304.

Odnos između volje i intelekta

Da bi opstao i nastavio da živi u svetu, svaki živi stvor,

posebno čovek, mora u sebi izgraditi određeni odnos između volje i
intelekta. Što je ovaj odnos priroda učinila tačnijim i ispravnijim,
to će njegov život u svetu biti lakši, sigurniji i prijatniji. Međutim, i
prosto približavanje ispravnoj i primerenoj srazmeri dovoljno je da
ga zaštiti od propasti. Stoga unutar granica ispravnosti i
primerenosti pomenutog odnosa postoji određena širina. Tu važi
sledeća norma. Budući da je intelekt određen da osvetljava put
kojim volja ide, i da upravlja njenim koracima, on se mora
prilagoditi njenoj prirodi, pa što je neka volja u svojoj težnji žešća,
plahovitija i strasnija, to intelekt koji je prati mora biti prodorniji i
savršeniji. Tako se sprečava da žestina volje i težnje, silovitost
strasti, vatrenost afekata čoveka odvedu u pogrešnom pravcu ili ga
gurnu u neko nepromišljeno postupanje koje se završava
propašću; što se redovno dešava u slučaju kada se žestoka volja
spoji sa slabom pameću. Sa druge strane, flegmatičan karakter, to
jest slaba i mlitava volja, u stanju je da se snađe i opstane i sa
malom pameću; umerenost se zadovoljava umerenošću. Uopšte,
svaki pogrešan odnos između volje i intelekta, to jest svako
odstupanje od pomenute normalne srazmere između njih, bez
obzira koje od njih dvoje preteže, ima tendenciju da čoveka učini
nesrećnim. Naime, izuzetno jak i premoćan razvoj intelekta i
njegova nesrazmerno velika prevaga intelekta u odnosu na volju,
odnos koji čini glavno svojstvo genija, za uobičajene potrebe i
ciljeve života ne samo što je nepotrebna, već na njih deluje upravo
štetno. Onda se dešava da u mladosti nesrazmerna energija
shvatanja objektivnog sveta, koju po pravilu prati izuzetno jaka
fantazija, usled nedostatka iskustva glavu učine prijemčivom za
nastrane predstave, pa čak i himere, što dovodi do ekscentričnog i
često nemogućeg karaktera. Mada ovo kasnije nestaje zahvaljujući
stečenom iskustvu, genij se nikad ne navikne do kraja na
svakodnevni spoljašnji svet i građanski život, i nikada se u njima
ne kreće i ne snalazi onako uspešno i lako kao ostali, već često
pravi ozbiljne i neobične greške. Jer, svakodnevna pamet je
savršeno prilagođena uskom krugu svojih pojmova i shvatanja i tu
niko ne može biti bolji od nje; njeno saznanje uvek se poklapa sa
prvobitnim ciljevima koji se svode na služenje volji. Zbog toga
čovek takve pameti nikada sebi ne postavlja ekstravagantne ciljeve.
Što se genija tiče, on je, kao što sam već rekao u raspravi
posvećenoj njegovoj prirodi, monstrum per excessum; isto kao što

1
se za žestokog i strasnog čoveka, lišenog razuma, za divljaka koji
nema mozga, može reći da je monstrum per defectum.

305. Volja za životom najočiglednije se ispoljava u

životinjama

Volja za životom, koja sačinjava najdublje jezgro svega što

postoji i živi, najočiglednije se ispoljava u najvišim i prema tome
najpametnijim životinjama; zato se u njima najbolje može opažati i
posmatrati. Jer, na nižim stepenima bića ona se ne ispoljava tako
jasno, to jest ima niži stepen objektivacije; ali iznad njih, dakle u
čoveku, sa umom nastupa i pronicljivost, a sa njom i sposobnost
prerušavanja, koja je odmah prekriva velom. Zato se ono u čoveku
otvoreno ispoljava samo u izlivima strasti i jakih afekata. Upravo
zbog toga, strastima uvek poklanjamo veće poverenje kada se
izražavaju, bez obzira na njihovu prirodu; i tu smo uvek u pravu. Iz
istog razloga strasti predstavljaju glavnu temu pesnika i paradnog
konja glumaca. Saglasno onom što sam rekao, može se objasniti
naša sklonost prema psima, majmunima, mačkama itd.; njima nas
privlači savršena naivnost ispoljavanja volje.

Kakvo nam samo neobično uživanje pruža pogled na divlje

životinje koje nesputano, pokoravajući se samo svojoj prirodi,
tragaju za hranom, neguju mladunce, ili se druže sa pripadnicima
svoje vrste. Pritom čine sve što mogu i moraju. U stanju sam,
makar se radilo samo o nekoj ptičici, da takvo biće dugo i sa
uživanjem posmatram. Ono što važi za ptičicu važi i za vodenog
pacova, žabu, za ježa, lasicu, jelena ili srnu.

To što nas pogled na životinje tako mnogo raduje, počiva pre

svega na činjenici da uživamo u prizoru koji nam pokazuje našu
sopstvenu suštinu, ali u pojednostavljenom vidu.

Na svetu postoji samo jedno lažljivo biće, a to je čovek. Sva

druga su istinita i iskrena, jer neprikriveno pokazuju ono što jesu i
šta osećaju. Simbolički, odnosno alegorijski izraz ove temeljne
razlike jeste i to što se sve životinje kreću u svom prirodnom obliku
i stanju; to u velikoj meri objašnjava prijatan utisak koji ostavljaju
na sve ljude, a ne mene posebno, posebno kada se radi o divljim
životinjama. Međutim, čovek se svojim odevanjem pretvorio u
blesavka i nakazu u koju je neprijatno pogledati. Ovaj rđav utisak

2
pojačava i neprirodna bela boja njegove kože, kao i gadne posledice
ishrane mesom, konzumiranje alkoholnih pića, pušenja, njegove
razuzdanosti i bolesti od kojih strada. Čovek je sramota i ljaga
prirode! Stari Grci su to osećali i zato su svoju odeću svodili na
minimum.

306 Istovetnost volje i tela

Duhovno nespokojstvo dovodi do lupanja srca, a lupanje srca

do duhovnog nespokojstva. Jad, briga, duševni nemir, koče i
otežavaju životni proces i delovanje organizma, bilo da se radi o
cirkulaciji krvi, o varenju ili izlučivanju suvišnih materija. Ako ovo
delovanje duševni uzroci koče, usporavaju ili ometaju, bilo da se to
pokazuje na srcu, crevima,na vena portarum ili nekom drugom
organu, onda dolazi do duševnog nespokojstva, zabrinutosti, crnih
misli i bezrazložnog tugovanja, dakle do stanja koja nazivamo
hipohondrijom. Kao što nas gnev navodi da vičemo, da lupamo
nogama i mašemo pesnicama, tako i ova telesna ispoljavanja još
više pojačavaju taj gnev, ili ga zbog najmanjeg povoda dodatno
raspiruju. Nema potrebe da kažem koliko ove pojave potvrđuju
moje učenje o jedinstvu i istovetnosti volje i tela, koje sa svoje
strane nije ništa drugo do ispoljavanje volje, pre svega u vidu
prostornog opažanja mozga.

307. Sila navike

Postoji mnogo stvari koje se pripisuju moći navike, a koje

zapravo pre počivaju na konstantnosti i nepromenljivosti
prvobitnog i urođenog karaktera, zbog koga pod jednakim
okolnostima uvek postupamo na isti način, pokazujući mnogo puta
nužnost takvog ponašanja. Sa druge strane, istinska moć navike
počiva pre svega na inerciji, koja intelekt i volju štedi od rada,
teškoća i opasnosti, i koja nam na taj način omogućuje da danas
sa lakoćom radimo ono što smo u prošlosti radili sto puta i za šta
znamo da će nas dovesti do nameravanog cilja.

Ipak, istina o ovoj stvari leži dublje, jer je treba shvatiti u

drugom smislu od onoga koji nam se nameće na prvi pogled. Ono
što je za tela pokretana mehaničkim uzrocima sila inercije, to je za

3
tela koja pokreću motivi sila navike. Postupanje koje se zasniva na
navici odvija se bez dejstva pojedinačnih motiva, nastalih radi
nekog posebnog slučaja. Pritom na njega uopšte i ne mislimo.
Svako postupanje koje se pretvorilo u naviku zasniva se na prvim
slučajevima u kojima su delovali motivi, koji su tokom vremena tu
naviku stvorili. To je dovoljno da se pomenuta navika ovekoveči;
kao što telu koje se već kreće nije potreban novi podsticaj da
nastavi da se kreće večno, pod uslovom da ga neka spoljašnja sila
u tome ne sprečava, tako ni dresiranim životinjama, u koje je
ugrađena određena navika, nije potreban spoljašnji podsticaj da se
ponašaju u skladu sa njom. Konj vuče svoja kola spokojno i bez
spoljašnjeg podsticaja. Ovo kretanje predstavlja posledicu
prethodnih udaraca bičem kojima je bio izložen i koji su, u skladu
sa zakonom inercije, doveli do stvaranja navike. Sve ovo više je od
pukog poređenja. To je zapravo ukazivanje na istovetnost stvari, na
istovetnost volje na različitim stepenima objektivacije, na osnovu
kojih se isti zakon kretanja pojavljuje u različitim vidovima.

308. Svest da je čovek u suštini volja za životom

Živeo mnogo godina! To je u Španiji uobičajen pozdrav;

uopšte, na celom svetu takva se želja smatra nečim sasvim
normalnim. Ovo se ne može objasniti poznavanjem sveta i života,
već pre uvidom u pravu prirodu čoveka; svešću da je on u suštini
volja za životom.

Želja svakog čoveka da ga posle smrti pamte, želja koja često

prerasta u potrebu za posmrtnom slavom, po mom mišljenju
proizilazi iz duboke vezanosti za život. Kada ta želja izgubi
mogućnost ostvarenja u realnom životu, u onom što stvarno
postoji, grčevito se hvata za idealni život, odnosno za ono što
postoji kao sen.

309. Svi želimo da dovršimo ono što radimo, osim…

Svi mi manje ili više želimo da dovršimo ono što radimo; svi
smo nestrpljivi da ga što pre dovršimo, i veseli kad nam to pođe za
rukom. Jedino kraj uopšte, kraj svih krajeva, po pravilu želimo da
odgodimo što je više moguće.

4
 310. Svako razdvajanje u sebi nosi slutnju smrti

Svako razdvajanje u sebi nosi slutnju smrti, a svako ponovno

sastajanje nagoveštaj vaskrsenja. Zbog toga se ljudi koji nisu
međusobno bliski tako mnogo raduju kada se posle dvadeset ili
trideset godina ponovo sretnu.

311. Osećaj da u svakom pojedincu leži nešto apsolutno

neponovljivo

Duboki bol koji se oseća prilikom gubitka svakog dragog bića

nastaje iz osećaja da u svakom pojedincu leži nešto neizrecivo,
samo njemu svojstveno, stoga nešto apsolutno neponovljivo. Omne
indivuduum ineffabile (Svaki je pojedinac nedokučiv). Ovo važi čak
i za životinjske jedinke, što najjače oseća onaj koji je slučajno
izazvao smrt omiljene životinje i kome se od njenog poslednjeg
pogleda cepa srce.

311. bis Neprijatelji koji ne mogu da budu svedoci našeg

uspeha

Može se desiti da, čak i posle dužeg vremena, zažalimo zbog

smrti svojih neprijatelja i protivnika kao da se radi o bliskim
bićima; to se dešava onda kada oni zbog smrti ne mogu da budu
svedoci našeg velikog uspeha.

312. Dejstvo iznenadne najave nekog srećnog događaja

To što iznenadna najava nekog izuzetno srećnog događaja

može da ima smrtonosno dejstvo, počiva na činjenici da su naša
sreća i nesreća samo proporcionalni broj između naših zahteva i
onoga što nam donosi usud. Istom redu pripada i činjenica da
dobra koja posedujemo ili za koja znamo da ćemo ih dobiti ne
doživljavamo kao takva, jer je svako zadovoljstvo negativno, to jest

5
predstavlja samo odsustvo bola, dok je, naprotiv, bol ili zlo uvek
pozitivno, što znači da se doživljava na neposredan način. Sa
posedovanjem dobara ili sa sigurnim izgledom da ćemo ih dobiti
odmah se povećavaju i naši zahtevi, i sposobnost da ih imamo još
više; a onda raste i naše očekivanje. Međutim, ako duša zbog
stalnih nedaća zapadne u stanje utučenosti, i ako svoje zahteve
ograniči na minimum, onda ona u sebi neće imati dovoljno snage
da prihvati neku iznenadnu sreću. Budući da nije neutralizovana
već zatečenim zahtevima, ova sreća sad svom svojom snagom
deluje prividno pozitivno, što može imati razorne posledice po srce i
dovesti do smrti. Otuda i pojava opreza prilikom saopštavanja neke
srećne vesti; u takvim slučajevima mi u čoveku prvo budimo nadu,
zatim mu ukazujemo na izgled dobitka, i tako ga postepeno
pripremamo za srećnu vest. Na taj način, ona gubi svoju snagu deo
po deo; ostavlja se mogućnost da će se takva sreća stvarno i
dogoditi. Prema tome, može se reći da je naše srce, kada je u
pitanju sreća, bezmerno, ali da je ulaz u njega vrlo uzan. Ovo što
smo rekli ne važi u potpunosti za iznenadne nesreće; zbog toga i
zbog činjenice da u nama i dalje živi nada, ovakve vesti vrlo retko
imaju fatalan ishod. U slučaju srećnih vesti, strah nije u stanju da
odigra sličnu ulogu, jer smo instinktivno uvek podložniji nadi nego
strahu; baš kao što se naše oči uvek okreću od svetla, ali nikad od
tame.

313. Nada

Nada predstavlja mešanje želje da se nešto dogodi sa

verovatnoćom da će se to i desiti. Ali, možda ne postoji nijedan
čovek koji nije podložan gluposti srca, podobnoj da tako pokvari
ispravnu procenu intelekta, da smo u stanju da se nadamo i onda
kada je mogućnost povoljnog ishoda gotovo jednaka nuli. Zato
beznadežan nesrećan slučaj liči na udarac od koga se odmah
umire, dok stalno osujećivana i ponovo oživljavana nada liči na
dugo i mučeničko gašenje života. Nada je stanje kome teži čitavo
naše biće, to jest i volja i intelekt. Volja to čini preko svoje želje za
predmetom nade, a intelekt time što dobijanje tog predmeta smatra
verovatnim. Što je veći udeo drugog, a manji udeo prvog faktora, to
nada ima veće izglede za ostvarenje; i obrnuto.

Onog ko je izgubio prvo nadu, a zatim i strah, nazivamo

,,desperatnim" Za čoveka je, naime, prirodno da veruje u ono što

6
želi i da u to veruje zato što ga želi. Ako ova blagotvorna i lekovita
osobina njegove prirode nestane usled ponovljenih i teških udaraca
sudbine, i ako on bude naveden da veruje kako se uvek mora
dogoditi ono što on ne želi, i to upravo zato što je on to želeo, onda
se ovakvo stanje naziva očajanjem.

314. Intelekt nije svetlost koja sija sama od sebe

To što često grešimo u pogledu drugih ne treba uvek

pripisivati našoj rđavoj sposobnosti procene, već se može objasniti
Bekonovom tvrdnjom da intelekt nije svetlost koja sija sama od
sebe, već snagu dobija iz volje i strasti.

Mi se, naime, od samog početka nalazimo pod uticajem

sitnica koje nas opredeljuju za ljude ili pak protiv njih. Pogrešnu
procenu često treba pripisati tome da se ne zaustavljamo kod onih
osobina koje smo u ljudima već otkrili, već na osnovu njih
izvodimo i neke druge, po našem mišljenju neodvojive, odnosno
nepomirljive sa već otkrivenim svojstvima. Na primer, iz toga što je
neko darežljiv zaključujemo da je pravedan; iz pobožnosti izvodimo
poštenje; iz laži spremnost na varanje; iz varanja sklonost krađi,
itd. Sve ovo otvara vrata greškama, delom zbog neobičnosti
ljudskog karaktera, a delom zbog jednostranosti našeg stanovišta.
Tačno je da je karakter u potpunosti dosledan i koherentan, ali
koren svih njegovih osobina leži suviše duboko, pa nismo u stanju
da na osnovu pojedinačnih podataka zaključimo koja bi svojstva u
datom slučaju mogla da idu jedna sa drugima, a koja ne.

315. Persona označava glumačku masku

Izraz persona, sinonim za reč ličnost, vrlo dobro pogađa pravu

prirodu čoveka. Naime, u latinskom jeziku persona označava
glumačku masku; ona ne pokazuje kakav neko jeste, već ukazuje
na to da svako nosi masku i igra određenu ulogu. Uopšte, čitav
ljudski život jeste komedija koja nema kraja. To život u očima
valjanih i duhovnih ljudi čini bljutavim, dok glupaci u njemu
uživaju.

7
 316. Često nam se dešava da izbrbljamo ono što nas na
neki način može ugroziti

Često nam se dešava da izbrbljamo ono što nas na neki način

može ugroziti. Međutim, kada se radi o stvarima u kojima možemo
ispasti smešni, naša ćutljivost nas ne ostavlja na cedilu. Jer, ovde
posledica dolazi odmah posle uzroka.

317. Osveta

Pretrpljena nepravda u svakom normalnom čoveku stvara

želju za osvetom, zato se često kaže kako je osveta slatka. To se
potvrđuje kroz mnoge žrtve koje se podnose samo zato da bi mogli
da, ne vodeći računa o mogućoj šteti, u njoj uživamo. Bolna smrt
kentaura Nesa ublažena je pripremama pametno smišljene osvete
u čiju je razradu uložio svoje poslednje trenutke, a istu misao,
samo u modernijem i prihvatljivijem obliku, nalazimo u
Bertoletovoj noveli "Dve sestre", koja je prevedena na tri jezika.
Valter Skot je istu ljudsku sklonost izrazio sledećim rečima: Osveta
je najslađi zalogaj koji je do sada skuvan u paklu.

Sada bih pokušao da pronađem psihološko objašnjenje

osvete.

Nijedna patnja koju nam je nanela priroda, slučaj ili sudbina,

nije ceteris paribus, (Kada je sve ostalo isto) toliko bolna, koliko
patnja koju nam nanese nečija samovolja. Ovo dolazi od našeg
uverenja da su priroda i slučaj iskonski vladari sveta, i uvida da se
ono što nam te dve sile učine može isto tako dogoditi i svakom
drugom. Stoga mi, kada nas tako šta zadesi, više jadikujemo zbog
zajedničke sudbine čovečanstva nego zbog sopstvenog usuda.
Međutim, patnja koju nam nanese nečija samovolja ima jedan
posebno gorak dodatak bolu ili učinjenoj šteti; a to je svest o
nadmoći počinioca, bilo da je do nje došlo usled sile, lukavstva ili
naše slabosti. Pretrpljena šteta često se može otkloniti, ali ne i onaj
gorak dodatak, ono ,,ovo sam morao da pretrpim od tebe“, dodatak
koji često više boli od same štete i koji se može otkloniti samo
osvetom. Ali, kada onom ko nas je uvredio zahvaljujući sili ili
lukavstvu nanesemo štetu, tim činom mi pokazujemo nadmoć nad
njim i anuliramo dokaz njegove nadmoći nad nama. Ovo nam
pruža osećaj zadovoljenja za kojim smo čeznuli. U skladu s tim,

8
želja za osvetom biće utoliko jača ukoliko su veći naš ponos i
sujeta. Ali, kao što se svaka ispunjena želja manje ili više pokazuje
kao razočaranje, tako je i sa osvetom. U većini slučajeva uživanje u
osveti kvari nam i zagorčava sažaljenje. A često se dešava da nam
izvedena osveta slomi srce i izazove grižu savesti. Razlog za osvetu
je izgubio snagu, a dokaz naše zlobe nalazi nam se pred očima.

318 Kajanje i bol zbog neispunjene želje

U odnosu na kajanje, bol zbog neispunjene želje je mali; jer,

želja stoji pred uvek otvorenom i nepreglednom budućnošću, a
kajanje pred nepovratno zatvorenom prošlošću.

319. Strpljenje - trpljenje

Strpljenje, patientia, ali pre svega španska reč sufrimiento

potiču od glagola trpeti, pa prema tome označava pasivnost, ono
što je suprotno aktivnosti duha. Kada je ta aktivnost velika, ona se
teško miri sa strpljenjem, vrlinom flegmatika, žena, duhovno
tromih i siromašnih osoba. To što je ova vrlina toliko korisna i
neophodna ukazuje na tužno stanje stvari u svetu.

320. Novac je ljudska sreća in apstracto

Novac je ljudska sreća in apstracto, stoga se onaj ko nije u

stanju da bude srećan in concreto celim svojim srcem vezuje za
njega.

321. Tvrdoglavost

Tvrdoglavost počiva na činjenici da volja sebe stavlja na mesto

koje pripada znanju.

9
 322. Mrzovolja i melanholija

Mrzovolja i melanholija su veoma daleke jedna od druge.

Rastojanje između veselosti i melanholije manje je nego rastojanje
između nje i mrzovolje.

Melanholija privlači; mrzovolja odbija.

Hipohondrija nas ne muči samo bezrazložnim gnevom i

zlovoljom usmerenom na prisutne stvari; ne muči nas samo
neosnovanim strahom pred izmišljenim budućim nevoljama, već i
nezasluženim prekorima zbog našeg postupanja u prošlosti.

Neposredno dejstvo hipohondrije jeste stalno mozganje i

traganje za onim zbog čega bismo mogli da se ljutimo ili plašimo.
Uzrok tome leži u unutrašnjem morbidnom neraspoloženju i
nemiru, stvarima usko povezanim sa temperamentom. Kada ova
dva stanja dostignu vrhunac, ona dovode do samoubistva.

323. Bes

Za bliže objašnjenje onoga što smo ranije rekli u glavi

posvećenoj etici, može se navesti sledeći Juvenalov stih:

„I mali povod dovoljan je da izazove bes“.

Bes odmah stvara obmanu koja čudovišno povećava i

iskrivljava njegov povod. Ova obmana sa svoje strane još više
pojačava taj bes, a on onda povećava obmanu. Njihovo međusobno
jačanje povećava se sve dok se ne dostigne vrhunac gneva.

Temperamentne osobe od ovog treba da se štite tako što će,

čim počnu da se gneve, nastojati da stvar zbog koje su se
razbesneli potisnu iz svesti, i da više na nju ne misle. Kada se
posle sat vremena vrate na nju, ona ih više neće toliko ljutiti; a
možda će shvatiti i da je prilično nevažna.

10
 324. Mržnja i prezir

Mržnja je stvar srca, a prezir glave. Nijedno od njih nije u

vlasti našeg ja, jer njegovo je srce nepromenljivo i pokreću ga
motivi; a glava izriče sudove u skladu sa nepromenljivim pravilima
i objektivnim datostima. Naše ja samo je veza između srca i glave,
samo most između njih.

Mržnja i prezir se nalaze u antagonističkom odnosu i

međusobno se isključuju. U mnogim slučajevima jedini izvor
mržnje jeste veliko poštovanje koje je neko zaslužio svojim
kvalitetima. Sa druge strane, ako pokušamo da mrzimo sva uboga
stvorenja koja sretnemo, onda ćemo imati mnogo posla. Zato nam
je lakše da ih sve do jednog preziremo. Istinski, pravi prezir koji
predstavlja drugu stranu istinskog i pravog ponosa ostaje potpunu
prikriven i ne može se primetiti. Onaj ko dozvoli da se njegov prezir
primeti, samim tim ispoljava određeno poštovanje, time što onom
ko ga prezire daje do znanja koliko ga malo ceni; na taj način on
zapravo pokazuje mržnju koja isključuje prezir. Pravi prezir,
međutim, čista je ubeđenost u nečiju bezvrednost i može se
pomiriti sa praštanjem i popustljivošću na osnovu kojih, radi
sopstvenog mira i bezbednosti, izbegavamo da naljutimo onoga
koga smo prezreli; jer, svako je u stanju da nam naškodi. Ako ovaj
čisti, hladni i iskreni prezir ipak izbije na svetlo dana, onda će onaj
koji prezire zauzvrat dobiti ljutu mržnju; jer predmet njegovog
prezira nije u stanju da mu uzvrati ravnom merom.

324.2 Naknadno dejstvo neprijatne emocije

Svaki događaj koji je u nama proizveo neku neprijatnu

emociju, čak i ako je sam po sebi beznačajan, ostavlja u našem
duhu naknadno dejstvo, koje nas, sve dok traje, sprečava da jasno
i objektivno sagledavamo stvari i okolnosti, i na sve naše misli baca
senku, kao što neki mali predmet postavljen ispred naših očiju
ograničava i iskrivljuje naše vidno polje.

11
 325. Ono što nas čini bezdušnim

Ono što nas čini bezdušnim jeste činjenica da svako od nas

ima, ili misli da ima, mnogo sopstvenih muka. Zbog toga je većina
ljudi, kada doživi sreću na koju nije navikla, sklona da pokaže
dobronamernost i simpatiju. Međutim, trajno stanje sreće često
deluje upravo obrnuto, jer je takvim ljudima patnja toliko strana
da nisu u stanju da učestvuju u tuđoj nevolji. Stoga se dešava da
su siromasi spremni da drugom u nevolji pruže pomoć pre nego
bogataši.

Sa druge strane, ono što ljude čini vrlo radoznalim, što ih tera
da zaviruju u tuđe stvari, jeste ono što je dijametralno suprotno
patnji, a to je dosada. Međutim, uzrok tome često je i zavist.

326. Istovremeno osećanje želje i straha

Onaj ko hoće da utvrdi šta stvarno misli o nekom čoveku

treba da obrati pažnju na prvi utisak koji u njemu stvara pismo
koje je neočekivano od tog čoveka dobio.

Ponekad se čini da nešto u isto vreme i želimo i ne želimo, pa

se u skladu sa tim zbog istog događaja istovremeno i radujemo i
tugujemo,kao kada, na primer, moramo da prođemo odlučujuću
probu u nečemu što bi nam donelo veliku korist, i pred tim ispitom
istovremeno osećamo i želju i strah. Ako, čekajući na njega,
čujemo da je odložen za neku drugu priliku, to će istovremeno u
nama izazvati i radost i brigu. Jer, to se desilo protiv naše namere,
ali nam je ipak pružilo trenutno olakšanje. Isto se dešava kad
čekamo neko važno, presudno pismo, a ono ne dođe.

U takvim slučajevima u nama deluju dva različita motiva.

Jedan je jači, ali udaljeniji, želja da se pomenuta proba prođe i
konačno dobije rezultat; i drugi, slabiji, ali bliži, želja da zadržimo
postojeći mir i ostanemo u prijatnom stanju očekivanja uspeha,
stanju koje je svakako bolje od mogućeg neuspešnog ishoda i
emocije koja će ga pratiti. Prema tome, ovde u oblasti moralnog
imamo istu situaciju kao i u fizičkom svetu, kada nas neki manji,
ali bliži predmet sprečava da vidimo onaj veći, ali udaljeniji.

12
 328. Um zaslužuje da bude nazvan prorok

Um zaslužuje da bude nazvan prorok, jer nam prikazuje

buduće događaje kao posledice našeg sadašnjeg delovanja. Upravo
je to sredstvo kojim nas on obuzdava kada nas polna žudnja,
napad besa ili pohlepa navode na dela zbog kojih ćemo se kasnije
kajati.

329. Tok života može se uporediti sa mozaikom

Tok i događaji našeg života mogu se, s obzirom na njihov

pravi smisao i povezanost, uporediti sa mozaikom. Kad stojimo
neposredno ispred njega, ne možemo tačno da raspoznamo
prikazane predmete, a još manje njihov značaj i lepotu. Sve ovo
pojavljuje se tek onda kada se odmaknemo od mozaika. Na isti
način, pravu povezanost između važnijih događaja u svom životu
često ne shvatamo ni u trenutku kada se zbivaju ni neposredno
posle toga, već tek posle dužeg vremena. Da li je to zato što su nam
potrebne uvećavajuće naočari fantazije? Ili zato što se celina može
sagledati samo iz daljine? Zato što se naše strasti moraju smiriti?
Ili zato što nas iskustvo uči da zrelo procenjujemo stvari? Možda u
obzir treba uzeti sve zajedno. Ipak, izvesno je da pravi smisao
tuđih, ponekad i sopstvenih postupaka, shvatamo tek posle mnogo
godina. Takođe, važi i pravilo da kako stvari stoje u privatnom
životu, tako stoje i u istoriji.

330. Šumarak viđen iz daljine i zavist

Sa ljudskom srećom stvari u većini slučajeva stoje isto kao sa

nekim šumarkom, koji nam izgleda izuzetno lepo kada ga
posmatramo iz daljine, ali čija se lepota gubi kada mu priđemo
bliže ili u njega uđemo. Mi ne znamo gde je ta lepota bila, i
jednostavno stojimo između stabala. U ovome leži razlog zbog kog
često zavidimo drugim ljudima.

331. Zbog čega, uprkos svim ogledalima, ne znamo

kako tačno izgledamo

Zbog čega, uprkos svim ogledalima, ne znamo kako tačno

izgledamo, pa zato nismo u stanju da sebe zamislimo onako kako
možemo svakog svog poznanika? To je teškoća na koju propis
gnothi sauton Poznaj samoga sebe, nailazi već na prvom koraku.

13
 Ovo nesumnjivo treba jednim delom pripisati tome što sebe u
ogledalu vidimo samo s lica, i to sa nepokretnim pogledom, čime se
gubi značajna igra očiju i mimike lica; sa njima se gubi i prava
priroda našeg lika. Osim ove fizičke nemogućnosti, pojavljuje se još
jedna analogna teškoća. Naime, u ogledalu ne možemo sebe videti
onako kako nas vidi neki pogled sa strane, a to je uslov objektivnog
posmatranja i shvatanja stvari. Naš pogled u ogledalo počiva na
moralnom egoizmu, zajedno sa njegovom duboko usađenom
svešću da sam to ja, a ne neko drugi. Ali, upravo je ovo stanovište
drugog neophodno ako hoćemo da, objektivno i bez ulepšavanja,
zapazimo sve svoje mane i nedostatke, i da na taj način o sebi
stvorimo vernu i istinitu sliku. Umesto toga, svaki put kad u
ogledalu bacimo pogled na svoj lik, mi čujemo taj egoizam kako
nam oprezno šapuće: ,,to što gledaš, to nije neko drugi; to si ti
sam“. Ovaj stav deluje kao noli me tangere, Ne dotiči me se i
sprečava nastanak čisto objektivnog shvatanja, koje, kako se čini,
ne može da se postigne bez izvesne primese pakosti i zlobe.

332. Čovek ne zna koliko u sebi ima snage za trpljenje i

delovanje

Čovek ne zna koliko u sebi ima snage za trpljenje i delovanje

sve dok tu snagu ne pokrene neki povod; isto kao što na osnovu
mirne i kao ogledalo glatke jezerske vode ne možemo da naslutimo
bes i buku sa kojom se ona može obrušiti niz stene, ili visinu do
koje može da se vine u vidu vodoskoka; ili kao što na osnovu
zaleđene vode ne možemo da naslutimo vrelinu do koje se ona
može ugrejati.

333. Stepeni bića

Bića lišena svesti postoje samo za ona stvorenja u čijoj se

svesti pojavljuju. Neposredna stvarnost uslovljena je sopstvenom
svešću. Stoga, pravo pojedinačno biće čoveka leži pre svega u
njegovoj svesti. Ali, ona je kao takva nužno predstavljajuća svest,
to jest svest uslovljena intelektom i sferom i građom njegove
delatnosti. Prema tome, stepen jasnosti svesti, pa dakle i
promišljenosti, može se shvatiti kao stepen realnosti bića. Ali, u
ljudskom rodu ovaj stepen promišljenosti, odnosno jasne svesti o
sopstvenom i postojanju drugih, u velikoj meri zavisi od stepena
razvijenosti duhovnih moći nekog čoveka, od njegovog obrazovanja
i dokolice potrebne za kontemplaciju.

14
 Što se tiče realne i prvobitne različitosti duhovnih
sposobnosti, njih možemo upoređivati samo ako se ne
usmeravamo na pojedinosti, već ostajemo pri onom što je opšte;
jer, ova se različitost ne može sagledati iz daljine i nije tako lako
uočljiva kao što su uočljive razlike u obrazovanju, količini dokolice
i zaposlenosti. Ali, ako pođemo od tih stvari, uvidećemo da neki
ljudi imaju bar desetostruko veći stepen bića nego drugi pripadnici
svog roda.

Ovde neću govoriti o divljacima čiji se život nalazi tek jedan

stepen iznad života majmuna, već ću razmatrati život nekog nosača
iz Napulja ili Venecije (na severu hladna klima tera ljude da više
razmišljaju, pa ih time čini razboritijim nego što bi inače bili), i
napraviti pregled njegove sudbine od rođenja pa do smrti. Pod
pritiskom nevolje i siromaštva, nošen sopstvenom snagom i uz
stalno lišavanje, metež i ulaganje velikog napora usmerenog na
zadovoljavanje stalnih potreba, takav čovek vreme kratkog
predaha, koji dolazi posle iscrpljujućeg rada, ne koristi za
razmišljanje, već pre svega za čulna zadovoljstva, podstaknuta
blagom klimom, dok svoju metafizičku potrebu na praznoveran
način zadovoljava u crkvi. U celini, on ima prilično maglovitu svest
o onome što ga u životu tera da radi. Ovaj nemirni i zbrkani san
sačinjava život mnogih miliona ljudi. Njihovo saznanje ograničava
se samo na ono što služi njihovom trenutnom htenju. Oni ne
razmišljaju ni o smislu svog života, a kamoli o smislu života kao
takvog. U izvesnom smislu, oni postoje a da pritom nemaju jasnu
svest o tom postojanju. Stoga je svest proletera ili roba mnogo bliža
svesti životinje, ograničene samo na sadašnjost, nego svesti nekog
misaonog čoveka; ali je zato znatno manje teška i mučna od
njegove svesti. Ipak,budući da je svako uživanje po svojoj prirodi
negativno, tj. sastoji se od oslobađanja od neke muke ili bola, onda
stalno i brzo smenjivanje teškoća i njihovog otklanjanja iz čega se
zapravo sastoji rad proletera, koga uz to prati konačna razmena
rada za odmor i zadovoljenje potreba predstavlja stalni izvor
zadovoljstva, o čemu pouzdano svedoči veselost i vedrina koja se
mnogo češće vidi na licima siromašnih, nego na licima bogatih
ljudi.

Razmislimo, recimo, o nekom racionalnom i promišljenom

trgovcu koji svoj život provodi u špekulacijama, koji pažljivo donosi
i ostvaruje svoje planove, koji se brine za ženu, decu i potomstvo i
učestvuje u životu zajednice. Očigledno, taj čovek ima viši stepen
svesti o stvarnosti nego ona prva vrsta ljudi.

15
 Pogledajmo zatim istoričara koji se bavi istraživanjem
prošlosti. Takav čovek je svestan života kao celine; on je usmeren
izvan doba u kome živi i razmišlja o toku svetskih događaja.

Osvrnimo se konačno na pesnika ili čak filosofa, kod koga je

razmišljanje dostiglo najveći stepen, i koji se ne bavi istraživanjem
neke posebne vrste pojava, već ispituje samo biće, ovu veliku
sfingu, i to doživljava kao svoj glavni problem. Njegova svest je
pojačana do stepena na kome se pretvara u svest sveta kao celine.
Na taj način, njegova predstava o svetu prevazilazi sve ono što stoji
u službi volje i pruža mu svet koji ga poziva na istraživanje i
posmatranje, a ne na učešće u njegovoj sudbini i toku. Ako su
stepeni svesti u stvari stepeni stvarnosti, onda takvog čoveka
možemo opisati kao „najstvarnijeg od svih bića“, duboko ubeđeni
da taj izraz ima smisao i značenje.

Između ovih sažeto opisanih ekstrema i njihovih međustepena

svako će biti u stanju da nađe mesto na kome se nalazi.

334. Misli i težnje ljudi uglavnom se svode na traganje za

fizičkim uživanjima

Ovidijev stih

Pronaque cum spectent animalia cetera terram. (Dok se

životinje savijaju nadole i lice okreću ka zemlji) u prvom i fizičkom
smislu važi samo za životinje; ali u figurativnom i duhovnom,
nažalost, važi i za najveći broj ljudi. Njihove misli i težnje uglavnom
se svode na traganje za fizičkim uživanjima ili na ostvarivanje
sebičnih interesa čija sfera često obuhvata mnoštvo stvari, ali koje
ipak svoj značaj i važnost izvode iz pomenutih misli i težnji. Ali,
izvan toga one ne idu. Ovo se pokazuje ne samo na njihovom
načinu života i govora, već često i na njihovom ukupnom izgledu,
fizionomiji i njenom izrazu, na hodu i gestikulaciji. Sve na njima
viče: in terram prona "Savij se ka zemlji". Ali, za plemenitije i
darovitije prirode, za misaone ljude koji kroz život idu otvorenih
očiju i koji predstavljaju izuzetak u svojoj vrsti, važe sledeći
Ovidijevi stihovi:

Os homini sublime dedit, coelumque tueri Jussit, et errectos

ad sidera tollere vultus. "On je samo čoveku dao uzvišen lik, i
pozvao ga da uzbuđeno posmatra zvezde na nebu".

16
 335. Zašto je pridev „običan“ izraz prezrenja

Zašto je pridev „običan“ izraz prezrenja, a „neobičan, izuzetan,

izvrstan“ izraz odobravanja? Zašto se sve što je obično prezire?
Običan (gemein) prvobitno znači isto što i opšti, to jest ono što
pripada svim članovima neke vrste. Prema tome, onaj ko u sebi
nosi samo osobine svojstvene ljudskoj vrsti kao takvoj jeste običan
čovek. „Prosečan čovek“ predstavlja znatno blaži izraz, koji je
usmeren na intelektualna svojstva; a izraz „običan čovek“ više se
odnosi na moralnu stranu.

Kakvu vrednost može imati onaj koji se ni po čemu ne

razlikuje od miliona pripadnika svoje vrste? Od miliona! Pre se
može reći od beskonačnog broja bića, čija priroda već vekovima
neprestano izbija i kulja iz neiscrpnog izvora, i to tako obilato kao
što ispod kovačkog čekića izbija hiljade vatrenih iskri.

Sasvim je prirodno i pravedno da biće koje nema druge

osobine do one koje pripadaju celoj vrsti ne može za sebe tražiti
drukčiji način postojanja od onog koji mu pripada kao članu vrste.

Ja sam u više navrata (npr. u Osnovnim problemima etike i

Svetu kao volji i predstavi) ukazivao da životinje imaju samo
karakter svoje vrste, a da jedino čoveku pripada individualni
karakter u pravom smislu te reči. Ipak, u većini ljudi ima samo
malo individualnog. Oni se gotovo svi u potpunosti mogu svrstavati
u klase, ce sont des especes. Njihova volja i mišljenje, isto kao i
njihove fizionomije, tipični su za celu vrstu; u svakom slučaju, za
klasu ljudi kojoj pripadaju, pa su zbog toga trivijalni, svakodnevni,
obični i svojstveni hiljadama drugih. Njihov način govora i
postupanja gotovo je potpuno predvidljiv. Oni nemaju
karakteristična obeležja; oni su serijski proizvod.

Zar njihova suština, isto kao i njihovo biće, ne treba da se

stopi sa suštinom vrste? Prokletstvo običnosti čoveka približava
životinji, jer se njegovo biće i suština svode na biće i suštinu vrste
kojoj pripada.

Samo se po sebi razume da sve što je veliko, uzvišeno i

plemenito, po svojoj prirodi postoji u svetu u kome za označavanje

17
onog što je nisko i nedostojno ne postoji bolji izraz od prideva
,,običan“.

336. Volja kao stvar po sebi jeste zajednička supstancija

svih bića

Volja kao stvar po sebi jeste zajednička supstancija svih bića,

element koji prožima sve stvari. Ona nam je, dakle, zajednička sa
svim ljudima, pa čak i sa životinjama i još nižim vidovima bića.
Prema tome, mi smo u njoj jednaki sa svima ostalima u meri u
kojoj je sve što jeste ispunjeno voljom i kipi od nje. Međutim, ono
što jedno biće postavlja iznad drugih, što čoveka izdvaja od ostalih,
jeste saznanje. Stoga, ukoliko je to moguće, treba da se ograničimo
na saznanje i da se samo po njemu izdvajamo, jer volja kao ono što
je apsolutno zajedničko jeste i ono što je obično i opšte. U skladu
sa tim, svako žestoko ispoljavanje volje jeste nešto obično i prosto,
to jest nešto što nas pretvara u puki primer i primerak vrste; mi
upravo na taj način pokazujemo karakter vrste. Stoga su opšti i
obični svaki bes, neobuzdana radost, svaki strah, ukratko svaki
afekat, to jest svaki pokret volje onda kada je on toliko jak da
potiskuje svest i saznanje, a čoveka pokazuje više kao voljno nego
kao saznajno biće. Kada se prepusti takvim afektima, i najveći
genij izjednačava se sa najobičnijim sinom zemlje. Međutim, onaj
ko hoće da bude izuzetan, velik, taj nikada ne sme dozvoliti da ga
u potpunosti obuzme kretanje volje, ma koliko želeo da to učini.
On, na primer, mora biti u stanju da zapazi neprijateljski stav
drugih, ali i u stanju da ne dozvoli da ga to uzbudi. U stvari, nema
pouzdanijeg pokazatelja veličine od odbijanja da se primete
uvredljive i zlobne primedbe koje su, kao i bezbrojne druge greške
onih koji ih izriču, samo znak njihove slabe saznajne i moralne
moći. U ovom smislu treba shvatiti Gracijanove reči: „Čoveka ništa
ne unižava toliko kao kad pokaže da je samo čovek“. U skladu sa
rečenim, čovek svoju volju treba da krije onako kako krije svoje
polne organe, mada su i jedno i drugo koreni njegovog bića. Treba
da pokažemo saznanje isto kao što pokazujemo svoje lice.

Čak i u drami koja se bavi strastima i afektima ove stvari

deluju obično i prosto, što je posebno primetno kod francuskih
tragičara koji nemaju uzvišeniji cilj od prikazivanja strasti i
nastojanja da vulgarnost svoje teme prikriju čas pompeznim,
smešnim patosom, čas duhovitim dosetkama. Slavna gospođica
Rašel, u ulozi Marije Stjuart, podsetila me je u svojoj pobuni protiv
Elizabete, ma koliko vešto odigranoj, na običnu piljaricu. U njenom

18
prikazivanju ove ličnosti u poslednjoj sceni nema ničeg uzvišenog,
to jest istinski tragičnog, što dokazuje da Francuzi o tome nemaju
pojma. Istu ulogu neuporedivo bolje odigrala je Italijanka Ristori.
Uprkos mnogim razlikama, Italijani i Nemci su slični po osećaju za
ono što je u umetnosti duboko, ozbiljno i istinito. Po tome se
razlikuju od Francuza, koji ova osećanja uopšte ne poznaju, što
inače uvek pokazuju. Plemenito, to jest neobično, čak uzvišeno, u
drami se pojavljuje pre svega kroz saznanje, a ne kroz htenje i
volju. Jer ono uzvišeno lebdi iznad tih pokreta volje, i čak ih
pretvara u građu svog razmatranja, što je Šekspir pokazivao u
svojim komadima, a pre svega u Hamletu. Ako saznanje dostigne
tačku na kojoj se pokazuje ništavnost svih htenja i težnji i na kojoj
volja sama sebe ukida, onda drama postaje istinski tragična, to
jest istinsku uzvišena; ona tad dostiže svoj najviši cilj.

337. Transcendentni i imanentni pristup životu

U skladu sa stepenom snage intelekta, njene napetosti,

odnosno malaksalosti, život nam izgleda toliko kratak, mali, toliko
prolazan da ništa što se u njemu dešava nije u stanju da nas
pokrene, već nam se sve čini beznačajno čak i uživanje, bogatstvo i
slava. To se dešava u tolikoj meri da ma koliko mnogo neko
propustio, to nije dovoljno da zaključimo kako je na velikom
gubitku; ali život intelektu može izgledati tako dug, tako važan,
dakle toliko značajan i težak, da se u njega bacamo svim svojim
srcem i snagom ne bismo li postali korisnici njegovih dobara,
naplatili svoju borbu i svoje planove sproveli u život. Ovo je
imanentan pristup životu; to je ono što Gracijan misli kada kaže da
život treba uzeti vrlo ozbiljno. Za onaj prvi, transcendentni pristup
životu važi Ovidijev izraz non est tanti (To nije toliko važno); a još je
bolja Platonova reč: Ništa u ljudskim stvarima nije vredno naše
brige.

Prvo raspoloženje proizilazi iz toga da je saznanje u svesti

steklo prevagu, pa se ona stoga oslobodila služenja volji, da
objektivno pristupa pojavi života, i da zato ne može da ne uvidi
njegovu uzaludnost i ništavnost. Međutim, u drugom raspoloženju
volja odnosi pobedu, i saznanje postaje sredstvo koje osvetljava
kako njene ciljeve, tako i put do njih. Čovek je veliki ili mali
zavisno od toga koje od ova dva stanovišta usvaja kao svoj životni
stav.

19
 338. Svako u nas projektuje svoju ništavnu i običnu
prirodu.

Svako granicu svog horizonta doživljava kao granicu sveta.

Ovo je neizbežna iluzija,kako u intelektualnom, tako i u opažajnom
smislu, u kome se na horizontu spajaju nebo i zemlja. Ovome,
između ostalog, treba pripisati činjenicu da nas svako meri svojim
merilima, koja su uglavnom proizvoljna, na šta se moramo navići
kao i na činjenicu da svako u nas projektuje svoju ništavnu i
običnu prirodu.

339. Pojam „mudrost“

Ima pojmova koji su jasni i razgovetni vrlo malom broju ljudi.

Oni postoje zahvaljujući imenu koje označava mesto takvog pojma
i bez koga bi sasvim sigurno bili izgubljeni. Toj vrsti, na primer,
pripada pojam mudrost. Kako je on neodređen u gotovo svim
glavama! Treba samo pogledati objašnjenja filosofa.

„Mudrost", čini se, ukazuje ne samo na teorijsku, već i na

praktičnu savršenost. Ja bih je definisao kao potpuno ispravno
saznanje stvari u celini uopšte, saznanje koje čoveka tako prožima
da se može videti u njegovim postupcima, budući da ona njima
upravlja.

340. Izvorne osobine karaktera i duha prvobitno su

nesvesne

Sve što je prvobitno izvorno u čoveku kao takvom deluje

poput prirodnih sila, dakle nesvesno. Ono što je prošlo kroz svest
na taj način postaje predstava. Prema tome, ispoljavanje ovog
prvobitnog u čoveku jeste saopštavanje predstave. Stoga su sve
izvorne i oprobane osobine karaktera i duha prvobitno nesvesne, i
samo kao takve ostavljaju dubok i jak utisak. Sve što je svesno
učinjeno, namerno je popravljano, pa stoga prelazi u afektaciju, to
jest obmanu. U ono što čovek čini nesvesno on ne ulaže nikakav
napor, ali nema nikakvog napora koji taj čin može zameniti. U ovo
spada nastajanje začetničkih koncepcija koje se nalaze u temelju
svih istinskih dostignuća i sačinjavaju njihovo jezgro. Zato je pravo
i izvorno samo ono što je urođeno; a svako ko hoće nešto da
postigne, mora u svakoj stvari, u postupanju, u pisanju i
obrazovanju, da se pokorava pravilima kojih nije svestan.

20
 341. Mnogi sreću u životu duguju tome što imaju prijatan
osmeh

Sasvim je sigurno da mnogi sreću u životu duguju okolnosti

što imaju prijatan osmeh koji pridobija ljudska srca. Međutim, tim
srcima bi bilo pametnije da budu oprezna i da se sete Hamletovih
reči that one may smile, and smile, and be a villain,

(Da se neko može smešiti i smeškati, a ipak biti nitkov.)

342. Ljudi velikih i briljantnih osobina ne haju za svoje

mane i slabosti

Ljudi velikih i briljantnih osobina ne haju za svoje mane i

slabosti, već ih otvoreno priznaju i pokazuju. Te mane i slabosti oni
shvataju kao nešto za što su platili, ili čak misle da im one neće
naškoditi, nego da će im oni svojom ličnošću učiniti čast. Ovo se
dešava pre svega u situaciji kada su te mane neposredno povezane
sa značajnim osobinama tih ljudi, kao conditiones sine quibus,
(Suštinski uslovi) što dobro opisuje jedna rečenica Žorža Sandove:
"Svako ima mane svojih vrlina".

Međutim,postoje ljudi dobrog karaktera i besprekorne pameti

koji nikad ne priznaju svoje male i sitne nedostatke, već ih brižno
prikrivaju i na svaki nagoveštaj njihovog postojanja reaguju
osetljivo. Ovo je zato što se sva njihova zasluga sastoji u odsustvu
mana i slabosti, pa bi onda ta zasluga bila umanjena greškama
kada bi one izašle na svetlo dana.

343. Skromnost – poštenje u jednom i licemerje u drugom

slučaju

Kod ljudi prosečnih sposobnosti, skromnost je poštenje, a kod

velikih talenata, ona je licemerje. Zato je za velike ljude sasvim
normalno da otvoreno pokazuju svoje neobično velike sposobnosti,
kao što je skromnost primerena ljudima lišenim tih sposobnosti.
Lepe primere za ovo nalazimo kod Valerija Maksima u glavi
Defiducia sui.

21
 344. Čovek i po sposobnosti obuke prevazilazi sve
životinje

Čovek i po sposobnosti obuke prevazilazi sve životinje.

Muslimani su obučeni da se pet puta dnevno mole lica okrenutog
prema Meki; i oni to obavezno čine. Hrišćani su stekli naviku da na
sebe u određenim prilikama stavljaju znak krsta, da metanišu i
slično. U stvari, svaka religija jeste remek delo obučavanja, i to pre
svega obučavanja sposobnosti mišljenja. Kao što je poznato, obuka
nikada ne može početi prerano. Nema nijedne besmislice, ma
koliko ona bila opipljiva, koja se ne može usaditi u svakog čoveka,
pod uslovom da se sa tom praksom počne od njegove šeste godine,
i da se ona ponavlja stalno i sa svečanom ozbiljnošću. Jer,
obučavanje čoveka, isto kao i dresura životinja, uspešno je samo
ako se sa njim počne u ranoj mladosti.

Plemići su dresirani da svoju „zadatu reč“ smatraju svetinjom,

i da ozbiljno kruto i tvrdo veruju u luckasti kodeks viteške časti,
pa da, ako treba, za njega i umru; kao i da svog kralja doživljavaju
kao biće višeg reda. Naša učtivost i davanje komplimenata, a pre
svega velika pažnja prema damama, počiva na dresuri, isto kao i
naše poštovanje prema plemenitom poreklu, položaju i tituli. Na
isti način uslovljene su i naše reakcije na uvredu koja nam je
upućena. Englez je dresiran da se smrtno uvredi kada mu neko
kaže da nije džentlmen, ili mu prebaci da je lažov; Francuz kada
mu kažu da je kukavica, a Nemac kada ga neko nazove glupakom.
Mnogi ljudi su naučeni da strogo paze samo na jedan vid
samopoštovanja, dok se za ostale ne zanimaju mnogo. Neko ne
krade novac, ali uzima sve u čemu može da uživa. Neki trgovac
beskrupulozno vara ljude, ali nikada ne bi od njih nešto ukrao.

344. bis Lekar i advokat

Lekar čoveka sagledava u svoj njegovoj slabosti, advokat u

svoj njegovoj pokvarenosti, a teolog u svoj njegovoj gluposti.

345. U mojoj svesti postoji opoziciona stranka

U mojoj svesti postoji opoziciona stranka koja naknadno

polemiše, nemajući pravo na to, sa svim što sam posle temeljnog
razmišljanja učinio ili zaključio. Ona, po mom mišljenju,
predstavlja samo jedan oblik duha proveravanja. Ipak, njeni su

22
prekori često nezasluženi. Pretpostavljam da se te stvari dešavaju i
drugima, jer ko nije morao da kaže:

"Šta si započeo tako vešto da ne žališ zbog pokušaja i uspeha

želje".

Jaku imaginativnu snagu ima onaj čovek čiji mozak ne traži

svaki put podsticaj da bi mogao da deluje i proizvodi čulne slike.

Prema tome, što je sposobnost imaginacije aktivnija, manja je

potreba za spoljašnjim čulnim opažajima. Duga usamljenost, na
robiji ili u bolesničkoj sobi, mir, suton i tama, unapređuju snagu
mašte; pod njihovim uticajem ona dobija krila. Obrnuto, kada nam
opažanje pruža mnogo realnog materijala iz spoljašnjeg sveta, što
se dešava na putovanju, u vrevi i galami, onda mašta prestaje da
radi; ona uviđa da nije nastupilo vreme pogodno za nju.

Ipak, da bi bila plodonosna, snaga imaginacije mora dobijati

materijal iz spoljašnjeg sveta; jer samo on može napuniti njeno
skladište. Međutim, sa pothranjivanjem fantazije stvari stoje isto
kao sa ishranom tela; kada dobije previše hrane koju mora da
svari, i ona, isto kao i telo, izbegava svaki napor i prepušta se
odmaranju. Pa ipak, toj hrani ona duguje svu svoju snagu koju,
kada za to dođe vreme, pretvara u dela.

347. Mnjenje se pokorava zakonu oscilacije klatna

Mnjenje se pokorava zakonu oscilacije klatna; kada izađe

izvan sfere gravitacije, ono se mora vratiti na suprotnu stranu. Tek
kada prođe izvesno vreme, ono nalazi tačku mirovanja i na njoj
ostaje.

348. Prošlost u našim uspomenama ulepšava davno

prošle scene i ljude

Kao što u prostoru udaljenost umanjuje sve stvari, pri čemu

njihove mane i nedostaci nestaju, kao što se u ogledalu koje
umanjuje predmete, ili u camera obscura, sve pokazuje mnogo
lepšim nego što u stvari jeste, tako i prošlost u našim
uspomenama ulepšava davno prošle scene i ljude koji su u njima
učestvovali. Sadašnjost koja nema ovu prednost uvek deluje
nesavršeno.

23
 Kao što se u prostoru male stvari koje stoje blizu pokazuju
većim nego što jesu, a kada su sasvim blizu, zauzimaju čitavo
vidno polje, i kao što postaju sitne i beznačajne čim se udalje, tako
i u vremenu mali događaji i nevolje kada se dešavaju u sadašnjosti
i leže neposredno pred nama, deluju kao nešto veliko, značajno i
važno, i u nama izazivaju burne emocije, brige, jed i patnju. Kada
ih od nas udalji neumorna struja vremena, one postaju nešto
beznačajno, na šta se ne obraća pažnja i što se brzo zaboravlja,
njihova veličina počiva isključivo na njihovoj blizini.

349. Radost i tuga se ne nalaze u oblasti pamćenja

Budući da radost i tuga nisu predstave, već stanja volje, one

se ne nalaze u oblasti pamćenja; mi ih ne možemo vratiti onakve
kakve su bile, to jest, ne možemo ih obnoviti. Obnoviti možemo
samo predstave koje su ih pratile i naše tadašnje reakcije na njih.
Tek na taj način možemo utvrditi prirodu i snagu tih afekata. Zato
je naše sećanje na radost i tugu uvek nesavršeno, i zato smo, kada
nestanu, prema njima ravnodušni. Zbog toga je uzaludan svaki
pokušaj da se ožive zadovoljstva i bolovi prošlih dana. Suština
jednih i drugih leži u volji, koja ne poseduje pamćenje; ono je
funkcija intelekta, koji po svojoj prirodi sadrži i pruža samo
predstave. A ovde to nije slučaj. Zanimljiva je i činjenica da se u
lošim danima života sećamo perioda u kojima smo bili srećni, ali
da u dobrim danima o onom što je bilo loše imamo samo bledu i
nesavršenu sliku.

350. Pamćenje je neizmerno

Kada je u pitanju pamćenje, tu se ne treba brinuti da će doći

do prepunjenosti, već se pre treba bojati zbrke i mešanja onog što
smo naučili. Njegova sposobnost ne umanjuje se onim što je
naučeno, kao što figure koje jednu za drugom pravimo od peska ne
umanjuju našu sposobnost za pravljenje novih oblika. U tom
smislu, pamćenje je neizmerno. Ipak, što neko ima više znanja,
više će mu trebati vremena da pronađe ono što mu u pamćenju
iznenada zatreba. On, naime, liči na trgovca koji treba da u
velikom skladištu punom raznovrsne robe pronađe stvar koju
mušterija traži; ili tačnije rečeno, mora da između mnogih misli
pronađe onu koja će ga, u skladu sa ranijom praksom, dovesti do
stvari koju traži. Pamćenje nije ostava za čuvanje stvari; ono je pre
sposobnost za korišćenje duhovnih snaga. Zato duh svoja znanja
poseduje na potencijalan, a ne na aktuelan način. Ovo se može

24
naći u drugom izdanju moje rasprave posvećene dovoljnom
razlogu.

350. bis Naknadno sećanje

Povremeno se dešava da ne mogu da se setim neke reči

stranog jezika, imena ili tehničkog termina, mada sam te stvari
odlično znao. Posle kraćeg ili dužeg vremena i više uzaludnih
pokušaja da se setim, ja tu stvar potpuno zanemarim; a onda se u
roku od jednog ili dva sata, u retkim slučajevima kasnije, a
ponekad tek posle četiri ili šest sedmica dok mislim o nečem
drugom, tražena reč iznenada pojavi kao da mi je neko šapnuo (u
tom slučaju treba je utvrditi nekim mnemotehničkim sredstvom da
bi se potpuno utisnula u pamćenje). Posle više godina tokom kojih
sam sa čuđenjem posmatrao ovu pojavu, na pamet mi je palo
sledeće objašnjenje. Posle mučnog i uzaludnog traganja, moja volja
je zadržala jaku želju za tom rečju, i u intelektu postavila čuvara
zaduženog da je pronađe. Kada se, zatim, tokom neobaveznog
razmišljanja pojavi reč koja ima ista početna slova ili liči na onu
koju tražim, čuvar skače i dodaje ono što je potrebno da se formira
tražena reč; onda je hvata i trijumfalno izvodi pred mene, a da ja
pritom ne znam gde ju je i kako uhvatio; zato imam utisak kao da
mi je neko došapnuo. Ta situacija liči na onu u kojoj dete ne može
da se seti neke reči, pa mu učitelj pomaže tako što mu kaže prvo
slovo ili prvi slog; onda se dete seti tražene reči. Tamo gde ovaj
postupak ne donese uspeh, reč se traži metodskim prolaženjem
kroz sva slova azbuke.

Opažajne slike duže se zadržavaju u pamćenju nego

pojmovi

Opažajne slike duže se zadržavaju u pamćenju nego pojmovi.

Zato maštoviti ljudi lakše od drugih uče strane jezike. Oni, naime,
sa novom rečju odmah povežu opažajnu sliku stvari na koju se ona
odnosi; drugi pak sa tom rečju povezuju samo ekvivalentan termin
iz svog jezika. Ono što želimo da zapamtimo nastojimo da što je
više moguće svedemo na čulnu sliku, bilo neposredno, bilo kao
primer stvari, odnosno kao prosto poređenje, analogiju, ili nešto
drugo; jer čulne slike se dublje urezuju nego apstraktne misli ili
puke reči. Zbog toga mnogo bolje pamtimo ono što smo doživeli
nego ono o čemu smo samo čitali.

25
 Reč mnemonika ne odnosi se na veštinu pretvaranja
neposrednog u posredno pamćenje, već pre na sistematsku teoriju
pamćenja koja izlaže sve njegove osobenosti. Te osobenosti ona
izvodi prvo iz njegove suštinske prirode, a onda i jednu iz druge.

351. Učimo povremeno, ali tokom čitavog dana

zaboravljamo

Učimo povremeno, ali tokom čitavog dana zaboravljamo.

Naše pamćenje liči na sito koje usled dugotrajne upotrebe sve

više propušta ono što bi trebalo da zadrži. Drugim rečima, što smo
stariji, to nam iz sećanja brže nestaje ono što smo mu poverili na
čuvanje. Međutim, ostaje ono što smo zapamtili u ranom dobu.
Zato su uspomene starca sve jasnije što su više vezane za daleku
prošlost; sa približavanjem sadašnjosti, njih je sve manje. Na taj
način, pamćenje, poput očiju, sa starošću postaje dalekovido.

352. Trenuci visokog stepena jasnosti

U životu postoje trenuci kada čulni opažaji i sadašnjosti i

našeg okruženja dostignu visok stepen jasnosti bez nekog povoda
sa strane, već pre usled povećane unutrašnje osetljivosti koja se
može obuzdati samo fiziološki. Na taj način ovi momenti ostaju
neizbrisivo urezani u pamćenje, i sačuvani u svojoj potpunoj
individualnosti, a da mi pritom ne znamo zašto su od mnogo
hiljada drugih upravo oni odabrani. Sa druge strane, oni deluju
potpuno slučajno, ličeći pritom na usamljene primere davno
nestalih životinjskih vrsta koje su sačuvane u slojevima stena, ili
na insekte slučajno zgnječene prilikom zatvaranja knjige. Međutim,
uspomene ovog tipa uvek su uzbudljive i prijatne.

353. Miris i sećanja

To što se scene iz davno prošlih vremena iznenadno,

upečatljivo i bez ikakvog povoda pojavljuju u našem sećanju, u
mnogim slučajevima dolazi zato što smo osetili neki fini miris koga
nismo potpuno svesni, ali koji smo osećali u doba kada su se te
scene odigravale. Kao što se zna, mirisi sa lakoćom bude
uspomene, a za pojavu nexus idearum (Asocijaciju predstava)
dovoljan je i najmanji spoljašnji povod. Usput rečeno, oko je čulo
razuma, uho je čulo uma, a miris je čulo pamćenja. Dodir i ukus

26
su realisti, usmereni na neposredni kontakt; oni nemaju idealnu
stranu.

354. Pijanstvo i sećanje

U jednu od specifičnosti pamćenja spada i to što lako

pijanstvo često izuzetno jako pojačava sećanje na prošlo doba i
scene, tako da ih se u takvim prilikama sećamo znatno bolje nego
u treznom stanju. Međutim, sećanje na ono što smo tokom
pijanstva kazali ili učinili znatno je slabije; a ako se radi o težem
pijanstvu, onda se takve stvari uopšte i ne zadržavaju u sećanju.
Pijanstvo, dakle, pojačava sećanje, ali mu, sa druge strane, pruža
malo materijala.

355. Delirijum i ludilo

Delirijum iskrivljuje opažanje, a ludilo misli.

356. Aritmetika je najniža duhovna delatnost

Da je aritmetika najniža duhovna delatnost, dokazuje i to što

njene poslove može da obavlja i mašina; naime, danas se u
Engleskoj za obavljanje računskih poslova koriste mašine. Svaka
analiza konačnih i beskonačnih brojeva, u osnovi jeste računanje.
Polazeći od toga, mi merimo matematičku „dubokomislenost", o
kojoj Lihtemberg vrlo zanimljivo kaže sledeću stvar: „Takozvani
profesionalni matematičari, koje podržava duhovno maloletna
većina, stekli su reputaciju dubokomislenosti, koja liči na
reputaciju svetosti koju je za sebe izborio sveštenički stalež“.

357. Ljudi velikih sposobnosti bolje se sporazumevaju sa

ograničenim glavama

Po pravilu, ljudi velikih sposobnosti bolje se sporazumevaju

sa ograničenim, nego sa prostim glavama. Iz istog razloga tiranin i
rulja, kao i dede i unuci, predstavljaju prirodne saveznike.

358. Ljudi imaju potrebu za spoljašnjom aktivnošću jer

nemaju unutrašnji život

Ljudi imaju potrebu za spoljašnjom aktivnošću zato što

nemaju unutrašnji život. Sa druge strane, gde postoji ovaj život,

27
spoljašnja aktivnost je nepodesna, i često predstavlja kvarenje i
sprečavanje tog života. Na osnovu spoljašnje aktivnosti može se
objasniti i besmislena želja za putovanjima koja muči besposlene
ljude. Ono što ih tera da posećuju strane zemlje jeste ona ista
dosada koja ih u zavičaju tera da se okupljaju u gomile, što
ostavlja komičan utisak. Izuzetno vrednu potvrdu ove istine dobio
sam od jednog pedesetogodišnjaka koji mi je pričao o svom
putovanju u udaljene zemlje i neobične krajeve sveta. Na moju
primedbu da je morao proći kroz velike teškoće, lišavanje i
opasnosti, on mi je odmah i bez oklevanja dao izuzetno naivan
odgovor: „Ali, ja se nijednog trenutka nisam dosađivao".

359. Ljudi se ne mogu smejati kada su sami

Ne čudim se što se ljudi dosađuju kad ostanu sami. Oni se ne

mogu smejati kada su sami, jer im i sama pomisao na to deluje
budalasto. Da li je onda smeh samo signal za druge, ili prost znak
nalik na reči? Nedostatak fantazije i duhovne živosti uopšte
(apatičnost i tupavost duše, kao što kaže Teofrast u Karakterima)
jeste ono što ih sprečava da se smeju kad ostanu sami. Životinje se
ne smeju ni u društvu, a ni kad su same. Mizantropa Mizona jedan
sluga je zatekao kako se sam smeje. Kad ga je upitao zašto se
smeje sam sa sobom, on je odgovorio: „Upravo zato se i smejem“.

360. Čovek ograničene pameti

Čovek ograničene pameti, ako je flegmatik, jeste glupak; a ako

je sangvinik, onda je budala.

361. Savetovanje

Onaj ko ne posećuje pozorište liči na čoveka koji se oblači i

sprema bez ogledala; još je gori onaj ko donosi odluke ne pitajući
nijednog prijatelja za savet. Čovek može u svemu da donosi
najispravnije i najtačnije sudove, ali ne u svojim stvarima, jer mu u
njima volja pomućuje sposobnost odlučivanja. Zato treba da se
savetujemo, vođeni istim razlogom sa kojim se doktor koji leči
druge ljude, kada je sam u pitanju, obraća svom kolegi.

28
 361. bis Gestikulacija

Svakodnevna prirodna gestikulacija koja prati svaki malo

življi razgovor predstavlja specifičnu vrstu jezika, i to jezika koji je
opštiji od reči, jer je od njih nezavisan i u svakom je narodu isti.
Tačno je da svaki narod ima sebi primerenu gestikulaciju, a da
neki od njih, na primer Italijani, konvencionalno gestikuliranje
dopunjuju nekim specifično svojim dodacima sa čisto lokalnim
značenjem. Opštost gestikulacije analogna je prirodi logike i
gramatike, što treba pripisati činjenici da gestikulacija izražava
samo formalnu, ali ne i materijalnu stranu razgovora. Ipak, ona se
od njih razlikuje po tome što se ne odnosi samo na intelektualnu,
već i na moralnu stranu, to jest na ono što pokreće volju. Prema
tome, ona prati govor onako kako osnovni bas prati melodiju, i isto
kao i on služi da pojača njeno dejstvo. Ali, pritom je najzanimljivija
stvar potpuni identitet pojedinačnih gestova, korišćenih uvek kada
je formalni deo razgovora isti, bez obzira na to koliko se njihov
materijalni deo međusobno razlikuje. Stoga sam u stanju da,
posmatrajući kroz prozor razgovor dva čoveka na ulici, otkrijem
njegov formalni smisao i pored toga što nisam čuo ni jednu reč.
Jer, nepogrešivo zapažam kada govornik nešto dokazuje, kada
izlaže svoje razloge, kada ih precizira, kada pojačava njihovu
snagu, i kada konačno pobednički izvodi zaključak. Ali sam takođe
u stanju da iz načina na koji izlaže očiglednu nepravdu koja mu je
učinjena vidim i tvrdoglavost, glupost i nesavitljivost njegovog
protivnika. Mogu da na osnovu gestova zaključim kako je on
smislio i odmah sproveo u delo odličan plan, koji je zbog njegove
zle sreće ipak pretrpeo neuspeh. Takođe mogu da vidim kada
govornik priznaje svoju nemoć u datom slučaju; ili kako priča da je
na vreme zapazio mahinacije svojih neprijatelja, i da je uz pomoć
zakona ili primenom sile kaznio začetnike tih mahinacija ili
osujetio njihove namere; i još stotine sličnih stvari. Ali, ono što mi
puka gestikulacija daje jeste suštinski moralni ili intelektualni
sadržaj govora in abstracto, dakle, njegova kvintesencija i
supstancija koja je pod najrazličitijim povodima, i prema tome
najrazličitijim temama, uvek i u svako doba identična, a prema tim
temama odnosi se kao opšti pojam prema podređenim slučajevima.
Najzanimljivije i najzabavnije u celoj stvari jeste apsolutna
istovetnost i nepromenljivost gestova i ukazivanja na iste odnose,
čak i onda kada se radi o potpuno različitim osobama. Na taj način
gestovi liče na reči nekog jezika koje su uvek iste, mada se donekle
različito izgovaraju, zavisno od dijalekta ili obrazovanja onoga ko ih
koristi. Ipak, u osnovi ovih trajnih i opšteprihvaćenih oblika

29
gestikulacije ne stoji nikakav sporazum niti konvencija, već su oni
po prirodi i prvobitno jedan istinski prirodni govor, mada se mogu
učvrstiti kroz naviku i podražavanje. Poznato je da glumac, ili u
manjoj meri neka druga javna ličnost, mora da dobro ispituje
oblike gestikulacije, mada se ovo istraživanje uglavnom sastoji iz
posmatranja i podražavanja. Jer, ova se stvar ne može svesti na
apstraktna pravila; sa izuzetkom nekih najopštijih principa, kao
što je, na primer, princip da gest nikada ne dolazi posle, već uvek
neposredno pre izgovorene reči, koju na taj način najavljuje i na
nju privlači pažnju.

Engleze odlikuje specifičan prezir prema gestikulaciji,

smatraju je za nešto nedostojno i prosto. Meni se ipak čini da je
ovo jedna od predrasuda tipično engleskog prenemaganja, jer se
ovde radi o jeziku koji smo dobili od prirode i koji svako razume.
Zato bi njegovo ukidanje samo iz poštovanja prema mnogo
hvaljenom džentlmentstvu, po mom mišljenju, bila jedna vrlo
sumnjiva stvar.

30