Gargantua i Pantagruel

Fransoa Rable je najpotpuniji i najizrazitiji predstavnik francuske renesanse.

Rableovo glavno delo je Gargantua i Pantagruel – neka vrsta avanturističko-fantastičnog

romana u pet knjiga, koje su objavljene u dužim vremenskim razmacima i smatraju se
obično kao jedan roman, mada je veza između njih dosta labava.

SADRŽAJ
PRVA KNJIGA – Prejezovito žitije velikoga Gargantue
Prva knjiga sadrži niz priča koje nemaju mnogo veze među sobom.
Tu se opisuje:
- neobično rođenje diva Gargantue, koji je došao na svet kroz levo majčino uho,
»jedno popodne, trećeg dana februara« u Devinijeru, gde se održavala gozba;
- vaspitanje Gargantue i njegov boravak u Parizu;
- Gargantuin povratak u zavičaj – usled rata koji je nastao izmežu Granguzijea
(Grandgousier), Gargantuinog oca, i susednog kralja, zavojevača Pikrošola, a koji se
izrodio iz jedne obične svaže njihovih podanika, Gargantua prekida svoje nauke u
Parizu i vraća se u domovinu da je brani.
- U ovom ratu, koji Rable opisuje nadugo i naširoko, naročito se istakao, hrabrošću i
umešnošću, kaluđer Žan Dezantomer (Jean des Entommeurs).
- Posle pobede nad neprijateljem, Granguzije i Gargantua grade kaluđeru Žanu, za
nagradu, opatiju posebne vrste – Telemsku opatiju – u kojoj vlada jedino pravilo:
»Čini što ti se ushte« (Fais ce que voudras).

DRUGA KNJIGA – Pantagruel, kralj Žeđara, vraćen u svoje prirodno sastojanije i

njegovi jezoviti podvizi
U drugoj knjizi dat je opis:
- Pantagruela u detinjstvu – kao div, on pokazuje strahovitu snagu: kravi, dok je
sisa, »pojede [. ..] dve sise na vimenu i pola trbuha«; medveda koji hoće da mu obliže
usne u kolevci »raščerečio je kao pilence«; smrskao je kolevku u komade i sl.
- Pantagruelovog školovanja u raznim univerzitetskim gradovima Francuske,
posebno u Parizu, gde od oca dobiva pismo u kome je izložen program novog
vaspitanja i koje predstavlja pravu »himnu renesansnoj kulturi«.
- U Parizu se Pantagruel upoznaje sa Panurgijem, s kojim odlazi u borbu
protiv Dipsoda.

TREĆA KNJIGA – Podviga i junačkih dela dobroga Pantagruela

Treća knjiga razvija dve glavne teme.
- Prvi, manji, deo prikazuje Panurgija kako rasipa novac i zadužuje se.
- Drugi, veći deo posvećen je njegovoj ženidbi. U nedoumici da li da se ženi i da li će
biti u braku srećan ili nesrećan, Panurgije se obraća za savet raznim ličnostima, pored
ostalog: sibili, pesniku, čarobnjaku, teologu, lekaru, filozofu, ludaku i drugima.
Nezadovoljan njihovim odgovorima, Panurgije, po nagovoru Pantagruela, odlučuje da
pita za savet proročište »Božanska boca« , koje se nalazi u Kateji, tj. u Kini.

1
ČETVRTA KNJIGA – Podviga i junačkih dela plemenitoga Pantagruela
Četvrta knjiga nastavlja opis putovanja Panurgija i njegovog društva. U potrazi za
proročištem »Božanska boca«, putnici posećuju razne fantastične zemlje i ostrva, kao:
- ostrvo sudskih izvršitelja, koji žive od toga što ih tuku, pa im u naknadu za
batine daju odštetu;
- ostrvo protestanata (papefigues), katolika i papinih idolopoklonika (papimanes),
- ostrvo Gospara Gastera, »prvog majstora svih majstorija« i dr.

PETA KNJIGA – Podviga i junačkih dela dobroga Pantagruela

U petoj, poslednjoj knjizi Rable nastavlja opis putovanja Panurgija i njegove družine, koja
posećuje:
- »Zvoni ostrvo« (I'lsle sonnante), nazvano tako zbog stalne zvonjave zvona svih
vrsta, kao i neke druge krajeve.
- Najzad putnici stižu u zemlju u kojoj se nalazi »Božanska boca«, koju u hramu
čuva monahinja Bakbuk (Bacbuc). Odgovor na pitanje glasi: Pijte (Trink), što
Panurgije protumači da treba da se ženi. Time se delo završava.
***

KOMPOZICIJA
Odsustvo kompozicije – nema mnogo plana i reda u ovom pripovedanju doživljaja divova i
njihovih prijatelja – ovo je jedna od najslabijih strana dela.

HUMANISTIČKE IDEJE
Pod fantastičnim i šaljivim ruhom kriju se Rableove humanističke ideje, kao i realistična i
satirična slika tadašnjeg sveta i društva. Rable je čitaoce savetovao da »smrskaju kost i
sadržajnu srž posrču«, da bi u njegovoj knjizi njegovoj pronašli »i drugu slast i skriveniji
nauk, koji će vam razotkriti uzvišena tajanstva i strave tajnovite, i što se tiče naše vere, i što
se tiče našeg političkog stanja, i našeg privrednog života«.

U prvom redu, Rable je uneo u delo svoju erudiciju. Humanist široke kulture, dobar
poznavalac antike, uz to pravnik, lekar i prirodnjak, Rable je bio čovek neobično načitan, i
sve svoje znanje on je unosio u svoju knjigu. Na svakoj stranici njegovog dela srećemo se sa
mnoštvom imena iz istorije civilizacije, od kojih on pozajmljuje podatke, činjenice, priče,
izreke.
Zbog ogromnog znanja iz najrazličitijih oblasti iz ovog dela su crpli obaveštenja
najraznovrsniji specijalisti: istoričari i botaničari, geografi i etnografi, stratezi i filozofi,
fiziolozi i filolozi, istoričari umetnosti, lekari, pravnici itd. Na njega su se pozivali i citirali
ga naučnici koji su obrađivali najrazličitije teme u vezi sa XVI vekom: o načinu oblačenja
dece, o ženskim frizurama i toaletama, o kuvanju, o veštini jahanja itd. Jednom rečju,
Rableovo delo predstavlja čitavu enciklopediju XVI vijeka.

Rableov humanizam dolazi do izražaja naročitoo u velikoj veri koju ovaj pisac polaže u
istinsku nauku (nasuprot mržnji prema sholastici i njenim stubovima:. teolozima, kaluđerima
i papi). Ta njegova vera naročito je vidljiva u idejama o vaspitanju Pantagruela i Gargantue.
Starom verbalnom vaspitanju i obrazovanju sholastičara, koji su glave svojih učenika punili
besmislenim knjigama, koje su oni morali da nauče naizust tako »dobro« da su ih mogli da ih
izgovore natraške, »u po dana i u po noći« i od kojih su postajali sve gluplji, Rable
suprotstavlja novo obrazovanje humanista. Osvrćući se na prošlost i sadašnjicu, pisac, kroz
usta svoga Gargantue, kaže:
»Vreme je tada nešto još mračno... (...) Ali, božjom dobrotom, svetlost i dostojanstvo

2
vraćeni su književnosti u moje doba, i sad vidim toliku izmenu.
Danas su sve nauke na snagu vraćene, jezici su obnovljeni; jezik grečeski, bez koga se
niko ne bi bez stida mogao nazvati učenim, jevrejski, haldejski, latinski...«

Tačno je rečeno da u Rableovim pogledima na obrazovanje dolazi do izražaja »žeđ renesanse

za enciklopedijskim znanjem«.

Rable je humanista i po visokom mišljenju koje ima o čoveku, po velikom povjerenju koje
gaji u njegovu prirodu, koja je kod njega, po Brintjerovim rečima »divinizovana«. Prema
Rableovom shvatanju čovekova priroda je dobra. On iznosi na jednom mestu svoje knjige,
kako je Fizis (Priroda) rodila Lepotu i Harmoniju, dok je Anti-fizis (Protivpriroda) donela na
svet licemjerje i čitav porod nakaza, čudovišta, prirodi protivnih.

Po Rableovom mišljenju, ne treba gušiti slobodan razvoj čoveka nikakvim neprirodnim

stegama: jer – kaže on u svojoj utopistički zamišljenoj ljudskoj zajednici, Telemskoj opatiji
– »ljudi slobodni [...] imaju od prirode nagon i podstrek koji ih nagoni uvek na vrlinu i da
ono što rade uvek bude dobrodeteljno, a poroka da se klone«; dok »kada su ljudi gadnim
ugnjetavanjem i zulumom poniženi i porobljeni, oni uništavaju u sebi plemenitu težnju
kojom su ka vrlini naginjali, da bi samo zbacili sa sebe taj jaram robovanja: jer, mi se uvek
zabranjenih stvari poduhvatamo i priželjkujemo ono što nam je uskraćeno«. Stoga jedino
pravilo koje vlada u ovoj zajednici glasi: «Čini što ti se ushte / Radi šta hoćeš».

Rable unosi u svoje delo, pored uzvišenih, i niske strane realnosti, ono čulno i sirovo, one
najgrublje fiziološke procese i radnje čovjekove, s otvorenošću jednog humaniste koji smatra
da mu ništa ljudsko nije strano.

Rable je naslikao i društvo savremene Francuske, sve njene klase i staleže, profesije i
zanimanja. Neke od ovih društvenih kategorija ocrtao je sa simpatijama (na primjer, šire
slojeve: seljake, zanatlije, mada ni njima ne prašta neke slabosti: praznoverje, lakovjemost i
sl.), dok je o drugima dao više satiričnu i grotesknu sliku (slika sveštenika i kaluđera,
upravnih funkcionera i dr.).

SATIRA / KRITIKA SVEŠTENSTVA

1. Svom žestinom Rable se okomio naročito na tadašnje sveštenstvo (satira ovoga
staleža predstavlja jedno od opštih mesta u delima humanista), za koje kaža da žive da
jedu i piju (a ne obrnuto). Jedan kaluđer, prilikom svoje posete Firenci, ne divi se, kao
drugi, »kroju kubeta, raskoši hramova i veličanstvenih palata, nego gleda gde će
pronaći (»merka«) kakvu pečenjaricu i »sto puta više je voleo da vidi dobro kljukano
gušče na ražnju« nego sve porfire i mramorje toga grada. Oni, kao veme sluge
»svetoga Grozdija«, vole naročito »dobro vince«, koje, po rečima jednog od njih,
»čovek blagorodan nikad ne omrzne«. Rable ih smatra i razvratnim. Oni napadaju na
tuđe žene, makar žena bila ružna kao Prozerpina.
2. Pisac podvrgava jetkom smijehu i neznanje tadašnjih kaluđera. U manastirima niko
ništa ne uči iz straha da ne dobije zaušnice / zauške (?); oni smatraju »da nema gore
pokore no učen kaluđer«. A ako već nešto čitaju, to su samo »knjige pantagruelske«, i
to ne zato da bi veselo proveli vreme, već da pakosno nekom naškode: oni »okreću,
podmeću, domeću, iskreću, prekreću, zakreću, vraguju, privraguju i idu k vragu, to
jest klevetaju ...« & Uopšte, kaluđerski red Rable smatra parazitskim staležom,
koji ne radi ništa, nego živi na tuđi račun. »Kaluđer niti ore poput težaka, niti brani

3
 zemlju poput ratnika, ne leči bolesnike poput lekara, ne propoveda i ne razgaljuje
naukom svet, kao dobri doktor jevanđelski i pedagog, ne doprinosi blagostanju države
i ne donosi joj potrepštine, kao trgovac«, nego on, kao majmun, »samo balega gde
stigne i kvari sve što nađe«. Otuda kaluđeru svi upućuju »psovke, grdnje i
prokletstva«. I Rable im dobacuje reči pune prezira: »Nazad, pasji nakote! S puta, s
mog sunca, đavolova žgadijo i kukuljadijo! ...«

KRITIKA SORBONE
Posebno oštre strele odapinje Rable na jednu vrstu tadašnjeg sveštenstva: teologe sa
Pariskog univerziteta – Sorbone. Uticaj ove ustanove (koja potiče još od XIII vijeka) bio je
u Rableovo vreme toliko jak da je ona bila uspostavila kontrolu nad čitavim intelektualnim
životom Francuske, uključujući nastavu i izdavačku delatnost; ona je napadala i proganjala
svakoga i sve što nije bilo njoj potčinjeno. (Pod njenim pritiskom, na primjer, donesena je u
XVI vijeku zabrana o učenju grčkog jezika, o štampanju knjiga i sl.) Sorbona je cenzurisala i
neke Rableove knjige. Rable se svom žestinom okomio na nju i njene teologe, koje, s
podsmijehom punim prezira, naziva: sorboncima, sorbonašima i sl., ističući da oni »u
raspravama svojim ne traže istinu, već inat i prepirku«, i da za njih, kao i za teologe uopšte,
razlog ne znači ništa: »Razlog«? – kaže jedan od teologa sa Sorbone (Janotus) — »Pa mi se
[...] ne služimo razlogom«; za njih je »vera dokaz stvari koje nikako takve ne izgledaju«.

& Janotus de Bragmardo, »najmatoriji i najglavitiji sa teološkog fakulteta«, sa svojim

komičnim izgledom i odelom, sa svojim mucanjem i kašljanjem, sa »makaronskim latinskim
jezikom«1, koji sav vrvi od skolastičkih termina, formula, silogizama, zaključaka, latinskih
citata.

KRITIKA VERSKOG FANATIZMA

Na mnogim mestima Rableove knjige, naročito u glavi posvećenoj «papomahnitašima«
(papimanes), predmet satiričnih napada je i sam papa i deifikacija njegove ličnosti. U
njoj autor ismeva papine idolopoklonike, ljude koji osjećaju prema papi toliko divljenje da bi
mu, kada bi ga vidjeli, poljubili najsramotnije mesto. A zatim autor prelazi na ismevanje onih
propisa, zvanih »dekretaljke«, koji ozakonjuju papinu svetsku moć i pomoću kojih je Rim
držao Francusku, kao i ostale zemlje, u svojoj vlasti i iz njih sisao novac. Pričajući o tome
»kako Rim kroz 'dekretaljke' vispreno izvlači zlato iz Francuske« — četiri stotine hiljada
dukata svake godine, Rable, kroz usta jednog lica, kaže: »Zar samo toliko?... Ali čik mi
nađite u celome svetu knjigu – neka je to filozofija, medicina, zakoni, matematika, ljudska
lepa pismenost, pa, tako mi boga moga, i samo Sveto pismo – koja bi mogla toliko iz nje da
izvuče. Nema te knjige na ovome svetu!«

PARODIJA BIBLIJE
Osim toga, Rable podvrgava smehu post i ispovedanje kao i biblijske mitove, verske
legende. Tako u sceni rođenja Gargantue, koji je došao na svet kroz majčino uvo, Rable
ismeva samu legendu o bezgrešnom začeću i rođenju Isusovom. »Zašto da ne poverujete?« –
kaže on ironično. »Jer, kažete vi, nema nikakvog izgleda. A ja vam kažem, baš na osnovu
toga, treba potpuno da verujete, jer sorbonci kažu da je vera dokaz stvari koje nikako takve ne
izgledaju. Je li to protiv našeg zakona, protiv naše vere, protiv pameti, protiv Sv. pisma? Ja sa
svoje strane ne nalazim u svetim knjigama ništa ovome protivno. Ako je takva božja volja
bila, ko sme reći da bog to nije mogao učiniti? Dede, tako vam svega, ne mučite svoj duh
1
Marokanskim jezikom se naziva jezik u kome su latinske reči izmešane sa francuskim rečima na koje su
dodati latinski nastavci.

4
zaludnim mislima te vrste, jer vam kažem: gospodu bogu ništa nije nemogućno, i ako mu se
prohte, sve će žene odsada rađati decu na uvo«.

Rable se nije ustručavao čak da se naruga i Isusovom raspinjanju na krst: posljednju reč koju
je Isus, prema legendi, izgovorio na krstu: sitio (žedan sam), Rable stavlja u usta jednom
pijanom gostu na gozbi prilikom Gargantuinog rođenja.

SATIRA SUDIJA, ADVOKATA...

Pored sveštenstva, Rable podvrgava oštroj satiri i kritici i druge staleže i profesije svoga
vremena. Jetka je satira sudskih i upravnih funkcionera, sa njihovim togama oivičenim
krznima, koju je autor dao u liku »mačora-krznaša«. To su, kaže pisac, rđavi ljudi, koji
»vešaju, pale, glave seku, tuku, u tamnicu bacaju, potkopavaju i uništavaju sve, i ne vode
računa o tome šta je dobro a šta zlo, i koji žive od korupcije, a sve to čine uz blagonaklonost
vlasti«. Njihov starešina, »čudovište gnusnije no što se opisati može«, čije su ruke »krvave,
kandže kao u harpije, njuška kao gavranov kljun, zubi kao u divljeg vepra
četverogodišnjaka«, svaku rečenicu počinje rečima: »Daj mi to«, tj. traži mito.
Sudija Bridoa (Šušumiga) donosi presude kockom, odugovlači parnice, udovoljava svim
pravničkim formalno-stima, i čiji je govor pun pravnih citata.

BRAT JOVAN I PANURGIJE

Dva tipa su naročito uspela: kaluđer Jovan (Frere Jean des Entommeures), i Panurgije
(Panurge).

Kaluđer Jovan ima mnoge negativne crte svoga staleža onoga vremena. On je:
- neznalica: kao i ostali kaluđeri, on ništa ne uči iz straha da ne dobije zaušnice;
- proždržljiv: želudac mu »večno zeva, kao advokatska torba«;
- neuredan: za vreme jela iz nosa mu curi »kaplja«.
- Ali, za razliku od drugih kaluđera, on je naslikan kao simpatičan (svako traži
njegovo društvo),
- »srdačan i predusretljiv«, otvoren i iskren,
- aktivan i hrabar (zahvaljujući njegovom podvigu, u vinogradu je potučeno do
nogu »oko trinaest hiljada šest stotina dvadeset i dva [čoveka], naravno, ne
računajući tu žene i malu decu«).
- »on nije zatucan i bogomoljac, mantija mu nije odrpana, učtiv je, dobar drug,
veseo, dobar savetnik.
- On radi, vredan je, brani ugnjetavane, teši ucveljene, u pomoć priskače
nevoljnima«;
- on je »mlad, budna duha, gizdav, čio, vešt, smeo, pustolovan, odlučan, visok,
mršav, veliki galamdžija, nosina da zbilja ima čim da se podiči, crkvene
molitvene časove znao je taj da smandrlja, mise i bdenja za tren oka da posvršava,
ukratko da kažem, pravi kale i kalcan, da ga takvoga nije bilo otkako kalcani
kalcanstvo kalcare«.
- Naročito je kaluđer Jovan brbljiv; on govori jezikom punim začinjenim u isto
vreme citatima i izrekama iz crkvenih knjiga, kalamburima i psovkama, koje on
naziva »bojama Ciceronove retorike« i koje upotrebljava »samo da ukrasi govor«.

Panurgije je lik običnog čovjeka od duha, kulture i bistre pameti, sa svim njegovim

5
raznolikim osobinama i protivrečnostima tela i duha. To je čovjek
- lukav, koji na šezdeset i tri načina dolazi do novaca, od kojih je »najčasniji i
najobičniji da nešto zdipi«; ali je on imao isto tako »dvije stotine 1 četmaest
[načma] da ih potroši«;
- »zločest, mamipara, popilica, prodavač zjala, noćna lutalica, kakvih samo Pariz
ima«,
- čovek koji zna da zbija neukusne šale sa svojim nastavnicima i da se drsko sveti
ženama kada one odbijaju njegovu nasrtljivost.

TIPIČNE SCENE – scene gozbe

Gozba koja je priređena povodom rođenja Gargantuinog – na travi gosti vode »pijane
razgovore«, koje pisac opisuje ovako: »Tu boce idu, tu šunka pljušti, tu kupe kruže, tu
žamore žbunovi. Nategni! Dodaj! Redom! Mešaj! Meni bez vode...« I tako se, uz zveket čaša
i posuđa, u toku čitave glave, nastavljaju ti veseli razgovori, šale i dobacivanja, dvosmislene i
skaredne. Rable uspijeva da nam dočara veseli štimung ove seoske pijanke.
*
HUMOR
Naročitu čar Rableovog dela predstavlja smeh i komika. Jedan o značajnijih ciljeva koje je
autor sebi postavio u ovom delu jeste: nasmejati čoveka. On sam kaže, u posveti čitaocima:
Smej se ko hoće da bude čojstven,
Smeh je čoveku zaista svojstven.
U njegovoj knjizi susrećemo se sa svim vrstama komike i smeha:
- od najnježnijeg humora i najfinije ironije
- do najneobuzdanije i najbujnije veselosti
- i najgrublje groteske i lakrdije.
Rable smeh postiže na razne načine:
- obscenim šalama,
- povećavanjem razmera svojih junaka (na primer, na svoju kobilu Gargantua veša
zvona sa Bogorodičine crkve u Parizu),
- sklonošću svojih junaka ka piću,
- komikom reči (igrama reči),
- raznim parodijama (antičkih anegdota, epopeje, viteških romana, sholastike, prava
itd.).

JEZIK / STIL
Posebnu draž predstavlja Rableov jezik, koji je neobično raznolik i bogat, pun:
- zvučnih reči,
- sočnih govomih obrta,
- ritmičkih fraza i perioda.

Rableovo delo je vrlo raznoliko i puno kontrasta. U njemu se stalno meša realno sa
fantastičnim, i ozbiljno s komičnim i grotesknim: od najuzvišenijeg patosa do najgrublje
vulgamosti i skarednosti.

6
Osnovna obeležja Rableovog stvaralaštva:

1. fantastika groteske i hiperbole (prenaglašavanje telesnog)

2. satirične funkcije – kritika srednjovekovnih institucija:
- sholastičkog obrazovanja
- besmislenosti rata
- lažne nauke Sorbone
- katoličke duhovno-telesne askeze
- protestantskog rigorizma
- plemstva i sveštenstva
- viteškog ideala – viteškog ludila
- sudstva
2. odbrana smeha – detronizacija putem smeha (osporavanje plave krvi, detronizacija
tradicije, parodija božanskog porekla plemstva)
3. književnost kao alegorija
4. paralelizam sa Ilijadom (Gargantuin rat) i Odisejom (Pantagruelova putovanja), u
formi burleske (I i II knjiga predstavljaju burlesku 2, karikiranje Ilijade
(genealogija – bogovi i rat); III i IV knjiga – burleska Odiseje (povratak iz rata,
putovanje sa određenim ciljem))
5. parodija: parodiranje ''književnosti učenih'' sa ogromnim brojem citata, koje je Rable
mahom izmišljao & parodija prethodne književne tradicije (pastiš 3), za razliku od
Bokača koji je razvija i usavršava :
- antički simposion – asketski simposion – vitalistički simposion (krkanluk)
- viteški romani i epovi (književni stereotip)
- romani mističke motivacije o svetom gralu
- istorijski romani / spisi (vrsta nastavka Platonove Države'), ismejani su sa jednog
humanističkog stanovišta (savršenstvo podrazumeva unifikaciju).

GENOLOŠKI / GENERIČKO ? ODREĐENJE

- Neki ga nazivaju obrazovni roman – putovanje za istinom – Sokratova istina: ironija i
majeutika – tu se osporavaju sve srednjovekovne misli i istine, cela srednjovekovna
svest.
- Forma je fantastična (mitovi, religija – katolička i protestantska, antički motivi –
mnogi od njih lažni...)
- odbrana humora, satire, komične literature – koja je u to doba bila smatrana nižim
2
Burleska (ital. ''burlesco'' = šaljiv) – književno-scenska vrsta koja se odlikuje preteranošću komičnih
efekata i grubošću karikiranja likova i situacija. Ne vodeći računa o posvećenim veličinama, autoritetima ili
javnim funkcijama, burleska drastično razgolićuje i vulgarizuje individualne i društvene mane, pokazujući
pravo lice iza lažne maske...
3
Pastiš – književno delo koje podražava stil i manir nekog drugog dela, često sa satiričnim namerama.
Slično parodiji.

7
 rodom. I kroz humor se može reći mnogo toga važnog.
- forme : viteški roman, kritički roman, utopijski roman
- Koncept književnosti alegorije. Samo je forma šaljiva, a sve što Rable govori je
ozbiljno. & I - predgovor 1. knjizi Rable u predgovoru ukazuje na alegoriju – ne želi
da čitaoci pomisle da je sve sama budalaština.
- Paradoks fantastike - u fantastičnoj formi, pisac ipak pripoveda o realnosti.
- Sve tabuizovane teme srednjeg veka ovde se stavljaju u prvi plan – npr: telesnost – ''Da
Bog da vas mir pojeo'', tj. gospodska bolest)
- Ovaj roman je, kao se to i kaže u uvodnoj pesmi, odbrana humora, satire, komične
literature – koja je u to doba smatrana nižim rodom. Ali, i kroz humor se može reći
mnogo toga, pa je i njegova literatura i alegorijska i metaforična.

FANTASTIKA
- Rable je začetnik francuskog romana – romana fantastike. Zasniva se na groteski i
hiperboli.
- Rod izmišljenih divova (kraljevski) – niz satiričnih efekata.

SATIRA
- Roman naglašeno kritički, povezuje tzv. narodnu smehovnu karnevalsku kulturu i
humanističku učenost prosvećenog pisca, lekara koji dovodi u pitanje pogled na svet i
institucije srednjeg veka.
- U 1. knjizi: genealogija Gargantuovog roda, rat sa kraljem Čemer Ljuticom i osnivanje
Telemske opatije ( → antiutopija).
- istina je da je u pitanju satira sofista i kvazifilozofa, sveštenstva.

BURLESKA
- Ovaj roman je i burleska (navodno parodirao Homera: u 2. knjizi Ilijadu, u 3., 4. i 5.
Odiseju).

STIL
- Puno vulgarizama i prizemljivanja, literatura scandale. Knjiga je bila zabranjivana.
- Hiperbolično : sve što je telesno je namerno preterano (i zbog crkvenog asketizma).
Groteskno, satirično. Rečnik: stilski strašno bogat, vulgarizmi, ali i izuzetni cinizam,
paradoksi.
- ima oksimoronskih spojeva
- njegova literatura je alegorijska, metaforična; da se u njoj krije nešto drugo, to sam
Rable napominje (upoređuje je sa Sokratom, izgledom) – ''ne sudi se o mom delu po
naslovu''
- Hiperbola je funkcionalna i to u satiričnom smislu (divovi) – hiperbola ima funkciju
satire. Funkcija uveličavanja – prenaglašavanje telesnog koje je u srednjem veku bilo
malo, zanemareno.
-

RENESANSA (HUMANIZAM)
- Niz deklarativnih izjava – na neki način program novog vremena, renesanse. On je i
zagovornik slobode (fizičke i duhovne). Filozofija mu je epikurejska.

8
 - potpuni zastupnik hedonizma (hrana, piće), mnogo više nego Bokačo (žene).
- Rable je jedan od glavnih predstavnika slobodne misli u doba inkvizicije
- Rable je humanista zato što kritikuje rat i utopije.
- opisivanje telesnog, čulnog – afirmacija čulnosti i života
- Gargantua i Pantagruel simbolišu duh mudrosti i renesanse.
- Iz Gargantuinog pisma Pantagruelu vidi se kako je Rable gledao na renesansu.
Ona je ....(napredak, ne )..... vreme koje upravo prolazi. Rable je u tom pismu sav
usmeren na ovaj svet. Gargantua upućuje svog sina da se što bolje obrazuje, ali i da
izuči ( viteški ) zanat. Tu se vidi ozbiljnost njegovog pogleda na realnost. Pokazuje se
težnja za sticanjem apsolutnog znanja radi upoznavanja čoveka.
- Rable je pisac genijalnog i neiscrpnog dela ''Gargantua i Pantagruel'' u kome pre svega
zastupa, u najraznovrsnijim vidovima, ideju o slobodnom čoveku kao apsolutnom
vladaru svega u prirodi i društvu, koja se nužno sudara sa dotadašnjim crkvenim,
religioznim i feudalnim shvatanjima.
- Rable se u svemu tome istiće kao predstavni i zagovornik slobodne misli, a uz to je i
potpuni i najveći zastupnik hedonizma. U skladu sa tim su i sve njegove kritike,
odnosno parodije i satire.
- Za Rablea nema dileme, iskušenja, podobnosti čoveka i za uzlet Bogu i za pad
životinjskom – čovek je dobar. Rable na još mnogo mesta ističe u prvi plan
epikurejstvo i hedonizam, a kritikuje asketizam.
- Rableu ne odgovaraju ni bogoslovi kao učitelji. Oni će biti oterani kao Gargantuini
pedagozi – traži se da Gargantua slobodno misli, da bude inspirisan antikom, a ne
sholastičkom dogmatikom, dase bavi pitanjima o suštini kosmosa, duše, sveta i sebe. (-
ova epizoda predstavlja svojevrstan Rableov manifest humanizma i renesanse)
- Na to se može nadovezati i Gargantuin boravak na Sorboni – on beži iz škole koja ga
ništa ne uči, koja je prožeta lažnom naukom i dogmatikom, i okreće se velikim
piscima, učenim humanistima.
- Rable se kao humanista otkriva i dokazuje tako što kritikuje rat, njegovo ludilo,
nesposobnost da se pitanja rešavaju pregovorima. On je pacifista, zagovornik
nenasilnih kompromisnih rešenja.
- Ta epizoda sa ženidbom u stvari je pitanje kako naći istinu. Rable odgovara: da bi se
pronašla istina nije potreban asketizam, ratovi, osvajanja, već treba razdvojiti umne i
telesne sposobnosti. Treba razvijati strpljivost, izbegavati ljude povodljive za
spoljašnjošću (Kameleoni), ne obraćati pažnju na prazne reči (ostrvo dima)...

KRITIKA
Rable kritikuje sve što sprečava slobodan razvoj čovekove ličnosti, osuđuje srednjovekovni
asketizam, zastarelo vaspitanje, sve što uništava vedrinu života. Po epikurejskoj, hedonističkoj crti,
Rable je sličan Bokaču, on je srž života, energije, vitalnosti. U njegovom delu obično se ističe
prevlast materijalno-telesnog načela života. Slike jedenja, pijenja, polnog života. Nosilac tog načela
je narod koji se u svom razvitku večito obnavlja i napreduje. Sve telesno je grandiozno uveličano. To
preuveličavanje ima pozitivan karakter.
Roman je naglašeno kritički, dovodi u pitanje sve loše srednjovekovno – i pogled na svet i
institucije – a predstavlja i povezuje humanističku učenost prosvećenog pisca (lekara) sa tzv.
narodnom smehovnom karnevalskom kulturom.

9
 Rable, najpre, na razne načine kritikuje crkvu, i katoličku askezu i protestantski rigorizam;
zatim, tu spada i kritika sholastičkog vaspitanja, odnosno najmoćnije obrazovne ustanove –
Sorbone, koja je takođe u rukama crkve.
&
Rable svoje ideje često pretvara u simbole tako da Gargantua i Pantagruel simbolišu duh i
mudrost renesanse.
Rable kritikuje sve što sprečava slobodan razvoj čovekove ličnosti, osuđuje
srednjovekovni asketizam, zastarelo vaspitanje, sve što uništava vedrinu života.
U delu o vaspitanju Gargantue postoje dva perioda. U prvom je kod pedagoga starog tipa
(5 godina uči azbuku), ali kada otac, kralj Traguze, uviđa da sin i pored toga što uči dobro
postaje glup, rđav, rasejan i tup, poziva drugog vaspitača Panokrata u kome je prikazan
humanist novog tipa. Zadatak religioznog vaspitanja bio je da se probudi pravo i iskreno
poštovanje prema veličini Boga.

- Rable najpre kritikuje crkvu – i katoličku askezu i protestantski rigorizam. Kritikuje sholastičko
raspravljanje, najmoćniju obrazovnu ustanovu – Sorbonu (kaže da je ona u rukama crkve), i sudstvo
(sudije naziva ''crni mačori sa belim okovratnicima'').
- U ratu sa Čemer Ljuticom: ludilo rata i nesposobnost da se pitanja rešavaju pregovorima (Rable
nije kukavički, nego konstruktivni pacifista – pitanja se moraju rešavati nenasiljem). Čemer Ljutičini
razlozi za rat su tragikomični (pogačice) – jedino se oficir protivi ratu i pita se čemu to, a Čemer
Ljutica mu kaže da idu i osvoje i odu kući da se odmore. Oni nabrajaju šta će sve da osvoje –
satirijsko-parodijske tehnike na ljudsku glupost.
- Ceo svet divova i kraljeva – kritika plemstva. Kritika srednjovekovnih ratova i pohoda (i krstaških).
- suprotstavlja se lažnom duhu Sorbone, crkve...; kritikuje sudstvo, sholastičko obrazovanje,
viteštvo, podsmeva se utopijskom mišljenju.
- relativizacija, groteskna hiperbola feudalnog sveta
- hoće da ospori staleški, dogmatski, srednjovekovni svet
- o ratu – travestija, parodija rata, u odnosu na tragički duh ''Ilijade''
- Samo Gargantuino rađanje na uvo jeste podsmevanje crkvi, odnosno njenom verovanju bez
pokrića – verovanju u čudo, takođe i u bezgrešno začeće kao čudo.
- Epizoda sa ''otemanjem zvona'' jeste neka vrsta aluzivnog teksta na crkvu : oduzimaju joj ono
što joj ne pripada. To je posledica njenog mešanja u dnevne, svetovne stvari, pa joj tako za
kaznu oduzimaju zvono.
- Posle smrti Gargantue, Pantagruel i Pangurije kreću na put ne bi li dobili odgovor na pitanje o
ženidbi – obraćaju se pravniku, doktoru, filozofu i ne dobijaju nikakav odgovor - Rable ismeva
predstavnike tadašnje nauke.

***
Sam rat je opisan podsmešljivo, sve je ponovo hiperbolisano, karikaturalno – dominira crni
humor. Preko mnogo podsmešljivih, parodirajućih elemenata, Rable nastoji predstavi rat kao
ludost i grešku koja se može izbeći. On namerno detronizuje i satirično obesmišljava uzroke i
povode rata – povod rataje bila svađa oko pogačica, dok su uzroci Čemer Ljutice imperijalni,
on ima nameru da osvoji svet.
Slikajući Čemer ljuticu u njegovom osvajačkom ludilu, Rable daje jednu opštu sliku i
mentalni sklop vladara – despota, njihovog hipertrofiranog ega i nasilništva. U nastavku,
Rable daje sliku rata onakvog kakav on zaista jeste – u ratu se svi ljudski obziri gube, nema
trunke čovečnosti, postoje samo neprijatelji i interesi; a inače, neprijatelji se u ratu ne
tretiraju kao ljudi, individue. Jezivi rat je, u stvari, izraz ljudskog zla u psihološkom i

10
 antropološkom smislu. Naravno i manastir dolazi na red – Jovan : potpuna detronizacija,
blasfemija.
Nasuprot surovom vladaru Čemer Ljutici, dobri kralj Nezajaz predlaže antiratnu
koncepciju – nudi kompromis, koji je naravno odbijen. Nezajaz je tip vladara koji zastupa
humanističke principe, on je prosvećeni kralj. Njegova beseda Čemer Ljutici o čoveštvu,
zakonu i strahu božjem, njegove ponude pomirenja – sve nailazi na negativan odgovor.
Čemer Ljutica ostaje ono što je bio sa još većim apetitima.
Sastanak Čemer Ljutice sa njegovim savetnicima predstavlja vrhunski karikiranu drevnu
sliku vladara i njegovih podanika. Sve je u strastima i nagonima, oni se potpiruju i hrane,
nema trunke mudrosti. Svi savetnici predviđaju uspeh i pobedu, i to na gotovo infantilan
način, oni stvarnost vide u skladu sa svojim željama.
Ovo je sjajna Rableova satira upravljena protiv psihologije ljudi kojima je vlast najveća
vrednost i opsesija. Njihovim karakterima je svojstvena mitomanija i megalomanija.
Rat traje dok se Gargantua ne vrati i ne pobedi. Gargantuina beseda pobeđenima je još
jedan humanistički momenat. On im oprašta, nikome se ne sveti, čak brine o poraženima.
Ova se epizoda može shvatiti i kao burleska ''Ilijade'', ona je travestija, parodija rata u
odnosu na tragični duh ''Ilijade''.

UTOPIJA
- Telemska opatija – kada je Čemer Ljutica doživeo poraz, brat Jovan dobija Telemsku opatiju na
kojoj piše (šaljivo, a ne utopijski stvarno) ''Radi šta hoćeš''. U tu opatiju ulaze samo lepi i pametni, ali
ona ekonomski propada (→ jedan od začetnika antiutopije).
- Tomas Mor nije inspirisao Telemsku opatiju – Telemska opatija nije utopija, već kritika
utopije - sama ideja savršenstva se parodira na početku.
- Svet koji Rable kritikuje su formule o idealnom društvu. Utopijska misao je mračna i puna
zabrana, utopije se zasnivaju na predrasudnom mišljenju.
- & Prikaz nepostojeće opatije – Telemska opatija je suprotnost asketizmu, to je filozofija
hedonizma, ali i kritika tadašnjih manastira. U svim ozbiljnim utopijama pravila su stroga, a
kod Rablea je to parodirano. Ljudi koji žive u opatiji su zdravi i lepi, bogato obučeni, zanimaju
se i umnim i telesnim radm, obrazovani su. Na ulazu piše : ''Radi šta hoćeš.''
- Zagonetka u vidu proročanstva, nađena u temelju opatije, bila je različito tumačena.
Proročanstvo je bilo sumorno, jer Rable predviđa nešto potpuno suprotno Telemskoj opatiji.
Zlo ne dolazi spolja, već je prisutno u samom čoveku. Zabluda je ( Rusoova ) teza da je čovek
po prirodi dobar, a da ga je društvo iskvarilo. Antropološka teza Rablea je realistična. U čoveku
postoji i dobro i zlo. Rable jeste prosvetitelj kada govori o crkvi, dogmatici, ali ne o čoveku, jer
prosvetitelji vide čoveka kao dobro biće. Telemska opatija propada iz ekonomskih razloga.
- Odbacujući srednjovekovni asketski ideal, Rable slika Telemsku opatiju gde čovek slobodno
ispoljava svoju prirodu koja je dobra. Rable sa velikim poverenjem gleda na čovekovu prirodu i
slobodu.
- Kao jedan od odgovora Rable nudi Telemsku opatiju – jedan idealan manastir, izokrenuta slika
stvarnih manastira tog doba. Ali ona se ne sme shavtiti kao utopija, već kao njema kritika –
Rable ismeva utopijske snove, parodira samu ideju savršenstva, jer Telemska opatija ipak
ekonomski propada.
- U tom manastiru, na čijim vratima piše ''Radi šta hoćeš'', život je zasnovan na grčkim (i
humanističkim) principima osećanja lepote i vrednosti života. On ne teče po zakonima, već po
sopstvenoj volji i nahođenju. Svaki se posao obavlja kao u nekoj idealnoj zajednici prema
potrebama i prilikama. Ljudi u njemu igraju, sviraju, pevaju, čitaju, razgovaraju... Manastir je
monumentalno luksuzno zdanje u duhu italijanske arhitekture, ukrašeno vrsnim slikama i
skulpturama, sa velikom bibliotekom. U Telemskoj opatiji Rable izražava prave vrednosti, u
njenom opisu pretežu sloboda, ljubav, otmenost, prduhovljenost.

11
 TRETMAN ŽENE
- Panurgije, hoće da reši najvažnije pitanje – ženidba. Sve žive konsultuje da li da se ženi ili ne - svi
odgovori su u duhu agnosticizma i ženomrzilački. Pošto ga ne dobija ide na putovanje.

UTICAJ
- Rable je uzor svim drugim epohama (i nadrealizmu), osim klasicizmu.

SADRŽAJ
1. PRVA KNJIGA – roman počinje jednom pesmom gde se govori šta će sve ta knjiga biti
2. *
3. ?
4. *
5. PETA KNJIGA – plovidba Pantagruela. Dijalog – šta je smisao života; Sve je sa mnogo
grčkih motiva. Odlazi se do proročišta. ''Božanska boca'' (umesto ''in vitae veritas'' je ''in vino
veritas''). & Daje dvosmislene odgovore – happyend. Daje odgovore na pitanja u zavijenoj
formi.

INTERTEKSTUALNOST ?
- neprestano koristi prethodnu literaturu (pesnike, književnike, filozofe...)
- pominje se Platonova ''Gozba''

SMEH
- detronizacija (namerna) - snižavanje / nasuprot askezi &
- Šta je sve funkcija smeha? Detronizacija (Bahtin)
- smeh objedinjuje različite smisaono-estetske planove - unutrašnja ravnoteža
- Rable i Vijon su uticali na današnju literaturu apsurda.
- Rable je izneo gledište o vedroj smirenosti, to nije površni optimizam, već uvid da je bolje
biti srećan nego nesrećan uprkos svim razlozima za nesreću. M.Bahtin definiše
pantagruelizam kao veštinu da se bude veseo, mudar i dobar.
- Prolog namenjen čitaocima: o smehu - ispovedanje smeha + hedonistička koncepcija
književnosti. Kod Aristotela: čovek se razlikuje od životinje po tome što se smeje
(nasmejana životinja) – isto to se vidi i u predgovoru.
- Sličnost Bokača i Rablea - Rable se obraća slavnim ispičuturama i nosiocima
gospodskih boleti.
- pantagruelstvo = nikad ništa ne primiti za zlo ako dolazi od dobrog, iskrenog, vernog
čoveka.
- IV knjiga – prolog 4. knjizi4: stari prolog – govori o onima koji ga klevetaju; o
razlozima pisanja knjiga – da bi razveselio dobre ljude; & piščev prolog
dobronamernim čitaocima
- pantagruelstvo = izvesna duhovna radost pomešana sa preziranjem nepredviđenih
stvari
- Rable sebe naziva lekarem i on svojim delima kao da ''leči'' one koje je potrebno lečiti
Rableov roman, odnosno njegova estetička koncepcija naziva se, uslovno, groteskni
realizam, čije je osnovno svojstvo snižavanje, tj. prevođenje visokog, duhovnog,
4
Preslavnom knezu i najpreosvećenijem gospodaru, kardinalu Šatijanskom. (iz svih Rableovih predgovora se idi
da je bio klevetan i napadan; naravno, kod Rablea je sve alegorija, pa niko nije ni mogao da dokaže njegove
aluzije)

12
 idealnog, apstraktnog, na materijalno-telesni plan, na plan zemlje i tela u njihovom
neraskidivom jedinstvu.

POSTUPAK
- on je u nekim umetničkim postupcima izuzetno moderan: mnoge stvari su kao u
vremeplovu – idu unapred (rasprave o hrani, piću, odevanju); tradicija u težnji za
lepim, estetskim u svakidašnjici – oplemenjivanje svakidašnjice
- II knjiga – piščev prolog 2. knjizi: pitanje pripovedača – navodno, pisac je bio u službi
kod Pantagruela i učestvovao je u svim njegovim poduhvatima.

KOMPOZICIJA
U Rableu nalazimo velikog romanopisca Francuske, velikog pripovedača zbog brojnih
anegdota, novela i priča. Većina ovih umetaka je toliko zaokružena i dovršena da bi svaki od
njih mogao biti potpuno samostalna novela ili priča.

13