ili njegov Madrid ne izvedu.
To mu poruč'te. (ALBA se udalji. Vidi se još meko vreme kako je zastao u
dvorištu i izdaje zapovesti)
POJAVA TREĆA
KARLOS i markiz od POZE
KARLOS (pošto je VOJVODA izišao, sbraća se markizu pun iščekivanja i

čuñenja)
Ali šta je ovo? Objasni.
Ti zar nisi ministar?
MARKIZ:
Bio sam, k'o što vidiš. (Prilazi mu, vrlo uzbuñen)
O, moj Karlo, delovalo je. Jeste.
Uspelo je. Obavljeno je. Slava
svemogućnom, koji je dao da to uspe.
KARLOS:
Šta? Šta uspe?
Reči tvoje ne razumem.
MARKIZ (zgrabi mu ruku)

Spasen si, Karlo - slobodan - a ja - (zamukne)
KARLOS:
A ti?
MARKIZ:
A ja - a ja na grudi svoje
prvi put s pravom punim puncatim
pritiskujem te; svime, svime sam
što mi je drago to otkupio -
O, kol'ko li je sladak, veliki tren ovaj,
Karlo! Ja sam zadovoljan sam sobom.
Page 208
KARLOS:
Kakva nagla promena na licu tvome?
Ja te nikada video nisam takvog.
Prsa tvoja nadimaju se ponositije,
a tvoj se pogled blista.
MARKIZ:
Moramo oprostiti se jedan s drugim, Karlo.
Ne prepadaj se. O, ta budi čovek.
Ma šta da čuješ, daj mi, Karlo, reč,
da nećeš bolom neobuzdanim i
nedostojnim duša velikih da
mi otežaš ovaj rastanak -
Ti mene, Karlo, gubiš sad -
za mnogo godina gubiš mene sad -
budale vele za uvek. (KARLOS trgne svoju ruku, gleda ga ukočeno i ne
odgovara)
Budi čovek. Na te računao sam mnogo,
bežao od toga nisam da izdržim
s tobom trenutak onaj mučni kojem
daju užasno ime poslednji. -
Šta više, da l' da ti priznam, Karlo? -
njemu sam se i radovao - Hodi, daj da ovde
sednemo malo - osećam se nešto
slab i iscrpen. (Prilazi KARLOSU, koji, još uvek mrtvački okamenjen, mahinalno
pušta da ga ovaj povuče da sedne)
Gde si? Što mi ništa ne odgovaraš? -
Neću da otežem. Sutradan nakon
što se videsmo poslednji put u
Kartezijanaca naredio je kralj da me
pozovu. Čime je to urodilo ti znaš,
a zna i Madrid sav. Al' ne znaš to
da su mu tvoju tajnu odali,
da su k'o svedočanstvo protiv tebe
služila tvoja pisma, nañena u
kraljičinoj skrinji, da sam ja lično
iz usta njegovih to čuo,
i da sam - bio njegov poverenik. (Zaćuti, da bi čuo šta će KARLOS da odgovori;
no ovaj i dalje ćuti)
Jest, Karlo! Ja sam vernost prekršio
usnama svojim. Ja sam sobom sam
zaverom upravljao koja ti je
spremala propast. Već je delo samo
govorilo i odveć odreñeno.
Da se sa tebe opere krivica
Page 209
bilo je odveć kasno. Samo mi je
ostalo da se bar od osvete
njegove obezbedim - te sam tako
tvoj neprijatelj postao, da tebi
što snažnije poslužim. - Ne slušaš me?
KARLOS:
Slušam. Produži, nastavi.
MARKIZ:
Sve dovde krivice nemam.
Ali ubrzo izdali su me nesviknuti zraci
kraljeve tek stečene milosti.
Prodro je glas do tebe,
kao što sam i predvideo.
Ali, nežnošću lažnom potkupljen,
a zaslepljenošću sujetnom sebe
zavaravajući da ću taj podvig vratolomni
moći bez tebe da dokrajčim,
ja sam skrio opasnu tajnu tu od prijatelja.
Tu sam se mnogo zatrčao.
Teško pogrešio sam. Znam to. Bilo je
bezumlje moja samopouzdanost.
Oprosti - ona temeljila se na
večitosti tvoga prijateljstva. (Tu on zaćuti. KARLOS iz okameljenosti preñe u
živo uzbuñenje)
Dogodilo se što sam strahovao.
Opasnostima, što iz prstiju
isisane su bile, strah su
tebi u kosti uterali.
Kraljica iskrvavljena -
strah i trepet koji kroz svu palatu bruji -
Lermina zlokobna revnost -
naposletku moja neshvatljiva zanemelost,
sve to kidisalo je i navalilo
na prepanuto srce - Ti si se pokolebao -
i od mene si digao ruke. - Ali, sam
i odveć plemenit da posumnjaš
u poštenje svog prijatelja,
ti si okitio njegovo otpadništvo veličinom;
i tek se sad usudio da tvrdiš
za njega da je neveran, kad smeš
i nevernoga da ga poštuješ.
I, napušten od toga jedinoga,
u naručje se jedne kneginje Eboli bacaš -
avaj, nesrećniče! U naručje se bacaš satanino;
Page 210
jer ona te je izdala. (KARLOS ustaje)
Kroz dušu strelimice mi slutnja zla proleće.
Pratim te. Odveć kasno. Ti se
već pred kolenima njenim nalaziš.
Priznanje ti je već preletelo preko usana.
Za te više spasa nikakvog nema.
KARLOS:
Ne, ne! Ona je ganuta bila. Ti se varaš tu.
Ona je zbilja bila ganuta.
MARKIZ:
Zamračilo se oko mene sve.
Ničega - ničeg - nigde izlaza -
pomoći nigde - nigde,
dokle seže sav šir zemaljski.
Očajanje me u furiju, u zver pretvara -
stavljam na prsa jedne žene nož -
Al' sad - sad mi u dušu pada sunčev zrak.
„Al' kad bih nešto kralja zavarao?
kad bi za rukom pošlo mi da sam
izgledam krivac? Bilo verovatno,
ili ne bilo! - Za nj je dovoljno,
na oko to je, zato što je zlo
prikladno baš za kralja Filipa.
Nek bude! Drznuću se. Grom će možda,
koji ga tako iznenadno šine,
učiniti da tiran ustukne -
A šta ja više tražim? On će se
uzeti da razmišlja, te će Karlo
imati kada u Brabant da beži."
KARLOS:
I ti si - ti si to učinio?
MARKIZ:
Napišem pismo Vilhelmu Oranskom
kako sam bio prema kraljici
ljubavlju prožet, kako mi je pošlo
za rukom da se sumnjom poslužim
koja je na te pala pogrešno,
te podozrenje kraljevo otstranim,
kako sam ireko samoga monarha
našao puta da se kraljici
slobodno mogu da približim. Dodam
kako me briga tišti da se meni
Page 211
ušlo u trag i kako si potek'o
do kneginjice Eboli, da možda
kraljicu preko nje upozoriš,
da se pričuva, kako sam te ovde
utamničio, kako sad pak smeram,
pošto je, eto, izgubljeno sve,
da se u Brisel prebacim - To pismo -
KARLOS (uplašeno mu upada u reč)

Nisi tek valjda pošti poverio?
Ti znaš da pisma sva put Flandrije
i put Brabanta -
MARKIZ:
Kralju se uruče. Dužnost je svoju,
kako stvari stoje, izvršio već Taksis.
KARLOS:
Bože, ja sam
izgubljen onda.
MARKIZ:
Ti? A zašto ti?
KARLOS:
A izgubljen ćeš biti, zlosrećniče,
sa mnom i ti. Moj otai neće
moći prevaru ovu da ti oprosti.
Ne! NJu on ne oprašta.
MARKIZ:
Prevaru?
Ti nisi sabran. Priberi se.
Ko će reći mu da je bila prevara?
KARLOS (upilji mu se u lice)

Ko će mu reći? Reći ću ja sam. (Hoće da poñe)
MARKIZ:
Ti si van sebe. Stani.
KARLOS:
Beži. Beži. Tako ti boga.
Ne zadržavaj me. Dok se ja
ovde bavim, on ubine saleće već.
Page 212
MARKIZ:
Utoliko je više
dragocen svaki tren. Mi jedan drugom
imamo mnogo još da kažemo.
KARLOS:
Šta? Pre no on još sve - (opet krene da ide. MARKIZ ga uhvati za mišicu i
značajno ga pogleda)
MARKIZ:
Al' čuj me, Karlo -
Da l' sam i ja ovako savestan,
ovako hitar bio kad si ti -
dečačić još - krvario za mene?
KARLOS (zastane ganut i pun divljenja)

O, dobro provićenje!
MARKIZ:
Valja sebe za Flandriju da spaseš.
Tvoj je poziv da budeš kralj.
A moj je poziv bio da život svoj za tebe dam.
KARLOS (priñe mu i uzme ga za ruku, sav ponesen najsrdačnijim osećanjem)

Ne, ne! On će - on nije kadar da odoli!
Uzvišenosti tol'koj da odoli.
Odvešću te do njega. Poći ćemo
do njega ruku pod ruku, i ja ću reći mu:
Evo, to je prijatelj učinio
za prijatelja, oče. I to će da ga gane.
Otac moj, veruj mi, nije nečovečan.
Jest! NJega će to da gane svakojako.
Pa će mu vrele suze na oči
da navru, i oprostiće tebi i meni - (Kroz vrata na rešetki prasne pucanj. Karlos
skoči)
Ha! Na koga se ciljalo tu?
MARKIZ:
Na mene - rekao bih - (klone)
KARLOS (uz bolni uzvik padne kraj njega na tle)

Svevišnje milosrñe!
MARKIZ (samrtničkim glasom)

Brz je on -
hitar je kralj - zamišljao sam - duže -
Page 213
Ti na spasenje svoje - čuješ li? -
ti na spasenje misli - tvoja mati
zna sve - ne mogu više -
(KARLOS kao mrtav ostane ležeći kraj leša. Nakon izvesnog vremena ulazi
KRALJ, praćen mnogim velikašima, i kad ovo spazi trgne se zaprepašćen.
Opšta, duboka pauza. Velikaši stanu u polukrug oko jednog i drugog i
naizmence pogledaju na KRALJA i na njegovog sina. Ovaj još leži bez svakog
znaka života. - KRALJ ga posmatra s nemom zamišljenošću)
POJAVA ČETVRTA
KRALJ, KARLOS. Vojvode od ALBA, FERIA i MEDINA SIDONIA. Knez od PARME.

Graf LERMA. DOMINGO i mnogi velikaši
KRALJ (blagim tonom)

Tvoja molba uslišena je, nasledniče moj.
Evo, sa svima velikašima
svojega carstva došao sam lično
da ti poručim da si slobodan. (KARLOS podigne oči i gleda oko sebe kao neko
ko se budi iz sna. Oči mu pilje čas u KRALJA, čas u pokojnika. Ne odgovara)
Evo ti natrag mač. Postupilo se
s prenagljenošću. (Priñe mu, pruži mu ruku i pomogne mu da ustane)
Nije tu moj sin na svome mestu.
Ustani. I hodi ocu na grudi.
KARLOS (pušta besvesno da ga KRALJ zagrli, ali se odjednom doseti, zastane i

posmatra ga pažljivije)
Na ubistvo vonjaš. Ne mogu da te zagrlim. (Odgurne ga, svi velikaši se
uzrujaju)
Zbog čega zgranjavate se tako?
Šta sam to učinio toliko čudovišno?
Što sam se miropomazanika božanskog tak'o?
Ne bojte se. Neću dići na njega ruku.
Zar na čelu njegovom žig ne opažate?
Bog je obeležio njega.
KRALJ (brzo krene)

Za mnom hajte, velmože moje.
KARLOS:
Kuda? Da se niste s mesta pomakli, sire - (Nasilno ga zadrži obema rukama, a
jednom se dokopa mača koji je KRALJ doneo. Mač se otrgne iz korica)
KRALJ:
Mač potežeš na svoga oca zar?
Page 214
PRISUTNI VELIKAŠI (izvlače svoje mačeve)

Kraljoubistvo!
KARLOS (s mačem isukanim u jednoj ruci, a drugom čvrsto držeći kralja za

ruku)
U korice uvuc'te mačeve!
Šta biste hteli? Da li mislite
da sam van sebe? Ne, van sebe nisam.
A kad bih bio, ne bi to za vas
savetno bilo da me potsećate
da život njegov lebdi tu na vršku
mojega mača. Stojte, molim vas,
podalje malo. Stanje kao moje zahteva
da se s njim postupa lepo - zato ne prilazite.
Kletveničke zakletve vaše ništa se
ne tiču računi što ih imam da namirim
sa ovim kraljem ja. Ta, gle'te samo
kako mu teče krv sa prstiju!
Osmotrite ga dobro! Vidite li?
O, pogledajte i ovamo - To je svršio on,
taj veliki volšebnik.
KRALJ (velikašima koji bi, u svojoj zabrinutosti, hteli da se sabiju oko njega)
Otstup'te svi. Od čega dršćete? -
Zar nismo sin i otac ja i on?
Voljan sam baš da očeknem i vidim
do kakvog sramnog čina priroda.
KARLOS:
Priroda? Ne znam je za nju. Umorstvo
lozinka je sad. Veze čovečnosti
poprskale su. Ti si, sire, njih
u svome carstvu pokidao sam.
Pa kada ti sa njima sprdnju teraš,
Šta da ih štujem ja? - O, pogledajte!
Gledajte amo! Nije nikad još
Izvršen zločin kao današnji.
Zar nema boga? Šta? Zar kraljevi
Po njegovome rukotvoru smeju
da vršljaju ovako? Pitam opet;
zar nema boga? Otkada na svet
donese majke decu, samo jedan.
samo je jedan umro ovako nezasluženo.
Da li znaš bar šta si uradio?
O, ne, on ne zna to. On ne zna da je svetu ovome
Page 215
ukrao život plemenitiji i
većma skup i večma znajan -
no što je on sa celim vekom svojim.
KRALJ: (Blagim tonom)

Da li je, ako baš i beh prenagljen
prilično da me ti na odgovornost
potržeš, ti, za kojeg to i beh?
KARLOS:
Kako? Ta je li mogućno? Pa vi se
ne dosećate ko je taj pokojnik
za mene bio. O, ta recite mu -
njegovom stvaralaštvu pripomoz'te
da reši ovu tešku zagonetku.
Moj prijatelj je bio taj pokojnik -
A biste li da znate što je umro?
Umro je on za mene.
KRALJ:
Slutnjo moja!
KARLOS:
Što te pred ovim ušima skrnavim,
oprosti, lešu krvavi! Al' neka
golemom tom poznavaocu ljudi
crveni obraz što je mladić
jedan pronicljivošću nadlukavio
njegovu mudrost sivu. Jeste, sire,
bili smo braća, braća bili smo
po vezi znatno plemenitijoj
od one koju kuje priroda.
LJubav je bio njegov životni predivni put,
i ljubav prema meni njegova divna,
grandiozna smrt. Moj je on bio kada ste se Vi
njegovim poštovanjem razmetali
i kad se svojom leporečivošću
prepunom šaljakanja igrao s
džinovskim vašim duhom sujetnim.
Zamišljali ste kako imate nad njime vlast -
a oruñe ste slepo njegovim
višim smerovima bili.
Što sam u zatvor pao, to je bio
njegovog prijateljstva smišljen čin.
A ono pismo na Oranija napisao
je da bi mene spas'o - O, bože,
Page 216
to je bila prva laž u njegovom životu!
Da bi spas doneo meni, bacio se on
u susret smrti koja ga je stigla.
Vi ste mu svoju milost darovali -
a on je dao život svoj za mene.
Vi ste mu srce svoje naturili i
naturili svoje prijateljstvo,
al' igračka je tek u njegovim
rukama bio skiptar vaš, i on je
bacio njega, pa za mene umro. (KRALJ stoji nepomično, ukočeno u tle piljeći.
Svi velikaši ga gledaju potišteno i uplašeno)
I zar je moglo biti? Zar ste mogli
poverovati gruboj laži toj?
Kako li vas je nisko morao ceniti
kad se poduhvatio da vam podiće
opsenarijom nezgrapnom ovoliko!
Vi ste se drznuli da se umiljavate
okolo njega ne biste l' za sebe njegovo
prijateljstvo iskamčili,
a podlegli ste probi tako lakoj!
O ne - o, ne, tu nije ničega bilo za vas.
O ne, to nije bio čovek za vas!
I on je znao to veoma dobro,
kad je odgurnuo i vas i vaše krune sve.
U vašoj metalnoj ruci preprsnula
je ta fina harfa. Vi i niste mogli
što drugo, osim da ga umorite.
ALBA (nije dosad puštao iz očiju KRALJA, prateći sa vidnom uznemirenošću

reakcije koje su se odražavale na njegovom licu. Sad mu uplašeno priñe)
Otresite se, sire,
te mrtvačke zanemelosti. I obazrite se
okolo sebe! Progovor'te s nama!
KARLOS:
Ravnodušni mu niste bili.
On je odavno s vama saosećao.
I usrećiti možda vas je mog'o.
O odviše je srce njegovo bogato bilo,
te je bilo kadro obiljem svojim da vas razgali.
LJuspica jedna duha njegovoga mogla
je bogom da vas učini. Samoga sebe
pokrali ste vi. Šta biste dali
da ovakvu dušu, k'o što je ova
bila, naknadite? (Duboko ćutanje. Mnogi od velikaša okreću glavu ili skrivaju
lice u ogrtač)
Page 217
O, vi što ovde skupljeni stojite,
zanemeli od užasa i čuda -
nemojte kletvom anatemisati mladića
koji jezikom ovakvim govori
protiv oca svog i kralja -
Gledajte amo! Umro je za mene!
Imate l' suza? Da li teče krv,
a ne zažaren tuč, kroz žile vaše? (Obraća se KRALJU s više pribranosti i
spokojnije)
Čekate možda da saznate šta će
da bude kraj toj neprirodnoj priči?
Evo mog mača. Vi ste kralj moj opet.
Mislite l' da od vaše osvete
strepim i dršćem? Kao što ste ovo
stvorenje plemenitije od svih
umorili, umorite i mene.
S mojim životom svršeno je. Znam
šta mi je život sada? Svega se
odričem što me čeka na tom svetu.
Sina vi sebi izaberite
meñ tuñinima - Ovde leže sva
kraljevstva moja. (Padne na tle kraj leša i ne uzima više nikakvog učešća u
onome što se dalje dogaña. U to se izdaleka začuje zbrkana buka glasova i
žamor ljudskoga mnoštva. Oko KRALJA vlada duboka tišina. On očima preleti
po svima uokrug, no ničiji se pogled ne susretne sa njegovim)
KRALJ:
Nu? Zar niko neće da što odvrati? -
Svaki oči svoje obara zemlji -
kriju lica svi! - Meni je izrečena presuda.
U nemim ovim izrazima lica ispisana je ona.
Osudu su izrekli meni moji podanici.
(Ćutanje kao i pre. Buka se približuje i čuje sve jače. Pronese se mrmljanje
meñu velikašima koji su tu okupljeni, oni zbunjeno daju jedan drugome znake;
graf LERMA najzad gurne tiho Vojvodu od ALBE)
LERMA:
To je oluja, zbilja!
ALBA (tiho)
Bojim se.
LERMA:
Prodiru amo. Idu.
Page 218
POJAVA PETA
Jedan oficir iz telesne straže. Ostali.
OFICIR (užurbano)
Pobuna! A gde je kralj? (Progura se kroz gomilu i prodre do KRALJA)
Sav Madrid je pobunjen! Gomila, vojnik
pomahnitali, na hiljade se oko dvora stekla.
Glas bruji da je zatvoren knez Karlos,
da mu je život u opasnosti.
Svetina hoće da ga živa vidi,
ili će Madrid da sažeže sav.
SVI VELIKAŠI: (uzrujano)

Spasite! spas'te kralja!
ALBA (KRALJU koji je ostao miran i nepokretan)

Bež'te, sire - Preti opasnost -
Još mi ne znamo ko je oružje dao svetini -
KRALJ (prene se iz svoje ošamućenosti, ispravi se i stupi meñu njih s

dostojanstvom)
Drži l' se još moj presto?
Da l' sam ja još kralj u ovoj zemlji? -
Ne, ja više to nisam. Jedan deran
tronuo je i rasplakao ove mame.
Znak tek čeka se, pa da otpadnu od mene.
Izdali su me buntovnici.
ALBA:
Sire, kakvo buncanje užasno!
KRALJ:
Onamo! Na kolena se tamo bacite!
Ničice tamo padajte pred
onog bujnoga, mladog kralja! -
Ništa više, ništa ja nisam -
samo skrhan starac!
ALBA:
Dotle je došlo! Španci! (Svi se sabiju oko KRALJA i kleknu pred njim sa
isukanim mačevima. KARLOS ostaje sam, mapušten od sviju, kraj leša)
KRALJ (otrgne ogrtač sa sebe i baci ga)

Odorom kraljevskom njega zaogrnite -
Page 219
Na izgaženoj mojoj lešini ponesite ga. (Onesvesne na LERMINIM i ALBINIM
rukama)
LERMA:
Bože! U pomoć!
FERIA:
O, kakav udes!
LERMA:
Onesvestio se -
ALBA (ostavlja KRALJA na Lerminim i Ferijinim rukama)

U postelju ga nosite. A ja ću
u tol'ko mir Madridu da povratim. (Odlazi. KRALJA odnose u pratnji svih
velikaša)
POJAVA ŠESTA
(KARLOS ostaje sam kraj leša. Posle nekoliko trenutaka pojavljuje se LUDVIG
MERKADO, bojažljivo se osvrće oko sebe i jedno vreme ćutke stoji iza kneza,
koji ga ne primećuje)
MERKADO:
Od njenog veličanstva kraljice
dolazim ja. (KARLOS opet gleda na drugu stranu i ne odgovara)
Merkado mi je ime. Lični sam lekar
njenog veličanstva - potvrde za me evo. (Pokazuje knezu jedan prsten za
pečaćenje. Ovaj i dalje ćuti)
Kraljica veoma želi da koliko danas
govori s vama - važni poslovi.
KARLOS:
Ništa na ovom svetu nije
više važno za mene.
MERKADO:
Poruka je to koju je markiz Poza
ostavio, tako mi reče.
KARLOS:
Kako? Odmah. (Hoće da poñe s njim)
MERKADO:
Ne, ne sada, kneže milostivi. Valja da
Page 220
sačekate noć. Svi prilazi su pod prismotrom,
a straže su meñutim udvostručene.
Nemogućno je da se u ovo krilo
dvorca uñe neprimećeno, vi biste
na kocku stavili sve.
KARLOS:
Al' -
MERKADO:
Jedno sredstvo samo u najboljemu slučaju
postoji. Kraljica ga je, kneže, smislila.
I ona vam ga predlaže. Al' to je smeono,

čudno, pustolovno sredstvo.
KARLOS:
A to je?
MERKADO:
Već odavno bajka kruži, kao što znate,
kako se u ponoć kraljevskim dvorcem duh
pokojnog cara po zasvoćenim hodnicima
šeta upriličen k'o monah. Svetina veruje
kaži toj i straže s jezom idu na ovo
mesto stražarsko. Ako imate rešenosti,
kneže, da se odelom ovim poslužite,
vi ćete zdrav i čitav slobodno moći
kroz straže sve da stignete do kraljičine odaje,
a nju otvoriće vam ovaj ključ. Od svakog napada
biće zaštita za vas svetačka ova prilika.
Al' mora odluka vaša biti donesena
ovoga časa, kneže. Naći ćete i masku,
a i potrebno odelo u svojoj sobi.
Moram da se žurim sa odgovorom
njenom veličanstvu.
KARLOS:
A vreme?
MERKADO:
Vreme ponoć.
KARLOS:
Recite joj neka me čeka. (MERKADO ode)
Page 221
POJAVA SEDMA
KARLOS. GRAF LERMA.
LERMA:
Spasite se, kneže.
Na vas kralj baca drvlje i kamenje.
Kuje se napad, ako ne na život,
a ono na slobodu vašu. Dalje ne pitajte me.
Iskrao sam se da bih vas samo upozorio.
Bežite časa ne časeći.
KARLOS:
Ja sam u ruci svemogućeg.
LERMA:
Kraljica je dala da nazrem
da još danas valja da napustite
Madrid i u Brisel da pobegnete.
Ne odlažite, o, ne odlaž'te.
Vašem bekstvu ide na ruku ova pobuna.
I nju je kraljica radi toga i podbola.
Sada se neće drznuti da silu
primene protiv vas. U manastiru
kartezijanskom čekaju vas kola,
a evo i oružja, ako biste prisiljeni se našli. (daje mu nož i džepne pištolje)
KARLOS:
Grafe Lerma, hvala vam, hvala!
LERMA:
Svega me potres'o
današnji onaj dogañaj sa vama.
Ne nalaze se više prijatelji koji ovako vole.
Suze lije vas radi sve što zemlju ovu voli.
Ne smem da kažem više.
KARLOS:
Grafe Lerma! Nazvao vas je ovaj
pokojnik čovekom plemenitim.
LERMA:
Kneže moj, još jednom: Srećan put
vam dao bog! Vremena lepša doći će;
Page 222
al' tada mene već biti neće.
Primite još ovde izraz moje odanosti. (Klekne pred njim)
KARLOS (hoće da ga zadrži. Vrlo uzbuñen)

Ne, ne to, grafe - Ganuli ste me -
Voleo ne bih da mi tronutost razmekša srce.
LERMA (poljubi mu ruku sa osećanjem)

Kralju dece moje! O, dopušteno deci
mojoj biće za vas da umru. Meni dato nije.
U mojoj deci mene se spomen'te -
U Španiju se vratite u miru.
Na presto kralja Filipa došavši,
budite čovek. Vi ste poznali
i šta je zlo. Nemojte protiv oca
nikakav krvav čin poduzimati.
Čin krvav ie, moj kneže! Filip drugi
vašeg je deda nagnao da siće
s prestola svog - Taj Filip sada dršće
od roćenoga sina svog. - Na to,
na t o, moj kneže, ne zaboravite.
I nek vam nebo bude pratilac.
(Brzo odlazi. KARLOS poumi da ode drugim putem, ali se odjednom vrati i
pripadne k lešu markiževom, pa ga još jednom zagrli. Onda brzo ode iz sobe)
Kraljevo pretsoblje
POJAVA OSMA
Vojvoda od ALBE i vojvoda od FERIA dolaze u razgovoru
ALBA:
Mir je u gradu. Kakvo je u kralja
raspoloženje bilo kad ste pošli?
FERIA:
Ne može biti strahovitije. Zaključao se.
I ma šta se zbilo, da vidi neće nikoga.
Izdajstvo markiževo je preobrazilo njegovu ćud
na prečac. Nismo kadri da ga poznamo više.
ALBA:
Moram k njemu. Ne mogu ovog puta da ga štedim.
Važno otkriće, sad baš učinjeno.
Page 223
FERIA:
Novo otkriće?
ALBA:
Mojim stražama je
u oči pao jedan kaluñer kartezijanski,
koji se uvuk'o kradom u sobu kneževu
i s nekim sumnjivim ljubopitstvom
navaljiv'o da mu se smrt markiza Poze priča.
Uhapsili ga. Uzeli na ispit.
Uz pretnju smrću iskamčeno mu je
priznanje da u njega ima vrlo dragocenih papira
koje mu je pokojnik dao s nalogom
da njih knezu u ruke preda - ako mu se
pre sunčevoga zalaska on sam ne javi više.
FERIA:
Pa?
ALBA:
Ta pisma vele da Karlos izmeñ ponoći
i zore ima da ode iz Madrida.
FERIA:
Šta?
ALBA:
Da čeka jedan brod u Kadiksu pripravan
da odjedri i da njega u Flisingen odnese -
da jedino čekaju zemlje nizozemske na nj,
pa da španjolske lance zbace.
FERIA:
Ha! Šta znači to?
ALBA:
A druga pisma kažu da je sa Roda
već isplovilo brodovlje Sulejmanovo -
sa ciljem da, prema zaključenom ugovoru,
u Sredozemnom Moru napadne španskog monarha.
FERIA:
Je li mogućno?
ALBA:
Page 224
Ta pisma su mi baš i pripomogla
da shvatim što je taj Maltežanin
nedavno svu Evropu proputov'o.
U pitanju je bilo ništa manje,
no da se za slobodu Flamanaca
severne sile sve za rat pripreme.
FERIA:
To je on bio.
ALBA:
Naposletku je uz ova pisma bio
pridodat iscrpan plan za ceo rat,
u kom je od španskog carstva imala za uvek
Holandija da bude otcepljena. Ništa tu,
ništa previćeno nije, snage i otpor sračunati su,
izvori svi i sve zemaljske snage tačno su
navedeni, dati svi principi kojih držati se valja,
sva savezništva naznačena koja
zaključiti se imaju. Taj plan je ñavolski,
al' je zbilja i - bogovski.
FERIA:
Koliko nepronicljiv izdajica!
ALBA:
Još se u ovim pismima poziva
na jedan tajni susret s kraljicom
što bi ga knez pod noć uoči
bekstva upriličiti imao.
FERIA:
Pa to bi imalo biti danas?
ALBA:
Da, u ponoć. A naloge sam ja za slučaj
taj izdao već. Trenutak svaki skup je.
Vi vidite i sami da je prešno. -
Otvorite mi sobu kraljevu.
FERIA:
Ne! Zabranjen je pristup.
ALBA:
Sam ću onda otvoriti je.
Sve zamašnija opasnost ovu smelost opravdaće. (Kako poñe prema vratima,
Page 225
ona se otvore i kralj iziñe)
FERIA:
Ha, evo njega samog!
POJAVA DEVETA
KRALJ i PREðAŠNJI
(Svi se uplaše kad ga spaze, ustuknu i ponizno ga puste da proñe izmeñu njih.
On je u budnom snu, kao mesečar. Na njegovom odelu i u njegovom izgledu
vidan je još nered, izazvan maločašnjom nesvesticom. Laganim koracima
prolazi on pored prisutnih velikaša, u svakog od njih se ukočeno zagleda, ne
opažajući nijednoga od njih. Najzad zastane zamišljen, očiju oborenih zemlji,
dok ne progovori iz njega njegovo dušezno uzbuñenje)
KRALJ:
Daj mi natrag ovoga pokojnika.
Ponovo ga moram da imam ja.
DOMINGO (tiho vojvodi od Albe)

Oslovite ga.
KRALJ (kao i gore)

Nisko je on o meni mislio, i umro je.
Ponovo ga ja moram da imam.
Mora on o meni drukče da misli.
ALBA (prilazi mu sa strahom)

Sire -
KRALJ:
Ko tu zbori? (Dugo se obazire svud uokrug)
Zar se je s uma smelo ko sam? Zašto na
kolenima nisi preda mnom, kukavni stvore?
Još sam kralj ja. Hoću da vidim potčinjenost.
Zar me svi zapostavljaju zato što
me je prezreo jedan?
ALBA:
Ne govorite o njemu više, kralju moj!
U srcu države vaše neprijatelj nov,
značajniji od ovog nalazi se.
FERIA:
Page 226
Knez Karlos -
KRALJ:
On je prijatelja jednog imao koji
poš'o je u smrt za njega - za nj!
A kraljevstvo bi sa mnom delio bio! -
Kako je s visine gledao on na mene!
S te visine ni s prestola se ne gleda.
Zar nije očito bilo kol'ko je on bio
zbog toga osvojenja samosvestan?
NJegovim bolom iskazivao se njegov gubitak.
Suze se onako ne liju radi nečeg prolaznog. -
O da je živ još bio bih za to
Indiju celu dao. Da očajnog svedržiteljstva
čija mišica ne može do u groblje da dosegne,
niti je kadra da životom ljudskim
iskupi malu prenagljenost.
Sad se više iz mrtvih ne uskrsava.
Ko sme da kaže meni da sam srećan?
U grobu jedan prebiva što meni
uskratio je poštovanje svoje.
Šta me se živi tiču? Jedan duh,
slobodan čovek jedan uzdigo se u
celom ovom stoleću - on jedan -
I prezire me on i umire.
ALBA:
Onda smo mi uzalud živeli! -
U grob hajdemo, Španci! Ovaj čovek
preotima nam i u grobu samom kraljevo srce!
KRALJ (sedne i osloni glavu na ruku)

Kamo da je tako za mene umro!
Bio mi je drag, veoma drag.
K'o sina svog sam ja voleo njega.
U mladiću tom svitalo mi je novo jutro divno.
Ko zna šta sve namenih njemu ja!
Prva je moja ljubav bio on. Evropa sva
me anatemisala! Evropa nek me anatemiše.
Od ovog sam zaslužio zahvalnost.
DOMINGO:
Čarolijama kakvim to -
KRALJ:
I kome prinese žrtvu tu?
Page 227
Dečaku jednom, mom sinu? Nikad,
Ne verujem to. Ne umire za nekog dečka Poza.
Ne može bednim žiškom prijateljstva
Pozino srce da se ispuni.
Za čovečanstvo kucalo je ono,
za čovečanstvo celo. On je svetu s
naraštajima koji.dolaze nakloljen srcem bio.
Da bi njima ugodio, do prestola
je jednog dospeo bio - a uminuo ga?
I Poza sebi takvu izdaju spram
čovečanstva svog da dozvoli? Ne!
Ja ga bolje poznajem. On nije Filipa
žrtvovao Karlosu. Samo je starca
žrtvov'o mladiću, svom učeniku.
Sunce očevo koje se kloni zapadu ne daje
dovoljno više naknade za novi argatski dan.
U ostavi se to čuva za blisko izlaženje
sunca sinovljevoga; O, pa to je jasno.
Čeka se da preminem.
ALBA:
Pročitajte, u potvrdu za ovo, pisma ta.
KRALJ (ustaje)
A mogao se i da prevari
u svom računu. Ja sam još, još ja.
Zahval^ujem ti, prirodo! U svojim
žilama snagu osećam mladićku.
Učiniću da vašelome svetu
služi za sprdnju. NJegova vrlina
bila je priviñenje jednoga
zanesenjaka. On je umro '
kao budala. Stoleće je svoje
prijatelja svoga zdrobio
kada je pao. Ded da v.idimo
da l' se bez mene može. Svet je moj
čitavo jedno veče još. A ja ću
to veče da koristim da za deset
vekova ljudskih neće jednoga zrna
na ovom zgarištu da skine
ni cigli jedan sadilac.
Na žrtvu prineo on je mene čovečanstvu,
idolu svom; pa nek mi čovečanstvo
plati za njega! - Sad pak - sada ću
da počnem s lutkom njegovom. (Vojvodi od ALBE)
Šta ima s infantom to? Ponov'te.
Page 228
Šta mi kažu ta pisma?
ALBA:
Sire, pisma ta sadrže markiza Poze
zaostavštinu, knez Karlu upućenu.
KRALJ (preleće očima pisma, a za to vreme ga svi oko njega oštro motre.
Nakon što je neko vreme čitao, oturi ih i ćutke šeta po sobi)
Neka mi se kardinal inkvizitor 'amo
zovne. Molim ga da mi jedan čas podari. (Jedan od velikaša izlazi. Kralj ponova
uzima ove hartije, opet čita i opet ih oturi)
Pa dakle noćas?
TAKSIS:
Kola poštanska pred manastirom kartezijanskim
treba da budu tačno u dva sata.
ALBA:
A ljudi koje izaslao sam vid'li
su da se prema manastiru
prtljag od svake ruke nosi,

koji po grbu krune jasno se poznaje.
FERIA:
I govori se da su krupne svote
na kraljičino ime uterane
od agenata mavarskih,
a s tim da se u Brislu podignu.
KRALJ:
A gde ste infanta ostavili?
ALBA:
Pokraj leša onog Maltežanina.
KRALJ:
Da li gori u kraljičinoj sobi svetlost još?
ALBA:
Tamo je tiho sve. Otpustila je
kraljica svoje dvorske gospoñe
i ranije štaviše no što to
obično čini. U dubokom snu se već
nalazila kad se vojvotkinja od Arkosa
udaljila od nje, a poslednja je ova otišla.
Page 229
(Jedan oficir iz telesne straže uñe, odvede u stranu vojvodu od FERIJE i tiho
razgovara s njim. Ovaj se potišteno obrati vojvodi od ALBE. Ostali se zbijaju
oko njih i nastaje žagor)
FERIA, TAKSIS, DOMINGO (istovremeno)

Čudno!
KRALJ:
Šta ima?
FERIA:
Sire, jedna vest neverovatna prosto.
DOMINGO:
Dva Švajcarca što su baš stigli sa
stražarskih mesta javljaju -
i ponoviti je smešno.
KRALJ:
Nu?
ALBA:
Da se carev duh pojavio u levom krilu dvorca
i kraj njih svečanim, smelim hodom minuo.
To isto tvrde i ostale straže po ovom
paviljonu razmeštene, dodajuć da je
sablast iščezla u kraljičinim sobama.
KRALJ:
A kakvo obličje uzeo je?
OFICIR:
Nosio je odeću istu onu koju je
poslednji put u Justiu k'o
monah jeronimitski imao.
KRALJ:
K'o monah? Pa onda su ga straže,
znači, znale još za života njegova?
Jer gde bi inače znale da je bio aar?
OFICIR:
Da je to bio svakojako car,
svedočio je skiptar koji mu je u runi bio.
ALBA:
Page 230
A i tobož su ga već više puta,
k'o što priča kruži, u tom obličju videli.
KRALJ:
A niko oslovio ga nije?
OFICIR:
Niko to usudio se nije.
Straže su ga, molitve šapućući,
pustile sa poštovanjem da meñ njima proñe.
KRALJ:
A prilika je ova iščezla
u kraljičinim sobama, velite?
OFICIR:
U kraljičinom pretsoblju. (Opšti tajac)
KRALJ (brzo se okrene)

Šta vi na to velite?
ALBA:
Gospodaru, mi nemamo reči.
KRALJ (oficiru nakon malo razmišljanja)

Nek se pod oružje postavi moja garda
i nek sve prilaze ovom krilu zatvori.
Gorim od želje da sa duhom tim
izmenjam nekoliko reči. (Oficir odlazi. Odmah zatim ulazi paž)
PAŽ:
Sire! Kardinal inkvizitor.
KRALJ (prisutnima)
Ostav'te nas.
(KARDINAL VELIKI INKVIZITOR, starac od devedeset godina i slep, dolazi
oslanjajući se na štap, a vode ga dva dominikanca. Pri njegovom prolazu svi se
velikaši bacaju na kolena pred njim i dotiču se ruba njegove odeće. On ih
blagosilja. Oni odlaze)
POJAVA DESETA
KRALJ i VELIKI INKVIZITOR
Page 231
(Dugo ćutanje)
VELIKI INKVIZITOR:
Stojim li ja pred kraljem?
KRALJ:
Da.
VELIKI INKVIZITOR:
Na ovo nisam već više računao.
KRALJ:
Prizor iz minuloga vremena obnavljam.
Filip, infant, svog učitelja
moli za jedan savet.
VELIKI INKVIZITOR:
Mom pitomcu, Karlu, velikom ocu vašem,
nikad nije potreban bio savet.
KRALJ:
Utoliko srećniji on je bio.
Ja na duši krv nosim,
kardinale, i ne mogu mira -
VELIKI INKVIZITOR:
Zbog čega prolili ste krv?
KRALJ:
Prevara jedna besprimerna -
VELIKI INKVIZITOR:
Znam
KRALJ:
Šta znate? I od koga? I od kad?
VELIKI INKVIZITOR:
Već godinama ono što je vama
od sunčevoga zalaska tek znano.
KRALJ (začuñen)
Vi ste o ovom čoveku već znali?
VELIKI INKVIZITOR:
Žitije celo njegovo od samog početka
Page 232
pa do kraja nalazi se
u registrima svetim Sackta Case.
KRALJ:
A šetkao se kuda mu je drago?
VELIKI INKVIZITOR:
Uže na kom se koprcao on bilo je dugo,
ali prekinuti nije se dalo.
KRALJ:
Izvan granica mog carstva već je bio.
VELIKI INKVIZITOR:
Ma gde bio,
i ja sam tamo bio.
KRALJ (šeta zlovoljno)

Znalo se u kakove sam ruke dopao -
Zbog čega nisam bio opomenut?
VELIKI INKVIZITOR:
Uzvraćam ovo pitanje - Zbog čega
pitali niste vi, kad tom čoveku
u naručje ste bacili se? Vi ste
njega već znali. Jedan pogled vam je
dovoljan bio da jeretika
u njemu otkrijete. - Ko je to
ovlastio vas da utajite
tu žrtvu svetoj vlasti? Zar se tako
igraju žmure s nama? Ako se
do jataka ponizi veličanstvo -
ako se iza naših leña s našim
najcrnjim dušmaninom došaptava,
šta će tad biti s nama? Sme li jedan
da nañe samilosti, s kakvim pravom
da se na žrtvu onda stotine
hiljada drugih prinosi?
KRALJ:
I on je žrtvovan bio.
VELIKI INKVIZITOR:
Nije, umoren je - neslavno, zločinački! -
onu krv, što je sa slavom valjalo za
našu čast da poteče, prolila je ruka
Page 233
mučkog ubice. Taj je čovek bio
naša svojina - S kakvim pravom sts
na sveta dobra našeg reda vi
stavili ruku? On je bio tu
da bude našom rukom usmrćen.
NJega je gospod darovao bio
nevolji ovog razdoblja, da bude
pompeznom hulom i skrnavljenjem
njegova duha razgolićeno
sve razmetanje uma. To je bio
moj smišljen plan. Za zemljom sravnjen sad je
rad tol'kih leta. Mi smo pokradeni,
a osim ruku krvavih, za vas
ostalo nije ništa.
KRALJ:
Navela me na ovo strast. Oprosti.
VELIKI INKVIZITOR:
Strast? Da l' meni Filip infant
ovako odgovara? Zar sam jedino ostareo ja?
Strast! (Zlovoljno maše glavom)
Kad u svojim lancima koračaš,
dopusti tad slobodu savesti u državama svojim.
KRALJ:
Ja sam još novajlija u ovim stvarima.
Imaj strpljenja sa mnom.
VELIKI INKVIZITOR:
Ne! Ja nisam sa vama zadovoljan. -
Da na ceo tok vladavine svoje
preñašnje bacite ljagu! Gde je tada
bilo Filipa onog, čija duša čvrsta,
kao na nebu zvezda nekretnica,
sve oko sebe nepromenljivo i večito okreće?
Je li bila potonula za vama prošlost cela?
Zar nije bio isti svet i onda
kada ste njemu ruku pružili?
Nit otrov više otrov?
Je li bio pregradni zid meñ dobrim
i meñ zlim, meñ istinom i neistinom pao?
Šta znači nauk čvrst, šta postojanost,
šta muška vernost, ako se u jednom
minutu mlakom šesetgodišnje
pravilo stopi kao ženska ćud?
Page 234
KRALJ:
U njegove sam oči zagledao.
Imaj za ovo vraćanje u smrtnost
nešto prizrenja. Jedan prilaz manje k
tvom srcu ima svet. Ugašene su oči u tebe.
VELIKI INKVIZITOR:
Kakva vam je nužda za tim čovekom bila?
Šta vam je imao da pokaže novoga,
na šta već niste bili pripravljeni?
Zar su vam tako malo poznati
zanesenjaštvo i novačenja? Zar je za
sluh vaš govor hvalisavi tih što se bave
popravljanjem sveta nepriviknuto
tol'ko zvučao? Ako se zgrada vašeg ubeñenja
može već samim rečima da sruši,
otkud vam obraz, moram to da kažem,
da potpišete smrtnu presudu za
stotinama hiljada slabića, što krivlji
nisu bili, pa se ipak na lomaču popeše?
KRALJ:
Goreo sam od želje za čovekom. Ti Domingo -
VELIKI INKVIZITOR:
A čemu ljudi? LJudi su za vas
brojevi samo, ništa više.
Zar ću o osnovama vladarske veštine
da preslišavam sedog ćaka svog?
Neka se bog zemaljski odvikne gajenja
svake potrebe za onim što
uskraćeno može da mu bude. Cvilite l' vi
za saosećanjem, zar niste svetu time
priznali da vam je ravan?
Kakva prava, pak, nad sebi ravnim,
da mi je da znam, da potržete možete?
KRALJ (baci se u naslonjaču)

O, ja sam neznatan čovek, osećam. -
Ti tražiš od ljudskog stvora ono
što je kadar jedino tvorac.
VELIKI INKVIZITOR:
Ne, obmanuti se ne dam ja, sire.
Vas su prozreli: umaći ste nam hteli.
Page 235
Gnječe vas našega reda teški lanci.
Vi ste slobodni hteli biti i jedini. (Zastane. Kralj ćuti)
Osvećeni smo - crkvi se zahval'te,

koja se time zadovoljava da vas
k'o mati kazni. NJena kazna bila je
što je pustila da slepo ovakav izbor učinite.
To je za nauk vama bilo. Sada se vraćate k nama.
Da pred vama ja ne stojim sada -
živoga mi boga! ovako biste sutra
stajali preda mnom vi.
KRALJ:
Ne zbori sa mnom tako!
Umeri svoje reči, svešteniče!
Ja to ne trpim. Takav ton ne mogu
da dopustim u razgovoru sa mnom.
VELIKI INKVIZITOR:
Zašto okrilje Samuilovo domamljujete? -
Ja sam kralja dva prestolu španskom
dao i u nadi živeo da sam čvrsto
sazdano delo za sobom ostavio.
Plod je života moga, vidim, izgubljen,
don Filip moju zgradu sam podriva.
A sada, sire - Što sam bio pozvan?
Kakva to posla imam ovde?
Nisam voljan da ovu posetu ponavljam.
KRALJ:
Još jedan pos'o, poslednji -
pa možeš s mirom da poñeš.
Što je bilo, bilo, da zaključimo
meñu sobom mir - Jesmo li izmireni?
VELIKI INKVIZITOR:
Kad se Filip u skrušenosti prikloni.
KRALJ (nakon pauze)

Moj sin pobunu smišlja.
VELIKI INKVIZITOR:
Šta ste dokonali?
KRALJ:
Ništa - il' sve,
Page 236
VELIKI INKVIZITOR:
A šta tu znači sve
KRALJ:
Pustiću da uteče, ako li
ne mognem dati da iskusi smrt.
VELIKI INKVIZITOR:
Pa, sire?
KRALJ:
Da l' si novu veru kadar zasnovati mi,
koja opravdava čedoumorstvo krvavo?
VELIKI IIKVIZITOR:
Na krstu umro je božji sin
da otkaje večitu pravdu.
KRALJ:
Mišljenje ćeš to da poseješ
po čitavoj Evropi?
VELIKI INKVIZITOR:
U svaki kut u kom se štuje krst.
KRALJ:
O prirodu ću da se ogrešim -
jesi li voljan da i ovaj moćni ućutkaš glas?
VELIKI INKVIZITOR:
Pred verom gubi važnost prirode glas.
KRALJ:
U tvoje ruke stavljam sudijsku svoju vlast.
Da l' mogu sasvim da se povučem?
VELIKI INKVIZITOR:
Meni njega dajte.
KRALJ:
Jedinac mi je on -
Za koga ono gomilao sam što sam gomilao?
VELIKI INKVIZITOR:
Za raspadanje i za truljenje
Page 237
radije nego za slobodu.
KRALJ (ustaje)
Mi smo saglasili se. Hajdmo.
VELIKI INKVIZITOR:
Kuda to?
KRALJ:
Da primite iz mojih ruku žrtvu. (Izvodi ga)
Kraljičina soba
POJAVA POSLEDNJA
KARLOS. KRALJICA. Najzad KRALJ sa pratnjom.
KARLOS (u monaškoj odeći, sa maskom na licu, koju baš sad skida, i sa

isukanim mačem pod mišicom. Mračno je sasvim. On se približava jednim
vratima, koja se otvaraju. Kraljica iziñe, u noćnoj haljini, sa upaljenom svećom.
KARLOS klekne pred njom)
Elizabeta!
KRALJICA (sa tihom setom zadržavši svoj pogled na njegovom licu)

Videli smo se ponovo, dakle?
KARLOS:
Videli smo se ponovo, dakle! (Ćutanje)
KRALJICA (nastoji da se pribere)

Ustanite, Karlo.
Nećemo da se raznežavamo.
U slavu svoju veliki pokojnik
ne traži suze nemoćne. Za manje
bolove nek se suze prosinaju! -
Za vas je sebe žrtvovao on.
Dao dragocen život svoj da život
otkupi vaš. - Pa zar da ova krv za
pustu tlapnju bude prolivena?
Karlo! Za vas sam jemčila ja lično.
Radosnije se on na moje jemstvo rastao
s ovim svetom. Da l' ćete me u laž da uterate?
KARLOS:
Page 238
Ja ću njemu nadgrobni spomen dići
kakav nije dobio kralj nijedan. -
Ima raj nad pepelom da cveta njegovim.
KRALJICA:
Takvoga sam vas htela! To je bio
njegove smrti zavet veliki.
Izbrao me je za izvršioca poslednje
volje svoje. Ja vas zato upozoravam.
Ja ću nastojati na izvršenju ove zakletve.
Ali je on u mojim rukama još jedno
zaveštanje ostavio kada - je umirao -
Reč sam njemu zadala ja - i -
zašto da prećutim? on mi je svoga Karla predao -
Šta me se tiče kako to izgleda -
pred ljudima da dršćem više neću,
hoću da budem, kao prijatelj,
hrabra jedared. Neka srce moje do reči doñe.
On je nazvao vrlinom našu ljubav.
Verujem u tome njemu ja,
i srce svoje nadalje neću.
KARLOS:
Ne dovršavajte, kraljice moja -
Dugim, teškim snom ophrvan ja sam bio.
Voleo sam - No sada sam se prenuo iz sna.
Nek zaborav proguta što je bilo!
Evo vam natrag vaših pisama.
A uništite moja. Strahovati od
daljih uzrujavanja nemojte.
Minulo to je sada. Biće moje
čisti je oganj jedan izbistrio.
U grobovima meñu mrtvima počiva
moja strast. U ovom srcu nikakve
smrtne žudnje nemaju udela više. (Poćutavši uzme je za ruku)
Ja sam došao da uzmem oproštaj -
Uviñam najzad da ima jedno uzvišenije,
vrednije dobro, majko, nego to da
imam tebe - Jedna kratka noć dala
krila tromom proticanju godina mojih
i učinila da sazrim do čoveka prevremeno.
Posao drugi u životu ovom preostao mi nije,
sem da gajim spomen na njega!
Žetve moje sve prohujale su - (Približi se kraljici, koja pokrije lice)
Zar mi ništa, majko, nećete reći?
Page 239
KRALJICA:
Nemojte se, Karlo,
na moje suze osvrtati. Drugo ne mogu
ništa. Ali vam se divim, verujte to.
KARLOS:
Jedini vi ste bili saveza
našeg prisni poverenik -
i vi ćete pod ovim imenom ostati za me ono
što mi je na celom svetu najdraže.
Ja vama isto onako svoje prijateljstvo
pokloniti ne mogu, k'o što nisam
mogao ljubav svoju drugoj ženi
pokloniti koliko juče još.
No ako me na presto provićenje
dovelo bude, svetinja za mene
udovica će kraljevska da bude. (KRALJ, sa velikim inkvizitorom i svojim
velikašima u pratnji, pojavljuje se u pozadini neprimećen)
Iz Španije sad odlazim i više
svog oca nikad neću videti -
nikada više u životu ovom.
Ne cenim njega više. Priroda je
preminula u mojim prsima -
supruga njemu opet budite.
Sina je on izgubio. A vi se dužnosti
svojoj vratite. Ja hitam da spasem
ispod ruke tiranske svoj narod potlačeni.
Madrid će me jedino još k'o
kralja videti, il' me i neće videti.
Sad zbogom poslednji put. (Poljubi je)
KRALJICA:
O, Karlo! Šta od mene činite? -
Ja se ne usuñujem da se uznesem do
mužastvene te veličine; ali da vas
shvatim i da se vama divim kadra sam.
KARLOS:
Elizabeta, može li se reći da nisam jak?
U svome naručju držim vas evo, a ne posrćem.
Sa ovog mesta kol'ko juče još otrgao me
ne bi čak ni strah od bliske smrti. (Ostavlja je)
Minulo je to. Čikam ja sada svaku ljudsku kob.
U zagrljaju držao sam vas, a poklecnuo
nisam. - Tiše! Da li ne čuste što?
Page 240
KRALJICA:
Ja ništa ne čujem sem strašnog
zvona koje nas poziva na rastajanje.
KARLOS:
Laku noć tad, majko.
Iz Gana će od mene prvo pismo stići za vas,
iz koga će se tajna opštenja
našeg javno da obznani.
Ja idem da se sa Don Filipom ponesem sada javno.
I otsad nek ne bude meñ nama,
ja to želim, ničega tajnog.
Vi pred okom sveta da zazirete nemate zbog čega -
Nek ovo ovde moja poslednja prevara bude. (Hoće da se maši maske. Kralj
stane meñu ljih)
KRALJ:
Poslednja i jeste. (Kraljica padne u nesvest)
KARLOS (potrči njoj i pridržm je na rukama)

Je l' umrla? O, zemljo i nebesa!
KRALJ (hladno i mirno velikom inkvizitoru)

Učinio sam svoje, kardinale.
A sada svoje vi učinite. (Ode)
Kraj
Page 241

Don Karlos

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Don Karlos

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Fridrih Siler - Don Karlos

Johan Hristof Fridrih Šiler

Prevod: Velimir Živojinović

Kraljevski vrt u Aranhuezu.

KARLOS (naglo se okrene)

KARLOS (doñe k sebi i prevuče rukom preko čela)

KARLOS (uzme ga za ruku)

KARLOS, MARKIZ OD POZE

MARKIZ: (nagne se nad njim u nemoj ganutosti)

MARKIZ (pruži mu ruku)

Kraljičino dvorsko poljsko imanje u Aranhuezu. Jednostavan seoski predeo, koji

KRALJICA: (trgne se i posmatra je ispitivačkim pogledom)

EBOLI (s izvesnom naglošću)

KRALJICA (vrlo ozbiljno)

OLIVAREZ (gleda na sat)

KRALJICA. Kneginja od EBOLI. Markiza od MONDEKAR i markiz od POZE.

KRALJICA (dvema damama)

MARKIZ (predaje joj pisma)

KRALJICA (obraća se kneginji Eboli)

MARKIZ (upadne živo)

KRALJICA (sve zbunjenija)

KRALJICA. KARLOS. (MARKIZ OD POZE i MARKIZA OD MONDEKAR povuku se u

KARLOS (baci se pred kraljicu)

KARLOS: (baci joj se pred noge, sav pod vlašću osećanja)

MARKIZ (utrči iz aleje)

KARLOS (povlači markiza za ruku).

KRALJ, KRALJICA, VOJVODA ALBA, GRAF LERMA, DOMINGO, nekoliko dama i

KRALJ (obazire se začuñen i poćuti trenutak)

MONDEKAR: (koja se u toliko vratila i pomešala se sa ostalim damama, istupi)

KRALJ (sa izvesnim uzbuñenjem)

Don Karlos sa pismima u rukama i markiz od Poze dolaze sa suprotne strane

Preñašnji, GRAF LERMA

MARKIZ: (Pravi se kao da će da poće. Pomalo ceremonijalno)

DON KARLOS, MARKIZ.

U kraljevskoj palati u Madridu

KRALJ FILIP ispod prestonog neba. VOJVODA od Albe na izvesnom otstojanju

KARLOS (obraćajući se Albi)

FILIP (siñe sa sedišta, ljutito ošinuvši pogledom kneza)

KRALJ FILIP, DON KARLOS.

KARLOS (čim je vojvoda napustio sobu, priñe kralju i padne na kolena sa

FILIP: (hoće da se otme od njega)

KARLOS (pristupajući mu živahno i sa toplinom)

FILIP (ipak ganut)

FILIP (posmatrajući infanta prodornim pogledom)

FILIP (usiljeno nehatno)

KARLOS (van sebe)

FILIP (stukne jedan korak)

KARLOS (kolebljivim glasom)

Filip postoji neko vreme utonuo u mračna razmišljanja - naposletku prošeta

ALBA (pobledi i poumi da plane)

KARLOS (trgne se)

KARLOS: (uplašeno priñe dečku i stavi mu ruku na usta)

KARLOS (ponovo pogleda u pismo, pa podozrivo, ispitivački posmatra paža.

KARLOS (uzevši ga za ruku i uprvši značajno oči u njega)

KARLOS (čita pismo)

PAŽ (hoće da ga odvede)

KARLOS (odjednom se skameni)

PAŽ (hoće da ode)

DON KARLOS. Vojvoda od ALBE.

ALBA (prepreči mu put)

KARLOS (bez ironije)

KARLOS (nakon malog ćutanja, videći da vojvoda ostaje)

KARLOS (nakon izvesnog ćutanja, dostojanstveno i ponosno)

KARLOS (pruža mu osmehujući se ruku)