Branko Miljković

''Uzalud je budim'' i ''Vatra i ništa''

Miljković je ostavio tri zbirke pesama: ''Uzalud je budim'' (1957), ''Poreklo nade''
(1960), ''Vatra i ništa'' (1960) i zbirku ''Smrtću protiv smrti'' (1959) koju je objavio
zajedno s pesnikom Branimirom Šćepanovićem. Pored poezije Miljković je pisao
eseje, članke i kritike. Prevodio je Malarmea, Verlena, Valerija, Pasternaka, Bloka i
Samena.
Branko Miljković je prvi najmlađi pesnik srpskog neosimbilozma. Prvi, jer je bio, po
svedočenjima pripadnika neosimbolističke grupe, njen pravi osnivač: grupa se
održala, makar i kratko vreme, zahvaljujući pre svega njegovom delovanju.
Kasnije, uz Ivana V. Lalića i Borislava Radovića, Miljković je opet naš najznačajniji
neosimbolista.
Miljković se javio sredinom pedesetih godina u trenutku kada je znatan broj mlađih
srpskih pesnika otkrivao simbolističko nasleđe, ali i kada je u Beogradu uticaj
nadrealizma bio i te kako značajan. Otvoren i za jedno i za drugo pesničko iskustvo,
Miljković će ih miriti u svojim stihovima i o njima govoriti u svojim esejima i
intervjuima. U eseju „Poezija i oblik“ čitamo sledeću rečenicu: „Odgovarajućom
formom sjedinjuju se najrazličiije aluzije i utisci, nesuvisli pojmovi i značenja u jednu
nerazlučivu celinu“. Ova rečenica je veoma ilustrativan primer za pesnikov napor da
pomiri dve poetike. S jedne strane, on govori o književnoj tehnici i sadržajima
bliskim nadrealizmu( najrazličitije aluzije i utisci, nesuvisli pojmovi), a sa druge
strane naglašava da je strogo određen oblik od izuzetnog značaja.
Miljković je osetio da je jedan od osnovnih nedostataka nadrealističkih pesama:
napostojanje logičkog početka i završetka. Nadrealističko nizanje stihova koje može
da započne i da se završi u svakom trenutku bilo mu je strano. Stroga forma,
preuzeta od simbolista, ograničavala je u njegovoj poeziji sve što je on preuzimao
od nadrealizma.
Miljković je strogim pesničkim oblikom usmeravao svoj nadrealistički san
( asocijativno nizanje reči, pesničke neodređenosti koje prelaze u nejasnost..).
„Nema velike poezije bez stroge i određene forme“, kaže Miljković u istom eseju.

1
Oblici pesme u Miljkovićevoj poeziji potiču iz različitih slojeva književne prošlosti,
odnosno različitih nacionalnih književnosti. Prema poreklu, oblike njegovih pesama
možemo razvrstati na sledeće grupe:
1. Stalni oblici pesme poreklom iz starijih perioda evropske književnosti koji
ranije nisu upotrebljavani u srpskoj književnosti- balada, balata, lauda,
rondel. Poreklo ovih oblika je zajedničko- nastali su iz srednjovekovne
provansalske igre.
Lauda se razvila iz liturgijskog pesništva, a pisala se u slavu Boga, Device,
Hrista. Lauda Branka Miljkovića, s kojom započinje ciklus istog naziva u zbirci
„Vatra i ništa“ ima oblik klasične laude( dva izdvojena parno rimovana stiha i
obično tri četvorostišne strofe), osim što je, kao i drugi stalni oblici u
Miljkovićevoj poeziji, napisana slobodnim stihom.
Balata Branka Miljkovića iz ciklusa Lauda kraća je od klasične ( koja ima jedan
izdvojen deo i 1-3 strofe) i pisana je slobodnim stihom.
Balada, pesma iz Laude, vodi poreklo od francuske balade, s razlikom u
upotrebi slobodnog stiha i rimi.
Rondel je pesma iz zbirke „Uzalud je budim“, oblik koji je poznat u francuskoj
poeziji . Miljkovićeva pesma se od klasičnog oblika razlikuje po rasporedu
refrena, rima i stihom kojim je napisana.

2. Stalni oblici pesme pesme poreklom iz starijih perioda evropske književnosti

čija upotreba ima tradiciju u srpskoj književnosti- sonet. Ovaj oblik je
najzastupljeniji u njegovom opusu. Oni su različito komponovani, Miljković na
različite načine raspoređuje stihove i strofe u sonetu, odstupajući od klasičnog
soneta.
Ciklus „Tragični soneti“ ostvaren je kao sonetni venac.
3. Građenje autorskih oblika pesme sintezom konvencionalnih i modernističkih
postupaka (ciklus „Utva zlatokrila“)
4. Pesme napisane slobodnim stihom, bez utvrđene forme.

Krajnje uopšteno poetika neosimbolizma bi se mogla odrediti kao spoj modernog

pesničkog senzibiliteta i klasične pesničke forme. Zato Miljković obnavlja
najsavršeniju pesničku formu – sonet i neke od svojih najboljih pesama piše u
vezanom stihu (ali većina ih je u slobodnom i na taj način on modernizuje
tradicionalne oblike).

2
Ovaj pomalo neočekivan i neobičan spoj modernog i tradicionalnog prepoznajemo u
većini Miljkovićevih pesama. Tako pesma ''Uzalud je budim'' opeva omiljeni
romantičarski motiv mrtve drage, ali u slobodnom stihu s krajnje zatamnjenim
značenjem.
Pesma ''Ariljski anđeo'' svojim naslovom asocira na našu srednjovekovnu kulturu i
tradiciju, ispevana je u formi poeme ali opet u slobodnim stihom, hermetična i
neodgonetljiva. Na ovaj način Miljković je u svojoj poeziji objedinio Valerijev zahtev
da se poeziji nametnu neophodne ''obaveze'' da bi sputale preterano ''rasipanje
misli'', sa Malarmeovom tvrdnjom da je pravoj poeziji neophodna ''čestica
nerazumljivosti''.

Nerazumljivost je fenomen koji je okupirao Miljkovićevu paznju kako u esejima

tako i u poeziji. Naime, Miljković smatra da nerazumljivost u poeziji ima svoje
korene i razloge i da za nejasno uvek postoji jedan ključ, jedna precizna i jasna
odgonetka. ( To ističe u eseju „Nerazumljivost poezije“).Tako se nerazumljivost
pojavljuje kao opšte mesto Miljkovićeve poezije, kao svesna namera.
„Velika lirika redovno je bez tereta sadržaja“, kaže u eseju „Poezija i oblik“.
Druga ključna odrednica Miljkovićeve poetike jeste dematerijalizacija, odnosno
težnja da se prevaziđe očigledno, da poezija bude bezpredmetna. Dematerijalizacija
uslovljava i specifičan odnos prema jeziku.
Miljković je smatrao da muzikom i harmonijom moramo ''uspavati'' semantičku
stranu jezika. Kao avangardni pesnici pre njega i Miljković potiskuje značenje reči u
drugi plan, ističući njeno zvučanje, mogućnost reči da sugeriše.

Jedna od opštih odlika naše moderne, posleratne poezije jeste prodor

vanpesničkih iskaza koji su, do tada, bili strani poeziji. Tako u poeziji Ivana V.
Lalića najčešće srećemo pominjanje kamere, projektora, čak i kino-operatera,
Radović unosi arhaične izraze koji asociraju na realistički prozni izraz kao lap ili
lazina ali se čini da je ovaj poetski postupak kod Miljkovića najradikalnije primenjen.
Miljković potpuno zanemaruje razliku koja postoji između poetskog i teorijskog
izraza. Zato u njegovim pesmama često srećemo aforistički intoniran izraz, kao u
pesmi ''Balada'', ''Samo nitkovi znaju šta je poezija'', za kojim odmah potom sledi
slikovno–pesnička ili, u ovom slučaju, mitsko–pesnička slika – pominje se ''kradljivac
vatre'' i tako jasno asocira na Prometeja i onaj koji je vezan za jarbol, odnosno,
Odisej.

3
Miljkovićeva poezija se kreće duž velike vremenske vertikal, počev od antičkih
mitova i usmenog predanja srpskog naroda, preko filozofskih učenjado savremene,
naše i evropske poezije. Pri tome je pesnik, neretko, u okviru jednog ciklusa ili čak
samo jedne pesme, uzimao za podtekst više različitih tekstova. Primera radi, u
ciklusu „Utva zlatokrila“, zasnovanom na našem predanju, prepoznaju se isto tako
reminiscencije na antički mit (na mit o Orfeju u pesmama „Frula“, „Kolo“,
„Raskovnik“ ili o Feniksu u „Bolanom Dojčinu“) i , obrnuto, u pesmama koje za
smisaonu podlogu imaju antički mit prisutna su pozivanja na potonju književnost i
kulturu ( na Dantea ili pojedine srpske pesnike u zbirci „Uzalud je budim“).

„UZALUD JE BUDIM“

Godine 1955. u avangardnom časopisu ''Delo'' pojavio se ciklus pesama Branka

Miljkovića pod nazivom ''Uzalud je budim''. Dve godine kasnije, 1957, u izdanju
''Mladog pokolenja'' pojaviće se Miljkovićeva prva zbirka pesama, ''Uzalud je budim''.
Zbirka je podeljena na cikluse : Za one koje volimo, Sedam mrtvih pesnika, Noć s
one strane meseca, Tragični soneti, Tri elegije, Lažne svetlosti, Četiri pesme o snu.
U zbirci „Uzalud je budim“ pesnik je za smisaonu podlogu uzeo mit o Orfeju i
Euridiki. Sugerisano je to samim naslovom, ali i pesmama „Triptihon za Euridiku“,
„Orfej u podzemlju“, „Sonet o neporočnoj ljubavi“(iz ciklusa „Noć s one strane
meseca“).
U pesmi „Prvo pevanje“ mit o Orfeju je ukršten sa reminiscencijama na Danteov
boravak u paklu, sasvim logično, jer je reč o dva pesnika koji su iz čežnje za mrtvom
dragom silazili u svet mrtvih.
„Sedam mrtvih pesnika“ imaju takođe za podtekst (kao jedan od mogućih) Orfejevu
sudbinu, isto kao i „Tragični soneti“.
U zbirci „Uzalud je budim“ orfejski motivi su najeksplicitniji u pesmama „Triptihon za
Euridiku“, „Orfej u podzemlju“ i „Sonet o neporočnoj ljubavi“.
Motivi usamljenosti i potrebe da se iznenadi smrt preovlađujući su u prvoj od
pomenutih pesama. „Triptihon“ je tako komponovan da prvi sonet svedoči
Orfejevu/pesnikovu odlučnost da se suoči sa smrću, ali i njegovu nadu (Probuditi te
moram Euridiko mrtva), drugi ulazak u graničnu situaciju ( Ne okrenuti se ma koliko
da se to hoće), a trećo objavu poraza (Izgubio sam te u noći podzemnu daleku).
Krug koji je ovde pređen u tri soneta u „Orfeju u podzemlju“ prelazi se odjednom

4
(Ne okreći se,u prvom stihu; odnosno u završnom:Eto to je/taj iza čijih leđa nasta
svet/ ko večita zavera i tužan zaokret).
U „Sonetu o neporočnoj ljubavi“ sve je definitivno završeno i pesnik se već suočava
sa onim što mu je preostalo, sa prazninom (Daj mi snage da neporočno ljubim/dane
započete tužno). Reminiscencije na mit su, dakle, i više nego očigledne.
I po svojim drugim drugim svojstvima orfejski motivi bili su pogodni za simboličko
iskazivanje pesnikovih poetičkih shvatanja. Pesma počinje, po Miljkoviću, tamo gde
se sve završava, tek mutno sećajući se onoga što je bilo. Dakle, tek kada Euridika
bude zauvek izgubljena, ona se serli u pesmu( Gde si osim u mojoj pesmi divna
Euridiko- završetak Triptihona), odnosno pesnički svet nastaje tek kada se izgubi
pravi ( Eto to je taj iza čijih leđa nasta svet/ko večita zavera i tužan zaokret-
završetak pesme „Orfej u podzemlju“).

Odnos između pesme, pevanja i pesnika prelomljen kroz istu mitsku prizmu, dat je i
u „Tragičnim sonetima“. Iako ovaj sonetni venac spada u rana i ,svakako, ne
najbolja Miljkovićeva ostvarenja, u njemu su naglašene mnoge od tema i nedoumica
njegovog potonjeg pevanja. Poezija, brisanje predmetnosti, traganje za bićem, san,
zaborav, izmišljanje sveta, svi ovi motivi su bar pomenuti, a mnogi od njih i detaljno
razvijeni u „Tragičnim sonetima“.
Odlučivši se za naslov „Tragični soneti“ i imajući sigurno na umu ulogu naslova,
pesnik je hteo da nagovesti da je u središte njegovog pevanja postavljena sama
pesma. „Soneti“ i jesu traganje za smislom pesme i pevanja. Zato se na njihovim
počecima govori o pražnjenju sveta (Oduzimam svetu ume- prvi sonet u nizu pod
nazivom „Početak sna“) i jezičkom zasnivanju novog sveta očišćenog od svega
predmetnog ( Sve je zamenjeno rečju- stih iz X soneta sa karakterističnim naslovom
„Izmišljanje sveta“). Traganje za smislom pesme u „Tragičnim sonetima“
istovremeno je potraga za bićem i istinom o njemu. Po tome je njihov pesnički
subjekat sličan Tezeju u njegovom pohodu kroz lavirint. Ali za razliku od grčkog
heroja, on na svoje putovanje kreće bez mnogo nade, jer ga na putovanju čeka
mnogo na izgled pravih, a zapravo lažnih istina, privida koji ga svakodnevno mame.
To kaže u IV sonetu „Početak putovanja“ (Nad mojom glavom opasnost simetrije,
svetova poređanih u privid). Ovi stihovi sadrže kritiku racionalističkog pristupa biću i
svetu, kao i gubljenje celovitog doživljaja svets ( o čemu će mnogo potpunije pevati
u „Utvi zlatokriloj“), a opasnost simetrije je, zapravo, opasnost od mehaničkog
uređenja sveta, uz svođenje njegove raznovrsnosti na nekoliko osnovnih principa.

5
Pri kraju ciklusa sve su češći ljubavni motivi. Vrši se svojevrsno poistovećivanje
pesničkog subjekta i njegovog antičkog sabrata koji je sišao u svet senki. I drugi
motivi imenuju orfejsku situaciju:povratak u ovaj svet kao povratak u prazninu, bez
ljubavi koja je zauvek izgubljena (XIII sonet-„Kraj putovanja“).
Završni stihovi „Završnih soneta“ svojevrsna su himna ljubavi, ispevana iz praznine,
pošto je sve završeno i igubljeno („Propovedanje ljubavi“). Sve je završeno, vreme
je stalo, putovanja su završena (završni sonet- „Magistrale“).
„Tragični soneti su snažno obojeni svešću o prolaznosti, uzaludnosti, gubljenju
ličnosti onoga koji peva, da bi se, bar donekle, osvojio prostor pesme.

Ciklus „Sedam mrtvih pesnika“ jeste jedan od najcelovitijih u njegovom pesništvu.

To je Miljkovićev dijalog sa svojim prethodnicima (Brankom Radičevićem, Njegošem,
Lazom Kostićem, Disom, Tinom Ujevićem, Nastasijevićem i Ivanom Goranom
Kovačićem), i svedoči ne samo o njegovoj pesničkoj kulturi nego i o svesti da je
tradicija sastavni deo svake savremenosti, da je pesnik tek jedan u nizu između
prethodnika i nastavljača.
Miljković ispituje suštinu („duh“) njihovog pevanja, teži da dokuči osnovna pitanja sa
kojima su se, kao pesnici i kao ljudi, suočavali. Kod Radičevića i Njegoša ispituje
vezanost pesničkog dela za određene prostore (Stražilovo, Lovćen); Dis ga je
privukao svojim prizivanjem smrti i velike vode kroz koju je u trenutku nastajanja
morao da prođe. U sonetu „Momčilo Nastasijević“ polazi od reči muzika i tajna, po
svemu sudeći najbitnijim za pevanje autora „Sedam lirskih krugova“. Miljkovićev
Laza Kostić, iz istoimenog soneta, smešten je , takođe, u svoju osnovnu pesničku i
ljudsku situaciju, dok vodi dijalog sa mrtvom Lenkom Dunđerski. – I tako redom.
Pesme su ispevane u prvom licu, ali- naslovi pesama to potvrđuju- sa udvojenim
glasom pesničkog subjekta: s jedne strane živi pesnik zajmi svoj glas mrtvim
prethodnicima, a , s druge, oni njemu nude svoje glasove i dubinske prostore svoje
poezije.
Svaki od pesnika, o kojima je u ciklusu reč, poput mitskog pevača suočio se, delom
ili životom (ili i jednim i drugim), sa smrću: petorica od njih su umrla prerano,
dvojica su ispevala najlepše pesme o mrtvoj dragoj u srpskoj poaziji („Santa Maria
della Salute“ i „Možda spava“; svi su oni išli Orfejevom stazom i ponovili, svaki na
svoj način, njegov put.
Pevanje o Orfeju Miljković je u pojedinim pesmama ukrštao sa drugim mitskim
reminiscencijama. Na primer, u pesmi „Balada“ pojedini stihovi, kao što su Kradljivci

6
vatre nimalo umiljati; Orlovi iznutra kljuju me, prizivaju u svest Prometeja i njegov
napor da izmeni svet. U istoj pesmi prepoznaje se i Orfejevo prisustvo, u refrenu
Isto je pevati i umirati.
U pesmi „Orfičko zaveštanje“ kaže se :Ako hoćete pesmu, siđite pod zemlju/al
pripitomite životinju da vas propusti na povratku. Sudeći po ovim stihovima, za
Miljkovića, gotovo da nema poezije van Orefejevog puta.

Tema smrti i praznina vlada Miljkovićevom poezijom u celini.

U zbirci ''Uzalud je budim'' Miljković još uvek ne prvazilazi subjektivni tragizam koji
će biti zamenjen hladnom i objektivnom lirikom u zbirci ''Vatra i ništa''. Zato će
Miljković u ''Triptihonu za Euridiku''( Noć s one strane meseca ) reći ''smrt svoju u
glavi nosim''.
Tema smrti, kao opšte mesto Miljkovićeve poezije, biće varirana na različite načine.
Specifičan je Miljkovićevodnos prema ženi i ljubavi. Sasvim je jasno da je ona koju
lirski subjekat ''uzalud budi'' (Za one koju volimo) – mrtva draga. On je budi
imenujući sve životne razloge za to: zbog sunca i neba, zbog dalekih stvari i ljudi,
zbog sebe, ali poziv ostaje neuslišen. Veoma je karakteristično što Miljković svoju
dragu vidi najpre kao ženu sa rukama deteta, a potom i kao dete zaspalo. Očigledno
je na ovaj način sugerisao odsustvo čulnosti i erotskog. Njegova ljubav je čista i
neporočna. Iako zauvek nestala, njegovoj ljubavi preti voda. On strahuje od vode
koja ''preti a ne kaže ništa''. Ovakav opis asocira na mitsku reku podzemnog sveta,
Letu, vodu zaborava. Dakle, njegovoj ljubavi preti nešto gore od smrti a to je
zaborav i praznina. Za njegovom dragom ostalo je ''lice na pesku'', krhka tvorevina
koju, kada voda opere, neće ostati ništa.

U pesmi ''Usnih je od kamena'' (Noć s one strane meseca) motiv mrtve drage i dalje
je prisutan. Draga je u neispitanim predelima sna i snoviđenja. Ona je ''okrenuta
zaboravljenim danima u tami'', a on je opominje da se čuva mora koje vreba i mami.
Ovde bi more, nemirno i nepredvidljivo, moglo biti simbol svega nagonskog i čulnog,
a čini se da Miljković svoju dragu ne doživljava kao telesno već eterično biće. Da je
tako, potvrđuje i pesma ''Sonet o neporočnoj ljubavi''. Lirski subjekat traži snagu da
neporočno ljubi, netelesna ljubav je neophodna da bi se sačuvala iskonska čistota.
Ovakav stav prema ljubavi dobija svoje razređenje onog trenutka kada mesto žene u
Miljkovićevoj poeziji zauvek zauzme poezija. Žena se više neće pojaviti u njegovim
pesmama ni kao povod ni kao dekor.

7
„VATRA I NIŠTA“

Godine 1960. pojaviće se druga Miljkovićeva zbirka pesama, ''Vatra i ništa''. Iste
godine Miljković će postati najmlađi laureat Oktobarske nagrade za književnost. Kao
i zbirka ''Uzalud je budim'' i ova zbirka je podeljena na cikluse : 1.Svest o pesmi, 2.
Ariljski anđeo, 3. Utva zlatokrila, 4. Pohvale, 5.Patetika vatre i 6. Lauda.

Zbirkom u celini, kako je to sugerisano u naslovu zbirke, dominira heraklitovski

motiv vatre. Kao student filozofije, Miljković je verovao da se filozofski sistemi mogu
prepevati. Očigledno je Heraklit bio Miljkovićev glavni oslonac u nadvladavanju
subjektivnog tragizma i postizanju nadlične, objektivne lirike. Heraklitova vatra je
dominantna leksema – simbol koja u Milljkovićevoj poeziji ima mogućnost
multiplikacije. U svom osnovnom značenju vatra je živi oganj, večiti proces
nastajanja i nestajanja. Ali vatra može biti i simbol životne mudrosti, kreativnog
potencijala pesnika, simbol bića. U naslovu zbirke Miljković je kroz oksimoronski spoj
vatre i ništa sugerisao svoje viđenje sveta i poezije u njemu. Vatra je simbol bića,
nastajanja, egzistencije, a ništa je simbol ne–bića, puko ništa, neegzistencija. Ova
dva oprečna simbola, sile nastajanja i nestajanja se moraju približiti, a to
približavanje je moguće jedino u poetskom činu. Pesnički čin poništava apsurd
oprečnosti između vatre i ništavila i to pomoću simbola–posrednika: ptice (žar –
ptice, feniksa, utve zlatokrile), kamena (u kome misao traje), cveta (simbola čiste
svesti), pepela (simbol žive vatre), sunca (najjačeg oblika postojanja vatre).

I u ovoj zbirci kao neosimbolističkoj tvorevini prisutan je spoj tradicionalnog i

modernog. Moderno otkrivamo pre svega na planu stiha i hermetičnih značenja, a
tradicionalno otkrivamo već u naslovu pojedinih pesama koje aludiraju na epske
figure (Bolani Dojčin, Gojkovica ili Sluga Milutin) ili u pesmama koje aludiraju na
neko narodno verovanje (Tamni vilajet, Dodole, Raskovnik, Utva zlatokrila).
Ako zbirka „Uzalud je budim“ za smisaonu podlogu ima mit o Orfeju i Euridiki, knjiga
„Vatra i ništa“ svedoči o Miljkovićevom okretanju predanju svog naroda i vrlo živim
motivima narodne književnosti, verovanja i običaja. Likovi iz pesama usmenog
predanja (Sluga Milutin, Gojkovica, Bolani Dojčin, Ravijojla), mitski prostori i mitsko
bilje ( Tamni vilajet, zova, raskovnik), pojedini običaji ili igre (dodole, kolo), poslužili

8
su mu kao smisaona podloga da ispeva svoj najznačajniji ciklus „Utvu zlatokrilu“,
kao što ga je lik anđela sa jedne od naših najpoznatijih srednjovekovnih pesama
podstakao na stvaranje svoje najduže pesme- poeme „Ariljski anđeo“.
„Ariljski anđeo“ je, sa svoja 304 stiha, najduža Miljkovićeva pesma.
U njoj se stiču mnogi od njegovih osnovnih motiva pevanja:odnos poezije i
stvarnosti, pesme i njenog tvorca, prizivanje i pevanje praznine, delovanje vatre).
Pesma je napisana 1958. godine, a objavljena je dve godine kasnije zajedno sa
„Utvom zlatokrilom“.Pesma je podeljena na 4 pevanja , sa različitom stihovnom
organizacijom i različitim položajem pesničkog subjekta. Iako je čitava pesma
ispevana u 1. licu, ono se kroz pesmu menja:ponekad polazi od neposrednog, ličnog
iskustva, a nekad se prepliće sa drugim licem jednine ili prelazi u 1. lice množine.
Suočavajući se sa sopstvenim mukama i nedoumicama, lirski junak nazire ispod
mirnog i nepomičnog lika na zidu slične nespokojne prostore. Anđeo i pesnik se
međusobno prepoznaju jedan u drugome: suočavaju se mir sa zida i nespokoj ispred
zida. Dvosmernost komunikacije je zapravo prividna, reč je o pesničkom subjektu i
njegovom udvajanju, jer zagledanost u Ariljskog anđela istovetna je njegovoj
zagledanosti u samoga sebe, u tamne prostore svoga bića.
Put od Anđela ka samom sebi lirski junak doživljava kao silazak u dubine nepoznatih
prostora koje nosi u sebi. Kroz čitavu pesmu razum i srce se neprestano dodiruju i
udaljavaju, bez mogućnosti da se ponište međusobne razlike.
„Ariljski anđeo“ je jednim svojim delom reminiscencija na Orfejev silazak u pakao i
čuva u sebi dosta od sećanja na izdajničko srce koje je nagnalo mitskog pevača da
se na kraju priče okrene i iznova zadobijeno biće ponovo pretvori u ništa, a sebe
konačno uvede u prostore praznine.
Motivi bilja prisutni su u ovoj poemi- koren, plod, cvet, ruža. Zahvaljujući
tradicionalnoj simbolici bilja da ukazuje na neprestano prelaženje iz donjih u gornje i
iz gornjih u donje slojeve, u „Ariljskom anđelu“ sugerisana je slika ljudske prirode
koju karakteriše nagli prelazak iz čulnog, nagonskog u duhovno i uzvišeno.
Pevanje o Ariljskom anđelu jeste, ponajviše, pevanje o poeziji: od njenom odvajanju
od konkretne stvarnosti i predmeta, suočavanju sa prazninom koju treba da
savlada/pripitomi, sa ponorom koji treba da premosti.
„Ariljskim anđelom“ se imenuje pit do pesme. Na tom putu pesnik se sve vreme,
nužno, suočava sa raznolikim opasnostima i izazovima, počev od pakla i ponora, ne
bi li se negde na kraju puta našao poput Anđela s vatrom u rukama na ulasku u
zavičaj mutni. Ovaj stih dobar je uvod u najznačajniji Miljkovićev ciklus „Utvu

9
zlatokrilu“. Zavičaj mutni, u ovom slučaju, ne može biti ništa drugo do predačko
nasleđe- mit, predanje i događaje koji su uz istorije prešli u njih- dakle sve što se
nalazi u osnovama nacionalne kulture. Vatra bi, uz sve uslovnosti, mogla biti čulna
simbolizacija Miljkovićevog postupka: čišćenje i preobražavanje predanja, njegovo
sažimanje, da bi se posle toga uspostavila nova pesnička celina.

Ciklus „Utva zlatokrila“ sastavljena je od 11 pesama, a svaka od njih posvećena je

zasebnom motivu/simbolu imenovanom u naslovu:fruli, Gojkovici, zovi, Bolanom
Dojčinu, Slugi Milutinu, Tamnom vilajetu, Ravijojli, kolu, dodolama, raskovniku. Oni
prizivaju određeni mitološko-folklorni podtekst i obezbeđuju pesmama nemalu
dubinu koju one bez njih ne bi imale.
Sve pesme su sastavljene od 116 stihova, nepodeljenih u strofe.
„U tom ciklusu“, izjavio je Miljković neposredno nakon objavljivanja knjige Vatra i
ništa, „očigledna su moja nastojanja da izgradim poeziju na nacionalnim simbolima“

Pesma ''Tamni vilajet'' (Utva zlatokrila) samim naslovom intrigira. Upućuje nas na
narodnu priču u kojoj junaci idoše do na kraj sveta gde im se iz mraka obrati glas –
ako uzmu kajaće se, ako ne uzmu kajaće se (zlato). Ova priča ima dublje mitološke
naslage, vraća nas do Aleksandra Makedonskog i njegovog puta do kraja sveta i
zemlje Indije. Tamni vilajet je, otuda, mesto nečistih sila, mesto gde je smrt.
Miljković svoju opsesivnu temu smrti ovde crpi iz folklornih i mitskih naslaga. On
kaže: nema ko da oprosti hrabrim i jakim koji siđoše u tamni vilajet i zlato koje se
ne može uzeti otkriše/ što god da činišn zlo činiš, jer blato iz tog podzemlja slavno
je sve više.
Miljkovićevu pesmu „Frula“ neizbežno je čitati na fonu istoimene pesme njegovog
međuratnog prethodnika, Momčila Nastasijevića. Nastasijevićeva „Frula“ je pesma o
neskladu između pesnikovog radosnog daha i setne melodije koja, potom, nastaje.
Miljković je za svoju pesmu mogao preuzeti taj motiv nesklada između pesme i
pesnika. U prvom delu njegove pesme frula se klanja svom poreklu, bilju, za razliku
od čoveka koji senkom unosi disharmoniju. Drugi deo je prizivanje mita, možda i
pokušaj njegove obnove (Dozovi utvu s gora u predanje). Otuda težnja lirskog
ja/svirača/pesnika da se odnosi u prirodi i čoveka sa njim dovedu u sklad:nema
sokolara bez sokola. .
Ovom pesmom Miljković nudi odgovore koje postavlja njegova poezija. Pesma mora
biti mutna i nejasna i on kaže: ''Nek bude sve manje vidljivog da ostvarim

10
uspomenu''. Pesma nas mora vratiti našoj tradiciji,;Miljković pominje Smederevo i
sokolare i tako aludira na poslednje dane srpskog carstva, a pominjanjem utve
zlatokrile vraća nas našem folkloru. Poezija mora da uspostavi harmoniju, ona
usamljenom pesniku vraća pticu.
Iz mita stiže i zvuk frule, vera u njenu davnu moć. Drevno i moderno se uvek
poništavaju, a u zvuku frule možda se sluti drugačije, poziva je pesnik da „otvori
Smederevo“
Ali savremeni svet više nije njen. Moderan čovek je zauvek udaljen od svojih
zamišljenih početaka. Grad Smederevo će i dalje ostati zatvoreno, nebo prazno, bez
utve i sokola. Zvuk frule ne uspeva da dozove utvu.
U „Utvi“ ona je još dublje predata zaboravu, u ovoj pesmi više ni šume ne mogu da
je se sete.
U svim pesmama „Utve zlatokrile“ prisutan je, više ili manje, metapoetski momenat:
koliko su usredsređene na pevanje o nacionalnom mitu i predanju, isto toliko one
govore o poeziji. Jer ko će u „Fruli“ da dozove utvu s gora u predanje ako ne
poezija. Pa i pesma „Dodole“ je već po svom osnovnom tematskom usmerenju
posvećena poeziji, njegovoj magijskoj moći i praktičnoj primeni.
U pesmi ''Raskovnik'' Miljković nas podseća na narodno verovanje o travi koja otvara
svaku bravu, ali kod njega raskovnik otvara samo jednu bravu, bravu na jeziku, on
kaže: ''otvori put u reči''. Miljković je ovoj pesmi dao završno, povlašćeno mesto u
ciklusu,čime možda želi da sugeriše na kraju da je pretpostavljenja moć bilja
istovetna moći poezije.
S razlogom bilje je jedan od središnjih motiva u Miljkovićevoj poeziji, u „Ariljskom
anđelu“, kao i u „Utvi zlatokriloj“. Razlozi za ovako povlašćenu ulogu koju mu pesnik
daje možda se ponajbolje vide u petodelnoj pesmi „Pohvala bilju“. Biljke ono što ne
postoji pretvaraju u otvorenu mogućnost, od zrna čine svet, čovekove mogućnosti
ne mogu da se mere sa njihovom stvaralačkom moći.
Jedanaest pesama „Utve zlatokrile“ jesu jedan živi dijalog sa tradicijom i predanjem,
traganje za tajnim znacima pesničkog govora, uz verovanje da su tamo negde u
dubinama kolektivnog pamćenja već upisani.

11