Глембајеви нису само убице и варалице, над њима лебди неко проклетство

Славно име Глембај већ вековима се преноси кроз повест Хрватске, одувек означавајући
богатство и славу, али не и част.

У великом салони банкарске куће, иза портрета неког древног Глембаја са црквом у наручју,
скрива се велика тајна, тајна због које ће се имена оних кроз које тече та чувена глембајевска
крв заувек уписати на мермерном пиједасталу још у раној младости. Све је почело убиством
крањског златара и узимањем проклетог злата натопљеног крвљу. Та крв, коју је изазвао
нож у глембајевској руци, почела је да се слива низ плафон и да попут неког проклетства
пада на потомцима убица и превараната. То проклетство које се попут прашине ширило
вековима, пало је свом силином на потомке чувеног банкара и царевог тајног саветника,
чувеног Игњата. Крв убица и варалица као да је чекала да се уједини са самоубилачком крви
Данијелијевих и заувек избрише једну моћну породицу. Иван је скочио са трећег спрата
њихове нове грађевине и тако означио почетак како породичног, тако и финансијског краха.
Бароница Кастели је за собом оставила беживотно тело несрећне Алисе, па чак и самог
Игњата. Међутим, и њу је дочекала рука оног који је целог живота покушавао да се одупре
породичној коби, да не подлегне проклетстству које леби над њим и чека прави тренутак да
га зграби и увуче у свој крвави вртлог. Леон Данијели ипак није успео да победи Глембаја
у себи. Тек оног тренутка када је крваво злато нестало, када је прашина проклетства пала
на мртва тела, настао је мир, мир попут цвркута птица после олује.

Глембајеви нису само убице и варалице, над њима лебди неко проклетсво које нико није
могао избећи.

Ђавољи дукат

Мотив коцкања се јавља у књижевности у време ренесансе, када попуштају прописи

хришћанске цркве у Европи, те стара страст за лаким добитком поново обузима људе.
Како се живот коцкара претвара у игру и како свака партија одлучује о животу, он сам
губи појам о вредности стварања радом, науком, сопственим интелектуалним моћима.
Он је обузет ђавољим дукатом.

Ђаво, господар овог заната, најпе узима слабе и наивне људе како би сачинио покорну
војску и приграбио њихове душе. Иво Андрић је приказао двојицу ликова који подлежу
ђаволској игри – Милана Гласинчанина и Букуса Гаона. Један се у последњем тренутку
отргнуо из ђавољских канџи страховитим привиђењем на мосту, а други је упао у вртлог
чврсто држан тим истим канџама проклетства. Карта носи њиву, имање, кућу, главу…
Шта све може понети и однети волшебна карта!

Ђавољи дукати чекају да испразне џепове, кућу и измучено тело у разним

кладионицама и коцкарницама. Корестећи чудновати снагу и магију увек проналазе
нове жртве. Може ли се уопште тај ђавољи дукат уништити?! Било како?! Било ко?!