Молекулске основе наслеђивања

Генетика је наука која проучава наслеђивање и  променљивост- варијабилност

особина код живих организама.
Гени  су одговорни за развиће особина, они се налазе у хромозомима и саставни су
део нуклеинских киселина (ДНК).
Да би се једна материја могла назвати наследном супстанцом, мора имати следећа
својства:
1. способност саморепродукције (удвајања )
2. способност да носи генетичку информацију за синтезу протеина и развиће
особина,
3. способност променљивости своје структуре и функције, чиме се објашњава
варијабилност организама у природи и њихова еволуција
Дезоксирибонуклеинска киселина – ДНК
ДНК (дезоксирибонуклеинска киселина) се налази се у једру и у митохондријама
Једарна ДНК се у периоду када се ћелија не дели и када је метаболички активна
(интерфаза), налази у облику кончастог хроматина (грчки: хромос - боја)..
Када ћелија почне да се дели, ДНК се јавља у виду штапићастих творевина -
хромозома.
У оба случаја је везана за протеине- хистоне.

Основна јединица грађе ДНК је НУКЛЕОТИД

Сваки нуклеотид се састоје из:
1. једног молекула пентозног шећера- дезоксирибозе
2. једне фосфорне групе и
3. једне азотне базе
Постоје два типа азотних база :
-пуринске, крупније – аденин (А ) и гуанин (Г)
-пиримидинске, ситније – тимин (Т) и цитозин (Ц))
У оквиру једног ланца, нуклеотиди су повезани ковалентним везама између
фосфатне групе једног и шећера наредног нуклеотида у низу (за шећер је везана
азотна база).
Редослед нуклеотида у ДНК представља његову примарну структуру.
Секундарна структура ДНК је откривена 1953. год. када је објављен модел ДНК у виду
дволанчане завојнице
ДНК је дволанчани спирализовани молекул.
ДНК се састоји од два полинуклеотидна ланца који се међусобно увијају један око
другог у виду спирале. Два ланца су повезана водоничним везама.
При повезивању два ланца ДНК( преко азотних база ) мора бити испоштовано тзв.
ПРАВИЛО КОМПЛЕМЕНТАРНОСТИ.
Ово правило гласи:
1) ДА СЕ ЗА ПУРИНСКУ БАЗУ АДЕНИН, УВЕК ВЕЗУЈЕ ПИРИМИДИНСКА БАЗА
ТИМИН (и обрнуто).
ПРИ ТОМЕ СЕ УСПОСТАВЉАЈУ ДВОСТРУКЕ ВОДОНИЧНЕ ВЕЗЕ И
2) ДА СЕ ЗА ПУРИНСКУ БАЗУ ГУАНИН, УВЕК ВЕЗУЈЕ ПИРИМИДИНСКА БАЗА
ЦИТОЗИН (и обрнуто).
ПРИ ТОМЕ СЕ УСПОСТАВЉАЈУ ТРОСТРУКЕ ВОДОНИЧНЕ ВЕЗЕ.
Спарују се увек А-Т и Г-Ц. 

Терцијарна структура ДНК - прорачуни показују да се у ћелијама свих врста биљака,

животиња дужина дволанчане ДНК многоструко премашује пречник ћелије. Зато је
ДНК везана са посебним протеинима- хистонима и вишеструко испресавијана да би се
уопште могла сместити у ћелију. Хистони су мали протеини који омогућавају њено
,,паковање,, у једро и одржавају терцијарну структуру .
Друга врста нуклеинских киселина је РНК или рибонуклеинска киселина. Састоји се
од рибонуклеотида. РНК је једноланчани молекул. У саставу РНК се налази пентозни
шећер рибоза, а уместо базе тимин садржи урацил ( У ). Постоје три врсте РНК:
информационе – иРНК, рибозомске- рРНК и транспортне- тРНК.
Ако посматрамо један ланац ДНК, на њему се налазе групе од по три нуклеотида.
ТЕ ГРУПЕ ОД ПО ТРИ НУКЛЕОТИДА НА ЈЕДНОМ ЛАНЦУ ДНК СЕ НАЗИВАЈУ
ГЕНЕТИЧКЕ ШИФРЕ (КОДОВИ). ГЕНЕТИЧКЕ ШИФРЕ, САДРЖЕ ИНФОРМАЦИЈУ
(УПУТСТВО, КОМАНДУ) КОЈА АМИНО КИСЕЛИНА ЋЕ СЕ УГРАДИТИ У МОЛЕКУЛ
ПРОТЕИНА.
Из овога можемо закључити да ДНК УПРАВЉА СТВАРАЊЕМ ПРОТЕИНА. Више
генетичких шифри гради један ген.
Дакле, ДНК је носилац гена - наследних чинилаца. Гени су делови молекула ДНК који
имају одређено место у хромозому. Величина ових делова износи од неколико стотина
па до неколико хиљада нуклеотида, просечно износи 400-1800 пара нуклеотида
Генетичке шифре (гени) управљају синтезом протеина (ензима, фермената) , а преко
протеина (ензима) одређују нашу грађу и биохемијске (метаболизам) и физиолошке
(животне) процесе у нашем организму. Преко протеина, одређују развиће наших
особина
Половина наследног материјала једарне ДНК потиче од оца, а половина од мајке.

Репликација ДНК
Репликација, репродукција, удвајање, дуплирање молекула ДНК се дешава у
интерфази ћелијског циклуса у једру. Ово је ензимски процес.
Да би се ДНК дуплирала, прво морају да се расплету ДНК ланци.
Ензим ендонуклеаза засеца -везује се за- молекул ДНК на одређеном месту.
Тада почињу да се прекидају водоничне везе између наспрамних нуклеотида.
Ланци ДНК се раздвајају постепено, од једног ка другом крају молекула ДНК ,па се под
микроскопом то види као Y формације.
После тога ензим ДНК полимераза 3, повезује слободне дезоксирибонуклеотиде за
обе отворене нити ДНК.
Повезују се секвенце од по 1000 нуклеотида у строго одређеном правцу.
Приликом повезивања нуклеотида у нове ДНК ланце, дешава се да се погрешно спаре
азотне базе. ДНК полимераза препознаје те грешке, вреће се назад дуж ДНК ланца и
исправља те грешке.
Тиме се постиже изузетна тачност у грађи молекула ДНК.
Мутације су управо грешке у повезивању (спаривању) нуклеотида, односно азотних
база.
Оне се дешавају једном у сто милиона до једном у милијарду нуклеотида.
На нивоу гена, мутације се дешавају једном у десет хиљада до једном у милион
случајева (на сваких сто хиљада ћелијских деоба деси се једна мутација)
Мутације су узрок генетичке разноврсности организама, када организми добијају нове
особине. Оне су у основи еволуције организама

Транскрипција – ПРЕПИСИВАЊЕ информације са ДНК на РНК. Пошто се ДНК

налази у једру и никада не напушта једро,а синтеза протеина се врши у цитоплазми ,на
рибозомима, у ћелији постоји друга нуклеинска киселина РНК која ту информацију о
синтези протеина преноси из једра до цитоплазме. Генетичка информација се
преноси кроз ћелију из једра у цитоплазму посредством иРНК, које настају
преписивањем ( транскрипцијом) гена.
Под транскрипцијом се подразумева синтеза РНК преписивањем једног ланца дела
ДНК који обухвата један или неколико гена. Као резултат транскрипције у ћелији
настају све три врсте РНК: иРНК, тРНК, рРНК.
У овом процесу учествује велики број протеина, а катализују га ензими РНК
полимераза.
 Транслација или ПРЕВОЂЕЊЕ је биосинтеза протеина. То је најсложенији
ензимски процес у току кога се, на основу молекула иРНК који је настаје у процесу
транскрипције, стварају полипептиди тј. протеини. У процесу транслације се амино-
киселине повезују пептидним везама градећи полипептиде. Редослед аминокиселина
у полипептидним ланцима тачно одговара редоследу узастопних група од по три
нуклеотида који чине грађу иРНК. Процес се одвија у рибозомима.