Visoka tehnološka škola strukovnih studija

Aranđelovac
Menadžment u turizmu i ugostiteljstvu

SEMINARSKI RAD
Sociologija
Zlo i pojam zla

Profesor: Kandidat:
Divna Radovanović Milica Stošić
M-02-22/2014

1
Sadržaj:

Uvod......................................................................................................................3
Podela zla..............................................................................................................4
Prirodno zlo...........................................................................................................4
Moralno zlo...........................................................................................................4
Tip 1......................................................................................................................5
Tip 2......................................................................................................................6
Tip 3......................................................................................................................7

2
 Uvod

Zlo je pojava sa kojom se susrećemo svakodnevno u različitim životnim

situacijama. Zlo podrazumeva negativne i neprihvatljive aspekte ljudskog
ponašanja ili razmišljanja. U mnogim kulturama zlo se opisuje kao ono što
donosi patnju i smrt – suprotno od dobra koje označava život i mir. S toga se zlo
često definiše kao odsustvo dobra i njegova suprotnost.

Grčki izraz za zlo je kakia – ono što je loše, što čovek želi da izbegne

Srpska reč zlo je oblik staroslovenske reči зълъ – krivo, krivina, skretanje sa
puta.

Stvarni osnov zla je uvek slobodna volja. Jer bez slobode nema mogućnosti
izbora, a ako sloboda treba da je stvarna mora se moći izabrati i zlo. Zato se zlo
često naziva ‘detetom slobode’.

3
 Podela zla

Zlo možemo podeliti na dve vrste:

 Prirodno zlo
 Moralno zlo

Prirodno zlo

Prirodno zlo ne zavisi od volje i delatnosti čoveka. Postoji nezavisno od

moralnog zla, ali čini značajan deo uzroka ili uslova moralnog zla. U njega
spadaju: fizički i mentalni bol, bolesti, nesreće, prepreke, opasnosti, rizici,
oskudice, vremenske nepogode, negativne veličine kao što su sporost, težina,
mrak, hladnoća, ali i ono što proizilazi iz lenjosti, organizacionih slabosti,
nekulture, neznanja i naročito, gluposti. Sve to postaje pravi deo zla tek zajedno
sa moralnim zlom bez koga je sve to samo nesreća ili patnja.

Moralno zlo

Moralno zlo nastaje pod uticajem čoveka, i po Jovanu Babiću ga možemo

podeliti na tri tipa:

 Tip 1: direktno moralno zlo

 Tip 2: zla slabosti volje
 Tip 3: skup postupaka u kojima ne postoji nikakva svest o njihovoj
rđavosti

4
5
 Tip 1

Čini ga direktno moralno zlo, sadržano u stavu kojim se bira zlo. Zla su stanja
stvari, nešto što svoju realnost dobija onda kada se desi. Ta stanja stvari su
kombinacije prirodnog i moralnog zla. Ali standardni opisi onoga što možemo
nazvati porocima – pakost, zavist, pohlepa, surovost, podlost – jesu zapravo
stavovi, a ne stanja stvari. Ti stavovi u sebe uključuju zlu volju

6
 Tip 2

Standardni primer postupaka koji se smatra moralno rđavim je onaj u kome se

pokušava zaobići moralni zahtev, uz eventualni dodatni pokušaj navođenja
nekog obrazloženja po kome neki konkretni slučaj predstavlja slučaj opravdanog
izuzetka, što, ako to obrazloženje ne uspe ili od početka nije istinski postojalo,
proishodi kajanju ili nelagodnosti. Mnogi će navesti slabost volje, ne izbor zla,
već poraz pred zlom, kao uzrok takvih postupaka. Oni se čine protiv istinske
volje, protiv boljeg dela sebe, možda sa oklevanjem ili snebivanjem, pod
pritiskom i prevlašću afekata kao što su bes ili agresivnost, ali se čine. Oni koji
ih čine nisu nužno poročni u smislu zla tipa 1, ali nose krivicu i zaslužuju osudu
zbog svojih postupaka. Primeri ovakvih ‘zala’ jesu laž, nasilje i prevara.

7
 Tip 3

U okviru drugog tipa zla, susrećemo se sa jednim tipom koji je posebno

zanimljiv, a to su oni postupci u kojima ne postoji nikakva svest o njihovoj
rđavosti i u kojima, iako su svrhe tih postupaka zapravo loše, one se dosledno i
iskreno uzimaju kao dobre. Ovaj tip se može zasebno izdvojiti, i nazvaćemo ga
tip 3. U ovom tipu ne postoji pravljenje izuzetaka ili pokušaj zataškavanja ili
obrazloženja. Veliki deo neispravnih postupaka nije praćen nikakvim kajanjem
(čak ni potencijalnim) pa ipak zlo sadržano u tim postupcima, ma koliko
delovalo odbojno, i ma koliko ta odbojnost bila očigledna, ne možemo ih
razumeti ako mislimo da su oni nastali kao pakost, na osnovu izbora zla, kao u
tipu 1. Imamo veoma rđave prakse, kao što su na primer komunizam i nacizam,
koje nećemo uopšte moći da razumemo ako pođemo od pretpostavke da je da je
u tim praksama birano zlo kao takvo. Moramo pokušati da ga razumemo onako
kako su ga akteri tih praksi shvatali, samo što je tamo predstavljeno kao ‘dobro’
u stvari bilo loše.
Velike političke ideologije imaju tu strukturu zla: da kao najveće dobro
predstavljaju neko tumačenje nekog cilja, koji često uopšte nije dobar, a još
češće da njegova interpretacija to nije. Ali smatrati da su vođe i zastupnici tih
ideologija i sami smatrali te ciljeve lošim značilo bi osuditi sebe na irelevantnost
apstraktnog moralnog suđenja, koje bi se svelo sa prosto suprotstavljanje naših
opisa njihovih ciljeva, njihovim opisima, i odustajanje od daljeg obrazloženja
uzroka i razloga rđavosti tih praksi.