Naslov originala

MILAGRÁRIO PESSOAL
José Eduardo Agualusa

Miss Smila
www.balkandownload.org
 Mafaldi, koja je slušala rađanje ove knjige

U znak sećanja na angolskog anarhistu

Inosensija Kamaru Pireša

Sećajući se i Marija Antonija de Olivejre i Marija Pinta

de Andradea, koji su umeli da vole Angolu i portugalski
jezik, pored dvorišta, naravno.
 PRVO POGLAVLJE

Neologizmičarka, ili čudno zanimanje lovom, skupljanjem i sortiranjem novih

reči, kao što entomologist lovi, skuplja i sortira koleoptere. Ovo poglavlje zbori
i o uvreženosti čuda u svakodnevici ljudi, kućnim čudima, zamalo tajnim, koje
malo ko primeti.
Reči se, kao i živa bića, rađaju iz starijih reči, razvijaju se, i bez razlike
umiru. Najsrećnije se reprodukuju. Ima ih proste prirode, čije samo prisustvo
ranjava i vređa, i drugih toliko ljupkih da deluju blagorodno na sve u svojoj
okolini. Ove osvetljavaju, one zbunjuju. Jedne su divlje, nervozne, noge im
neprijatno vonjaju, useknjuju se i pljuju na pod. Druge, odmah tu pored njih,
uzvišene su i nežne orhideje.
Jaru pre svega interesuju novorođene reči, još uvek vlažne, bez vazduha,
nezaštićene, najednom upale u ovu beskrajnu vrevu od života. U potrazi za
potencijalnim neologizmima koristi informatički program Neotrak, koji iz
novina dostupnih na internetu skuplja reči koje se ne nalaze u rečnicima.
Nije toliko romantično kao što ljudi misle, požalila se kada mi je prvi put
pričala o svom poslu. Dao sam joj za pravo. Na trenutke sam je zamišljao kako
podiže i postavlja zamke koje hvataju reči na skrovitim mestima, u gluve sate,
ili kako sedi u nekom uglu, u nekoj kafani u Mourariji, naćuljenih ušiju, sa
Moulskinom u rukama, i beleži inspirisanu besedu nekog pijanog pesnika.
Možda izgubljenu u euforičnoj rulji – dok slavi pad nekog tiranina, dok peva
sa masom na koncertu Kaetana Veloza – jer se može pretpostaviti da
zajednička stanja intenzivne ekstaze, trenuci novih i naglih osećanja, traže i
prizivaju nove izraze.
Neotrak skuplja reči kojih nema u rečnicima, a Jarin posao je da, zatim,
pročisti spisak od štamparskih grešaka, ličnih imena, adresa internet-
stranica, sve u svemu, svu beznačajnu prljavštinu, i da prouči ono što ostaje.
Svake godine, oko trista reči stigne u rečnike. To zahteva dugotrajno
vežbanje strpljenja, poput onog koje se traži od ispirača zlata. Ponekad se
zgodi nagli žar uzbuđenja – ili ne. Ima ispirača koje je teret godina savio,
kojima je od duboke ozlojeđenosti koža potamnela, i koji nikada nisu imali
sreće da vide zrno zlata kako se sjaji u situ.
Koji je najlepši neologizam na koji si do danas naišla?
Jara je očekivala to pitanje:
Ne znam, priznala je. Nikada nisam naišla na neku lepu reč. Baš lepu.
Uistinu, neologizmi su skoro svi ružni. U principu ih smatram prostačkim i
enfadonhos.
 Pokazala mi je neke primere koji joj svakodnevno padaju šaka, i bio sam
primoran da se složim. I meni su se učinili prilično prosti, nemaštoviti, mnogi
su bili gadni, ili iskrivljeni i, povrh svega, od male koristi. Stopa smrtnosti
među novorođenim rečima je visoka. Mnoge pate od urođenih mana.
Osetljive su, jedva dišu, ne izdrže surovi postupak prirodne selekcije.
I sada ovo!
Jara nervozno udari u list hartije ispred mene. Pokušao sam da kažem
nešto što bi je smirilo, ali mi ništa nije palo na pamet. U mojim godinama,
budimo iskreni, užas više ne smeta. Zbunjenost je mladalački jad, kao i
anoreksija. U mojoj ranoj mladosti ta reč nije postojala. Bolest jeste, naravno.
Postojao je, na primer, oblik anoreksije koji se zvao jektika, ili sušica:
„Jektika! Jektika! Ta simbolično bolna i tužna bolest koja uništava domove,
kao što oštre zime uništavaju letinu“, pisao je Kruz i Souza u Misalu. Recimo
da je jektika bila anoreksija siromašnih, ili da je anoreksija jektika imućnih. U
nedoumici, vratimo se Kruzu i Souzi. Još uvek se sećam čitavog pasusa:
„Umetnička i tegobna bolest, koja svim ženama bez razlike daje romantičan
izgled“, itd., neću vas više zamarati, oprostite mi na ironiji i digresiji. Iznova
sam pročitao spisak. Naglas, sa pauzama. Nije moguće, to je zaista bilo
nemoguće, a ipak bilo je tu, stvarno i apsurdno, kao poznati Nemogući svetovi
koje je nacrtao M. K. Ešer: stepeništa koja idu nagore i nadole u isto vreme,
kocke sa ukrštenim uglovima, voda koja se spušta niz kanal, u čudnoj
konstrukciji, dok ne padne, u slapu, u pravcu iste tačke, tamo dole, ili tamo
gore, odakle je potekla.
Ovo je divno, ćero. Liči mi na čudo.
Zar vi, profesore, niste ateista? Mislila sam da ne verujete u čuda.
Naravno da verujem u čuda. Čak ih i skupljam. Pokazao sam joj ovu
ulaštenu sveščicu crvenih korica u kojoj upravo pišem:

Lični čudesnik

Beležim na stranice svog Ličnog čudesnika izvanredne događaje koji mi se

dešavaju, ili kojima sam slučajni svedok, iz dana u dan. To je dnevnik čudesa.
Čuda se dešavaju svake sekunde. Najbolja su najčešće diskretna. Velika su
tajna.
Prelistao sam svesku, čitao sam nasumice:
„Četvrtak, 1. jun 2006.
Jutros me je Žina ubeđivala da joj je gušter plesao. Hteo sam da saznam
koji ritmovi pokreću guštere. Žina je odigrala nekoliko koraka. Ličilo mi je na
rumbu.“
„Nedelja, 6. jul 2008.
Mimoišla se sa mnom, na Šiadu, devojka od svojih osamnaest godina.
Riđa, veoma riđa, kožu joj je napao roj pega. U prolazu je na moje staračke
oči, već donekle umorne, spustila svoj vlažni zeleni pogled. Zatim se
nasmejala i sa sjajnim naglaskom Karioke1 rekla: ‘Iskoristi sunce. Ovih dana
ću se vratiti po tebe’ Isprva mi je palo na pamet da je Smrt. Zatim sam bolje
razmislio: tako lepa, tako Karioka, pre će biti da je vaskrsenje.“
„Petak, 26. decembar 2008.
Kada sam otvorio smokvu, unutra sam našao zlatnog skarabeja. Smokve
oplođuje mali vilin konjic, koji prodire u tučak sa polenom neophodnim za
oplodnju ženskih cvetova. Ne bih se, dakle, iznenadio da u smokvi pronađem
živog vilinog konjica. Skarabej je već nešto neobično. Stavio sam ga na levi
dlan. Pružio je krila i odleteo. Na koži mi je zakratko od njega ostao zlatni
sjaj.“
„Petak, 28. avgust 2009.
Noćas sam sanjao Sofijin stih. Sanjao sam da sam ga ja napisao. Toliko sam
se obradovao da sam nastavio da se osmehujem i pošto sam se probudio.
‘Gospodine profesore, izgledate kao da ste videli Boga u punoj slavi’ rekla mi
je Žina dok mi je služila kafu. Biti Sofija na nekoliko sekundi nije mnogo
daleko od slave božijeg prisustva.“
„Utorak, 8. decembar 2009.
Sanjao sam mrtvu mačku pored bedema. Na glavi, minijaturna rupa.
Mačka je bila sklupčana mala noć sa mravima. Njena smrt prostirala se
mnogo dalje iza bedema.“
Jara je pokušala da mi uzme svesku iz ruke, sva uzbuđena:
Ne verujem! Dajte da vidim.
Ne dam, ne dam, borio sam se s njom. Ima tu stvari koje ne smeš da čitaš.
Moja lična čuda.
Lična čuda?
Ili, tačnije, intimna čuda, određene stvari koje su, ako se dogode devojci
od osamnaest godina, trivijalne, ali koje se u mojim godinama mogu smatrati
malim čudesima.
Jara se zarumenela. Gajim perverzno zadovoljstvo u umeću da je nateram
da pocrveni.
Nemogući ste, profesore. Zar se nikada nećete uozbiljiti? Lagano me je
udarila u rame i vratila se neologizmima: Veoma mi se sviđa taj vaš Lični
čudesnik, ali kod mene to ne funkcioniše. Ne verujem u čuda. Nervira me to.
Nervira me mnogo. Želim da znam šta se dešava.
Lepe žene razdražuju stvari koje ne mogu biti, čudesa, Ešerovi svetovi,
zato što je njima skoro sve moguće. Lepa žena je surova ekstravagancija
prirode. Nema gore uvrede za prosečnu ženu od suočavanja sa tuđom
lepotom, pogotovo ako joj se ne može pripisati nijedna mana. A što se
običnog muškarca tiče, šta ga može uznemiriti više od mirišljavog dugog vrata
koji prolazi, ali se ne zadržava, uskog struka koji on nikada neće obgrliti,
rumenog i zdravog sjaja usana koje se nikada neće spustiti na njegove?
Veoma lepe žene unose nered u društvene sisteme. Stari sam anarhista.
Odavno sam naučio da se lepa žena ne razlikuje od bombe – u moje vreme to
su, čak, bili sinonimi – osim po prirodi razornosti.
Jara je bila moja učenica na kursu za istraživače u institutu u kojem radi.
Shvatio sam, kada sam je prvi put video da ulazi u učionicu, da preda mnom
stoje malo teži dani. Mogla je da se pojavi u najobičnijoj odeći, u pantalonama
od običnog platna, vunenom džemperiću, diskretnom, običnim baletankama,
i ipak bi sva pažnja grupe bila upućena njoj. Ne bi vredelo ni da reč nije
progovarala. Njena tišina je blistala.
U većini slučajeva, lepota uživa u sledećoj osobini: zrači svetlost. Na Jari,
oko nje, često se dogodi ćutljiva svetlost, slična onoj koja ponire u okean iz
visina, i gubi se na kraju u dubinama. U mesecima koji su sledili posmatrao
sam kako su je mladići saletali, kao leptirice privučene oštrinom plamena, i
zatim sam ih video kako do kosti gore. Devojke su je zlobno gledale, pune
zavisti, u tajnosti su se dogovarale, plele mrežu sitnih intriga, u koju su se, na
kraju, same uplitale.
Bio sam veoma visok, u mladosti. Mnogo viši od proseka. Kasnije, kako su
nailazile nove generacije, sve vižljastije, u poređenju s njima visina mi se
smanjivala. Osim toga, s godinama sam se smanjio. Sada imam metar i
osamdeset dva. Jara je samo malo niža od mene. Dok s njom razgovaram,
posmatram njene tanke zglobove, nežne ruke kao u vile, savršenu
konstrukciju ramena. Starost nas ne čini imunim na lepotu, daleko od toga,
samo nam nameće određeni mir. Ovog jutra Jara je još lepša. Na sebi ima
zelenu haljinu klasičnog kroja, koja joj otkriva kolena. Ogorčenje – jer je
ogorčena – osvetljava joj lice, oči, čitavo lice joj blista:
Pogledajte, profesore, nisam luda!
Ne, draga, pri sebi si, izgleda da je stvarnost poludela. Ne brini. Stvarnost
često pati od psihotičnih pojava.
 Ponovo proučavam spisak. Dvadeset tri reči, sve uglađene i savršene,
razumne, evidentne, i – iznad svega – neophodne.
To su poznate reči, ili, bolje, zvuče tako poznato, ne liče na neologizme,
kaže mi Jara. Ljudi ih čuju, ponavljaju ih, i postaju ubeđeni da su ih uvek
koristili.
Na ivici je suza. Istina je da lako zaplače. Jednom se rastopila u tihom
jecaju samo zato što sam joj u nekim novinama pokazao fotografiju
majmunčića koga je usvojila kobila u budističkom hramu na Tajlandu. Kasnije
mi je priznala da se razneži dok na televiziji gleda crtane filmove: Mačke iz
visokog društva, na primer, priča o nemogućoj ljubavi između uličnog mačka i
aristokratske mačkice.
Sve te dvadeset i tri reči pojavile su se u novinama prethodne sedmice.
Ponovo su se pojavile u novinama ove sedmice, u raznim člancima, ili već
integrisane u jezik.
Ali to nije sve, profesore. Mislili ste da je to sve?
Iz male kožne torbe izvadila je list hartije i stavila ga pred mene:
Vidite. To je više od sto originalnih reči. Reči kao i ove prethodne, tako
savršene, tako udešene, tako aktuelne, da ih niko ne smatra novim. Mislimo
da su nam rod, da smo rasli s njima. Ove sam otkrila juče. To ne sme tako da
se nastavi!
Pročitao sam list, pokazujući iznenađenje koje nisam osećao:
Da li si još sa nekim razgovarala?
Ne, profesore, nisam. Nisam imala hrabrosti ni sa kim drugim da pričam.
Da li možete da zamislite kako bi reagovala moja šefica? Ne znam šta da
radim. Ako možete da mi pomognete, profesore.
Ja? Zašto ja?...
Ma dajte, profesore, vrlo dobro znate zašto.
Naravno da sam znao zašto, ali hteo sam to od nje da čujem. Tašt sam.
Uvek sam bio. U mladosti sam patio od očiglednog narcizma. Voleo sam
ogledala. Ogledala su volela mene. Prijalo mi je da poziram pred objektivima
foto-aparata. Kasnije,kako sam stario,počeo sam da tražim drugu vrstu
ogledala. Ogledalo intelektualca je njegova publika. Učionica puna studenata
pretvara se, za jednog taštog intelektualca, u fantastičnu sobu ogledala. Jara je
došla da me potraži zato što sam najbolji profesor koga je ikada imala.
I zašto još? Ne samo zato što sam dobar profesor...
Ne, u pravu ste. Došla sam da vas potražim zato što ste jedina osoba kojoj
mogu da ispričam tako neverovatnu priču bez straha da ćete me odvesti u
ludnicu. Sami ste na jednom predavanju rekli da ste odrasli u društvu kojem je
apsurd drag – sećate li se? Rekli ste nam da se u Africi, gde ste se rodili,
stvarnost ne razlikuje od sna, i da vam se to činilo kao mudar princip.
Svakako. Prostrana teritorija granice koja razdvaja san od stvarnosti
veoma je plodno tle. To sam naučio u Luandi. Moja baka je volela da mi priča
porodične priče. Moj deda po ocu bio je izvanredan lovac. Jednog popodneva,
dok je bio u lovu, čuo je uzvike koji su dolazili iz drveta baobaba. Naredio je
svojim pomoćnicima da raskopaju stablo, i unutra su pronašli dečaka od svoje
četiri godine, kako pluta u gustoj i mračnoj vodi. Moj deda je odveo dečaka
kući, dao mu je ime Esau, podigao ga je kao sina. Odlično sam ga upoznao,
tog mog čika-Esaua. Zabavljao je nas decu svojim savršenim imitiranjem
cvrkuta ptica. Zacvrkutao bi i grlice bi mu sletale na glavu. Godinama je radio
kao mehaničar. Jednog dana napustio je kuću i otišao da živi na drvetu. Na
stablu manga, ako se dobro sećam, koje se nalazilo u dnu dvorišta, pored
mehaničarske radionice. Ljudima to nije bilo čudno. Uostalom, rodio ga je
baobab. Imao je određenu sklonost ka biljkama.
Misliš da je izvor isti, zar ne?
Da, profesore. Sigurno je isti.
Neki genijalni um?
Ne znam, nemam predstavu, možda se radi o grupi, nasmejala se, neka
vrsta akademije logoteta.
Vidim. Grohotom sam se nasmejao. Volim glasno da se smejem. To mi je
ostalo od detinjstva. Tragovi Afrikanca u meni. Sa osamdeset i kusur godina,
crnac sam samo kada se smejem. Vesela akademija logoteta. Recimo,
Akademija „Gimaraes Roza“. Nije teško pogoditi imena članova: Manoel de
Baros, pesnik Pantanala, po kojem ljudi moraju ponovo da nauče da greše u
jeziku:

U Metamorfozama,u dvesta četrdeset priča,

Ovidije prikazuje ljudska bića preinačena u
kamenje, biljke, životinje, stvari.
Sledeći nivo bio bi da već preinačena bića
govore stvarskim, larvskim, kamenskim itd. dijalektima.
Rodio bi se govor praskozorni adamski,
edenski, postanjski -
Koji bi pesnici naučili – ako se vrate da
budu deca koja su bili
Žabe koje su bili
 Kamenje koje su bili.

Sviđa ti se? Trebalo bi da pročitaš. U toj akademiji bismo takođe imali i

Angolca Luandina Viejru, mog zemljaka, koji je doživeo prosvetljenje kada je
pročitao Rozu za vreme zatočeništva u Tarafalu, na Santjagovom ostrvu u
Zelenortskoj Republici, početkom šezdesetih godina, i tada prestao da bude
militantni nacionalista s blagim spisateljskim ambicijama, da bi postao pravi
pisac. I na kraju, Mia Kouto, Mozambikanac iz Bejre, koji je do Roze došao
preko Luandina, i vrlo brzo postao najpoznatiji proizvođač neologizama u
portugalskom jeziku. Ogroman nedostatak u ovoj akademiji čini odsustvo
nekog pisca iz Portugala.
Jara je nervozno odmahnula glavom:
Ako me ni vi, profesore, ne shvatate ozbiljno...
Učinila je kao da će ustati. Sprečio sam je jednim pokretom, pre svega zato
što kada ona ustane, kao da ceo svet klekne, što mi pomalo smeta, i zatim
zato što mi je nagli nemir spopao duh.
Ne radi se o jeziku, ne radi se samo o jeziku. Plašiš se, a ja mislim da znam
čega te je strah.
Kako to?
Zašto te ovo sve toliko uznemirava, da li si razmišljala o tome?
Zato što to ne sme da se radi. Ne sme se tako uticati na jezik. To je jedna,
ne znam ni kako da se izrazim, opasna stvar, jedan...
Subverzivni akt? Logično. Vidiš da bogaćenjem jezika, stvaranjem reči za
koje nismo ni znali da su nam potrebne, reči od kojih, u međuvremenu, više
ne možemo da se razdvojimo, ta osoba, ili osobe, ko god da je u pitanju,
takođe doprinose da se naše mišljenje razvija, da postane složenije. Radi se,
bez sumnje, o najradikalnijoj subverziji, onoj koja unapređuje jednu
civilizaciju tako što joj jezik čini sofisticiranijim.
Jarin glas popeo se za čitavu oktavu:
Treba li da se plašimo boljeg razmišljanja?
Mi ne. Sistem, da, sistem ima razloga da se brine. Sistem ne voli da ljudi
misle.
Ponekad smetnem s uma da ste anarhista, profesore, reče Jara.
Smešila se u svom pokušaju ironije. Trebalo je da joj ispričam da sam se u
Španskom građanskom ratu borio na strani republikanaca. Bio sam dete tada.
Ponekad popijem malo više, i tada se prisećam starih vremena.
Mislim da nije tako strašno, nastavi Jara. Radi se o nečijoj igri. Bilo kako
bilo, planiram da otkrijem šta se dešava. Samo ne znam odakle da krenem.
Profesore, hoćete li mi pomoći?
Nikada nisam umeo da odbijem lepu ženu. Osim toga, već sam mesecima
bio zatvoren u kući, ni na čemu nisam radio, nisam imao nijedan prozor
otvoren ka budućnosti, zabavljao sam se čitanjem starih papira. Pomislio sam
da bi mi ovo prijalo.
 DRUGO POGLAVLJE

O tigrovima, i drugim bizarnim smetnjama, koje su se dogodile u gradu Sao

Paulo da Asunsao nakon smrti done Ane de Souze, kraljice Žinga, u
osamdeset trećoj godini života, dana 17. decembra 1663. Ovo poglavlje takođe
otkriva i postojanje starih rukopisa koji bi trebalo da sadrže zbirku novih reči
– dakle, paleoneologizama – ukradenih u XVII veku od angolskih ptica.
Te noći dogodili su se tigrovi, i to u čitavoj zemlji. U gradu Sao Paulo da
Asunsao, koji najstariji kao što sam ja, još uvek zovu Luanda, stotina ovih
divljih mačaka prešla je svojim gipkim somotskim šapama kroz uspavanost
Ingombote2. Mnogi su ih videli. Svetlost njihovih očiju sekla je lutanje zore,
zadržavali su se tu i tamo da pomirišu žar skoro ugašene vatre, ili srknu
izmučeno blato iz neke rupe za vodu. Produžili su zatim preko trga, gde se
nalaze kuće i palate guvernera i glavnih kapetana ovih delova kraljevstva i
osvojenih teritorija, zatim garda, i, nekoliko koraka dalje, Biskupska palata,
odmah pored Saborne crkve. I tako su nastavili dalje, uzbudivši četu
empakasejra, koji su se potrudili da im ne postanu plen pre nego što su se
veoma vešto razbežali uz glasne uzvike i negodovanje. Empakasejri su crni
vojnici. Svi su naoružani puškama. Oko bedara nose tange napravljene od
neke divlje životinje, veoma zategnute oko struka, a na glavi perjanicu. Na
glasu su kao hrabri vojnici, i hrabri ljudi, ali u ovom slučaju nisu opravdali
glas kojim se diče, jer su pobegli, kao što rekoh, uz veliku vrisku, a to je
probudilo porodice u njihovim palatama i vilama, mnogi su izašli na terase i
videli, u neverici, isto što sam i ja video: tigrove, desetine njih, kako prolaze
ulicama. Sutradan, pronela se sa više strana glasina da ti tigrovi nisu bili ništa
drugo do ona izopačena svita od šeststo muškaraca obučenih kao ženke, koja
je donu Anu de Souzu, kraljicu Žinga, svuda pratila.
Kada su Holanđani zauzeli glavni grad ovog dela kraljevstva, provincije i
vlastelinske posede, i Portugalci se našli u očajničkom bekstvu ka Vila da
Vitorija Masangano, nekolicina oficira predložila je, a bili su to ljudi koji su
mudro umeli da iskoriste teren i običaje, da se angažuju crni vračevi koji bi
učinili da u grad uđu divlje mačke, lavovi i tigrovi, i da te zveri, razdražene,
pojedu jedinice agresora. Usprotivio se biskup, osoba snažne vere, rečima da
strategija nije dostojna, jer to nije pravedno ratovanje, ako nije i prilično
nepravedno, s obzirom da bi se pribeglo veštinama zla, tako da se pomenuti
predlog nije realizovao, što je po mom sudu bilo šteta.
Samo je jedan čovek imao smelosti da se suoči s tigrovima, i to je bio
Pernambukanac po imenu Paulo Moreno, jedan od crnih musketara Enrikea
Dijasa, koji je, s drugima kao što je on, došao u Angolu da se bori protiv
Flamanaca. Pernambukanac se bacio na zveri naoružan običnim nožem i
hrabro se borio, da bi prvo izgubio stopalo, pa deo leve ruke, zatim i desnu
šaku, pre nego što je dušu predao Tvorcu. Sledećeg jutra, pronašli su njegovo
telo, ili ono što je od njega ostalo, u zagrljaju s jednim golim ratnikom
prerezanog grla, za koga je svet poverovao da je jedan od onih izopačenih s
dvora done Ane de Souze, sa kojeg je, kada je ispustio poslednji dah, spala
čarolija, i on se rastigrio, vrativši se u svoje originalno obličje.
Godine 1645, iskrcalo se u zatonu Kikombo dvesta Brazilaca kojima je
komandovao glavni vodnik Domingos Lopes Sikejra, i tu su ih odmah iz
zasede napale jezive Žage, koje su žavitima (sekiricama) istranžirali tela
poginulih, smekšali komade tako što su ih dugo marinirali u palminom vinu,
soli i nekoj vrsti veoma mirišljave i ljute papričice malagete, koju mi, deca
zemlje, zovemo gindungo de kaombo, ispekli su ih i najeli se, svi radosni, tog
tužnog mesa. Neki od pojedenih bili su Indijanci Potigare, koji su se istakli
pod komandom svog poglavice don Antonija Felipea Kamaraoa, u
Pernambuku, u akcijama protiv Holanđana. Bili su naoružani strelama i
kopljima i batinama, lica obojenih shodno tradiciji, i posedovali su sjajnu
tehniku udaraca nogama i drugih borilačkih veština. Nije im mnogo vredelo.
Obrati sada pažnju na ritmove i kontraritmove uz koje svet igra, i mi s njim:
hrabri indijanski ratnici, potomci, možda, istih onih koji su jeli Portugalce u
zelenim brazilskim šumama, svršili su svoje dane pojedeni u Angoli, jer su
služili i mnogo voleli našeg presvetlog kralja Pedra II.
Samo su dva čoveka preživela pokolj, s tim da je jedan od njih bio već
pomenuti Paulo Moreno. To je još veća ironija, jer je Pernambukanac izbegao
da ga Žage pojedu 1645. godine, da bi na kraju poginuo, nakon osamnaest
godina, napola pojeden od strane ljudoždera istog porekla, ali opasnijeg, jer je
služio Ocu Paklenog Mraka.
Drugi preživeli bio je jedan Indijanac koga su zvali Fasanja, Marijano
Fasanja, veoma veran i privržen Paulu Morenu. Njih dvojica su uspeli da
stignu do imanja jedne bogate luandske gospođe, done Ane Matozo de
Andrade, dvadesetak kilometara severno od Kikomba, presrećni što su je
zatekli na njenom posedu kako priprema i oprema karavan crnaca. Dona Ana
im je izvidala rane, nahranila ih, smestila ih u udobne ležajeve, i učinila da
živi i zdravi stignu u ovaj naš grad. U godinama koje su sledile, Paulo Moreno
i Indijanac Fasanja lovili su slonove, trgovali slonovačom, iznajmljivali svoje
usluge u poterama za robovima u unutrašnjosti zemlje, povezali se sa još
nekoliko kompanija. Iako se nikada nisu obogatili, ne može se reći ni da ih je
život izdao ili maltretirao. U noći 17. decembra 1663, kada se suočio s tigrom,
ili sa čovekom u obliku tigra, Paulo Moreno bio je dostigao položaj
poštovanog stanovnika ovog našeg grada.
Iste noći kada je kraljica Žinga umrla, i kada su tigrovi navalili na Luandu
i uporišta Ambaka, Kamambe i Pedras de Pungo-Andongo, uznemirile su se
vode Kuanze3, i mnogo stotina guštera, takođe poznatih kao krokodili,
zauzeli su plaže Mušime, odmah do crkve u kojoj se slavi slika Device od
Začeća, pod komandom veoma visoke i nage žene, koja je u rukama nosila
dete. Žena je došla do ulaza u crkvu, spustila dete na stepenište, i vratila se,
veoma spokojna, širokom rečnom toku.
One koje ovaj događaj iznenađuje, i smatraju ga malo verovatnim,
podsećam na priču koja se pre ne mnogo godina desila jednom trgovcu ovoga
grada Luande. Desilo se ovo što pričam u reci Dande.
Krenuo je taj putujući trgovac da pređe na drugu stranu vodenog toka
kada je odjednom veliki gušter skočio na plovilo i zgrabio jednu crnkinju koja
je s njim putovala, i koja je bila ženskinja lepe spoljašnjosti. Tražio ju je čovek
po toj reci, po obali, da bi joj tako pokazao deo naklonosti koju je prema njoj
osećao, a naklonost je bila velika, ali je nikada nije našao. Dve godine kasnije,
kada se putujući trgovac vraćao istim putem, u susret mu je došla njegova
cenjena robinja, hvaleći ga zbog sve ljubavi koju je prema njoj gajio, i u
naručju je nosila malog sina. Robinja mu je objasnila da je dečak siroče jednog
crnca iz tog kraljevstva, u međuvremenu upokojenog, koji se u nju zaljubio, i
koji se pretvorio u guštera da bi do nje došao i posedovao je. Pošto je to
ispričala, pokazala mu je ožiljke od strašnih zuba kao dokaz svoje priče.
Mnogo puta čuo sam priču o ovom događaju od kapetana Antonija de Olivejre
Kadornega, uvaženog čoveka, pravednog i veoma čuvenog, pisca obimne
Opšte istorije angolskih ratova.
Da se vratimo na čudo o detetu koga su doneli gušteri i jedna veoma
visoka žena koja ih je jahala, njega je odgajio mesni vikar, koji je u isto vreme
bio i pešadijski kapelan, i on mu je dao ime Mojzes. Odrastao je između reke i
crkve, snažan i zdrav i izuzetno vičan u umetnosti pisanja i čitanja svetih
knjiga, a dičio se čak i određenim znanjem latinskog. Sa dvadeset godina, ako
i toliko, već je bio uspešan trgovac voskom. Upoznao sam ga, Mojzesa da
Konsejsaoa, dobro se bio situirao u svim onim raštrkanim atarima i
pustarama i šikarama i isprepletanim i bodljikavim lavirintima. U principu,
vosak koji crnci proizvode lošeg je kvaliteta, ili zato što ne umeju da ga
pročiste, ili samo zato što im je taj posao odbojan. Dosta puta ga namerno
mešaju i povećavaju mu težinu nečistim materijalima, i tako nadoknađuju
štetu koju imaju pri kupovini falsifikata i podmetanja Evropljana, koji isto
čine sa rakijom i drugom robom koju im prodaju. Mojzes da Konsejsao,
naprotiv, proizvodi i prodaje vosak čist i veoma beo i veoma cenjen, i za to
koristi pitome pčele, što nije običaj u ovoj zemlji, gde je skoro sve varvarsko i
divlje i veoma loše prirode i karaktera, uključujući tu i bube i buve i komarce i
ostalu instektadiju.
Prilikom putovanja po unutrašnjosti, dok se peo uz Kuanzu i lovio morske
konjice, Marijano Fasanja sreo je Mojzesa de Konsejsaoa i očarao se njime. Iz
tog prijateljstva nastao je zanimljiv skup rukopisa, od kojih ističem Uporedni
rečnik opšteg jezika brazilskih Indijanaca i jezika bunda ili angolskog, objašnjenih
na portugalskom, koji su potpisala dva prijatelja. Drugo delo, nazvano Dobre
vesti za portugalski jezik, iako je pomalo jeretičko i nedosledno, deluje mi još
bitnije. U ovom poslednjem, Mojzes da Konsejsao, uz pomoć Marijana
Fasanje, ustvrđuje bliskost nekih gramatičkih pravila u jeziku bunda i
portugalskom jeziku i prognozira da će ta sličnost olakšati penetraciju i
ukorenjivanje našeg jezika u afričkim prostranstvima, kao i u provincijama u
Brazilu, gde crnci i melezi, slobodni ili u ropstvu, imaju tendenciju da
nadmaše Indijance u broju i snazi. Piše Mojzes da Konsejsao da portugalski
jezik, kada već ima afričku matricu zbog dugog suživota s arapskim, koji ga je
mnogo zagadio, treba još više da pocrni i tako se prilagodi geografskom
sklopu mesta gde se nalazi najviše ljudi koji ga govore.
Sudbina nam je da gutamo jedni druge, rekao mi je Mojzes da Konsejsao
kada sam ga pre nekoliko godina sreo u ovom našem gradu Luandi, gde ga je
dovela trgovina voskom. Ako su Portugalci jeli od Angolaca, i tako jeste i
dalje, treba i Angolci da pojedu svoje parče Portugalaca, i tako, kada svi budu
lepo nahranjeni, lakše ćemo se suočavati s onim što dolazi i pohlepom drugih
naroda.
Pred kraj života, Mojzes da Konsejsao postao je blizak s jednim crncem
koji je bio poznat kao čarobnjak i spiritista, za koga narod ove
Zapadne.Etiopije veruje da je sposoban da izvede različite čudotvorije, na
primer da vaskrsne i kontroliše leševe, ili da učini da divlje životinje govore,
bilo na jeziku bunda, bilo na portugalskom, ali uvek savršeno razumno i
razgovetno. Odveo ga je taj spiritista u varoš Masangano, gde mu je
predstavio nekoliko ptica sporog i trudnog leta, gustog perja plave i zelene
boje s purpurnom krestom na glavi koja podseća na kardinalske kapice, a te
su se ptice pokazale veoma vešte u razmišljanju i umešne u govoru. Na
osnovu nekoliko razgovora s pomenutim pticama doktorima, koje domoroci
zovu onduve, Mojzes da Konsejsao skupio je kolekciju ekstravagantnih reči,
veoma korisnih, kako mi se poverio Indijanac Marijano, zarad prosvetljenja
naroda koji žive u ovoj zemlji i, još više od toga, za prirodu života i njegove
najveće misterije.
Potomci Angolaca jednog dana govoriće sjajan portugalski, zaobljen i
muzikalan, i ko ih bude slušao, možda će moći da čuje u odjeku određenih
reči prostrani huk Kuanze dok hodi ka moru, raznobojni cvrkut njenih
mnogih ptica, zujanje insekata, dobovanje kiše, brundanje gromova, fijuk
vlažnog vetra koji duva kroz trsku.
Smrt Mojzesa da Konsejsaoa, a nije baš pravo ni upotrebiti tako zlehudu
reč, radije bih je nazvao putovanjem, na kraju je bila slična njegovom dolasku.
Jednog jutra, iz voda Kuanze iskočio je džinovski gušter, prošao je sav uzvišen
kroz uplašen narod, i zaustavio se pred Mojzesovom kućom. Trgovac ga je
očekivao. Pojavio se veoma miran, obučen u taft lila boje, i ukrašen kao
svetac na oltaru, pozdravio je krokodila s velikim poštovanjem, zajedno s
njim otišao do reke, i pošto su obojica u nju ušli i snažna struja ih ponela, u
njoj su nestali.
Marijano Fasanja imao je skromniji kraj. Preminuo je u svojoj kući na
ostrvu Luanda, od dugih groznica i nepobedive melanholije, a u nasledstvo mi
je ostavio kolekciju rukopisa koju sam već ranije spomenuo. Predajem svom
sinu nasledniku sva dela Mojzesa da Konsejsaoa i Paula Morena, i druge koje
sam sam napisao, kao dokaz angolske pameti u vremenu u kojem ona toliko
nedostaje.

Domingoš Ferejra da Asumpsao, zvani Kitubia.

 TREĆE POGLAVLJE

U ovom poglavlju filozofira se o sposobnosti biblioteka da iznedre nove knjige,

i o zakonu privlačenja čudesnih činjenica, prema kojem jedno čudo ima
sklonost da privuče ili iznedri drugo, iste prirode i kvaliteta. Pojavljuju se i dva
nova lika: Mara Bruto da Košta, novinarka koja piše putopisne reportaže, i
pernambukanski pesnik sebastijanske inspiracije, Alešandri Anjanguera.
Ne znam koliko tačno imam knjiga kod kuće. Pre nekoliko godina odlučio
sam da sredim biblioteku, ali sam ubrzo odustao. Radije koristim ovo malo
vremena što mi je ostalo da ponovo pročitam klasike i otkrivam nove pisce.
Računam da imam između dvadeset i dvadeset pet hiljada naslova: veoma
mnogo literature na portugalskom, nekoliko desetina metara
Latinoamerikanaca, poezije, bogatu kolekciju biografija i eseja o istoriji.
Takođe kupujem, prilikom napada na antikvare u Rio de Žanejru, Sao Paulu,
Lisabonu, Parizu, retka izdanja različitih tekstova o Angoli. Knjige se
reprodukuju, umnožavaju, kada se drže zajedno u velikim količinama. Ako ih
stavimo deset u fioku, ništa se neće desiti. Kada otvorimo fioku posle pedeset
godina, tamo ćemo ih pronaći, istih onih deset. Svaki bibliofil, opet, već je
imao to iskustvo da otkrije nepoznate naslove, mnogo puta na misterioznim
jezicima, pomešane s drugim, veoma poznatim. Uplaši to malo, kao da
pronađete nepoznatog dečaka kako spava u dečijoj sobi. U jednoj od mojih
noćnih mora koje se ponavljaju, tražim nekog od mojih omiljenih pisaca,
Fernanda Pesou, Ferejru Gulara, Mašada de Asisa, i nabasam na neobičnu
knjigu. Ne prepoznajem korice. Naslov mi ništa ne znači. Nikada nisam čuo
ime pisca. Otvaram knjigu i otkrivam da je štampana – mora biti štampana –
2030. godine, ili nekog drugog datuma negde u budućnosti.
Onog popodneva pošto si otišla od mene, krenuo sam da tražim jednu od
svojih knjiga, studiju o portugalskom koji se govorio u Angoli u XIX veku, i
nisam je našao. Zauzvrat, pala mi je šaka pozamašna knjiga, požutelog papira,
već pomalo istrošena vremenom, naslovljena Hronike iz Bengele, Manoela
Alveša da Kunje, koju je u Lisabonu 1907. godine objavila Knjižara Fereira.
Nemam predstavu kako je završila u mojoj biblioteci. Otvorio sam je,
znatiželjno, i naleteo između strana na tri rukom pisana lista. Odmah sam
primetio da se radi o mnogo starijem tekstu. Kaligrafija je bila neprocenjiva,
ortografija arhaična, papir mnogo bolji, dobro očuvan, proizveden od lanenih
traka. Papir koji za osnovu ima drvenu kašu, koji koristimo od polovine XIX
veka, ima kratak životni vek. Knjiga stara sedamdeset godina, ma koliko je
pažljivo čuvali, požuti, dobija fleke i postaje krta. U godinama u kojima jesam,
imam bolju kožu – oprostite mi na neskromnosti – nego knjige koje sam
kupio kao adolescent. Pokazao sam listove svojoj sekretarici, otvorio ih i
čitao, uznemiren, tekst reprodukovan u prethodnom poglavlju, bez
skraćivanja ili izmena bilo koje vrste, osim neizbežnog osavremenjivanja
pravopisa.
Kao što je neka velika biblioteka u stanju da iznedri ili privuče nove
knjige, izuzetni događaji imaju moć da prizovu druge izuzetne događaje
vezane za njih. To je jedan od onih empirijskih zakona koje nauka još nije
priznala, ali koji bilo koja osoba u poodmaklom dobu, kao što je moj slučaj,
može da potvrdi.
Pozvao sam Jaru preko skajpa. Pojavila se na ogromnom monitoru 16:9
mog kompjutera, iMaku od dvadeset sedam inča, na sebi je imala crnu majicu
sa tankim bretelama, koja je otkrivala njenu ključnu kost u punom nežnom
sjaju. Setio sam se jedne od najpoznatijih Vinisijusovih pesama, „Recept za
ženu“: „Od ključne je važnosti pitanje ključne kosti: žena bez izraženih
ključnih kostiju isto je što i reka bez mostova.“ Pokazao sam joj dokument.
Pročitao sam ga prisiljavajući se da kontrolišem nervozu. Jara se
zainteresovala, ali ne onoliko koliko sam očekivao.
Profesore, imate li spisak?
Koji spisak?
Spisak koji je taj Mojzes sastavio.
Ne, ne znam šta se desilo s rukopisima Mojzesa da Konsejsaoa. Imam
samo ovo, deluje kao nekakav testament, ili deo testamenta. Da li znaš ko je
bio Domingoš Ferejra da Asumpsao, zvani Kitubija? Nemam pojma. Da li bi
trebalo?
Mogla bi da znaš. Žoze Bazilio da Gama, brazilski pesnik iz XVIII veka,
slavio ga je elokventnim stihovima. Kitubija je bio angolski kapetan koji se
istakao u takozvanim crnim jedinicama, a borio se zajedno s portugalskim
trupama. Potrudio sam se da pronađem te stihove:

Moćni kapetan Crne vojske.

Odvažni Kitubija, Težo zna
Koliko vrednosti u tvoje grudi staje,
Od Oca nasledio si Ime i dostojanstvo,
Koji su bili strah i trepet podlog Puka:
Učinio si da osete našeg mača moć;
I noseći u rukama moćnu munju
Spržio si Dvor besne Kraljice.
Ali dobio si ti, više no što je on imao,
 Novo Pravo na Besmrtnost:
Štit tvoj Vernost je tvoja;
Titulu koju nosiš dala ti je Viktorija:
Krvlju svojom kupio si sebi slavu.
Iako te tamna boja ta prekriva,
Prolio si je za svog Kralja; plemenita je ona.

Da li ti se sviđa? Bazilio da Gama, zatim, u mnogim stihovima, nastavlja

da pripoveda o Kitubijinim vojnim uspesima. Na kraju krajeva, ovo je tek
početak. Sada možemo da istražujemo. Možda u Narodnoj biblioteci, u Kuli
Tombo, kod ovog ili onog antikvara, bude moguće otkriti nešto o Mojzesu da
Konsejsaou ili Marijanu Fasanji.
Jara se zasmeja. Podrugljivim grohotom, kratkim:
Vi mislite da spisak reči ukraden od ptica može da nam pomogne?
Iznervirao me je njen ton. Nervira me uskovidost.
Različite mitologije, svuda u svetu, pominju postojanje jezika ptica.
Zmajeva krv, na primer, onome ko je popije daje moć da razume ptice.
Zigfrid, junak istoimene opere Riharda Vagnera, ubija Fanfira, po kojem sam,
uzgred, nazvao svog mačka, i kada popije njegovu krv, slučajno, i to
naglašavam, ne iz bednog gastronomskog hira, ubrzo shvata da može da
razume šumske ptice. Solomon je, prema Talmudu, stekao mudrost jer je
savladao jezik ptica. Persijski pesnik sufističkog obrazovanja, Rarid ud-Din
Atar, napisao je poznatu mističnu kompoziciju od 4.647 stihova, Skup ptica,
čiju sam odličnu adaptaciju za pozorište pre mnogo godina video u Lisabonu,
a autor adaptacije bio je Piter Bruk. I Demokrit, Ezop ili Anaksimandar opštili
su sa ptičadijom. Jezik ajmara, kojim danas govori više od dva miliona ljudi u
Peruu, Boliviji, Čileu i Argentini, i koji nosi nadimak „Adamov jezik“ zbog
svoje lepote, poseduje ogroman broj onomatopejskih reči, među kojima su i
pokušaji da se reprodukuje poj ptica. Prema nekim lingvistima, sama reč Čile
jeste jedna od tih reči. Na kraju, prilično je setiti se zelenog jezika, ili jezika
ptica, koji su koristili alhemičari, i koji se smatra savršenim jezikom, jedinim
na kojem je moguće izraziti najdublje misterije postojanja. U nekim
evropskim zemljama, u vreme renesanse, razvijalo se nekoliko jezika koji se
zvižde, za koje se verovalo da poseduju magična svojstva, i koji su bilu u
srodstvu s tajnim jezikom alhemičara. Jezici koji se zvižde, naime, nisu
retkost. Postoje na svim kontinentima, iako ih je u Evropi vrlo malo
preživelo. Glavna prednost? Omogućavaju da ljudi između sebe opšte na
razdaljinama većim od deset kilometara. Takvi su i mobilni telefoni, naravno,
i zato su ti jezici danas u opadanju.
Jara je dozvolila da završim sa objašnjavanjem. Smeškala se i lagano
klimala glavom dok me je slušala.
Veoma zanimljivo, rekla je kada sam završio. Dakle, vi, profesore, držite
da moji neologizmi potiču sa spiska Mojzesa da Konsejsaoa? Smatrate da je
neko pronašao taj spisak i odlučio da reči ptica integriše u jezik?
Ne znam. Smatram da treba da uzmemo u obzir sve mogućnosti.
Jara ponovo poče da se smeje. Ovog puta je smeh bio jasniji, tečniji i
sjajniji.
Ah! profesore, da imate manje od pedeset godina, udala bih se za vas.
Život pored vas mora da je veoma zanimljiv, neprestana avantura. Eto ta
priča, na primer, kako je lepa, tako je poetična. Nažalost, ne mogu u nju da
poverujem. Imate li neku drugu ideju da mi date?
Predrasuda protiv poezije, shvatanje da je ona beskorisna razbibriga, ako
ne i koliko-toliko opasna, odavno postoji. Međutim, poezija se javila kao
magijska disciplina, sa praktičnim rezultatima, konkretnim, u ljudskoj
svakodnevici, i od onda se nije baš mnogo promenila. Daću vam primer:
poznajete li bolji put do ženskog srca od poezije, uključujući tu i žene kao
Jara, koje u sebi gaje uzvišeni skepticizam? To joj nisam rekao, nisam glup.
Prosledio sam drugim putem:
Da li znaš u kojim tekstovima su se pojavili tvoji neologizmi?
Da, naravno.
Da li među prvima ima nekih potpisanih?
Da, četiri su potpisana.
Ima li tekstova sa više od jednog neologizma?
Znam na šta mislite, profesore. Već sam proverila. U jednom od prvih
tekstova javljaju se tri neologizma. Sledećih dana iste novine objavile su
članke drugih novinara, koji su ponavljali te neologizme i uvodili nove. One
više nego savršene, one koji su na mom spisku.
Ko je autor prvog članka?
Mara Bruto da Košta, piše za Publiko.
Bruto da Košta? Poznajem familiju s tim prezimenom, poreklom iz Goe.
Koja je njena oblast?
Oblast?
Da, za šta je specijalizovana – za kulturu, privredu, međunarodnu
politiku?
Članak je objavljen u dodatku o putovanjima. Napisala je reportažu o
Olindi, gradu na severoistoku Brazila.
Hajde da razgovaramo s njom!
Ah, ne! Ne bih znala šta da joj kažem.
Ne brini. Ja ću da pričam. Imam mnogo slobodnog vremena, ništa me ne
košta.
Pozdravio sam se s Jarom i pozvao Publiko.
Dobar dan želim, izvinite na smetnji, rekoh kada se javila telefonistkinja.
Lepo vaspitanje je luksuz prošlog veka na koji su telefonistkinje i sekretarice
još uvek osetljive. Želeo bih da razgovaram s novinarkom Marom Bruto da
Košta.
Mara je, rekla mi je telefonistkinja, na sastanku. Tražila mi je broj telefona
i obećala da će se novinarka javiti što pre. Nisam, zaista, čekao ni deset
minuta. Glas me je iznenadio. Baršunast, pun i topao – ostavljao je poseban
utisak. Shvatam, dok pišem, da njenom glasu pripisujem prideve koji pristaju
vinu. Kada kažemo topao, u slučaju vina, želimo da kažemo da poseduje visok
sadržaj alkohola. Marin glas mi se, zaista, učinio opojnim. Predstavio sam se.
Imao sam sreće. Rekla mi je da je čitala moja sećanja iz Španskog građanskog
rata. Zanimalo ju je kako se desilo da se jedan mladi angolski anarhista, ali
zaista veoma mlad, uključi u tako dalek sukob. Razmenili smo nekoliko
rečenica o knjizi. Iskoristio sam prvu pauzu da objasnim zašto je zovem.
Radim na eseju o neologizmima. Jedna od vaših reportaža privukla mi je
pažnju.
Nije se začudila. Nije postavila nijedno pitanje. Rekla mi je da predveče
svratim do redakcije, da pojedemo nešto u obližnjem kafeu. Bilo je tačno
osamnaest sati kada sam se predstavio portiru. Publiko se nalazi u otmenoj
zgradi u Pikoasu, blizu parka u zatvorenom prostoru u kojem se nalaze mnogi
kafei i restorani. Mara je sišla. Zamišljao sam je visoku, tamnog tena i ravne
kose vezane u dugačku kiku. Pogodio sam samo ten. Kosa, kratka,
narogušena, davala joj je pomalo muški izgled, agresivan, koji su blage
bademaste oči odmah poricale. Odvela me je do dela sa restoranima i
kafeima. Oktobarsko svetlo, plitko i nežno, zlatno kao lišće na drveću,
osvetljavalo je prostor. Naručila je kafu; ja – čaj od matičnjaka.
Odlično se držite. Dala bih vam najviše šezdeset i pet.
To je problem ljudi kao što sam ja, koji predugo žive, mogu da nam skinu
dve decenije s pleća i da i dalje budemo matori.
Mara se nasmejala:
Dakle, šta želite od mene?
 Ponovio sam ono što sam joj preko telefona rekao: radim na eseju o
neologizmima, i dok sam pre nekoliko dana čitao reportažu o Olindi koju je
ona potpisala, iznenadio sam se kada sam naleteo na tri nepoznate reči.
Rekao sam joj o kojim se rečima radi. Voleo bih da znam gde ih je našla.
Te reči su nove?! Širom je otvorila lepe oči u izrazu iskrenog čuđenja. Ne,
ne može biti da su nove. Niste nikada čuli te reči?
Nisam. Nikada ranije nisu upotrebljene, barem ne u Portugalu. Nema ih u
rečnicima.
Čudno! Zažmirila je zamišljeno. Zanimljivo, zaista zanimljivo. Pročitala
sam negde da se evropski portugalski više promenio u poslednjih nekoliko
vekova nego brazilska varijanta.
Da, delimično da. Periferije umeju da budu konzervativnije od centra.
Da li bi to onda mogli da budu arhaizmi? Reči koje su nestale u Portugalu,
ali koje se i dalje koriste na severoistoku Brazila? Pa nam zato deluju
poznato. Možda sam ih čula tamo, u Resifeu, u Olindi, i toliko su mi se učinile
mojima da sam nesvesno počela da ih koristim.
Moguće, složio sam se. Nažalost, tih reči nema ni u brazilskim rečnicima.
Nisam ih pronašao ni u knjigama, novinama, blogovima, nigde, ni ovde ni
tamo, nigde pre nego što su se pojavile u vašem tekstu. Da li imate predstavu
gde ste mogli da ih čujete?
Mara je odmahnula glavom. Oči su joj blistale. Oko nas, grad je tonuo u
mrak. Izgledalo je kao da je sva popodnevna svetlost završila u njenim očima.
Setio sam se jedne žene, iz nekog prošlog života, koja me je privukla žarom
istih takvih očiju. Pokušao sam da se usredsredim na ono što je Mara govorila:
U Olindi, u jednom malom baru. Ne znam ni da li se uopšte može tako
nazvati, možda bolje piljarnica, u ulici Amparo, zove se Bodega do Vejo4, gde
ima svega pomalo, od sardina do belog sira, i koja se u poslednjih nekoliko
godina pretvorila, u predvečernjim časovima, u mesto okupljanja mladih iz
kraja. Nema stolova. Pije se s nogu, nasred ulice, smeh, razgovor. Veselje.
Popila sam bila već tri piva kada mi je prišao jedan gospodin u godinama.
Delovalo mi je da se ne uklapa u okolinu, među momke u šarenim
bermudama, devojke s golim pupkovima. Nosio je laneno odelo, bele
lakovane cipele, a na glavi je imao besprekorni panamski šešir, kao u
filmovima. Čuo je moj naglasak i želeo da proveri da li sam Portugalka. Rekla
sam da, Lisabonka, i on je krenuo da priča o manastiru Žeronima, belemskim
korpicama, o uličicama Šijada i Bajra Alta, po kojima je kružio Fernando
Pesoa. Kada sam ga pitala koliko puta je posetio grad, zadovoljno se
nasmejao: nijednom. Nikada u životu nije napustio Pernambuko. Predstavio
se: Alešandri Anjanguera, pesnik. Da li ste čuli za njega?
Da, potvrdio sam. Alešandri Anjanguera je pedesetih godina objavio, s
određenim uspehom, zbirku pesama sebastijanske inspiracije. Pročitao sam
nekoliko stihova u antologijama, i učinili su mi se donekle bizarnim što se
tematike tiče, ali ne potpuno lošim.
Godine 1838. bogobojažljivi Žoao Antonio dos Santos sanjao je Dom
Sebastijana. Mladi kralj obećao mu je da će vaskrsnuti u prostranstvima
Pernambuka, sa ciljem da tamo ustanovi kraljevstvo pravde i blagostanja, i da
je za to neophodan obred tokom kojeg dve ogromne stene na planini Katole
treba da budu oprane ljudskom krvlju. Pokret, koji je preuzeo zet vernika
Žoao Ferejra, uspeo je da privuče hiljade verujućih u taj kraj. Osamdeset njih
bačeno je s litice. Dom Sebastijan, kako se čini, nije se nikada pojavio. Možda
je smatrao da treba još malo krvi.
Alešandri Anjanguera slušao je kao dete legende koje su se stvorile oko
njegovih zemljaka sebastijanaca. To je ostavilo dubok utisak na njega. Stvorio
je pokret za oživljavanje i slavljenje lokalnih običaja. Anjanguera je, uzgred
budi rečeno, prezime indijanskog porekla, iz plemena Tupi. Znači stara duša,
ili stari život, i daje ime entitetu koji štiti šume i divlje životinje. Jezuiti, koji
su na početku kolonizacije pokrštavali Indijance, brkali su Anjangueru sa
đavolom. Prezime ne podrazumeva da Alešandri ima indijansko poreklo. U
XIX veku, inspirisane patriotskim pobudama, mnoge brazilske aristokratske
porodice promenile su portugalska prezimena prezimenima iz tradicije Tupi
Indijanaca.
Mara me je saslušala do kraja. Novinari su dobri slušaoci, vole da slušaju.
Rekla mi je, najzad, da se setila Alešandrija Anjanguere kada sam spomenuo
neologizme. Starac joj je ispričao pomalo čudnu priču. Zabavnu, ali pomalo
čudnu.
Snimila sam razgovor. Imam ga ovde na svom ajfonu. Hoćete li da čujete?
Mislim da će vam se svideti.
 ČETVRTO POGLAVLJE

O poznatom burdelju u Pernambuku, gde su noćne dame svojim ljubavnicima

redom poveravale na uvo misteriozne reči i tako od njih dobijale bolje
rezultate, veću vitalnost, i takođe, darežljiviju naknadu.
Bio sam dečak, tek što sam proslavio petnaesti rođendan. Tata je imao
mlađeg, najmlađeg brata, čika Bernarda, veoma zanimljiv lik je on bio. Bio je
solipsističan tip, solipsista, znate?, verovao je da univerzum postoji samo u
njegovoj glavi. Svi ljudi oko njega, reke koje teku, sunce koje prži zemlju,
vetar koji razvlači ptice, miris pržene ribe u nekoj ulici u Kuala Lumpuru,
krađa bicikla u Amsterdamu, adolescent koji seče vene u stanu u Harlemu,
Bertrand Rasel kako sisa mleko iz dojke svoje majke, hiljaditi Peleov gol,
sirotinja u Kalkuti, tromi pesak Sahare i svaki list svakog stabla amazonske
prašume. Ništa se nije desilo, ništa se nije dešavalo, a da nije bilo proizvod
mašte Bernarda Anjanguere. Osim toga, mnogo je čitao Vilhelma Rajha, onog
ludog Jevrejina, psihoanalitičara, koji je napisao Svrhu orgazma, i koga su
Amerikanci uhapsili, i koji je umro u zatvoru. Čika Bernardo je konstruisao
akumulator orgonijuma po Rajhovim idejama, za koje je, kao svaki dobar
solipsista, verovao da su njegove. Zar nije on izmislio Vilhelma Rajha? Onda
su mu i Rajhove ideje pripadale, kao i Kamoešovi soneti ili Pikasova platna.
Akumulator orgonijuma, ili seksualne energije, bio je obična drvena kutija
u obliku kocke. Moj stric bi seo u nju, da meditira, ili da spava, češće da spava,
i iz nje izlazio revitalizovan. Jednog popodneva me je uveo u kutiju. U njoj je,
kao neka mačka, bila šćućurena mekana tišina. Isprva mi se učinilo veoma
prijatno. Ubrzo je postalo vruće. Znojio sam se. Dobio sam napad panike.
Pomislio sam, nalazim se u čika-Bernardovoj glavi, ja sam samo njegova
fantazija, u trenutku kada moj stric prestane da misli na mene nestaću, puf!,
kao oni ljudi koji nestaju u cirkusu kada mađioničar samo pucne prstima.
Bernardo je umro petnaest godina kasnije, od raka pluća. Čekao sam
uzbuđeno starčev poslednji dah, u strahu da ću istog trenutka nestati. To se
nije desilo. Možda je čika Bernardo učinio da sanjam njegovu smrt. Ili ipak,
kao što počinjem da verujem, ja nisam, a ni vi niste, san druge osobe. Ali da se
vratim na akumulator orgonijuma, izašao sam odande posle čitave večnosti,
natopljen znojem, i obuzet neizdrživim nagonom za seksom. Stric je to
primetio. Mislim da je to i očekivao.
Noćas ćeš postati muškarac, prokomentarisao je uz osmeh.
Odveo me je u jedan burdelj u Starom Resifeu, čija je gazdarica bila Magda
Maga5, ili Magda-a-Meiga6, uzgred, etimologija je ista, mago i meigo su reči
koje proizlaze iz iste persijske reči. Sećam se larme devojaka. Vazduha u
sobama, vlažnog i teškog, crvene svetlosti koja se lepila za kožu, stola za
šminkanje sa flašicama parfema poređanim po bojama, emajliranog lavora,
usamljenog anturijuma u veoma visokoj vazni, ogledala u kojima je moja
usamljenost delovala još veća.
Oltar seksualne perverzije, promrmljao je neki debeli tip, dok je iskakao,
ili mi je tako izgledalo, iz jednog od ogledala. Kasnije sam istog tog debelog
iznenadio dok je s mojim stricem pričao isprazne priče.
Te reči!, uzviknuo je u nekom trenutku: ne radi se o onome što kurve
rade, već o onome što govore.
U povratku je Bernardo Anjanguera delovao odsutno. Da su njegove misli
održavale svet, kako je smatrao, mnogi bi te noći nestali. Duboko sam
uzdahnuo, da se okuražim, i upitao sam ga na šta je debeli mislio:
Koje reči?
Moj stric se nadneo nad mene:
Jednog dana ćeš i ti ići u krevet sa Magdom, reče, a njegov pomalo kiseo
zadah me je uznemirio. Ona potiče od stare loze mesalina.
Zvao ih je mesaline. Da li poznajete nekoga ko danas kaže mesaline?
Meni je to bilo divno, mnogo vremena mi je trebalo da shvatim da se ta reč
odnosi na istorijsku ličnost, Valeriju Mesalinu, treću ženu cara Klaudija. Priča
se – priča Plinije u svojoj Naturalis Historia – da je jedne noći Mesalina
organizovala seksualno takmičenje sa poznatom prostitutkom. Takmičenje je
potrajalo dvadeset i četiri sata, i Mesalina je pobedila, pošto je zadovoljila
dvadeset i pet partnera. Bilo koja devojčica iz Resifea bi je bez problema
pobedila danas, a Karioke i Pauliste da ne spominjemo. Bernardo je takođe
koristio i druge retke reči kada je govorio o profesionalkama u seksu:
palandre, funfe, kurtizane, nečasnice, šupljače, kokote, fukse, prostitutkinje.
Meni se čini prirodnim da postoji mnogo reči koje opisuju nekoga ko se bavi
tako starim zanatom, tako bitnim za dobru ravnotežu u društvima. A čudno
mi je, i te kako, da se ljudi ograničavaju i koriste skoro uvek istu, koja je povrh
svega ružna, veoma prostog i nezanimljivog porekla.
Magda, nastavio je moj stric, uspaljuje muškarce pevajući opscene stihove.
To su veoma stare pesme. Neke reči prepoznajemo u srcu, iako ih nikada
ranije nismo čuli. Magda je prenela ovu umetnost nekolicini devojaka, ali
nijedna u tome nije vična kao ona. Kažu da je svojim misterioznim rečima
Magda uspela da vaskrsne vitalnost staraca na samrti. Tako je osvojila
naklonost mnogih. Zaradila je mnogo novca, obogatila se. Kupila je nakit i
kuće.
Posle mnogo godina, vratio sam se bordelima Starog Resifea, sam ili u
društvu prijatelja, ali nikada više nisam pronašao Magdu Meigu. Pokušao sam
da saznam šta se s njom zbilo. Jedan mornar me je ubeđivao da je madam
pobegla u Evropu, za nekim cirkusom i njegovim artistima, pošto se zaljubila
u mladog italijanskog žonglera. Jedna bivša prostitutka, danas vlasnica malog
hotela u Boa Viažemu7, pokazala mi je zanimljivu razglednicu, koja se, kada
se otvori, pretvarala u papirni dvogled. Kroz njega se videla
trodimenzionalna Ajfelova kula. Magda je razglednicu poslala iz Pariza. Na
poleđini, crvenom olovkom, kitnjastim rukopisom napisala je samo jednu
rečenicu: „Najteža patnja je ona koja se ne može podeliti na sopstvenom
jeziku.“
 PETO POGLAVLJE

Navala novih neologizama – uz izvinjenje za pleonazam – dovodi Jaru do ivice

nervnog sloma. Putovanje u Pernambuko, u potrazi za izvorom više nego
savršenih neologizama.
Samo što sam došao kući, počeo sam da tražim knjige Alešandrija
Anjanguere. Pronašao sam Pesmu kamenju iz 1953. godine, zavučenu između
antologije brazilskog haikua koju je pripremio Rodolfo Vicig Gutila, pod
naslovom Dobro društvo, i jedne druge, Poezija sedamnaestog veka, za koju je
odgovoran Alsir Pekora. Nisam se sećao nijedne od njih. Posle pola sata,
naleteo sam na drugu knjigu koju je Anjanguera potpisao: Monolog dobrog
lopova, kratak tekst za pozorište. Na brzinu sam ga pročitao i učinio mi se
boljim od stihova. Prikupio sam pola tuceta zanimljivih arhaizama, kako u
knjizi poezije, tako i u pozorišnom komadu. Nisam otkrio nijednu reč koja je
u vreme objavljivanja bilo kojeg od ta dva izdanja mogla biti smatrana
neologizmom. Brzom pretragom na internetu saznao sam da je Alešandri
Anjanguera rođen 1930. u porodici koja je imala sklonosti ka moći, diplomirao
je na Pravnom fakultetu u Resifeu, a i dalje živi u Olindi, u istoj vili u kojoj je
prvi put ugledao svetlost dana. Bio je (ovlaš) novinar i pozorišni režiser, dok
nije otvorio, 1975. godine, malu izdavačku kuću, Ošenći!8, specijalizovanu za
književnost severoistoka Brazila. Žustar je polemičar, ali ipak duhovit,
poznate su neke od njegovih žestokih javnih prepiski koje je vodio, i na
kojima i dalje insistira, s mladim pernambukanskim pevačima i
kompozitorima koji su otvoreni za spoljne uticaje, pogotovo
severnoameričkog roka i hip-hopa. Sin, unuk, praunuk generala i
zemljoposednika, strasni nacionalista, zamalo ksenofob, Anjanguera bi u
Evropi bio smatran intelektualcem desničarem. U Brazilu, njegovi stavovi
protiv američkog kulturnog imperijalizma i strast s kojom se bori za odbranu
narodne kulture, razlog su ugledu koji ima među levičarskom omladinom.
Pozvao sam Jaru da pojedemo nešto u Nubaju, pored vidikovca Santa
Katarina. Po sunčanom vremenu terasa Nubaja veoma je prijatno mesto, čak i
usred zime. Lisabon, uzgred budi rečeno, nalazi zadovoljstvo (ili je nalazio,
vreme se s vremenom menja) u odricanju od zime. Doživeo sam fantastična
letnja popodneva na mojoj terasi, na Šijadu, sa Fanfirom ugnežđenim među
nogama i dobrom knjigom u rukama, u novembru, decembru, pa čak i u
januaru, sumornom i nepouzdanom mesecu. U februaru putujem na jug. Već
mnogo godina ne provodim februar u Evropi. Februar, evropski februar, nije
mesec – već kazna. Tog popodneva nije bilo skoro nikoga u Nubaju. Na
nekoliko metara od nas zaljubljeni par ljubio se kao da ceo svet nije ništa više
do nepostojana scenografija i samo oni i njihova stvarna ljubav zaslužuju da
postoje.
Jara mi se učinila još mršavijom, još odsutnijom. Podsetila me je na neke
slike koje proganjaju veoma stara ogledala, i koje dozvoljavaju da ih vidimo
samo ako se pretvaramo da radimo nešto drugo i ne gledamo direktno u njih.
Rekla mi je da prošlih nekoliko noći nije dobro spavala. Izvadila je iz fascikle
list hartije i pokazala mi stotinak reči koje je njen program ulovio. Pročitao
sam ih naglas, potresen, u zanosu koji je rastao kako se njihova savršenost
iskazivala, potvrđivala, osvetljavala prošlost i budućnost našeg jezika.
Još su savršenije, promrmljao sam. Jara je potvrdila. Njene lepe oči bile su
vlažne, osmeh čudan. Čine da esplendor9 zvuči kao prostačka reč, reče.
Da, dodadoh ja:
Ili devojčice,
Afago,
Açucena,
Lume,
Pitanga,
Langue,
Morena,
Quissanje,
Morança,
Desamparinho.

Jara se nasmejala: Quissanje?. Pitanga? Da li je to vaša afrička krv,

profesore?
Pitanga nije afričkog porekla, ispravio sam je. Potiče iz jezika tupi i znači
rumen. Quissanje, da, naravno. Açucena i afagar već imaju arapski koren.
A poslednje dve? Sada ste ih izmislili?
Ne, naravno da ne. Morança je kreolska reč iz Gvineje. Označava nekoga
ko je pridružen porodici. A desamparinho, po mom mišljenju jedna od
najlepših reči na zelenortskom kreolskom, ona daje ime onom radosnom
trenutku na kraju popodneva, kada dan ustupa mesto noći, vrućina jenjava, a
starci sedaju na šetališta i uživaju u nadolazećoj svežini i zrikavcima dok
gledaju kako devojke prolaze i njišu kukovima.
Onda se ne važe, usprotivi se Jara. Ove poslednje se ne važe. Važe samo
portugalske reči.
E pa sad!, bio je red na mene da se pobunim. To jesu portugalske reči!
Kreolski jezici portugalskog porekla, kao oni što postoje na Zelenortskim
ostrvima, u Gvineji Bisao, Sao Tome i Principe ili u Kazamansu, u Senegalu,
svi oni čuvaju pojmove iz našeg jezika. Neke koje smo zaboravili. Druge koje
nikada nismo koristili, ali koji dele duh jezika. Oni nam takođe pripadaju.
Tokom nekoliko minuta, zabavili smo se sastavljajući spiskove svojih
omiljenih reči. Kaži mi koje su ti reči drage, i reći ću ti ko si. Evo Jarinih deset
omiljenih:
Serena,
Chama,
Subtil,
Perfume,
Alvo,
Murmurinho,
Alma,
Aia,
Âmbar,
Cisne.10
Od svih ovih pojmova, najinteresantniji mi je, sa etimološke i semantičke
tačke gledišta, murmurinho, koji potiče od reči murmurio, izražajne
onomatopeje kojom je u latinskom pokušano oponašanje zaobljenog šuštanja
mora; aia (baba, takođe na latinskom) i âmbar, još jedna reč arapskog porekla.
Alma mi se učinila predvidljivom. Skoro sam siguran da bi u nekom
planetarnom istraživanju značajan procenat ljudi stavio reč duša, na svojem
jeziku, među deset najdražih. Parfem.plamen, suptilna, mirna ili labud deluju
kao reči stvorene da se opiše Jara, ili se desilo suprotno: moja bivša učenica se
uobličavala11, kako je rasla, prema njihovom naličju i lepoti. Volim ovu reč:
afeigoar, i njeno dvostruko značenje: znači i razviti simpatiju i uobličiti se. Jer
se upravo to i dešava – kada se za nekoga ili nešto mnogo emotivno vežemo,
malo pomalo počinjemo da poprimamo oblik te osobe ili stvari. Muškarac i
njegova supruga postaju toliko slični posle pedeset godina zajedničkog života,
kao da su brat i sestra. Stari pas imitira vlasnikov kašalj.
Kao što mi stvaramo jezike, i jezici stvaraju nas. Čak i ako to ne radimo
namerno, svi imamo sklonost da biramo reči koje najčešče koristimo, i ta
upotreba nas formira ili deformiše, telesno i duhovno. Kočijaš, kako rečnici
definišu, bilo da je onaj koji upravlja kočijama ili onaj koji se prostački
ponaša, malo pomalo poprima odbojnu prirodu tabuizama koje koristi.
Tabuizam, poštedeću vas ovog puta traganja po rečniku, jeste naziv za reči i
naglaske koji se smatraju prostačkim ili previše agresivnim. Psovke. Političar
s vremenom dobija prezriv izgled, mutan, neubedljiv, od vokabulara koji
sadrži pojmove kao što su ustavno, kompromis, koegzistencija, itd. (dugačko
zevanje). Klovnovi koriste, ili dozvoljavaju da ih koriste, široke i šarene reči
(dobar izgovor ne dolazi u obzir). Vojnici – kao i reperi – više vole
jednosložne reči, skraćenice, čvrste i tvrde termine, kao rat, germanskog
porekla, skoro kao krik koji diže kosu na glavi.
Možemo ovu tezu proširiti na različite nacije. Naravno, što je
generalizacija šira, veća je mogućnost greške. Sadakada smo dali ovo
upozorenje, ništa nas ne košta da opsednutost melanholijom koju nalazimo u
Portugalaca pripišemo neregulisanoj upotrebi reči saudade12, u fadu, u poeziji,
u govorima filozofa i političara. Bilo bi zanimljivo proučiti koliko je kult reči
saudade sprečio, i dalje sprečava, napore za razvojem Portugala. Opet,
famozna arogancija i optimizam Angolaca mogli bi biti plod insistiranja na
rečima kao što je bué13 („Angola kuia bué!14“), budućnost, nada ili pobeda. Što
se tiče brazilske razdraganosti, možda bismo mogli da je imputiramo dvema
ili trima snažnim rečima koje odavno prate izgradnju i rast zemlje:
mulat/mulatkinja, guzica, karneval.

Pošto smo iscrpli temu omiljenih reči, zabavljali smo se dosta dugo, Jara i
ja, pokušavajući da sastavimo etimologiju neologizama koje mi je donela.
Neki očigledno imaju korene u latinskom, što se, uzgred, dešava sa mnogim
rečima koje nam danas stižu iz engleskog. Primer? Deletar15. Pretpostavljam
da je Alešandri Anjanguera u dilemi po pitanju reči kao što je ova. Mrzi je,
naravno, jer u njoj vidi još jednu pobedu kulturnog imperijalizma Severne
Amerike, ali ne može da se ne divi njenom besprekornom klasičnom poreklu.
Iz drugih neologizama koje je Jara donela izbija vitalna svežina, miris vlažne
zemlje, kao da su upravo iskrsli iz tropske prašume. U svakom slučaju, svi su
ukorenjeni u nekoj od glavnih tradicija u kojima obitava naš jezik, i to je ono,
verujem, što ih čini tako poznatim i istinitim.
Vidite li?!, uzdahnula je Jara. Ne znam kako smo mogli da živimo toliko
dugo bez ovih reči.
Prepričao sam joj svoj susret sa Marom Brutom da Koštom. Zatim sam joj
pokazao transkript intervjua koji je novinarka napravila sa Alešandrijem
Anjanguerom. Nisam očekivao da će se Jara mnogo zainteresovati – da će mi
skočiti u zagrljaj i uzviknuti fantastično!, da će me ljubiti u obraze – i nije.
Ah, profesore!, zatreperila je, u glasu blag metalni ton. Nemojte opet sa
tim fantazijama. Potrebne su nam činjenice. Moramo da se uhvatimo za
konkretne podatke. Ostavite snove za noć.
Snovima se poprilično ne veruje. Radi se o istoj kretenskoj predrasudi s
kojom skeptici pristupaju poeziji, o čemu sam ranije već govorio. Neću sada
da raspravljam o tumačenju snova, o njihovoj korisnosti ili beskorisnosti, bilo
da to rade spiritisti na seoskim vašarima ili ugledni psihoanalitičari. Želeo bih
samo da skrenem pažnju na činjenicu da su mnogi pisci u svojim snovima
pronašli dobru temu i bolje likove. Arhitekte sanjaju zgrade pre nego što ih
nacrtaju. Naučnici su u snu shvatali kako funkcioniše određeni fenomen
nebeske mehanike. Francuski pesnik Sen Pol Ru imao je običaj da kada ode
na spavanje, na vrata svoje sobe stavi natpis: „Tišina, pesnik radi.“ Snovi,
dakle, mogu biti od znatne koristi. Pomislio sam sve to, ali odlučio sam da se
ne raspravljam. Promenio sam temu.
Idem u Brazil, rekao sam Jari. Idem u Olindu. Hoću da razgovaram s
Alešandrijem Anjanguerom. Ove godine sam mnogo putovao. Nakupio sam
milje, nagradne, moram da ih utrošim do kraja meseca. Nudim ti da pođeš sa
mnom. Voleo bih da pođeš sa mnom.
Jara me je pogledala, uplašena:
Bože gospode, profesore, da li vi to ozbiljno pričate?
Ponekad kažem i nešto ozbiljno.
Ne, ne mogu da prihvatim.
Plašiš se da ću da te muvam?
Ha! Ha! (Uznemiren smeh.) Ne, ne. Imamo strašno mnogo posla u
Institutu. Morala bih da uzmem dane od odmora. Nije baš najbolji trenutak.
Pet dana...
Pet dana?! Mislite da možemo nešto da otkrijemo za pet dana?
Ne znam. Vredi pokušati.
Jara se predala. Pozvao sam svoju putničku agenciju i rezervisao dve karte
u biznis klasi Lisabon-Resife-Lisabon.

Sedam dana kasnije, ukrcali smo se u avion za Resife. U avionu je jedna od

stjuardesa prepoznala Jaru. Žena je imala duge, trijumfalne noge kao gazela.
Oči, one su se već odavno predale. Debeli sloj šminke nije uspevao da sakrije
zamor kože. Zaustavila se ispred moje bivše učenice sa izrazom iskrene
radosti.
Valentina! I dalje si lepa, draga.
 Jara pocrvene. Ustala je da je zagrli.
Kamia. Ti si domaćica aviona?
Ova se tužno nasmeši:
Šta bih drugo? Prestala sam sa revijama pre pet godina. A ti, čime se ti
baviš?
Kada je, nekoliko minuta kasnije, Jara ponovo sela, smejao sam se slatko –
i radoznalo. Ućutkala me je naglim pokretom i strogim pogledom ptice
grabljivice:
Da, bila sam manekenka. Čudite se? I da, zovem se Valentina. Jara
Valentina. Slobodno se smejte.
Nisam odgovorio. Otvorio sam knjigu i pravio se da čitam. Između nas se
stvorila trnovita tišina. Na kraju je Jara prestala da se pravi da nešto radi
(čitala je časopis?, dremala?, gledala film na malom televizoru?), okrenula se
prema meni i obratila mi se:
Trebalo je to ranije da vam ispričam, profesore. Izvinite. Mislim da me je
bilo sramota...
Sramota?! Zašto?...
Kako zašto? Već imam velike probleme da me ozbiljno shvate, profesore,
moja šefica, ostale kolege, čak i ovako dok krijem neke delove svoje prošlosti.
Ljudi su puni predrasuda. Za fudbalere se misli da su glupi, polupismeni, da
daju izjave u stilu „šutirao sam nogom koja mi je bila pri ruci“, ili “kada je
utakmica napeta skače mi naftalin“, ha! ha! (prodoran smeh). Od jedne misice
se ne očekuje da je pročitala više od Malog princa. Manekenke su već
anoreksične, šmrču kokain, i samo umeju da pričaju o krpicama. Zamislite da
neki fudbaler odluči da objavi roman. Skoro sam sigurna da bi ga razapeli pre
nego što bi pročitali knjigu. Jadnik bi prvo morao da prekine karijeru i
postane profesor semiotike na nekom univerzitetu.
Shvatam...
Ne shvatate vi ništa!
Slušaj me dobro, Jaro, ako neko zna šta su predrasude, onda sam to ja.
Jara se polako smirivala. Ponekad noću, priznala je, sanja o starosti. Želela
je da bude starija. Malo povijena. Izborane i zagasite kože. Možda tada ne bi
više morala da se trudi da ljudi ne primećuju nju, već ono što govori.
Starost je sranje, suprotstavio sam se. To čak nisu ni moje reči. Žorži
Amado je tako odgovorio jednoj novinarki koja je pohvalila njegove godine.
Da, draga moja, starost je sranje. Nema nijedne prednosti u tome što gubiš
zube ili kosu, ili kontrolu nad bešikom. Niko ne zaslužuje da ostari, a
ponajmanje veoma lepe žene. Smrt me ne plaši, ne smeta mi, smatram da je
neophodna. Kada si večan, šta je sto godina? Isto što i jedna sekunda. Hiljadu
godina? Isto što i jedna sekunda. Milion godina? Isto što i jedna sekunda. Bog
trepne i to je večnost. Smrt dolazi i spasava nas. Sve u svemu, ne bi trebalo da
budemo primorani da trpimo poniženje propadanja. To ne.

Taksi nas je u Olindi ostavio ispred pansiona Amparo, u istoimenoj ulici.

Pansion mi je preporučio prijatelj, moj zemljak, pisac, koji mi je pričao o
rustičnom šarmu stare vile i širokog i dubokog dvorišta ispunjenog cvrkutom
ptica. Upozorio me je na komarce, u sumrak: „Nemoj slučajno da ti se desi da
ostaneš da pišeš, ili čitaš, pošto sunce zađe. Komarci će te živog pojesti.“
Za sebe sam izabrao sobu po imenu „tvrđavica“, sa verandom koja gleda
na krivudave ulice grada. Volim terase: volim da posmatram. Osim toga,
terase su mesta sklona pirkanju vetra, svežina se uvlači u njihove pločice,
zajedno sa udaljenim glasovima, lavežom u daljini, crkvenim zvonima.
Zrikavci zavode terase. Ako je sreće, svici ih predveče osvetljavaju. Mislilišta –
tako ih je zvao moj otac. Pored njega naučio sam da ih volim, kao i
nadstrešnice, vidikovce, uostalom, sva uzdignuta mesta uopšte.
Moja saputnica odsela je u sobi „iluzije“. Ima plitak balkon, koji začudo
zauzima stara kada sa nogama u obliku lavljih šapa. Nije mi bilo teško da
maštam o Jari, nagoj, ispruženoj u kadi, i njenoj koži koja se presijava u
dubokoj zvezdanoj noći. Video sam je na trenutke u svojim snovima kako na
leđima pluta po vlažnom vazduhu, njeni mekani pramenovi talasaju se kao
morske sase, talasaju se kao anafore.
Da li vam je jasno? Moja mašta je toliko plodna i brza, kao u nekog
momčića. Mašta je prvo što kod ljudi uvene. Neki se već rode skoro mrtvi, ili
potpuno mrtvi, ali su toliko nemaštoviti da svoje stanje ne mogu ni da
zamisle, pa insistiraju da dišu kao da su živi. Kod mene je potpuno suprotno,
mene opseda, bez predaha, divlja mašta. Uzbuđuje mi srce i kida ga. Pali mi i
zateže uvelu kožu. Ne da mi da umrem.

Sledećeg jutra, pozvao sam jednog prijatelja, Lulu Araesa, koga sam
upoznao u Alžiru početkom sedamdesetih godina, bio je dete. Otac, Migel
Araes, jedna od ličnosti koja se najviše istakla u borbi protiv brazilskog
vojnog režima, živeo je u egzilu u Severnoj Africi od 1965. do 1979. godine.
Kasnije, kada se diktatura raspala, postao je guverner Pernambuka. Lula,
lekar i pisac, odlično poznaje intelektualne krugove Resifea i Olinde. Istog
tog popodneva, posle ručka, odveo nas je u kuću Alešandrija Anjanguere, dva
koraka od pansiona Amparo. Jedna mršava gospođa, toliko crna da bih pored
nje mogao da prođem kao belac, odvela nas je do biblioteke, prostranog
odeljenja s visokim plafonom, u kojem je vazduh bio svež, uprkos policama
prepunim knjiga, zidovima prekrivenim platnima lokalnih slikara, s
desetinama keramičkih i drvenih figura na podu ispred prozora. Tu je još i
jedan klavir i radni sto, neuredan, na kojem, pretpostavljam, Anjanguera
komponuje svoje stihove.
Budite ljubazni, sedite, ponudila nam je gospođa. Pripremiću vam neko
hladno piće.
Izabrao sam izlizanu kožnu fotelju po kojoj se prosipala oskudna i skoro
zelena svetlost iz dvorišta. Jara je sela ispred mene, veoma pravih leđa.
Učinila mi se elegantnom, kao i uvek, uprkos tome što ju je obuzeo osećaj
nekakve napuštenosti, nemira brodolomca. Lanena košulja boje slonovače, sa
vezenom kragnom, zalepila joj se za telo. Kosa,veoma crna, izgubila je oblik i
nemoćno se spuštala niz ramena. Napolju je vrućina davila.
Sanjao sam te, rekoh joj. Sinoć sam te sanjao.
Mene?!
Da, bila si gola. Plivala si po vazduhu balkona.
Za ime boga!, siknula je. Pokušajte da kontrolišete svoje snove.
Ulazak Alešandrija Anjanguere spasao me je njenog besa. Pesnik je ušao u
pratnji veoma tamnoputog muškarca, krivog nosa, ali ne van proporcija,
bradice oštre kao u jarca. Mefistofeles, pomislio sam, ovaj tip misli da je
Mefistofeles glavom i bradom.
Alešandri Anjanguera pružio mi je ruku:
Lula mi je rekao da ste Angolac. Slučajno sam ugostio ovde u kući, ostaće
ovde kod mene još nedelju dana, jednog vašeg zemljaka. Načinio je širok
pokret, teatralan, u pravcu tog drugog čoveka: Dozvolite mi da vam
predstavim Plasida Dominga! Ovaj ovde ne ume da peva, ne. Osim toga,
smatram ga stvarnijim od tenora. On je toliko plácido16, i toliko domingo17 da
svaki put kada nas poseti, vreme uspori. Zaboravimo da pogledamo na sat.
Mefistofeles napravi dva koraka u mom pravcu. Nasmejao se.
Jasan.osvajački osmeh:
Ja vas znam, Vi ste, profesore, legenda.
Mršava gospođa vratila se tada, sa poslužavnikom na kojem je s
poteškoćama balansirala četiri čaše i bokal pun crvenkaste tečnosti.
Sok od pitange, objavila je.
Miriš ovog voća prebacio me je pravo u detinjstvo. Bio je jedan visok
bedem i na njega naslonjen razbarušen žbun, čije je veoma zeleno lišće
isflekalo sunce. Pitange su osetljivi svetovi. Razmazuju se po prstima. Onda ih
sisamo (prste) i osetimo pomalo gorak, blag i divalj ukus zemlje. Zatvorio sam
kapke i zabacio glavu unazad za tren. Kada sam se vratio u sadašnjost, susreo
sam se s očima Plasida Dominga fiksiranim na mojim:
Šta je domovina?, upita. Glas mu je bio topao i melodičan, kao u nekog
hipnotizera. Domovina može biti jedan miris. Mešavina mirisa. Pitange,
vlažna zemlja, isečena trska.
Ili jedan stih,dodade Alešandri Anjanguera,jedan običan stih. Ima stihova
u koje staje čitava moja domovina.
U sledećih nekoliko minuta diskutovali smo o toj ideji. Na kraju je Plasido
Domingo podigao desnu ruku kao znak da traži reč. Rekao je da je, iako
rođen u Angoli, poreklom Indus, i već niz godina živi u Goi, gde upravlja
porodičnom imovinom. Mnogo je putovao po Istoku. Nekoliko meseci ranije,
u Diliju, nebitnoj prestonici Istočnog Timora, čuo je izuzetnu priču.
 ŠESTO POGLAVLJE

Zanimljiva priča timorskog učitelja Fadarija da Luza do Ešpirita Santa, koji je

za vreme indonežanske okupacije obilazio gradove i sela i recitovao, na tajnim
skupovima, Kamoešove sonete.
Fadario. Tako se zvao. Fadario da Luz do Ešpiritu Santu. Može vam to ime
izgledati malo moguće. Možda biste lakše poverovali u priču koju želim da
vam ispričam da se moj lik zove, na primer, Žoze Karluš Antuneš. Ja, opet,
smatram da je ime Žoze Karluš Antuneš mnogo čudnije od imena Fadario da
Luz do Ešpiritu Santu. Ne razumem zašto toliko ljudi krsti decu imenima čije
značenje zanemaruju, ili o kojem nikada nisu razmislili, ili čak imenima bez
ikakvog značenja.
Zovem se Plasido Domingo. Mnogi se smeju svaki put kada se predstavim:
Plasido Domingo?! Ha! Ha! Kako je to smešno.
Pruže mi ruku: Antonio Barata18, Žoakim Rato19, Manuel Muškitu20.
Barata? Rato? Muškitu? Prezivate se miš i drugom se smejete?
U Portugalu ima mnogo više miševa nego lavova. Poznajem kamile,
zečeve, pauke, prasiće, ali nikada nisam imao privilegiju da upoznam tigra ili
orla. Bubašvabe, njih ima na hiljade. Prava pošast. U isto vreme, množe se sa
svih strana nerazumne kombinacije prezimena, a da većina oštećenih toga
nije svesna. Jedna se zove Marija do Rego Leal21, drugi Žoze Penetra Muršo22.
Još su gora lična imena koja ljudi izmišljaju tako što kasape već postojeće, ili
seku i spajaju delove nekoliko različitih. U Brazilu sirotinja deci daje imena
bogatih i moćnih: Kenedi dos Santos, Vašington Kardozo, Supermen da Silva.
I na kraju imamo hintanhafore, reči bez ikakvog značenja, izabrane samo
zbog svoje zvučnosti. Sve može. I upravo se ti ljudi, sa nerazumnim ličnim
imenima, sprdaju sa severnoameričkim i brazilskim Indijancima, ili nekim
tradicionalnim afričkim narodima, koji i dalje veruju u važnost reči,njihovu
magijsku prirodu, i deci daju imena koja ih štite, da bi im obezbedili srećnu
sudbinu, ili zato što preko imena koja im daju žele da podsete na događaje
bitne za njihovu zajednicu.
Fadario je bio profesor portugalskog u gimnaziji u Diliju. Otac, takođe
profesor portugalskog, došao je sa Sao Tomea po kazni, oženio se u Timoru
petnaestogodišnjom devojčicom, i nikada se više nije vratio na svoje malo
ostrvo. Podigao je šestoro dece i svakom od njih preneo iskrenu ljubav prema
portugalskom jeziku, ali pri tom ne i prema Portugalu, jer ga je neobuzdana
mržnja koju je čitavog života gajio prema kolonijalnom režimu nemalo puta
zaslepljivala, tako da ga je poistovećivao s malecnom Salazarovom
domovinom. Indonežanska invazija Timora 1975. godine iznenadila je mladog
Fadarija. Neki ljudi s kojima sam pričao ubeđivali su me da se pridružio
grupama bradatih gerilaca u gustim i maglovitim šumama, gde se borio i
držao časove portugalskog. Razgovarao sam, međutim, s nekima od tih
gerilaca, koji su danas uredno obrijani, s kravatom oko vrata, na ministarskim
funkcijama,poslaničkim, u državnoj službi, i nijedan ga se ne seća. Činjenica
je da se u Diliju pojavio ponovo osamdesetih godina, mršav, veoma mršav, s
bradom proroka, dužom od one koju su imali revolucionari, jer mu je
slobodno i gusto padala preko grudi, i uprkos tome što nije prešao tridesetu,
već mu je skoro čitava bila seda. Pojavljivao se iznenada u mračnoj prostoriji
mračne kuće, gde ga je deset, dvadeset ljudi čekalo u tišini, muškarci su sedeli
na stolicama, žene su stajale iza njih, deca i omladina su čučali na podu,
otvarao je veoma ishabanu knjigu i počinjao da recituje:

Ako sam, kad vas izgubih, moja nado,

I sećanje sâmo izgubio skupa
Na slatku prošlost i zlu sadašnjost ovu,
Jedva da osetih boli promene te.

Ali Ljubav, u koju imadoh veru,

Nevoljno ona u ime moje zbori
Koliko se puta videh radostan, čio
Što mi je život sećanje uskratio.

Stvari od kojih je još samo tračak bio,

Zato što sve ih zaboravu dadoh ja,
Kroz uspomene me sada progone.

Ah, surova zvezdo moja! Ah patnjo silna!

Koje zlo može veće biti, od mog zla
Da sećam se davne slasti koje sad nema?

Pričali su mi da je čitao zatvorenih očiju i da je stihove pratio vrhovima

prstiju kao da je slep, a stihovi odštampani Brajevim pismom. Takođe su mi
rekli da je recitovao s blagim brazilskim naglaskom. Ovaj mi se detalj čini
zanimljivim, jer, činjenica je da neki stihovi ne zvuče kao savršeni
dvanaesterci ako se čitaju sa savremenim portugalskim naglaskom. Današnji
Portugalac reč esperança izgovara esprança. Tako da bi stih kao što je prvi u
sonetu koji sam upravo deklamovao, Se quando vos perdi minha esperança,
zvučao pomalo sakato kada bi ga izgovarao Portugalac. U mojoj verziji to
bolje zvuči, jer sam iz Angole. Takođe bolje zvuči ako se izgovori s blagim
brazilskim naglaskom, koji je, kako se čini, bio naglasak kojim su govorili
Kamoeš i Portugalci njegovog vremena.
Fadarijevi nastupi privlačili su sve više gledalaca. Bilo je sve više mladih.
Malo ih je razumelo šta profesor deklamuje, a skoro niko od njih nije ni čuo
pre toga za Kamoeša. Uprkos tome, slušali su ga, fascinirani, ukočeni. U tim
godinama izolacije, kada su gradovi i sela bili pod kontrolom indonežanskih
trupa, radio-stanice emitovale govore na jeziku bahasa, a crveno-bela zastava
(Bendera Merah Puti) bila istaknuta na svim javnim zdanjima, slušati nekoga
ko recituje na portugalskom zahtevalo je hrabrost, bio je to čin otpora i
nepokornosti. Fadario se setio da fotokopira Kamoešove sonete i pre svakog
čitanja delio je papire prisutnima. Oni koji su umeli da čitaju pratili su stihove
mrmljajući, kao da se mole, a neki su ih naučili napamet, kao što neki kažu,
srcem. Na kraju nastupa, ljudi su se grlili i plakali.
Niko nije zaista znao gde Fadario spava. Možda nije imao stalno
konačište. Jedne noći bi prostro pokrivač u dvorištu, druge bi mu neki
sveštenik tajno odškrinuo vrata crkve. Recitator se hranio onim što su mu
ljudi davali, i nije tražio ništa više: supu, malo voća, čašu vina. Jednog
predvečerja, tri čoveka u civilu, ljudi iz SGI, Satuan Gabungan Intelijen23,
upali su u kuću starog kineskog trgovca u aveniji Sa da bandeira, bacili se na
Fadarija, prekinuli ga, žestoka i okrutna ljubavi, mračna srećo, deklamovao je
on, i odvukli su ga uz udarce rukama i nogama. Pet ili šest mladića, od
dvadesetak koliko je prisustvovalo nastupu, pratili su SGI do ulice, prvo
povicima, a kasnije kamenjem. Bio je to beskoristan čin hrabrosti. Indonežani
su ubacili Fadarija u zadnji deo kamioneta i uz škripu guma nestali u noći.
Neko je sa zemlje podigao knjigu Kamoešovih soneta. Video sam je.
Vlasnik kuće u kojoj je Fadario uhapšen čuva je i danas, kao relikviju. Stranice
su prazne, ili skoro prazne. Na nekima su ostale usamljene reči, kratke
zalutale fraze:

... ljubav...
... zaborav...
... čuđenje...
... sangvinične...
... suzdržanost...
... vatra koja prži...
 ... zlo se sprema...

Šta se desilo s Fadarijem?

Čuo sam da su ga nekoliko meseci držali u Sipinangu, poznatom zatvoru,
kroz koji će godinama kasnije proći i Šanana Guzmao. Priča se da je prilikom
ispitivanja, uz prisustvo prevodioca za portugalski, na sva pitanja odgovarao
stihovima Kamoeša, Fernanda Pesoe i Kamila Pasanje. Kako me je ubeđivao
jedan mladi timorski lekar koji je studirao u Džakarti, Fadario se sprijateljio s
jednim od indonežanskih oficira koji su ga ispitivali. Oženio se jednom od
ćerki pomenutog oficira i danas radi u nekom velikom hotelu u
indonežanskoj prestonici. Kuvar je.
 SEDMO POGLAVLJE

O tome kako je jedan čudan san doveo do žučne diskusije o rastućem uticaju
engleskog jezika na sve ostale jezike, a naročito na portugalski. U kojem se
spekuliše o poreklu i sudbini reči iz Magda-a-Meiga.
Druge noći koju smo prespavali u pansionu Amparo ponovo sam sanjao Jaru.
Nije se radilo o erotskom snu. Draže bi mi bilo, priznajem, da sam se vratio u
prethodnu noć. Voleo bih da sam s njom plivao po vlažnom vazduhu, iznad
unutrašnjeg dvorišta, dok zvezde plešu valcer na širokom nebu. Poslednjih
godina seksualno sam bio zadovoljan samo u snovima. Ne žalim se. Ima
mnogo muškaraca koji ni u svojim najboljim snovima ne uspeju da imaju
erekciju. Ja u snovima nikada nisam omanuo.
Dalje: u tom snu sam otkrio da je Jara članica tajnog ekstremističkog
društva koje za cilj ima odbranu portugalskog jezika po svaku cenu. „Jezik je
naša matria“ – bio je njihov moto. Da bi postali članovi društva, iskušenici su
morali da prođu niz ispita, od kojih je poslednji bio da ubiju jednog
neprijatelja jezika. Hteo sam da saznam da li je i ona ispunila taj zahtev.
Naravno, potvrdila je uz sladak osmeh, svi moramo nekoga da ubijemo.
Odmahnuo sam glavom u neverici:
Ne mogu da verujem! I koga si ti ubila, može li se znati?...
Jara se ponovo nasmejala:
Nina.
Nina?! Kog Nina?
Nina Viejru, bivšeg predsednika Gvineje Bisao.
Lažeš. Nino je ubijen u razmirici s pobunjenim oficirima...
Ha! Ha! To vi mislite, profesore. To sam bila ja. Sve sam tako namestila da
izgleda kao da je razmirica. Platila sam oficirima da insceniraju čitav taj
cirkus. Stvarno sam to bila ja.
Bože blagi! Pa zašto?
Moralo je tako biti. Sećate se kako je mučio gramatiku? I još na položaju
na kojem je bio, do vraga, bio je šef države, nismo mogli da dozvolimo da nam
tako maltretira jezik.
Ujutru sam je zatekao kako mirno jede tapioku i pije sok od papaje i
pomorandže. Na sebi je imala belu tuniku, veoma laganu i prozračnu, ispod
koje se nazirao oblik njenih grudi.
Ponovo sam te sanjao, rekoh joj.
Jara se zagrcnula:
 Ne želim da znam! Ima stvari koje radije ne bih da znam.
Imaš pravo, složih se. Ali nije ono što misliš. U mom snu si ubila Nina
Viejru.
Koga sam ubila?
Ubila si Nina Viejru jer je kasapio gramatiku. Davao je užasan primer
svojim zemljacima.
Shvatam, deluje mi kao razuman razlog, profesore. Ali vidite, kada bismo
ubili sve koji maltretiraju jezik, uključujući i šefove država, bože blagi!, bio bi
to pravi pokolj.

Alešandri Anjanguera nas je pozvao na ručak. Bila je subota, ptice su još

dremale na svojim granama. Stabla manga lenjo su širila svoje krošnje po
dvorištima. Psi su besciljno lutali. Njuškali su bedeme. Njuškali su jedni druge.
Silazili smo pločnikom i tu i tamo se zadržavali da provirimo kroz vrata, kroz
prozore otvorene u parovima, slike na zidovima, male skulpture od drveta i
keramike, famozne džinovske lutke od krep-papira, koje veseljaci nose po
ulicama tokom karnevalskih popodneva. U Olindi ima više likovnih i
primenjenih umetnika po kvadratnom metru nego golubova na lisabonskim
trgovima.
Jara je insistirala da posetimo jedan od ateljea. Kupila je crnog anđela sa
zlatnim krilima.
Pogledajte, reče. Liči na vas.
Na mene? Nemam krila, mala.
Ne, činjenica je da nemate krila, profesore. Ali pogledajte lice.
Morao sam joj dati za pravo. Stvorenje je imalo iste povučene oči i
pravilna usta koje sam nasledio od majke. Široko lice, to sam nasledio od oca.
Seda brada, bujna kosa – da, anđeo je imao bradu. Umetnik je bio stručnjak za
bradate anđele. Neki me smatraju sličnim Hemingveju. Upoznao sam
Hemingveja. Video sam ga u Španiji, na desnoj obali Ebra, 1938. godine, a
kada sam ga video, podsetio me je na mog oca. Moj otac bio je lep mulat.
Nikada nije radio. Nasledio je kuće u Luandi i Lisabonu, imanja u južnoj
Kuanzi. Tokom života trošio je porodičnu imovinu a da nikada nije izgubio
osmeh i eleganciju. Umro je mlad, sa trideset pet godina, u lovu. Da se to nije
desilo uspeo bi da nas odvuče u najcrnju bedu. Znam da danas nije uputno
koristiti izraze tog tipa, najcrnja beda, jer tako mogu da razbesnim brigade
politički korektnog razmišljanja. Nebrojeni su zabranjeni izrazi: crna lista,
crna ovca, crno tržište, crna magija, crno nam se piše. Ili koji sadrže semitski
prizvuk, u smislu da je neko privržen materijalnim dobrima; ciganisanje,
galicijada24, neki su od mnogih takvih. Uskoro nam neće dozvoliti da kažemo
da je neko zao kao zmija. Zmijama bi to moglo da se ne svidi, a osim toga, one
poseduju drugačiji sistem moralnih vrednosti od nas.
Dalje.
Alešandri Anjanguera nas je čekao na svojoj verandi, u prelepoj stolici za
ljuljanje od plemenitog drveta i slame. Plasido Domingo je dremao pored
njega, u identičnom komadu nameštaja. Pesnik je ustao da nas dočeka.
Nasmejao se kada je primetio moje zanimanje za stolice:
Znate li ko je izmislio stolicu za ljuljanje? Jedan Brazilac. Da, verujte, radi
se o dobro dokumentovanoj stvari. Bio je to Pernambukanac Fransisko
Gravata, bogati zemljoposednik rodom iz Bom Sosega25, obližnje varoši južno
odavde. Gravata je izmislio i ventilator, peškir za plažu i šapice od krabe. U
Muzeju odmora u Bom Repouzu26 izložen je jedan od prvih ventilatora koje
je Gravata proizveo. Vredi pogledati. Složena naprava koja se pokreće
pedalama. U velikoj kući na svom imanju, Fransisko Gravata je godinama
držao petnaest robova pedalaša, koji su se danju i noću preznojavali da bi
saloni i sobe uvek imali svežeg vazduha. Plasido Domingo se probudio iz
svoje ošamućenosti:
Iza spokoja manjine stoji znoj većine, reče. Marks je bio u pravu. Nastavili
smo razgovor za stolom, nad izdašnim pernambukanskim ribljim
đakonijama. Poveden hranom, mirisom korijandera, kao i vinom, euforičnim
čileanskim belim, ispričao sam svoj san o tajnom društvu čuvara jezika.
Anjanguera se grubim grohotom nasmeja: Ovde u Brazilu postoji nešto vrlo
slično, samo što još uvek ne ubijaju. Grupa ludaka se oblači u vojne uniforme
da bi se borili protiv vila i gnomova. Znate one nalepnice koje idioti lepe na
kola, na kojima piše „Verujem u vile“? Oni preko tih nalepnica lepe druge, na
kojima piše: „Ne verujem u vile i ako na neku naletim, zgaziću je. Živeo Sasi
Perere27!“
Napravili su i nalepnicu protiv Noći veštica: „Noć veštica je živ kurac!
Živela domaća kultura.“ Odbijaju da koriste tuđice. Bacaju kamenje na izloge
radnji sa engleskim imenima. Zasipaju me svojom propagandom. Žele moju
podršku.
Plasido Domingo ga je pogledao uz ironičan osmeh:
Maestro, i vi biste zgazili gnoma kada biste ga videli, priznajte.
Ne, ne, to je samba ludog crnca. Nemoj me mešati s ljudima koji nose
vojne uniforme. Nikada nisam voleo vojake, a još manje lažne. Prezirem
nasilje. Nasilje je predaja inteligencije.
 Rekao sam mu da mi je jedna novinarka, Mara Bruto da Košta, pričala o
njemu. Alešandri Anjanguera je se odlično sećao:
Jedna crnka? Simpatična devojka. Baš smo se ovde upoznali, u ulici
Amparo, preko puta pansiona u kojem ste odseli, bio sam u svojoj higijenskoj
šetnji. Primetio sam je jer je ličila na Brazilku, ali nije njihala guzicom kao
Brazilka. To me je zaintrigiralo.
Hajde sad!, usprotivio se Plasido Domingo. U Brazilu su sva lica moguća,
opravdana i neophodna. Brazil je skup svih lica. Mešavina svih lica. To čini
veličinu ove zemlje.
Da, to je istina, složio se pesnik. Ipak, ima onih koji izgledaju više kao
Brazilci nego drugi. Ili, ako hoćete, ima žena čije je dupe više brazilsko nego
kod drugih. Kao što sam rekao, nisam posumnjao na osnovu lica već na
osnovu guzice. Lice može da prevari, ali dupe nikad ne laže. Guzice su
iskrene. Na kraju krajeva, prišao sam joj i razgovarali smo. Posle me je Mara
intervjuisala za portugalski časopis.
Mara mi je pričala o bordelu koji ste poznavali u mladosti. Rekli ste joj da
prostitutke, tamo u tom bordelu...
Prelepa priča. Vidite li onu sliku?
Pokazao je na ogromno platno koje je visilo na zidu ispred nas. Na njemu
je bila naga žena, bleda, koja leži na strani, ispružena na crvenom kanabetu.
U ogledalu iza nje videla se njena okrugla i bujna zadnjica.
Lepa je, zar ne? Koža bela kao vosak, dojke kao u device, lice svetice. I
guzica, budimo iskreni, presveta guzica.
Plasido Domingo ga je prekinuo:
Znaš li da na malajskom bunda28 znači svetica?
Vidi ti to! Malajci su baš mudri ljudi. Niti ima boljeg oltara od savršene
zadnjice. Da se vratimo na sliku. Autorka je Tereza Kosta Rego29. Velika
slikarka. Žena vanredne lepote, i samo da znate da je prešla osamdesetu.
Terezina ljubavna priča je grandiozna. Potiče iz bogate porodice, bila je udata
za nekog važnog tipa, kada joj se u životu pojavio jedan revolucionar,
najzagriženiji komunista od svih brazilskih komunista, Dioženes Aruda,
čovek koji je ponovo osnovao Komunističku partiju Brazila, i tako je Tereza
ostavila sve, muža, decu, i otišla za tim čovekom. Živi ovde u Olindi. Žena na
slici, tako barem Tereza tvrdi, a ona je mnogo slikala prostitutke, javne kuće,
trebalo bi da je Magda-a-Meiga. Kruži tu jedna legenda. Magda je poznavala
neke tajne reči, misteriozne reči, koje su mogle da povrate muškost čak i
pandi.
 Nas zanimaju nove reči, rekoh. Jara radi sa neologizmima. Bira
neologizme koji treba da uđu u rečnike.
Alešandri Anjanguera se stresao i razmenio brz pogled s Plasidom
Domingom.
Zaista?! Ti si, dakle, neka vrsta granične policije za tuđice? Odlučuješ koje
tuđice mogu, a koje ne mogu da uđu u naš jezik?
Jara pocrvene:
Nisu baš svi neologizmi tuđice.
Ne treba da dozvolite ulaz nijednom, nastavi Anjanguera. Glas mu je
postao sigurniji. Smeškao se, istina, ali bio je to pomalo kriv osmeh. Ne,
nisam puritanac, dete moje. Možeš me nazvati nepoverljivim. Narod koji
dozvoli svom jeziku da se degradira tako što prihvata svakakve tuđice,
bespotrebne dodatke, uskoro će biti na kolenima.
Ako neka reč nije neophodna, onda ne ulazi u jezik, branila se Jara. Jezik
je odbacuje, isto kao što naš organizam odbacuje strano telo. Ulaze samo reči
koje su jeziku potrebne.
Veruješ li u to?
Priznajem da sam nekada verovala više, uz smeh reče moja mlada
prijateljica. Bilo kako bilo.jezici se razvijaju, evoluiraju, hrane se drugim
jezicima. Portugalski je, konkretno, pokupio reči iz čitavog sveta. Reč
garoto30, na primer, dolazi od francuskog gars; branco31, od germanskog blank,
što takođe znači blistavo ili čisto. Carimbo32, iz kimbundua ka’rima; bule 33, od
malajskog buli; leque34, od kineskog lieu kjeu; jangada3535 je došla od
šandgadam, malajske reči iz Malabara u Indiji, itd. Anglicizmi kojih se toliko
plašite samo su još jedan doprinos. Anjanguera se uzbudio:
Ne, ne! Nisu to! Te reči, te larve36, ja bih pre rekao larve, jer one su za
mene to, odvratne larve koje se hrane mesom našeg jezika. Te larve su svuda.
Uzmete novine, bilo koje novine, i ne možete da pročitate nijednu rečenicu
do kraja a da se ne sapletete o neku od njih.
Shvatio sam da će larve, ako ne promenimo temu, upropastiti ručak. Bila
bi to nepravda prema tako ukusnoj ribi. Ništa mi drugo nije palo na pamet do
da otkrijem osnovni motiv koji nas je dovde doveo: više nego savršeni
neologizmi. Ispričao sam priču od početka, iliti, od onog čudnog popodneva
kada je Jara prvi put spustila pogled na skup reči koje je njen program
pretrage interneta upecao. Alešandri Anjanguera pogledao je Plasida
Dominga, obojica su pogledala u nas, i na licu oba prijatelja bio je isti izraz
zapanjenosti.
 Vixe Maria!37, uzviknu pesnik, pokazujući još jednom lični talenat za
regionalne uzvike. Fantastično, to!
Plasido Domingo ispusti dug zvižduk. Odavno nisam čuo takav zvižduk,
tako savršen, tako precizan u izražavanju zaprepašćenja. Moj otac je isto tako
zviždao. Odlično je umeo da zviždi. Setio sam se zviždanih jezika i odmah
zatim, u nastavku, onomatopeja. Jedna struja među lingvistima tvrdi da su, na
početku, svi jezici počeli kao skupovi onomatopeja. Ne postoji nijedan jezik u
kojem se do današnjih dana nije održao veliki broj reči inspirisan određenim
prirodnim zvukom. Neke su očigledne. Drugima taj koren možda nije toliko
očigledan, ali dovoljno je malo zagrebati i pronaći ga. Uzmimo za primer reč
tapa38, slap na engleskom. Šamar zaista može tako da zvuči: slap, ili tapa. Ali
bofetada39?! Hajde malo da zagrebemo: dolazi od bufete, a bufete od
francuskog buffe, zahvat ili snažan udarac. Buffe, složićemo se, već se
približava zvuku udarca, iako ne snažnog. Blag udarac u mlitavo telo, na
primer.
Pronašao sam tekst iz XVII veka, otkrio sam dvojici prijatelja. U tom
tekstu je priča o angolskom trgovcu koji je naučio da opšti sa pticama. Iz
navedenog dokumenta može se shvatiti da je on neke od tih reči doneo u
portugalski. Reči ukradene od ptica.
Plasido Domingo se zainteresovao:
Fantastično! Možemo li da vidimo taj dokument?
Rekao sam im da mogu, da mi je u sobi. Pre toga, ipak, voleo bih da se
vratim na priču o Magdi-a-Magi.
Zvala se Magda-a-Meiga, ispravio me je Anjanguera. Ili Magda Maga.
Dobro, složih se. Upotrebili ste reč „legenda“. Da li to znači da je priča o
rečima izmišljotina?
Možda nije trebalo baš tu reč da upotrebim, složio se Alešandri
Anjanguera. Recimo da između Magdinih magičnih reči i priče o Dlakavoj
nozi više verujem u Magdine magične reči.
Dlakava noga?!
Da, da. Jedna od naših urbanih legendi, objasnio je. Pre nekoliko godina
jedan novinar je, kada su ga poslali u lov na vesti, pribegao upotrebi mašte
kada nije pronašao ništa zanimljivo. Objavio je reportažu o dlakavoj nozi koja
u gluvo doba noći šutira neoprezne građane. Ovu laž su lepo dočekali lokalni
bonvivani i brzo se proširila. S vremena na vreme poneko prijavi da je video
Dlakavu nogu.
A reči?, upitah. Od mušterija koje su posećivale bordel sigurno postoji
neko ko bi mogao da potvrdi priču, zar ne? Možda slikarka, žena koja je
naslikala ovo platno?
Tereza? Mislim da Tereza ne zna za tu priču, ne.
Dobro, ali možda bi čak bilo moguće pronaći nekoga ko bi se setio reči.
Mora da postoji neko.
Alešandri Anjanguera glasno uzdahnu. Na lice mu se vratio suv, žućkast,
isti iskrivljeni osmeh kojim je reagovao na otkriće da se Jara bavi
prikupljanjem neologizama.
Moguće. Znate, profesore, za mene, pesnika, ili barem nekoga ko ima
napade poezije, nema većeg blaga od jezika. Neko kao ja mora biti na oprezu.
Poezija nam se javlja na mestima na kojima je najmanje očekujemo. Evo baš
danas sam uključio radio i čuo neku devojku kako peva. Ne znam ko je. Ne
sviđa mi se taj stil. Malo elektronski. Hteo sam da promenim stanicu kada me
je jedan od stihova iznenadio: „Sagradila sam sebi gnezdo na tvom vratu.“
Meni se to učinilo vrlo lepim.
Iznenađuje vas da čujete lep stih u brazilskoj pop muzici?, odape Jara
strelicu, besna.
Pesnikov osmeh iskrivi se još malo.
Da, u ovoj novoj muzici, koja je više buka nego muzika, iznenađuje me. Ali
eto, ponekad se i to desi. Ono što želim da kažem jeste da su sve reči
magične, samo treba napraviti pravu kombinaciju. Ponekad se to dešava
skoro slučajno. Pogrešimo, i ta greška se pokaže kao pogodak. Zrak svetlosti.
Posao pesnika nije ništa drugo do da rečima vrate njihov stari sjaj. Njihovu
magiju. Ako jednog dana nabasam na izvor tajnih reči, verujte, čuvaću ih s
najvećom pažnjom. Ubijaću za njih.
Alešandri Anjanguera sedeo je naspram mene. Malo sam se nagnuo ka
njemu. Pogledao sam ga pravo u oči:
Vi znate gde je ona, Magda, zar ne?
Možda znam. Zašto je to bitno?
Pa odakle su te reči došle?
Alešandri Anjanguera se zavali u naslon stolice. Kućna pomoćnica je
služila kafu. Prvi put sam obratio pažnju na nju. Ima ljudi koje nikada ne
stignemo da pogledamo. Da bismo ih primetili, moramo dosta da se
potrudimo. Dalje. Pesnik se izvinio i ustao od stola. Nekoliko trenutaka
kasnije vratio se s knjigom u ruci. Tanka knjižica, potamnela, s neupadljivim
koricama, na kojima su se mogla pročitati već pomalo izbledela slova:
„Priručnik sanjara – naracija – Žulio Brankinjo. Štamparija Garsa, 1933“
 Znate li ovu knjigu? Setio sam je se kada ste mi ispričali svoj čudni san.
Nisam znao za nju. Jara je odmahnula glavom, ni ona nikada nije čula za
knjigu s takvim naslovom. Još manje za pisca.
Naravno, uzdahnu pesnik. Skoro niko ne zna. Ima takvih knjiga, javne su,
najzad ih neko objavi, ali na neki način ostaju tajne.
Vratili smo se u pansion kada se popodne već opustilo. Drveće se sa svojim
tamnim i mirišljavim frizurama naginjalo nad bedeme. Senke su se vukle po
pločniku kao neki kineski ideogrami. Nikoga na ulici. Pansion je delovao
napušteno. Popeli smo se. Vrata moje sobe bila su samo pritvorena. Kofer
otvoren. Odeća razbacana po krevetu.
Jaro!, viknuo sam.
Došla je. Uplašila se:
Lopovi?
Tako se čini.
Nisam se mnogo zabrinuo. Poneo sam malo novca i držao sam ga u džepu
sakoa, zajedno sa kreditnim karticama. Nije bilo ničeg vrednog u sobi, osim
jednog fotoaparata, „lajke“. Aparat je bio tamo gde sam ga ostavio, na
upadljivom mestu, na noćnom stočiću.
Rukopis!, setila se Jara. Testament. Tekst o ptičijem jeziku.
Otvorio sam fasciklu u kojoj sam ga držao. Nisam ga našao.
 OSMO POGLAVLJE

Priručnik sanjara: prevara, delirijum zavisnika o morfijumu, ili genijalna

književna tvorevina? Ili čak ništa od toga – obična salonska podvala. Alešandri
Anjanguera nam je pročitao delove knjige a da nam pri tom nije dozvolio ni da
je prelistamo. Prema Anjanguerinim informacijama, Žulio Brankinjo je dao da
se odštampa samo sto primeraka njegovog dela. Većina je izgorela u požaru
koji je izbio u piščevoj kući. Spasle su se samo dve ili tri knjige. Anjanguera je
svoj primerak pronašao u jednoj antikvarnici u Resifeu.
U stara vremena, kada su ljudi i životinje delili Zemlju, čovek je mogao da se
pretvori u životinju ako je tako želeo, i životinja je mogla da se pretvori u
čoveka. Ponekad su bili ljudi, a ponekad životinje, i nije bilo nikakve razlike.
Svi su govorili istim jezikom. U ono vreme reči su bile magične. Ljudski um
posedovao je misteriozne moći. Slučajno izgovorena reč ponekad je izazivala
neobične posledice. Dešavalo se da reč odjednom oživi, i ono što su ljudi
želeli da se desi, događalo se. Samo je bilo potrebno reći pravu reč. To nije
imalo objašnjenja. Naprosto je bilo tako.“

Setio sam se navedenih reči dok nam je Alešandri Anjanguera čitao

nekoliko pasusa Priručnika sanjara. To su reči jedne šamanke, ili, kako više
volim da kažem, šamamanke, koja je imala ime Nalunžijak, i otkrio sam ih u
veoma zanimljivoj knjizi, naslovljenoj The Language of the Birds – Tales, Texts,
& Poems of Interspecies Communication, koju je sastavio Dejvid M. Gas. Sam
sam ih preveo s engleskog, ali mogu se naći na internetu u nekoliko verzija.
Autoru Priručnika sanjara, Žuliju Brankinju, sigurno bi bilo drago da je mogao
da upozna Nalunžijak.
Žulio Brankinjo počinje skiciranjem ironičnog autoportreta, u kojem sebe
opisuje kao jednostavnog čoveka, bez nekih izuzetnih osobina osim urođene
ljubavi prema knjigama i defekta na desnoj nozi koji ga prati od rođenja.
„Hrom sam“, napisao je. „Talasam se dok hodam. Ljudi me primećuju kao što
primećuju svetionik. Naučio sam sledeće: oko više voli krivine nego prave
linije. Ali nije uvek dobro biti krivina.“ Živeo je sam u malom stanu, koji se
oslanjao na zidine Dvorca Svetog Ðorđa u srcu Lisabona i u čijem je prizemlju
otvorio prodavnicu vina. Jedne noći, pošto je večerao lepu porciju graška s
jajima, seo je u kuhinju da čita Posmrtna sećanja Brasa Kubasa, Mašada de
Asisa, prvo izdanje iz 1881. godine, i zaspao. Javio mu se tigar:
Da li si ti odavde, ili iz drugog trena?, upitala ga je životinja.
Žulio Brankinjo je oklevao. Tigar je pred sebe bacao snažnu svetlost, sa
lepim crnim linijama, imao je žute oči, moćne i intenzivne, koje su se
zabadale u njega i zbunjivale ga.
Kojeg drugog trena?
Tigar se dobronamerno nasmeja:
 Trenova ima bezbroj, objasni. U ovom sam ja tigar. Ti – čovek. U drugom
si ti tigar, a ja čovek. U sledećem sam larva, a ti ptica koja me guta. Zatim si
riba, a ja ribar. Ne postoji ništa što ne može biti nešto drugo svakog trenutka.
Žulio Brankinjo se probudio neraspoložen. Obećao je sebi da više nikada
neće večerati grašak s jajima. Razmislio je malo bolje. Obećao je sebi da
nikada neće ponovo čitati roman Mašada de Asisa noću, posle obilnog obroka
graška s jajima. Sledećeg jutra je u radnju sišao u tišini, zamišljen. Palo mu je
na pamet da ako ono što jedemo, ono što čitamo pre spavanja, može da utiče
na ono što sanjamo, možda onda i svetlost, tanki zraci koji padaju s ulice,
mogu da prizovu određene snove ili da odbiju druge. To i još mnogo više:
položaj u kojem zaspimo, muzika koju slušamo u sumrak, određeni pokreti,
mentalne vežbe, specifičan parfem, sveća koja gori u nekom uglu sobe,
tekstura čaršava. Trgovac je tako započeo naporan niz eksperimenata. Svake
noći je menjao jedan od parametara. Na primer, ponovio je grašak s jajima,
ali, umesto Mašada de Asisa, odabrao je Esu de Kejroša.
Tigar se iznova pojavio, ovog puta mnogo mršaviji, s mislilačkom kozjom
bradicom i oštrim ženskim glasom:
Opet vi, zevnula je velika mačka ne pokušavajući da sakrije dosadu. Vidim
da učiš da se snalaziš u snovima.
Izgleda da je tigar imao problem s načinom obraćanja. Žulio Brankinjo bio
je, međutim, toliko oduševljen što ga je ponovo video, da to nije ni primetio,
ili još bolje, da je primetio, primetio je, jer je taj nesklad zapisao kada se
probudio, ali to ga nije pogodilo. Objasnio mu je svoj metod. Tigar ga je slušao
i desnom šapom gladio bradicu.
Dobro, reče mu. Imaš metod, ti. Metod je bitan, kakav god da je. Mogao bi
takođe da koristiš zvezdani put.
Zvezdani put?!
Da, zvezdani put, insistirao je tigar. Mogao si da se baciš na pečurke,
momče. Ili da probaš hašiš. Opijum. Možda i morfijum.
Predlog je pogodio Žulija Brankinja. Trgovac je poznavao zavisnike od
morfijuma. Bio je tu jedan pesnik koji je običavao da ruča u kafani udaljenoj
par koraka od njegove radnje i koji je svakim danom postajao sve suvlji i
tamniji, kao da ga iznutra neki drugi čovek puši. Žulio ga je ponekad viđao
kako uznemireno prelazi ulicu, trči tamo, trči vamo, dok se na kraju nije
ponovo pojavljivao sa širokim osmehom i uobičajenom pitomom ljubaznošću.
Setio se i portugalskog lekara odgovornog za balsamovanje Lenjinovog tela.
Njega je u Moskvi intervjuisao Rejnaldo Ferejra, Reporter X, koji se
zahvaljujući tome pročuo u javnosti. Kada se vratio u Lisabon, radio je sa
histeričnim gospođama i balsamovao im je mace i kuce. Imao je običaj da se
subotom ujutru zadrži u njegovoj radnji proučavajući boce koje će poneti da
pije tokom naredne sedmice. Jednom se ukazala prilika i pričao mu je o
popodnevima koja je proveo sa Rejnaldom Ferejrom, ne u Moskvi već u
Parizu, kada su razgovarali, pili apsint i ubrizgavali morfijum. Ispričao mu je
da Rejnaldo Ferejra nikada nije nogom kročio u Rusiju. Izmislio je svoje
reportaže, koje je objavio u novinama ABC a da nikada nije napustio udobna
svetla francuske prestonice, na osnovu pravih reportaža drugih novinara,
priča ruskih izbeglica i onoga što mu je doktor lično ispričao.
Jednog od tih subotnjih jutara, Žulio je skupio hrabrost i obratio se
doktoru. Objasnio mu je, mucajući, da mu treba malo morfijuma u naučne
svrhe. Čovek ga je saslušao, veoma ozbiljno. Zamolio ga je za olovku, napisao
adresu svoje ordinacije na kartici i, bez ijedne reči, pružio je vlasniku radnje.
Sledećeg ponedeljka, Žulio Brankinjo ga je potražio u ordinaciji. Doktor ga je
veoma ljubazno primio. Razgovarali su o knjigama. Na izlazu, doktor mu je
pružio jedan paketić, koji je vlasnik radnje otvorio tek u bezbednosti svog
doma. Unutra je pronašao špric, parče gumenog creva i bočicu morfijuma.
Zahvaljujući morfijumu, eksperimenti Žulija Brankinja dobili su novu
energiju. Sve se ubrzalo. Tada je počeo da sanja reči. Pišem, pazite dobro, da
sanja reči, a ne da sanja s rečima. U početku, da, sanjao je s rečima, već
postojećim rečima, ali koje su u njegovim snovima dobijale veoma različita
značenja. Tako je, na primer, pauza bila vrsta ptice s kratkim krilima i perjem
ekstremne crnine. Rano, kožna bolest od koje koža postaje bela i
fluorescentna, svetli u mraku. Ljubav je bila reč kojom se opisivala boja neba
trenutak pre nego što će Sunce da nestane u moru. To je trajalo nekoliko
sedmica, možda meseci. Žulio Brankinjo je za to vreme stvorio jezik koji je,
pošto je zvanično bio potpuno isti kao naš, sa istom gramatikom i leksikom,
izražavao svet naopačke. Govorio je, pretpostavimo:
Video sam svraku kako tužno nadleće polje kukuruza.
A to je značilo:
Pronašao sam zanesenjaka hermafrodita sakrivenog u satu s kukavicom.
Sanjati reči za Žulija Brankinja predstavljalo je napredni stadijum vladanja
oniričkom materijom. Citiraću ga iz glave, rizikujući da ga loše citiram, ali
Alešandri Anjanguera nam nije dozvolio da kopiramo knjigu, čak ni da je
prelistamo:

Sanjati reči bilo je kao otkrovenje. Svakog jutra budio sam se okupan u znoju,
 drhtav, u sjajnom zanosu. Izgubio sam mnogo reči, jer sam ih po buđenju
odmah zaboravljao, očajan, kao neko ko gleda kako mu more na pesku briše
znake budućnosti. Pored kreveta sam držao svesku, zvao sam je Sveska
spasenih, i u nju sam, samo što bih otvorio oči, upisivao reči kojih sam se
sećao. Pretpostavljam da su neke izgubile početnu svetlost, drugima je ostala
oskudna suština, ali i pored toga ih zapisujem, da bi čitalac mogao da proceni
njihovu neophodnost i kvalitet.

Zapisivao je zatim, prema Alešandriju Anjangueri, oko dvesta reči, svih

toliko jasnih da ih nije trebalo objašnjavati.
Luksuzne, tako ih je opisao pesnik.
Ipak, odbio je da ih podeli s nama.
Jara se iznervirala:
Možete li nam barem reći da li se neki od tih neologizama nalazi na mom
spisku?
Alešandri Anjanguera se grohotom u slast nasmeja:
Zavitlavam vas. Toliko se slatko smejao da su mu suze krenule. Čitav ovaj
poslednji deo sam izmislio. Ne, Žulio Brankinjo nikada nije sanjao reči. Knjiga
je veoma zanimljiva, uči ljude da kontrolišu svoje snove. Ali ne radi se o
neologizmima, ne. Veoma mi je žao. Izvinite. Izgleda da sam zaista detinjast.
 DEVETO POGLAVLJE

Stara ljubavna priča. Ispovest o izdaji i njenim nastavcima. Čudna, divna noć.
Krađa testamenta nije me pogodila sama po sebi, već zbog njenog
značenja40. Ili, još bolje, zbog nedostatka značenja. Glagol značiti dolazi od
latinske izreke čiji je smisao razumevanje putem znakova. Ja, ma koliko se
trudio, ne uspevam da razumem znake.
Ko bi, koga vraga, bio zainteresovan da ukrade potpuno bezvredan
rukopis?
Verovatno ima vrednost za onoga ko ga je ukrao, usprotivi se Jara.
Raspravljali smo dvadeset minuta. Na kraju je ustala, razdražena:
Umirem od vrućine, reče. Ne mogu više. Iskoristiću kadu na mojoj terasi.
Ako želite, popnite se da nastavimo razgovor, napraviću vam čaj. Tamo gore
ćemo valjda uspeti da preživimo. Uvek pirka neki vetrić.
Presvukao sam se. Obukao sam stare bermude, buntovničku majicu sa
natpisom „Every morning I wake up on the wrong side of capitalism“, koju mi
je poklonila prijateljica Amerikanka pre mnogo godina, i popeo sam se u
Jarinu sobu. Pozvonio sam. Čuo sam njen glas, pomalo prigušen, slobodno
uđite, profesore, popnite se, tako da sam gurnuo vrata, prošao kroz sobu,
uspeo se uz stepenice koje vode u dvorište, dok se crna svetlost noći
presijavala na zidovima. Zatekao sam Jaru kako leži u kadi. Nasmešila mi se i
pokazala na stolicu i mali plastični sto na kojem je veoma bela šolja izgledala
kao da levitira. Dve debele crvene sveće činile su da senke plešu unaokolo.
Sedite, ponudi mi Jara. Pripremila sam vam čaj od đumbira s medom.
Na sebi je imala crni bikini. Duge noge, koje je podigla na ivicu kade,
blistale su isto kao šolja na stolu. Porcelan, pomislih. U sećanje mi se vratila
jedna figurica koju sam video u gradu Vista Alegre41, predstavljala je
ispruženu nimfu, za koju je moj otac bio izuzetno vezan. Slučajno
podudaranje položaja figure i srećnog prizora preda mnom izazvalo mi je
osmeh. Jara je uvukla noge.
Smejete se mom celulitu?
Molim?
Celulitu! Ja sam obična žena. I ja patim od celulita.
Ne, ne. Nisam video nikakav celulit, video sam samo noge.
Sreća. To je razlika između optimiste i pesimiste. Pesimista bi primetio
samo celulit. Odvratna sam, starim. Imam celulit i na stomaku. Strije i celulit.
Vidim samo pupak, draga. Jedan divan pupak. Veoma poštujem pupkove.
U Africi je običaj da se pupčana vrpca zakopa u zemlju odmah po rođenju
deteta, da bi se osigurala veza deteta s tlom njegovih predaka. Kada vidim
pupak, i to tako savršen pupak kao tvoj, vidim nastanak sveta.
Jara se nasmejala prozirnim grohotom.
Da li ste bili oženjeni,profesore?
Neko vreme. U drugom životu.
Lažete. Ispričajte mi, hajde, ispričajte mi...
Ti, u stvari, hoćeš da ti ispričam ljubavnu priču, zar ne?
Da, da. Volim ljubavne priče. Pokloni ženi ruže, daj joj lepu ljubavnu
priču, i dobićeš sve od nje. Sve.
Znaš li da sam učio za sveštenika?
Vi, profesore?!, smejala se slatko. Ne, ne verujem.

Slušaj kako je to bilo. Period adolescencije možda je najokrutnije životno

doba. Užasne godine, kada sve u nama eksplodira i menja se. Osećamo se
otuđenima od onog tela po kojem odjednom počinju da se razvijaju brkovi,
malje, i druga misteriozna dešavanja, kao Gregor Samsa koji se jednog jutra
budi u svom krevetu iz nemirnih snova. Jednog lepog jutra, takođe se
probudimo, i iz grla nam izlazi očev glas. Mesecima živimo s tim
pozajmljenim glasom, plašeći ostatak porodice. U isto vreme, suočavamo se s
velikim životnim pitanjima i glupošću odraslih. Želimo odgovore koje niko ne
ume da nam pruži. Još uvek mi se srce steže kada se setim teskobe koja me je
pritiskala kada sam imao dvanaest godina.
Doživeo sam, kao što se to dešava s mnogim dečacima u tim godinama, ili
se dešavalo, pretpostavljam da je to danas malo ređe, mističku krizu. Bio sam
prvi crkvenjak u crkvi Karmo. Kasnije, pritisnut težinom božijeg pogleda, za
koji ne znam da li je bio šaljiv, besan ili nemoćno milostiv, preklinjao sam
majku da me upiše u luandsko semenište. U to vreme u gradu je živeo
sveštenik sa Sao Tomea, kanonik Frota, plemenit čovek, veoma pošten, čiji
sam bio pomoćnik na misama. Primetio me je. Skromnost na stranu, isticao
sam se. Kanonik Frota je razgovarao s mojom majkom. Uspeo je da je ubedi
da pristane da me pošalje u Rim, da studiram na Papskom gregorijanskom
univerzitetu, kojim upravljaju jezuiti. Roditelji su sinove slali na Gregorijanski
univerzitet da bi postali biskupi. Kardinali. Mnogi su sanjali purpurnu
mantiju. Ja ne. Nisam hteo da budem papa. Hteo sam da budem svetac. Lako
se može posumnjati u stav da je semenište, katolička škola, najpogodnije
mesto za buđenje anarhističkog duha. Međutim, kako kaže jedna italijanska
izreka, videti Rim znači izgubiti veru. Pokušajte da zamislite Večni grad tih
godina, viđen očima dečaka kao što sam ja, koji nikada ranije nije napustio
Luandu. Sprijateljio sam se s jednim starijim momkom, uzgred, svi moji
školski drugovi bili su stariji, i on me je odveo da upoznam određena mesta
koja nisu baš preporučljiva za buduće biskupe. U jednom od tih zabitih mesta
upoznao sam mladi ća, ushićenog Andalužanina, Paka, neočekivanog sina
anarhistu iz fine seviljske porodice, i on me je odvukao u Španiju. Kakva je to
avantura bila! Najveća koju sam doživeo. Ili nije, a meni se tako čini samo
zato što je bila prva. Bio sam veoma mlad, veoma visok, previše tamnoput,
privlačio sam poglede. Muškarci su se prema meni ponašali kao prema nekoj
ekscentričnosti. Žene su me štitile. Nisam dospeo do bojnog polja. Pomagao
sam u nezi ranjenika. Čistio sam oružje. Jadan brigadir Kinez, da, bilo je i
Kineza koji su se borili u Španskom građanskom ratu, dao mi je da opalim
nekoliko metaka u pravcu nekih senki, veoma udaljenih, pomalo zaklonjenih
izmaglicom, i to je najbliže što sam bio u prilici da nekoga ubijem. Danas se
užasavam oružja. Gnušam se nasilja. Sanjam o ukidanju vojske uopšte.
Fransisko Mašado, Pako, zvani Dobri, bio je veren, i verenica mu je bila
Francuskinja. Moj drug je imao veliko srce. Ludo, takođe, donekle nestalno,
uvek spremno za zabavu. Ipak, bilo je to veliko srce. Čitao je malo, pisao
jedva. Molio me je za pomoć svaki put kada je hteo da piše verenici. Sa
zadovoljstvom sam mu pomagao. Posle određenog vremena, počeo sam
samostalno da pišem pisma, imitirajući njegov rukopis i potpis. Zatim sam mu
ih čitao da ih odobri. Moj drug se oduševljeno smejao, grlio me, uvek
ponavljao da bolje to radim od njega, mnogo bolje, da bi bilo užasno kada bi
verenica otkrila prevaru. Rozen, verenica, pisala nam je sve duža pisma, a ja
sam joj odgovarao preteranim i lažljivim pismima.
Kao što se dalo pretpostaviti, zaljubio sam se.
E sad, Pako, on se zaljubio u Rosu, rođaku s kojom je odrastao u Sevilji,
koju nikada nije primećivao, i koju je sreo u Barseloni tek što je napustila
besano detinjstvo, ali već sposobna da uzbudi bilo kojeg muškarca sjajem
svojih crnih očiju, vlažnim usnama i sigurnim zavodljivim pokretima
Ciganke. Bila je to jedna od onih ljubavi kojima nema leka, iznenadna,
surova, toliko nemilosrdna, da je familija, u početku sablažnjena, shvatila da
mora da je prihvati. Pako mi je naložio da napišem pismo Rozen.
Reci joj da sam umro, prvo je tražio.
Ne, to nije u redu, ispravio se dva dana kasnije. Moramo da joj kažemo
istinu, brate, moramo da joj priznamo da sam se zaljubio u drugu ženu.
Probudio me je sav uzbuđen sledećeg jutra pošto mi je to rekao:
Jesi li pisao Rozen? Još nisi? Hvala dragom Bogu! Ne možemo joj reći da
sam se zaljubio u drugu ženu. To bi je ubilo. Hajde da joj kažemo da sam
poginuo u borbi. Da, to, hajde da joj kažemo da sam poginuo uzvikujući njeno
ime.
Složio sam se, ali Rozen ništa nisam rekao. Tada sam već živeo samo za
njena pisma. Nastavio sam da joj pišem kao da se ništa nije desilo, i skoro
neprimetno prestajao sam da budem Pako i postajao sve više ja iz pisma u
pismo. U međuvremenu smo gubili rat. U septembru 1938. republikanska
vlada naredila je ukidanje Međunarodnih brigada. Prešao sam granicu u
novembru, pošto sam sanjao ogromnu pustoš, u kojoj, pod surovim čeličnim
suncem, hiljade ljudi sakate jedni druge ubodima bajoneta, noževima,
mačetama. Svi su imali moj lik. Barselona je pala na dan kada sam stigao u
Pariz. Iznajmio sam sobu u jeftinom pansionu i odmah se uputio na Rozeninu
adresu. Pakova verenica poticala je iz porodice izdavača. Otac, mesje
Mendron, postojan i strog čovek, primio me je u početku s više radoznalosti
nego nepoverenja. Kada sam se na kraju dana vratio u svoj pansion, već se
prema meni odnosio samo s nepoverenjem. Majka je bila suprotnost, mala i
nervozna, sa sklonošću ka brizi i radoznalosti. Što se Rozen tiče, učinila mi se
lepšom nego na ono malo fotografija na kojima sam je video. Oči, skoro
nestvarne plave boje, izgledale su, ovako uživo, pokretne, tražeći moje, manje
stvarne nego na fotografijama.
Rekao sam joj, kada sam stigao, da sam ostavio Paka u Barseloni,
spremnog da se do smrti bori za republiku i demokratiju. Od onda nisam od
njega imao vesti. Rozen mi je postavila dva ili tri pitanja. U jednom trenutku
roditelji su izašli. Ostali smo sami. Kamin je goreo. Iz patosa, izglancanog
nedugo pre toga, oslobađao se miris voska i lavande. Na zidu je visilo platno
na kojem je anđeo držao jabuku.
Da li ti levitiraš?
Kako to misliš?
Deluje mi da si lakša od vazduha.
Rozen uzdahnu i naže se. Uzela je moju desnu šaku u svoje male mekane
ruke.
Zašto ste to uradili?
U početku iz prijateljstva, uspeo sam da izgovorim. Pako je moj najbolji
prijatelj.
 A posle?
Posle sam se zaljubio. Zaljubio sam se u vas.
I sada?
Sada?!
Šta će biti s nama sada?
Dva meseca kasnije ukrcali smo se na brod za Rio de Žanejro. Rozen je
ostavila pismo roditeljima. Nije pokušala da se pravda, još manje da traži
oproštaj.
Ne treba da se izvinjavam, reče mi, ljubav ne moli za oproštaj. Ljubav je
neosudiva.
U pismu je roditeljima saopštila da je odlučila da ode sa mnom u novi
život, u zemlju koja ne zna za kajanje, daleko od mržnje, gneva, slepog besa
koji deli Evropu.
U to vreme, jedna jedina zgrada dodirivala je nebo Rio de Žanejra, sedište
l i sta A Nojći, na trgu Maua. Duž obale Kopakabane bile su postrojene
dvospratne vile, iza kojih je mogao da se vidi, u pozadini, delić planina.
Brda vuku pogled ka nebu, primetila je Rozen, zato su ovim ljudima oči
tako pune svetlosti. Složio sam se. I danas je isto. Lepota prirode je zarazna i
za Karioke i za posetioce.
Živeli smo u Grand hotelu Internasional, u Santa Terezi, predivnom zdanju
sagrađenom krajem XIX veka da bi u njega bio smešten sanatorijum. U
godinama koje su sledile, mnogi evropski umetnici, izbegli od rata, potražili
su tamo utočište, a među njima i Arpad Seneš i Viejra da Silva. Rozen je išla
na časove kod Arpada. Počela je da slika. Što se mene tiče, nisam imao
problema da se zaposlim, prvo u prodavnici tekstila, i kasnije kao novinar. Po
završetku rata vratili smo se u Pariz. Mesje Mendron je umro nekoliko meseci
ranije, od srčanog udara. Gospođa Mendron nas je, veoma pogođena
muževljevom smrću, primila s olakšanjem i nežnošću. U godinama koje su
sledile posvetio sam se obnavljanju izdavačke kuće, bez velikog uspeha, i u
isto vreme sam studirao klasične jezike na Sorboni. Rozen je slikala. Primili
smo u našoj kući prve angolske i mozambičke azilante. Bili su to divni dani.
Verujem da smo bili srećni.
Šta se desilo?
Jednog popodneva Rozen je šetala s majkom po Šanzelizeu, kada se
kamion nekontrolisano popeo na pločnik i pokupio obe. Na mestu su
poginule. Nekoliko dana zatim, dok sam sedeo u svojoj kancelariji u
izdavačkoj kući, praveći se da još uvek imam život, ugledao sam kako ulazi
visok čovek, lepo obučen, čije mi lice nije bilo nepoznato, jer se relativno
često pojavljivalo u portugalskim novinama. Covek iz suparničkog rova,
visoki funkcioner Salazarovog režima i kolonijalne vlasti.
Tu počinje novo poglavlje u mojoj biografiji. Uzgred, prilično diskutabilno.
Ti si mi, međutim, tražila ljubavnu priču. Nju sam završio. Sada bih voleo da
čujem tvoju.

Noć se otvarala kao nar.

Prirodni vatromet: zvezde zavijaju na nebu. Svici. Udaljeni zvuk cvrčaka.
Vlažni miris života koji izbija iz dvorišta (na drugom mestu ću govoriti o
dvorištima, toliko bitnoj ustanovi u tropskim predelima u kojima se govori
portugalski).
S druge strane bedema, dolazio je glas Kaetana Veloza, koji peva
portugalskim jezicima:

Volim da osetim kako mi jezik jaše jezik Luisa de Kamoeša

Volim da jesam i da budem
I želim da se posvetim stvaranju prozodijskih zbrka
I obilja parodija koje skraćuju muke
I podvaljuju boje kao kameleoni
Volim Pesou u personi
Ružu u Rozi
I znam da je poezija prozi
Kao ljubav prijateljstvu
I ko može da porekne da joj je ona superiorna?
I neka Portugali umru od gladi
„Moj jezik je moja domovina“
Da te čujem Mangejra! Da te čujem!
Cvet fada i sambe
Luzitanska Amerika latinski u prahu
Šta želi
Šta može ovaj jezik?

Crvene sveće bacale su vatrenu svetlost na Jarino lice.

Ja sam bila prevarena, reče Jara. Ne, ne onako kako mislite.
Zvao se...
Još uvek mi je teško da izgovorim njegovo ime. Zato, hajde da
pretpostavimo da se zvao Felipe. Držao je časove joge u jednoj sali blizu
mesta gde sam živela. Bio mi je instruktor. Kliše, znam da je kliše da se žena
zaljubi u svog instruktora joge. Pa šta?, volim klišee, daju mi sigurnost.
Anksiozna sam ličnost, to ste primetili. Sve mora da mi bude sređeno, u
suprotnom mi bude zlo, dobijam bol u grudima, teško dišem. Svakog jutra
ustajem u sedam, ručam tačno u podne, večeram u osam. Idem u bioskop, po
mogućstvu uvek u isti, subotom predveče. Rutina me smiruje.
Felipe je bio vrlo pažljiv prema meni. Slao mi je cveće na posao, koleginice
su umirale od zavisti. Vodio me je na večere u minijaturne i misteriozne
restorane, gde su nam služili, uz svetlost aromatičnih sveća, povrće iz Indije
ili sa Tibeta, koje su budistički monasi uzgajali najčistijom vodom i veoma
starim molitvama. Pisao mi je osrednje pesme, plagijate dobrih pesnika.
Pored toga, bio je malo viši od mene, imao je svež osmeh i zdravo telo,
defmisano i savitljivo, kao što priliči, naravno, jednom instruktoru joge.
Čitao je, da, dosta je čitao. Da li vas to iznenađuje?
Ne znam zašto. Voleo je Filipa Rota. Voleo je japanske filmove. Ah da!
Ovo je vrlo bitno: voleo je da putuje. Ja takođe. Bili smo zajedno nešto više od
dve godine kada sam dobila poziv za reviju u Rio de Žanejru. Trebalo je da
zajedno s ostalim manekenkama predstavim kolekciju nakita englesko-
brazilske kreatorke Žulije Blank, moje odlične drugarice. Pozvala sam Felipea
da pođe sa mnom. Platila sam njegov put. Otišli smo nedelju dana ranije i
odseli smo, na Žulijin poziv, u Kopakabana palasu. Fantastično smo se proveli
te nedelje. Peli smo se starim stazama kroz šumu do spomenika Hristu
Spasitelju. Vozili smo pedalino po jezeru Rodrigo de Frejtas. Jeli smo meso
sušeno na suncu i manioku u restoranu u Santa Terezi, koji služi hranu sa
severoistoka Brazila. Skakali smo paraglajderom sa Pedre bonite. Trčali smo
po šetalištu pored okeana. Pili smo sok od kažua u Bibiju. Probali smo
famozni keks „globo“. Bili smo na Lapi da slušamo šorinjo. Proveli smo čitavo
popodne u knjižari Travesa u Ipanemi, razgledajući i kupujući knjige i ploče.
Žulija je ostvarila manekensku karijeru u Londonu, dok je u isto vreme išla na
kurs za dizajn nakita. Odlično se udala, za engleskog aristokratu, ušla je u
druge društvene krugove, i to joj je pomoglo u poslu. Upoznala sam je na
samom početku. Samo što je bila došla iz malog grada Paso Fundo42 na jugu
Brazila, da okuša sreću u Engleskoj. Obe smo bile veoma mlade, bezazlene,
donekle čak i glupe. Tokom petnaest meseci delile smo stančić u ružnom i
mračnom kraju severnog Londona, dok se nisam umorila od engleske hrane,
sivih dana, i vratila se u Lisabon. Možda je to najveća greška koju sam u
životu napravila.
Na kraju krajeva, od čitavog iskustva ostalo mi je prijateljstvo sa Žulijom.
 Dakle, te noći kada je bila revija, nestala je ogrlica. Izuzetno vredna.
Ja sam je nosila na pisti.
Žulija se uznemirila, ja još više.
Profesore, vi ste me već videli iznerviranu. Skoro uvek, priznajem, bez
ozbiljnog razloga.
Možete zamisliti kakva sam bila.
Odveli su me u svlačionicu. Došao je policajac, jedan čak lep tip, srednjih
godina, prosede kose, veoma lepo oblikovane brade. Na početku je bio
simpatičan. Postavljao mi je jednostavna pitanja o mom životu, roditeljima,
nedelji koju sam provela u Riju. Zatim je postao agresivan:
Gde ti je dečko?
Tamo napolju, odgovorila sam. Trebalo bi da je tamo napolju. Ostavila
sam bila Felipea u svojoj svlačionici, ali pretpostavila sam da je u
međuvremenu otišao u publiku.
Policajac se nasmejao:
Tamo napolju? Zaista mnogo napolju. Zbrisao je. Tip je pobegao sa
ukradenim predmetom. Da li ste sami sve smislili, ili ste imali saučesnike?
Osetila sam ubod u grudima, nesvesticu. Morala sam da sednem da ne bih
pala.
Znaš šta će sad da ti se desi, devojko?
Izgubila sam se potpuno. Iscepala sam mu lice noktima. To nije pomoglo.
Šest nedelja sam provela u zatvoru, odvratno je tamo bilo, ne želim ni da se
sećam, u iščekivanju suđenja. Za sve to vreme pokušala sam da stupim u
kontakt s Felipeom. Telefon je stalno bio zauzet. Imala sam ključ njegovog
stana koji je iznajmljivao, u Anžosu43. Otišla sam tamo dva dana nakon
povratka u Lisabon. Probala sam ključ, nije odgovarao. Pozvonila sam.
Otvorio mi je neki mladi Italijan. Živeo je tamo tek nekoliko dana. Nije
poznavao skoro nikoga u gradu. Kasnije sam srela jednu zajedničku
prijateljicu i ona me je ubeđivala da se Felipe preselio u Buenos Ajres. Nikada
više ništa o njemu nisam čula. Takođe nikada više nisam razgovarala sa
Žulijom.
Majka mi je umrla od raka dojke malo pre nego što sam napunila petnaest
godina. Ostala sam sama s ocem, neosetljivim i strogim čovekom, ćutljivim,
nesposobnim da razume, ili barem da pokuša da razume dezorijentisani svet
jedne adolescentkinje. Ni ja nisam bila slatka. Vikali smo jedno na drugo kada
sam odlučila da se posvetim manekenskoj karijeri. Otišla sam od kuće i
ponovo ga videla tek tri godine kasnije. Zamislite kako se osećao kada sam
mu telefonirala da mu kažem da sam uhapšena u Rio de Žanejru, optužena za
krađu i napad na predstavnika vlasti. Na moje iznenađenje, nije me grdio.
Došao je da me vidi. Da mi pomogne. Posećivao me je u zatvoru. Donosio mi
poklone. Videla sam ga kako stari tih dana. Nije dugo poživeo posle toga.
To je moja priča. Siroče sam i nemam poverenja u muškarce.
Motivi su mi dovoljno dobri, zar ne mislite?

Utihnula je. Cvrčci su zaspali. Neko je isključio radio u susednom dvorištu.

Samo se čulo udaljeno zavijanje zvezda na crnom somotu noći. Onda je Jara
kleknula u kadi. Stavila je ruke na leđa, čineći pokret koji sve žene odlično
izvode i koji mi se uvek čini kao delo nekog genijalnog koreografa, i skinula
gornji deo kostima.
Da li sam lepa? Recite da jesam, profesore, tako mi je potrebno da to
čujem.
 DESETO POGLAVLJE

Priča koju skoro da sam zaboravio, ili o tome kako je muzika, bez sumnje,
najsavršeniji i najotporniji govor od svih. Pesme ne stvaraju rđu.
Početak?
Početak neke priče nije uvek lako pronaći. Ova je imala jasan početak. Sve
je počelo jednog jutra, belog i mekanog kao pulpa anone, u gradu Bara do Rio
Grande, na severoistoku Brazila, prve nedelje marta 1995. godine. Pobegao
sam iz Lisabona, u februaru, kao po običaju, da izbegnem hladnoću, tu oštru,
mračnu i zlu tugu, i na kraju sam se zadržao duže nego što sam planirao pod
suncem severoistočnog Brazila. Sedeo sam na verandi malog pansiona, blizu
luke uronjene u svetlost. Sećam se da sam podigao pogled da bih posmatrao
reku. Zažmurio sam, na trenutak, zbog zaslepljujućeg sjaja, i knjiga mi je
ispala iz ruku. Kada sam otvorio oči, video sam čoveka kako stoji preda
mnom.
Luzijadi? Vratio mi je knjigu: mi smo bez sumnje odjeci starijih glasova.
Sve postoji samo da bi se ponovilo.
Ne bih umeo da ga nacrtam. U međuvremenu sam zaboravio oblik
njegovog lica, da li je bio preplanuo, da li mu je nos bio tanak, usne mesnate,
kosa ravna ili kovrdžava. Sećam se očiju, to da, širokih i otvorenih očiju, i
njihovog sjaja. Kada bih ga danas ponovo sreo, u nekoj prometnoj lisabonskoj
ulici, mogao bih ga prepoznati samo po očima. Ispričao mi je da je njegov
deda po ocu bio prijatelj Ričarda Fransisa Bartona, velikog engleskog putnika
XIX veka, jednog od prvih Evropljana nemuslimanske veroispovesti koji su
posetili sveti grad Meku, i prvi koji je ugledao jezero Tanganjika. Barton je
govorio dvadeset devet jezika, svaki sa ispravnim naglaskom, motivisan
plemenitim ciljem da bolje razume ostatak čovečanstva. Motivisan takođe i
zadovoljstvom, ne manje plemenitim, da vređa svo to čovečanstvo na
sopstvenom jeziku. Ser Ričard Barton bio je, priznajmo, majstor za uvrede.
Pročitajmo samo šta je napisao o Goanima i Portugalcima iz Goe, sa upornim
i kreativnim besom, u Goa and. the Blue Mountains. U naporu da se približi
drugima ne bi li ih bolje upoznao i izvređao, Barton se pretvarao u njih. Bio je
avganistanski musliman u Meki; fizički radnik Ciganin u kanalima Inda, Oca
Reka, koji je dao ime čitavom potkontinentu; derviš tokom meseci kada je za
englesku Krunu istraživao najudaljenije krajeve Pendžaba. Godine 1869.
Ričard Barton se spustio rekom Sao Fransisko, lepa avantura, opisana sa
mnogo detalja, plašim se čak i previše detalja, u knjizi Putovanje čamcem od
Sabare do Atlantskog okeana.
Upravo je u onoj luci, reče mi čovek, njegov deda upoznao Ričarda
Bartona. Razvijalo se iznad sporog stenja, iznad razbacanih kuća, iznad
nehajnih voda stare reke, isto takvo jutro. Na severoistoku Brazila, inače, sva
se jutra ponavljaju. Sva popodneva liče. Veliki putnik čitao je Kamoeša.
Kasnije će prevesti Luzijade, ne na savremeni engleski, što mu se činilo
naivnim zadatkom, skoro dečijim, već da, na zahtevno narečje kojim se
govorilo u Engleskoj u XVI veku.
Čovek mi pruži ruku. Predstavio se: Domingos da Pajšao Neto, vama na
usluzi. Oči boje meda sjajile su se više od reke koju je sunce nežno milovalo.
Znate šta je Bartona zainteresovalo za Luzijade?
Nisam znao.
Domingos privuče stolicu i sede pored mene. Dao je znak konobarici,
tužnoj devojci, veoma mršavoj, i naručio vrlo hladno pivo za nas dvojicu.
Pričao je polako, onim melodičnim pernambukanskim naglaskom, kao što je
svetlost postajala sve veća i moćnija dok se reflektovala na dugačkom
vodenom ogledalu. Morali smo da se sklonimo pre jedanaest, oterani
šibanjem sunca.
U Portugalu još uvek čitaju Luzijade?
Da, potvrdio sam. Mladim Portugalcima je to obavezna lektira u srednjoj
školi. To objašnjava zašto ih mnogi nisu pročitali.
Domingos da Pajšao Neto uzdahnu rezignirano:
Treba da ih zabrane. Treba da povuku iz prodaje sve postojeće primerke.
Možda čak i da ih spale. Kada bi ih zabranili, postali bi ogroman hit.
Zamislite kada bi ih još javno spalili na trgu, pred televizijskim kamerama.
Bio bi to međunarodni hit.
Kupio je dva velika imanja, tu u blizini, na desnoj obali reke, oblasti
poznatoj po proizvodnji vina. Gajio je marihuanu između loze. Najbolju
marihuanu u Brazilu. A vino tek onako. Svakog dana se molio Svetom Judi
Tadeju, čuvaru nemogućih poduhvata, da mu da snage da se bori protiv
ekologa, hipika i sve ostale glupe baraberije koja se zalaže za legalizaciju
lakih droga.
Slatko je ono što je zabranjeno. Da nije tako, pogledajte Adama i Evu, naše
roditelje, živeli su u tropskom raju. Tropski raj mi, inače, zvuči kao
pleonazam. Raj može da bude samo u tropima. Niko ne zamišlja Raj u
Švedskoj, ma koliko Šveđanke bile dobre ribe, a ima ih, to je fakat, mada, za
moj ukus, u sisama imaju višak koji im nedostaje u guzicama. Tamo, u Raju,
mama i tata su na raspolaganju imali dobar mango, ananas, papaje, guave,
kažue, marakuje, možda čak i acerole, kaže, graviole. Zašto bi se interesovali
za jabuke, potpuno nezanimljivu voćku, glupu i bezukusnu? Jeo bih jabuke
samo kada bi mi rekli da je zabranjeno.
Spustio je na mene radosni sjaj svojih očiju.
Bilo je to u Africi, reče. Bilo je to u Keniji, na istočnoj obali Afrike, kada se
Barton zainteresovao za portugalske pomorske avanture. Dođite kod mene.
Pokazaću vam pismo koje je Barton napisao mom dedi.

Pet meseci kasnije, iskrcao sam se u Najrobiju. Jedan stari kenijski

političar, moj prijatelj još iz pariskih dana, pedesetih godina, nije se začudio
kada sam ga preko telefona pitao da li u Malindiju zna nekoga koga zovu
Mendo. Da, reče mi. Idi do Krokodilskog imanja i pitaj za Džozefa. Džozef je
glava familije Mendo. Reci mu da sam ga pozdravio.
Zatekao sam Džozefa Menda sa malim krokodilom u rukama. Uzmi ga!
Uzmi ga!, navaljivao je, dok je unosio životinju u lice veoma riđe žene, čije je
koža bila zasejana pegama. Žena je odbijala, sklanjala se, uz smeh i vrištanje,
dok su prijateljice, dve bliznakinje podjednake visine kao ona, ali plavokose,
blistavo plave kose, ponavljale uglas sa Kenijcem:
Uzmi ga! Uzmi ga!
Krokodila kao da je bilo sramota zbog žalosne predstave. Sigurno su ga
terali na to svakog dana, ili su ga možda ošamutili pre početka sa tri dobra
udarca motkom. Samo je mlitavo mahao repom, bez energije, bez pobune,
bez trunke dostojanstva. Sačekao sam da se turisti udalje i prišao sam
Džozefu Mendu. Mislio sam da će me zasuti nepoverljivim pitanjima.
Zamišljao sam ga kao mračnog, nedruželjubivog, kao mutnu reku usred
mećave. Bio sam siguran da će energično pokušati da negira moju
pretpostavku: Banda wa Mreno? Ne, ne, bvana, nikada nisam čuo za tako
nešto!
Banda wa Mreno, što na svahiliju znači Portugalska kuća, bila je razlog
mog dolaska tamo. Desilo se obrnuto: Džozef Mendo se nasmejao. Razvukao
je usne u širok osmeh, koji je pokazao nanizani sjaj predivnih zuba, dok mi je
u isto vreme pružao koštunjavu i iskrenu ruku:
Došli ste kod prave osobe.
Imao je tanku liniju dlaka izvučenu iznad usne u stilu Klerka Gejbla, i to
ga je, ne znam zašto, činilo još simpatičnijim. Te noći sam večerao u njegovoj
kući, skromnom domu sa limenim krovom, spavaćom i dnevnom sobom, u
zapuštenom kraju Malindija. Viktorija, Džozefova žena, bila je debela i sjajna,
hodala je kao da pluta, a pričala kao da uzdiše. Ličila je na balon, veoma
okrugla, i svakako lakša od vazduha.
Kada smo završili s večerom, čim je Viktorija sklonila šoljice za čaj, Džozef
Mendo me je odveo u sobu. Otvorio je ogroman orman i izvadio, iz gornje
fioke, ogrtač od satena, veoma istrošen, koji mi je stavio u ruke. Zatim je
kleknuo i ispod kreveta izvadio neki dugačak predmet umotan u čaršav. Kada
ga je odmotao, video sam da se radi o maču.
Čitaj!, naredio mi je i prstom pokazao na sečivo. Na škrtom svetlu jedine
lampe u sobi, nagnuo sam se nad nju kao nad senke istorije, i jedva uspeo da
pročitam, pored dugogodišnje rđe i upornog habanja vekova, jedno staro ime
– Diogo Mendeš.

Ponovo sam se video sa Džozefom Mendom dva dana kasnije, bila je

subota, u servisu jednog od rođaka. Starim džipom su me odvezli do osnovne
škole. Tamo nas je, u učionici, dočekala čitava familija, ili barem dobar njen
deo, nekih trideset muškaraca i žena, oni u crnim pantalonama i belim
košuljama, blistavo belim, one u crnom suknu, sa teškim maramama na
glavama.
Prislonili su stolice duž zidova. U vrhu učionice, iznad katedre, sjajio se
mač Dioga Mendeša.
Nakon rituala pozdravljanja, sa dugim zagrljajima, pitanjima, smehom,
ponudili su mi stolicu. Grupa se podelila kao neki hor, žene s desne strane,
muškarci s leve. Dva muškarca, koja su bila ispred svih, nosili su dugačke
bubnjeve domaće izrade, sa dobro zategnutom kožom antilope. Treći je držao
frulu. On je započeo ceremoniju, izvodeći laganu melodiju, pomalo arapsku,
kojoj su se, nakon dva minuta, pridružili bubnjevi, najpre kao šum, zatim sve
brže, u brzom galopu, i onda je jedan od muškaraca zapevao moćnim
tenorom, a za njim je krenuo hor. Trebalo mi je nekoliko minuta da shvatim,
zapanjen, da pevaju na portugalskom, ili još bolje, na narečju u ruševinama,
koje je pre mnogo vekova bilo naše. Trebalo mi je mnogo više vremena, četiri
ili pet dana, da shvatim da to što pevaju predstavlja odlomke iz jednog
dnevnika – svedočanstva mornara koga je Vasko da Gama ostavio u Melindeu
(ti mornari su se zvali lançados44), i koji je tamo pravio decu. Kako se čini,
mnogo dece.
Cenim da su potomci Dioga Mendeša odlučili da dedin dnevnik pretvore u
pesme, i u tom formatu ga kasnije prenose s generacije na generaciju, kako bi
ga bolje sačuvali. Malo pomalo, međutim, kako su zaboravljali značenje reči,
počeli su da im pripisuju magična svojstva.
Džozef Mendo mi je objasnio da svaka pesma, svaki odlomak dnevnika,
služi (služio je) za drugu svrhu. Jedna je služila da se oteraju zli duhovi;
drugom se privlačila sreća. Ona je čuvala od malarije, sa ovom se borilo protiv
tuge. Tako, na primer, Mesečeva pesma, koja je u stvari odlomak dnevnika u
kojem Diogo Mendeš veliča lepotu žena Melindea i njihov talenat za ljubavne
igre, pevana je u noćima punog meseca devojčicama koje su upravo dobile
menstruaciju, u verovanju da će im tako biti osigurana plodnost.
Danas ništa više od toga nije u upotrebi. Bio sam, bojim se, poslednja
osoba koja je čula udaljeni glas Dioga Mendeša. Ili ne – ko zna, možda je
muzika zaista jača od čelika jednog mača.

(Odlomci pisma Ričarda Fransisa Bartona Domingosu da Pajšau,

napisanog u Damasku, februara 1869)

[...] Rekli su mi da na ostrvu ima Portugalaca. Želeo sam da ih upoznam.

Odveli su me do jednog čoveka, crnog kao i ostali, po imenu Piter Mendo, koji
mi se poverio, bez drhtaja u glasu, da je potomak mornara Vaska da Game –
jednog langada. Slatko sam mu se nasmejao u lice. Potomak langada? Možda
je i moguće. Kasnije mi je taj smeh preseo, kada se Piter Mendo slatko smejao
bez trunke zlobe.

[...] Takozvani Portugalci iz Melindea, ili Malindija, žive od ribarenja, i neki,

malo njih, od trgovine suvim kokosom. Niskog su rasta, mršavi, skloni
alkoholu i maštanju i, generalno, prezreni od strane ostalih naroda. Za razliku
od većine stanovnika obale, koji slede Muhamedovo učenje, Portugalci iz
Melindea tvrde da su hrišćani – čudno je to njihovo hrišćanstvo, koje
sjedinjuje sveti Hristov krst i primitivne i prostačke animističke invokacije.
Osim toga, veseli su i vole slavlja, najviše od svega vole da igraju tokom
karnevala.

(Odlomci dnevnika Dioga Mendeša – zanimljiv eksperiment usmene

arheologije)

O ženama iz Melindea:

Imaju ženskinje Melindea tamna čela, i kovrdžavu kosu tako lepo izdeljenu u
marljivo izrađene pletenice i tako sjajnu i zdravu, da se ne umaram nikad od
gledanja u njih. Dojke slobodne u vazduhu, veoma podignute i živahne. Perle
oko vrata, i veo koji malo pokriva ono što među nama stid naređuje da sakriti
treba. One su, Gospode, moja propast.

O narodnim veseljima:

Mnogo je veseo puk u ovim krajevima! Mnogo pevaju i plešu i ako mi je na

početku smetalo uhu da podnosi prostačku grmljavinu bubnjeva i atabuka,
sada me taj zvuk obuzima, i ja plešem s gomilom.

O pučkim kućama:

Nemaju vrata, ni drugo kakvo obezbeđenje kuće crnaca, a jesu, ipak, veoma
sigurne, jer u njih ne ulaze oni što kradu, kao što je kod nas loš običaj. I
podnose najhladniji mraz i najjače pljuskove, čuvajući od jare, kao i od
okrutnosti ovog velikog sunca koje ovde sija, ostajući uvek sveže i udobne.
 JEDANAESTO POGLAVLJE

Kratke beleške za esej o ulozi dvorišta u tropskim kreolskim društvima pod

portugalskim uticajem. Povratak u Lisabon sa više pitanja nego odgovora. U
kojem počinje da se javlja nova pretpostavka za pojavu više nego savršenih
neologizama. Fanfir, mačak slikar i – ponovo – govor ptica.
Kada su ga pitali kakav je njegov odnos prema portugalskom i kimbundu,
Mario Pinto de Andrade imao je običaj da kaže da je u njegovom detinjstvu
portugalski bio jezik kuće, a kimbundo jezik dvorišta. U buržoaskoj udobnosti
sobe za dnevni boravak – obratite pažnju na izraz: „za dnevni boravak“, ne
„za dnevni život“ – govorio se samo portugalski. U dvorištu, s poslugom i
drugovima, koristio se kimbundo. Tako je Mario bio luzofon u dnevnom
boravku, da bi se u dvorištu smatrao Bantuom, ili skoro Bantuom. Sa mnom je
bila slična priča. I ja sam odrastao podeljen između dnevne sobe i dvorišta.
Podeljen? Napisao sam podeljen? Izvinjavam se, ponekad se zanesem pa malo
pogrešim. Dozvolite mi da se ispravim: uvećavao sam se, rastao, između
dnevne sobe i dvorišta. U jednom od svojih najpoznatijih eseja, Ubilački
identiteti, Amin Maluf brani stav da što više identiteta imamo u sebi, posebniji
postajemo. Slažem se. Mi, Luanđani, veoma smo posebni.
U Luandi, u Dundu, u Šibiji, dvorišta su oduvek bila prijatni prostori
druženja i razmene. Pravili su se dugi i veseli subotnji ručkovi u svežoj senci
stabala manga i mulembe45. U sumrak, kako je ostavio napisano pesnik Ajreš
de Almejda Santuš:

Deca su sedala u krug,

da slušaju, razrogačenih očiju
staru Žažu i njene priče
od kojih se koža ježi
o vraču Katimbi.

Na kraju bi se mulemba osušila, a s njom i radost klinčadije iz kraja. Mario

Pinto de Andrade je, međutim, zaboravio da doda da se u dvorištima nije
govorio samo kimbundo. U dvorištima Luande kimbundo se mešao s
portugalskim. Kao i u Brazilu, dvorišta su bila mesto gde se Afrika odmarala
od ropskog rada. Tamo su se pričale priče, poštovali kultovi predaka i oriša46,
i slavio se život. U gradovima kao što su Salvador, Resife, Sao Luis do
Maranjao, Ouro Preto, ili Rio de Žanejro, naš jezik se družio s indijanskim i
afričkim jezicima, i oni su ga obljubljivali i širili.
Volim da uđem u ta ogromna dvorišta u Olindi ili u Bengeli, da milujem
umorne bedeme od ćerpiča, sklanjam teške listove banane i zagušljivu vlagu,
da bih najzad seo na zemlju, glavu naslonio na grubo stablo nekog stoletnog
drveta. Avokada. Manga. Smokve. Hlebnog drveta. Sklapam oči i vrlo brzo
lagani žamor glasova izbija iz crne zemlje.
Dvorišta su puna glasova. Da biste ih čuli, potrebna je spremnost duha,
iliti vreme i pamet, zbir osobina koje u danima koji teku malo ljudi poseduje.

Poslednje noći u Olindi probudila me je vesela gungula i smeh. Skočio sam

iz kreveta, malo uznemiren, i izašao u dvorište. Jutro se rađalo. Krošnje su
vrvele od insekata. Mravi su na leđima nosili kapi svetlosti. Video sam jednu
bogomoljku da se prekrstila pre nego što je napala i pojela skakavca. U dnu,
iza malog bazena na suprotnom kraju dvorišta, gde je noć poslednjom
snagom potražila utočište, razabrao sam siluetu čoveka. Stajao je, nagnut
napred, kao da ga gura veoma jak vetar. Napravio je dva koraka ka meni:
Pogledajte samo, obradovao se, pokazujući ka meni. Stari Crnac!
Nasmejao sam se.jer je on upravo bio slika i prilika Starog Crnca, onog
mudrog i plemenitog bića sede kose, vrlo bele brade, uvek s lulom u ruci,
poštovanog u kultovima umbande i kandomblea. Prišao je još malo, popeo se
uz strme stepenike dok nije izronio iz senki kao kralj. Pružio sam mu ruku.
Držao ju je stegnutu dugo i srdačno. U očima je imao šeretski sjaj.
Podsećate me na dragog druga, rekoh mu. Te vaše oči.
Čovek se nasmeja:
Na još jednog Starog Crnca?
Istina, na još jednog Starog Crnca. Zvao se Mario. Mario Pinto de
Andrade. Osnovao je i vodio Narodni pokret za oslobođenje Angole. Bio je
sekretar za kulturu Gvineje Bisao, u vreme kada je panafrikanizam još uvek
imao neki smisao. Mario je čitav život posvetio oslobođenju Afrike.
Aha. I, jel’uspeo?
Da li je uspeo da oslobodi Afriku?
To.
Afrika se oslobodila evropske kolonijalne dominacije, ali ne i siromaštva,
neobrazovanosti, nasilja. Još manje od domaćeg kolonijalizma. Bila je to
polovična pobeda.
Je l’ umro, prijatelj?
Jeste.
Voleo je reči, kao i ti, zar ne?
Da, potvrdio sam, iznenađen. Studirao je filologiju, kao i ja.
Priđite ovamo, šapnuo je i povukao me za ruku. Imam jedan poklon za vas
od njega. Reči. Nove reči, sjajne i šarene kao perlice. Najlepše reči na svetu.
Prislonio je usne na moje uvo. Kosa mu je mirisala na vlažnu zemlju.
Probudio sam se tog trenutka. Neko se napolju smejao. Možda neko dete.
Onda se desilo masovno preletanje ptica, i zatim veliki spokoj koji se opet
uspostavio nad svim stvarima.
Ptice po prolasku ostavljaju umirujuću tišinu.

U Lisabon smo se vratili jednog subotnjeg popodneva. Lula Araes došao je

do pansiona oko pet sati, da nas odbaci na aerodrom. Sišli smo s prtljagom.
Nekoliko minuta kasnije pojavili su se Alešandri Anjanguera i Plasido
Domingo, obojica u elegantnim belim odelima, panama šeširima, s finim
štapovima i ruku podruku, kao sijamski blizanci koji su upravo stigli iz nekog
srećnijeg vremena. Pesnik mi je poklonio grafiku na platnu lokalnog
umetnika, na kojoj se Lampiao47 u paklu karta s đavolom.
Obratite pažnju na to kako je zli zapanjen. Sada mi recite: zašto je usnati
tako oduševljen? Moje je mišljenje da ga iznenađuje i veseli bezazlenost ovog
drugog. Kangasejro igra karte kao da je moguće prevariti zloću. Nakratko se
nasmejao. Zatim se uozbiljio, promenio ton i temu: Onaj rukopis o kojem ste
nam pričali, profesore, možemo li ga videti?
Ukrali su ga, odgovori Jara. Ton joj je bio tako grub da je izgrebao vazduh.
Neko je ušao u profesorovu sobu i odneo dokument.
Anjanguera namršti čelo:
Zaista?! Da li su još nešto ukrali?
Plašio sam se da će mu Jara skočiti zavrat. Ona je bila ubeđena da je krađa
pesnikova zamisao. Nebrojeno puta smo o tome raspravljali. Meni je to
zvučalo besmisleno. Zašto bi Anjanguera ukrao rukopis? Dao bih mu kopiju.
Koliko god kopija da mi je tražio.
Odneli su samo rukopis, odgovorih. To je najčudnije.
Da, veoma čudno. Da li ste prijavili krađu policiji?
Čemu? Deluje mi bespredmetno. Gubljenje vremena.
Imam dobre prijatelje u policiji. Mogu da popričam s njima.
Nema potrebe, prekidoh ga, pomalo već grubim tonom. Pustite to. Nikada
u životu nisam tražio pomoć policije. Ne volim ni popove ni policajce. Još
manje vojsku.
Pesnik mi je pružio ruku.
Shvatam. Ni ja ne volim vojsku. Moje antipatije tu prestaju. Mislim da mi
fali hrabrosti da prezrem policajce i popove. Posebno popove. Sve u svemu,
ako vam budem potreban za bilo šta, nemojte se ustručavati.
Plasido Domingo me je stegao srdačnim zagrljajem:
Bila mi je čast upoznati vas. Godinama sam želeo da razgovaram s vama,
mogu samo da zamislim koliko ste propatili. I za razliku od toliko drugih, koji
su dozvolili da ih iskvari gorčina, nikada vas nisam čuo da kritikujete zemlju.
Zemlja je nevina.
Da, znam to vrlo dobro, ali mnogi popuste u iskušenju da optuže ne samo
režim već i zemlju. Vi to nikada niste učinili. Čitao sam nekoliko vaših
intervjua i uvek me je impresioniralo vaše dobro raspoloženje, vera u
budućnost.
Zahvalio sam mu se, bez ikakvog oduševljenja. Istina je da mi podjednako
smetaju kritike mojih prošlih odluka u životu, koliko i pokušaji da mi se
olakša krivica.

Vratili smo se u Lisabon sa više pitanja nego odgovora. Kiša je

nemilosrdno pljuštala kao iz kabla. U poređenju s blistavim sjajem
pernambukanskog neba, portugalska zima mi se učinila nepodnošljivim,
gorkim i zlim godišnjim dobom, koje nikakvo proleće ne može spasiti.
Odmah sam zaboravio lepe sunčane dane u kojima sam uživao usred
decembra. Jara je reagovala još gore: hoću vene da isečem, reče mi preko
telefona, tek nekoliko sati pošto smo sleteli. Problem je što nemam snage ni
da držim sečivo. Trebalo bi da postoje agencije koje pomažu u samoubistvu.
Lepo pozoveš i dođe neko s pravim pilulama, ili s dobrim sečivom i čvrstom
rukom.
Moja kućna pomoćnica zove se Žina Lolobrižida. Ona je jedna zelenortska
gospođa, pouzdana i praktična, koja se prema meni ophodi kao da sam joj sin,
sin buntovnik i pomalo lud, uprkos činjenici da je dobrih trideset godina
mlađa od mene. Otac je, pretpostavljam, gajio strasnu ljubav prema oblinama
i krivinama poznate italijanske glumice. Verovao je da će se, ako joj da ime
svoje omiljene zvezde, devojčica razvijati u zadati savršeni oblik i bujnost.
Tokom procesa, međutim, nešto je pošlo naopačke, ne toliko što se tiče
bujnosti, koliko što se tiče njenog harmoničnog rasporeda, i ono što je trebalo
da bude inspiracija i počast,pretvorilo se u surovu šalu. Žini to nimalo ne
smeta. Ponosna je na ime i nosi ga izvezeno na uniformi. Učinilo joj se da
sam smršao kada sam stigao, i insistirala je da mi zagreje kašupu48 sa jajetom
na oko, koje sam pojeo iako nisam bio gladan, samo zato što mi je
zadovoljstvo da je usrećim. Tek mi je onda donela žutu kovertu, četvrtastu, sa
ručno napisanom mojom adresom, crnim mastilom,kaligrafskim slovima. Nije
bilo imena pošiljaoca.
Stiglo je jutros, reče Žina. Ostatak pošte sam stavila na vaš radni sto.
Rasejano sam otvorio kovertu. Izvadio sam kartu preklopljenu napola, i,
kada sam je otvorio, šarena ptica je poletela po prostoriji. Uhvatio sam je. Bila
je to prelepa sprava, napravljena od plastike, i predstavljala je onduvu, ili
anduu, sa običnim lastišem, umotanim, koji pokreće krila. Na karti je pisalo:

U šumi u kojoj je andua pevala

sve se utišalo.
Ko ti je naložio da pustiš reči, lovče?
Sada lete kao slepe ptice.
Nose svetlost, ali nose i bol.

Prvi stih podsetio me je na pesmu Valdemara Bastosa, Nduva – smrt

pevačice, napisane na osnovu pesme Raula Davida, koji je, opet, inspiraciju
našao u tradicionalnom melosu Ovimbunda49.
Ko je mogao tako nešto da pošalje?
Stavio sam anduu na radni sto i više o tome nisam mislio. Volim
zagonetke, ali od njih zahtevam barem minimalnu doslednost. Jara je
predveče došla do mene. Uplašila se kada je videla anduu.
Dobila sam istu takvu, objasnila je. Uz nju sam dobila kartu.
Pokazala mi je kartu:

Ako želiš da jedeš mravlju džigericu, prvo moraš da naučiš da tranžiraš.

Šta to znači?
Nasmejao sam se, iznenađen i obradovan. To je angolska poslovica,
objasnio sam. Nisam je čuo pedeset godina. Ne razumem. Ne znam ko bi
mogao da stoji iza ovoga. Ali ako si je i ti dobila, siguran sam da se ne radi o
tajnoj obožavateljki. Šteta, jedna tajna obožavateljka prijala bi mom egu.
Šta će vam tajna obožavateljka? Dovoljno vam je moje javno obožavanje.
Čoveku koga ja obožavam nije potrebna pažnja niti ljubav bilo koga drugog.
Mislite li da su nam oni poslali andue?
Oni?
Oni, logoteti.
Ne znamo ni da li ti ljudi postoje. Pretpostaviti to odmah na početku, kao
što smo učinili, možda je bilo plod lenjosti ili nedostatka mašte. Zar ti nije
palo na pamet da bi taj proces mogao da se dešava bez ičijeg namernog
uplitanja?
Za ime boga, profesore...
Ne veruješ da jezici imaju koristi od napada kreativnosti?
Napada kreativnosti?
Da, trenutaka intenzivne stvaralačke nadahnutosti njihovih govornika.
Glupost. A zašto bi došlo do te stvaralačke nadahnutosti? Kako objasniti,
pored toga, doslednost neologizama?
Ne znam.
Ne znate?
Ne znam, ali mogu da spekulišem, barem po pitanju eventualnog napada
kreativnosti. U prošlih trideset godina Portugal je veoma mnogo napredovao.
Izašao je iz vekovne zaostalosti. Opismenio je stanovništvo. Stvorio je odličnu
mrežu javnih biblioteka...
Imamo dobre biblioteke, tačno, ali što se tiče opismenjavanja, ne slažem
se s vama. Naš obrazovni sistem je veoma loš. Ðaci stižu do fakulteta skoro
nepismeni. Mladi su prestali da čitaju.
Očekivao sam da ćeš mi to reći. Pravi Portugalac izražava svoje
portugalstvo umanjujući Portugal. Statistika, naprotiv, pokazuje da se nikada
nije toliko čitalo, ovde, u ovom malecnom pravougaoniku uronjenom u sunce
i pesimizam. Godine 1960. bilo je sto korisnika biblioteka na hiljadu
stanovnika. Dok ih je 2003. bilo već više od osamsto. Statistika takođe kaže da
su najčešći čitaoci mlađi od trideset godina. Portugalska književnost prolazi
kroz odličan trenutak. Svake godine se pojavljuju novi pisci. Brazil, u
međuvremenu, nastavlja da raste. Svet se trese i krivi pod ozbiljnim
ekonomskim krizama, a Brazil raste. Svetom ovlada panika, svet se smiri, a
Brazil se ne zaustavlja, insistira na rastu. Ekonomski razvoj izaziva kulturnu
euforiju bez presedana u istoriji zemlje. Muzika, film, likovna i primenjena
umetnost, književnost. Sve je u pokretu. U Angoli i Mozambiku, uprkos
znatno skromnijem nivou, dešava se nešto slično. U poslednjih petsto godina
uvek je bilo rata, oružanih sukoba, na nekoj teritoriji gde se govori
portugalski. Sada ne. Po prvi put imamo luzofoni mir.
Vi, profesore, dakle, verujete da kolektivni mir i blagostanje dovode do
spontanog pokreta obnavljanja jezika?
Nisam rekao da verujem, draga moja. Izneo sam pretpostavku.
Sad mi je lakše, jer znam da verujete u čuda. Ali ja ne verujem.
Još ću te uveriti.
 Šta ste danas zabeležili u svoj Lični čudesnik?
Danas? Čekaj da vidim. Otvorio sam svesku i pročitao:
„Fanfir je jutros naslikao moj portret. Znam da sam to ja, jer na slici mrak
osvetljava livadu. Kada bih odlučio da napravim svoj metafizički autoportret,
napravio bih nešto veoma slično.“
Fanfir je naslikao vaš portret? Pričate o Fanfiru, onom Fanfiru?
Pokazala je (u neverici) na Fanfira, mačka koji je spavao, odsutan i srećan,
pored kamina.
Da, Fanfir. On slika. I to odlično. Učestvovao je na dve izložbe mačje
umetnosti, na Novom Zelandu. Na drugoj je dobio nagradu od dvadeset pet
hiljada evra. Nisi znala da mačke slikaju?
Nikada ne znam kada se šalite, a kada ste ozbiljni.
Samo šalu treba ozbiljno shvatati. Svako dete će ti to reći. Što se mačaka
tiče, da, generalno pokazuju da imaju ukusa i talenta za slikanje. Ima
majmuna, gorila, orangutana, koji su se prilično proslavili svojim likovnim
delima. Meni se lično najviše sviđa mačja umetnost.
Smatram da je dinamičnija. Fanfir, kao i većina mačaka, gaji pravu strast
prema akrilnim bojama. Ova platna ovde u radnoj sobi skoro sva su njegova.
Jara je odmahivala glavom:
Ne verujem!
Mogu da ti pokažem Fanfirove fotografije kako slika svaku od njih. Mačja
platna imaju vrednost samo ako postoje fotografije koje prikazuju tok
stvaranja, razvoj svakog dela.
Otišao sam po Fanfirov album. Lično sam ga fotografisao i razvio slike.
Jedna mi se posebno sviđa. Prikazuje ga u skoku, spremnog da se sretne s
platnom, sa ispruženim prednjim šapama sa kojih cure okrugle i sjajne kapi
indijske žute. Pogled mu je fiksiran van platna, kao da se sprema da ulovi
neku ideju – zar to, na kraju krajeva, ne rade svi veliki slikari?
Neverovatno, uzdahnula je Jara. Da nisam videla, ne bih poverovala.
Mislila sam da me, kao po običaju, zavitlavate.
Bila je impresionirana s kakvom posvećenošću moj mačak radi. To uzbudi
svakoga. Sedam godina ga gledam kako slika i dan-danas mi srce brže lupa sa
svakim njegovim skokom. Fanfir nekoliko minuta proučava platno. Bira boje
tako što njuši posude koje poređam po podu, svaku sa različitom bojom.
Uroni prvo jednu od šapa, zatim drugu, zatim se sav zategne i skoči. Slika po
platnu naglo i odlučno. Jedna plava kriva. Druga. Nagli crni udarac. Obe šape,
u isto vreme, cepaju u centru fleku crvene svetlosti. Na slici, završenoj,
uramljenoj, ostaje nepokorena energija s kojom joj se Fanfir predao.
To je pomalo zastrašujuće, priznala je Jara. Osećam da želi nešto da nam
saopšti. Uznemirava me, ni sama ne znam zašto, činjenica da ga skoro
razumem.
E pa vidiš, rekoh joj, ako jedan mačor može da komunicira s tobom, putem
slika, zašto ti je toliko teško da prihvatiš da su ptice mogle da doprinesu
svojim tajnim jezikom obnovi našeg?
Jara se nasmejala. Pogledala me je, porumenela i puna energije.
Koliko ste žena imali, profesore?
Jednu, već sam ti rekao.
Laž. Opet me lažete. Vi ste kompulzivni lažov.
Jesam. U pravu si. Istina je, što se mene tiče, veoma precenjena. Ali, u
ovom slučaju, princezo, možeš verovati. Sve žene koje sam imao, a imao sam
ih mnogo, bile su samo nesavršene varijacije prve.
DVANAESTO POGLAVLJE

Afrička prepiska Kamila Kaštela Branka

Kao dečak proveo sam neko vreme s jednim od četiri sina koje je Žoze do
Teljado50 ostavio u Angoli. Veljo Tejšejra radio je kao sipajo51 na jednom od
imanja moga oca (bič oko pojasa, kolonijalni šlem na glavi), što je bila skoro
neizbežna sudbina za siromašnog mulata, ne previše glupog niti nepismenog.
Ostao mi je u pamćenju u nepouzdanim fragmentima. Sećam se neodređenog
mršavog lica, koščatog, i glasa koji je otezao reči kroz nos, ali ipak bio moćan.
Kada sam ga upoznao, sigurno je već bio blizu osamdesete. Po ceo dan je
pričao priče iz starih vremena, dok je na suncu grejao nogu deformisanu
elefantijazom. Ponekad bih ga video kako razgovara s nekim belcima. Hoće
da saznaju nešto o Zeu do Teljadu, objašnjavala mi je majka. Otac Velja
Tejšejre, Žoze Tejšejra da Silva, zvani Ze do Teljado, bio je poznati razbojnik i
ubica. Godinama je izazivao portugalske vlasti tako što je krao od bogatih i
delio sirotinji, barem tako legenda kaže, iako je meni lakše da verujem u
Deda Mraza nego u Robina Huda. Kada je uhapšen, osuđen je na doživotno
progonstvo u Angolu, prvo je živeo u Malanžu i posle u Lundasu, gde je
trgovao gumom, voskom i slonovačom, i krao više nego ranije, ali ovoga puta
samo za sebe i bez straha da će ponovo biti bačen u okove.
Ze do Teljado umro je kada mu je bilo pedeset sedam godina, zarastao u
bradu i zamišljen, govoreći malo na jeziku šokue, još malo na kimbundu,
pušeći marihuanu i ispijajući kisangvu52. Zvali su ga Kimuenzu, bradonja, a
kada je umro, ispao je svetac. Njegov grob u selu Sisa, u opštini Kakulama,
kraju dobrog manga, počeli su da posećuju posvećenici, hiljade i hiljade njih.
Narod je iz daleka dolazio da moli pokojnika za usluge i pali sveće na
neuglednoj nadgrobnoj ploči od cigle. Ne zanima me šta se s tim kultom
dogodilo. Ne bi me iznenadilo da je preživeo petnaest godina naučnog
socijalizma i četrdeset godina raznih ratova. Ubice se posle smrti
preobražavaju u uporne svece.
Šezdesetih godina, već posle smrti moje majke, pronašao sam među
njenim stvarima kutiju za cipele na kojoj je lila slovima bilo ispisano ime –
„Veljo Tejšejra“. U njoj je bila sačuvana, verujem, suština života starog sipaja:

Fotografija dva zagrljena gospodina. Ispred njih se isticala stolica, i, na

njoj, drvena statueta žene koja sedi na krokodilu.
Fotografija odštampana na kartonu, već prilično istrošena, prelepe
besangane53 (gospođe u suknu).
Reka i palme duž njene obale (akvarel).
Raspeće od slonovače.
Izdanje iz 1862. godine Sećanja iz tamnice, Kamila Kaštela Branka.
Šest pisama potpisanih od strane Kamila Kaštela Branka, upućenih Žozeu
Tejšejri da Silvi.

U vreme kada mi je ta kutija došla u ruke, već sam bio vatreni

kamilijanac54. Svet autora Ljubavi za propašću malo me je zanimao. Privlačilo
me je (i dalje me privlači) bogatstvo rečnika. Kaštelo Branko bio je prvi pisac
portugalskog jezika koji je živeo samo od prodaje svojih knjiga. Jedan
kamilijanac, za razliku od, na primer, jednog kejrozijanca 55, poseduje
nedostižnu prednost: može da uživa u svom omiljenom piscu mesecima
zaredom, možda i godinama, a da nijednom ne pročita istu knjigu. Do
trenutka kada se 1890. godine slep i očajan ubio, Kamilo je bio napisao i
objavio preko dvesta šezdeset različitih književnih tekstova, među kojima
ima romana, pripovedaka i pozorišnih komada. Zna se da potreba razvija
dovitljivost. Uzbudljiv život pisca poteklog od seoske aristokratije, ali koga su
stranputice života primorale da živi sa svakakvim ljudima, objašnjava donekle
bogatstvo njegovog rečnika. Nezasita znatiželja koja ga je odlikovala takođe
je pomogla. Nije teško zamisliti ga kako među ribarima u Povoa do Varzimu,
nadničarima u Vizeuu ili lopovima u zatvorskim ustanovama kroz koje je
prošao, skuplja regionalizme i izraze izašle iz upotrebe.
Kamilo Kaštelo Branko bio je uspešan kod suprotnog pola. Čist prostakluk
– već je moj otac tako mislio. Nije lako muškarcu da pronađe ženu pored koje
će sve ostale da izgledaju kao višak. Kamilo je imao sreće. On je svoju
pronašao. Zvala se Ana Plasido i na malo fotografija koje su do nas stigle ona
ima široko, belo i apatično lice, nalik na tanjirić. Teško je poverovati da ju je
lepota ikada posetila. Skoro je bila napunila šesnaest i još je uvek bila
neudata, kada ju je zauzeti pisac upoznao. Kamilu je bilo draže da je vidi
udatu da bi je kasnije zaveo. Možda vam deluje kao podlaštvo, a možda je i
bilo, ali ispostavilo se da je to, na srednji rok, bila poprilično ispravna odluka.
Muž, „Brazilac“,kako su tada zvali iseljenike povratnike, bogate ili skoro
bogate, pošto su godinama skupljali svaku crkavicu u zemlji Vera Kruza, zvao
se Manuel Pinjejro Alveš, imao je četrdeset tri godine i dao je da se izgradi
prelepa gospodska kuća u mestu Sao Migel de Sejde, opština Famalikao, na
severu zemlje. Godine 1860. pisac je oteo voljenu.„Brazilac“ je umorno
počešao široko čelo i prijavio slučaj sudu. Ana je ubrzo bila uhapšena.
Ljubavnik je pobegao, ali ne zadugo. Presuda se na kraju pokazala korisnom.
Na prvom mestu, par je pobrao simpatije javnosti, dirnute dramom koja je
delovala kao da je izašla iz srceparajućih stranica romana uhapšenog
zavodnika. Na drugom mestu, dala je, naravno, materijala za nekoliko novih.
Na trećem mestu, baš tada je u zatvoru Kamilo upoznao Žozea Tejšejru da
Silvu. Anin muž umro je nekoliko godina pošto je par oslobođen, i tada su oni
mogli da se presele u kuću u Sao Migelu de Sejdeu.
Vratimo se susretu Kamila i Zea do Teljada. Pisac se, kao što se moglo
očekivati, zbližio sa banditom. Njegova ličnost ga je razočarala: „Nimalo nije
lik iz romana, jer u ovoj zemlji ne može da se nađe ni lopov za roman“,
napisao je u Sećanjima iz tamnice. U redovima koji slede otkrio je ubilačku
prirodu oca i dede Zea do Teljada: „Njegov otac bio je poznati Žoakim do
Teljado, vođa lopova, hrabar s oružjem, i strah i trepet za Francuze, koje je
ubijao jer su bili Francuzi, i zato što su bili lopovi, pod pretpostavkom da je,
kao član opljačkane nacije, gospodin Žoakim samo sebe smatrao nacionalnim
dobrom. Deda-stric Žozea Tejšejre već je bio bandit na glasu, i godinama je
pustošio oblast Marao. Ako bismo ispratili rodoslov gospodina Žozea do
Teljada, zatekli bismo verovatno nekog njegovog askurđela u Rimu, s otetom
Sabinjankom u krilu.“ Kamilo nam priča da se, bežeći od neuzvraćene ljubavi,
Ze do Teljado prijavio u drugi kopljanički puk, i učestvovao 1837. godine u
bitkama kod Šao da Fejre i Ruivaesa. Kako je lično saopštio piscu, istakao se
po hladnokrvnosti pred opasnošću:„Tamo sam čuo pesmu prvih metaka, i
neki su mi spržili kosu, a govorili su mi da ostanem smiren. Baron od
Setubala jednom mi je rekao da pljušte meci; pokazao sam mu koplje i rekao:
‘Evo kišobrana, generale moj: neka pljušti!’“
Put od heroja do bandita bio je brz, što potvrđuje moju pretpostavku da se
njihove prirode malo razlikuju. U svom svedočenju, Kamilo iznosi dugački
spisak zločina i hvalisanja Žozea do Teljada, do njegovog hapšenja, osude i
progona. U drugom izdanju knjige dodao je belešku: „Novine su pisale o
poduhvatima Žozea Tejšejre do Teljada protiv crnčadije. Afrička trgovina
mnogo mu duguje, i očekuje još više od te čelične ruke i žeđi za krvlju. Crnci
plaćaju nepravde koje su im belci naneli ovde. Ako Žoze Tejšejra bude
pametan, može umreti, u najmanju ruku, kao kralj tih krajeva.“
Pisac je ostao u kontaktu s banditom posle njegovog progonstva u Angolu.
Pisma u mom posedu, vremenski razbacana između 1861. i 1874. godine,
navode na zaključak da je Kamilo imao intenzivnu korespondenciju sa
Žozeom do Teljadom. Objavio sam, pre mnogo godina, kratak tekst o ovim
pismima u jednom stručnom časopisu. Trudio sam se, tih godina, da
pronađem neka izgubljena pisma. Nameravao sam da ih objavim u knjizi.
Odustao sam. Zaboravio sam, počeo sam da zaboravljam Žozea do Teljada i
njegove veze s Kamilom Kaštelom Brankom. Onda se Jara pojavila kod mene
s novostima o neologizmima. Jedne noći naglo sam se probudio, uplašivši
Fanfira, koji je sklupčan spavao u dnu kreveta.
Bože blagi, Kamilova pisma Zeu do Teljadu!
Među nebrojenim rečima koje su iz kimbunda i drugih angolskih jezika
prešle u naš jezik nalaze se neke za koje neupućeni i ne sumnjaju: minhoca56,
koja dolazi od nhoca, zmija na većini bantu jezika; cambada57, na kimbundu
camba, prijatelj; zatim i xingar, cachimbo, quezília, macambúzio, caçula 58, i ko
zna koliko još. Kamilo Kaštelo Branko postao je svestan afričkog izvorišta i
već je u prvim pismima svom poluprijatelju, polusabratu Žozeu Tejšejri do
Teljadu, insistirao da mu piše o svom novom životu u toj, kako je rekao,
„zaraženoj zemlji sprženoj suncem“ i da ga ne štedi pojedinosti, ali takođe i
da ni kada ne propusti da zapiše i pošalje mu„nove reči koje puk koristi, ma
koliko se proste ili besmislene one činile“.
Krenuo sam u potragu za pismima. Sačuvao sam ih, sa ostalim stvarima
koje su pripadale Velju Tejšejri, u jednom kožnom koferu. Stavio sam u isti
kofer štos pisama koja sam tokom dugog niza godina dobijao od Marija Pinta
de Andradea i Marija Antonija de Olivejre. Palo mi je na pamet, tada, da bi
dva Marija uživala u društvu. Zatim sam kofer bacio na tavan i nikada ga se
više nisam setio. Trebalo mi je neko vreme da ga pronađem. Godinama nisam
ulazio tamo. Predmeti, slično kao i knjige, množe se kada su napušteni.
Osetio sam se kao da sam se vratio u kuću u kojoj sam odrastao i zatekao
dvorište zaraslo u travu. Krčio sam put kroz tršćak od sasušenog žutog papira
korov od kartona i plastike, paučine, dugogodišnje prašine, dok nisam
pronašao, u jednom uglu, osušeni leš kožnog kofera. Izvukao sam ga, pažljivo
očistio vlažnom krpom, otvorio ga i iz njega izvadio crvenu kovertu u kojoj
sam sačuvao Kamilova pisma. U poslednjem, pisanom 25. aprila 1874. godine,
zanimljive li slučajnosti, pronašao sam pasus koji mi se javio u snovima, i koji
sam tokom godina zaboravio.
Evo ga:
 Pričajte mi još o tom dobrom gospodinu vrlo crne boje za koga tvrdite da
ume da govori latinski kao svoj jezik i francuski sa ne manjom veštinom, osim
portugalskog, i čiji su preci išli da skupljaju reči iz melodičnog govora ptica.
Ponekad vas smatram pesničkom dušom, dragi moj Žoze Tejšejra, veoma
pesničkom zaista, sposobnom da se uzdigne do visina mašte, toliko su
fantastična čudesa koja mi u pismima prepričavate. Ispričajte mi više o onoj
magli u koju tvrdite da ste upali tokom lova, kada ste osećali da gubite razum
dok hodate. Magla opija, to i ja znam. Glava slabi. Neprijatno zujanje se javi u
ušima. Nikada nisam čuo, opet, za tako gustu maglu u kojoj vaša ekselencija,
moj cenjeni sabrate, tvrdi da ste se izgubili, i na kraju pronašli skromnu kuću
i u njoj tog gospodina veoma crnog. A reči? Šta na kraju tvrdi taj vaš
gospodin? Da su te reči, iako više nisu prisutne u jeziku (u našem ili u jeziku
crnaca?), ostavile svoju melodiju i duh utisnute u njega? Preklinjem vas da mi
razjasnite.

Vaš zahvalni prijatelj, K. K. Branko

 TRINAESTO POGLAVLJE

Ja, izdajnik domovine. Pamćenje vode, i kako je plahoviti Kamilo iskoristio za

svoj rad informacije koje je dobio od Žozea do Teljada.
Prvi put kada sam u angolskim novinama pročitao izraz „izdajnik domovine“
pored svog imena, osetio sam da mi se srce steglo. Uplašena životinjica koja
se skupila u grudima. To je bilo 1975. ili 1976, odmah posle nezavisnosti. Tada
sam već živeo u Lisabonu četiri ili pet godina. Vraćao sam se u Luandu u
različitim prilikama, i ostajao manje-više dugo, kao istraživač ili gostujući
profesor. Moji bivši drugovi, oni koji nisu otišli u egzil, niti bili uhapšeni, i
koji su održavali diskretnu nacionalističku aktivnost, s pokojim pozivom u
policiju, primali su me mlako, ali ne i s nepoverenjem. Shvatali su moje
razloge. Oni u ezgilu ne. Napadali su me, vređali. Među najžešćima sam
prepoznao neke kojima sam dao krevet i sto u Parizu nakon što su mi,
gologuzi, pokucali na vrata.
Visoki portugalski funkcioner ušao je u moju kancelariju, pružio mi ruku,
predstavio se i pitao da li može da sedne. Znao sam ga, svi smo ga znali, znali
smo da je održavao prijateljske odnose s liderima opozicije i čak s bitnim
ličnostima nacionalističkog afričkog pokreta. Amilkar Kabral ga je poštovao.
Mario Pinto de Andrade takođe. Mozambički sociolog Eduardo Mondlane,
žrtva naručenog ubistva iz zasede 1969. godine u Dar Es Salamu, upoznao ga
je dok je radio kao savetnik u Ujedinjenim nacijama i držao ga je za prijatelja.
Portugalac je seo. Rekao je da žali zbog nedavne smrti moje supruge.
Tragedija, reče, i delovalo mi je da je iskren. Neko vreme smo pričali o
izdavačkom svetu u Francuskoj. Moja mala firma bila je na ivici stečaja. Bio je
s tim upoznat. Pohvalio je moj akademski rad, iz-
davački rad, ali se šalio na račun mog preduzetničkog talenta. Bio je u
pravu. Smejao sam se. Smejali smo se zajedno. Zatim je prekrstio ruke i senka
mu je pala na lice. Rekao mi je da je neki dan pre toga bio u Luandi i da mi ne
donosi dobre vesti.
Vaša gospođa majka...
Šta je s mojom majkom?
Bolesna je. Veoma je teško bolesna.
Pogledao sam ga, ošamućen. Verovatno je pročitao moje misli.
Ona je jaka žena. Pretpostavljam da vam nije spominjala bolest da vas ne
bi opterećivala. Razgovarao sam s njenim lekarom. Hteo sam da saznam ima
li smisla dovesti je ovamo u Pariz na lečenje. Portugalska država bi platila put
i troškove lečenja, a vi biste mogli da je posećujete. Nažalost, vaša majka je
odbila da ide iz Luande, i lekar joj daje za pravo. Predlažem vam sledeće.
Možete da se vratite u Angolu da budete pored nje. Niko vas neće dirati,
dajem vam svoju kavaljersku reč, ali samo ako vi, gospodine profesore, budete
diskretni i ne budete se mešali u antiportugalske aktivnosti.
Tako sam se vratio u Luandu. Negovao sam majku do kraja. Umrla mi je
na rukama. Nekoliko nedelja posle sahrane dobio sam poziv Lisabonskog
univerziteta da predajem romansku filologiju. Prihvatio sam. Bio sam
razoren, bez cilja i bez bilo kakvog plana. Da volim da pijem, postao bih
alkoholičar. Ovako, postao sam workaholic i dobar profesor. Skromnost na
stranu, odličan profesor. Radio sam kao opsednut, dan i noć,pripremao
predavanja, držao predavanja, istraživao i pisao. Preživeo sam. Kada je jutro
25. aprila 1974. na ulice Lisabona donelo vojnike koji mašu crvenim
karanfilima i radosnu i zbunjenu masu, već sam bio počeo da verujem u
nemoguće stvari, šest ili više pre doručka. Meni se revolucija desila prerano,
ili možda nije, zavisi od tačke gledišta. Da se desila 1977, na primer,
najverovatnije bi me ponovo zatekla u egzilu, ili u nekom zatvoru, kako se
borim protiv kolonijalizma. Vratio bih se u Luandu kao heroj. Odmah zatim
bio bih ponovo uhapšen, sa drugovima iz Revolta Aktiva59 i drugih
disidentskih grupa. Tako je najgore što mi se desilo bilo da vidim svoje ime u
angolskim novinama pored izraza „izdajnik domovine“.
Izdajnik domovine?
Posle šoka, srama, došla je pobuna.
Moja domovina je moja lična misterija. Češljam njenu dugu i tvrdu kosu u
hladnom polumraku svoje sobe. Grlim njeno mršavo telo i plačem. Moja
domovina je raspršen žamor. Ngola ritmos kako pevaju Mušimu, i svi su već
mrtvi, ili skoro svi. Dečaci koji puštaju papirne zmajeve po veoma plavom
nebu, a nijedan od njih nisam ja. Oblaci na kojima sam video iscrtanu svoju
budućnost i koji su se ubrzo raspršili. Moja majka kako šije na staroj
Singerovoj mašini odelo koje moj otac nikada nije stigao da obuče. Moja
domovina je sablasna bol, kao rana koja pulsira na nozi mladog vojnika
mnogo nakon što su mu je odsekli.
Neki intervjui koje sam dao za portugalske novine tokom tih prvih godina
haosa i nasilja nisu nimalo doprineli mojoj rehabilitaciji – vrlo popularnom
terminu u onim danima. Sećam se, naročito, jedne debate na televiziji,
između mene i jednog mladog pisca, militantnog člana partije i bivšeg gerilca.
U određenom trenutku, već pomalo iznerviran, usudio sam se da dovedem u
pitanje izraz „rat za oslobođenje“.
Nijedan rat ne oslobađa, pobunih se. Nasilje zarobljava svoje počinitelje u
krugu mržnje. Nisu slučajno sve bivše kolonije gde je bilo takozvanih
oslobodilačkih ratova uronile posle dobijanja nezavisnosti u nove ratove.
Zemlje koje su do nezavisnosti uspele da dođu putem pregovora uspele su,
naprotiv, da održe mir. U slučaju Angole, ono što mi zovemo rat za
oslobođenje, a Portugalci kolonijalni rat, počelo je kao masakr koji je
organizovala Unija angolskih naroda, UPA, pokret Bakonga, koji ništa
progresivno nije imao u sebi, protiv portugalskih farmera, njihovih porodica i
radnika Ovimbunda. Da budemo jasni, to je već bio građanski rat. Tokom
četrnaest godina, do Revolucije karanfila, gerilci iz MPLA borili su se protiv
gerilaca iz UPA i onih iz UNITA koliko i protiv portugalskih vojnika. S druge
strane, od određenog trenutka kolonijalne trupe su u svojim redovima imale
Angol ce. Hiljade Angolaca. Ko danas vodi državnu vojsku? Generali koji su se
u vreme kolonije borili na strani Portugalaca.
Ova debata je, kao što rekoh, imala odjeka u Angoli. Izazvala je čak i
određeni skandal, učvršćujući moju reputaciju plahog reakcionara, čoveka s
neprestanom sklonošću da izdaje domovinu. Tako mi se jednog zimskog jutra
kod kuće pojavio drug iz starih borbi. Želimo da se vratiš, reče mi. Ono što je
bilo treba da se zaboravi. Potreban si zemlji. Moraš i ti, kako je napisao
predsednik Agoštinjo Neto, da staviš kamen u temelj sveta. I zatim, da, imaćeš
pravo na svoju krišku hleba.
Posavetovao sam ga, uz osmeh, mirnim glasom, da ide da pase travu.
Prošlo je još godina. Pao je zid u Berlinu. Sovjetsko carstvo srušilo se od
čistog umora. Angolski lideri zamenili su naučni socijalizam za kapitalizam i
zadovoljno su se smejali, jer su najzad mogli da prikažu, otekli od ponosa i
holesterola, blagostanje koje su do tada, zbog revolucionarne ideologije i
morala, morali da kriju. Jednog vrelog letnjeg popodneva pokucao je na moja
vrata drugi stari drug. Moraš da se vratiš, reče mi. Potreban si zemlji. Svi se
bogate, a ti ovde, u metropoli, prosiš crkavicu od belaca.
Rekao sam mu da ide da pase travu.
Koju nedelju unazad, zazvonio mi je telefon i s one strane mi je afektirani
glas najavio da gospodin ministar kulture Angole želi da razgovara sa mnom.
Rekao sam joj da prebaci vezu gospodinu ministru kulture, ma ko on bio, jer
je bilo sunčano i probudio sam se odlično raspoložen. Sekretarica je prebacila
poziv gospodinu ministru, koji me je, glasom još više afektiranim od njenog, s
besprekornim lisabonskim naglaskom, obavestio da angolska vlada ima
nameru da mi uruči odlikovanje za zasluge u oblasti nacionalne kulture.
Zahvalio sam se. Verujem i da sam ustao. Malo sam spustio glavu.
Hvala, ekselencijo, rekoh mu. Veoma sam dirnut.
Dakle, prihvatate odlikovanje?
Ne, ekselencijo. Možete da ga pojedete. Pojedite ga s travom.
Ubeđuju me da je trava veoma zdrava. U modi je. Lično sam u Rio de
Žanejru probao sok od hlorofila, i svideo mi se.

Dogovorio sam se s Jarom da se nađemo u Brazilejri do Šijadu. Seo sam za

sto pored bronzane statue Fernanda Pesoe, i dok sam čekao, naručio koka-
kolu i mlečne korpice. Mlečne korpice su u Brazilejri daleko od savršenstva,
testo je uvek mekano, gnjecavo i hladno, što me nervira. Cene su skandalozne
i povrh toga konobari su spori. Da stvar bude gora, ponašaju se prema
gostima kao prema prevarantima, jer traže da se plati čim donesu naručeno.
Uprkos svemu tome, tamo i dalje zakazujem svoje sastanke. Kada sam u
Brazilejri, osećam se kao da sam na nekoj ogromnoj verandi iznad Lisabona.
Volim da sedim i posmatram ljude. Jara je kasnila petnaest minuta. Došla je
zadihana, nervozna. Poljubila me je. Sela je pored mene. Kosa vlažna,
zalepljena za vrat, spuštala se crna i živa niz leđa i činila da izgleda mnogo
mlađa. Osetio sam snažnu potrebu da je zagrlim, ne kao što muškarac grli
svoju ljubavnicu (mada i to) već kao otac koji teši malu ćerku.
Ispričajte mi sve, preklinjala je.
Sve?
Ono što ste mi rekli preko telefona, profesore. Kamilovo pismo. Imate li
ga kod sebe?
Izvadio sam iz torbe crvenu kovertu i pokazao joj pismo. Jara ga uze
drhtavim rukama. Pročitala ga je.
Kako ste mogli da zaboravite tako fantastičnu stvar?
Zaboravljam skoro sve, princezo. Kada sam pronašao Kitubijin rukopis o
pticama doktorima iz Masangana, u meni se javio neki neprijatan osećaj već
viđenog, ali ništa više od toga. Onda sam noćas sanjao kako se Žoze do
Teljado gubi u magli i odjednom sam se probudio sećajući se pisama. Možda je
i rukopis bio vlasništvo Velja Tejšejre.
Rekli ste mi da su stvari Velja Tejšejre bile u kutiji za cipele.
Da, ali kasnije sam ih stavio u kofer. Pretpostavljam da je Kitubijin rukopis
takođe bio u kutiji. Moja majka ga je verovatno uzela da ga pročita. Zatim, iz
nekog razloga, ili zbog rasejanosti, stavila ga je u knjigu, gde sam ga ja, toliko
godina kasnije, pronašao. Njenu biblioteku sam preselio u Lisabon. To bi
moglo objasniti prisustvo te knjige među mojima.
Ima smisla, da. Možemo onda pretpostaviti da je i spisak Mojzesa de
Konsejsaoa negde u nekoj drugoj knjizi u vašoj biblioteci.
Možda.
Koliko knjiga imate?
Nekih dvadeset hiljada. Možda više.
Auh. Biće to veliki posao.
Obradovao me je njen entuzijazam.
Želim da te poljubim, šapnuo sam joj u uvo. Mogu li?
Jara je pogledala okolo, uplašena. Nebo se nad Lisabonom širilo kao plavi
čaršav, prostrt da se suši, opran i sjajan, sa kojeg još uvek kane poneka kap
čiste vode. Turisti su se razvlačili po stolicama. Jedan mladi Zelenorćanin
izvlačio je veselu mazurku iz violine koja je vrlo loše izgledala.
Sada hoćete da me poljubite, profesore? Ovde? Šta će ljudi da pomisle?
Poljubio sam je.
Da li si čula za pamćenje vode?
Ne.
Homeopate tvrde da voda zadržava sećanje na hemijske supstance koje se
u nju stave. Homeopate veruju da je moguće razrediti određeni lek u vodi
toliko da od njega ne ostane nikakav trag, i zatim koristiti nekoliko kapi te
vode umesto aktivne supstance. Kapi vode, tvrde oni, zadržavaju lekovita
svojstva leka.
Da li je to dokazano?
Ne sasvim. Dokazano je da molekuli vode pamte promenu izazvanu
kontaktom s drugim supstancama, to da, ali to pamćenje traje zanemarljivo
kratko. Sada slušaj: zamisli da umesto vode imaš jezik. Možda jezici čuvaju
pamćenje na reči ili zvuke s kojima su živeli, iako su te reči ili zvuci u
međuvremenu nestali.
Molim?
U naglasku, na primer. Mogu da sačuvaju melodiju tih reči.
Jara se nasmejala:
Melodiju jezika ptica doktora?
Da.
Kako to da vas ljudi shvataju ozbiljno sve ove godine? Zar niko nije
primetio da ste ludi?
Bilo je insinuacija, naravno. Ali uvek sam bio mnogo viši i jači od bilo kog
od mojih klevetnika. Osim toga, princezo, bio sam čovek s prošlošću. Znaš
kako su me drugi profesori zvali iza leđa?
Ne.
Terorista. Tako je bilo do 25. aprila. Onda su počeli da me zovu Fašista. To
je trajalo neko vreme. Kada sam se penzionisao, nekoliko godina pre nego što
ćeš ti da se upišeš na fakultet, već su me zvali Žaga. Stari Žaga.
Stvarno? Stari Žaga? Kao oni što su pojeli brazilske Indijance? Dakle,
plašili su vas se?
Mnogo. Portugalci su kukavice.
Ne budite rasista, profesore. Ne stoji vam dobro.
Rekao sam kukavice. Portugalci koji su imali hrabrosti i ambicije otišli su
na karavelama, da grade svetove, uništavaju druge svetove. Ostali su samo
starci na prelima, siroti, koji se samo žale na krizu i reumu i koji su uz muku
prenosili slabe gene, pored straha, na nove generacije.
Znači, moji geni ne valjaju?
Tvoji? Ne, tvoji geni mi se čine odlični. Čuda se, kao što ti već rekoh,
dešavaju relativno često.
Jara se smejala.
Dosta, profesore. Već ste se previše zapetljali.
U pravu si. Ali istina je da su me se neki profesori plašili. Drugi,
progresivniji, smatrali su me zanimljivim. Čitavog života sam viđen kao
pomalo egzotično biće koje je teško klasilikovati i asimilovati. Verujem da su
neka moja mišljenja shvatana, skoro uvek, kao deo te ekscentričnosti. Od
mene se očekivalo da smišljam čudne i opasne pretpostavke, pomalo kao što
se od jegulje očekuje da izluči elektricitet i povredi onoga ko pokuša da joj
naudi ili je uhvati. Jeguljama se oprašta, zar ne? U krajnjem slučaju, u njihovoj
je prirodi da se električnim šokovima brane od potencijalnih neprijatelja.

Istog tog popodneva otišli smo, na Jarino insistiranje, u Nacionalnu

biblioteku. Satima smo čitali manje poznate tekstove Kamila Kaštela Branka.
Iako nisam verovao da je moguće doći do nekog velikog otkrića, nečega što bi
zaslužilo kratak zapis u mom Ličnom čudesniku, tekstovi su mi se učinili
zabavni i uzbudljivi. Bio sam se zaneo u čitanje teksta Vino Porto – Proces
engleske gluposti, kada je Jara, koja je sedela pored mene, ispustila prigušen
uzvik oduševljenja. Uzbuđeno je držala tanku knjigu, naslovljenu Crne stene,
koju je u Portu 1875. godine objavila Kaza Kruz.
Prepričala mi je radnju:
Pedro Evanželista, mladi lekar, obrazovan, ubija sveštenika braneći
sestrinu čast, i biva uhapšen i prognan u Angolu na neodređeno vreme. U
zatvoru Pungo Andongo, na famoznim Crnim stenama na koje se odnosi
naslov pripovetke, upoznaje italijanskog avanturistu, koji smišlja plan bekstva
koji uspeva. Drugog dana obojica su premoreni, skoro mrtvi od žeđi i kože
iscepane trnjem. Lekar već razmišlja da odustane i da se preda, kada se na
njih spusti gusta magla, koja je, piše Kamilo, „sve brkala, sve potamnjivala,
kao u dugoj nemirnoj noći“.
Zajedno smo čitali preostale redove. Srce mi je udaralo kao da hoće da
iskoči.
Ne, nismo u noveli pronašli mesta koja govore o pticama doktorima. Još
manje smo naišli na neki savršen neologizam. Ipak, kao što Kamilo kaže u
pismu Žozeu do Teljadu, čudna magla koja se spustila na dva junaka takođe je
imala omamljujuće dejstvo i takođe ih je dovela do udžerice u kojoj ih je
čekao, u kožnoj fotelji, gospodin veoma tamne puti.
Pre prelistavanja još nekih stranica Crnih stena možda bi bilo bitno
naglasiti da je Kamilo Kaštelo Branko stvorio zanimljive likove afričkog
porekla, ponajpre doktora Negra iz novele Ćerka advokata Negra:
„Kadetov gazda bio je advokat Negro. Bio je to nadimak advokata
Fransiska Simoeša de Alpedrinje, zato što je bio mulat rođen u Brazilu, u
dubokoj unutrašnjosti carstva, sin crnca, diplomca iz Rio de Žanejra,
poznatog po slovoljublju i čestitosti. Fransisko de Alpedrinja diplomirao je
1785. godine na Univerzitetu u Koimbri. Kada je završio studije, odlučio je da
portugalskim vazduhom zameni obećane prednosti svog Brazila. Rešio je da
živi u Portu i tu je otvorio advokaturu.
Boja kože nije bila prepreka za sticanje klijenata. Počeo je fantastično,
braneći optuženog koji je bio poznat i pod protekcijom. Nadmašio je sva
imena iz struke i vrlo brzo su svi teški i unosni slučajevi bili poveravani
stručnosti i strategiji advokata Negra.“
Advokat Negro bio je, objašnjava Kamilo, „rob etimološkog pravopisa“, što
ga je odmah suprotstavilo pisaru Žoau Krizostomu, nemogućoj ljubavi njegove
ćerke, jer je „mladić razumno težio ka pojednostavljivanju koje je g. Kastiljo,
pedeset godina kasnije, izložio s velikim traćenjem pameti i bespotrebnim
strpljenjem“. Može se, međutim, dokazati da je već u XIX veku pravopis
portugalskog jezika delio duhove. Kamilo naglašava u noveli kontradiktornu
prirodu doktora Negra, spremnog da se bori za jednakost ljudi kada je boja
kože u pitanju, ali nesposobnog da prevaziđe klasne predrasude.
Crni gospodin koga su dva junaka sreli u magli je, slično kao i kod
Fransiska Simoeša de Alpedrinja, obrazovan čovek, uspešan i arogantan do
gluposti. Ponosan je na svoje poreklo, bogatstvo, poznavanje sveta, dok u isto
vreme ne skriva prezir prema „bosim i neotesanim crncima“ (ovaj izraz je
Kamilov). Tvrdi da se zove Manoel da Mata i otkriva da je unuk poznatog
vojskovođe, sin bogatog robovlasnika. Pretpostavljajući, a čini mi se da je to
očigledno, da je Kamilo bio inspirisan „crnim gospodinom“ Žozea do Teljada,
može se razumeti uzbuđenje koje smo Jara i ja osetili kada smo na 35. strani
naišli na sledeći pasus:
„Crnac nas je pogledao s visine svog ugleda. Stavio je monokl na desno
oko. Nasmejao se. Ne pišem romane – reče. – Ne izmišljam čudesa. Moj otac
je dobio od mog dede, a ovaj od svog oca, blago reči toliko čistih i toliko finih
da samo kada ih čuje svaka dama gubi svest.“ Manoel da Mata ne staje ovde.
Nekoliko pasusa dalje, nekoliko zdravica kasnije, duha već zanesenog
alkoholom, ponovo pominje nasleđeni dragoceni vokabular koji je do njega
stigao direktno od predaka:
„- Sa smrću mog gospodina oca na meni je da čuvam te reči. I da
obezbedim da ih i moj sin čuva.
Italijan je uzvratio agresivnim sarkazmom:
- Reči, reči. To su samo reči, gospodine moj. Reči ne utoljuju glad. Ne
kupuju palate niti konje, a što se žena tiče, radije ću ih zavoditi zlatom i
srebrom nego rečima. Zlato je tvrđe od svake reči.
Pedro Evanželista je skočio, ljubazno, u pomoć Manoelu da Mati:
- Reči su ono što nam ostaje i teši nas kada sve izgubimo.
- To su izmišljotine! – uzvratio je Italijan. – Pre bih bio nem i milioner,
nego imućan i rečit kao vaša ekselencija.
Tada je Angolac ustao, ogroman, s paklenim žarom u očima:
- Postoje reči koje spasavaju. Postoje reči koje ubijaju. Postoje reči koje
izlaze iz usta anđela, i u svojoj prirodi još nose sjaj neba. Ne možemo mi da ih
iskvarimo. Nikada!
Pošto je to izrekao, sručio se u svoju fotelju i zaspao, zahrkao, glasno
zahrkao, uz grčenje koje mu je treslo ogromno telo, kao divlja životinja.“

Sledećeg jutra, tačno u osam, Jara se pojavila u mojoj kući. Koristim ovde
glagol pojaviti se u metafizičkom smislu te reči: „Naglo pojavljivanje božanske
prirode“, jedna

Pojava.
 Stajala je preda mnom sva u belom, preplanula na suncu Olinde.
Ti si prvo čudo današnjeg dana, rekoh joj. Moram to da zabeležim u mom
Ličnom čudesniku. Hvala bogu da nisam zasadio česvine u bašti.
Česvine?
Da. Pojave pokazuju posebnu simpatiju ka česvinama. Svetice i bogorodice
vole da vežbaju svoju svetost lebdeći iznad česvina – nisi znala?
U tom slučaju, verovatno sam svetovna pojava, nasmeja se ona. Ne prija
mi svetost. Radije bih s nekim vodila ljubav nego lebdela.
Hvala bogu! Ti si savršena pojava.
Pozvao sam je da uđe. Odveo sam je u dvorište. Na stolu je, posebno za tu
priliku, bio prostrt prelep vezeni stolnjak koji sam pre mnogo godina kupio u
Fortalezi. Stolnjak je postigao željeni efekat. Jara je pohvalila moj ukus.
Ponudio sam joj krišku torte od banane (recept moje majke). Poslužio sam joj
dvopek od integralnog hleba i crveni čaj od rojbosa. Jela je s apetitom. Pila je
čaj dok smo ćaskali o nebitnim stvarima.
Pa? Hoćemo li da radimo?, upitala je najzad.
Proveli smo ostatak jutra prevrćući police. Nismo pronašli ništa.
Ništa nije ni moglo da se nađe.
Bio sam sakrio spisak Mojzesa de Konsejsaoa.
KRATKO SUPROTSTAVLJANJE SMRTI
Aristofanes, moj deda po ocu, patio je od zavisnosti od reči. Bio je veoma
visok čovek, korpulentan i skladno građen. Smatrao se originalnom osobom,
čak izvanrednom, a tako je i pričao, govor mu je bio raskošan i raznobojan, i
zabavljao je ili zamarao slušaoce, u zavisnosti od njihovog raspoloženja. Priča
se (ispričao mi je otac) da ga je nekom prilikom jedan lisabonski advokat,
njegov stari protivnik, optužio za krasnorečivost. Aristofanes se slatko
nasmejao: Krasnorečiv, ja? Ja sam samo krasne reči gost.
Poistovećujem se s tim mojim dedom, verujem, čak i više nego sa svojim
ocem. Aristofanes je umro mnogo pre nego što sam se ja rodio. Nije mi bilo
teško da ga prepoznam kada sam pročitao kako ga je Kamilo opisao,
inspirisan, bez ikakve sumnje, nekim od pisama koje mu je napisao Žoze do
Teljado. Tokom nekoliko decenija obilazio sam sve antikvare u Lisabonu i
Portu u potrazi za afričkom prepiskom Žozea do Teljada. Razgovarao sam u
Luandi, još u vreme kolonijalizma, s jednim od sinova Velja Tejšejre. Nikada
nisam pronašao ništa dostojno pažnje.
Ah, da, takođe sam išao i u Nacionalnu biblioteku, mnogo godina pre nego
što sam tamo bio s tobom, da istražujemo manje poznate Kamilove tekstove.
Mislio sam da ih sve poznajem. Da sam ih pretresao uzduž i popreko. Moje
iznenađenje bilo je stvarno, srce je počelo da mi lupa, kada si počela da čitaš
onaj deo Crnih stena.

Znaš li gde se nalazim?

Na putu za Masangano.
Ako budeš tražila na Google Maps, naći ćeš jedan drugi Masangano, na
severu Angole, blizu Soja, starog Kraljevstva Sonjo60, kasnije nazvanog Santo
Antonio do Zaire. Portugalci su reč Sojo čuli kao Sonjo, i tako je došlo do
jedne od onih lepih grešaka koje nikada nije trebalo ispraviti. Grad
Masangano, ka kojem putujem, bio je već glavni grad Angole, ali jedini put do
njega danas je s mukom prokrčen prolaz kroz visoku travu, skoro
neprohodan u kišnoj sezoni. Kako se čini, nestao je sa savremenih mapa.
Verovatno se pitaš šta radim ovde.
Kao što znaš, u Lisabonu postoji, u delu gde se nalazio Ekspo 98, Paviljon
upoznavanja. Vredi ga posetiti. Ja bih, međutim, više voleo da me odvedu da
posetim Paviljon nepoznavanja. Mesto gde bi bili sakriveni svi veliki strahovi
čovečanstva, sumnje, nikada neodgovorena pitanja, sve u svemu, velika
opservatorija senki. Tamo bi bili:

Smrt, kako igra zagrljena sa Životom.

Bog i njegovi anđeli, uključujući tu i Lilit i Lucifera, Dobro i Zlo.
Oriše.
Vreme.
Prva Reč.
Fermaova Poslednja teorema
Itd.

Na neki način, idem ka takvom jednom mestu.

Stigao sam u Luandu u zoru, po veoma jakoj kiši. Jedan daleki rođak,
toliko dalek da sam ga godinama smatrao skroz naskroz mrtvim, sačekao me
je na aerodromu. Video sam grad u kojem sam se rodio i odrastao kako klizi
niz automobilska stakla, raskošan i umoran, kao neka gospođa u poodmaklim
godinama s noktima desne šake lakiranim u jarkocrveno, a onim na levoj
izgriženim, požutelim i iskrzanim. Teško mi je bilo da se ponovo sretnem sa
zgradom u kojoj sam živeo s majkom i jednom tetkom, odmah nakon očeve
smrti. Ta moja tetka, dona Glorija, obolela je od retke vrste malarije, koja se
danas zove prozopagnozija, ali koju su tada starice zvale naprosto „Glorijina
bolest“. Dona Glorija nije mogla da prepozna nikoga, čak ni najbliže osobe.
Čak joj je i sopstveni odraz u ogledalu bio nepoznat. Zgrada izbledelozelene
boje stoji i dalje, zato što je, u međuvremenu, dobila korenje. Žbunje buja iz
zidova, iz krova, iz pokoje terase, i dokazuje da se zgrada nalazi u ubrzanoj
tranziciji ka biljci. Kada sam bio mali, bilo je dovoljno da oko vrata stavim
maminu ogrlicu pa da prevarim tetka-Gloriju. Stara gospođa raspoznavala je
osobe ne po licu, jer su joj se u njenom bolesnom mozgu svi mešali, već po
funkciji jednog ili drugog predmeta koje je povezivala sa svakim od nas. Dok
sam narednih dana hodao blatnjavim ulicama Luande, osetio sam se kao da i
ja patim od „Glorijine bolesti“, prevaren od strane neke perverzne duše koja
se tokom trideset godina zabavljala tako što je menjala mesta spomenicima,
menjala nazive trgova, parkova i bioskopa, sakatila i ponižavala plemenito
lice moga grada.
Pet dana kasnije, napustio sam Luandu u pravcu Masangana. Kiša je i dalje
padala, surova i uporna, na stare jednospratnice donjeg grada, mnoge od njih
u ruševinama, velike museke 61 koji se tiskaju oko grada, šatore bednika
prisiljenih da napuste sve da bi bili sagrađeni novi luksuzni kompleksi.

Pretpostavljam da si već pogodila prvu stvar koju želim da ti kažem:

potomak sam Domingoša Ferejre da Asumpsaoa, zvanog Kitubija, kapetana
crnih jedinica i tendale62, to jest tumača i prevodioca u službi guvernera
Angole, i upravnika grada Rio de Žanejra, Salvadora Koreje de Sa i
Benevidesa. Rukopisi Marijana Fasanje i Mojzesa da Konsejsaoa, među kojima
je i spisak reči ptica doktora, nalaze se u posedu moje familije već deset
generacija. Moj otac mi ih je pokazao onog dana kada sam napunio trinaest
godina. Po njemu, Kitubijini dokumenti dokazivali su duboku vezu naše
familije s ovom jedinstvenom zemljom, i nešto više. Ja sam, naprotiv, bio
fasciniran. Još uvek dečak, obećao sam sebi da ću proučiti poreklo i značenje
spiska reči ptica doktora. Znao sam da je to nešto više od obične porodične
zanimljivosti, ali sam tek mnogo kasnije, u Parizu, shvatio važnost onoga što
sam nasledio. Nisam odabrao da postanem lingvista, kao ti: morao sam da
postanem lingvista. Čak i danas, međutim, nije mi poznato odakle su došle te
reči. Zabavlja me da razrađujem pretpostavke. Evo nekoliko:

1 – Najnemaštovitija pretpostavka, paradoksalno ona za koju je potrebno

najviše otvoriti duh, pretpostavlja prihvatanje originalne verzije: više nego
savršene neologizme prenele su nam ptice putem nekog procesa
omogućavanja dijaloga između vrsta. Šamani u brazilskim prašumama, ili u
ledenim sibirskim tundrama, gutaju određene supstance, kao što je ajahuaska,
iliti urin irvasa koji su jeli halucinogene pečurke, i tako uspevaju da opšte s
bićima drugih vrsta. U Angoli, kao i u većini afričkih zemalja, bezbroj je
mitova o ljudima koji se pretvaraju u životinje. Afrička usmena književnost
bez suzdržavanja prihvata prelaske iz vrste u vrstu i iz tela u telo. Meni to
deluje veoma savremeno. U budućnosti će biti tako.
1 – Priča o pticama doktorima nije ništa više do zgodna alegorija
namenjena da zabavi i prosvetli veoma malu grupu posvećenika. Krajem XVII,
početkom XVIII veka, osnovano je u Luandi nekoliko tajnih udruženja s
namerom da se odbrane interesi samozvanih sinova zemlje: gradskih
porodica, crnačkih i mešanih, koje su se obogatile trgovinom robljem. Jedno
od tih tajnih društava pokazalo se kao izuzetno aktivno: Kolegijum Ljudi-
ptica, koje je sjedinjavalo elemente magijske tradicije ambunda,
kriptojudaizma i rozenkrojcerijanizma. Možda je spisak neologizama rezultat
zajedničkog rada grupe ovih Ljudi-ptica sa ciljem da putem suptilne
kolonizacije portugalskog jezika dostignu dominaciju kolonizatora (Ernesto
Delgado je prikupio popriličnu količinu dokumenata o Kolegijumu Ljudi-ptica
i drugim sličnim organizacijama u knjizi Tajna društva Angole, Livros da
Maianga, Luanda, 1969).
2 – Mojzes da Konsejsao je izmislio reči i zatim, teran neukrotivom
radošću književnog stvaralaštva, mit o pticama doktorima.
3 – Kitubija je smislio neologizme i izmislio mit o pticama doktorima,
Mojzesa da Konsejsaoa, Marijana Fasanju i Paula Morena.
4 – Neologizmi su čist plod moje mašte, kao i mit o pticama doktorima i
veličanstveni životopis mog dede Kitubije, uključujući i pohvalne stihove
Žozea Bazilija da Game, i sam Žoze Bazilio da Gama, kao i Mojzes da
Konsejsao, Mariano Fasanja i Paulo Moreno.

Bilo koja od ovih pretpostavki, a pogotovo prva, uzjoguniće tvoj praktični i

skeptični duh. Svrha poslednje jeste da izazove lepotu tvog osmeha. Pošto te
dobro poznajem, siguran sam da ti se druga učinila malo manje nedostojnom.
Nažalost, godinama sam tragao za dokazima, ali nikada nisam uspeo ništa da
pronađem.

Stižem sada do najtežeg dela svog pripovedanja.

Pošto me je Rozen ostavila, imao sam bezbroj žena. Nisam imao nijednu.
To sam ti već rekao. Prošle su kroz moj život kao kroz nemi film, ne sećam im
se ni glasa, samo nekih pokreta, kako je jedna uplitala moju nogu između
svojih da bi zaspala, kako je druga gledala kao da je mogla da vidi iza stvari
(bila je kratkovida). Sećam se tužnog osmeha. Piskavog smeha. Drvenog
češlja ostavljenog u fioci komode. Nervoznog rukopisa umetnice s kojom sam
se pet godina dopisivao. Nekoliko dugih prstiju, savršenih noktiju, lakiranih u
plavo. Sitnih ništa. Odjeci, rasejani odblesci moje prve ljubavi. I onda si se ti
pojavila, sa svojim tankim zglobovima, krupnim očima tako punim svetlosti,
tako teškim od ćutljivih senki, jetkim smehom i krhkim raspoloženjem.
Desilo se u jednom dahu: jednog trenutka sam bio svestan, a sledećeg
zaljubljen.
Ustanem,pogledam se u ogledalo, i znam da sam ostario. Da nema
ogledala, doveo bih u pitanje podatke iz moje lične karte. Prešao sam
osamdesetu, ja, koji u svojim snovima još uvek preskačem bedeme da
ukradem najviše plodove manga?
Nemoguće.
 Još uvek, ovakavkakav jesam, sa već pomalo opuštenim mišićima, mekšim
kostima, stalnim bolovima u zglobovima, mogao bih da preskačem iste
bedeme i da se verem uz stara razgranata stabla manga iz mog detinjstva.
Nedostaje mi daha, priznajem, da bežim od komšijinih ptičara.
(Bila su tri ptičara: star i miran mužjak, zvao se Tokio, i dve besne ženke.
Popeli bismo se na bedem i praćkom ispaljivali kamenje da isprovociramo
pse, čekali smo da ženke skoče, pomamljene, i onda smo skakali na drvo.
Kada bismo ubrali tri ili četiri manga, velika i sočna, zadatak je bio vratiti se s
njima uvijenim u majicu, spuštajući se niz zgodnu granu koja se nadvijala nad
bedemom i omogućavala da preskočimo na drugu stranu. Jednog dana
komšija se isteturao iz kuće u gaćama i potkošulji, s lovačkom puškom u ruci,
i opalio je dva puta. Hteo je samo da nas uplaši, naravno, ali bio je toliko pijan
da je loše nanišanio i par zrna sačme završilo je u pozamašnoj zadnjici
apotekarevog sina Pedrita. Eto dobrog primera nekoga ko je u želji da
promaši pogodio, počinivši tako još veću grešku. Od tog nesrećnog događaja,
Pedrito je postao poznat kao Olovno Dupe, nadimak koji je nosio čitavog
života, što, pretpostavljam, nije bilo lako, pogotovo jednom sudiji.)
Sada nemam cilja, kao ni ovaj prolaz kroz čestar koji me vodi u
Masangano. Srećan promašaj, prijateljice, radosna greška. Radujem se suncu,
kao gušter. Sjaj čestara ispunjava mi dušu opuštenom i zelenom snagom. Dok
ti ovo pišem, reka teče oko mene, izvire iz čestara, dolazi do mene kao pitomi
pas i liže mi stopala.
Nikada nisam video bem-ći-vi63. Ne znam ni kako izgleda. Međutim,
jedna me je spasila. Desilo se to pre mnogo godina. Godine 1971. vratio sam se
u Brazil da pokušam da pronađem prijatelja koga je vojska otela, i tako sam i
sam završio u uskoj ćeliji zatvora Uja Grande. Sećam se jedne vrlo mračne i
vlažne zore kada sam se probudio spreman da više nikada ne otvorim oči.
Čuo sam tada kako napolju peva jedan bem-ći-vi. Hteo sam da saznam ko
peva s tako čistom radošću. Jedan sveštenik, povezan s malim pokretom
gradske gerile, drug u nevolji, našalio se s mojim neznanjem: „Da li je
moguće, profesore! To je bem-ći-vi.“ Nisam mogao da ga vidim. Ali čuti ga bilo
je kao videti ga. Došao sam sebi gledajući kroz njegove oči. U svojoj ćeliji širio
sam krila i leteo širokim srećnim nebom te ptičice. Nekoliko meseci kasnije,
onaj isti visoki portugalski funkcioner koji me je posetio u Parizu i ponudio
mi da se vratim u Luandu da posetim svoju majku, uspeo je da me iščupa iz
ruku brazilske vojske i vrati me u Lisabon. Mnogo sam mu posla zadao.
Mnogo mu dugujem. Taj čovek je još uvek živ. Dobro se uklopio u
demokratski Portugal i danas je ličnost koju svi poštuju.
Priču o ptici sam ispisao na ovim stranama zato što si me, kao i ona,
naterala da poželim da otvorim oči. Iz čiste dosade prihvatio sam ponudu
ustanove u kojoj radiš da držim kurs istraživačima. Kopnio sam zatvoren u
kući, u društvu matorog mačora nazvanog po zmaju, dobrog slikara, ali
osrednjeg društva, i debelog plagijata Ðine Lolobriđide. Upoznao sam te i
vratio se u život. Bio sam srećan tih meseci kada sam predavao samo tebi.
Međutim, kako se kraj kursa približavao, nemir koji nije bilo moguće
kontrolisati počeo je da mi melje duh. Tada mi se javila ideja kako da do tebe
na neki način stignu reči ptica doktora. Znao sam da ćeš biti oduševljena,
uplašena, i da ćeš tražiti moju pomoć.
Kome si drugom pa mogla da se obratiš?
Sledeći korak nije bio težak. U Prokopiju, lisabonskom baru u koji dolaze
političari i novinari, upustio sam se u malo žustriju raspravu s direktorom
jednog lisabonskog nedeljnika, mojim zemljakom iz Luande koji je takođe već
godinama u Portugalu, ali koji je, za razliku od mene, uvek branio režim u
Angoli. Za našim stolom bio je i mladi fotograf, momak Mare Bruto da Košte
(to sam tek kasnije saznao), jedna novinarka koja se bavi kulturom, prelepa,
uzgred budi rečeno, i jedan poznanik, politički analitičar. Tokom razgovora
pustio sam pola tuceta neologizama. Osećao sam se kao da delim čokolade
halapljivoj deci. Niko se nije nimalo začudio kada ih je čuo. Počeli su odmah
tamo da ih koriste, prikladno i pametno, kao da su ih uvek koristili. Cilj
infekcije bio je, dakle, taj bar, stari Prokopio, u blizini prelepog, ali i dalje
skoro tajnog vrta Amorejras. Više nego savršeni neologizmi raširili su se iz
Prokopija po celoj zemlji, po svetu, i sada su svuda gde se govori naš jezik.
Obradovao sam se kada sam saznao da su se prvi neologizmi pojavili u
reportaži Mare Bruto da Košte o Pernambuku. U tome sam video znak od
bogova. Možda se osećaš kao da sam ti spremio zamku. U pravu si, spremio
sam ti zamku. Mogu da zamislim tvoj bes. Ne znam da li sam ti to već rekao,
ali bes ti lepo stoji. Koža počne da ti gori, kao olujno nebo, kosa postaje crnja
i bujnija. Sva porasteš. Naučio sam da volim grmljavinu. Ništa ne čini da se
osetim živim koliko natmurena lepota razjarenog neba.
Stoga, ni za čim ne žalim.
Još manje očekujem da mi oprostiš.
Olinda me je iznenadila. Izmislio sam za tebe ličnost, pesnika Alešandrija
Anjangueru, ali kao svi dobri likovi taj mangup je izbegao kontroli. Promenio
je temu. Počeo je da improvizuje i na kraju nas je oboje vukao stazama koje
nikako nisam mogao da predvidim. Anjangueri i onom mom misterioznom
zemljaku, Plasidu Domingu, nije trebalo mnogo da shvate prevaru. Sećam se
pesnikovog osmeha, nekako iskrivljenog sjaja, kada smo mu pokazali
nekoliko više nego savršenih neologizama. Pogledao je u mene, pa u tebe, i
nasmejao se. Ti ništa nisi primetila, skoro uvek si rasejana. Odsutnost čini
deo tvog šarma. Ja, međutim, nisam imao ni najmanji problem da mu čujem
misao. Telepatiju je lako savladati. Zahteva minimalno poznavanje ljudske
prirode i nešto posmatračkog duha.„Matori perverznjak“,pomislio je
Anjanguera,„sve je ovo osmislio samo da bi zaveo devojku.“ U isto vreme, nije
mogao da sakrije pohlepu. Nije mogao da poveruje – a ko bi pa mogao? – da
sam sam uspeo da otkrijem ili izmislim tako veliki broj genijalnih
neologizama. Krenuo je od načela, vrlo pametno, da sigurno ima još reči.
Pravo blago. Sećaš se šta je rekao? „Ako jednog dana nabasam na izvor tajnih
reči, verujte, čuvaću ih s najvećom pažnjom. Ubijaću za njih.“ Poslao je
nekoga, verovatno nekog od posluge, da ukrade Kitubijin testament. Poneo
sam bio kopiju, original sam ostavio u Lisabonu. Nisam glup.
Zatim je došla ona noć: mesto gde ću živeti kada umrem. Skinula si gornji
deo bikinija i, ne skidajući pogled s mene, bacila ga brzim pokretom na
praznu stolicu, blizu stola na kojem su gorele dve debele crvene sveće. Nisi
imala sreće. Pao je na jednu od sveća. Potrčao sam da ga spasem. Sveće su se
ugasile, tkanina je nagorela, smežurala se uz blago cijukanje, kao neka
opijena životinjica. Čuo sam tvoj smeh iza leđa. Kada sam se okrenuo, već si
bila skinula i donji deo bikinija.
(Ne postoji, sada sam tek shvatio, posebna reč za svaki od delova koji
sačinjavaju bikini. To mi se čini neoprostivom greškom. Ako Inuiti imaju sto
reči za sneg, jer im je sneg bitan, i mi bi trebalo da se opskrbimo još mnogima
koje bi nam dozvolile da elegantno nazivamo gornji i donji deo bikinija. Da,
znam, to je laž, čist mit, u rečnicima inuitskog jezika ne može se naći više od
dve reči za sneg. U ovom trenutku, međutim, taj mit mi odgovara, zato te
molim da na nekoliko trenutaka zaboraviš istinu.)
Voda u kadi bila je tamna, kao da se tu rađala jedna privatna noć, duža od
javne.još mirisnija i nestvarnija. Pružila si ruku ka meni. Prihvatio sam tvoje
nervozne prste, dugačke, veoma bele, trudeći se da sakrijem sopstveno
uzbuđenje.
Padala je kiša sledećeg jutra. Sećaš se?
Kada sam se probudio, nisi bila pored mene. Ustao sam, osećao sam se kao
da plutam u teškom i toplom vazduhu, kao da sam se probudio u potopljenom
gradu. Izašao sam u unutrašnje dvorište, gde sam te zatekao kako gola i bosa,
zatvorenih očiju, igraš po kiši sporim i prosvetljenim pokretima meduze. Seo
sam na jednu od stolica, tiho, i posmatrao te.

Nebo blista, plavo i udubljeno, iznad moje glave. Sigurno je puno anđela
bez krila, kao onih koje sam video jednog jutra bez drugih čuda, pre mnogo
godina, u kupoli Sikstinske kapele. Znam to jer ovde gde se nalazim osećam
kako dišu. Razmišljam o svim mestima koja bih voleo s tobom da posetim. Šta
bih voleo s tobom da radim – a neću nikada:
Da ti naglas čitam Borhesove Maštarije.
Da se smejemo, dok plivamo među delfinima, u moru bez zlobe Fernanda
de Noronje.
Da spavamo u pustinji.
Da ti skuvam dobar muzonge, po receptu koji mi je ostavila majka.
Da te naučim najnežnijim rečima na jeziku umbundo (najnežnijem jeziku
na svetu).
Da te naučim da plutaš u mirnom moru Musola (ostrvo Doš Padreš).
Da te naučim da igraš tango.
Da te čujem kako pričaš o umetnosti hodanja manekenki.
Da te fotografišem golu.
Da ljubim tvoje usne pošto smo zajedno jeli sladoled od pitange.
Da s tobom gledam Bog i đavo u zemlji sunca Glaubera Roše. U stvari, da s
tobom gledam sve filmove Glaubera Roše.
Da projektujemo, a zatim sagradimo savršenu kuću.
Da balonom preletimo iznad planina oblasti Huila i pustinje Namibe64.
Da šetamo parkom Guel u Barseloni, držeći se za ruke.
Itd., itd., toliko stvari koje nikada nećemo raditi.

Putujem u iznajmljenom džipu. Unajmio sam vozača, mladića od dvadeset

i nešto godina, koji ima zanimljivo ime – Bejža-Flor65. Iako se rodio i
odrastao u Luandi, odakle, uzgred, nikada nije mrdnuo, Bejža-Flor nimalo se
ne ponosi našim gradom. Naprotiv, insistira na tome da svima objasni da su
mu roditelji iz Bengele. Upoznao sam ga na ulici. Prodavao je ptice. Prvo sam
primetio ptice, siripipije, estrilde, katuite, crvenoleđe mišjakinje, golubove,
češljugare, i odmah mi se u sećanju javio niz slika pohranjenih u fasciklu
srećnog detinjstva. Tamo odakle ja dolazim, pevaju ptice svih boja. Zatim sam
se divio vešto izrađenim kavezima od žice i bambusa, koje je prodavac ručno
napravio. Neki oponašaju konstrukciju starih kolonijalnih kuća, drugi
podsećaju na kapele. Najimpresivniji ima oblik Čelične palate, zgrade koja se
nalazi u donjem delu prestonice, proizašle iz škole Gistava Ajfela, renovirane
i okrečene u skandaloznu žutu boju manga. Boja toliko dreči, da bi se po
lepom vremenu mogla videti s Meseca. Zapodenuo sam razgovor sa Bejža-
Florom. Tri godine je vozio kombi. Skoro šest nedelja ranije izgubio je posao.
Pijani kamiondžija ga je pokupio u jednoj krivini. Gazda, kao navrag, nije
hteo da sluša ko je kriv, i otpustio ga je. Prodavac ptica mi je priznao da mu je
najveća želja da ponovo vozi, po mogućstvu van Luande. Svideo mi se.
Unajmio sam ga. Tokom čitavog puta zviždao je stare angolske pesme: Muadie
dia Mušima,Mbirim Birim, Kolonial, Monami, Kubata dia Rozinja, itd.
Dakle, kolibri me vozi na susret s anduama.
Sviđa mi se to.
Bejža-Flor nije dobio ime zato što se bavi trgovinom pticama i
proizvodnjom kaveza, s tim poslom je nedavno počeo, već zbog ljubavi prema
istoimenoj školi sambe iz Rio de Žanejra. Luanđani su uvek pokazivali velike
simpatije za brazilsku popularnu kulturu. Bogati dane karnevala provode u
Riju. Siromašni na gradskim ulicama, ali s pogledima uprtim u Brazil.
Ovog jutra Bejža-Flor hteo je da zna zašto idem u Masangano.
Ne znam.
Pogledao me je pomalo uznemireno:
Ne znate? Znači deda ide samo da prošeta?
Idem da tražim andue.
Andue? Ha! Dakle, stari se zanima za ptice.
Hoću da razgovaram s njima, s anduama.
Bejža-Flor je bio zadivljen:
Vi, deda, umete da pričate s pticama? Moj tata mnogo priča s pticama.
Naučio je u ratu. On kaže da su u šumi vojnici iz njegove jedinice
komunicirali između sebe na različitim ptičjim dijalektima da ih neprijatelj
ne bi otkrio. Danas to radi u lovu. Ya, cotta66, baš tako. Pozove ptice i one
dođu. Hvata ih rukama.
Setio sam se svog strica Esaua, pronađenog kao dete u stablu baobaba, koji
je čitavog života pokazivao neverovatnu sposobnost da komunicira s pticama.
I, šta kažu ptice tvom tati?
Žale se. Niko ne voli da bude zarobljen.
Šta još?
Svaka ptica ima svoju priču. Ptica je kao čovek.
 Kada je to rekao, izgubio je interesovanje za dalju priču. Počeo je da zviždi
Humbi-humbi, tradicionalnu pesmu umbundoa, koju su snimili mnogi
izvođači, među kojima su Angolci Valdemar Baštuš i Felipe Mukenga, i
Brazilci Džavan i Flora Purin. Pesma je o ptici humbi-humbi, koja voli da leti
visoko i da izaziva druge ptice da joj se pridruže. Setio sam se plastične andue
kako leti po mojoj radnoj sobi. Tog jutra sam shvatio da u ovoj igri nisam sam.
U početku sam mislio da je posredi šala Alešandrija Anjanguere i Plasida
Dominga. Koji dan kasnije, zazvonio je telefon u vreme mog popodnevnog
odmora. Nevoljno sam ustao i javio se:
Halo?...
Imate nešto što nam pripada, rekao je ženski glas. Naglasak me je
prebacio u Bengelu. Bilo je u njemu blagog uticaja naglaska iz Rija. Možda se
radilo o Bengeljanki koja je nekoliko godina živela u Rio de Žanejru. Žena
nastavi: Imate nešto što nam vekovima pripada i koristili ste ga bez naše
dozvole.
Ne znam o čemu pričate?
Zar niste dobili anduu?
To ste bili vi?
Da, mi.
A ko ste vi?
Ne moram da vam kažem.
Vidite, ja sam osoba koju privlači apsurd, koja voli neverovatno, juri
iznenađenja. Osim toga, ponosim se prefinjenim smislom za humor. Ali čak i
moje verovanje ima svoje granice.
Onda već znate ko smo.
Kolegijum Ljudi-ptica?!
Možete nas tako zvati.
Ha! Ha! Nemojte tako sa mnom da se šalite. Ne u ovo doba dana.
Probudili ste me.
Mi nastavljamo rad naših starih, znate? Mislim na ono što me najviše
zanima, na reči ptica.
Šta tražite od mene?
Imate spisak koji nam pripada, a odlučili ste da ga koristite bez naše
dozvole, uprkos činjenici da savršeno dobro znate kakve su posledice takvog
čina. Kolegijum će se okupiti da proceni slučaj. Voleli bismo da budete
prisutni.
Praviću se da vam verujem. Gde će biti taj skup?
 U Masanganu.
Slatko sam se nasmejao:
U Masanganu? Za ime boga! Masangano ne postoji.
Videćete. Ja znam da postoji.
Rekla mi je datum i prekinula vezu. Vratio sam se u stolicu za ljuljanje u
unutrašnjem dvorištu, gde, kada je lepo vreme, sedam posle ručka da
odspavam. Fanfir me je u tišini upitno gledao.
Uhvatiše me, rekoh šaljivo. Moram da se vratim u moju zemlju.
Ono što mi je po podne, pod čistom prolećnom svetlošću, delovalo
potpuno nerazumno, preteran san, zabavan koliko i besmislen, počelo je da
dobija na smislu kako se noć navlačila, nežna i lagana, na tvoj tako lepi grad
Lisabon. Što sam više mislio o Masanganu, više mi je delovao kao srećan kraj.
Kraj.
Plaši li te ta reč?
Mene ne. Da, zgražava me da osetim da svakog trenutka koji prođe
ostajem bez prošlosti (koliko uspomena izgubimo u sekundi?)
Zgražava me i sporo propadanje mog tela.
Ne želim, za razliku od El-Rei-a dom Sebastijana, da umrem polako.
Dozvoli mi da ti ispričam jednu zabavnu priču. Kada sam stigao u Luandu,
u autobusu koji nas je prevezao od aviona do zgrade aerodroma primetio sam
mali natpis pored onog malog čekića koji treba da se upotrebi u slučaju
opasnosti. Pretpostavljam da je taj natpis rezultat kompjuterskog prevoda,
kao na primer Google prevodioca, s engleskog na naš jezik:

Uputstvo za upotrebu:
1. Rastavite bezbedni čekić.
2. Potrudite se da udarite slomljenu čašu.
3. Vozite do sigurnog mesta.
Trebalo bi tako da postoji neko staklo u našim životima koje bismo mogli
da slomimo u slučaju opasnosti, i zatim iskočimo na onu stranu.
Sledeći uputstva Google prevodioca, rastavili bismo bezbedni čekić,
potrudili bismo se da udarimo slomljenu čašu, i zatim bismo se odvezli na
mesto bezbedno od propasti i zaborava.
U ovom mom životu, najsličniji tome je Masangano.

Bejža-Flor još ne zna, ali pokloniću mu put u Lisabon. Hoću da ti odnese

ovo pismo, hoću da ga preda u tvoje ruke, kao u staroj pesmi iz mog
detinjstva, koju smo igrali u krugu:
 Leti, leti, kolibri
Nosi ovo pismo mojoj ljubavi.
Reci joj na uvo reči zlatne.
Reci joj da joj ostavljam
Ključ od blaga.

Kao dete sam, posle smrti svog oca, mesecima pisao nevidljivi dnevnik,
sledeći metod kojem me je on naučio kada smo se igrali špijuna, a sastojao se
od toga da se u penkalo stavi limunov sok. Izgubio sam svesku. Pronašao sam
je kao adolescent, malo pre nego što ću poći za Rim u potrazi za svetošću.
Znao sam da su te stranice pune sećanja, u međuvremenu zaboravljenih, ali
listao sam ih i ništa nisam video. Jednog dana sam ostavio svesku na suncu.
Iznenadio sam se kada sam je ponovo otvorio i video da je toplota otkrila
reči. Vreme, koje ima još veću snagu od sunca, ponovo ih je izbrisalo. Sačuvao
sam, tokom svih ovih godina, taj nevidljivi dnevnik. Na pokojoj stranici još
uvek može da se nasluti, kao u knjizi Kamoešovih soneta, onoj koja je
pripadala timorskom patrioti Fadariju da Luzu do Ešpiritu Santu, dah jedne ili
druge reči. Držim ovde u rukama moj Nevidljivi dnevnik. Listam ga s istom
arhaičnom i mračnom verom s kojom jedna Pitonka gleda u karte ili školjke.
Danas mi je izašla stranica sa
Strahovi
Zatim:
San
Ambis
Samoća
Spoj mi se čini zanimljivim, iako ne baš povoljan. Prilikom petog
otvaranja naišao sam na čitavu rečenicu:
„Sutra me nikada više niko neće probuditi.“

Kako se zove mesto gde spavaju reči pre nego što uđu u upotrebu?
„Vokabularijum“?
Tamo idem.

Let Lisabon-Natal, 28. april 2010.

 Beleške, zahvalnice i bibliografija

Voleo bih da se zahvalim Žoau Nunu Alsadi, koji mi je poklonio tri

pozamašna toma Opšte istorije angolskih ratova Antonija de Olivejre
Kadornega, u izdanju Agencia Feral do Ultramar (1972). Kadornegino delo bilo
je stalna inspiracija prilikom pisanja drugog poglavlja, pogotovo zbog žara
angolizama i neologizama koji obasjavaju svaku stranicu. Isto poglavlje
takođe nešto duguje Žozeu Akursiju daš Nevešu i njegovom delu Politička i
trgovinska razmatranja o portugalskim otkrićima i posedima u Africi i Aziji
(1830).

U desetom poglavlju preneo sam pripovetku napisanu na poziv

portugalskog nedeljnika Ešpreso za ilustrovano izdanje Luzijada, i koja je
kasnije objavljena u zbirci Katalog senki. Aktuelna verzija, dosta drugačija od
ranijih, mnogo je bliža svedočenju osobe koja je služila kao model
pripovedaču.

Zahvaljujem se Luli Araesu, iz Resifea, na strpljenju, volji i ljubaznosti,

bilo zato što je nadgledao moj brazilski portugalski, bilo zato što mi je slao
knjige, dokumenta i druge materijale neophodne za napredovanje ovog
projekta.

Istoričarka i pesnikinja Ana Paula Tavareš, moja mlađa majka, dala mi je

dragocene informacije o Domingošu Ferejri da Asumpsioau, zvanom Kitubija.
Ideja za pisanje ovog romana javila mi se za vreme večere u domu Pabla
Ferona, dok sam slušao lingvistkinju Mafaldu Antuneš kako priča o svom
poslu lovca na neologizme. Dugujem joj takođe za nekoliko bibliografskih
saveta i ispravki. Zahvaljujem se najzad i spisateljici Patrisiji Reiš i mojoj prvoj
majci, Dorindi Agvaluzi, koje su mi, kao i uvek, pomogle da pregledam
originalni tekst.
 O AUTORU

Rodio se 1960. godine u Huambu (Angola). Danas je jedan od vodećih mladih

književnih glasova Angole, kao i portugalskog govornog područja uopšte. Veći
deo života proveo je u Angoli, Portugalu i Brazilu, radeći kao novinar i pisac.
Njegova prva knjiga, Zavera, istorijski roman smešten u Sao Paolo u Luandi u
periodu između 1880. i 1911. godine, oslikava izvanredan portret društva
obeleženog suprotnostima, u kome šanse za uspeh imaju samo oni koji su
sposobni da se prilagode. Poznati su i njegovi romani Tržnica prokletih i Kišna
sezona. Objavio je i tri knjige kratkih priča, i zbirku poezije U srcu šume.
Njegov roman Creole, koji je upoređivan s romanom Brusa Četvina Vicekralj
Uide, dobio je portugalski Gran pri za književnost, dok je Knjiga o
kameleonima (Dereta, 2008) ovenčana nagradom časopisa Independent za
najbolji strani roman 2007. godine. Za istu nagradu je nominovan i 2009, za
roman Žene moga oca (Dereta, 2010). Afrički Lisabon, napisan u saradnji s
Fernandom Semedom i fotografom Elzom Roš, jedna je od najpoznatijih
knjiga o afričkoj zajednici u Lisabonu. Veliki je poznavalac afričke muzike i
književnosti, a njegov život je podeljen između Angole, Brazila i Portugula.
1⇒ Stanovnica Rio de Žanejra (prim. prev.)
2⇒ Deo Luande koji izlazi na Atlantski okean. (prim. prev.)
3⇒ Najveća reka u Angoli, uliva se u more južno od Luande. (prim. prev.)
4⇒ Kafana kod matorog. (prim. prev.)
5⇒ Čarobnica (prim. prev.)
6⇒ Nežna (prim. prev.)
7⇒ Srećan Put (prim. prev.)
8⇒ Uzvik čuđenja tipičan za severoistok Brazila, nastao krivljenjem uzvika
„ô gente!“, što znači „ljudi moji!“ (prim. prev.)
9⇒ Sjaj (prim. prev.)
10⇒ Mirna, Plamen, Suptilna, Parfem, Cilj, Žuborčić, Duša, Pratilja, Ćilibar,
Labud. (prim. prev.)
11⇒ U originalu – afeiçoar, reč koja ima dvostruko značenje, kao što će se
videti u sledećoj rečenici. (prim. prev.)
12⇒ Čežnja, reč za koju Portugalci smatraju da se ne može prevesti ni na
jedan drugi jezik. (prim. prev.)
13⇒ Mnogo (prim. prev.)
14⇒ „Angola me mnogo uzbuđuje“, čest uzvik na patriotskim
manifestacijama u Angoli, uključujući utakmice reprezentacija. (prim.
prev.)
15⇒ Izbrisati, od engleskog delete (prim. prev.)
16⇒ Miran (prim. prev.)
17⇒ Nedelja (prim. prev.)
18⇒ Bubašvaba (prim. prev.)
19⇒ Miš (prim. prev.)
20⇒ Komarac (prim. prev.)
21⇒ Marija od Vernog Dupeta (prim. prev.)
22⇒ Žoze Uđe Mlitav (prim. prev.)
23⇒ Kombinovana obaveštajna jedinica, tajna služba indonežanske vlade u
Istočnom Timoru. (prim. prev.)
24⇒ Nerazumljiv govor. (prim. prev.)
25⇒ Port. Dobar Spokoj (prim. prev.)
26⇒ Port. Dobar Odmor (prim. prev.)
27⇒ Lik iz brazilskog folklora, najčešće nestašni crnac koji nema jednu nogu
i puši lulu. (prim. prev.)
28⇒ Port. guzica, zadnjica. (prim. prev.)
29⇒ Portugalsko prezime, čije je značenje jarak, rov, razdeljak, ali u
žargonu i zadnjica, dupe. (prim. prev.)
30⇒ Dečak (prim. prev.)
31⇒ Belo (prim. prev.)
32⇒ Pečat (prim. prev.)
33⇒ Čajnik (prim. prev.)
34⇒ Lepeza (prim. prev.)
35⇒ Splav (prim. prev.)
36⇒ Ovde se autor igra rečima, reč palavra (reč) pretvara u palarva, što ne
znači ništa, ali je razumljiva poruka. (prim. prev.)
37⇒ Varijanta uzvika Virgem Maria! (Device Marija!), koja je karakteristična
za severoistok Brazila. (prim. prev.)
38⇒ Šljaga (prim. prev.)
39⇒ Šamar (prim. prev.)
40⇒ U originalu, significar. (prim. prev.)
41⇒ Port. Radostan Pogled (prim. prev.)
42⇒ Dubok Korak (prim. prev.)
43⇒ Anđeli. (prim. prev.)
44⇒ Izgovara se „lansaduš“. Porinuti, ili odapeti. (prim. prev.)
45⇒ Afrička smokva (prim. prev.)
46⇒ Orixá, božanstvo u tradiciji Joruba (prim. prev.)
47⇒ Legendarni brazilski razbojnik (kangasejro) iz Pernambuka, policija ga
je ubila 1938. godine. (prim. prev.)
48⇒ Tipično jelo Zelenortskih Ostrva (prim. prev.)
49⇒ Jedna od etničkih grapa u Angoli, čini 37% stanovništva (prim. prev.)
50⇒ Žoze sa krova (prim. prev.)
51⇒ Policajac domorodac u portugalskim kolonijama (prim. prev.)
52⇒ Pivo od kukuruza, veoma populamo piće (prim. prev.)
53⇒ Afrikanka koja pripada srednjoj klasi (prim. prev.)
54⇒ Obožavalac Kamila Kaštela Branka (prim. prev.)
55⇒ Obožavalac Ese de Kejroša (prim. prev.)
56⇒ Glista (prim. prev.)
57⇒ Banda (prim. prev.)
58⇒ Psovati, lula, antipatija, tužan, najmlađe dete (prim. prev.)
59⇒ Aktivna pobuna, grupa koja se odvojila od MPLA, Pokreta za
oslobođenje Angole. (prim. prev.)
60⇒ San (prim. prev.)
61⇒ Predgrađa Luande (prim. prev.)
62⇒ Titula osobe koja je imala ulogu administratora i sudije u kraljevstvu
(prim. prev.)
63⇒ Ptica čije ime znači „dobro te videh“ (prim. prev.)
64⇒ Delovi Angole. (prim. prev.)
65⇒ Kolibri. (prim. prev.)
66⇒ Da, stari (prim. prev.)