VELIZAR RADONJIĆ

Pismo
Druže Stari,
Oprosti što onomad nijesam došao u Kuću cvijeća da ti se poklonim. Od kako je Beograd
na vodi, vozovi voze samo do Topčidera, pa sam se uplašio da su ukinuli Beograd. Kud bih onda?
Zato sam ostao kući, pa odlučih da ti se javim pismom. Da te obavijestim kako je ovdje, da ne
brineš.
Ovdje je odlično, ali o tome ne smije da se priča. Jedino tebi smijem, jer više od polovine
naroda i onako ne zna za tebe. Drugo je vrijeme, drugi običaji i drugi heroji. Sad su nam heroji
oni na heroinu.
Sve se promijenilo, ne bi vjerovao koliko je sve uznapredovalo. Đe god se okrenem, svuda
oko mene, ali baš svuda - goli napredak. Ne znam odakle da počnem.
Evo, na primjer, reforma agrara. Tu smo baš daleko odmakli. Povrće sadimo na balkonima,
na oranicama uzgajamo solitere, a u torovima bleje referati. Ne zaostajemo ni po pitanju ekologije.
Zatvorili smo fabrike pa je vazduh čist. Jedino je još atmosfera zatrovana, ali koga briga. Ovdje
dišu vazduh, ne dišu atmosferu.
Uznapredovali smo i u turizmu. Ne prođe ni mjesec a da neko od ministara ne otvori novi
hotel. Poslije - zatvore ministra.
Gradimo Auto put. Protivnici napretka kažu da je skup. Ne razumiju da ugradnja košta.
Dok u Svijetu konstruišu vozove bez mašinovođa mi smo pošli korak dalje. Projektujemo
mašinovođe bez vozova.
Sproveli smo reformu obrazovanja i djeca više ne uče kako da pišu. Uče samo da prepisuju.
Nacionalnu istoriju učimo iz hrvatske povijesti, a udžbenici su prilagođeni potrebama nove
razvojne filozofije: da djecu onesposobimo na vrijeme. Uznapredovalo je i visoko obrazovanje.
Sve je više mladih sa univerzitskom diplomom koja se mnogo cijeni u restoranima širom Evrope
i Amerike. Kažu da niko bolje ne pere tanjire od naših pravnika, inženjera ili doktora.
Sloboda vjeroispovijesti nikada nije bila veća. Sad se najrevnosnije krste oni koji su se do
juče najviše petokračili. Crkva, svako malo, vodi državnu politiku, pa nam tamjan miriše na barut
a mi, mimo njega, drugoga mirisa nemamo.
Od kako imamo novu vlast ovdje nema ni pljačke ni pronevjere. Samo Tranzicija. Zato i
planiraju da u svakom gradu naprave po jedan zatvor. Da glavari ne idu daleko od kuće. Kao što
znaš: Mamulu smo prodali, Grmožur je mali, a redovi sve duži. Zbog toga smo čitavu Državu
pretvorili u Grmožur i od nje napravli najljepši Grmožur na Svijetu.
Spremamo se i za Evropu. Čekamo da uđu Rusi pa da umarširamo za njima.
Nikad mi nije bilo jasno što smo mi toliko zapeli za tu Evropu. Ovdje je lijepo i bez Evrope.
Zahvaljujući našoj Vladi narod dobro živi. Ne može bolje. Uspostavljena je neka vrsta ravnoteže,
pa smo, ako ja dobro vidim, već stigli na pola puta između socijalizma i komunizma, a toga u
Evropi nema. Naša elita, baš kao u komunizmu, ima sve - prema potrebama. Uzimaju koliko im
treba. Mi ostali – sve nemamo, kao u socijalizmu - prema zaslugama. Dobili smo sve što
zaslužujemo. I ja sam dobio prema zasluzi i uspostavio ravnotežu. Izjednačili su mi se penzija i
pritisak.
Uznapredovala nam je i demokratija. Sad nam je utjeruju u kosti. I demokratiju i
patriotizam.
VELIZAR RADONJIĆ

Patriotizam ti je kod nas najunosnije zanimanje – još od Gazimestana i Debeloga brijega.

Umjesto bagera, namještaja, konfekcije i drugih nepotrebnih trica i kučina, proizvodimo patriote i
izdajnike. I to nam najbolje ide. Trenutno imamo više od pola miliona patriota i izdajnika. Oni
ostali još nijesu u Biračkom spisku.
O građanskim pravima i slobodama da ti ne pričam. Od kako smo dobili pravo da biramo
mi smo izabrali - da glasamo. Sloboda govora nam je zagarantovana pa mnogi sad traže i slobodu
poslije govora. Znaš kakav je naš narod: ima slobodu a hoće i da bude slobodan.
Sreća pa naš narod ima devet života, po jedan za svaki krug demokratije.

Druže Stari,
Nemoj da brineš. Mi smo dobro. Ovdje je odlično. Javiću ti ako se popravi.
Smrt fašizmu, sloboda narodu.

Tvoj Bezmetković.

***

Priča PISMO je dobila prestižnu nagradu “Vuko Bezarević” za neobjavljenu satiričnu priču, na
XXXIII danima humora i satire “Vuko Bezarević” u Pljevljima 2019, godine. Na XIX konkursu
humora i satire „Aprilko – Šaljivko“ u Mrkonjić Gradu, 2020 godine nagrađena je u kategoriji
„Najoriginalnija stirična priča“
VELIZAR RADONJIĆ

SOS telefon
Kancelarija, kao i stotine drugih u Gradu. Manje-više ista kao i u većini državnih ili javnih
ustanova. Isti namještaj, nabavljen od istog dobavljača, “naš je čovjek, treba mu učinjet.“ A
državnih kancelarija ima baš dosta, pa su „našem čovjeku“ napravili lijep pazar. Profit je morao
da podijeli sa onim što odlučuje šta će i od koga da se nabavlja. On je, takođe, „naš čovjek“, pa i
njemu treba učinjet. Mi smo, inače, učinjen narod, samo da to ne ide iz našega buđelara.

Na zidu, uokviren i obješen, Šef Države i Partije. Slike je uradio pretplaćeni dvorski
fotograf i majstor za okvir i paspartu, i on je „naš čovjek“. Fotografiju svoje porodice u kancelariji
ne drži niko. Kad sam jednog poznanika upitao zašto, primjera radi, ne uokviri i objesi svoju
suprugu, da ne kažem taštu, odgovorio mi je da će to da učini čim jednu od njih izaberu za
premijera. Sve dotle, slikanje i vješanje su čisti trošak. Vješanje Šefa je investicija koja će se kad–
tad isplatiti. Zbog toga većina državnih službenika uživa da gleda Šefa kako visi.

Tako i u ovoj državnoj kancelariji, zavaljen u fotelju, sjedi i uživa državni službenik. Surfuje
društvenim mrežama i uživa gledajući Šefa. Šef, kao i u stotinama drugih državnih kancelarija i
javnih ustanova, visi na zidu, uokviren paspartuom i pozlaćenim okvirom.

- Zvrrrr...zvrrrrr.... zvrrrr, prekide ga zvono službenog telefona.

- ES - O - ES telefon... izvolite?, mrzovoljno će državni službenik, podižući slušalicu.
- Alo, alo.., čuje se glas sa druge strane.
- Izvolite, čujem Vas.
- Je li to sos telefon?
- Nije sos, nego ES- O - ES!
- Nije šija nego vrat. Sos ili taj Vaš es-o-es, u čemu je razlika?
- Izvolite, šta ste trebali?
- Hoću da se prijavim... hoću reći, da prijavim...
- Da prijavite ili da se prijavite?
- Pa ne znam... možda treba i jedno i drugo?
- Ne znate?
- Ne znam.
- A, šta je to što ne znate a prijavljujete?
- Hoću da prijavim da su me prevarili?
- Prevarili su Vas?
- Jeste. Prevarili su me.
- Kako su Vas to prevarili?
- Ja sam njima prodao a oni su, to što sam ja njima prodao, platili manje nego što je
trebalo.
- Onda se obratite tržišnoj inspekciji.
- Zvao sam, kažu da nijesu nadležni.
- Zovite Društvo za zaštitu poptrošača
- Nijesu nadležni. Uputili su me na Vas.
- Na nas?
- Da, na Vas.
- Kako to na nas?
VELIZAR RADONJIĆ

- Je li to sos telefon za prijavljivanje trgovine ljudima?

- Jeste. Ali kakve to ima veze sa Vama. Na ovom broju se prijavljuju slučajevi trgovine
ljudima.
- Ja, baš to i hoću da prijavim.
- Trgovinu ljudima?
- Može i tako da se kaže.
- Jeli trgovina ljudima ili se samo tako kaže?
- Trgovina jeste, a da li je ljudima – vi procijenite.
- Prvo da vidimo o čemu se radi. Vi ste, koliko razumijem, nekoga prodali ali Vam za
njega nijesu platili koliko ste se dogovorili?
- Skoro da je tako.
- Skoro da je tako ili nije tako?
- Rekao sam Vam, skoro da je tako.
- Hajdemo iznova: ko je taj kome ste nekoga prodali?
- Partija.
- Partija?
- Jeste. Partija. Ovdje se samo partije bave trgovinom ljudima. Jedino one imaju novac da
kupuju na veliko.
- Pa... jeste. U pravu ste. Sad mi kažite koga ste prodali Partiji? Suprugu, taštu, kolegu,
šefa, komšiju...?
- Nikog od njih. Prodao sam sebe.
- Sebe?
- Šta je tu čudno. Jedino sam ja bio na prodaju. Svi ostali su prodati ranije.
- Kako ste to prodali sebe? Šta ste prodali Partiji? Nogu, tijelo?
- Ne. Partija je kupila moj glas.
- Aaaa, kapiram. Prodali ste im svoj glas? Vi ste pjevač?
- Nijeste me razumjeli. Zaokružio sam ih na glasačkom listiću. Nedavno su bili izbori.
- Sad shvatam. Vi ste partiji prodali svoj glas na izborima?
- Opet krivo. Oni su kupili moj glas, a ja sam njima prodao svoju dušu?
- Dušu? Bojim se da ste se obratili na pogrešnu adresu. Možda je bolje da se obratite
nekom svešteniku. Oni trguju dušama.
- Jeste, ali traže da ja njima platim. A ja sam ovo učinio zbog siromaštva.
- Onda se obratite sindikatima, NVO sektoru ili nekoj od ustanova za socijalno staranje.
Oni trguju narodnim siromaštvom i sirotinjom.
- Bio sam i kod njih.
- Šta kažu?
- Ništa. Da dođem za četiri godine, ispred narednih izbora. Možda nešto bude. Do tada –
ništa.
- Vaš slučaj je veoma interesantan. Koliko je Partija platila Vaš glas?
- Samo trećinu?
- Trećinu čega?
- Trećinu sume koju smo dogovorili.
- Šta kažu, zašto samo trećinu?
- Pala cijena.
- Pala cijena?
- Jeste. Velika je ponuda pa je pala cijena.
VELIZAR RADONJIĆ

- Pojeftinili glasovi?
- Pojeftinile duše, pa se glasovi manje plaćaju.
- Takvo je tržište. To se zove inflacija. Bojim se da Vam tu ništa ne možemo pomoći.
- Ništa?
- Baš ništa. Ali, možda ima načina da naplatite dug.
- Kako?
- Morate sačekati do narednih izbora. Kad opet dođu da kupe Vaš glas, kažite da Vi nijeste
na prodaju. Kad se smanji ponuda poskupiće glasovi, pa tražite duplo ili troduplo više
novca.
- Nema šansi za to.
- Nema šansi? Šta nema šansi?
- Nema šansi da se smanji ponuda. Na protiv. Ovdje su svi na prodaju, pa će na narednim
izborima naše duše ići u bescijenje.
- Vjerovatno ste u pravu. Vi imate više iskustva sa time. Zato Vam ne možemo pomoći.
- Ne možete?
- Ne. Ovo je SOS služba koja se bavi trgovinom ljudima. Kod Vas to nije bio slučaj. Vi ste
prodali dušu.
- Ništa onda. Izvinite na smetnji.

Državni službenih se zavali u fotelju, nastavi da surfuje društvenim mrežama i uživa gledajući
Šefa. Šef, kao i u stotinama drugih državnih kancelarija i javnih ustanova, visi na zidu, uokviren
paspartuom i pozlaćenim okvirom. Kupio je, na veliko, duše onih koji glasaju, a njima svakim
danom cijena sve više pada. Svi su na prodaju, a Šef ima najviše para, zbori u sebi Državni
službenik, zato će Šef još dugo, dugo, uokviren i obješen, stajati na njegovom zidu.

***

Na “Nušićijadi” 2018.goodine, priča “SOS telefon” nagrađena je Trećom nagradom.

VELIZAR RADONJIĆ

NUSREDINOV MAGARAC

Izašao sam da odradim popodnevnu pješačku turu. Relaksiran od šetnje po lijepom vremenu,
odlutao sam u mislima: kao, ja živim u nekoj dalekoj zemlji, nemam briga, oko mene blagostanje,
svi blistaju od sreće i zadovoljstva...
- Izvinite, moje sanjarenje prekide nepoznat glas.
Podigoh glavu i vidim dvoje mladih. Na grudima im identiifikacione kartice, bez naočara za
čitanje ne mogu da vidim šta piše na njima. U rukama nose fascikle i neke formulare.
- Izvinjavamo se, opet će isti glas. Shvatih da me je mlada dama trgla iz sanjarenja.
- Izvolite? odgovorih još uvijek pod uticajem malopređašnje šetnje u snovima.
- Mi smo iz Agencije za istraživanje javnosti.
- Kako ste rekli? priupitah jer nijesam bio siguran da li sam dobro čuo.
- Mi smo iz Agencije za istraživanje javnosti, opet će mlada dama. Pravimo anketu,
ispitujemo šta misle građani?
- Anketu?
- Interesuje nas mišljenje građana o integracijama u međunarodne političke i vojne saveze?
- Mislite o daljim dezintegracijama?
- Nijeste me razumjeli. Pitam o daljim integracijama.
- Integracijama? Zašto smo se onda, više od tri decenije, ovako temeljito dezintegrisali?
Baš nas je dobro okrenulo.
- Vremena se mijenjaju. Sad je ponovo vrijeme za integracije.
- Kako to: sad je virijeme za integracije? Zbog čega?
- Pa... da bi narod živio bolje.
- Ako se ne varam zbog toga smo se i dezintegrisali? Da bi narod bolje živio.
- Jeste. Ali narod i dalje treba da živi... hoću reći treba da živi bolje.
- Zar narod i ovako ne živi bolje?
- Živi, ali treba još bolje. Evo na primjer, Vi? Kako Vi živite?
- Kako? Od prvog do drugog dobro živim. Baš dobro. Od drugog do prvog - preživljavam.
Ne može bolje, mislim, moglo bi i bolje, ali ne može. Oni žive bolje, a zbog toga što oni
žive bolje mi ostali ne možemo da živimo... mislim ne možemo bolje.
- Uvijek može bolje, zato nam i trebaju međunarodne integracije, uporna je mlada dama.
- Na koje integracije mislite? upitah sada već zainteresovan za razgovor sa anketarima.
- Za početak, šta mislite o vojnim savezima?
- Mi smo u svakom ratu bili nečiji saveznik. Na žalost, nikada ni u jednom ratu, nijesmo
imali naše saveznike.
- Treba li, primjera radi, da uđemo u NATO?
- Mislite, da li bi NATO trebalo da uđe kod nas?
- Nijesam vas to pitala, ali kad već insistirate, treba li NATO da uđe kod nas?
- Nijesam siguran da bi to bilo dobro.
- Zašto tako mislite?
- Zato što još kašljemo od njihovog zadnjeg ulaska
- Mislim da to ipak nije tema ove ankete, priskače joj u pomoć mladi kolega. Nas interesuje
šta mislite o tome da mi uđemo u NATO?
- Bolje je da mi uđemo u NATO, nego da oni opet uđu kod nas.
- Kakvo je Vaše mišljenje o evropskim integracijama. Šta mislite da li naša Država treba
da uđe u Evropsku Uniju.
VELIZAR RADONJIĆ

- Treba, kako ne treba.

- Zbog čega tako mislite?
- Tamo nas ima više nego ovdje. Pa da konačno svi živimo u istoj državi.
- Koji je, po Vašem mišljenju, najkraći put prema Evropi.
- Zemlja je okrugla. U Evropu možemo i preko Rusije i preko Amerike.
- Da, ako okrenemo prema istoku. Zar prema zapadu nije kraće i bliže?
- Odgovoriću Vam pitanjem. Ako sunce izlazi na istoku kako to da nama sviće sa zapada?
No, kao što rekoh Zemlja je okrugla i na koju god stranu krenem opet ću se vratiti tu gdje
se i sad nalazim. Kružni tok... nikad u dom.
- Koliko mogu da razumijem vaše komentare, Vi ipak nijeste pristalica nekih integracija?
- Jesam kako nijesam.
- Hajde da Vam vjerujemo. Koje integracije preferirate?
- Koje? Zna se. Prije bilo kakvih drugih integracija mislim da se mi moramo integrisati
sami sa sobom.
- Šta ste time htjeli da kažete? Zar nijesmo integrisani? opet će njen mladi kolega.
- Nijesmo. Još uvijek smo u procesu dezintegracija. Prvo moramo da zaustavimo taj
proces, pa da se integrišemo sami sa sobom, pa... onda možemo i na Istok i na Zapad.
- Recimo da ste u pravu. Zato proces pristupanja evropskoj uniji i traje ovoliko dugo – dok
se, kako vi rekoste ne integrišemo sami sa sobom. Šta mislite o tome?
- Slično se ponašao i Nusredin Hodža.
- Kakve veze sad ima Nusredin Hodža sa evroatlanskim integracijajma?
- I on je izvodio slične eksperimente.
- Kakve eksperimete?
- Htio je da provjeri koliko dana njegov magarac može da izdrži bez hrane. Razvijao je i
jačao njegove kapacitete.
- I? začuđeno će oboje.
- Taman ga je naučio da ne jede i magarac mu je lipsao. Bojim se da i mi, poslije ovoliko
jačanja naših kapaciteta, na kraju ne obršimo kao Nusredinov magarac, odgovorih i,
istina dosta nepristojno što mi nije navika, okrenuh leđa i nastavih moju popodnevnu
šetnju u snovima u nekoj dalekoj zemlji u kojoj stanuju sreća i blagostanje...
VELIZAR RADONJIĆ

Medalja
Vratio se Mato Perov s’ Cetinja. Iš’o kod Gospodara da ište medalju. Zaslužio je, veli, k’o po
jedan majčin sin.

Okupili se rođaci i komšije. Radoznali su.

- A nu Mato, pričaj kako prođe kod Gospodara, dade li ti medalju?
- Ne, moj Joko. Kaže da je u Crnoj Gori više prsi n’o medalja i da ima dosta drugijeh koji
su je zaslužili prije mene.
- Nije ni d’o Bog?
- Jes’ ovoga mi Krsta.
- Reče li mu ti, kume Mato, išta na to?
- Rekoh, kume Savo, sve što mi pade na pamet.
- Nijesi kume, ni d’o Bog?
- Jesam kume, ovoga mi Krsta. I Gospodaru i serdarima i vojvodama... to pas s’ maslom ne
bi poliz’o.
- Vala ljudi, ne zv’o se ja Vukašin Markov ako i ja, čim sađenem ono sijeno, ne odem na
Cetinje da ištem medalju. Možda nijesam bolji od Mata Perova, ama nijesam ni gori. Ni
čojek, ni junak. Pa ako mi Gospodar ne da medalju i ja ću se popričat s’ njim, k’o Mato.
- Aferim Vuče. Svaka ti je sveta. Ako nemaš para za put, imam ja, pa kad’ i vrneš.
- Fala ti, dobri moj Đoko. Imam toliko. Za obraz i za saranu sam ostavio sa strane.
- Vučino, moraš se naredit kad ideš kod Gospodara. Ja imam novi džemadan, pa ti ga mogu
pozajmit za tu priliku.
- Ne treba kume Simo. Obući ću onaj moj stari, što ga nosim još od Vučjega Dola. On je sa
mnom prošo i sito i rešeto i može pośedočit da sam zaslužio medalju.

Prošlo je desetak dana. Vukašin Markov je sađenuo sijeno, obuk’o džemadan sa Vučjega Dola,
stavio za pas jatagan i novi levor, kolaš „Gaser“, što ga je lani kupio kad je išo u Skadar, košto ga
je vola iz jarma. Stopanica mu spremila brašnjenik, a on istimario i osedlo Zelenka i – pravo na
Cetinje, k’o što je i obećo.

Zatraja, nema ga neđelju dana. Famelja mu se zabrinula, boje se najgorega. Dalek je put do Cetinja,
a na putu može čojeku svašta da se desi. Komšije i rođaci misle da mu je Gospodar dao medalju i
zadržo ga u gostima, pa mu zavide na neviđeno.

Osmi dan dođe Vukašin Markov sa Cetinja. Modar ko čivit. Duša mu u nosu, predvostručio se
preko sedla i pustio Zelenka da ga donese doma. Da su ga njegovi sreli neđe drugo ne bi ga poznali.

Zakuka mu stopanica, zapišta ona njegova pilež. Okupiše se komšije i rođaci. Cijelo selo se stani
pred njegovu kuću. Skidoše s’ konja onoga luzbara i namjestiše u stolovaču ispod murve. Neko
donese sić vode iz bistijerne da mu operu uboje. Najstariji prispjenak donese bocu rakije. Očistiše
mu rane i naćeraše da popije dva tri gutljaja. Stopanica donese pjadelu vruće varenike, da povrne
dušu. Jedno momče poslaše u Đavolju Goru, kod Miluše Miletine, da donese trave od uboja. Ako
iko ima - ima ona.
VELIZAR RADONJIĆ

Prođe ura vremena. Vukašin se malo pripovrnu. Komšije i rođaci radoznali. Ne znaju šta mu je
bilo pa se ne usuđuju da mu sretnjitaju rane. Gledaju jedni druge i čekaju da vide ko je junak da
započne priču.

- Šta bi to, kume Vuko, te si tako nagrđen?

- Ne pitaj kume Simo. Pogibo’ ko niko moj.
- Pričaj kume, ko te nagrdi tako?
- Bog, kume Simo, Bog. Niko ne može da nagrdi ko on.
- Pričaj Vuče, zagrajaše svi uglas.
- Odo ja na Zli put, ko što sam obećo, a bolje bi mi bilo da sam jezik pregrizo. Dođoh pred
Gospodara i zaiskah medalju. Ako je iko zaslužio ja sam je zaslužio, zborim ja njemu.
- Šta veli Gospodar?
- Zaslužio si je, kaže on, ama su je zaslužili i drugi. Prije no ti, a još je nijesu dobili.
- Isto je to i meni reko, oglasi se Mato Perov. Jes ovoga mi Krsta.
- Oćah ja preć preko toga da on ne poče da mi se ruga. Čuo sam ja za tvoje junaštvo, veli on,
ali sam čuo i da si pośeko više bravljijeh no Turskijeh glava. Smiju mi se vojvode i serdari,
navikli da se sprdaju sa sirotinjom.
- Isto je to i meni reko, jes ovoga mi Krsta, opet se oglasi Mato Perov.
- Ovu mu ne moga’ prećutat. Jesam Gospodaru, odgovorih mu. Ama je svaka bila iz mojega
tora. A Ti, koliko znam, nijesi pośeko ni jedne ni druge. Vazda si klao iz tuđega tora i vazda
su drugi śekli za Tebe.
- Nijesi ni do Bog, zakuka stopanica.
- Jesam, Svetoga mi Nikole.
- Aferim Vuče, svaka ti je sveta, glasnu se komšija Đoko. Šta bi dalje?
- Gospodar skoči na noge, pomodrio od ljutine, poče da me kaštiga. Ja mu ne osta dužan.
Zagrajaše serdari i vojvode, te ja i njima svašta. Da ne dođoše perjanici ko zna ko bi
preteko. Zatvoriše me u Bogdanov kraj, pa udri po meni – ođe tvrdo, ođe meko. Više sam
taj dan popio ćuteka no donjokrajsko magare za čitav vijek. Poslije pet dana me izvedoše
iz zatvora i staviše na Zelenka. Ispratiše me do na vr’ Belvedera, vrnuše oružje i pustiše
da idem doma. Prije toga me globiše sa tri dukata. I još sam dobro prošo, reče mi jedan od
njih, malo je falilo da me pošalju na Grmožur. Tako sam ja zaradio medalju.
- Lijepo si je zaradio, kume Vuko. Lijepo.
- Ko što vidiš, kume Simo. Samo tako.

Opet nasta muk. Prođe skoro frtalj vremena prije nego se neko oglasi.
- A, nu kume Mato, ispriča li ti nama, kad si se ono vrnuo sa Cetinja, kako si i ti kaštiga
gospodara zato što ti nije do medalju.
- Jesam kume Savo, jesam, kaštigo sam ih. I Gospodara i serdare i vojvode... reko sam im
sve što mi je palo na pamet. Jesam, ovoga mi Krsta – čim sam od Meteriza minuo prema
Podgorici.
VELIZAR RADONJIĆ

TRUT

Odrađujem svakodnevnu pješačku turu. Ispred mene šetaju sredovječan čovjek i dječak od nekih
deset do dvanaest godina. Po razgovoru shvatih da su otac i sin. I ako mimo moje volje ne mogu
da ne čujem njihov razgovor:

- Tata, mogu li da te pitam nešto?

- Pitaj Sine.
- Hoćeš li da mi, ako prođem bez slabih... ne bez slabih nego sa dobrim, hoćeš li onda da mi
kupiš ajfon?
- A šta ti je toj AJFON?
- Kako šta? Mobilni, Tata. Znaš kakav je? To su ovi novi pametni telefoni. Sve znaju. Čudo!
- Pametni telefoni?! Kad sam ja bio mali, telefoni su bili dosta glupi, ali su đeca bila pametna.
- E’, kad si ti bio mali. Kad je to bilo? Prije sto godina. Tada nije ni bilo telefona. Sad je drugo
vrijeme.
- Znam, Sine znam. Drugo je vrijeme. Poprilično drugačije. Bojim i naopako. No, ne reče mi,
šta je sa tvojim telefonom? I ono je bio dosta bistar telefon. Radi li?
- Tu je. Radi. Ali to je stari model. Ima mu skoro tri godine. Ne mogu više da skinem ni jednu
od ovih novih aplikacija. Bez tebe ost’o, on je samo za recikliranje.
- Pa i ja sam stari model, Sine, puuno stariji od tvoga telefona, ali još radim. Svaka aplikacija se
prima na moja pleća. Još nijesam za recikliranje.
- Pa nije to isto.
- Jeste, skoro isto. A što se tiče novoga telefona, bojim se da će to morati malo da pričeka.
- ???
- Kao prvo, nema pogađanja oko škole...

Objašnjava mu otac kako mora da se uči, škola mora da se završi i sa ajfonom i bez ajfona. Kao i
svaki roditelj htio bi da mu dijete bude školovano i bar malo pametnije od telefona. Objašnjava i
da on nema novca za takav luksuz. Ima mnogo prečih stvari koje treba da se kupe, a para nema.

- A zašto mi nemamo para k’o drugi? pita ga sin.

- Koji drugi?
- Pa, recimo, Petrovići.
- Koji Petrovići?
- Pa Petrovići, znaš onog Marka iz moga odjeljenja što mu tata radi u Vladi?
- Znam Sine. Kako znaš da oni imaju puno para?
- Pa znam. Marko stalno priča kako je pun „ko’ brod“. A vidi se i na njemu da je pun.
- Pun sam i ja, ali safre, a ne para. Reče da mu tata radi u Vladi?
- Jeste.
- E, vidiš, zato imaju para. I zbog toga što oni imaju - mi nemamo. Tako je Bog naredio. To su
prirodni zakoni.
- Ne razumijem.

Računajući da će ga sin tako najlakše razumjeti, poče slikovito da mu objašnjava kako đedove
pčele prave med. Objašnjava da u košnicama postoje i trutovi. Trutovi ne prave, oni samo troše
med. Slično je i izvan košnice. On i njegove kolege koje rade na građevini, poput pčela, zarađuju
VELIZAR RADONJIĆ

pare. Te pare raspoređuju i troše oni što rade u Vladi, kao oni trutovi u košnici. Objasnio mu je da
će onome ko cijedi i pretače med uvijek ostati da oliže prste. Isto tako će se i onome ko broji i
raspoređuje državne pare poneka zalijepiti za prste ili uvući u rukav.

- Znači li to da Petrovići imaju para zato što je Markov tata trut?, pita sin da pritvrdi gradivo.
- Da. Može se i tako reći.
- A je li i Marko trut?
- Nije još, ali je na dobrom putu da to postane, samo da poodraste.
- A kako se postaje trut? I ja bi’ volio da budem k’o Marko.
- Znam. Mnogi bi voljeli da budu trutovi. Ali to ne zapada svakoga. Bojim se da su sva mjesta
popunjena.
- E, jebi ga, Tata, kakvi sam ja baksuz.

Jebi ga dječko, pomislih u sebi. Ti jesi baksuz, ali ne zbog toga što ne možeš da postaneš trut -
možda ti se želja na kraju i ispuni. Ti si baksuz zato što smo izgradili sistem u kojem je najveći
ideal tvojih vršnjaka kako da postanete trutovi.

Priča TRUT je na XIX konkusu humora i satire “Aprilko- Šaljivko” u Mrkonjić Gradu, 2020
godine, nagrađena u kategoriji “Najbolja savremena bajka”
VELIZAR RADONJIĆ

DUG JE NAŠ DRUG

Idemo na istok i zapad

Složno na sjever i jug
Gradimo budućnost novu
Naprijed, iz duga u dug.

Samo naprijed, sve brže i jače

Složno u novi dug
Bankrot je budućnost naša
A dug je najbolji drug.

Čekaju na nas i istok i zapad

Zovu nas i sjever i jug
Čekaju na nas trezori puni
Nude nam dug na dug.

Ko nema duga nema ni druga

Zato naprijed u dugove nove
Da bi vratili kredite stare
Drugovi nude kredite nove.

Bankrot je budućnost naša

Samo naprijed, budućnost zove
Zaboravimo dugove stare
Uzmimo složno kredite nove.

Pjesma DUG JE NAŠ DRUG nagrađena je na XIX festivalu humora i satire “Aprilko-Šaljivko”
u Mrkonjić Gradu 2020 godine u kategoriji “Najbolja satirična pjesma”
VELIZAR RADONJIĆ

EPIGRAMI

***
Ne gledaj u nebo
Bog ne živi gore
Bog je u čovjeku
Pored tebe, dolje.

***
Izborna je godina
Pravila su nova
Stopili smo zrna
U bojeva slova

***

Ovi epigrami su na XIX festivalu humora i satire “Aprilko-Šaljivko” u Mrkonjić Gradu 2020
godine nagrađeni u kategoriji “Najoriginalniji epigrami”.
VELIZAR RADONJIĆ

Kratka biografija

VELIZAR RADONJIĆ

Rođen 1952 godine u Jasenovi, Opština Kolašin, Crna Gora. Živi u Podgorici.
Izjašnjava se kao Crnogarc ali mu to nije profesija.
Radni vijek proveo u građevinarstvu radeći na raznim poslovima na građevinama, poslovima
novinara i urednika listova nekadašnjih građevinskih kompanija, zatim na poslovima tržišne
promocije, administrativnim poslovima, prodaji nekretnina…
Povremeno piše članke, blogove i kolumne kratke priče, eseje i drame. Piše aforizme, satirične
priče i humoreske.
Dobitnik je više prestižnih nagrada za satirične priče i aforizme.
Piše latinicom. Čita i latinicu i ćirilicu.
I ako je skoro pola vijeka gradio živi od penzije jer se nije ugradio.