POJAM I PREDMET PEDAGOGIJE

Pedagogija je termin kojim se označava teorija tj. nauka čiji je predmet vaspitanje.
Reč pedagogija je grčkog porekla-paidagogos(pais, paidos-dete, dečak i ago, agein-vodti) što
znači voditi dečaka. Devojčice su vaspitavale majke u kući.
Pedagog-paidagosse u antičkoj grčkoj nazivao rob koji jevodio dete učenom filozofu, brinuo
se o sigurnosti deteta van kuće ili na putu do mesta gde se okupljala omladina radi
vaspitanja.
● u najširem smislu, danas-onaj koji vodi dete, usmerava, potpomaže i
omogućavacelokupan razvoj deteta (učitelji, nastavnici, vaspitači, roditelji)
● u užem smislu-onaj čija je struka pedagogija, ko je studirao.
Pojam nauka o vaspitanju-ranije vise bio u upotrebi, a pojam pedagogija-više shvatano kao
vaspitna praksa.
Predmet pedagogije je vaspitanje.
Pedagogija je nauka o vaspitanju. Vaspitanje je osnovni pojam pedagogije kao nauke.
Pedagogija treba da odgovori na pitanja:
● na koji način vaspitavamo?
● šta se dešava pri vaspitnom delovanju?
● kako se proces vaspitaja odvija?
Pedagogija proučava dete u celovitom poimanju, u razvojnom kontekstu, vaspitnoj i
obrazovnoj praksi.
Johan Fridrih Herbert je uveo pedagogiju na univerzitet i zasluzan je za to sto je pedagogija
postala samostalna drustvena nauka.
Zahvaljujuci Herbertu Spenseru i Stenli Holu pedagogija se sagledava dvojako: kao filozofija
vaspitanja i kao nauka o vaspitanju.
ErnstMojman je osnivač eksperimentalne pedagogije.
U pedagoškoj nauci radi se o tome da se otkriju one zakonistosti koje se koriste za
promene postojećeg vaspitanja i za planiranje boljeg vaspitanja.
Pedagoški zakon
● je najveće postignuće pedagoške nauke jer odražava najopštije i najbitnije odnose
među pedagoškim pojavama
● zbog toga se svrstava u područje opšteg
● zakonitosti u pedagogiji su verovatne (dok su u prirodnim naukama sigurni zakoni)

Pedagoški principi ili načela

● su osnovni kriterijumi teorijskog posmatranja ili praktične delatnosti
● svrstavaju se u područje posebnog
Pedagoška pravila
● su najniži oblici zakonitosti
● onose se na konkretne postupke u vaspitnom, obrazovnom i nastavnom radu
● predstavljaju područje pojedinačnog
VASPITANJE KAO NAJŠIRI PEDAGOŠKI POJAM I PROCES
Vaspitanje je svesna, planski organizovana i društveno odgovorna aktivnost koja angažuje
veliki broj činilaca u cilju ostvarenja punog i celovitog razvoja ličnosti. Ti činioci mogu biti:
porodica, predškolske ustanove, škole, fakulteti, ustanove za obrazovanje odraslih, stručne,
sportske, kulturne i druge organizacije.
Vaspitanje je najširi pedagoški pojam koji se odnosi na proces planskog formiranja ličnosti.
Vaspitanje je uži pojam od socijalizacije.
Vaspitanje obuhvata 3 osnovna područja:
● vaspitanje kao društveno-istorijska delatnost se odnosi na prenošenje nasledja s
generacije na generaciju; razvijaju se osobine ličnosti koje se procenjuju kao vredne
● vaspinje kao proces se odnosi na proces formiranja čoveka kao ljudskog bića; dete
treba oblikovati u skladu sa normama, vrednostima i verovanjima zajednice
● vaspitanje kao rezultat predstavlja svojstvo čoveka kao ishod i kvalitet procesa;
rezultat treba da bude vaspitan, osvešćen čovek

ZNAČAJ VASPITANJA
Vaspitanje jeste predmet pedagoške nauke, ali ona nije jedina koja se
njime bavi. Vaspitanje je sastavni deo razvoja deteta od nestamostalnosti
ka samostalnosti. Ima značaj za razvoj odnosa između društva, prirode,
kulture i ličnosti.

1.VASPITANJE I DRUŠTVO
Vaspitanje je sastavni deo života i povezano je sa velikim brojem oblika i načina ljudskog
delovanja.
Vaspitanje je prisutno u skoro svim odnosima koje ljudimedjusobno uspostavljaju.
Vaspitanje uvek predstavlja odredjen odnos i medjusobno uticanje individua, odos i uticanje
u okviru jedne uže ili šire zajednice ljudi, tj društva.
Što je čovek u svom razvoju postajao više svesno biće, to je više vaspitanje dobijalo
društveni karakter i postajalo značajan činilac razvoja društva.

1. VASPITANJE I KULTURA
Kultura jedne zajednice u znatnoj meri određujekarakteristike ličnosti, kako će se ličnost u
različitim situacijama ponašati, kojim će vrednostima težiti i koje će osobine razvijati.
Nove ideje u vaspitanju su u poveanosti sa postojećim društvenim i kulturnim razvojem.

2. VASPITANJE I RAD
Rad u odnosu prema vapitanju predstavlja osnovni put i sredstvo vaspitanja, razvijanja i
formiranja ličnosti.
Rad kao svesni napor u cilju dobijanja određenih stvari svojstven je samo čoveku.
Upravo je u radu izrasla i danas je prisutna potreba za vaspitanjem.

3. VASPITANJE I SOCIJALNI I EMOCIONALNI RAZVOJ; VASPITANJE I

INDIVIDUALNI RAZVOJ
Vaspitanje i socijalni i emocionalni razvoj
● Socijalizacija je vrlo složen proces ljudskog života i ljudske delatnosti.
• Socijalizacija obuhvata sve planirane pedagoške mere i neplanirane,pa i stihijske
uticaje, kojim se deca i mladi uklapaju u društvo.
• Dete se razvija u društvu učestvujući u njegovom životu
Vaspitanje i individualni razvoj
• Vaspitanjem se omogućava izgrađivanje autentične ličnosti koja ima vlastito
mišljenje, stil ponašanja i stavove koji nisu u suprotnosti sa važećim društvenim
normama.
● Vaspitanjem se smanjuju školski i vanškolski uticaji koji sputavaju individualnost
(ispoljavanje sopstvenog mišljenja, zadovoljavanje ispoljenih potreba, interesovanja i
sposobnosti)

4. VASPITANJE I DEČJA PRAVA; VASPITANJE I ZRELOST

Vaspitanje i dečja prava
• Roditelji su mogli i protiv volje deteta odlučivati onjegovoj životnoj perspektivi, kao
što je izbor profesije, korišćenje slobodnog vremena i sl., a država je mogla stati u
dečju zaštitu samo ukoliko bi roditelji zloupotrebljavali ili zanemarili svoje vaspitne
dužnosti. Zato je postojala povezanost između vaspitanja, brige i prinude.
• Savremeno zakonodavstvo u pedagogiji se zalaže za to da se više poštuju autonomna
prava deteta, da se uzima u obzir mišljenje deteta pri donošenju svake odluke i da se
uvek rukovodi u najboljim interesima deteta.
Vaspitanje i zrelost
• Zrelost deteta, prema kriterijumima koje prihvata pravni i obrazovni sistem,
predstavlja stadijum zrelog čoveka koji je u skladu sa zakonima svoje države o svom
životu, slobodno i autonomno učestvuje u društvenom, kulturnom i političkom
životu.
• Pravni pojam zrelosti obeležava sticanje punoletstva i biračkog prava.
• Subjekat je u stanju da samostalno oblikuje život i ispunjava svoje obaveze.

5. VASPITANJE I CIVILIZACIJSKO NASLEĐE; VASPITANJE I EKOLOGIJA

• Vaspitanje predstavlja i civilizacijski odnos među generacijama u smislu prenošenja
nasleđa do kojih su došle prethodne generacije.
• Vaspitanje ima značaja i u razvoju svesti o međusobnoj povezanosti
ekoloških,kulturno – socijalnih i ekonomskih aspekata čovekovog života.
 • Osnovu ekoloških znanja i izgrađivanje stavovao potrebi čuvanja i unapređivanja
prirodnih bogatstava i geografskog prostora kao i harmonijski odnos između čoveka,
društva i prirode, deca stiču vaspitanjem.

ODNOS VASPITANJA I OBRAZOVANJA

• Većina se složila u tome da su vaspitanje i obrazovanje dva nerazdvojna procesa.
• Vaspitanje je obrazovni proces
• Većina pedagoga smatra da je vaspitanje najširi pedagoški pojam, a da je obrazovanje
uži pojam i sastavni deo vaspitanja.
• Period predškolskog uzrasta se odnosi više na vaspitnu komponentu, dok je period
snovne i srednje škole više usmeren na obrazovnu komponentu. Visoko obrayovanje
uključuje u sebe najviše obrazovnu komponentu. Time se iskazuje da jedan proces ne
može bez drugog.
• Edukacija je jedinstven pojam vaspitanja i obrazovanja koji se odnosi na sve uticaje
kojima se deluje na formiranje ličnosti.
• Obrazovanje se obično tumači kao sastavni deo vaspitanja u širem smislu i proces
koji obuhvata: usvajanje znanja, formiranje veština i navika.
• Obrazovanje je proces u kome se stiču znanja i najširi je pedagoški pojam.
• Pojam obrazovanja treba shvatiti kao sveukupni uticaj na formiranje ličnostitj kao
nezamenljivo dobro u trajnom procesu poboljšanja znanja i umeća, ali i izvanredan
način ostavrenja ličnog razvitka i izgradnje procesa među pojedincima, grupama i
narodima.
• Obrazovanje je višenamenski proces usvajanja znanja koji se odvija na stalnoj osnovi
sa ciljem unapredjivanja znanja, veština i kompetencija.

ČINIOCI RAZVOJA ČOVEKA

• Nativističko (biologističko) shvatanje-presudnu ulogu o čovekovom razvoju,
njegovim sposobnostima i mogućnostima ima nasleđe.Kada se dete rodi, njegove
osobine i karakter određeni su rođenjem
• Platon iznosi svoju teoriju da su jedni rođeni za upravljanje,drugi za zaštitu
države,treći za rad,odnosno neki su rođeni za upravljačke poslove,drugi za vojničke i
treći radnički sloj.
• Teorijom o tzv. plavoj krvi nastaloj u doba feudalizma odnosi se na odnos između
klasa i staleža.
• Šopenhauer trvdio je da je razvoj čoveka sudbinski određen,nasleđem.
• Lombrozo smatrao je da se „zločinac rađa“ i da se može prepoznati po
autonomskim,fiziološkim i psihičkim oznakama.
• Golton psihičke osobine objašnjava karakteristikama nekog pretka.
Nasuprot teoriji nativizma vrlo poznato shvatanje čini empirijsko shvatanje, ono u potpunosti
negira ulogu nasledja i stavlja na prvo mesto uticaj sredine na razvoj ličnosti. Formiranje
empirijske ideje prepisuje se Džon Loku (neispisan list hartije). Votson (doktor, advokat,
prosjak, lopov). Prema ovoj teoriji za čovekov razvoj najvažniji su spoljašnji faktori (porodica,
škola, crkva, mediji)
TEORIJA KONVERGENCIJE
• Teorija konvergencije je vezana za nemačkog psihologa Vilijama Šerna,ona je
neprihvatljiva.
• Po ovoj teoriji čovekova ličnost je rezultat delovanja faktora nasleđa i faktora sredine
koji konvergiraju dopunjujući se među sobom.
• Svest nije potpuno pasivna na spoljne uticaje već je ona reaktivne prirode.
• Po ovoj teoriji reaktivna aktivnost je reakcija unutrašnjih faktora na spoljašnje tj.
podražavanje unutrašnjih od strane spoljašnjih faktora.
ZNAČAJ LIČNE AKTIVNOSTI NA RAZVOJ ČOVEKA(MULTIFAKTORSKA TEORIJA)
• Multi – faktorska teorija ističe važnost faktora nasleđa,društvene
sredine,organizovanog vaspitno – obrazovnog delovanja i lične aktivnosti čoveka.
• Svaki pojedinac postaje učesnik sopstvenog razvoja, aktivno doprinoseći ishodima,
noseći ujedno sopstvenu odgovornost za postignuto.
• Na tok razvoja ličnosti utiče više međusobno uslovljenih i povezanih fakora, to su:
nasleđe, društvena sredina i vaspitanje, kao i vlastita aktivnost pojedinca.

ISTORIJSKI PREGLED RAZVOJA VASPITANJA I PEDAGOGIJE

VASPITANJE U PRVOBITNOJ ZAJEDNICI I ROBOVLASNIČKOM DRUŠTVU
• Bile su prirodne razlike: prema polu i uzrastu.
• Dok su se muškarci bavili lovom,žene su brinule o hrani,išle u poljske radove,gajile
stoku,održavale životni prostor i brinule se o odevanju.
• Dečaci su se osposobljavali za muške poslove,a devojke za ženske.
• Za najmlađe je postojala dečja igra,dok su se nešto starija deca uvodila u koristan rad
odraslih.
• O vaspitanju u prvobitnoj zajednici nema pisanih podataka.
• Robovlasničko društvo je prvo klasno društvo.
• Nastale su dve klase – klasa robovlasnika i klasa robova.
• Umno vaspitanje odvaja se u prvom redu od radnog i vojničkog vaspitanja.
• Ono postaje privilegija vladajućih,dok je za ostale članove društva dostupno radno i
vojničko vaspitanje.
• Prve škole su bile organizovane vaspitno – obrazovne institucije.
• Karakteristična su 2 vaspitna sistema: spartanski(izrazito vojničko) i atinski(skladnost
razvoja tela i duha tj harmonijski razijenalicnost)

6. VASPITANJE U STAROJ GRČKOJ

• Nekoliko hiljada godina pre naše ere, razvila se najstarija kultura, a sa njom i prve
škole.
• U antičkoj Grčkoj, kultura i školstvo dostižu visoki stepen razvoja.
• Postoje dva vaspitna sistema:spartanski i atinski.
• Spartansko vaspitanje je izrazito vojničko. Vaspitanje se sastojalo u tome da stvori
hrabrog ratnika koji će bez pogovora izvršavati sva naređenja, da poštuje zakone, da
bude izdržljiv i borben.
Do 7.godine deca su vaspitavana u porodici, a kasnije dečaci u specijalnim zavodima u
surovim uslovima( izlagani hladnoći, nedovoljno hranjeni, slabo odevani, nepokriveni
spavali da bi očvrsli) i znali su samo da čitaju i da pišu.
Devojčice su se vaspitavale kod kuće i učile da kuvaju, igraju, pevaju. Cilj je bio
priprema budučih majki koje su sposobne da rode, jake, emocionalo distancirane.

• Atinsko vaspitanje se odlikuje svojim vaspitnim idealom, skladnošću razvoja tela i

duha odnosno harmonijskim razvijenom ličnošću.
Atinsko vaspitanje je za razliku od spartanskog,slobodno i mnogostrano. Atina je bila
trgovačka država kojom je vladala trgovačka aristokratija.
Do 7. godine deca su se vaspitavala u porodici. Deci su omogućene igre uz igračke,
pesmu, muziku, priče, bajke.
Devojčice su kod kuće posle 7. godine učile domaćinske poslove, igranje i pevanje.
Dečaci su išli u školu do 14. godine. Postojale su škole gramatista (čitanje, pisanje i
račun), gitarista (slušanje muzike i pevanje, literatura, poezija) i plestra škole (borbe).
Dečaci iz niže klase su išli u palestre, dok su najbogatiji išli u gimnazije.

7. SREDNJOVEKOVNO VASPITANJE:HUMANIZAM I RENESANSA

• Od 14. Do 16. Veka odigrao se veliki kulturni,umetnički i intelektualni pokret u Evropi
poznat po imenom humanizam i renesansa.
• Humanisti su težili enciklopedijskom obrazovanju i mnogostranom razvoju čoveka.
• Pred kraj 16.veka stanje u školstvu je počelo da se popravlja (udžbenici, raznoliki
predmeti).
• Razdoblje između 17. I 18. veka za istoriju pedagogije predstavlja izvanredno veliki
napredak.Preporod nauke, umenosti i pedagoške misli, velika ekonomska
pomeranja i razvoj političke misli.
• Nove vaspitne potrebe oživljavaju najnapredniji pedagozi: Jan AmosKomenski, Žan
Žak Ruso, Džon Lok i drugi mislioci toga vremena.
Naglašavani su zahtevi i ideje o radnom, moralnom i fizičkom vaspitanju kao i
diferencijacija osnovne i srednje škole.
• U svetu umetnosti humanizam i renesasnsa su započeli sa Petrarkom a završili se
smrću Šekspira i Servantesa.

8. VASPITANJE U NOVOM VEKU;DEMOKRATIZACIJA OBRAZOVANJA

• U novom veku razvoj pedagoške misli i pedagoškog delovanja predstavlja,kako
kulturni,tako i istorijski fenomen.
• Problemi pedagogije,njeni ciljevi i metode menjaju se tokom istorije.
 • Pedagoški problemi i mogućnosti rešenja postali su izraženiji razvojem i nastankom
građanskog društva.
• Demokratizacija obrazovanja pojačava svest o postojanju demokratskih vrednosti i
njihovo promovisanje uticalo je na kreiranje multikulturne i multilingvalne zajednice.

NAJPOZNATIJI PEDAGOZI I NJIHOVA DELA

• Sokrat, Platon, Kvintilijan, Jan AmosKomenski, Žan Žak Ruso, Džon Lok, Hajnrih
Pestaloci, Johan Fridrih Herbart
• Jan AmosKomenski zaslužan je za razvoj pedagoške nauke. On prvi izgrađuje celovit
didaktički sistem, uvodi red u nastavu i školu kao životnu zajednicu.Sistem
obrazovanja je podelio na 4 razdoblja:
1) 0-6. vaspitanje u porodici-materinska škola
2) 6-12. osnovna škola-škola zamaterinski jezik
3) 12-18. gimnazija ili latinska škola
4) 18-24. akademija
Razvio je razredo-predmetno-časovi sistem nastave. Definisao je školsku godinu, školsku
nedelju, nastavni čas, letnji odmor i razred.
On je osnivač pedagogije kao samostalne nauke.
• Sokrat je bio grčki filozof,učio je da istina nije nešto subjektivno,da ne zavisi od
čoveka,već je objektivna i može se saznati.čovek zbog toga treba da poznaje samoga
sebe,da otkrije u sebi ono što je stalno i opšte,to su principi po kojim treba da živi.
Poznata je metoda kojom se služio – sokratovski razgovor,kojim je sagovornika
navodio da dođe do istine. On bi započeo razgovor o nekoj konkretnoj temi,a zatim bi
prelazio na opšte pojmove. Pitanjima i odgovorima dovodio bi nepravilne odgovore
do apsurda.
Sokrat je naglašavao da je vrlina najvrednija od svih bogatstava,istina leži ispod senki
postojanja, i da je posao filozofa da pokaže ostalima koliko malo oni u stvari znaju.

• Po Platonuvaspitanje je neophodno za državu i zato država mora da se u celini stara o

njemu o čemu govori u svom delu „Država“. On ipak vidi granice moći vaspitanja i
nasleđa,razlikujući plemenite i neplemenite ljudske prirode,pa prema tome i domete
vaspitanja.
• Kvintilijan je bio najznačajniji rimski pedagoški teoretičar. U delu „O vaspitanju
govornika“ smatra da elementarnu nastavu treba da pružaju najbolji učitelji, zauzima
se za javno školstvo i odbacuje privatnu nastavu, usvaja sistem rimskog školstva,
elementarne, gramatičke i retorske škole, ne postavlja opštu granicu za početak
školovanja. Pridaje važnost filozofiji,prirodnim naukama i pr
• Jan Amos Komenski bio je jedan od najvećih pedagoških klasika. Bio je pod uticajem
idejnog filozofa Fransisa Bekona.pripadao je verskoj sekti „češka braća“ i morao je da
se seli iz zemlje u zemlju. Po njemu čovek je prirodno biće i zato ga treba vaspitavati
za ovozemaljske životne potrebe.
• On traži opštu i obaveznu školu, nastavu na maternjem jeziku, bori se za celovit
vaspitno – obrazovni sistem.
• U svom glavnom delu „Velika didaktika“ sistematski izražava svoje pedagoške ideje i
u širokom obimu obrađuje obrazovna i vaspitna pitanja,posebno didaktiku.
• Praktičan doprinos principu očiglednosti dao je u delu „Čulni svetu slikama“.
• Džon Lok smatrao je da fizički rad ima koristi ne samo za decu u toku učenja,nego i za
sve druge koji se bave intelektualnim radom.
• U svom pedagoškom delu „Misli o vaspitanju“ izložio je svoje gledište o mnogim
pitanjima vaspitanja – o značaju,cilju i funkciji vaspitanja,sadržaju vaspitanja,načinima
učenja,ulozi porodice,svojstvima vaspitača...
Njegov ideal vaspitanja jeste praktičan građanin koji ume razumno i korisno voditi
svoje poslove.
Ljubav dece prema radu treba uputiti na ono što može biti korisno po
njih...struganje,vrtlarstvo,kaljenje,prerada gvožđa i svaka druga korisna veština
zaslužuje da je znamo.
• Žan žak ruso je bio francuski filozof,ideolog sitne buržoazije,književnik i
pedagog,mislilac.u svom delu „Emil“ ili „O vaspitanju“, Ruso daje sliku idealnog
vaspitanja za koje se zalaže.
Emil vešto rukuje različitim alatom,poznaje seljačke poslove i neke zanate. Emil mora
raditi kao seljak,a misliti kao filozof.
Zasluga Rusoa je i ta što je među prvima postavio brojna pitanja – pitanje čulnog
vaspitanja,pitanje razvoja stvaralačkih snaga i sposobnosti,pitanja o dečjem
posmatranju i radoznalosti,o njihovoj preradi utisaka i o izgrađivanju sposobnosti da
iz svojih posmatranja izvode zaključke.
• Hajnrih Pestalocibio je istaknuti švajcarski mislilac,humanista i pedagog. Ime
Pestalocija u pedagogiji je vezano za prve pokušaje ostvarivanja zamisli povezivanja
nastave s proizvodnim radom.
Njegovi učenici su radili u polju i u radionicama,bavili se zemljoradnjom i
stočarstvom,predenjem i tkanjem.
Sadržaj nastave pronalazio je u trima svojstvima stvari:ime,broj i oblik. Iz ovog
trojstva izvodio je ukupne sadržaje proučavanja.
Praktično iskustvo u radu sa decom obradio je u svom delu „Kako Gertruda uči svoju
decu“. Na njegovom grobu postavljen je spomenik na kome piše: „Sve za druge ništa
za sebe“.

• Johan Fridrih Herbart bio je nemački pedagog i jedan od najznačajnijih i najzaslužnijih

osnivača pedagogije kao nauke.
• Iz njenog oslanjanja na sve nauke, a posebno na etiku i psihologiju. Pri tome treba da
se oslanja na mnoge druge nauke, pre svega na praktičnu filozofiju (etiku) koja
određuje ciljeve i psihologiju, koja dalje određuje načine i sredstva vaspitanja.
• Postavio je strogu moralnost,život u skladu sa svešću o dužnosti koja je u čovekovoj
duši data unapred (predodređena).
 • Ukupan vaspitni proces po Herbartu ostvaruje se u tri vida (sredstva):vođenje
deteta(upravljanja),vođenje nastave i vođenje vaspitanja u užem smislu.
• Sredstva vođenja po herbartu su: opomena, nadzor, naređenja, zabrana, kazna, igra,
rad, autoritet i ljubav.
• Nastava je prema herbartu, glavno sredstvo vaspitnog rada, istinska nastava je
vaspitna nastava. Nastava može biti opisna, analitička i sintetička.
• Svaki nastavni čas treba da prođe kroz određene stepene.
• Herbart je učvrstio pedagogiju kao nauku,ukazao je na bliskost pedagogije.

REFORMSKI POKRETI U PEDAGOGIJI

• Dete se ne gleda kao na čoveka u malom,već na svojevrsno biće čiji se život odlikuje
specifičnim razvojnim fazama. Uticali su na preorijentaciju u pedagogiji i pojavi
zahteva da se vaspitava u skladu sa prirodom deteta.
• Da bi se razumeo pedagoški pokret,nužno je objasniti značenje pedagoškog pravca
koji se objašnjava kao relativno koherentno i celovito gledanje na najvažnija
pedagoška pitanja.
• Pedagoški pokret čini delovanje unutar istog pedagoškog pravca,kada se njegovi
utemeljivači i sledbenici trude da ga učvrste i popularizuju putem osnivanja
asocijacija:pisanja knjiga i časopisa:nastojanjem da ideje pređu u praksu.
• Eksperimentalna pedagogija, biheviorizam, pedologija, slobodno vaspitanje,
pedagogija prgmatizma, progresivizma, pokreta radne škole, egzistencijalistička
pedagogija i reformski pokušaji u nastavi.

EKSPERIMENTALNA PEDAGOGIJA
• Polazi od istraživanja i proučavanja same vaspitno – obrazovne stvarnosti koju
utvrđuje normama i obrazlaže ih.
• Pristalice ovog pravca oslanjaju se na metode koje su već dale rezultate u prirodnim
naukama i psihologiji, poput eksperimenta,sistematskog posmatranja,merenja i
objektivnog proučavanja.
• Doprinosi se ogledaju se u činjenici da se u vaspitno – obrazovnom radu polazi od
deteta koje se proučava sa ciljem upoznavanja kako bi se na osnovu toga rešavali
problemi u nastavi.
• Eksperimentalna pedagogija je doprinela unapređenju pedagoške prakse u kojoj
pedagozi sprovode eksperimente i izbegavaju lutanja, greške i zablude.
• Eksperimentalnapedagogija je uvela istraživačke tehnike i instrumente i unapredila
metodološko obrazovanje pedagoga.

BIHEVIORIZAM U PEDAGOGIJI
• Nastao je od psihologije biheviorizma, jednog od najznačajnijih pravaca u psihologiji
20.veka. Uvođenje stimulusa i reakcije,bihevioristi objašnjavaju psihički život jedinke
na vrlo objektivan način,sa ciljem predviđanja i kontrole ponašanja.
• Neobihevioristi unapređuju ovaj obrazac uvođenjem unutrašnjeg stanja organizma
kojim unapređuju posredno saznanje i sagledavanje unutrašnjih varijabli.
 • Vićentije Rakić kao najznačajniji pedagog koji je svoja promišljanja iskazao u duhu
biheviorizma u pedagogiji, objašnjavao je svesni razvoj kao spoj funkcije ponavljanja i
funkcije promene.

PEDOLOGIJA
• Proučava dete i detinjstvo odnosno razvoj deteta na pojedinim uzrastima,
obuhvatajući ga od prenatalnog perioda do završetka polne zrelosti.
• Kao pedagoški pravac nastao je krajem 19.veka po uticajem prirodnih nauka i raširio
se.
• Negativni aspekt pedagogije ogleda se u prenaglašenom uticaju genetike i dovođenju
u sumnju uticaj društvene sredine.
• U vaspitno – obrazovnoj praksi potpuno je odbačen predmetno – časovni sistem.
• Pozitivni aspekti pedologije se ogledaju u težnji da se shvati ličnost deteta koju treba
odvojiti od ličnosti odrasle oobe.

SLOBODNO VASPITANJE
• Vaspitanje vidi kao izgrađivanje detetove individualnosti koja se oslanja na
samorazvoju njegovih unutrašnjih dobara.
• Zadatak nastavnika bio je da razvija interesovanje kod učenika za predavanje u školi.
Smatrao je da je škola povezana sa životom i da jedino tako organizovana kod dece
može razviti samoinicijativnost i želju za radom i znanjem.
• Predstavnici slobodnog vaspitanja su Lav Nikolajevič Tolstoj, Elen Kej i Aleksandar S.
Nil
• Ljubav je kao princip rada očigledna između vaspitača i deteta.
• Tolstoj je nakon predavanja pričao sa decom o životnim pitanjma koja su ih zanimala,
poštujući njihove ličnosti, a često se i igrao sa njima.
• Elen Kej smatra da je suština vaspitanja ne vaspitavati. Obrazovanje u smislu nastave
počinje kada je dete zainteresovano.
• Aleksandar. S. Nil je verovao da sloboda postoji dok se ne ugrožava drugi što se
postiže okruženjem punom ljubavi. Učenje treba da bude u igri ali da se vaspitač u
radu oslanja na motivaciju deteteta.

PEDAGOGIJA PRAGMATIZMA
• Džon Djui smatra filozofiju opštom teorijsko – metodološkom osnovnom pri
rukovođenju prakse vaspitanja u društvu, pri čemu ističe iskustvo kao centralno
pitanje filozofije, koje se izjednačava sa pojmom postojanja, a ono opet sa
ispitivanjem tj. delovanjem u cilju istraživanja.
• Pedagogija pragmatizma je na didaktičko-metodičkom planu insistirala na
samostalnosti i aktivnosti učenika.
• Pragmatizam je imao i negativne strane-sužavao je školsku praksu i potcenjivao
značaj i vrednost teorijskih pristupa nastavnom procesu.
PEDAGOŠKI PROGRESIVIZAM
• Učenje radom se nalazi u osnovi ovog pedagoškog pravca koje se realizuje na osnovu
učeničkih aktivnosti, koje se opet utvrđuju putem iskazanih sklonosti, interesovanja i
sposobnosti.
• U nastavnom radu se polazi od svakodnevnog života, pri čemu učenici rade u
samostalno formiranim grupama, često bez plana i cilja tako da se aktivnost na času
svodila na puku zaposlenost.
RADNA ŠKOLA
• Izlaz iz krize obrazovanja vidi se u povezivanju vaspitanja i obrazovanja sa radom.
Tvorac njegove koncepcije je Georg Keršenštajner koji se zalagao za minimum opšteg
obrazovanja učenika, u obimu koji je neophodan za osposobljavanje kvalifikovanih
radnika koji će unapređivati buržoasko društvo.
• Doprinos radne škole ogleda se u razumevanju aktivnog učešća učenika u procesu
svog razvoja.
• Radna škola obraća pažnju na princip života ii zajednice i na princip rada i predstavlja
školu dinamike u kojoj učenici žive i rade, negujući prirodno okruženje.

EGZISTENCIJALISTIČKA PEDAGOGIJA

• Pronalazi osnovu u filozofiji egzistencijalizma koja postavlja pitanja šta je čovek, koja
mu je suština, kakav je njegov odnos prema drugom čoveku i društvu.
• Vaspitanje može biti samo pojedinačno i ne može da dolazi od spolja i od drugih. Ono
treba da je stvar odluke, izbora, što vodi u samovaspitanje.
• Nastavnik pomaže učeniku da bude slobodan, da doživljava trenutke u kojima
spoznaje sebe, kako bi se razvijao.
• Nedostaci se ogledaju u činjenicama da je čovek izdvojen iz svih društvenih odnosa, a
takav čovek zapraavo ne postoji.

REFORMSKI POKUŠAJI U NASTAVI

• Reformski pokušaji u nastavi tekli su uporedo sa reformskim pokretima u pedagogiji.
• Nastali su sa ciljem rušenja svih veza prethodnom krutom i isključivo
intelektualističkom školom, vrednujući iskustvo deteta kao relevantno.
• Kompleksna nastava, Majnhamski sistem, Projekt metoda, Dalton plan, Jena plan,
Vineška plan
• Manhajmski sistem čini organizaciju vaspitno-obrazovnog rada prema dečjoj
individualnosti. U sistemskom pristupu, deca su, prema sposobnostima podeljena u
glavne razrede, razrede za potpomaganje, pomoćne razrede i razrede za darovitu
decu.

OSNOVNE PEDAGOŠKE GRANE I DISCIPLINE

 • Kriterijum opštosti predstavlja stepen uopštenosti sadržaja pa se tu svrstava opšta
pedagogija. Opšta pedagogija se bavi opštim i načelnim pitanjima i ima karakter
uvoda u pedagogiju.
• Životni uzrast: deli se na predškolsku pedagogiju, školsku pedagogiju, univerzitetsku
pedagogiju, pedagogiju odraslih.
• Nosioci vaspitnog rada: postoji porodična pedagogija, domska i pedagogija
slobodnog vremena.
• Vremenska udaljenost: deli se na istoriju pedagogije i futurološku pedagogiju.
• Složenost sadržaja: specijalna pedagogija. U zavisnosti od vrste poteškoće ili
nedovoljne razvijenosti razvile su se: surdopedagogija, tiflopedagogija,
oligofrenopedagogija.
• Interakcija sa drugim naukama: pedagoška psihologija, sociologija obrazovanja,
medijska pedagogija, muzejska pedagogija

ODNOS PEDAGOGIJE I DRUGIH NAUKA

ODNOS PEDAGOGIJE I FILOZOFIJE
• Filozofija i pedagogija imaju neraskidive veze još iz daleke istorije filozofije, kada su se
u njenom okrilju rađale i razvijale značajne pedagoške misli i teorije mnogih filozofa,
psihologa i pedagoga o važnim pitanjima i problemima vaspitanja.
• Filozofija je povezana s pedagogijom sa traženjem odgovora na mnoga pitanja pri
definisanju i određivanju cilja i svrhe vaspitanja.
• Posebno su značajne veze etike i estetike u formulisanju moralnog i estetskog
vaspitanja, a ističe se i znaj gnoseologije i logike u vezi sa didaktikom.

ODNOS PEDAGOGIJE I PSIHOLOGIJE

• Psihologija pomaže pedagogiji da bolje upozna psihičku stranu deteta i učenika.
• Psihologija je svoj razvoj započela je u okrilju filozofije, ali je kroz sopstveni razvoj
stvorila praktične uvide u razvojnu problematiku deteta.
• Posebno je značajna razvojna psihologija koja ima zadatak da izučava kako se
javljaju, kako postaju i pod kojim uslovima se razvijaju psihičke sposobnosti deteta.
• Pedagočka i socijalna psihologija.

ODNOS PEDAGOGIJE I SOCIOLOGIJE

• Sociologija kao društvena nauka, problematika kojom se bavi- problemi društva,
društvene strukture, društveni odnosi, društveni fenomeni, od velikog je značaja za
pedagogiju-od velikog je značaja za pedagogiju.
• Za pedagogiju su posebno značajni odnosi: ličnosti i zajendice, odnos u okviru manjih
zajednica, međusobni odnos tih zajednica i dr.

ODNOS PEDAGOGIJE I ISTORIJE

 • Istorija (opšta i nacionalna) je nauka na koju se oslanja istorija pedagogije. Istorija
pedagogije proučava razvoj vaspitnog rada i pedagoških ideja od prvobitne zajednice
do naše neposredne prošlosti.

ODNOS PEDAGOGIJE I BIOLOGIJE

• Biologija pomaže da se bolje upozna fizički razvoj dece. Tu su posebno važne

anatomija i fiziologija.
• Anatomija izučava organizaciju i sastav građe tela,nervnog sistema,a fiziologija
funkcije pojedinih organa.
• Ovaj odnos je važan zbog očuvanja zdravlja dece, izrade nastavnih planva i programa,
kao i kod pravilnog opterećenja dece.

ODNOS PEDAGOGIJE I KIBERNETIKE

• Kibernetika kao nauka o upravljanju sistemima svih vrsta je disciplina koja je krajem
prošlog veka ostvarila veliki uticaj na pedagogiju.
• Zahvaljujući univerzalnom principu upravljanja sistemima različitih vrsta i metodama
koje je otkrila,kibernetika je otvorila nove puteve u organizaciji vaspitno –
obrazovnog procesa.

ODNOS PEDAGOGIJE I INFORMATIKE

• Informatika koja se bavi prikupljanjem, obradom i primenom informacija, postala je
generator razvoja pojedinih naučnih disciplina.
• Postala je važan faktor razvoja, kako institucionalnog tako i vaninstitucionalnog
vaspitno – obrazovnog procesa.
• Razvijale su se: pedagoška psihologija, pedagoška sociologija, pedagoška kibernetika i
dr.

ODNOS PEDAGOGIJE I METODOLOGIJE NAUČNIH ISTRAŽIVANJA

• Metodologija naučnog istraživanja koja proučava naučne metode,tehnike i
instrumente u procesu saznanja i utvrđivanja uzročno – posledičnih veza i odnosa u
pedagoškim pojavama naziva se metodologija pedagoških istraživanja.
• Zadaci pedagoške metodologije su:
1. da otkriva,utvrđuje i tumači zakonitosti u pedagoškim pojavama
2. da usavršava istraživačke metode,tehnike i instrumente u pedagoškom
istraživanju
3. da utvrđuje adekvatnost primene istraživačkih metoda,tehnikai instrumenata
pri proučavanju određene pedagoške pojave
 4. da radi na prilagođavanju metoda,tehnika i instrumenata,uzetih iz
metodologija drugih nauka,a primenjenih u pedagoškom istraživanju
5. da kvantitivno i kvalitativno obrađuje i tumači istražene pedagoške pojave

CILJ VASPITANJA
• Ciljevi vaspitanja su zamišljene(idealne)osobine ličnosti čoveka koje određeno
društvo smatra prihvatiljivim i nastoji da ostvaruje putem vaspitanja.
• Vaspitnim idealom, ciljevima i zadacima određuje se smisao i funkcija vaspitanja.
• Formulacije cilja vaspitanja su uglavnom kratke, načelne i uopštene kao što su:
vaspitati čoveka, građanina, slobodnog čoveka, svestranu ličnost itd.
• Prvo shvatanje zagovara univerzalnost vaspitnog ideala i ciljeva vaspitanja.prema
ovom gledanju vaspitni ideal i ciljevi vaspitanja određuju se tako da imaju univerzalno
značenje izvan vremena i prostora. Tako određen cilj bi bio nepromenljiv i večan i
realizovao bi se uvek i svuda.
• Drugo shvatanje polazi od stava da vaspitni ideal i ciljeve vaspitanja nije moguće niti
potrebno određivati.
• Postoji pluralizam vaspitnih ideala.
• Predstavnici ovog shvatanja smatraju da određivanje cilja nadilazi pedagogiju, a da
pedagoška teologija kao nauka o cilju vaspitanja ne postoji. Iz toga sledi da ciljeve
vaspitanja nije moguće odrediti.
• Treće shvatanje - cilj vaspitanja nije univerzalna i večna kategorija,on nije
neproemnljiv, već zavisi od objektivnih društvenih okolnosti.
• Određivanje cilja vaspitanja daje vaspitanju obeležje intencionalnosti I smislenosti.
• Na osnovu prihvaćenog cilja određuje se celokupna koncepcija vaspitanja I njegova
evaluacija.

ODNOS PREMA DETETU KAO KRITERIJUM POSTAVLJANJA CILJA

VASPITANJA

• Pristilice individualističko – personalistički pravac - promišlja o detetu/pojedincu kao

subjektu u vaspitnom delovanju.
• Suštinu vaspitanja vide u slobodnom razvoju svake individue,ne vodeći računa o
potrebama društva i interesima društvene zajednice.
• Svaku osobu treba vaspitavati nezavisno od društvenih zahteva, samorazvoj
unutrašnjih snaga treba proglasiti osnovom svakog vaspitanja, a uticaj društva na
razvoj individue u potpunosti sprečiti.
• Druga grupa – socijalna pedagogija.
• Dete/pojedinac je objekt delovanja.
• Tu spadaju predstavnici socijalne pedagogije.
• Ovaj pravac u prvi plan postavlja interese zajednice, a kao najvažniji sadržaj vaspitnog
cilja proklamuje negaciju individualnih interesa.
 • Pravac socijalne pedagogije su prihvatili i realizovali fašisti tokom 2.sv.rata. U
interesu više rase i vaspitanja natčoveka individualni interesi su bili potčinjeni
interesima vođe i svoga naroda.

• Treća grupa – pedagoška koncepcija

• Dete/pojedinac je i objekt i subjekat.
• Tu se nalazi pedagoška koncepcija vaspitnog cilja koja je oslobođena ekstrema –
krajnosti koje su zagovarale prethodne dve individualističko – personalistička i
socijalna pedagogija.
• U savremenoj pedagogiji se ove krajnosti ne nalaze kao kompromisna rešenja.
• Naprotiv, dete mora istovremeno biti u položaju objekta i u položaju subjekta. Koja
pozicija će u nekom trenutku prevladati zavisi pre svega od razvojnih specifičnosti
deteta i njegovog razumevanja stvarnosti.

KONKRETIZACIJA CILJA VASPITANJA I OBRAZOVANJA

Predstavlja deo obrazovne politike. Nosioci obrazovanja učestvuju u realizaciji
ciljeva obrazovanja prateći viziju puta koja je kreirana po skladu sa postavljanim
idealom. Na osnovu postavljenog cilja potvrđuju se uži ciljevi vaspitanja.

• Intelektualno vaspitanje se definiše, kao proces usvajanja znanja, veština, navika,

intelektualnih sposobnosti, kulture, intelektualnog rada, saznavanje istine, ljubav
prema istini i delovanje u skladu s takvim saznanjem i doživljajem istine.
• Zahvata sve 3 sfere ličnosti: racionalnu, emocionalnu i voljnu.
• Zato što usvaja sistem znanja (tek kada se mogu primeniti usvojena znanja smatra se
intelektualno vaspitanim pojedincem)
• Zadaci intelektualnog vaspitanja
• Formira veštine I navike (kada usvojimo znanja I vežbamo ih, stičemo veštinu koje
vremenom vežbnjem postaju navike)
• Razvija intelektualne snage I sposobnosti (moraju se koristiti sa određenim
sadržajima-znanjima)
• Ovladava kulturom intelektualnog rada (tehnikama racionalnog I efikasnog učenja)
• Razvija pozitivne osobine ličnosti (neprestana težnja čoveka za vaspitanjem
istraživača I poznavaoca, ljubitelja I branioca istine)
Zadaci intelektualnog vaspitanja
• 1.usvajanje sistema znanja – to je rezultat intenzivne i kvalitetne intelektualne
aktivnosti učenika i u tom procesu sticanja i primene znanja.
• 2.formiranje veština i navika – svaka struka zasnovana je na veštini – osposobljenosti
čoveka da određenu vrstu aktivnosti obavlja uspešno.
• 3.razvijanje intelektualnih snaga i sposobnosti – to su potencijali i kapaciteti
pojedinca.
• 4.ovladanje kulturom individualnog rada – podrazumeva ovladanje racionalnog i
efikasnog učenja.
 • 5.oblikovanje pozitivnih osobina ličnosti – vezuje se emocionalna komponenta pre
svega kao negovanje ljubavi prema istini što se može izraziti kao neprestana težnja
čoveka za vaspitanjem istraživača i poznavaoca,ljubitelja i branioca istine.

FIZIČKO VASPITANJE
• Fizičko vaspitanje ima nezamenljivu ulogu u svim aktinostima koje se preduzimaju
kako bi se doprinelo formiranju motornih navika i razvoju svesti o fizičkom i
psihičkom zdravlju kao osnovnoj pretpostavci za skladan fizički, intelektualni, socijalni
i emocionalni razvoj.
• Ima nezamenljivu ulogu u svim aktivnostima koje se preduzimaju kako bi se doprinelo
formiranju motornih navika I razvoju svesti o fizičkom I psihičkom zdravlju kao
osnovoj pretpostavci za skladan fizički, intelektualni, socijalni I emocionalni razvoj.
• Zadaci fizickog vaspitanja:
• Zdravstveni zadatak – ogleda se u sticanju higijenskih znanja i navika kao i
primenjivanju sredstava i mera koje su neophodne za pravilno obrazovanje fizičkog
vaspitanja.
• Obrazovni zadatak – u fizičkom vaspitanju je višestruk,osigurava sticanje određenih
znanja,umenja i navika iz oblasti fizičkog i zdravstvenog vaspitanja.
• Vaspitni zadatak – fizičko vaspitanje ima nezamenljivu ulogu u svim onim
aktivnostima koje se planski preduzimaju da bi se doprinelo fizičkom i mentalnom
zdravlju čoveka.
• Rekreativni zadatak – izgrađivanje navika da fizičkim aktivnostima ostvarujemo
aktivni odmor i zdravu razonodu.

MORALNO VASPITANJE
• Moral se manifestuje u vrednosnom procenjivanju ljudskih postupaka i htenja kao
pozitivno ili negativno, vrednih, pri čemu se prvi odobravaju, kude, osuđuju,
zabranjuju.
• Šta je dobro, a šta loše propisuju norme jednog drštva prema kojima klase, grupe
ljudi i sami pojedincitog društva imaju obavezu da se ponašaju.
• Zadaci moralnog vaspitanja:
• Vaspitanje u duhu humanizma
• Pripremanje za porodični život
• Pripremanje za društveni život
• Vaspitanje u duhu patrotizma
• Vaspitanje u duhu internacionalizma
• Formiranje pozitivnog odnosa prema radu – brojni su sadržaji na kojima se učenici
obrazuju i iz kojih mogu saznati o ulozi rada u životu čoveka.
• Formiranje ekološke svesti – usvajanje moralno – estetskih aspekata,odnosa čoveka
prema prirodi i uviđanje harmonije između čoveka,društva i prirode kao i razvijena
svest o međusobnoj povezanosti ekoloških,kulturno – socijalnih i ekonomskih
aspekata čovekovog života.
• Formiranje pozitivnog odnosa prema materijalnim i duhovnim vrednostima
STADIJUM MORALNOG RAZVOJA PO PIJAŽEU
• Stadijum moralne heteronomije koji se različito naziva – moralni realizam,
moralnaheteronomija , objektivna odgovornost, stadijum prinude, traje do 7 – 8.
godine. Dobar znači biti poslušan.
• Stadijum moralne autonomije –Dobar znači biti pravedan. Sposobnost mlade osobe
da usvaja svoja pravila i načela po kojima će se voditi ne zavisno od spoljašnjeg
pritiska.
KOJI SU USLOVI ZA RAZVOJ MORALNOG MIŠLJENJA PREMA KOLBERGU
• Lorens Kolberg smatrao je da se unutrašnje sazrevanje i spontani razvoj moraju
uzimati u obzir prilikom tumačenja moralnosti bez potcenjivanja spoljašnjih činilaca.
• Učestvovanje u situacijama u kojima se podstiče gledanje na stvari sa tuđeg
stanovišta-razvijanje sposobnosti stavljanja na tuđe mesto
• Podsticanje logičkog mišljenja-racionalno argumentovanje i razmatranje alternative
• Odgovorno donošenje moralnih odluka i sprovođenje u delo
• Rasprave o pravičnosti i izlaganje moralnim nesuglasicama i protivrečnostima
• Izlaganje mišljenju sa susednog višeg stadijuma nego što je onaj na kom se osoba
nalazi-uspostavlja se novi nivo ravnoteže
• Učestvovanje u pravednoj društvenoj sredini u kojoj svakodnevne međusone
odnose karakteriše uzajamno poštovanje i pravičnost.

ESTETSKO VASPITANJE
• Estetsko vaspitanje je od velikog značaja za celovit razvoj ličnosti,pa se i tretira kao
njegova neodvojiva komponenta. Savremena pedagogija stoji na stanovištu da u
svakom čoveku postoji mogućnost za razvoj sposobnosti u estetskom području.
• Pedagoški rad u estetskom vaspitanju baziran je na prepoznavanju, razumevanju i
doživljavanju estetičkih kategorija.
ESTETIČKE KATEGORIJE
• Tu spadaju: lepo, ružno, tragično,komično, uzvišeno i ljupko.
• Lepo – lepim se pojmovno predstavlja objekat opšteg dopadanja. Onaj ko sudi oseća
slobodu potpuno lične impresije. Objekat opšteg dopadanja. Umetničko.
• Ružno – ružno nije neuspelo. Ružno je konstruktivna kontrasna kategorija i relacioni
član umetničke celine.
• Tragično – tragedija se kao književno i dramsko delo pojavila u staroj Grčkoj i kao
takva predstavlja podražavanje ozbiljne i celovite radnje.
Dobar primer ove estetičke kategorije je slika „Krik“ norveškog slikara Edvarda Munka, koja
svojom kompozicijom i bojom kod posmatrača budi nepogrešiv doživljaj.
• Komično – komično je stvar predmeta i od značaja je samo za subjekat. Komičan
čovek nije humorističan,jer mu nedostaje humor da bi uvideo sopstvenu komiku.
• Uzvišeno – vezano je za afekte samoodržavanja u koje spadaju
užas,strah,iznenađenje i ushićenje.
• Ljupko – nastala u doba baroka. Ljupko je najviše osporavana estetička kategorija.
ZADACI ESTETIČKOG VASPITANJA
 • Razvijanje sposobnosti za uočavanje i otkrivanje lepog -Njih treba prethodno
zapaziti,uočiti,moramo biti svesni njihovog postojanja.
• Sposobnost za doživljavanje i uživanje u umetničkom stvaralaštvu -izgrađivanje
sposobnosti za estetski doživljaj,a za uživanje u pravim umetničkim delima,je naredni
zadatak ovog poddručja.
• Ispoljavanje potrebe za stvaralački rad – oblikovanje lepog u stvarima kojima se
služimo i koje nas okružuju i razvijanje sposobnosti za ostarivanje lepog.

RADNO VASPITANJE
• Ideja radnog vaspitanja javila se već u delima prvih humanista, socijalista, utopista i
kasnije u projektima velike buržoaske revolucije i u delima najpoznatijih pedagoških
klasika.
• Pojam radno vaspitanje obuhvata sve vrste i sadržaje radnog vaspitanja i ostavuje se
u čitavom procesu vaspitanja( u porodici, u školi, u vanškolskim ustanovama.. i
podrazumeva pripremanje za sve vrste rada.

ZADACI RADNOG VASPITANJA

• Vaspitni zadatak – čovek je delatno biće. Da nije čoveka,rada i društva,ne bi bilo ni
vaspitanja. Rad je nezamenljiv deo procesa obrazovanja i vaspitanja.
• Obrazovni zadatak – savremeni razvoj nauke i tehnike zahteva poznavanje,
naučnih,osnova i principa rada savremenih tehničkih sredstava,poznavanje osobina
materijala, i poznavanje racionalne i efikasne organizacije rada i njeno striktno
primenjivanje i korišćenje u svakodnevnom životu.
• Rekreativni zadatak – učenike je potrebno upoznati sa načinima pravilnog
organizovanja i korišćenja slobodnog vremena kojim se mogu baviti iz oblasti
tehničkog obrazovanja.
• Radno-profesionalni zadatak- učenici upoznaju različite oblasti privredne delatnosti,
proizvodne grane, procese proizvodnje, različita zanimanja, uslove rada. Tako da je
moguća uspešna profesionalna orijentacija.

OPŠTI PRINCIPI
• 1.princip naučne zasnovanosti
• 2.princip pozitivne usmerenosti svih aktivnosti
• 3.princip svesne aktivnosti
• 4.princip humanosti i demokratičnosti vaspitanja
• 5.princip individualizacije i socijalizacije u vaspitanju
• 6.princip jedinstvenog delovanja svih činilaca vaspitanja

PRINCIP NAUČNE ZASNOVANOSTI

• Kroz primenu ovog principa učenici se upoznaju sa činjenicom da naučne istine nisu
konačne i apsolutne,zbog čega se uvek mora imati u vidu mogućnost njihovog
menjanja i dopunjavanja na osnovu naučnih istraživanja i na osnovu kriterijuma koje
postavlja sama nauka.učenike treba osposobljavati da naučne činjenice logički
 povezuju u sistem naučnih znanja,koje moraju biti koherentna s drugim naučnim
činjenicama i zakonima i po potrebi da ih mogu predstaviti jasno,precizno i
razumljivo,adekvatnimsimbolima,npr.rečima,formulom itd.

PRINCIP POZITIVNE USMERENOSTI SVIH AKTIVNOSTI

• Vodeći cilj nastavnika treba da bude nastojanje da deluje sa stanovišta uvažavanja
njegove ličnosti,prepoznavanja pozitivnih strana deteta,pružanja pomoći u razvoju i
ostvarenju njegovih mogućnosti.zato dete treba upoznati u celosti i bez predrasuda i
diskriminacije,te težiti ostvarivanju njegovih najboljih interesa.nastavnik treba da
otkrije pozitivne strane deteta i učenika,da ih ističe,da se na njih oslanja,da ih dalje
razvija i njima umanjuje uočene težnje koje odstupaju od pozitivnih vrednosti i ideja
kojima stremi vaspitna i obrazovna praksa.

PRINCIP SVESNE AKTIVNOSTI

• Proces vaspitanja i obrazovanja je dvostrani proces,procesusmeravanja,podsticanja i
uticaja,sa jedne strane,i odnos ili odgovor deteta i učenika na te podsticaje i
uticaje.pricip svesne aktivnosti treba da se rukovodi svojomsvešću,saznanjima do
kojih je došao i koja je postala jedna od osnova njegovog ponašanja.zato je veoma
važno da se postigne učenička aktivnost,da se aktivnosti nastavnika i učenika
međusobno prepliću i dopunjavaju.

PRINCIP HUMANOSTI I DEMOKRATIČNOSTI VASPITANJA

• Humanost je moralni odnos pojedinca prema pojedincu,pun međusobnog
poštovanja,uvažavanja ličnog dostojanstva,vere u čoveka i iskrene međusobne
ljubavi.osnovni smisao ovog pedagoškog principa sastoji se u stvarnom poštovanju
ličnosti koja se vaspitava u uverenosti vaspitača u snagu vaspitanja i mogućnost
pozitivnog razvoja ličnosti deteta i učenika.u vaspitanju humanosti učestvuju
porodica,škola i društvo u užem smislu(učeničke
organizacije,vanškolskeustanove,društveneorganizacije,kancelarije za
mlade,građanskeinicijative,nevladin sektor...)

PRINCIP HUMANOSTI I DEMOKRATIČNOSTI VASPITANJA

• Demokratija znači prihvatanje i praktikovanje principa jednakosti prava,mogućnosti i
postupanja za sve članove zajednice.prihvatanje i poštovanje(demokratskih)vrednosti
kao što su sloboda i odgovornost,jednakost i solidarnost,dostojanstvo ličnosti –
samopoštovanje i poštovanje drugog i njegove različitosti,izgrađivanje i pridržavanje
principa i procedura u odlučivanju i praktičnom delanju,kao što su
aktivna,odgovornaparticipacija,tolerancija i nediskriminacija,dijalog,debata i
pregovaranje bazirani na argumentima miroljubivo rešavanje nesporazuma i
sukoba(medijacija)

PRINCIP INDIVIDUALIZACIJE I SOCIJALIZACIJE U VASPITANJU

 • Osnovni smisao principa socijalizacije,je da je čovek pojedinac,ali i društveno
biće.jednovremeni rad sa svom decom u grupi pretpostalja individualno upoznavanje
svakog deteta,jer se pri istom sadržaju koji deca i učenici upoznaju,pri ostvarivanju
zajedničkih zadataka,kao i pri zajedničkim aktivnostima,naročito u igri,najbolje
upoznaju individualne razlike među decom i pronalaze mogućnosti za razvijanje
pozitivnih individualnih osobina svakog deteta.slobodne aktivnosti i igra daju najviše
mogućnosti za primenu ovog principa,jer se tada,podeljeni u manje grupe prema
slonostima i interesovanjima dece,najbolje uočava koja su deca stidljiva i
povučena,koja pokazuju osobine lidera,a koja privlače pažnju,koja su brzopleta.itd.

PRINCIP JEDINSTVENOG DELOVANJA SVIH ČINILACA VASPITANJA

• Tu spada:porodica,škola,crkva,mediji i drugi vanškolski činioci.
• Porodica se smatra najznačajnijim vaspitnim faktorom.formiranjekulturnih,radnih i
higijenskih navika se mogu ostvariti ako su zahtevi bez izuzetka jedinstveni i
dosledni.u školi takođe postoji veći broj učesnika u obrazovno – vaspitnom
procesu:direktor,nastavnik,razrednistarešina,pedagog i dr.
• Saradnja porodice i škole – npr. U školi se zahteva uredno pohađanje nastave ili
određene higijenske navike,dok porodica toleriše neispunjenje tih zahteva,ne uviđa
nesklad i propust,a ponekad i nedovoljno vrednuje rad i zalaganje nastavnika pri
čemu svoja zapažanja izlaže pred detetom.

OPŠTE METODE
• 1.metoda ubeđivanja i uveravanja
• 2.metoda vežbanja i navikavanja
• 3.metoda podsticanja
• 4.metoda sprečavanja
• Metoda ubeđivana i uveravanja
Uveravati znači određenu pojavu ili problem jasno objasniti i konkretizovati,tako da
unutrašnjom motivacijom podstiče na pravilno delovanje.samo se istinitim
činjenicama,podacima i naučnim znanjima može upoznati svet oko sebe,priroda i
društvo,jednomrečju,sticati osnova koja čini njegov pogled na svet.odnos prema štetnim
uticajima kao što pušenje,droga,alkoholi dr. I otpornost na njihov uticaj lakše je izgraditi
ukoliko se poznaju negativni učinci,kako za organizam tako za porodicu i društvo u celini.
Predavanja,javne rasprave i polemike – se organizuju najčešće u neformalnim oblicima
obrazovanja i vaspitanja.(popularna
predavanja,tribina,edukativneradionice,zborovi,okruglistolovi,diskusija itd.)
Objašnjenja – nastavnika o nekom pitanju i problemu mogu biti veoma uticajna ili presudna
na stavove učenika,jer ništa ne može u potpunosti zameniti živu reč nastavnika.
Saveti,direktne nauke – vaspitača,roditelja i drugova se koriste kada u neposrednom
razgovoru treba ukazati na neke činjenice,pojave ili događaje koje učenike stavlja u dilemu i
nejasnu situaciju,kada im treba podrška u nekoj odluci.
Sistem vrednosti – mogu uticati: društveni običaji ,odredi, zakoni, navike...
Ugledanje – predstavlja sredstvo vaspitanja koje se zasniva na imitiranju i identifikaciji sa
nekim uzorom,odnosnougledajne na primere i ideale.
Stvaranje ideala – ideali se mogu stvarati raznim uticajima,pa su tako za mlađe uzraste važni
junaci iz crtanih filmova,videoigara,filmova,dok se kod starijih primećuje uticaj
literature,umetničkihtekstova,istorije itd.
Simulaciono uticanje – ne treba dozvoliti da reči,objašnjenja,pouke ostanu samo
racionalno,uopšteno,apstraktno promišljanje i vrsta kritizerstva nego treba da
probueemocije,raspoloženje,da podstiču na delovanje.

METODA VEŽBANJA I NAVIKAVANJA

• Što je dete mlađe tim više primenjujemo metodu navikavanja i to najčešće u okviru
sticanja higijenskih i drugih navika kao što je navikavanje na
red,čistoću,urednost,kulturnoponašanje,disciplinovanost,poštovanjepravila.pre
prelaska na izvršavanje određene radnje treba detetu i učeniku objasniti zašto je ona
potrebna i pokazati kako se vrši.

METOD PODSTICANJA
• Metoda podsticanja ima zadatak da bodri i podrži dete i učenika da istraje u onom što
je započeo,da savlada teškoće na koje u svom radu nailazi,kao i da ga motiviše da čini
dobra dela ili da istraje u njima.
• Osnovna sredstva podsticanja su:
• 1)podsticanje rečima
• 2)bodrenje i hrabrenje
• 3)priznanje
• 4)pohvala
• 5)obećanje
• 6)nagrada
• 7)takmičenje

METODA SPREČAVANJA
• Metoda sprečavanja služi za otežavanje,zaustavljanje i onemogućavanje ispoljavanja i
prisustva određenih znanja,ubeđenja,stavova i ponašanja koja su suprotna cilju
vaspitanja i obrazovanja.
• Tu spadaju:
• 1)supstitucija(skretanje)ili zamena motiva
• 2)kritika
• 3)zahtev,pretnja
• 4)kazna
SISTEM OBRAZOVANJA I VASPITANJA
Razvoj škole i školskog sistema
• Škola se prvi put javlja u staroj grčkoj.
 • Škola je veoma stara institucija.
• Njena funkcija je prenošenje znanja sa starijih generacija na mlađe.
• Najpre su to bili učeni razgovori mladih koji su se okupljali oko učenih ljudi,filozofa,ili
u manastirima.
• Tako se razvijao individualni rad učitelja i učenika.
• Jan amos komenski je uveo razredno – predmetne – časove sisteme
• Jovan đorđević navodi sledeće etape u razvoju škole:
• 1)predinstitucionalni period
• 2)škole skribe
• 3)škole zr
• 4)sholastička škola
• 5)jačanje klasične srednje škole
• 6)realne gimnazije(srednje škole)
• 7)politehnizacija školskog obrazovanja
• 8)svestranost u razvoju ličnosti u okviru nivoa školskog obrazovanja i razvnovrsnosti
modela školskih institucija
• U zavisnosti od kriterijuma po kome se škole dele mogu biti:
• 1)prema nivou
• 2)prema usmerenosti
• 3)prema populaciji
• 4)prema dužini trajanja
• 5)prema vrsti
• 6)prema osnivaču
• reformama se najčešće menjaju:politika obrazovanja,društvene funkcije i pozicije
obrazovanja,položaj učenika, studenata, nastavnika, javnost rada, usmerenost ciljeva,
organizacija sistema obrazovanja i njegovih delova, planiranje, organizacija škole,
sadržaji programa, oblici, sredstva i metode rada.

OBLICI OBRAZOVANJA I UČENJA

• Postoje tri osnovna oblika obrazovanja:
• 1)formalno obrazovanje(učenje u školama i na fakultetima)
• 2)neformalno obrazovanje(položeni kurs stranog jezika,kurs određenih veština,razvoj
hobija)
• 3)informalno obrazovanje(dobrovoljno,samoupravljeno,doživotno,intrizično
motivisano radoznalošću.

PREDŠKOLSKO VASPITANJE I OBRAZOVANJE

• Ima izuzetan i presudan značaj za budući razvoj deteta
• Pokreću se i aktiviraju fizičke i psihičke osnove, a program rada sa decom je
utemeljen na spontanom učenju intuitivnom mišljenju.
 • Predškolsko vaspitanje I obrazovanje u sebi objedinjuje elemente nege, preventivno-
zdravstvene zaštite, kao I kvalitetan vaspitno-obrazovni rad.
• Njime se postavljaju temelji čitave buduće ičnosti I od njegovog kvaliteta značajnim
delom zavise uspešnost I dometi daljeg razvoja I učenja, pa je I čitava društvena
zajednica zainteresovana za njega.
OSNOVNA I SREDNJA ŠKOLA

• Osnovna škola: Pokriva najduže razdoblje organizovanog vaspitanja i obrazovanja u

toku života i pruža bazično obrazovanje.
Obavezna je i i deo je formalnog obrazovanja. Pohađanje je besplatno.
Postoji i deo za obrazovanje odraslih.
O Š je opšteobrazovna škola i vaspitno-obrazovna institucija jer pored obrazovanja ostvaruje
i vaspitnu funkciju
• Srednja škola- škole, institucije i programi obrazovanja i vaspitanja koji se nalaze
između osnovnog i visokoškolskog obrazovanja i razvija ključne kompetencije za dalje
obrazovanje.
Nije obavezna, uvodi u svet rada.
Razvijaju se kompetencije za dalje obrazovanje, stručne kompetencije za zapošljavanje,
osposobljavanje za samostalno donošenje odluka o izboru zanimanja, svest o važnosti
zdravlja i bezbednosti, za rešavanje problema, komunikaciju i timski rad, poštovanje
rasne, nacionalne, verske, kulturne, jezičke, polne i uzrasne ravnopravnosti,
tolerancije, razvoj motivacije za učenje, izražavanje ličnog mišljenja.
• Škole za učenike sa smetnjama u razvoju

VISOKO OBRAZOVANJE I OBRAZOVANJE ODRASLIH

• Visoko obrazovanje-sprema stučne kadrove za različite grane privredne, kulturne i
društvene delatnosti.
Visokoškolske ustavnove čine samostalne naučno-nastavne ustanove koje su organizovane
na principu studija, tj organozivanih predavanja, vežbi, seminara, prakse, ispita.
Ciljevi su: prenošenje naučnih, stručnih i umetničnih zanja i veština, razvoj nauke i
unapređivanje umetničkog stvaralaštva; obezbeđivanje naučnog, stručnog i
umetničkog podmladka, pružanje mogućnosti pojedincima da pod jednakim uslovima
steknu visoko obrazovanje.
• Obrazovanje odraslih-je nekada podrazumevalo proces obrazovanja onih koji su
izostali iz redovnog obrazvanja u periodu detinjstva i mladosti i predstavljalo je
ponudu druge šanse.

OBRAZOVANJE DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU

• Ovim putem se ostvaruje jednako pravo na obrazovanje koje je prilagođeno
mogućnostima svakog pojedinca i stvaraju škole prema potrebama deteta.
• Sistem ovakvog obrazovanja u Srbiji je organizovan u 3 vida:
 1. specijalno obrazovanje- učenici sa istom vrstom smetnji u jednom
odeljenju/posebna škola za takve učenike
2. Integracija- sa ostalim učenicima u istom odeljenju ali bez prilagođavanja
njihovim potrebama
3. Inkluzija-redovan VO i OV1 sistem koji se prilagođava detetu
1
vaspitno-obrazovni sistem i obrazovno vaspitni

INKLUZIVNO OBRAZOVANJE I IOP – OBJASNITI, OPISATI FUNKCIJU I ZNAČAJ

• IOP-individualni obrazovni plan. Za njega je potrebna saglasnost roditelja/staratelja.
• Izgrađuje se prema OV potrebama deteta i učenika i zasnovan je na prilagođavanju
načina radai uslova u kojima se izvodi OV rad.
• Fokus promene se vidi u sistemu, a ne u detetu i promišljaju o kvalitetnom
obrazovanju za sve.
• Inkluzija znači uključivanje, sadržavanje u sebi.
• Inkluzivno obrazovanje je proces izlaženja u susret potrebama i sposobnostima
deteta u VO procesu, tj to je obrazovni sistem u kom je poenta prilagođavanje VO
programa a ne deteta.
• Sistemski pristup-sagledavanje deteta u celini.

OSTALI ČINIOCI SISTEMA VASPITANJA

VASPITANJE U PORODICI
Porodica čini prvu životnu zajednicu u koju dete supa po rođenju koje je prirodno okruženje
za dete i njegov razvoj.
Ranije se živelo u zadružnim porodicama gde se poštovao hijerarhijski odnos u porodici, kult
predaka a najstariji muškarac je bio glava kuće.
Niska zdravstvena zaštita je imala za posledicu visoku stopu smrtnosti novorođenčadi i dece.
Odrasli su decu smatrali članovima porodice tek kada prežive kritične godine života i iskažu
se kao radni i marljivi.
Emocije prema deci su bile suzdržane, a vaspitni proces se zasnivao na bezuslovnoj
poslušnosti i priznavanju autoriteta.
Porodica je za dete okruženje od posebnog značaja i ima važnu ulogu u njegovom životu.
Dete u porodici usvaja socijalne i kulturne norme, kućno vaspitanje, radne navike, estetsko
vaspitanje i fizički razvoj…

UTICAJ VRŠNJAKA I SREDSTAVA MASOVNE KOMUNIKACIJE NA PROCES

VASPITANJA I OBRAZOVANJA
• Uticaj vršnjaka postaje dominantniji, kako se dete razvija, posebnu ulogu u socijalno-
emocionalnom razvoju adolescenata imaju njihovi prijatelji.
• Pozitivni uticaji: Mladi kroz druženje sa vršnjacima dobijaju podršku, stiču sigurnost i
samopouzdanje.
• Negativni uticaji: vršnjaćko nasilje, bulying (zadirkivanje, ismevanje, odbacivanje),
uvlačenje u svet droge, kriminala…
• Crtani filmovi, igrani serije, emisije sa lutkama omogućuju deci da upoznaju nove
mogučnosti učenja i savladavanja prepreka.
• Televizijski sadržaj koji je oblikovan tako da zadovolji obrazovnu funkciju, daje
obrazovnom kontekstu razvojni smisao i značenje. Informacije su na zanimljiv, pitak,
slikovno podržan način prikazane i objašnjene.
• Internet je sve značajniji izvor znanja, osnovna uloga mu je razmena informacija.

SLOBODNO VREME I SLOBODNE AKTIVNOSTI UČENIKA, NASTAVNE EKSKURZIJE

• Slobodno vreme se definiše kao vreme koje nam preostaje izvan profesionalnih, društvenih,
političkih, porodičnih obaveza i životnih potreba, kao sredstvo aktivnog odmora.
• U slobodnim aktivnostima do posebnog izražaja dolazi ispoljavanje učeničke inicijative,
samostalnosti i stvaralaštva. Zasnivaju se na osnovna 3 načela: slobodnog izbora,
samostalnosti i učeničke samouprave.
• Naučne grupe (mladi matematičari, biolozi, fizičari, hemičari…), Slobodne aktivnosti u
oblastima tehnike i tehnologije, Kulture i umetnosti, Sporta i rekreacije
• Nastavne ekskurzije su poseban vid nastave koji se izvodi van školske zgrade da bi učenici
upoznali stvarnost oko sebe.