Archivetemppomalo U Braku PDF

www.balkandownload.
org
~1~
www.balkandownload.org
Naslov originala:
Mary Balogh
Slightly Married
Meri Balog
POMALO U BRAKU
Prevod sa engleskog:
Ana Timotić
BDR MEDIA d.o.o.

2020.
~2~
Prolog
Tuluz, Francuska - April, 1814.
Prizor je bio dobro poznat čoveku koji ga je posmatrao, možda i

previše. Zahvaljujući dugom iskustvu, shvatao je da ne postoji velika
razlika između jedne i druge strane fronta, barem ne nakon završetka
bitke.
Dim teške artiljerije, brojnih musketa i pušaka dveju armija počeo je
da se razilazi dovoljno da otkrije pobedničke, britanske i savezničke, trupe
kako utvrđuju upravo osvojene položaje uz planinske obode Kalvinea ka
istoku grada i kako usmeravaju topove ka samom Tuluzu, u koji su se
francuske trupe pod Sultovom komandom bile povukle. Ali snažan miris
je opstajao i mešao se sa mirisom prašine, blata, konja i krvi. Uprkos
sveprisutnoj buci, glasova koji uzvikuju naređenja, konja, mačeva,
okretanja točkova, uvek je postojao utisak o neprirodnoj, zaglušujućoj
tišini koja nastaje nakon gromoglasne buke oružja. Zemlja je bila
prekrivena mrtvacima i ranjenicima.
Na taj se prizor čula pukovnika lorda Ejdana Bedvina nikada nisu u
potpunosti navikla. Visok i čvrste građe, mračne pojave, kukastog nosa i
tamnog lica, pukovnik je bio čovek kojeg su se mnogi plašili. Ali bi on
posle bitke uvek odvojio vremena i lutao bojnim poljem tražeći poginule
članove svog bataljona i nudio, tamo gde je bilo moguće, utehu i pomoć
ranjenicima.
Zurio je tamnim, nečitljivim očima i namrštenih usana u jednu priliku
prekrivenu krvlju. Držao je ruke iza leđa, a njegov mač, neočišćen posle
bitke, visio je sa boka.
„Oficir“, rekao je pokazavši na crvenu lentu uz kratko klimanje
glavom. Čovek koji ju je nosio ležao je licem ka zemlji, raširenih ruku i
neprirodnog položaja tela usled pada sa konja, „Ko je to bio?“
Njegov ađutant je kleknuo i okrenuo vojnika na leđa.
Mrtvac je otvorio oči.
„Kapetane Morise,“ rekao je pukovnik Bedvin, „pogođeni ste.
Donesite nosila, Rolings. Bez odlaganja.“
,,Ne“, jedva čujno rekao je kapetan. „Gotovo je sa mnom, gospodine.“
~3~
Njegov zapovednik nije se mogao usprotiviti. Dao je ađutantu

diskretan znak da ostane i nastavio da gleda umirućeg čoveka čiji je crveni
kaput bio natopljen još tamnijom crvenom. Nije mu preostalo više od
nekoliko minuta života.
„Šta mogu da učinim za Vas? Hoćete li da Vam donesem vode?“
„Treba mi usluga. Obećanje.“ Kapetan Moris je sklopio svoje kapke
boje pergamenta nad očima koje su gasnule i na tren je pukovnik pomislio
da je preminuo. Kleknuo je na jedno koleno pored njega i sklonio mač u
stranu. Ipak, kapci su se dopola otvorili i ponovo zatreptali. „Dug,
gospodine. Rekao sam da se nikada neću pozvati na njega.“ Glas mu
je sada bio veoma tih, a pogled neodređen.
„Svejedno, ja sam se zakleo da ću Vam se svakako odužiti.“ Pukovnik
se nagnuo nad njim kako bi ga bolje čuo. „Kažite mi, šta mogu da učinim.“
Kapetan Moris, tada poručnik, spasio mu je život pre dve godine u bici
kod Salamanke, kada je pukovnikov konj pogođen pod njim i kada je malo
nedostajalo da ga s leđa poseče neprijateljski konjanik. Poručnik je ubio
napadača, a onda sjahao i insistirao da njegov nadređeni uzme konja. Bio
je ozbiljno ranjen u borbi koja je usledila. Ali je posle bio nagrađen činom
kapetana, a to unapređenje nije mogao da priušti da kupi. U to vreme je
insistirao da mu pukovnik Bedvin ništa ne duguje, da je u bici vojnička
dužnost da čuva leđa svojih saboraca, a naročito onih koji su činom viši
od njih. Bio je naravno u pravu, ali njegov pukovnik nikada nije zaboravio
taj dug.
„Moja sestra“, rekao je kapetan i ponovo sklopio oči. ,,Odnesite joj
vesti.“
„Lično ću to učiniti“, uveravao ga je pukovnik. „Obavestiću je da su
Vam poslednje misli bile sa njom.“
„Ne dozvolite joj da žali.“ Disao je sporo i glasno. ,,Dovoljno je patila.
Recite joj da ne sme da nosi crninu. To je moja poslednja želja.“
„Preneću joj.“
„Obećajte mi...“ Glas mu je zastao. Ali ga smrt nije još uvek u
potpunosti obuzela. Iznenada je širom otvorio oči, nekako je smogao
snage da pomeri jednu ruku i dodirne pukovnika samrtno hladnim
prstima, a onda progovorio s užurbanošću kakvu samo neizbežna smrt
može da izazove.
„Obećajte mi da ćete je zaštititi. Obećajte! Bez obzira na sve!“
~4~
„Obećavam.“ Pukovnik se sagnuo bliže u nadi da će njegov glas i

pogled ublažiti smrt koja je čekala izmučenog čoveka. „Svečano Vam se
zaklinjem.“
Poslednji dah napustio je kapetanova pluća i pre nego što je pukovnik
završio rečenicu. Zatvorio mu je oči i ostao na jednom kolenu u molitvi,
premda je zapravo razmatrao obećanje koje je dao kapetanu Morisu.
Obećao je da će lično preneti vesti o smrti njenog brata do gospođice
Moris, mada nije tačno znao ni ko je ona niti gde živi. Obećao je da će je
obavestiti da je Morisova želja na samrti bila da ona ne nosi crninu za njim.
I zakleo se svojom čašću da će je zaštititi. Od čega ili od koga, nije znao.
Bez obzira na sve.
Poslednje reči umirućeg čoveka odjekivale su mu u ušima. Šta li one
znače? Šta li se tačno zakleo?
Bez obzira na sve.
~5~
1.
Engleska, 1814.
Senovita staza presecala je šume zapadnog dela parka na Ringvud

imanju u Oksfordširu. Potok je žuborio po svom kamenitom koritu i
spajao se sa većom rekom koja je predstavljala granicu parka i tekla kroz
obližnje selo Hejbridž. Staza je bila ljupka i skrivena. Međutim, ovog
majskog jutra posebno je oduzimala dah. Zumbuli, koji uglavnom ne
cvetaju sve do juna, bili su zavedeni blagim prolećem i pojavili se ranije.
Azaleje su takođe procvetale pa je obala reke bila okupana plavom i
ružičastom bojom. Jarki zraci sunca probijali su se kroz grane tamnog
Ušća visokih čempresa i obasjavali zemlju svetlošću i senkom čineći vodu
u potoku svetlucavom.
Iv Moris bila je do kolena u zumbulima. Odlučila je da je jutro previše
čarobno da bi ga provela u kući, na farmi ili u selu. Zumbuli tako kratko
cvetaju i u proleće je najviše volela da ih bere za ukrašavanje kuće. Nije
bila sama. Ubedila je Telmu Rajs, guvernantu, da otkaže časove na
nekoliko sati i povede dvoje svojih učenika i sina u branje cveća. Čak
i tetka Meri je pošla, uprkos atritisu i poteškoćama sa disanjem. Zapravo,
njena je ideja bila da ovu priliku iskoriste za iznenadni izlet. Sada je sedela
na stolici koju je Čarli poneo za nju i marljivo heklala, a pored nje se
nalazila velika korpa puna hrane i pića.
Iv se uspravila da istegne leđa. Gomila cveća ležala je u korpi koju je
držala u ruci. Slobodnom rukom je pričvrstila svoj stari slamnati šešir,
iako je široka siva mašna bila pričvršćena ispod njene brade. Boja mašne
išla joj je uz haljinu, jednostavnu po stilu, visokog struka, kratkih
rukava, savršenu za jutro u selu gde se ne očekuje poseta. Uživala je u
svesnom blagostanju. Celo leto je pred njom, leto koje po prvi put posle
mnogo godina neće narušiti napetost. Dobro, skoro da neće. Tu je,
naravno, neprestano pitanje šta to zadržava Džona. Očekivala ga je da se
vrati do marta, najkasnije aprila. Ali doći će čim bude mogao. U to je bila
uverena. U međuvremenu je posmatrala svoje okruženje i društvo
sa smirenim zadovoljstvom.
~6~
Tetka Meri nije gledala svoje zauzete ruke. Posmatrala je decu sa

privrženim osmehom na izboranom licu. Iv je osetila nalet nežnosti prema
njoj. Četrdeset godina je vukla kolica uglja kroz tunele rudnika sve dok joj
Ivin otac nije obezbedio malu penziju nakon smrti njenog supruga, strica
Ivinog oca. Iv ju je nagovorila da dođe u Ringvud pre malo više od godinu
dana, kada je Ivin otac bio ozbiljno bolestan.
Sedmogodišnjak Dejvi je marljivo brao, blago namrštenog izraza lica,
kao da je pred njim veoma ozbiljan zadatak. Iza njega, kao i obično,
petogodišnja Beki, njegova sestra, brala je sa očiglednijim uživanjem i
manje usredsređenosti i pevušila. Izgledala je kao dete koje se oseća
bezbedno u svom okruženju. Kada bi samo Dejvi naučio tako da se opusti,
da popusti napeti, ozbiljni izraz zbog kog je delovao stariji za svoje
godine. Ali doći će i do toga, shvatala je Iv, samo treba da bude strpljiva.
Nijedno dete nije bilo njeno, mada žive sa njom već sedam meseci. Nemaju
nikog drugog.
Mafin je bio kraj potoka. Tri šape je nespretno držao na tri različita
kamena, a četvrtu je držao ispod grudi. Nos mu je bio na pola centimetra
iznad plitke vode. Nije je pio. Zabavljao se pokušajem da ulovi ribu, iako
nikada nije imao uspeha. Blesavi pas!
Mladi Bendžamin Rajs se ušuškao kraj majke. Buket azaleja i zumbula
čvrsto je držao u jednoj ispruženoj ruci. Telma ih je prihvatila kao da je u
pitanju retko i dragoceno blago, što, naravno, i jeste bio slučaj.
Iv je na trenutak pozavidela toj majčinskoj ljubavi, ali ju je odbacila kao
da je sama nije vredna. Ona je jedna od najsrećnijih smrtnica. Živi na ovom
idiličnom mestu, okružena je ljudima koje voli, a usamljenost njenog
detinjstva ostala je u dalekoj prošlosti. Za nedelju dana će moči da skine
crninu posle godinu dana od očeve smrti i da ponovo nosi boje. Jedva je
čekala. Uskoro će se i Džon vratiti i moći će konačno da prizna svetu da je
zaljubljena, zaljubljena, zaljubljena. Poželela je da se na tu pomisao kao
devojčica zavrti ukrug, ali se ipak zadovoljila samo osmehom.
A tu je još jedna stvar koja će joj upotpuniti sreću. Persi stiže kući. U
poslednjem pismu je javio da će uzeti odsustvo čim bude mogao, a sada
će sigurno moći. Pre malo više od nedelju dana čula je divne vesti da se
Napoleon Bonaparta predao u Francuskoj i da su dugi ratovi konačno,
završeni. Džejms Robson, Ivin komšija, lično je došao u Ringvud čim je
saznao vesti, znajući koliko će joj to značiti. To je kraj godina straha za
Persijevu bezbednost.
~7~
Iv je čučnula da ubere još zumbula. Želela je da stavi punu vazu u

svaku sobu u kući. Bojama i mirisima slaviće proleće i pobedu i
bezbednost i kraj žalosti. Kada bi samo Džon došao.
„Ko je spreman da nešto pojede?“, pitala je tetka Meri nekoliko minuta
kasnije svojim oštrim velškim akcentom. „Iscrpilo me je samo gledanje
kako berete.“
„Ja jesam!“ povikala je Beki i veselo poskočila ka korpi pa odložila
cveće pored tetke. „Umirem od gladi.“
Dejvi se ispravio, ali je ostao na mestu, kao da je posumnjao da bi
ponuda mogla da se povuče ukoliko se pomeri. Mafin je lajući dotrčao sa
potoka ispravljenih ušiju. „Mora da si i ti gladan, Dejvi.“ Iv je krenula ka
njemu, spustila mu slobodnu ruku na rame i povela ga sa sobom. „Kako
lepo radiš. Ubrao si više cveća od svih nas,“
„Hvala ti, tetka Iv“, rekao je ozbiljno. I dalje je nespretno izgovarao
njeno ime, kao da je smatrao neprimerenim da joj se tako obraća. On i Beki
nisu bili u rodu sa njom, osim veoma tankom linijom kroz brak, ali kako
bi ona mogla da ima dvoje dece koja rastu u njenom domu i obraćaju joj
se sa gospođice Moris? Ili tetka Meri, kao gospođi Pričard?
Telma se smejala. Cveće joj je bilo u jednoj ruci, a Bendžamin u drugoj
i nije mogla da ga spreči da joj svuče šešir s glave.
Tetka Meri je otvorila korpu i izvadila sveže kiflice koje je pažljivo
zamotala u ubruse. Svež miris testa i pržene piletine podsetio je Iv koliko
je gladna, Kleknula je na ćebe koje su Dejvi i Beki prostrli po travi i
preuzela veliku flašu limunade.
Deset minuta skoro potpune tišine bile su dokaz njihovog rada i
kulinarskih veština gospođe Rou, Ivine kuvarice. Dok je brisala masne
prste o platnenu salvetu, nakon što je pojela drugo parče mesa, Iv se pitala
zašto hrana uvek ima bolji ukus napolju.
„Možda je najbolje da se spakujemo i ponesemo ovo cveće kući pre
nego što uvene“, rekla je tetka Meri. „Ako bi mi samo neko dodao štap
kad spakujem vunu i igle, mogla bih odmah da ustanem.“
„Oh, zar moramo?“, pitala je Iv uz uzdah kada je Dejvi prineo štap.
Ali u tom trenutku neko je dozvao njeno ime.
„Gospođice Moris!“ čulo se zadihano. „Gospođice Moris!“
„I dalje smo ovde, Čarli.“ Okrenula se ka krupnom mladiću koji je
silazio s vrha obale iz pravca kuće i kretao se ka njima svojim uobičajenim,
nespretnim korakom. „Polako, inače ćete se okliznuti i povrediti.“
Zaposlila ga je pre nekoliko meseci, iako Ringvudu nije trebalo više
~8~
posluge, da obavlja neobične poslove po kući, štali i parku. Čarliju

niko nije ponudio zaposlenje nakon smrti njegovog oca, seoskog kovača,
jer su ga uopšteno opisivali kao slaboumnog. Čak i njegov otac ga je uvek
tretirao kao beskorisnog hramavca. Iv nikada nije srela nikoga spremnijeg
da radi i udovolji.
„Gospođice Moris!“ Bio je zadihan i rumen kada je stigao dovoljno
blizu da dostavi poruku. Kad god bi poslali Čarlija da nešto uradi, on bi
se ponašao kao da je poslat da objavi kraj sveta ili nešto slične važnosti.
„Poslala me je gospođa Fuler. Da Vas vratim do kuće.“
„Da li je rekla zašto?“ Iv je polako ustala i popravila suknju. „Svakako
smo krenuli kući.“
„Neko je došao.“ Stajao je veoma mirno, namršten kako bi se
usredsredio i prisetio nečega. „Ne sećam se imena.“
Iv je osetila nalet uzbuđenja u dnu stomaka. Džon? Ali bila je
razočarana toliko puta u poslednja dva meseca da je bolje da i ne razmatra
tu mogućnost. Čak je počela da se pita hoće li uopšte i doći. Ali još uvek
nije bila spremna da dođe do tako drastičnog zaključka.
„Dobro, nema veze“, rekla je veselo. „Svakako ćemo ubrzo saznati.
Hvala što si tako brzo preneo poruku. Da li bi poneo stolicu do kuće
gospođe Pričard, a onda se vratio po korpu?“
Nasmešio se jer može da bude od koristi i stao spreman da podigne
stolicu u trenutku kada tetka Meri ustane. Potom se okrenuo ka Iv sa
pobedonosnim osmehom na licu.
„On je vojnik. Video sam ga pre nego što me je gospođa Fuler poslala
po Vas i nosio je jednu od onih crvenih uniformi.“
Vojnik
„Oh, Iv, ljubavi“, rekla je tetka Meri, ali Iv je nije čula.
„Persi!“, povikala je. Korpa, cveće i društvo su bili u trenutku
zaboravljeni. Uhvatila je suknju obema rukama i počela da trči uz obalu,
ostavivši tetku, Telmu i Čarlija da okupe decu i pokupe cveće.
Put do kuće nije bio dugačak, ali je veći deo bio uzbrdo. Iv je to jedva
primetila. Nije ni primetila da joj Mafin trči za petama. Bila je na vrhu
livade u nekoliko koraka, a potom je prošla kroz šumu, oko jezerceta i
preko travnjaka do štale. Protrčala je ispred zgrada i preko popločane
terase do ulaznih vrata kuće. Kada je ušla u predvorje, bila je rumena
i borila se za dah i verovatno izgledala užasno uzrujano. Nije marila. Persi
ne bi mario.
~9~
Prokletnik! Nije poslao nijednu reč da dolazi. Ali to sada nije važno. A
iznenađenja su divna stvar. Stigao je!
„Gde je on?“, pitala je Agnes Fuler, svoju služavku, koja ju je čekala u
predvorju. Tako liči na Persija da je drži u neizvesnosti, da ne istrči pred
nju, zagrli je i zavrti ukrug.
,,U sobi za prijem“, odgovorila je Agnes i pokazala palcem nadesno.
„Napolje, pseto, dok ti ne operu šape! Gospodarice, bolje je da prvo odete
na sprat i umijete...“
Ali Iv je nije čula. Otvorila je vrata u naletu i požurila unutra.
„Bezobrazniče!“, povikala je i odvezala mašnu sa šešira. Potom je
zastala ukopana u mestu i osetila neopisivu sramotu. Ovo nije Persi. Ovo
je bio neki stranac.
Stajao je leđima okrenut praznom kaminu. Činilo se da je ispunio celu
sobu. Izgledao je dva metra visok. Nosio je punu uniformu, crveni
mundir, a zlatne medalje bile su besprekorne, kao i bele pantalone.
Jahačke čizme bile su ispolirane do visokog sjaja, a mač u koricama sijao
mu je na boku. Delovao je široko, čvrsto, moćno i preteće. Imao je grubo
lice, a njegov taman ten bio je naglašen crnom kosom i obrvama. Izraz lica
bio mu je strog, sa čvrstim, skoro crnim očima, velikim kukastim nosem i
tankim, naizgled okrutnim usnama
,,Oh, izvinjavam se“, rekla je, iznenada užasno svesna svog izgleda.
Skinula je svoj stari, izobličeni šešir. Kosa mora da joj je razbarušena i
neuredna. Sigurno je prepuna trunja. Verovatno ima i blata po licu. Zašto
nije zastala da pita Agnes ko je vojnik koji je došao? I zašto je on ovde?
„Mislila sam da je neko drugi.“
Posmatrao ju je trenutak pre nego što se naklonio. „Gospođica Moris,
pretpostavljam?“
Uputila mu je mali naklon glavom. „Bojim se da ste u prednosti u
odnosu na mene. Sluga koji je došao po mene zaboravio je Vaše ime.“
„Pukovnik Bedvin, Vama na usluzi.“
Odmah je prepoznala ime. Čak je znala i ostatak priče. U pitanju je
pukovnik lord Ejdan Bedvin, Persijev zapovednik. Od sramote je poželela
da se zemlja otvori i proguta je.
Ali nije joj dugo trebalo da shvati da joj je sramota najmanja briga. On
je Persijev nadređeni. I stoji u sobi za prijem u Ringvudu u formalnoj
uniformi. Nema potrebe da pita zašto. Odmah je znala. Lice joj je
prebledeo, kao da je sva krv iz njega nestala. Čak joj je i vazduh u
~ 10 ~
nozdrvama bio leden. Nesvesno je ispustila šešir na pod i obema rukama

zatvorila vrata iza sebe, potražila kvaku i čvrsto je uhvatila.
„Šta mogu da učinim za Vas, pukovniče?“ Čula je svoj glas kao iz
daljine.
Gledao ju je bezizražajno. „Donosim nemile vesti. Da li želite još
nekoga da pozovete?“
,,Persi?“ Njegovo ime bilo je samo šapat. Mogla je da zamisli ovog
čoveka kako zamahuje hladnim, teškim čelikom i ubija. „Ali ratovi su
gotovi. Napoleon Bonaparta je poražen. Predao se.“
„Kapetan Persival Moris pao je kod Tuluza, na jugu Francuske,
desetog aprila. Umro je herojskom smrću. Duboko žalim zbog Vašeg
bola.“
Persi. Njen jedini brat, njen jedini rod, kog je obožavala u detinjstvu,
kom se divila kao devojka kada je bio nemiran i buntovan i neprestano u
svađi sa ocem, kog je bezuslovno volela tokom godina nakon što je otišao,
a onda iskoristio neočekivano nasleđe sa majčine strane da kupi poziciju
u konjici. Uzvraćao joj je veselom i velikodušnom ljubavlju. Primila je
pismo od njega, iz Francuske, pre samo dve nedelje.
Kapetan Moris je pao...
„Želite li da sednete?“ Pukovnik je prišao, mada je nije dodirnuo.
Stajao je nad njom krupan, mračan i zastrašujuć. „Veoma ste bledi. Mogu
li da pozovem nekoga?“
„Mrtav je?“ Mrtav je skoro mesec dana i ona to nije znala. Nije ni
osetila. Bio je mrtav već dve nedelje kada je pročitala njegovo pismo, više
od dve nedelje kada je Džejms doneo vesti o pobedi i ona osetila veliko
olakšanje. „Da li je patio?“ Glupo pitanje.
„Mislim da nije.“ Nije odstupio od nje i osetila je da se guši, bez imalo
prostora i vazduha. Mora da je na konju, sa mačem u ruci izgledao prilično
zastrašujuće. „Uglavnom postoji milosni šok koji umiruće ljude zaštiti od
bola njihovih rana. Verujem da je kapetan Moris jedan od njih. Nije
delovao kao da je u bolovima niti je to spomenuo.“
„Spomenuo?“ Pogledala ga je pravo u oči. „On se Vama obratio?“
„Njegove poslednje reči i misli bile su upućene Vama. Molio me je da
Vam lično donesem vesti.“
„Lepo je od Vas što ste ispoštovali takav zahtev“, rekla je iznenada
shvativši kako je neobično što je Persijev nadređeni došao lično s juga
Francuske da je obavesti o njegovoj smrti.
~ 11 ~
„Kapetanu Morisu dugujem život. Pre dve godine, u bici kod

Salamanke, spasio me je u činu izuzetne hrabrosti dovodeći sebe u
značajnu opasnost.“
„Da li je rekao još nešto?“
„Tražio je da ne nosite crninu za njim. Verujem da je dodao da Vam je
toga dosta.“
Spustila je pogled ka sivoj haljini koju se radovala da zameni nečim
šarenijim, nečim više u tonu sa godišnjim dobom. Ali to više nije bilo
važno.
Njenog brata više nema.
Bila je obuzeta bolom, zaslepljujućim i zaglušujućim, nepodnošljivim
bolom gubitka.
„Gospođice?“ Pukovnik je zakoračio ka njoj i posegnuo rukom kao da
želi da je dodirne.
Povukla se. „Ima li još nešto?“
„Tražio mi je da Vas zaštitim,“
„Da me zaštitite?“ Ponovo ga je pogledala. Lice mu je bilo poput
granita. Bez topline, bez osećanja, bezizražajno.
Ako i postoji osoba iza te čvrste, vojne fasade, nije se videlo. Premda
je možda to nepravedno. Prišao je blizu kao da bi joj pomogao i pružio
ruku utehe. I došao je da se oduži Persiju.
„Uzeo sam sobu u kafani Tri pera u Hejbridžu. Ostaću tamo do sutra.
Sledeći put kad Vam dođem u posetu, možete me obavestiti kako mogu
da Vam pomognem. Ali trenutno Vam treba pomoć ljudi koji su Vam
bliski. U šoku ste.“
Zakoračio je u stranu i povukao zvono kraj vrata. Da li je u šoku?
Osećala se potpuno kontrolisano. Čak se zapitala da li to zvono i dalje radi
pošto se ne seća kad ga je poslednji put upotrebila. Shvatila je da ako radi
i ako se Agnes odazove, moraće da se pomeri. I dalje je stajala oslonjena
na vrata i držala se za kvaku kao da joj od nje život zavisi. Nije verovala
da će moći da se pomeri. Univerzum će se rasparčati na hiljade komada.
Možda zaista nije pri sebi.
Persi je mrtav.
Agnes se skoro odmah odazvala. Pukovnik je čvrsto uhvatio Iv za
nadlakticu na vreme da je skloni u stranu kad su se vrata otvorila.
~ 12 ~
„Možete li pozvati nekoga da pomogne gospođici Moris?“, pitao je,

mada uistinu, njegove reči su više zvučale kao naredba. „Ako možete,
odmah tako učinite.“
Agnes je na sebi svojstven način samo okrenula glavu i dozvala.
„Čarli? Čar-li, čuješ li me? Spusti tu stolicu i otrči po gospođu Pričard. Reci
joj da požuri. Potrebna je gospođici Moris. Odmah!“
„Morate da sednete pre nego što se onesvestite. I usne su Vam
prebledele.“
Iv je poslušno potonula u najbližu fotelju i sela uspravnih leđa, ne
dodirujući naslon, čvrsto i bolno isprepletenih prstiju u krilu. Nesrećna
tetka Meri, pomislila je. Potom je čula odjek nečega što je pukovnik rekao
pre minut ili dva.
„... možete me obavestiti kako mogu da Vam pomognem.“
„Ne postoji ništa što možete da učinite za mene, pukovniče. Nema
svrhe da se podvrgavate neudobnosti seoske kafane. Ali sam zahvalna na
ponudi. I što ste došli čak ovde. Veoma ste brižni.“
Dok je gledala Agnes kako, mršteći se, podiže šešir s poda, pitala se
kako je moguće održati pristojnost kada je Persi mrtav? Osetila je oštar bol
od noktiju zarivenih u dlanove.
„Ugođaj i najskromnije seoske kafane predstavlja luksuz čoveku koji
se vratio iz vojske. Ne morate da se brinete oko moje udobnosti.“
Nije mu ponudila osveženje. Ponovo je zauzeo svoju poziciju kraj
kamina. Nije mu čak ni ponudila da sedne.
Tetka Meri je ušla u sobu pre nego što se razgovor nastavio, štapom je
užurbano lupkala po podu, a oči su joj bile razrogačene od šoka, kao da je
već shvatila o čemu se radi. Čarli mora da je prevazišao sebe u odavanju
utiska o katastrofi. Iv je ustala.
„Gospođici Moris ste potrebni, gospođo“, rekao je pukovnik Bedvin i
ne sačekavši da se predstave jedno drugom. „Doneo sam loše vesti o
kapetanu Persivalu Morisu, njenom bratu.“
,,Oh, ljubavi draga.“ Tetka Meri joj je prišla i zagrlila je. Štap joj je pao
na pod. Iv je oslonila čelo na tetkino koščato rame i upijala utehu iz
ljudskog dodira nekog poznatog, nekog ko je voli, nekog ko će dati sve od
sebe da joj bude bolje. Ali ništa ne može da bude bolje. Niko ne može da
vrati Persija. Skrhanost ju je obuzela poput tamnog oblaka.
Kada je ponovo podigla pogled, tetkine oči bile su pune suza, a usne
su joj drhtale u pokušaju savladavanja emocija. Mafin joj je stajao kraj
nogu, mahao ostatkom repa i tužno gledao. Agnes je i dalje bila u sobi,
~ 13 ~
držala je Ivin šešir i izgledala kao da je spremna da se pobije i sa zmajem

ili dva ako bi je samo neko uputio u pravom smeru. Telma je takođe
bila tu, iako nije bilo ni traga deci. Mora da ih je dadilja odvela na sprat.
Pukovnik lord Ejdan Bedvin je otišao.
~ 14 ~
2.
Krevet u Tri pera bio je tvrd, jastuk grudvast, pivo neukusno, hrana
loše pripremljena, usluga neefikasna, kafana bučna, a celom mestu bilo je
neophodno uređivanje, mada je bilo prihvatljivo čisto. Da je bio bilo gde
drugde osim u Engleskoj, gde mu je um bio skoro nesvesno naviknut na
stare standarde kvaliteta, Ejdan bi zaista smatrao da je okružen luksuzom.
Ispostavilo se da je iskreno nezadovoljan i svim srcem je poželeo da se
vrati kući u Lindzi Hol u Meširu, seoskom središtu njegovog starijeg brata,
vojvode od Bjukasla, i da uživa u ugađanju do kraja svog odsustva.
Ali prvo mora da ispuni svoju obavezu prema sestri kapetana Morisa
i još uvek nije znao koliko će dugo to potrajati niti šta to podrazumeva
osim, možda, da joj ponudi utehu. Rekla mu je da ne postoji ništa što može
da učini za nju, ali, naravno, tada je bila u dubokom šoku. I on je osećao
šok zbog promene koja je nastala u njenom životu za samo
nekoliko minuta.
U jednom trenutku bila je vedra, rumena, devojka bistrog oka, prilično
lepa žena uprkos jednostavnosti, čak i pohabanosti garderobe i uopšte
razbarušenog izgleda nekoga ko je bio zauzet nekom aktivnošću u prirodi,
a u drugom se pretvorila u bledu utvaru sebe same. A on je taj koji joj je to
učinio. Ah, ta snaga reči, sa kojima nikada nije bio vešt.
Kada se narednog jutra vratio u Ringvud, prepustio se razgledanju
svog okruženja, budući da više nije bio zabrinut zbog najneprijatnijeg dela
svoje misije. Donošenje vesti o smrti jedan je od najtežih zadataka koje
čovek može da dobije. Učinio je to pismom u brojnim prilikama, ali
nikada ranije nije to učinio lično.
Ringvud je bio lepo mesto, stara vila, poveliki park i lepo okruženje.
Izgledalo je prosperitetno, premda izgled ume da zavara. Kapetan Moris,
bez skupih poroka poput pića i kockanja, nije mogao da kupi čin kao
većina njegovih kolega.
Ringvud je možda u dugovima. Da li je to sestrin problem?
Ali da li je uopšte njen? Kome sada Ringvud pripada? Otac je
preminuo. Ejdan je to saznao prethodnog dana. Da li je pripadao kapetanu
Morisu? Da li će pripasti njoj?
~ 15 ~
Dok se približavao, Ejdan je primetio ljude na travnjaku ispred kuće.

U pitanju su bile tri žene, dve su stajale, a jedna je sedela, kao i troje dece
koja su sedela na travi. Žena koja je sedela u rukama je držala otvorenu
knjigu. Ili je čitala deci ili je držala predavanje. Mora da je u pitanju
guvernanta. Setio se da je prethodnog dana prošao pored nje u predvorju.
Dve žene koje su stajale i posmatrale bile su gospođica Moris i starija
dama koja je došla da je uteši. I sada je bila oslonjena na štap kao i tada.
Jedno dete je podiglo pogled i pokazalo u njegovom pravcu te su se obe
dame okrenule.
Na trenutak se učinilo da ga gospođica Moris nije prepoznala. Danas
je nosila uljudniju garderobu. Skrenuo je na travnjak sa staze i dve dame
su mu krenule u susret. Gospođica Moris je bila bleda, imala je podočnjake
od nespavanja, ali je bila pribrana.
„Pukovniče?“ slabašno se nasmešila. Bila je visoka, vitka i gipka,
smeđe kose i sivih očiju. Danas je izgledala krhko. „Dobro jutro. Lepo je
što ste nas ponovo posetili. Nisam sigurna da sam Vam se juče zahvalila
kako treba jer ste došli lično da mi saopštite vesti. Bilo bi gore da sam ih
dobila pismom.“
Govorila je melodično.
„Dobro jutro, gospođice.“ Poklonio se. „Drago mi je što sam Vas
zatekao na svežem vazduhu.“ Držala je šal preko ramena obema rukama,
iako je dan bi topao.
„Mogu li da Vas upoznam sa svojom tetkom? Gospođa Pričard. Ovo
je pukovnik lord Ejdan Bedvin, tetka Meri.“
Ah, dakle znala je njegov identitet. Ponovo se poklonio.
„Drago mi je što Vas upoznajem, pukovniče. Samo bih volela da nije
ovako tužan povod.“ Govorila je tako snažnim velškim akcentom da je
morao da se usredsredi ne bi li je razumeo.
„Takođe, gospođo.“
„Da li ste za neko osveženje?“ pitala je gospođica Moris pokazavši ka
kući. „Bojim se da sam juče zapostavila svoju dužnost domaćice.“
„Radije bih prošetao napolju sa Vama.“
„Moram da uđem da odmorim noge, draga“, kazala je gospođa
Pričard.
Gospođica Moris je klimnula glavom i Ejdan je krenuo sa njom u šetnju
po travi, u smeru suprotnom od kuće i prilaza, ka slikovitom jezeru iza
kog se nalazila šuma, Tek što su načinili nekoliko koraka, zaustavila se i
okrenula u pravcu odakle je dopiralo lajanje. Smeđi pas neodređene rase,
~ 16 ~
možda delom terijer, dotrčao je i lajao uzbuđeno krećući se uz neobično

hramanje. Trčao je najviše na tri noge, a četvrta mu je bila savijena. Bio je
to neugledan mešanac zamršene dlake ispresecane ćelavim pečatima,
jednim okom i jednim i po uhom. Usporio je kada se približio i pozdravio
gospođicu Moris tako što joj je onjušio dlan, a onda podigao glavu kako bi
ga pomazila po vratu. Dahtao je od oduševljenja kada je čučnula i počešala
ga ispod brade.
„Da li ti je umalo promakla prilika da prošetaš, Mafine?“ Podigla je
pokajnički pogled ka Ejdanu. „Neće osvojiti nagradu na izložbi pasa, zar
ne? Ali je ipak dragocen “
Nije ništa rekao. Pas je izgledao kao da se potukao sa medvedom.
Gledao ga je jednim okom i zalajao. Pošto se jasno usprotivio Ejdanovom
prisustvu, nastavio je da skakuće pored njih kada su nastavili šetnju.
Ejdan nije traćio vreme. Bilo bi neosetljivo prema ženi u žalosti da sa
njom razgovara o vremenu ili nekim sličnim trivijalnostima.
„Vaš brat je insistirao da mu obećam da ću Vas zaštititi. Nije imao
vremena da mi objasni, ali je urgentnost bila jasna u njegovom zahtevu.
Reći ćete mi kako mogu da Vam pomognem.“
„Već ste to učinili. Ispunili ste svoju obavezu i duboko sam Vam
zahvalna. Posebno me teši što ste mi rekli da nije mnogo patio.“
Bilo bi neprimereno da je dalje pritiska kada je govorila tako čvrsto i
odsečno. On joj je potpuni stranac, kao i ona njemu. Ali Moris je poslednje
atome snage uložio da izvuče obećanje iz čoveka za kog je znao da ga neće
prekršiti ili izbeći.
„Da li je Ringvud pripadao Vašem bratu?“
,,Ne.“ Govorila je odsečno, ali prilično jasno. „Pripada meni. Nasledila
sam ga od oca. Persi i otac su bili u svađi godinama pre njegove smrti.
Otac je želeo da Persi ostane u Ringvudu i da nauči da postane ono što je
on nazivao posvećenim članom gospodskog staleža sa imanjem. Ali je
Persi želeo vojnu karijeru i kada je nasledio nešto novca od našeg strica,
iskoristio ga je da se priključi armiji.“
To je možda objasnilo Morisovo vidljivo siromaštvo. Problem, dakle,
nije onaj koji je Ejdan slutio. Ne treba da joj pomogne da napusti dom, da
je isprati na drugo mesto i pomogne joj da uspostavi novi način života. To
je barem olakšanje.
„Izgleda mi kao perspektivno imanje.“
„I jeste.“ Zaustavila se da baci psu štap. Nije proširila odgovor. „Da li
je Persi sahranjen u Tuluzu?“
~ 17 ~
„Da. Zajedno sa još dva oficira. Vojni kapelan je obavio ceremoniju.

Bila je zvanična i dostojanstvena. Grob je jasno obeležen i postaraću se za
to da se o njemu vodi računa.“
„Hvala Vam.“
Izgledalo je kao da nije ostalo više ništa da se kaže. Nije joj trebalo ništa
materijalno od njega, ili jeste, ali to ne bi priznala. Imala je tetku na koju
će se osloniti tokom tugovanja. Tu je i mlada guvernanta sa decom, kome
god da pripadaju. Verovatno je imala prijatelje i komšije koji će se okupiti
da je podrže. Nije imala potrebe za daljom utehom od neznanaca. Ionako
nije umeo da je uteši. On je vojnik više od dvanaest godina, od svog
osamnaestog rođendana. Sve nežne emocije, koje su nekada možda i bile
deo njegove prirode, odavno su uvenule zbog nekorišćenja.
Ali dao je to svečano obećanje koje je bilo podstaknuto uznemirujućim
recima - bez obzira na sve. To što nije mogao da učini ništa osim da joj
donese vesti o bratovljevoj smrti uvek će ga kopkati.
„Imate li porodicu u Engleskoj, pukovniče?
„Vojvoda od Bjukasla je moj brat. Imam još dva brata i dve sestre, kao
i druge rođake.“
„Imate li nećake?“
Odmahnuo je glavom. „Niko od nas nije u braku.“ Freja je bila
nadomak braka, dvaput, sa dva brata. Jedan ju je izneverio jer je umro, a
drugi jer se oženio drugom. Ranalf mu je napisao dugo, dovitljivo pismo
o Frejinom poslednjem neuspehu. Nije bila srećna. Što zapravo znači da je
pobesnela.
„Mora da jedva čekate da ih sve vidite. Da li imate dugo odsustvo?“
„Dva meseca.“
„To je tako kratko. Ne smete da traćite više vremena ovde. Iskreno sam
zahvalna što ste mi posvetili dva dana.“
Preterivala je, ali je jasno prepoznao da ga je oslobodila. Njegov dug je
dakle otplaćen vrlo lako. Prelako. Ali više ništa nije mogao da učini.
Okrenula se u pravcu kuće nakon što su obišli jezerce. Sve je rečeno.
Očekivala je od njega da će otići. Umnogome mu je zbog toga bilo drago.
Veoma drago. Ali je osetio i nemir.
Ako se vrati u Tri pera nakon što je isprati do kuće, imaće vremena da
krene svojoj kući pre mraka. Radovao se povratku, možda čak i da vidi
neke članove porodice, mada je pretpostavio da će oni biti u Londonu tek
tokom proleća. Bjukasl će nesumnjivo biti kod kuće jer Parlament
~ 18 ~
zaseda. Ali više od svega je želeo samo da bude kod kuće. Prošlo je tri
godine od poslednjeg odsustva iz vojske i čak je i ono bilo skraćeno.
„Zbogom, pukovniče.“ Zastala je kada su stigli do terase pred kućom
i pružila mu vitku ruku. „Želim Vam bezbedan put do kuće i uživajte u
odmoru. Sigurna sam da ste zaslužili svaki trenutak. Juče Vam sigurno
nije bilo lako. Ponesite moju zahvalnost sa sobom.“
Prihvatio je njenu ruku i poklonio se nad njom. „Zbogom, gospođice.
Kapetan Moris je bio veliki heroj. Nadam se da ćete u tome naći utehu
kada rana ne bude više bila tako sveža.“
Nasmešila se svojim bledim usnama i tužnim očima. Pas je zarežao
kad su im se ruke dotakle. Ejdan se okrenuo i otišao niz stazu pored dece
i guvernante. Konačno može da počne da uživa u svom odmoru.
Ali možda će uvek imati napeti osećaj da nije ispunio svoj zavet.
Kapetan Moris je delovao zabrinuto.
Obećajte mi da ćete je zaštititi. Obećajte! Bez obzira na sve!
Sigurno je imao nešto određeno na umu.
Vilijam Endruz, Ejdanov posilni, radio je za njega već osam godina.

Kroz sve teškoće i nesreće brojnih vojnih kampanja, uključujući i naporna
napredovanja i povlačenja tokom ratova na poluostrvu, kroz kišu i blato,
sneg i zimu, sunce i vrelinu, nikada nije bio bolestan. Sada, kada se vratio
u umerenu Englesku, ponovo u, takoreći, luksuzu, prehladio se.
Kada se Ejdan vratio u Tri pera i pozvao ga da ga spakuje i organizuje
put u roku od sat vremena, Endruz se pojavio zapušenog nosa, nateklih
očiju, promuklog glasa i teškog koraka.
„Šta ti se, kog đavola, dogodilo?“
„Imam blagu prehladu, gospodine.“ Tužno je šmrknuo, kinuo, pa se
izvinio. „Šta mogu da učinim za Vas?“
Ejdan se namrštio, otvoreno opsovao, a onda poslao čoveka u krevet
uz stroge naredbe da popije nešto od čega će se preznojiti i da ustane
ponovo iz kreveta pre jutra. Premda ga je Endrjuz pogledao prekorno i
zaustio da se usprotivi, ipak se povinovao ponovo kinuvši i izvinivši se
pre nego što je zatvorio vrata za sobom.
Šta sada, kog đavola, da radi sa sobom? Jedva da je bilo podne i za
ostatak dana nije imao nikakve planove. Da sedi u kafani i druži se sa
lokalnim stanovništvom? Da istraži prostranu „metropolu“ Hejbridž? Da
prošeta seoskom ulicom i vrati se? To bi moglo da utroši deset minuta. Da
~ 19 ~
ode na jahanje kroz selo? Da legne u krevet i zamišlja slike u flekama na

plafonu?
Iznenada je shvatio da je gladan. Prošlo je pet sati od doručka i odbio
je osveženje u Ringvudu. Pivnica i trpezarija bile su jedna prostorija u Tri
pera. Nije postojala privatna prostorija za ručavanje. Sišao je, naručio
obrok uz pivo i zapodenuo razgovor sa vlasnikom kafane i grupom
lokalnih gostiju. Bilo šta da mu ubije koji sat.
Glavna vest o kojoj je selo pričalo bila je smrt Persivala Morisa. Svi su
znali da je Ejdan doneo vesti i pokušali da izvuku još informacija, a da
nisu postavili nijedno direktno pitanje tako velikom gospodinu.
Postavljali su pitanja jedni drugima pa bi zastali da sačekaju da on
odgovori.
„Pitam se kako je tačno mladi gospodin Persival umro“, pitao je jedan
od njih dok je pušio lulu.
„Pitam se kakve su bile velike bitke protiv Žabara1.“
„Svi ste poznavali kapetana Morisa?“, pitao je Ejdan nakon što je
zadovoljio njihovu znatiželju dajući im nekoliko detalja o bici kod Tuluza.
Ah, da, zaista, svi su ga poznavali, premda godinama nije bio kod
kuće.
„Slomio je srce ocu kada je tako otišao“, rekao je jedan od njih,
iskazavši nedostatak razumevanja za čoveka koji je postao oficir konjice.
Usledila je vatrena rasprava da li je stari Moris uopšte imao srce koje
bi se slomilo.
„Vidite šta je učinio rođenoj ćerki. Negovala ga je kao sveca sve godine
bolovanja“, primetio je neko drugi.
„Učinio?“, ponovio je zainteresovano Ejdan.
,,Da“, odgovorio je i odmahnuo glavom zamišljeno uzdahnuvši.
Nije dobio dalje objašnjenje. Razgovor se usmerio ka gospođici Moris
i njenoj svetosti, koja je izgleda prevazilazila četiri ili pet godina negovanja
oca na samrti, koji je možda imao ili nije imao srce. Između ostalog,
ispostavilo se da je osnovala i finansirala seosku školu, dovela u selo
babicu i plaćala joj platu, usvojila dvoje siročadi kada ih niko nije želeo i
zaposlila niz nepoželjnih tipova koje niko drugi nije hteo. Gospođica
Moris dovela je hrišćanski ideal milosrđa do krajnosti. Ejdan je zaključio
da mora da je izuzetno imućna.
1
Žabari - pežorativni naziv za Francuze - prim. prev.
~ 20 ~
„Ali previše je naivna“, rekao je vlasnik kafane i odmahnuo glavom.

„Previše je lakoverna. Ako joj ponudite peni i tužnu priču, dala bi Vam
dva da Vas uteši.“
„Tako je“, potvrdio je jedan od slušalaca.
„Ako mene pitate,“ rekao je vlasnik iako ga niko nije pitao, „stari
Moris je učinio pravu stvar pre smrti. Žene su previše nežnog srca da bi
vodile mesto poput Ringvuda i zarivale prste u tako duboku vreću novca
kakvu je Moris imao.“
„Stekao sam utisak” rekao je pukovnik nevoljno, „da je gospodin
Moris ostavio svoje imanje ćerki.“
„Da, jeste. Ali trebalo je sve da pripadne gospodinu Persivalu nakon
jedne godine. Sada kada je poginuo pre nego što je godina istekla,
gospodin Sesil Moris će dobiti sve. Ne očekujem da vidim njega kako žali
za rođakom.“
Moris je ostavio svoje imanje ćerki na samo godinu dana? Sada, pošto
joj je brat poginuo, sve će da pripadne drugom rođaku? To će joj biti
neugodno ako je vodila Ringvud nakon očeve smrti. Ali barem je novi
vlasnik ipak rođak. Ona će se nesumnjivo prilagoditi novom poretku.
Znači, ipak ga je slagala. Iznervirao se. Mogla je da mu kaže da će
izgubiti vlasništvo nad domom. Premda, priznao je sebi, ona mu to ne
duguje. Ne duguje mu ništa. On je taj koji je dužan.
Zaštita je reč koju je kapetan Moris upotrebio. Ejdan se sećao kako ga
je kapetan grozničavo uhvatio za rukav.
Prokletstvo! Postoji li ovde i više od ovoga što je očigledno jasno?
Ljudi oko njega upustili su se u dugačku raspravu o gospodinu Sesilu
Morisu, ali Ejdan ih nije slušao.
„Kakav je bio gospodin Moris?“, pitao je. Bilo mu je mrsko da izvlači
informacije iz neznanaca, ali osetio je potrebu da sazna više. „Mislim na
oca kapetana Morisa.“
,,On?“, oglasio se jedan od gostiju, „Nije bio ništa bolji od bilo koga od
nas, ali se držao kao da je kralj Engleske. Bio je rudar u Velsu pre nego što
se oženio ćerkom vlasnika rudnika i obogatio se. Kada je starac preminuo,
Moris je prodao rudnik, još više se obogatio, kupio vilu i napravio od
sebe gospodina. Sina i ćerku podigao je kao gospodina i damu, ali je bio
razočaran njima i tako mu i treba. Gospodin Persival je otišao da bije
ratove, a gospođica Moris nije želela da se uda ni za jednog od
velikodostojnika koje joj je nametao.“
~ 21 ~
Ah, pomislio je Ejdan. Blagi velški akcenat mu je sada bio jasan. Kao i
veoma velška tetka.
„Ah, ali grof od Lafa bio je taj koji nije dozvolio sinu da se oženi njom
kada je Moris predložio“, rekao je drugi čovek i pokazao vlasniku kafane
praznu čašu. „Nije imala priliku da njega odbije.“
„Ali verovatno bi tako učinila“, rekao je vlasnik kafane i pridigao se
na noge. „Gospođica Moris nikada nije bila snob.“
Ejdan je takođe ustao. Klimnuo je glavom vlasniku kafane i drugima
u pivnici i vratio se u svoju sobu. Odlučio je da izađe na jahanje. Moraće
da odluči šta da učini... ako išta i učini. Bilo bi neprimereno da se vrati u
Ringvud i počne ponovo da ispituje privatni život gospođice Moris.
Međutim, shvatio je nevoljno, više nije mogao da narednog jutra
jednostavno ode kući.
~ 22 ~
3.
Kasnije istog popodneva, Iv je sama otišla u selo. Tetka Meri bi joj

pravila društvo da je krenula kočijom. Ali vazduh je bio svež i bila joj je
potrebnija aktivnost od društva, a možda i prilika da razmisli i isplanira.
Šta će raditi? Strah ju je obuzimao. Trudila se da se usredsredi samo
na jednu značajnu činjenicu, Persijevu smrt. Toliko ga je volela. Želela je
da može da ga žali kako treba. Ali...
Ali umro je prerano.
Persi je ostavio testament i u njemu je Ringvud ostavio Iv, Ali Ringvud
nikada nije bio njegov. I dalje je Ivin sve do godišnjice očeve smrti. Sada
će ironijom sudbine pasti u ruke njenog rođaka Sesila. Persijev testament
je beskoristan. Umro je prerano. Kao da bi bilo u redu da je umro
kasnije, pomislila je ogorčena na sebe.
Za pet dana će svi oni biti beskućnici. Stomak joj se prevrtao od panike.
Kada bi mogla da se usredsredi samo na sebe, našla bi rešenje, zaposlila
bi se. Ali nije imala luksuz da razmišlja samo o sebi.
Izašla je na kameni most koji je preko reke spajao Ringvud i Hejbridž
i zaustavila se na trenutak da osmotri tihi tok vode pre nego što je ušla u
selo i krenula ka vikarijatu. Ima pet dana da smisli plan. Danas može da
se usredsredi na Persija. Najmanje toliko je zaslužio.
Prečasni Tomas Padl bio je kod kuće. Ali njegova kućna pomoćnica
nije, a on je čovek koji je svesrdno privržen primerenosti. Umesto da
pozove Iv unutra, predložio je da prošetaju crkvenim dvorištem. Visok i
mršav mladić svežeg lica i kestenjaste kose, vikar je uvek bio nespretan sa
Iv, kao i sa svim ostalim mladim parohinjama.
Rekao joj je kako se upravo zaputio u Ringvud. Vratio se kući nakon
dva dana i saznao vesti o tragičnoj pogibiji njenog brata. Neko vreme je
saosećao sa njom pa su porazgovarali o službi u znak sećanja na njega, što
je i bio razlog njene posete.
„Odgovara mi sutra“, uveravala ga je kada je saznala da mora na drugi
službeni put za dva dana. „Mogu da se pobrinem da svi budu obavešteni.
Dakle, mogu da prepustim Vama sve pojedinosti?“
~ 23 ~
„Naravno. Postoji li neko ko bi mogao da govori u slavu Vašeg brata?

Nisam ga lično poznavao i mogao bih da govorim o njemu samo
uopšteno.“
Razmislila je kada su se zaustavili pod hladom bukovog drveta.
„Verujem da bi Džejms Robson pristao. On i Persi su istih godina i
odrasli su zajedno kao komšije i prijatelji. Pisaću mu čim se vratim kući.“
Ali odjek kopita preko mosta im je oboma odvukao pažnju na
trenutak. Iv se iznenadila kada je ugledala pukovnika Bedvina kako jaše
ka njima, verovatno na putu do kafane na drugom kraju sela. Zašto je još
uvek u Hejbridžu? Očekivala je da je do sada već uveliko na putu svojoj
kući.
Primetio ih je kada je konj došao blizu drveta i pozdravio ih
prislanjanjem biča na šešir. Zaista je izgledao prilično moćno na konju, kao
što je očekivala, iako nije nosio uniformu. Nije bio neko sa kim bi čovek
voleo da uđe u sukob. Izgledao je strogo i neraspoloženo. Izgledao je kao
mladić koji se nikada ne smeši. Ali nije delovao okrutno. Posetio ju je
dvaput. Ponudio je svoju pomoć u svakom smislu.
Oklevao je pa zaustavio konja. Okrenuo se nazad ka vikarijatu, sjahao,
prebacio uzde preko baštenske kapije i ušao u crkveno dvorište. Iv je
osetila istovremeno šok i uznemirenost. Nije želela više nikakve veze sa
njim. Nije joj se dopadao, premda je bila dovoljno iskrena prema sebi da
shvati da je jedini razlog za to činjenica da je on taj koji joj je doneo užasne
vesti.
Upoznala ga je sa vikarom.
„Pukovnik Bedvin mi je doneo vesti o Persijevoj smrti. On mu je bio
nadređeni činom.“
„Tragedija. Njegova smrt je užasan gubitak za gospođicu Moris i ceo
kraj. Planirali smo službu u znak sećanja za sutra. Hoćete li
prisustvovati?“
„Put mi je odložen zbog bolesti sluge. Prehladio se nakon našeg
povratka u Britaniju. Ne znam kada ćemo krenuti nazad.“
Vikar je promrmljao nekoliko saosećajnih reči. Pukovnik Bedvin je
pogledao Iv i ona je osetila potrebu da ustukne. Imao je probadajuće
direktan pogled. Žalila je njegove vojnike i bilo joj je drago što je Persi,
iako njemu podređeni, barem bio oficir.
„Služba u znak sećanja?“ pitao je.
Klimnula je glavom. „Nažalost, nemam njegovo telo koje bih
sahranila. Ali ovde je odrastao. Većina komšiluka i prijatelja će ga se sećati
~ 24 ~
po dobrom. Bio mi je brat. Potrebna je ceremonija, neko zvanično

opraštanje s njim.“
Klimnuo je glavom s razumevanjem.
„Razgovarali smo o tome ko bi mogao da održi govor. Došao sam
ovde nakon odlaska kapetana Morisa i mislim da nisam dorastao
zadatku.“
Pukovnikov prazni pogled i dalje je bio prikovan za Iv.
„Možda bi bilo primereno da ja kažem nekoliko reči. Vaše komšije
treba da znaju koliko je bio hrabar Persival Moris i kako se hrabro borio
za svoju zemlju.“
„To je veoma velikodušno od Vas“, kazao je velečasni.
„Ostali biste još jedan dan?“ Iv se namrštila. „Učinili biste to za mene?“
Nakrivio je glavu. „Dao sam svoju reč.“
Da će je zaštititi. Srce joj se slamalo tokom besane noći što je Persi na
samrti razmišljao o tome šta će za nju ta smrt predstavljati. Ali šta je mislio
da pukovnik Bedvin može da učini za nju? Zaključila je da nije razborito
razmišljao.
„Hvala. To bi bilo veoma lepo od Vas.“
Klimnuo je glavom i konačno skrenuo pogled s nje kako bi se oprostio
s velečasnim. Ubrzo potom udaljio se i ponovo uzjahao konja.
„Zadivljujuć gospodin“, primetio je vikar.
,,Da.“ Takođe je, očigledno, čovek od reči. Shvatila je da njegova
ponuda tog jutra da pomogne i da sada ostane dan duže kako bi održao
govor na službi u znak sećanja na Persija nema nikakve veze sa običnom
dobrotom. Život mu je spasen i osećao je da je dužan Persiju. Dao je Persiju
reč da će je zaštititi i u nedostatku nekog drugog načina, ostaće da kaže
koju lepu reč o Persiju.
Bila mu je zahvalna.
Ejdan sebe nije smatrao elokventnim čovekom. Sasvim sigurno nikada
ranije nije održao komemorativni govor. Prisustvovao je tolikim
sahranama svojih saboraca da ga je deprimiralo da uopšte razmišlja o
broju, ali su kapelani uvek govorili sve što je bilo neophodno da se kaže.
„Kapetan Persival Moris jednom je ugrozio svoj život i pretrpeo
ozbiljne rane kako bi spasio moj život“, počeo je dok ga je slušala
upečatljivo velika skupina ljudi u maloj, tipično engleskoj, seoskoj crkvi.
Gospođica Moris, obučena u sivo, sedela je u prvom redu, a njena tetka
zavijena u crno sedela je pored nje. Mlada plavokosa žena takođe je bila
~ 25 ~
prisutna, kao i kućna pomoćnica koja bi bila odličan narednik da je drugog

pola, pomislio je Ejdan kad ju je video kako se kreće ka oltaru iza
gospodarice. Većina ljudi bila je obučena iz poštovanja u crno. Možda su
se neki pitali zašto gospođica Moris nije u crnini.
„Bio sam sa njim kada je preminuo“, zaključio je nakon što je završio
planirani govor. „Njegove poslednje misli bile su upućene njegovoj sestri.
Zamolio me je da joj lično donesem vesti. I tražio mi je da je preklinjem da
ne nosi crninu za njim. Kako bi ispoštovala njegovu molbu, danas
se obukla u sivo. Svi moramo da budemo počastvovani što smo poznavali
tako odvažnog čoveka, koji je nesebično položio svoj život u službi svojim
sunarodnicima i svojoj zemlji. Moramo da iskažemo svoje poštovanje
prema njemu tako što ćemo ga usmeriti njegovoj sestri koju je voleo do
poslednjeg daha. Gospođice?“
Ejdan ju je pozdravio svojim najukočenijim, najformalnijim naklonom
pa se vratio na mesto. Sedela je uspravnih leđa, suvih očiju i bleda kao
duh. Gospođa Pričard i nekoliko drugih članova skupine jecalo je u
maramice.
Nije obraćao pažnju na ostatak službe. Crkveno zvono se oglasilo u
znak žalosti kada se služba završila.
Rukovao se sa velečasnim i čestitao mu na prikladnoj i dostojanstvenoj
službi. Pitao se da li bi ovo bio primeren trenutak da razgovara sa
gospođicom Moris ili bi bilo primerenije pričekati još koji dan, ali mu je
oduzela mogućnost izbora sama mu prišavši. Pružila mu je ruku u
rukavici.
„Hvala. Uvek ću čuvati sećanje na sve što ste rekli o mom bratu, većinu
toga nisam ranije ni znala. I uvek ću pamtiti Vašu brižljivost što ste zbog
mene ostali još jedan dan.“
„Bilo mi je zadovoljstvo“, odgovorio je i prihvatio njenu vitku, toplu
ruku.
„ Kako je posilni danas?“, iznenadila ga je pitanjem.
„Mnogo bolje, hvala.“
„Drago mi je. Prijatelji i komšije dolaze kod nas na čaj. Hoćete li, molim
Vas, da nam se pridružite?“
Tome se i nadao. Mala je šansa da će imati priliku da nasamo
porazgovaraju, ali možda će uspeti da je stvori. I dalje nije znao šta će joj
reći, šta će je pitati, koliko će neprimereno zadirati u njenu privatnost.
~ 26 ~
Pre nego što je stigao da odgovori, neko drugi je prišao, nagnuo se i

nasmešio se. Čovek je bio obučen u crno od glave do pete. Čak i maramica
koja je visila iz jedne crne rukavice bila je crna.
„Zaista srdačan govor, ekselencijo“, kazao je iznenađenom Ejdanu.
„Jedva sam suzdržao suze. Moja majka sasvim sigurno nije mogla. Mora
da je Persivalu bilo utešno što je u samrtnom času imao takvog čoveka uz
sebe. Vaš otac je bio vojvoda od Bjukasla, a brat je trenutni nosilac titule
kako sam razumeo. Zahvaljujem Vam iz dubine duše što ste pristali
da nas počastvujete svojim prisustvom ovog popodneva.“
„Gospodin?“
„Pukovniče“, uključila se gospođica Moris uz oštar pogled i stisnute
zube, „dozvolite da Vam predstavim svog rođaka, gospodina Sesila
Morisa.“
„Čast je zaista velika, gospodaru“, rekao je i naklonio se. „Mogu li,
takođe, da predstavim i svoju majku? Gde je ona?“
Okrenuo je glavu da je potraži u grupi ljudi koji su se okupili u
dvorištu crkve. „Gde li je sad otišla? Ah, eno je, razgovara sa gospođom
Filot i gospođicom Drabl.“ Mahnuo je maramicom ka njoj. Ejdan ga je
podrobnije osmotrio. Ovo je čovek koji će naslediti Ringvud? Bio je nizak,
dežmekast. Prsio se i pravio važan. Uobražen preko svake mere. Rođak
gospođice Moris. Ejdan je primetio da u njegovom izgovoru nema ni
traga velškog akcenta. Upravo suprotno. Njegov akcenat bi čak i Bjukasla
učinio da zvuči kao da je iz provincije.
„Pukovnik Bedvin može da upozna strinu u Ringvudu, Sesile. Doći će
na čaj. Barem se nadam da je tako.“ Upitno ga je pogledala.
,,Oh, ali morate doći, gospodaru“, dodao je Sesil odustavši od
pokušaja da prizove majku. „Insistiram da nas počastvujete svojim
društvom, iako ne sumnjam da je Ringvud skroman i neugledan u odnosu
na vojvodski dom. Lindzi Hol, zar ne? Mama će ostati bez teksta.“
„Hvala Vam, gospođice.“ Naklonio se Iv, a rođaka je ignorisao. „Doći
ću.“ Otišao je u pravcu kafane. Osedlaće konja i odjahaće do imanja. Neka
je bog u pomoći nesrećnoj ženi ako mora da živi svoj život u društvu
rođaka i njegove majke kada bude prošla godišnjica smrti njenog oca.
Da li je kapetan Moris zbog ovoga bio tako zabrinut?
Iv je bila prilično neprijateljski nastrojena prema Ejdanu posle crkve.

Do trenutka kada je napustio Ringvud posle čaja već ga je prezirala i bilo
joj je drago što ga više nikada neće videti.
~ 27 ~
Komšije su bile pažljive. Skoro svi su došli do kuće i svi su u granicama

pristojnosti porazgovarali sa njom o službi i Persiju. Serena Robson,
Džejmsova supruga, sedela je kraj Iv skoro ceo sat, držala ju je za ruku,
tešeći, uveravala je da je ovaj dan užasan za nju, ali da je neophodan i da
će se osećati mnogo bolje kada se sve završi.
„Znaš li šta još?“, rekla je iskreno kada više niko nije bio sa njima.
„Dobrodošla si da živiš kod nas, Iv. Džejms se složio sa mnom da nam
ništa ne bi bilo draže.“
Iv je pogledala Džejmsa. Nesrećnik, to bi sigurno prezirao. Ali je bila
dirnuta Sereninom brižljivošću. Njih dve su prijateljice otkako se Serena
udala za Džejmsa pet godina ranije. Ali prijateljstvo ima svoje granice.
„Ne želim ni da razmišljam dalje od danas, Serena. Ali hvala ti, divna
si.“
Istini za volju, bilo joj je teško da razborito razmišlja celog dana. Bilo
joj je teško da se usredsredi i na službu, ma koliko se trudila. Jedino je
pukovnikov govor zadržao njenu pažnju.
Vreme ističe.
Mogla je da spase sebe i sve pod svojim okriljem samo da se udala
tokom prethodne godine. Imala je nekoliko ponuda. Ali nije ih ozbiljno
shvatala. Čekala je Džona. Oh, kako je naivna, više nije ni bila tako
uverena da će se Džon vratiti. Čak i da se vrati, bilo bi prekasno da spase
njene prijatelje i sluge.
Nije mogla da veruje da sumnja u Džona. Uprkos razumu, volela ga je
i verovala mu tokom petnaest dugih, tihih meseci.
Niko nije znao za Džona, čak ni tetka Meri. Džon, vikont Denson, čiji
je otac, grof od Lafa, strogo zabranio njihov spoj na predlog njenog oca,
bio je u diplomatskoj službi i trenutno se nalazio u ambasadi u Rusiji, ili je
možda sada zaista u povratku u Englesku, Obećao joj je da će doći pravo
kući kada se u martu bude vratio i konačno objaviti njihovu tajnu veridbu.
Venčaće se pre kraja leta.
Iv se blago smešila kada se još jedna komšinica približila da joj izjavi
saučešće i pohvali službu. Svi su bili tako brižni. Kako je lepo imati
prijatelje kojima je stalo.
Gde li je sada Džon? Nije mogla da zna. Nisu pisali jedno drugom
nijednom tokom njegovog odsustva. Na kraju krajeva, nije primereno da
se muškarac i žena dopisuju kada nisu u braku ili, u najmanju ruku,
vereni. Barem je to govorila sebi tokom prvih dugih meseci kada nije imala
vesti od njega. Nije mogla da mu piše jer joj nije dao adresu. Ali naravno,
~ 28 ~
nedavno je razmišljala, iako se svim silama trudila da potisne tu misao,

našao bi on način da komuniciraju a da to ne naškodi njenom ugledu.
Kada bi samo došao. Kada bi samo mogla sada da podigne pogled i
zatekne ga na dovratku, plavog i lepog, uobičajeno opuštenog i
samouverenog. Ali kad je podigla pogled, videla je samo pukovnika
Bedvina kako stoji i sluša Sesila.
Iznenađujuće, pukovnik se nije vidno potrudio da se odmakne od
njega. Iv se skoro zasmejala kada se prisetila kako je izašao sa Sesilom na
kraj u crkvi i razočarala se što sada hrani ego njenog rođaka tako što mu
pruža svoju nepodeljenu pažnju. Ipak, bilo joj je drago što je bila
oslobođena dužnosti da lično bude druželjubiva sa njim. I dalje bi
imala utisak da mora da mu se dodvorava da se popodne nije završilo
kako se završilo.
Sišla je na terasu da isprati Džejmsa i Serenu Robson. Mahala im je dok
su se udaljavali, osetivši se najednom veoma usamljeno. Okrenula se da
se vrati u kuću, ali Sesil i strina Džema su izlazili. Sesilov kočijaš je bio
spreman da ih odvede kući. Pukovnik Bedvin je bio sa njima. Osim malog,
napetog osmeha koji je strina Džema uputila u njenom pravcu, ignorisali
su Iv u potpunosti, kao da je nevidljiva.
Sesil je preteranim gestikuliranjem pokazao na kuću i park. „Ovo je
izuzetno neprimereno za sedište jednog gospodina. Moglo bi se čak
nazvati i nedostojnom, ruralnom olupinom. Na umu imam izuzetno
mermerno stepenište i stubove u grčkom stilu. To će biti impresivno, zar
ne, gospodaru?“
Iv je u neverici pogledala lepotu prednje strane kuće obrasle
bršljanom. Očekivala je pukovnikovo sasecanje u korenu tako
neprimerenog komentara.
„I te kako“, složio se pukovnik. „Takvo poboljšanje Vašem imanju
mora Vas još više podići u očima prijatelja.“
Sesil se zavrteo. „A prilazak kolima mora biti proširen i popločan.
Sada jedva da ima mesta za dve dobre kočije da se mimoiđu, Moraće da
se poseče pokoje drvo.“
Njeno dragoceno, staro drveće, pomislila je Iv zgroženo.
„Ah, divna ideja“, složio se Bedvin. „Ipak je to samo drveće. Manje je
važno od gospodske kočije.“
Sesil je samozadovoljno posmatrao svoje okruženje sve dok mu kočija
nije preprečila pogled.
~ 29 ~
„Zaista mi je bilo zadovoljstvo upoznati Vas, gospodaru. I

zadovoljstvo je i čast i mojoj mami. Možda možete da nas posetite nekad
kada se vratite u Oksfordšir, nakon što dobijem priliku da Ringvud
pretvorim u imanje vredno sina jednog vojvode. Možda ćete mi se
pridružiti u lovu. Možda bi čak i vojvoda, Vaš brat...“ Dozvolio je da
prepotentni predlog zamre.
Pukovnik je nakrivio glavu i pružio ruku strini Džemi, koja je na
trenutak bila toliko uzbuđena da nije shvatila da pokušava da joj
pomogne da uđe u kočiju. Kad je to uvidela, zgrabila ga je za ruku i
požurila uz stepenike.
„Iv?“ Sesil je konačno udostojio svoje pažnje pre nego što je zauzeo
svoje mesto u kočiji. „Vratiću se za četiri dana da se uselim. Verujem da
nećeš imati neprimerene ispade. Znaš koliko se mama lako uznemiri,“
„Dobar dan ti želim, Sesile. Zbogom, strina. Hvala što ste došli.“
Strina je prinela očima crnu maramicu i plačljivo joj se nasmešila.
„Kako su Beki i Dejvi?“, šapnula je čim su stigli i nestrpljivo se
osvrnula oko sebe. Ali odabrala je pogrešan trenutak, Sesil je bio sa njima.
Strina Džema se nasmešila i neodređeno klimnula glavom i primetila da
mora da nabavi recept za kolač od Ivinog kuvara.
Kada je kočija otišla, Iv je ostala na terasi kraj pukovnika Bedvina.
„Gospođice, ako bih mogao...“
Nije ga sačekala da završi. Čak i njegov glas ju je nervirao. Okrenula
se i ušla u kuću ne osvrnuvši se.
~ 30 ~
4.
„Mnogo sam bolje, gospodine“, kazao je Endruz kroz nos. „Možemo

da krenemo pre svitanja.“
Ejdan je stajao u svojoj sobi leđima okrenut svom posilnom i zažmurio.
Kakvog li iskušenja! Nakon nekoliko trenutaka, procedio je, naglas,
veoma ružnu, neprimerenu psovku.
Endruz je šmrknuo.
„Izduvaj taj prokleti nos!“
Poslušao ga je i zazvučao kao raštimovana truba dok je to činio.
„Moju civilnu gaderobu“, naredio je Ejdan dok je otkopčavao svoj
skarletni kaput.
„Garderobu za jahanje?“
„Ne, ne za jahanje, prokletstvo.“ Svukao je kaput i bacio ga na naslon
fotelje. „Jesam li tražio odeću za jahanje?“
„Ne, gospodine. Mislio sam da ste možda odlučili da krenemo
večeras.“ Očigledno je bezuspešno pokušavao da očisti nazalne puteve.
„Pogrešno si mislio. Javiću ti kada budem planirao da napustim ovu
paklenu kafanu.“
Manje od pola sata kasnije ponovo je bio u civilnoj garderobi, beloj
košulji sa kragnom, plavom otmenom sakou, krem prsluku, oker
pantalonama i čizmama sa belim obodom. Bio je sveže obrijan. I dalje je
bio loše raspoložen kao i pre pola sata. Možda i gore.
I dalje nije mogao da veruje šta je sve saznao od Sesila Morisa, iz kog
je lako izvukao informacije laskajući mu svojom pažnjom i pitanjima, kao
i odobravanjem svakog odgovora. Bio bi daleko srećniji da je zadavio tu
lasicu.
Stari Moris mora da je bio posebna mustra, razmišljao je Ejdan dok je
večerao u svojoj sobi. Nije bio raspoložen za druženje u pivnici. Kada nije
uspeo da ubedi ćerku da se uda za nekoga na višoj društvenoj lestvici,
pokušao je da nametne kontrolu posle svoje smrti.
Po testamentu koji je napisao malo pre smrti, Moris je sve ostavio
svojoj ćerki na jednu godinu, nakon čega sve prelazi u ruke njenog brata
ili, ukoliko on pre toga premine, njenom rođaku. Ali je takođe ostavio i
~ 31 ~
jednu mogućnost. Može da zadrži svoje nasledstvo do kraja života

ukoliko se uda tokom te godine.
Ostala su još četiri dana do prve godišnjice Morisove smrti.
Sesil Moris će sve naslediti. Ali, iako je zasipao svoju rođaku bračnim
ponudama kada mu je to bilo u interesu, sada, kada mu više nije bila
potrebna, nije ni pomišljao na njenu udaju. Izbaciće je iz kuće za četiri
dana, Sesil Moris nije ni znao, a ni mario, šta će se sa njom dogoditi. Vesti
o smrti njenog brata došle su kao dvostruki udarac za gospođicu Moris.
Nema sumnje da ju je njegova smrt uznemirila na potpuno ličnom nivou.
Ali ono što ta smrt donosi mora da je makar malo doprinela preneraženom
izgledu koji je od tada prati. Kapetan Moris joj je ostavio sve u
svom testamentu i čak je zakonski potpisao dokument u kom preda je
svoje pravo na Ringvud svojoj sestri tokom svog života. Na nesreću,
njegova velikodušnost bila je uzaludna. Umro je pre nego što je dobio
pravo na Ringvud i stoga je njegovo pravo da njim raspolaže nepostojeće.
Za četiri dana gospođica Moris ostaće bez doma i, verovatno,
siromašna. Otac joj nije ostavio ništa od čega bi živela.
Ejdan je otpustio Endruza nakon što je završio obed, a onda počastio
praznu prostoriju svakom pogrdnom rečju koju je prethodno izgovorio
pred njim. Ali nije se osećao bolje.
Četiri dana.
Kapetan Moris je s pravom brinuo zbog nje. Zaista joj je potrebna
pomoć i zaštita. A Ejdan se svečano zakleo da će obezbediti i jedno i
drugo, bez obzira na sve. U povratku iz Ringvuda razmišljao je šta može da
učini za nju. Ali pre nego što je stigao do svoje sobe, shvatio je da postoji
samo jedno rešenje. Problem je što mu se rešenje uopšte ne dopada,
najblaže moguće rečeno!
A preostala su samo četiri dana.
Iako ga je gospođica Moris jasno oterala pre nego što je otišao iz
Ringvuda, a ko bi je krivio nakon one isprazne scene sa Sesilom Morisom,
moraće da je ubedi da ga ponovo primi i sasluša ga, pa i da učini ono što
joj predloži. Te reči, bez obzira na sve, visile su mu nad glavom kao mač.
Upravo će mu uručiti doživotnu kaznu, a tek je počeo da sanja drugačije
snove. Postoji samo jedan način na koji može da je zaštiti.
Prokletstvo, samo jedan način.
Stavio je šešir na glavu i podigao svoj štap.
~ 32 ~
Pošto su i poslednji gosti otišli, Iv je sazvala celo domaćinstvo osim

dece i dadilje Džonson, koja je ostala njima. Okupili su se u sobi za prijem.
Nema svrhe više odlagati. Ništa se neće promeniti. Ništa ne može da
ih spase. Najbolje je da Iv sve upozori, iako su, zapravo, svi znali istinu.
„Sumnjam da će vas moj rođak zadržati“, kazala je mrtvoj tišini koja
ju je okruživala. Pozvala je sve da sednu, ali ona je stajala. „Možda tebe
Sem, jer si nekada bio konjušar u Didkotu, a Sesila takve stvari
oduševljavaju.“
„Otpušten sam zbog nezakonitog lova. Niko drugi mi ne bi pružio
priliku osim Vas. Ne bih ni radio za njega.“
„Gospođo Rou, na glasu ste najbolje kuvarice u Oksfordširu.“
„Ali se pročulo da sam nekada kuvala za devojke i njihove otmene
posetioce u londonskom bordelu. A Vi ste jedina koja mi je dala posao. Uz
Sema sam. Ako bih kuvala tom snobu, otrovala bih mu pečenu junetinu.“
,,Nede.“ Iv se okrenula ka jednorukom kućepazitelju. „Tako mi je žao.
Svi naši divni snovi i planovi su propali. Neće te zaposliti ovde.“
Želeli su da kupe parče zemlje do Ringvuda kada prođe godina, uz
Persijevu dozvolu, a Ned bi bio zadužen za nju. Hteli su da osnuju farmu
na kojoj bi mogli da žive i rade ubogi i trajno obogaljeni vojnici. Na kraju
bi se cena zemlje isplatila i pripala bi Nedu, premda Iv nikada nije
planirala da taj dug naplati.
„U redu je, gospođice Moris. Preživeću. Ne morate da se brinete za
mene.“
„Čarli. Dragi Čarli. Razgovaraću sa gospodinom Robsonom da ti
ponudi posao. Daću sve od sebe.“
„Da li sam nešto zgrešio, gospođice Moris?“
Sem Pečet mu je spustio ruku na rame i obećao da će mu naknadno
objasniti.
„Telma.“ Ali Iv nije mogla ni da pogleda devojku niti da išta više kaže.
Zažmurila je i spustila ruku na usne. Osetila je oštar bol u grlu i grudima.
Gde će Telma otići? Šta će raditi? Ko bi je zaposlio? Kako će sada hraniti i
odgajati Bendžamina?
,,Iv“, rekla je Telma, „nisi odgovorna za mene. Zaista nisi. Bila si
neverovatno brižna prema meni. Sada treba da se pobrineš za sebe, ja ću
se već snaći. Naći ću nešto. Tako je bilo i pre nego što si me ti prihvatila.“
Iv je otvorila oči i pogledala tetku. Njena mala koliba u Velsu je
prodata. Penzija koju joj je otac ostavio ne spominje se u testamentu. Tetka
~ 33 ~
Meri bila je stara, iscrpljena i napola invalid. Iv ju je sa zadovoljstvom

dovela u Ringvud i obasipala je luksuzom za koji ranije nije ni znala.
„Ne brini se za mene, ljubavi. Vratiću se kući, gde i pripadam i gde
imam prijatelje koji će me primiti. Biću korisna i zaradiću za život. Ali šta
ćeš ti raditi? Otac te je odvojio od korena i vaspitao kao damu, a sada te je
ostavio bez ičega samo zato što nije moglo da bude po njegovom. Da je još
živ, očitala bih mu bukvicu.“
Ali Iv je nije zaista slušala. Razmišljala je o Dejviju i Beki. Oni su
siročad. Roditelji su im umrli jedno za drugim od groznice i deca su
poslata na beskrajno putovanje po Engleskoj i prelazila iz ruke i ruku
rođaka koji ih nisu želeli. Poslednja na listi bila je njihova strina, gospođa
Džema Moris. Iv je uvek verovala da će tetka Džema otvoriti svoj dom i
srce deci, ali ju je Sesil ubedio da će tako samo narušiti svoje zdravlje.
Sesil nije ni znao da je Džema došla u Ringvud i dovela decu koju je Iv
primila iako nisu bili u krvnom srodstvu. U tom trenutku joj je otac
nedavno preminuo, Persi je bio u ratu, a čekanje Džonovog povratka
činilo se beskrajnim. Bila je usamljena uprkos prisustvu tetka Meri i nije
mogla da izdrži žalostive suze strine Džeme.
Gospođa Džonson, udovica iz Hejbridža, poznata po vestom
ophođenju prema deci, pristala je da dođe i pazi ih, a Iv se dala u traženje
guvernante za njih. Njena udata prijateljica, koja sada živi pedeset
kilometara od nje, obavestila ju je o nesrećnoj guvernanti u njenom
komšiluku koja je dobila otkaz kada se saznalo da je u drugom stanju sa
svojim poslodavcem i da se bori za opstanak pranjem veša. Nedelju
dana kasnije, Telma Rajs i njen sin uselili su se u Ringvud.
Šta će se dogoditi sa Beki i Dejvijem? Hoće li moći da ubedi Sesila da
im dozvoli da ostanu, sada kada bude imao veći dom i veće bogatstvo?
Hoće li pustiti da i dadilja Džonson ostane kako im ta promena ne bi bila
zastrašujuća? Da li bi dozvolio da Telma i Bendžamin... ali ne! Znala je da
to ne dolazi u obzir.
„Agnes...“, počela je.
„Ne moraš ništa da kažeš, jagnje moje“, rekla je kućepaziteljka.
„Robijala sam više nego jednom i imam život pun doživljaja. Otišla sam iz
Londona da potražim bolji život i zavela me je skitnja. Tada si me ti
prihvatila i to ću uvek pamtiti i biti zahvalna, ali neću doprinositi tvom
teretu. Ti mi nisi čuvar, gospođice, ja sam. Ali ako nemaš ništa
protiv, kada budeš prisiljena da odeš odavde, držaću se uz tebe još neko
vreme i biti tvoj čuvar. Svet ume da bude okrutan.“
~ 34 ~
,,Oh, Agnes.“ Više nije mogla da zadrži suze.

Agnes je raspustila skupinu i svi su otišli, osim tetke Meri.
Ivin omiljeni deo dana bio je nakon večere, kada bi otišla u dečju sobu
i igrala se sa njima, čitala im dok bi se Telma posvetila Bendžaminu i
pevala mu uspavanke. To je bilo slobodno vreme dadilje Džonson.
Večeras je Iv čitala priče. Dejvi je sedeo pored nje i nije je dodirivao.
Naučio je, u tri meseca koja su usledila posle smrti roditelja, da je svet
odraslih neprijateljski i da mu ne treba verovati i zbog te okrutne lekcije
bio je oprezan. Beki se ušuškala s druge strane. Mirna i dobroćudna,
ponekad je delovala manje dotaknuta iskustvom nego Dejvi, Ali bi se
povremeno probudila noću uplakana ili bi vrištala.
Telma je stajala na dovratku Bendžaminove sobe i slušala priču. Dečak
mora da je već zaspao. Mafin se sklupčao pod Ivinim nogama i dremao.
Sve je delovalo uobičajeno.
Iv se trudila da se usredsredi na avanturu dvoje dece koja su pobegla
od kandži zlog goblina u mračnoj šumi i zatekla se pred opasnim lavom
kome je trn zapao u šapu. Očajnički se trudila da ne razmišlja o
budućnosti. Odolevala je potrebi da ih oboje istovremeno snažno zagrli.
Skromna večera koju je pojela prevrtala joj se po stomaku.
Neprestano se pitala gde je Džon. Nije da bi mogao da ih spase sve i
kad bi stigao večeras. I činilo joj se sebičnim što razmišlja samo o svojoj
udobnosti i sigurnosti. Ali gde je on? Bilo bi takvo olakšanje kad bi ga
samo videla, kada bi ponovo osetila njegov zagrljaj, kada bi samo malo
podelio teret s njom. Možda bi mogao nešto da smisli.
Ali ne postoji ništa.
Njena odluka da čeka Džona bila je sebična i naivna. On se ne vraća.
Nije joj pisao nijednom tokom godine koliko je trebalo da bude odsutan,
niti onih osam meseci koliko ga očekuje da se vrati. Bila je naivna što je
poverovala u besmrtnu ljubav. Ali iznenadan gubitak vere u njega ju je
uplašio. Tako dugo se držala za nju. I svim srcem ga je volela.
Da li je ona najveća budala na svetu? Da je prihvatila ijednog prosca
tokom prethodne godine, ona, njeni prijatelji i svi koji od nje zavise sada
ne bi doživljavali ovu sudbinu.
Ali kako bi mogla da se uda za čoveka koji nije Džon?
Kucanje na vratima prenulo ju je iz rasutih misli. Podigla je pogled s
knjige ka vratima i ugledala Agnes Fuler. Izgledala je ogorčenije nego
obično,
„Došao je onaj vojnik.“
~ 35 ~
Iv je samo gledala.
„Onaj sa nosem i obrvama i dugim imenom. Došao je u posetu. U ovo
doba noći.“
„Reci mu da spavam. Reci mu da ne primam nikoga.“ Kako se
usuđuje! Pukovnik lord Ejdan Bedvin je poslednja osoba koju bi ponovo
želela da vidi. Njegova bezosećajnost prema njoj i njegov razgovor sa
Sesilom raspršili su svaku zahvalnost koju je osetila prema njemu.
„Rekao je da neće verovati u izgovore. Nije hteo ni da sačeka u
predvorju kad sam mu rekla. Ušao je pravo u sobu za prijem. Pokušaću
da ga oteram, ako želiš, jagnje moje. Verovatno neću uspeti, premda mogu
da izađem na crtu brojnim muškarcima. Ali ne bi mi smetalo da se malo
pokoškamo, mada nisam imala još razloga. Nisam mu dala nijedan
izgovor još uvek
„Dobro!“ Iv je ustala i pružila Telmi knjigu. Mafin je ustao i zalajao.
„Videćemo. Ali ako bi neko uživao da se pokoška sa njim, to sam ja. Celo
popodne je bio drzak i govorio Sesilu da će svi njegovi planovi za
renoviranje Ringvuda načiniti od njega uvaženijeg gospodina. U
potpunosti me je ignorisao.“
„Oh, neverovatno grub čovek!“, uzviknula je Telma.
„Tako je!“ Agnes se ratoborno okrenula. „Pokazaću mu ja. Napraviću
mu još jednu grbu na onom nosu.“
„Ne, nećeš.“ Iv je uzdahnula kada je kućepaziteljka zastala i zbunjeno
je pogledala. „Završi deci priču, Telma. Primiću ga, Agnes. Možda želi da
klekne i moli me za oproštaj.“ Poljubila je decu i poželela im laku noć. Dala
je Mafinu znak da ostane, a on je ponovo legao i žalosno je
osmotrio jednim okom.
„Da li da uđem sa tobom?“, pitala je Agnes kada su sišle zajedno, „Ili
bi radije da odem po gospođu Pričard?“ Tetka Meri uglavnom provede
miran sat ili dva u svojoj sobi posle večere, a pre čaja sa Iv pred spavanje.
„Nema potrebe. Primiću pukovnika Bedvina sama. Ali možeš da
ostaneš u hodniku ako želiš. Povikaću upomoć ako bude trebalo.“
Duboko je udahnula i otvorila vrata prostorije za prijem.
~ 36 ~
5.
Stajao je pred kaminom kao i prvi put kad ga je videla, ali ovog puta
nije bio u uniformi. I dalje je izgledao skoro podjednako krupno i preteće.
Uzeo je za shodno da upali sveće na kaminu jer se napolju skoro smrklo.
„Pukovniče Bedvine.“ Zatvorila je vrata i nije se trudila da se nasmeši
ili bude otmena. „Šta mogu da učinim za Vas?“
„Sakrili ste istinu od mene. Vaš otac jeste ostavio Ringvud Vama, ali
samo pod uslovom koji se nije ispunio. Za četiri dana ćete sve izgubiti.“
U trenu je bila toliko ljuta da je mogla samo da stisne šake u pesnice.
Da li to aristokratska privilegija čini od čoveka? Čini da veruje da ima
prava da dođe nepozvan i zadire u tuđu privatnost, da joj se obraća tako
direktno?
„Zbog ovoga ste došli? Da me optužite da lažem? Nepristojni ste,
pukovniče Bedvin. Možete odmah da napustite moju kuću. Laku noć.“
Srce joj je neprijatno udaralo u grudima kada se sklonila od vrata. Ona ne
gubi živce lako. Retko kad je govorila u ljutnji.
„Možda sada rado izdajete takvo naređenje. Nećete to moći još dugo
da činite, zar ne?“
„Možda, kada budete došli sledeće godine da se divite mermernim
stubovima i popločanom prilazu bez drveća, možete da kažete nešto
podjednako neprimereno Sesilu, a on će imati zadovoljstvo da Vas otera
sa imanja. Ali večeras sam ja gazdarica. Gubite se!“ Osetila se kao miš koji
pokušava da nametne moć slonu.
„On je poseban kreten, zar ne?“
Nije bila sigurna da ga je ispravno čula. Pogledala je njegove mračne
oči, ali izraz im se nije promenio.
„Kako sam mogao da saznam istinu o Vama osim da ga pustim da mi
priča?“, pitao je.
Namrštila se. „Istina o meni se Vas ne tiče.“
„Ne slažem se, gospođice. Vaša bezbednost, sigurnost i sreća su se
ticali Vašeg brata. Na samrti je tu odgovornost prosledio meni. Na to je,
očigledno, mislio kada me je naterao da obećam da ću Vas zaštititi. Znao
~ 37 ~
je šta će njegova smrt značiti za Vas. Sakrivši istinu od mene, uskratili ste
mu mir koji je tražio kada je od mene dobio obećanje.“
Nije ranije na taj način razmišljala o njegovoj ponudi da pomogne. Nije
želela da razmišlja na taj način ni sada. On je stranac. Na sve to, on je čovek
iz drugog sveta, tako daleko iznad nje na društvenoj lestvici da je
nemoguće razgovarati sa njim kao sa komšijom ili prijateljima. On je lord
Ejdan Bedvin, sin jednog vojvode. Prišla je najbližoj fotelji i sela.
„Ništa mi ne dugujete, pukovniče. Čak me ni ne poznajete.“
„Znam da sam odgovoran za Vas. Dao sam svoju časnu reč. Nikada
nisam prekršio obećanje i neću to učiniti ni sada.“
„Razrešavam Vas te dužnosti.“
„Nemate tu moć. Šta nameravate da učinite? Kakvi su Vam planovi?“
Kada je udahnula da nešto kaže, shvatila je da ne može da udahne
dovoljno vazduha. Osećala se kao da je dugo trčala. Slegnula je ramenima.
„Smisliću nešto.“
„Imate li gde da odete?“
I dalje je prezirala direktna pitanja koja joj zadiru u privatnost, Ali je
razumela da on sigurno ne uživa u ovome. Mora da sad želi da nikada nije
ni sreo Persija. Koliko li sad žali što mu se posilni prehladio. Odmahnula
je glavom.
„Zapravo, nemam.“ Naravno, nije mogla da se useli kod Džejmsa i
Serene, čak ni privremeno. Njeni jedini rođaci su Sesil i Džema, tetka Meri
i Džošua, za kog bi se udala da njen otac to nije zabranio jer Džošua, mada
imućan trgovac, nije ni gospodin ni zemljoposednik. On je sad u braku s
nekom drugom i ima troje male dece.
„Planirate da se zaposlite?“
„Verovatno.“ Popravila je suknju. Nije se presvukla ceo dan i osećala
se neugodno. „Nije da nemam veština i ne plašim se napornog rada. Ali
čini mi se okrutnim i kukavnim samo otići i brinuti se samo o sopstvenom
opstanku. Imam, međutim, nekoliko dana da nešto smislim i dogovorim.
Trebalo je da razmišljam unapred i budem spremna na ovu
mogućnost, zar ne? Persi je uvek bio u opasnosti od smrti.“
„Zašto niste? Znali ste uslove očevog testamenta. Znali ste i, kako ste
rekli, da je Vaš brat živeo u riziku od smrti.“
„Nisam želela da priznam tu mogućnost. Odabrala sam da poričem
stvarnost. On mi je bio jedini brat, jedino što mi je ostalo. Što se tiče udaje,
~ 38 ~
činilo mi se proračunatim i neprimerenim da se udam kako bih osigurala

svoje nasledstvo. Uvek sam zamišljala da ću se udati iz ljubavi.“
Nije spomenula Džona. Da li bi se udala za nekog drugog ove godine
da nije bilo Džona? Uopšte nije bila sigurna u odgovor.
„Persi mi je rekao da ne želi imanje i bogatstvo i bio je odlučan da sve
prepiše meni čim postane njegovo. Udaja mi nije delovala hitno. Ne bi mi
smetalo ni da se predomislio. Voleo me je koliko i ja njega. Naivna sam što
sam svu veru uložila u njegovo preživljavanje, zar ne?“
Nije joj odgovorio već ju je samo gledao svojim grubim očima i
ukočenim izrazom lica,
„Zašto okrutno? Zašto kukavno?“
„Molim?“ Zbunjeno ga je pogledala.
„Prema kome bi bilo okrutno da se zaposlite? Tu ste reč upotrebili.
Prema đacima iz seoske škole? Prema majkama kojima je potrebna usluga
babice?“
Sada ju je tako značajno gledao u oči da nije mogla da skrene pogled s
njega. Njegovo prisustvo bilo je veoma nadmoćno. Poželela je da samo
ode. Ali neće je pustiti dok ne ogoli dušu pred njim.
„Prema njima. Prema svima. Svi u Ringvudu, bez izuzetka, moraće da
odu kada se Sesil useli. Ne samo ja,“
„Vaša tetka nema svoj dom?“
Odmahnula je glavom. „Nema ni Telma, neudata žena koja je ostala
bez posla jer je nosila kopile svog poslodavca nakon što ju je uzeo pod
prisilom. Nema ni njeno dete. Niti drugo dvoje dece koja žive ovde,
siročići čiju sam brigu preuzela na sebe. Ni Agnes Fuler, moja
kućepaziteljka i bivša osuđenica. Nema ni Čarli Nehdrih koji radi
neobične poslove s velikom radošću, ali kog niko ne želi jer ga smatraju
slaboumnim. Nema gde ni Idit, moja služavka, niti dadilja Džonson.
Niko od njih nije nezavisan. I niko od njih nema neku priliku da nađe novi
posao.“ Zapanjeno je primetila ogorčenost u svom glasu dok je iznosila
pojedinosti koje ga se i ne tiču. „Nema, zapravo, nikakve nade.“
„Imate veliko srce“, rekao je nakon nekoliko trenutaka tišine. Nije bila
sigurna da li je to optužba ili samo iznošenje činjenica. „Ispunili ste dom i
komšiluk slabim ljudima i sada se osećate odgovornim za njih.“
„Oni nisu slabi.“ Ljutnja se vraćala. „Oni su ljudi prema kojima je život
bio okrutan. Oni su dragocena bića koja nemaju manju vrednost od Vas ili
mene. A tu je i Mafin, moj pas, koga je okrutno zlostavljao bivši vlasnik.
~ 39 ~
To su sve životi od beskrajne vrednosti. Šta da uradim kada vidim ljude

koji pate i imam moć da im pomognem? Da okrenem leđa?“
Bezizražajno ju je gledao. „Retoričko pitanje, nesumnjivo.“
„Ali sada više nemam moć da im pomognem. Sada kada sam im dala
dom, nadu i dostojanstvo i život, ponovo će ostati bez svega, Niko toj deci
neće pružiti dom. Završiće u sirotištu, ako budu imala sreće. A odrasle
niko neće zaposliti, čak ni moje komšije, mada ću sutra otići kod svakog
od njih i moliti ih da učine upravo to. Ovi dragoceni prijatelji
postaće skitnice, možda i gore, i društvo će objaviti da se to sve vreme i
očekivalo. Potapšaće sebe po leđima jer su bili daleko promućurniji od
mene.“
Gledao ju je i dalje bezizražajno. Srce mu je bilo crno kao i njegov
spoljašnji izgled. Društveni položaj i vojno iskustvo su sigurno doprineli
tome. Ali zar je to važno? Ništa joj ne i duguje. Čak ni saosećajnost, uprkos
onome što veruje da duguje Persiju.
„Izvinjavam se. Ovo je za Vas patetično baljezganje. Reći ćete mi, kao
i ostali, da nisam njihov čuvar. I oni to sami govore. Ali jesam, razumite.
Moj otac je bio siromašan dok ga brak sa mojom majkom nije učinio
izuzetno imućnim čovekom. Bio je rudar i oženio se vlasnikovom ćerkom.
Da li ste to znali, pukovniče? Po poreklu nisam ni blizu dame, mada sam
vaspitana i obrazovana kao da jesam. Kako da ne vratim nešto od onoga
što ničim nisam zaradila i zaslužila?“
„Potpuno buržoaski stav. Iako sam možda nepravedan prema
buržoaziji. Većina njih provede život u distanciranju od svoje prošlosti i
rascepu od onih na višoj društvenoj lestvici.“
Upravo to je otac i učinio. Iv je hladno gledala pukovnika, a on joj je
uzvraćao pogled tako dugo da joj je već postajalo neprijatno.
„Vratite se svojoj porodici, pukovniče. Ne možete da me zaštitite, a još
manje one za koje osećam odgovornost. Snaći ću se. Preživeću. Svi ćemo
preživeti.“
Konačno se okrenuo i zagledao se u prazan kamin. Odvažno je
progovorio. „Postoji način da se spase sve do čega Vam je stalo.“
„Ne.“ Namršteno mu je gledala u leđa. „Da postoji, setila bih se.
Razmotrila sam sve, verujte mi.“
„Jedna mogućnost Vam je promakla“ rekao je hladnog i oštrog glasa.
„Koja?“
Nije odmah nastavio. Primetila je da ritmično lupka ispreplitanim
prstima iza leđa.
~ 40 ~
„Moraćete da se udate za mene.“

„Molim?“
„Ako se udate pre godišnjice očeve smrti, moći ćete da zadržite dom,
bogatstvo i ljude kojima ste potrebni.“
„Da se udam?“ U neverici je posmatrala njegova ukočena, prava leđa.
„Čak i da to nije najgora ideja koju sam ikada čula, ostalo je samo nekoliko
dana. Pre nego što vikar uopšte proglasi brak, Sesilovo stepenište biće
napola izgrađeno.“
„Biće dovoljno vremena ako se venčamo uz pomoć posebne dozvole.
Otići ćemo rano ujutru u London, venčati se narednog dana i vratiti se dan
posle toga. Bićete ovde na vreme da oterate rođaka kada stigne da
preuzme imanje. To će mi barem priuštiti malo zadovoljstva.“
Shvatila je da je ozbiljan. I jeste bio ozbiljan. Govorio je samouvernim
stavom nadređenog oficira koji izdaje naređenja svojim potčinjenima. Nije
je zamolio, naredio je.
„Ali ne želim da ispunim bračnu dužnost.“
Pogledao ju je preko ramena. „Zahvalan sam na tome. Naravno da...
nećete biti primorani.“
,,I Vi ne smete poželeti da živite ovde.“ Sama pomisao bila je
nenormalna.
„Nikakvu želju“, složio se i u potpunosti se okrenuo ka njoj. „Ne
zavaravajte se, gospođice Moris. Ovo će biti brak iz koristi. Meni deluje da
nemate želju da se udate. Niste mladi i mora da ste imali brojne prilike da
privučete muškarca po svojoj želji, da ste to želeli. Očigledno je da niste.
Ni ja ne želim da se ženim. Imam karijeru u konjici koja će potrajati. Taj
život ne može da se spoji sa brakom i porodicom. Niko od nas neće biti u
neprijatnoj situaciji ukoliko se venčamo. Vratiću se svojoj službi nakon što
provedem ostatak odmora u Lindzi Holu. Vi ćete ostati u Ringvudu.
Nikada se više nećemo videti nakon što Vas za tri dana vratim iz
Londona.“
„Vi ste sin jednog vojvode.“
„A Vi ste ćerka jednog rudara. Mislim da razlika u našem položaju nije
prepreka za brak.“
„Vaš brat, vojvoda od Bjukasla, biće zapanjen.“
„Ne mora da zna. Uostalom, imam trideset godina i već dugo sam
samostalan čovek. Razlika između nas ne mora da nas srami. Nećemo
ostati zajedno nakon venčanja.“
~ 41 ~
Zašto se uopšte raspravlja sa njim? Džon je i dalje tu, uprkos tome što
se nije vratio. Kada su se sastali pred njegov odlazak u Rusiju, zakleli su
se jedno drugom...
„Nikada nisam upoznala nikoga ko se venčao s posebnom dozvolom.“
„Zar niste?“
Da li je zaista tako lako?
Šta ako je Džon na putu do kuće? Ali može li sada da priušti da nastavi
da se samozavarava? Ne vraća se. A čak i da se vrati, kako bi sada
pomogao? Sve je izgubljeno. Osim ako...
„Dakle?“ Zvučao je nestrpljivo.
Suvim jezikom je pokušala da ovlaži suve usne. „Mora da postoje
hiljade razloga protiv. Ne mogu da mislim. Moram da razmislim.
Potrebno mi je vreme.“
„Vreme je nešto što nemate. A ponekad je najbolje ne misliti, već samo
učiniti, idite gore i naredite služavki da Vas spakuje. Polazimo rano
ujutru. Vaša tetka bi trebalo da nas prati zbog pristojnosti, ako je u
mogućnosti. Imate li kočije za put i konje?“
Klimnula je glavom. Imala je staru kočiju koja je nekada bila tako veliki
simbol bogatstva i statusa njenog oca.
„Svratiću u konjušnicu pre nego što se vratim u Hejbridž i izdati
naređenja za jutro. Neću Vas više zadržavati. Nesumnjivo imate mnogo
posla sada, budući da ćete biti odsutni tri dana.“
Formalno se naklonio i pošao napolje pre nego što je stigla da podigne
ruku da ga zaustavi. Čula ga je kako nešto govori, verovatno Agnes, a
onda su se ulazna vrata otvorila i zatvorila.
Otišao je. Nije ga zaustavila kada je imala priliku.
Nije pristala na njegov nenormalni predlog, zar ne?
Ali nije ni odbila.
Treba da požuri za njim i odbije ga, rekao je da ide u konjušnicu. Treba
da mu kaže celu istinu. Ali šta je istina? Bolna istina je da je Persi umro
prerano, a Džon se pokazao nepouzdanim. Imala je četiri dana da
preuzme kontrolu nad očajničkom situacijom ili da ne uradi ništa.
Ne može da se uda za pukovnika Bedvina. Udati se za pukovnika
Bedvina? Najednom se zakikotala iz očaja, a potom obema rukama
prekrila usta kako je Agnes ne bi čula i zaključila da je poludela. Vodila je
tihu bitku sa panikom i histerijom.
~ 42 ~
Mora da razmisli. Potrebno joj je vreme. Ali nije u stanju da misli niti
ima vremena za tako nešto.
Ustala je i počela da šetka po sobi.
Kada je Ejdan prišao vili Ringvud narednog jutra, sa Vilijamom

Endruzom na diskretnoj udaljenosti, video je da je stara i užasno ukrašena
kočija za put dovezena ispred kuće. Dakle, nije poništila njegova
naređenja kada je otišao. Učiniće ovo.
Ako je uopšte i postojala sumnja, nestala je kada je prišao terasi i video
ulazna vrata iza kočije. Bila su otvorena. Mora da su ga primetili kako
prilazi. Gospođica Moris, odevena za put, kao i obično u sivo, silazila je
niz stepenice i navlačila par crnih rukavica. Pas joj je skakutao oko nogu.
Bila je bleda kao duh. Njena tetka, uz pomoć mršave služavke, silazila je
za njom.
Na vratima je stajala kućepaziteljka s rukama na kukovima, kao da je
spremna da se posvađa sa nekim, i mlada guvernanta koja je imala
nezakonito dete.
Svi su izgledali kao da su pošli na još jednu sahranu. Dakle, pomislio
je dok je silazio, nije jedini koji se tako osećao.
Punački mladić je požurio da pridrži konja. Ejdan je pretpostavio po
njegovom izrazu lica da je u pitanju sluga čiji um ne radi baš naročito brzo.
„Da li ste spremni?“ bespotrebno je pitao Ejdan nakon što je klimnuo
glavom damama u znak pozdrava. Sve do tog trenutka nije priznavao sebi
koliko se nadao da će se ipak predomisliti. Ali nije bilo mnogo toga oko
čega bi se predomišljala. Prethodne noći mu nije dala konačan odgovor.
„Da.“ Izgovorila je samo tu jednu reč.
„Dozvolite.“ Pružio je ruku gospođi Pričard da joj pomogne da uđe u
kočiju.
„Ne čini to, jagnje moje“, povikala je kućepaziteljka uputivši Ejdanu
zlokoban pogled kao da je pošao da joj otme gospodaricu. „Nemoj. Ne
zbog nas. Snaći ćemo se svi. Ništa nam ne duguješ.“
„Agnes,“ rekla je gospođa Pričard nakon što je uz uzdah sela, „samo
zbunjuješ Iv jer to ponavljaš. Kad smo kod toga Iv, draga, moram reći da
je sada trenutak da se zahvališ pukovniku na brižnoj ponudi i pošalješ ga
nazad ukoliko nisi u potpunosti sigurna da želiš ovo.“
Ejdan je nestrpljivo kucnuo bičem o čizmu. Užasavale su ga emotivne
drame, posebno one ženske. Guvernanta je izgledala skrhano. Služavka je
plakala.
~ 43 ~
„Naravno da to želim“, kazala im je Iv svima, tako lažno vesela da ne

bi zavarala nijednu publiku. „Tetka Meri i ja se vraćamo prekosutra i sve
će se nastaviti po starom. Ništa neće biti drugačije, osim što Sesil neće moći
ponovo da dođe i preti našem miru. Zapamtite, ni reči nikome dok se ne
vratimo. Mafine, mesto.“ Ejdan je s neodobravanjem gledao kako mazi
psa po glavi.
Ušla je u kočiju prihvativši Ejdanovu pomoć, ali ga nije pogledala. Lice
joj je delovalo kao da je isklesano od mermera. Na kraju je služavka
požurila za njom praveći se da ne primećuje Ejdanovu ruku. Da je
pokušao da je uplaši, srušila bi se na mestu. Čvrsto je zatvorio vrata,
klimnuo glavom kočijašu, ponovo uzjahao konja i bacio novčić momku.
Pratio je kočije niz prilaz, preko mosta i kroz selo, dok je Endruz išao za
njima.
Do Londona je potreban ceo dan puta u tako užasnoj kočiji. Srećom,
vreme je bilo lepo i put suv te su stigli brzo, uprkos tome što je Ejdan bio
primoran da staje češće nego što je smatrao neophodnim. Konji na kočiji
su morali redovno da se menjaju, a dame su morale da protegnu noge i da
jedu.
Primetio je da gospođica Moris i nije posebno jela, ali se gospođa
Pričard obradovala osveženjima. Potrudila se da bude prijatna sa
Ejdanom, veselo i prilično glasno je razgovarala sa njim svojim
nerazumljivim velškim naglaskom i sprečavala neprijatnu tišinu koja bi u
suprotnom nastupila. Bilo mu je drago što putuje na konju, a ne kočijom.
Gospođica Moris je izgledala skamenjeno svaki put kad bi je pogledao,
ali nije dozvoljavao sebi da je sažaljeva. Kakvog je izbora imao osim da je
nagovori da učini to što čini? Uostalom, ko njega žali? Njegovo srce ne igra
od sreće zbog onoga što ih očekuje. Daleko od toga. On nije
sentimentalan čovek. Ne bi mu palo na pamet da kaže za sebe da mu je
danas srce slomljeno, ali ga je ipak morio osećaj gubitka. Imao je druge
snove.
Do ranih večernjih sati stigli su do oboda grada. Ejdan i Endruz su bili
ceo dan u sedlu, ali to nije bilo ništa novo. Ejdan nije osećao veliki fizički
zamor. Međutim, nije bio dobro raspoložen. Pre dve godine život mu je
spašen po visokoj ceni. Brak sa nepoznatom ženom je cena časti i
neplaćenog duga. Brak iz koristi, ali ipak doživotna kazna, i to sa
ženom koja bi zaista prenerazila Bjukasla ako bi ikada saznao. Ćerka
jednog rudara, ni manje ni više. Uostalom, bio je iskren. Donedavno je bio
uveren da vojna karijera i brak ne idu zajedno. Ipak, šta ako, pitao se
poslednjih meseci, postoji žena koja skoro da ne zna ništa drugo osim
~ 44 ~
vojničkog života? Ćerka generala koji je voleo da porodica uvek bude uz

njega, na primer. Nije to hipotetičko pitanje. Ejdan je upoznao takvu ženu.
Nije joj bio obećan. Nije rekao nijednu reč koja bi značila takvu
obavezu i koja bi ga čašću vezala za nju. Ni ona nije rekla nijednu sličnu
reč. Ali postojao je sigurni, neizgovoreni sporazum da će se reći uskoro
izgovoriti s obe strane. Postojao je prećutni sporazum da će mu general
Knap dati blagoslov kada ga bude tražio. Ejdan se radovao mogućem
braku, očekujući život pun razumevanja sa ženom po svom izboru.
To se jednostavno neće dogoditi. Nema svrhe da razmišlja o onome na
šta ne može da utiče. Reči nikada nisu bile izgovorene. Ničija čast nije
dovedena u pitanje. A slomljena srca će se prećutati.
Ejdan je dao uputstva svom posilnom i jahao ispred kočija do hotela
Pulteni na Pikadiliju, najbolje što je London imao da ponudi. Rezervisao je
dve sobe i privatnu sobu za prijem na dve noći i okrenuo se da se pozdravi
sa damama. U tom trenutku je primetio koliko ne pripadaju tako
raskošnom okruženju. Shvatio je da je trebalo da ih odvede u skromniji
hotel, ali sada je bilo kasno.
„Neko će vas ispratiti do vaših odaja. Imaćete privatnu sobu za prijem
u kojoj možete da večerate i provedete veće. Vratiću se ujutru čim dobijem
dozvolu i organizujem sve. Hoćete li biti spremni?“
„Gde ćete Vi odsesti?“ pitala je Iv. Po njenom izrazu lica zaključio je
da se plaši da se osvrne oko sebe i primeti sav raskoš predvorja.
,,U Klanderonu, ako ima slobodnih soba. Ne bi bilo primereno da
ostanem ovde veče pred naše venčanje.“
Klimnula je glavom. „Bićemo spremne.“
Dok je izlazio iz hotela, Ejdan se pitao gde bi bilo najbolje da se utopi
u piću? Mogućnosti su bile neograničene. Ipak je došao u London.
Ali da li želi mamuran da se suoči sa sutrašnjim danom?
Da li uopšte želi da se suoči sa sutrašnjim danom?
Nema izbora, zar ne?
Njegova zakletva vezala je omču oko njegovih snova. Venčaće se sa
nepoznatom ženom iz koristi, umesto sa gospođicom Knap iz uzajamnog
poštovanja i privrženosti.
~ 45 ~
6.
„Kako ti se čini, draga?“ U tetka Merinom glasu čula se mešavina

nestašluka i pobede kada je ušla u privatnu sobu za prijem koju je delila
sa bratanicom. Bila je tu od doručka, navodno se odmarala nakon
jučerašnjeg putovanja pre nego što se spremi za venčanje.
Iv je malo nestrpljivo čekala da se pojavi. Nije znala kada da očekuje
Bedvina i odavno se spremila. Osećala se lepo i pomalo nezgrapno u
svojoj najboljoj sivoj haljini za šetnju. Idit, koja je bila vešta sa rukama,
napravila joj je urednu, nisku punđu i pustila nekoliko pramenova niz vrat
i oko lica. Crne rukavice bile su na stolu kraj vrata, spremne za polazak.
Čekao je i njen šešir, drugi najbolji, koji je nosila i juče jer nije mogla da
nađe najbolji, a bila je sigurna da je videla Idit kako ga iznosi iz kuće i
predaje kočijašu. Idit je insistirala da ga je donela i da mora da je spao sa
kočije. Možda je nekako greškom odnesen u tetka Merinu sobu, pomislila
je Iv kako bi utešila Idit, a i primirila sebe.
„Ah“, rekla je uz olakšanje kad ga je videla u tetkinoj ruci, „eto mog
šešira.“
Potom je bolje pogledala. Bio je to isti šešir koji je nosila u Hejbridžu
na službi pre dva dana, ali je bio preuređen do neprepoznatljivosti. Široka
svilena traka u boji lavande oivičavala je donju stranu oboda, a sa jedne
strane je bila savijena u veliku mašnu. Uže tračice iste boje padale su
sa obe strane.
„Imala sam mašnu kod kuće“, objasnila je i zakikotala se kao
uzbuđeno dete. „Čekala je posebnu priliku. Odlučila sam da je ova
posebna, draga, tvoje venčanje. Lavanda je boja za žaljenje, ali je mnogo
veselija od sive.“
„Ali ovo i nije, zapravo, venčanje.“ Iv je uzela šešir.
„Kako bi ga onda nazvala? To je ceremonija koja će te vezati za
pukovnika Bedvina do kraja života. Naravno da je venčanje. Da sam znala
da činiš to samo zbog mene, i sad bih se tome vatreno protivila. Ali nije
samo za mene, tako da, šta da kažem?“
„Ništa.“ Pažljivo je stavila šešir da ne pokvari frizuru. ,,Prvenstveno
činim ovo zbog sebe. Ne mogu da podnesem pomisao da izgubim
~ 46 ~
Ringvud i svoje bogatstvo.“ Trudila se da joj glas bude vedar, ali ne

previše.
„To bi bio dan kada bi mislila samo na sebe. Ti si najmanje sebična
osoba koju poznajem i činiš ovo za sve osim za sebe. Ali možda ćeš tek biti
nagrađena. On je dobar čovek draga.“ Uprkos prstima koji su bili načeti
reumom, odgurnula je Ivine ruke i sama, blago, vezala trake šešira na
jednu stranu nećakine brade. „Iako deluje mračno i neraspoloženo,
pukovnik je juče bio veoma brižan. Da je putovao sam, verovatno bi išao
umerenim kasom i stigao bi satima ranije nego sa nama. Ali nije me
požurivao, jesi li primetila to? I potrudio se da govori kad god bi priča
stala, mada mislim da mu je mnogo prijatnije da razgovara o konjima i
oružju sa muškarcima i drugim vojnicima nego da razgovara sa damama.
Ne kažem da sam dama po njegovim standardima. Trebalo je da me vidi
pre nekoliko godina, kada sam radila u rudniku. Ali pukovnik je pravi
džentlmen.“
„Naravno da jeste. Tata bi odobrio brak, i više od toga.“
„Samo bih volela da ne insistiraš da tako brzo završiš poznanstvo sa
njim.“ Odmakla se da odmeri ugao mašne pa je popravila. „Volela bih da
Vas dvoje provedete malo vremena zajedno i proverite da li postoji neka
trajnija iskra između vas. Ne bi škodilo da pokušate, zar ne, svakako
ćete biti u braku. Na odmoru je naredna dva meseca. Rekao mi je to juče.“
„Ne smeš da nam želiš ništa što bi trajalo duže od dana. To bi bilo
nepodnošljivo.“
„Ali toliko želim da budeš srećna, draga. Tako velikodušno daješ sebe
svima osim sebi. Znam da to nije osnov za ljubavnu priču. Bila bih naivna
kada bih tako mislila. Ali ko kaže da ne može postati ljubav? Nije da voliš
drugog čoveka, uprkos mojim pokušajima provodadžisanja tokom
prethodne godine.“
Iv se nasmešila i krenula ka ogledalu iznad kamina. Noge su joj bile
previše slabašne da bi je dovele dotle.
„Oh, bože.“ Prepravljeni šešir dodao je i boje i svežine njenom licu.
Izgledala je mlađe. Nakon cele godine, skoro da je zaboravila kako je to
nositi boje. Oči su joj delovale krupnije, više plave nego sive, svetlije.
„Tako si vešta, tetka. Hvala ti, draga.“ Okrenula se da zagrli tetku koja je
izgledala neobično zadovoljna sobom.
Ona je nevesta. Nosi garderobu neveste i uskoro će krenuti na svoje
venčanje. Ta pomisao probudila je određeni fizički osećaj, kao da joj je dno
stomaka propalo. Udaće se za stranca iz čisto milosrdnih razloga i nema
~ 47 ~
nameru da održi većinu bračnih zaveta koje će izgovoriti. Udaće se za

čoveka koji, nije Džon. Do ovog trenutka je mogla sebe da ubeđuje da će
naći izlaz iz ovoga, da će se neko čudo sigurno dogoditi. Sada je, međutim,
konačno shvatala da venčanje ništa neće sprečiti niti odgoditi.
Osim ako se on ne pojavi...
U tom trenutku začulo se kratko kucanje na vratima, Iv i tetka su se
okrenule ka njima i zatekle Idit kako izlazi iz Ivine spavaće sobe. Uputila
im je preplašen pogled i otvorila vrata.
Pukovnik lord Ejdan Bedvin ušao je u prostoriju i umanjio je svojom
veličinom. Izgledao je krupno, snažno i veoma muževno, iako nije bio u
uniformi, kako je Iv očekivala da će biti. Naklonio se obema damama i
poželeo im dobro jutro.
Iv je odgovorila. A potom se dogodila neobična, zastrašujuća, potpuno
neočekivana stvar.
Dok je gledala ovog otmenog, besprekornog čoveka i razmišljala o
njemu kao o svom mladoženji, osetila je nalet čiste fizičke svesti koja je
projurila kroz njene grudi i stomak, sve do unutrašnjosti butina. Nikada
ga nije smatrala zgodnim muškarcem. Ali bilo bi naivno verovati da
reaguje samo na njegov izgled. Na nju je uticala neporeciva muževnost.
Ovo je dan njihovog venčanja. Pod drugim okolnostima večeras bi bila
njihova prva bračna noć.
Očajnički je pokušavala da vrati Džonov lik u svoje misli, a onda ga
hitro odagnala pre nego što se i pojavio. Prekasno je za to. Uskoro će biti
nelojalno s njene strane da uopšte misli na njega. Na trenutak je panično
gledala u pukovnika.
„Da li ste spremni?“, pitao je i pogled mu je zastao na Ivinom šeširu
pre nego što je prešao na tetka Meri.
Iv je klimnula glavom i pošla da uzme rukavice.
„Da li bi mi donela šešir iz moje sobe, Idit?“, pitala je tetka Meri i pošla
za devojkom do dovratka kako bi joj pokazala koji želi.
Iv i pukovnik, naizgled nasamo, nemo su se posmatrali. Trenutak je
bio neopisivo neugodan.
„Imam dozvolu“, rekao je bez ikakve lažne emocije. „Sve sam
dogovorio. Treba da budemo u crkvi za pola sata.“
„Jeste li sigurni?“
„Nikada ne radim ono u šta nisam siguran, gospođice Moris. I Vi ste
sigurni, zar ne? Setite se sirotih ljudi kojima ste potrebni.“
~ 48 ~
Da je neko drugi u pitanju, možda bi pomislila da je ovo pokušaj šale.

Ali u njegovim očima i oko usana nije bilo naznaka tome. Tetka Meri se
vratila sa šeširom na glavi i napetost je nekako nestala.
„Pođimo.“ Pukovnik je otvorio vrata.
Kupovanje posebne dozvole bilo je iznenađujuće lako. Naravno,

verovatno je pomoglo to što je bio u uniformi i što je ceo London ludo
zaljubljen u svoje vojnike, čak i one koji nikada nisu otišli dalje od
bezbednih obala Engleske. Osoblje u Kalderonu, koje se s velikim
poštovanjem ophodilo prema njemu prethodne večeri, ovog jutra je
obletalo oko njega dok su ga drugi gosti posmatrali s divljenjem i
odobravajuće klimali glavom. Jedan gospodin, kojeg nikada u životu nije
video, insistirao je da se rukuju i čestitao mu kao da je on lično odgovoran
za abdikaciju Napoleona Bonaparte.
Ta reakcija ga je ubedila da se presvuče u civilnu garderobu za
venčanje, premda je nameravao da bude u uniformi.
Nije želeo da bude primećen. Štaviše, nadao se da ga neće prepoznati.
Ovo je želeo da završi potajno i brzo. Bilo bi bolje za sve da Bjukasl nikada
ne sazna za njegov brak. Nadao se, više od svega, da danas neće sresti ni
Bjukasla niti bilo kog drugog člana svoje porodice.
Dozvola se nalazila u njegovom džepu, a mlada i njena tetka sedele su
naspram njega u kočiji iznajmljenoj za ovu priliku. Endruz je jahao za
njima.
Gospođica Moris izgledala je izuzetno privlačno. Sigurno je u pitanju
ukrašeni šešir, kao i boje. A oko vrata i lica su se videle puštene lokne. Po
prvi, iskreno se nadao i jedini put, pogledao ju je sa seksualnom
znatiželjom. Počeo je da je poredi sa gospođicom Knap, ali nije mogao više
sebi da dozvoli da razmišlja o njoj.
Gospođa Pričet je održavala monolog, glasno je uzvikivala gledajući
raskoš zgrada kraj kojih su prolazili, na buku i gužvu na ulicama, na sve
zanimljivo što je prošlo kraj njih. Shvatio je da pokušava da opusti i njega
i svoju nećaku. Pomogao im je da siđu kada su stigli do crkve koju je
odabrao zbog diskretnosti komšiluka. Uverio se da neće morati da čekaju
i da će ceremonija trajati samo nekoliko minuta.
Gospođica Moris je prihvatila pruženu ruku i uveo ju je u crkvu. Njena
tetka išla je iza njih uz Endruzovu pomoć. Venčanju su prisustvovali
mladenci i dva svedoka. Na trenutak, Ejdan je zamišljao kakvo bi venčanje
Bjukasl želeo za njega pod drugim okolnostima, budući da bi se prvi
~ 49 ~
ženio. Bila bi to velika, raskošna svadba, puna pompe i sjaja kojoj

bi prisustvovala polovina otmenog engleskog društva.
Crkveni pod od kamena odjekivao je pod njegovim čizmama,
Unutrašnjost je bila hladna i mračna nasuprot jarkom dnevnom svetlu
napolju. Pomalo tmurno. Sveštenik je izašao iz oltara i požurio ka njima
sa srdačnim osmehom na licu. Nosio je potrebnu odoru i držao Bibliju
ispod jednog pazuha. Poželeo im je dobrodošlicu i poveo ih napred.
Pokazao im je gde da stanu i pozvao Endruza da priđe bliže. Sve je bilo
veselo i bezbrižno.
A onda je konačno počelo.
„Dragi gosti, okupili srao se ovde pred Bogom...“ Govorio je svečano
kao da se obraća stotinama.
Nekoliko minuta kasnije, zaključio je na isti način. „Proglašavam vas
mužem i ženom u ime Oca, Sina i svetog Duha. Amin.“ Desnom rukom
napravio je znak krsta.
Sve se završilo pre nego što je Ejdan stigao da se usredsredi. Izgovorio
je zavete prateći uputstva i ne slušajući šta govori. Ona je izgovorila zavete
tiho i nepokolebljivo. Nije mogao da se seti nijedne reči. Držao ju je za
ruku stavljajući joj sjajni zlatni prsten koji je ranije kupio i ponavljao reči
za sveštenikom. Činio je to kao u snu. Ali Zemlja se pomerila tokom tih
nekoliko minuta. Nešto trenutno, neporecivo, nepromenljivo se dogodilo.
Venčali su se. Do kraja života.
Crkva je na trenutak delovala mračno i hladno poput grobnice.
U sledećem trenutku, gospođa Pričard je suznih očiju i uz osmeh grlila
svoju nećaku i, nakon što je na tren oklevala, zagrlila i Ejdana. Endruz mu
je čestitao rukovanjem, zaista velika retkost. Sveštenik se smešio i klimao
glavom te čestitao. Potpisali su registar, njegova mlada urednim
krasnopisom, a on svojim čvrstim, odlučnim stilom, nijednom se ne
pogledavši. Njena tetka i Endruz su svedočili svojim potpisima. Potpisala
se znakom X, zainteresovano je primetio. Ejdan je ponudio svojoj nevesti
ruku i poveo je do iznajmljene kočije koja će ih vratiti u hotel.
Gotovo je. Sve je svršeno. Njegov dug je isplaćen, a njen dom
obezbeđen. Okovi su se zatvorili oko njegove noge. Sunce se probijalo
kroz rupu u oblacima.
„Kako divna služba!“, kazala je gospođa Pričard nakon što joj je
pomogao da uđe u kočiju. Primetio je kako namerno širi suknju oko sebe
i namešta štap uz sedište kako bi njena nećaka bila primorana da sedne
~ 50 ~
prekoputa nje, a pokraj njega. „Bilo je kratko, ali sveštenik je srdačno

govorio. Dobro ste odabrali, pukovniče.“
Ejdan je seo pored svoje mlade, koja se pomerila što je mogla dalje od
njega. Tetka im se smešila.
„Kako ste divan par.“
„Tetka Meri!“ prekorila ju je Iv.
Ejdan je primetio da njegova mlada više nije gospođica Moris. Upravo
je uzela njegovo ime.
„Verovatno ste obe spremne za ručak. Rekao sam kočijašu da nas vrati
u hotel. Prekasno je da krenemo danas u Ringvud. Pokazaću vam London
danas popodne, ako želite.“ Nije to planirao, ali je iznenada shvatio da ne
bi bilo u redu da ih ostavi u hotelu ceo dan i veče, kada već ne
poznaju grad. Postojala je, naravno, prilika da će ga neko sresti i
prepoznati i nije želeo da se to dogodi, ali mu sada to nije bilo važno kao
jutros. Uostalom, niko ko ih vidi ne mora da zna da je mlađa saputnica
njegova supruga, osim ako ne bude imao tu nesreću da se sretne sa
braćom ili sestrama.
„To bi bilo divno, ako Vam nije veliki problem“, rekla je mlada i
zvučala iskreno zadovoljno. „Volela bih da vidim Kulu2 i palatu Svetog
Džejmsa i Hajd park ili bilo koje mesto koje biste preporučili. Šta kažeš,
tetka Meri? U Londonu smo.“
„Vreme je savršeno za razgledanje grada“, rekao je.
„Moram da kažem da sam prilično iscrpljena od uzbuđenja. A sutra
nas čeka dugo putovanje. Morala bih da se odmorim u hotelu, a tako divna
soba i tako udoban krevet ne smeju se protraćiti. Ali to ne sme da spreči
vas dvoje da izađete.“
„Tetka Meri...“
„Na kraju krajeva, više ti nije potrebna moja pratnja, zar ne? Bićeš sa
svojim suprugom.“
Da li se gospođa Pričard nadala da će probuditi neku iskru ako ih
ostavi same celo jedno popodne? Po načinu na koji se mlada povukla još
dalje u svoj ugao kočije, pretpostavio je da ona sumnja na istu stvar.
Samo to mu je trebalo da mu se sreća upotpuni, prokleta
provodadžika! Starica ga je poput starog, izboranog vrapca odmeravala
sa sjajem u očima.
2
Tower of London, znamenitost Londona - prim. prev.
~ 51 ~
Pukovnik Bedvin vratio se tačno u pola dva u hotel da povede Iv u

vožnju po Londonu. Iznenadila se kada je shvatila da se raduje izlasku
uprkos činjenici da nije mogla da nagovori tetku da se predomisli. Ali
svejedno je, pomislila je dok je izlazila sa svojim suprugom iz hotela.
Umesto kočije od jutros, sačekala su ih otvorena dvoprežna kola. Tetka
Meri nikada ne bi mogla da se popne na visoko, uzano sedište.
„Nikada se nisam vozila u dvoprežnim kočijama. Deluju zastrašujuće
nestabilno i visoko.“
„Plašite li se?“
Zapravo, nije se plašila. Bila je uzbuđena. Moći će mnogo toga da vide
odatle i biće na toplom vazduhu. Presvukla se u svetlosivu haljinu
visokog struka, ali je i dalje nosila šešir sa mašnom i u poslednjem
trenutku joj je tetka Meri dala još jednu široku traku boje lavande koju je
vezala ispod grudi.
„Pretpostavljam da ste iskusan kočijaš.“
Samo je podigao obrve i obišao kočiju te seo pored nje.
Nije razumela zašto se oseća tako neobično veselo. Ne bi trebalo, kada
se seti šta se tog jutra odigralo i šta je sve žrtvovala. Ali je i mala utisak da
joj je veliki teret skinut sa pleća. Sada je prekasno da drugačije odabere.
Delo je učinjeno. Nema svrhe da žali zbog toga ili da želi da nije
bilo neophodno. U međuvremenu, u Londonu je prvi i verovatno jedini
put u životu, sunce sija i jedan džentlmen će je provesti po gradu i
pokazati joj najpoznatija mesta. Život u Ringvudu biće dugačak i
umnogome usamljen. Tamo će se susresti sa velikim bolom. Ali danas
može da uživa. Potajno, iako je bila istovremeno preplašena, bilo joj je
drago što je tetka odlučila da ne pođe sa njima.
„Hoćemo li prvo do Svetog Pavla?“ predložio je. „To mi je omiljena
crkva u Londonu.“
„Meni je sve novo. U Vašim sam rukama.“
Pogledao ju je pažljivo pa dao konjima znak da krenu. „Ta boja Vam
pristaje“, iznenadio ju je.
Zaista je vešt kočijaš, zadivljeno je shvatila dok su se kretali ulicama
Londona, iako su mu i vozilo i konji nepoznati. Teško da se iznenadila
zapravo. Ipak je on oficir konjice. Takođe je veoma krupan i stabilan. Nije
mogla da se ne zaljulja ka njemu u nekim prilikama, iako se čvrsto držala.
Mirisao je na kožu i mošus.
~ 52 ~
Nije se iznenadila što mu je Katedrala svetog Pavla omiljena. Od

prizora joj je zastao dah. Bila je ogromna i prelepa. Nikada nije videla ništa
slično sa čime bi tu veličanstvenost uporedila.
„Ne mogu da verujem da konačno vidim tako poznatu građevinu.
Uvek sam maštala da posetim London.“
„Da li Vam se dopada rimsko stepenište?“ pitao je i pokazao ga bičem.
„Mislim da treba nešto slično da napravite u Ringvudu, ali bez kule,
možda. One bi mogle da deluju pretenciozno na vili te veličine.“
Pogledala ga je zapanjeno. Njegov izraz lica bio je ravan kao i obično.
Ali sigurno ga nije pogrešno protumačila. On ipak ima smisla za humor.
Zasmejala se.
„Ali ne bih mogla da ukradem Sesilovu ideju. Ne bi bilo lepo. Možda
ću umesto toga da izgradim stakleni svod.“
Pogledao ju je, a na licu nije bilo naznaka osmehu koji bi omekšao
njegove oštre crte. Zar je pogrešila? Ne, sigurno nije.
„Hoćemo li da uđemo?“, predložio je. „Može da se popne na najvišu
galeriju i da se izbliza vidi svod i spolja i iznutra. Ali moram da Vas
upozorim da postoji petsto trideset četiri stepenika, od kojih je samo prvih
dvesta pedeset lako preći.“
„Oh, moramo da se popnemo. Sigurna sam da je pogled predivan.“
Nekoliko minuta pošto su izašli na spoljnu galeriju koja je okruživala
osnovu svoda, nije bila u stanju da uživa. Bila je ozbiljno zadihana i
prilično uzrujana zbog napora i mraka na stepenicama. Ali nije htela da
odustane, iako joj je svaki instinkt govorio da zastane i moli ga da se vrate.
Nije se usudila da razmišlja o silasku, koje je uvek mnogo strasnije od
penjanja.
„Oh, bože! Mora da vidimo kilometrima daleko.“
„Na trenutak nisam bio siguran da ćete preživeti.“
Dok su se polako kretali po galeriji, nastavio je da joj pokazuje poznate
znamenitosti. Stajao je blizu nje kako bi mogla da isprati pravac ruke
kojom je pokazivao. Poznata reka Temza tekla je ispod. Pomenuo je
nekoliko mostova koji su je premošćavali. Svi čamci i brodovi na njenoj
površini, koji predstavljaju aktivnu trgovinu jedne zemlje, izgledali su kao
igračke. Pokazao je londonsku Kulu, Vestminstersku opatiju, nekoliko
drugih crkava, njihove otmene tornjeve koji su izgledali patuljasto u
odnosu na visinu svoda katedrale. Iza svega toga, sa obe strane reke,
videla je otvorene ruralne pejzaže. Vetar, koji nije bio jači od povetarca u
~ 53 ~
podnožju, sada ih je zanosio iz pravca reke. Podigao je slobodnu ruku da

pridrži šešir.
„Nikada nisam bila ovako uzbuđena“, kazala je i shvatila da je
izgovorila istinu. Ovaj visoki, snažni muškarac je njen suprug tek nekoliko
sati. Ovo je dan njihovog venčanja. Nekoliko trenutaka dozvolila je sebi
da se zapita kako hi sada trebalo da se oseća da je ovaj brak stvaran, da su
se venčali iz ljubavi, Ponovo je osetila onu fizičku svest.
„Zaista?“ Pogledao ju je iznenađeno. „Zar Vam je život tako miran?“
„Prilično nezanimljiv. Uvek sam sanjala da dođem u London, da
vidim daleka mesta, druge ljude.“ Toga nije bila ni svesna do sada.
„Muškarci imaju mnogo sreće. Imaju mnogo više slobode od nas.“
„Imamo li?“ Pogledao ju je dugo i značajno pa okrenuo glavu bez
daljeg komentara.
Ovo je dan koji će zauvek pamtiti. Pošto je sve sada tako neporecivo,
drago joj je što je tu bilo nečega više od neprijatne ceremonije tog jutra.
Sujeverno je dodirnula prsten kroz rukavicu, mada nije zaista to morala
da učini. Osećala je na prstu simbol činjenice da je vezana za ovog čoveka
do kraja života, iako ga više neće videti nakon sutrašnjeg rastanka. Pitala
se koliko će vremena proći pre nego što bude zaboravila kako izgleda.
Pogledala ga je sada kao da joj je odjednom važno da ga zapamti, da
upamti oštro lice, veliki nos, tanke usne, tamnu kosu i oči.
Uzvratio joj je pogled kao da čini istu stvar. „Da li ste spremni da
ponovo oprobamo stepenice?“
Zasmejala se. „Mislim da ću provesti ostatak dana ovde. Možda
ostatak nedelje. A možda ostatak života.“
„Zar je toliko loše? Držite me za ruku, neću dozvoliti da padnete.
Časna reč.“ Pružio joj je levu ruku i podigao desnu.
Iako je nosila rukavice, bilo je nečega posebnog u tome što ga je držala
za ruku tako dugo. Ali po cenu života ga ne bi pustila dok ne siđu.
Primetila je da je prilično stabilan čovek, neko na kog se može osloniti.
Stabilan i pouzdan. Dugo se ponosila sposobnošću da stoji sama, da zavisi
samo od sebe. Skoro svako blizak njoj zavisio je od nje.
Sledeća stanica bila je Vestminsterska opatija, koja joj se nije dopala
kao katedrala, iako ju je istorija tog mesta preplavila emocijama.
„Možete li da verujete da je ovde krunisan svaki monarh još od
Vilijama Osvajača?“
„Osim Edvarda V. I većina njih je ovde i sahranjena. Osećao sam jezivo
zadovoljstvo zbog toga kada sam prvi put ovde došao još kao dečak.“
~ 54 ~
„Da li ste često dolazili u London?“

,,I ne, zapravo.“ Poveo ju je ka oltaru. „Naši roditelji su više voleli da
budemo u Lindzi Holu. I nama je tamo bilo lepše. Bili smo divlja skupina.
I dalje smo, valjda.“
„Da li ste Vi stariji ili mlađi od braće i sestara?“ Nije znala skoro ništa
o njemu, a ipak joj je suprug.
„Mlađi sam od Bjukasla, a onda idu Ranalf, Freja, Alejn i Morgan.
Naša majka je strastveno čitala, naročito istoriju. Odabrala je prilično
strana imena.“
„Jeste li bliski sa porodicom?“
Slegnuo je ramenima. „Nisam bio kod kuće tri godine.
Poslednji put sam se posvađao sa Bjukaslom i otišao sam ranije nego
što sam nameravao. Ali to nije ništa novo.“
Njegov pristup je nije ohrabrivao i nije ponudio više podataka. Iv je
ponovo usmerila pažnju na opatiju. Neobično je biti u braku sa strancem.
I to sa čovekom koji će joj zauvek biti stranac.
Prošli su pored palate Svetog Džejmsa i kuće Karlton, rezidencije
princa od Velsa. Proveo ju je kroz Hajd park, koji je bio daleko prostraniji
nego što je očekivala. Više je ličio na neki predeo u prirodi nego na park
usred jednog od najvećih gradova na svetu. Držao se diskretnijih staza,
izbegavao je gužvu kočija i konja koje bi videli povremeno u daljini.
„Možemo da odemo do londonske Kule ako želite. Tu postoji zoološki
vrt koji bi mogao da Vam se dopadne, pošto mi se čini da volite životinje.
Ili možemo na sladoled.“
„Nisam sigurna da bih volela da vidim životinje u kavezima. Poželela
bih da ih oslobodim.“
„Građani Londona bi bili oduševljeni kada bi se susreli sa lavom ili
tigrom. Srce Vam ponovo krvari.“
Nasmejala se. „Sladoled? Čula sam za to, ali ga nikada nisam probala.
Možemo li?“
Tako ju je odveo u „Ganter”, gde je uživala u neopisivom luksuzu dok
je jela svoj prvi sladoled. „Da li je London ispunio Vaša očekivanja?“
„Oh, da. Volela bih da mogu da provedem nedelju dana ovde.“
Zarumenela se i ujela za usnu kada je shvatila da zvuči kao veselo, naivno
dete. „Ali ću čeznuti i za domom, naravno.“
~ 55 ~
Plašila se da će provesti popodne u neprijatnoj tišini. Ali ipak nije bilo

tako. On nije pričljiv i vidno raspoložen čovek. Ali je bio džentlmen i dao
sve od sebe, kao i ona, da razgovor ne zamre.
„Da li postoji neka radnja u kojoj bih mogla da kupim poklone deci?
Bili bi tako uzbuđeni da imaju nešto iz Londona.“
„Za siročiće?“ Podigao je obrve i odmah izgledao nadmeno.
„Za Beki i Dejvija, moju decu. I za Bendžamina, Telminog sina.“
Napola je očekivala da će ga ćuti kako govori nezakonito kopile. Ali
nije. Ustao je i pomogao i njoj da ustane.
„Otići ćemo u ulicu Oksford. Tamo ćete moći lako da potrošite novac.“
Našla je jarko obojenu drvenu čigru za Bendžamina i porcelansku
lutku za Beki. Pukovnik, koji se odvojio od Iv, iz dosade, pomislila je,
vratio se sa dve palice za kriket, loptom i panjem za kriket.
„Dečaku će se ovo verovatno dopasti, ako ih već nema.“
„Ne, nema. Hvala, nisam znala šta bih odabrala.“
„Svi dečaci vole kriket.“
„Zaista?“ Da li se i njemu dopada? Bilo joj je teško da ga zamisli kao
dečaka kako se igra, trči i bezbrižno smeje.
Platila je poklone, koji su uključivali i maramice za Telmu i tetka Mari,
a pukovnik Bedvin je poneo stvari i pažljivo ih smestio u kočiju pa
poslednji put pomogao Iv da se popne. Bila je umorna. Ipak, kada je
ponovo ugledala hotel, shvatila je da je njihovo popodne gotovo i bila je
razočarana. Tako brzo? Stvarnost će uskoro početi, ali nije još uvek bila
spremna za nju.
„Hoćete li da večerate sa nama?“
„Hvala, ali ne.“ Nije se objašnjavao. „Vratiću se ujutru po vas.
Krenućemo ranije.“
Ispratio ju je do predvorja i naložio da se stvari koje je kupila odnesu
u njenu sobu. Taman je bio krenuo kada je otmeni, stariji gospodin u
vojnoj uniformi iznenada stao pred njih i podigao monokl do oka.
„Ah, Bedvine“, rekao je srčano, „učinilo mi se da si ti. Došao si u
Englesku da proslaviš pobedu?“
„Generale Notone, kako ste?“
Iv je ustuknula jedan korak, ponovo svesna da je daleko od svog
društvenog miljea, ali general ju je pogledao i podigao obrve. Pukovnik
Bedvin ju je uhvatio za lakat i privukao bliže.
„Čast mi je da Vam predstavim svoju suprugu.“
~ 56 ~
„Suprugu? Tako mi svega, nisam znao da si oženjen. Kako ste, lejdi

Ejdan? Uživate li u Londonu?“
„I te kako. Razgledali smo grad celo popodne.“
„Čarobno, čarobno. Vidimo se na nekoj proslavi.“ Klimnuo je glavom
i nastavio dalje.
Iv je bila prilično zatečena. Lejdi Ejdan? Naravno da na to uopšte nije
ni pomislila kada je pristala na ovaj ishitreni brak. Više nije Iv Moris. Sada
je lejdi Ejdan Bedvin.
„Do sutra ujutru, dakle“, rekao je njen suprug. Naklonio se i otišao.
Tada je nastupio užasan osećaj praznine. Kao dete čija je velika
poslastica pojedena, uhvatila je sebe kako gleda za njim i ka svojoj
beskrajno sivoj budućnosti.
~ 57 ~
7.
Ejdan je stajao kraj prozora sobe za prijem u vili Ringvud i posmatrao

sivilo napolju. Po prvi put od povratka u Englesku oblaci su bili niski, teški
i pretili kišom. Nadao se da će biti na putu do Hempšira pre nego što
padne mrak, ali put od Londona bio je dug i prihvatio je poziv na
osveženje pre nego što nastavi dalje. Podigao je šoljicu čaja s tacnice
i dovršio čaj.
Dame su sedele u grupi iza njega, njegova supruga, gospođa Pričard i
guvernanta koja mu je predstavljena kao gospođica Rajs. Delovalo mu je
neobično što je guvernanta pozvana na čaj, ali nekoliko stvari mu se činilo
čudnim u vezi s ovim domaćinstvom. Na primer, sva posluga i deca bila
su okupljena na terasi kada su stigli. Ne u urednom, tihom odboru
dobrodošlice, već u bučnoj gužvi, gde su se svi istovremeno smejali i
pričali. I taj đavolski pas je lajao do besvesti.
Shvatio je da je buržoasko poreklo njegove supruge bilo razlog što je
imala tako malo kontrole nad svojim zaposlenima i što je uopšte bila u
prilici da se uda za neznanca zbog njih.
Ipak, morao je da prizna da je u ovom domaćinstvu postojala
neporeciva toplina koju nigde još nije video. A koja bi druga žena ostavila
sve na terasi kako bi lično odvela decu u njihovu sobu, umesto da ih preda
dadilji, a onda provela petnaest minuta sa njima dok su raspakivali
poklone? Ipak, ona nije čak ni majka te dece. Iznenada se zapitao da li je
ikada želela svoje dete. Ali sada je prekasno misliti o tome.
„Iv“, kazala je gospođica Rajs tokom kratke pauze u razgovoru, ,,i
pukovniče Bedvine, moram ovo da vam kažem.“ Govorila je ubrzano
kada se Ejdan okrenuo da je pogleda. „Moram da se zahvalim oboma iz
dubine duše. U ime dece koja su bila preplašena ne razumejući ni zašto,
hvala. Gospodin Moris je došao juče. Agnes mu je rekla da ste odsutni.
Ušao je u svaku sobu u kući i odmerio svaku fleku i plakar. Doveo je dvoje
slugu sa sobom da prebroje srebrninu, porcelan, kristal i posteljinu, kako
bi sve bilo tu nakon što odeš. Naredio je Agnes da okupi sve u predvorju
pre nego što je otišao. Sve nas je naterao da stanemo u dva reda kao vojnici
i rekao nam da sutra svi moramo da odemo ili će pozvati policiju i poslati
nas u zatvor. Izgledao je prilično zadovoljno sobom.“
~ 58 ~
Da, sigurno, pomislio je Ejdan. Mogao je da zamisli prizor.

,,Oh, Telma“, kazala je njegova supruga zaneseno. ,,U svaku sobu?
Kako je mogao! Svaku fioku i plakar?“
„Da. Rekao je da nam da je vremena do sutra u podne. Tada će se
vratiti.“
„Odmah ću mu pisati.“ Njegova supruga je ustala i pogledala Ejdana.
Danas je bila bleđa nego juče. Ponovo je sva bila u sivom. Šešira sa
ljubičastom mašnom danas nije bilo. „Ali prvo ću Vas ispratiti, pukovniče.
Nadam se da Vas kiša neće zadržavati.“
„Pisaćete mu? Pisaćete mu umesto da se suočite s njim uživo i vidite
njegov izraz lica kada sazna? Ili ste kukavica ili Vam nedostaje smisao za
dramu.“
Nasmešila se. „Bilo bi prelepo videti taj prizor, zar ne? Ne verujem da
mogu da odolim.“
„Ne mogu ni ja.“ Nije shvatio do tog trenutka da bi trebalo da ostane
do kraja. Zakoračio je ka središtu sobe i spustio šoljicu na najbliži sto. „Ne
verujem da bih mogao sebi da uskratim zadovoljstvo da svedočim
zasluženoj kazni gospodina Sesila Morisa i da čak u tome učestvujem.“
„Ostaćete?“ pitala je iznenađeno njegova supruga.
„Da. Ostaću do nekoliko minuta posle podneva sutra. Biću veoma
iznenađen ako bude kasnio.“
Lindzi Hol i sloboda, relativna sloboda, mogu da sačekaju još jedan
dan. Duguje joj ovu podršku. Jedan dan nije tako strašan.
„Predivno, pukovniče“, kazala je gospoda Pričard dok se marljivo
pridizala na noge. „Idem odmah da kažem gospođi Rou da ćemo imati još
jednog gosta na večeri. Kladim se da će poslužiti svadbeni ručak vredan
kralja.“
Ejdan je iza sebe čuo kako kiša počinje da udara o prozor.
Iv se našla u veoma neprijatnoj situaciji. Pukovnik Bedvin će prenoćiti

u kući, u najboljoj gostinskoj sobi, uznemirujuće muško prisustvo. Sve je
bilo savršeno primereno, naravno, jer joj je suprug. Ali postojala je
napetost održavanja toka razgovora tokom obilne večere, za koju je
gospođa Rou spremila mnogo više jela nego inače, kao i u sobi za prijem
nakon toga. Ipak, bilo joj je drago što je ostao.
U njenom životu promenilo se sve i ništa. Kada bude otišao, sve će se
nastaviti po starom, zauvek, bez nade o srećnoj promeni. Kada se Džon
~ 59 ~
bude vratio, saznaće istinu o njenoj neveri i to će biti kraj svih njihovih
snova i planova za budućnost. Potrebno joj je vreme da se navikne na nove
okolnosti u njenom životu. Moraće da gleda pukovnika malo duže, još
jedan dan, kako bi bila sigurna da nije sve sanjala.
Iv je prionula na svoj vez u dnevnoj sobi nakon večere, a pošto je
ukrala malo vremena za decu. Kako su joj nedostajali i kako je divno biti
kod kuće sa njima znajući da su bezbedni i sigurni. Svaka žrtva bila je
vredna toga. Tetka Meri je održavala razgovor tako što je opisivala park
pukovniku. Ali Iv ju je prekorno pogledala kada je predložila da mu njena
nećaka pokaže park ujutru, pre podneva. Još uvek tetka Meri nije
odustajala od svoje nade da ih ubedi da razviju nekakav odnos.
„Sigurna sam da će park biti mokar ujutru. Nema naznaka da će kiša
popustiti.“ Zaista je lila niz prozore.
Pukovnik je opušteno sedeo u fotelji, laktova oslonjenih na naslone,
ispreplitenih prstiju. Iv je imala utisak da je posmatra dok radi. Bilo je to
neobično, fizičko osećanje, kao da ih je vezivala neka nevidljiva žica koju
je nevidljivi prst polako vukao. Ostala je bez daha. Laknulo joj je kad je
čula kucanje na vratima. Agnes ih je otvorila dovoljno široko da proviri
unutra.
„Traže te u dečjoj sobi, jagnje moje“, rekla je i pogledala Ejdana
prilično otrovno, jer ju je pre večere podsetio da je njena gazdarica sada za
nju gospodarica.
„Odmah stižem“, kazala je Iv, zarila iglu u tkaninu, složila je i ustala.
„Deca nemaju dadilju?“ pitao je pukovnik.
„Uglavnom spavaju u ovo doba. Mora da postoji neki problem.“
„Iv provodi prilično vremena sa njima“, govorila je tetka Meri dok je
Iv odlazila. „Bila bi divna majka svojoj deci.“
Iv je napravila grimasu i požurila uz stepenice. Ni dadilja Džonson ni
Telma je ne bi prekinule da nisu smatrale da je neophodno.
Dočekalo ju je jecanje kada je otvorila vrata. Dadilja Džonson je sedela
u fotelji i držala Beki u naručju. Dejvi je stajao u pidžami nasred sobe. Beki
je neutešno jecala. Telma je bila u Bendžaminovoj sobi i ljuljuškala ga u
naručju. Pospano se bunio, očigledno uznemiren u snu.
„Teško joj je da poveruje da neće ponovo otići i da nas gospodin Moris
neće sve oterati. Naterao je i decu da stoje sa slugama kada nam je dao
rok.“
Iv je prišla i uzela Beki u naručje. „Oh, draga moja.“ Oslonila je obraz
na devojčicinu glavu. „Ne idem nigde. Otišla sam samo kako bih mogla
~ 60 ~
da nas sve obezbedim. I svi su bezbedni. Ringvud je moj i ovde ćete ti i

Dejvi odrasti. Ovo je vaš dom i uvek će biti. I ja ću vas uvek voleti. Uvek,
bez obzira na sve. Dođi, hajde da sednemo i da vam nešto pokažem.“
Devojčicini jecaji prešli su u tiho štucanje. Iako je bila vezana i za
dadilju i za Telmu, bilo je razumljivo što joj je večeras bila potrebna Iv,
Prethodnog dana je na najokrutniji način detetu predočeno da je Iv ta koja
stoji između nje i straha od ponovnog napuštanja. Oh, kako se Sesil samo
usudio da tako preplaši decu koja su njegovi rođaci!
„Vidi.“ Iv je pružila levu ruku i raširila prste. „Vidite li moj prsten? To
je burma. To znači da sam udata. A to znači da mogu da ostanem u
Ringvudu do kraja života. To znači da i ti možeš da ostaneš u Ringvudu “
„A Dejvi?“, pitalo je dete.
„I Dejvi. Oboje ste bezbedni. Vi ste moja deca. Volim vas oboje i voleću
vas zauvek.“ Iako ljubav često nije dovoljna. Ljubav ih ne bi zaštitila da se
nije udala. Drago joj je što se udala. Istrpeće sve posledice tog postupka.
Podigla je pogled da se nasmeši Dejviju, ali on je gledao u pod, ruku
stisnutih u pesnice, a celo telo mu je bilo napeto. Pukovnik je stajao na
dovratku.
„Polako, momče. Nisam ti neprijatelj. Ni tvojoj sestri. Branio bi je do
smrti, zar ne? Dobar momak. Muškarci štite žene životom.“
„Odlazi!“ Dejvijev glas je drhtao.
„Dejvi“, zaustila je Iv, ali je pukovnik podigao ruku da je ućutka ne
skrenuvši pogled sa dečaka. Dadilja se nije pomerila.
„Gospođica Moris je pre dva dana otišla sa mnom u London kako
bismo se juče venčali. Ona je sada lejdi Ejdan Bedvin. Oženio sam se njom
kako bih je zaštitio, kako bi mogla da ostane ovde i kako biste vi imali dom
i bili bezbedni dok ne odrastete i ne krenete sami u svet. Oženio sam se
njom jer sam čovek od časti i štitim žene kada god je to u mojoj moći. Ja
sam vojnik i uskoro moram da se vratim svom bataljonu. Lejdi Ejdan je
ovde bezbedna, za to sam se postarao, ali će mi biti lakše jer sada znam da
ona ima drugog časnog čoveka koji će paziti nju i ostale žene ovde. Ili
jednog časnog dečaka koji će svakako izrasti u muškarca. Verujem da si ti
taj. Jesam li u pravu?“
Iv je gledala kako napetost polako nestaje iz Dejvijevog tela.
,,Da“, odgovorio je.
„Da, gospodine“, ispravio ga je Ejdan.
„Da, gospodine.“
~ 61 ~
„Dobar momak. Koji je tvoj krevet?“

„Onaj tamo.“ Pokazao je rukom. „Čuo sam Beki da plače i pomislio da
je onaj čovek došao po nju.“
„Sada znaš da se to neće dogoditi. Nikada. Zašto se ne bi vratio u
krevet? Bezbedan si.“
Dok je ljuljuškala Beki u naručju, Iv je primetila da nema ničega
nežnog u njegovom pristupu. Čak je naterao Dejvija da mu se obrati sa
gospodine. Nije se nasmešio niti je promenio opasan izraz lica. Učinilo joj
se, međutim, da je imala kratak uvid u muškarca čije karakterne dubine
nikada nije počela da otkriva. I nikada neće. Ovaj neznanac, a njen suprug,
otići će sutra.
Pogledi su im se sreli i zadržali jedno na drugom. Nisu progovorili.
Nisu mogli. Beki je tonula u san, Telma je i dalje ljuljuškala Bendžamina,
a dadilja je tiho šaputala Dejviju u krevetu.
U tom trenutku se između njih dogodilo nešto intimno, skoro nežno,
neobjašnjivo, bolno. Iv je osetila prazninu u grudima i osećanje nalik na
tugu.
Nakon nekoliko trenutaka se okrenuo i otišao, a Iv je sedela glave
oslonjene na fotelju i žmurila. Nije znala da će se osećati ovako, kao da se
juče zaista nešto dogodilo. Nešto što je duboko i nepovratno promenilo
njen život.
Ejdana je tog jutra probudio Endruz dok je unosio vodu za brijanje.
Kada je ustao, shvatio je da kiša i dalje pada. Nadao se da putevi neće biti
previše blatnjavi kada popodne krenu.
Posle doručka proveo je više od pola sata sam napolju. Njegova žena
je objavila svoju nameru da jutro provede sa decom. Gospođa Pričard je
otišla kočijom u Hejbridž. Park je zaista bio lepo uređen. S jedne strane
kuće nalazilo se ružino drvo iza kog se protezala divlja staza, strma,
okružena drvećem i prošarana malim pećinama i pastoralnim mestima za
sedenje, a sa svakog se prostirao prijatan pogled, makar bi se prostirao
tokom lepog dana. Iza kuće su se širile bašte pune cveća i povrća. Jezerce
koje je ranije video bilo je slikovito. Uvala iza bila je puna drveća, zumbula
i azaleja i mora da je bila divna tokom sunčanog dana. Pred kućom su se
prostirali dobro održavani travnjaci.
To je njen dom. Danas bi ga izgubila zauvek da se Endruz nije
prehladio. Ili da on nije naišao na kapetana Morisa na samrti. Ili da mu
kapetan nije spasao život kod Salamanke. Kako je neobičan, naizgled,
nasumičan niz događaja u ljudskom životu.
~ 62 ~
Vratio se kući pre podneva. Neće dozvoliti Sesilu Morisu da stigne

ranije, a da on propusti tu posetu.
Kada se presvukao u suvu garderobu, zatekao je suprugu u sobi za
prijem zauzetu oko veza, premda je imao utisak da ga je uzela tek kada ga
je čula da se približava, kako bi izbegla neprijatnost što su sami. Stajao je i
gledao je sve dok nije primetio da su joj se obrazi zarumeneli. Prišao je
prozoru i zagledao se napolje.
Kočija Sesila Morisa se pojavila na vidiku tačno deset minuta pre
dvanaest.
„Stiže.“
„Agnes će ga poslati.“
,,Da.“ Okrenuo se i gledao je kako stabilnim rukama zariva iglu u
tkaninu i pažljivo odlaže svoj rad. Blago se pomerio u senku zavese kraj
prozora. Oboje su slušali zvuk kopita i točkova. Vrata kočije su se zalupila,
a onda se prilično glasno začuo zvekir na ulaznim vratima. Kućna
pomoćnica ne bi nepozvana otvorila ovom gostu, naravno. Po prvi put,
Ejdan se slagao sa njom.
Njegova supruga se okrenula da ga pogleda pa ustala i prišla vratima
sobe kako bi dočekala posetioca. Nekoliko trenutaka kasnije, vrata su se
širom otvorila bez kucanja i udarila u okrugli stočić iza.
„Ah, Sesile, Dobro jutro. Užasan dan, zar ne?“
Ejdan je čuo zvuk drugih kočija koje su prilazile ulazu, ali se nije
okrenuo da pogleda. Nije se uopšte okrenuo.
„Zapanjen sam što si još uvek ovde, Iv.“ Skinuo je šešir, kaput i stresao
kapi vode sa oboje, a onda ih bacio na obližnju fotelju. „Očekivao sam da
ćeš sačuvati malo dostojanstva i otići pre podneva. Nećeš valjda da klečiš
i moliš me da ti dozvolim da ostaneš? Ne želim ni da čujem i grozim se
scena.“
„Nadam se da je strina Džema dobro?“ pristojno je pitala.
„Verujem da su svi ostali već otišli i da ona užasna žena koja sebe
naziva kućnom pomoćnicom i time degradirala ovu kući odlazi uskoro.“
Izvadio je sat iz džepa da proveri vreme. „Imaju dva minuta da odu. Ti,
takođe, Iv. A pošto sam velikodušan, dao sam vam još sat vremena. U
jedan sat stižu moji ljudi i jedan policajac koji će oterati zaostala lica. Ne
smemo da dozvolimo da skitnice budu finansijski teret našoj parohiji, zar
ne? Sada, izvini me.“ Zaustavio se dovoljno da se nasmeje svojoj namernoj
šali. „Ili nemoj, rođako. Stižu mi stvari i moram da nadgledam istovar.“
~ 63 ~
„Sesile, zaista moram da te zamolim da odeš. Naš ručak je skoro

spreman i nisi mi bio dovoljno prijatan da te pozovem da nam se
pridružiš. Ne želim ništa tvoje da se istovari u moju kuću. Zapravo, to
izričito zabranjujem. Molim te da odmah odeš i postaraš se da se to ne
dogodi.“
„Vidi sada, Iv,“ kazao je i isprsio grudi, a lice mu je pomodrelo, „neću
da trpim tvoje budalaštine i nemoj da misliš da hoću samo zato što smo
rođaci. Nikada mi se nisi dopadala i danas nemam problem da to kažem.
Napustićeš ovu kuću istog trenutka. Imala si izbor da poneseš svoje
stvari sa sobom, ali sada si i to izgubila. Hoćeš li sada da odeš bez daljih
problema ili moram da posegnem za bičem?“
Ejdan je primetio da mu je akcenat skliznuo u blago prepoznatljiv
velški. Pročistio je grlo i Moris je hitro okrenuo glavu ka senkama kraj
prozora. Izraz lica mu se promenio u izrazito srdačan.
„Gospodaru!“, uzviknuo je. „Da li ste ponovo došli u posetu? Trebalo
je to da mi kažeš čim sam stigao, Iv, i dao bih ti još nekoliko sati da ugostiš
svog gosta, ako smem da kažem, našeg gosta? Na kraju krajeva, šta je
nekoliko sati za bliske rođake? Razumećete, gospodaru, da je moja majka
živela u kolibi, premda veoma prostranoj, ako smem da dodam, tokom
čitavog bračnog života i razumljivo je nestrpljiva da se useli u svoj novi
dom. Da je do mene, rado bih dao Iv vremena do kraja nedelje.“
„Da li je neko spomenuo bičevanje?“ Ejdan je zakoračio na svetlost.
Moris se glasno zasmejao. „To je šala između rođaka.“
,,Ah.“ Ejdan je napravio još nekoliko opuštenih koraka sve dok nije bio
dovoljno blizu da Moris bude svestan značajne razlike u visini između
njih. „Često me optužuju da nemam smisla za humor i sada znam da nije
bez razloga. Učinilo mi se da ste ozbiljni.“
Morisov smeh je ovog puta bio malo suzdržaniji.
,,A nisam ni rad da se šalim. Čak ni iz zabave ne smem da Vam
dozvolim da... ah, potegnete bič na moju suprugu.“
Nastupila je kratka, teška pauza.
„Vašu suprugu.“ Moris je zinuo.
„Moju suprugu.“
Moris se još jednom zasmejao. „Opasni ste“, rekao je namignuvši.
„Umalo da me nasamarite, gospodaru. Nemate smisao za humor, je li?
Ovo je najopasnija šala koju sam dosad čuo. A kada ste objavili veridbu?
Na to ste zaboravili, zar ne?“
~ 64 ~
„Gospođica Iv Moris“, kazao je hladno Ejdan, napola očekujući

zaverenički udarac laktom u rebra svakog trenutka, „učinila mi je čast i
prekjuče se udala za mene po posebnoj dozvoli u Londonu. Sada je ona
lejdi Ejdan Bedvin od Ringvuda. I verujem da sam je čuo kako Vam je rekla
da odete.“
„Razumite...“
„Možete da odete svojevoljno ili da Vam ja pomognem. Ali ne
bičevanjem, razumećete. Samo kukavica i siledžija preti slabijima od sebe
bičevima ili drugim oružjem kada poseduje dve savršeno upotrebljive
ruke. Mada, pre nego što odete...“
„Udala! Udala si se, Iv?“ Morisovo lice poprimilo je opasnu nijansu
ljubičaste. U uglovima usana pojavila se pljuvačka i prskala je uz njegove
reči. Počeo je da shvata situaciju.
„Za gospodina, Sesile. Stoga sam punopravna vlasnica Ringvuda, a ti
nisi.“
„Ne!“ Okrenuo se na peti i besno je gledao. „Nemoguće. Ko je ikad čuo
za brak po posebnoj dozvoli? To ne može biti važeće. A ako kažeš da jeste,
lažeš ili se koristiš nekim trikovima, a ja ću te razotkriti i kazniti zbog toga.
A ako ikada budeš očekivala milost ili milosrđe od mene...“
„Tišina!“ Skoro nesvesno, Ejdan je prilagodio svoj glas i izraz onako
kako se obraćao muškarcima koji su dovoljno naivni da izazovu njegov
autoritet na bojnom polju ili u maršu. Taj stav nije uključivao vikanje ili
preteće gestove, ali je ostavio utisak na Morisa, kao što uvek ostavi na
druge. Okrenuo se ka Ejdanu prebledeo.
„Iako ste rođak moje supruge“, kazao je i zakoračio dovoljno blizu da
Moris mora da podigne glavu kako bi ga pogledao, „u Vašim rečima i
ponašanju nisam osetio ni najblaži nagoveštaj porodičnog sentimenta ka
njoj. Ovde više niste dobrodošli, gospodine. Otići ćete čim završim
rečenicu i nećete se vratiti nikada! Nećete zakoračiti ni blizu parka. Da
li ste me razumeli?“
Sesil Moris ga je nemo gledao.
Ejdan je stišao glas. „Da li ste me razumeli?“
Nije se začuo nikakav zvuk i pročistio je grlo. „Da.“
„Kada se budem vratio u bataljon, ostaviću suprugu ovde. Ali imam
duge ruke, Morise, i imam moćne prijatelje u Engleskoj, uključujući i mog
brata, vojvodu od Bjukasla, kojim ste bili tako oduševljeni kada smo se
upoznali. Ako čujem samo šapat da ste uznemirili lejdi Ejdan Bedvin,
~ 65 ~
te ruke i ti prijatelji će doći i doneti Vam značajne probleme. Razumete li

me?“
„Da.“ Glas mu se pretvorio u jedva čujnu škripu.
„Dobro je.“ Ejdan je držao ruke iza leđa i nastavio da ga gleda još
nekoliko sekundi shvativši da je duga tišina efikasno oružje kojim se još
više slabe klecajuća kolena čak i najsnažnijeg vojnika. „Otići ćete sada.“
Moris se okrenuo i pogledao Iv. Otvorio je usta pa ih ponovo zatvorio
ostavivši neizrečenim šta god je zaustio da kaže. To je i pametno. Ejdan bi
uživao u prilici da ga uhvati za okovratnik i povede niz stepenice pa u
kočiju dok mu prsti na nogama jedva dodiruju tlo. Moris se oteturao ka
vratima, brzo podigao svoj šešir i kaput, kada mu se učinilo da Ejdan ide
za njim, pa otišao. Ejdan je zatvorio vrata i okrenuo se podignutih obrva
ka svojoj supruzi.
Oči su joj bile ozarene od oduševljenja. „Oh, tako mi je drago što ste
ostali. Ne bih volela da sam to propustila. Bilo je neprocenjivo! Vi ste bili
neprocenjivi.“
Požurila je ka njemu dok je govorila i ispružila obe ruke. Prihvatio ih
je i čvrsto ih stegnuo.
„Priznajem da sam prilično uživao.“
,,Hvala!“, uzviknula je i uzvratila stiskom. „Hvala na svemu. Nikada
nećete shvatiti koliko sam zahvalna!“
Bila je rumena, živahna i ponovo lepa, kao što je bila i u Londonu pre
dva dana. Podigla je lice ka njegovom, iz kog razloga nikada nije razumeo,
a on se sagnuo ka njoj. Nekako su im se usne srele i spojile na nekoliko
beskrajnih trenutaka sve dok im se tela nisu naglo odvojila. Odbacili su
jedno drugom ruke kao da su upravo opekli jedno drugo.
Dođavola! Bio je to jedan od najsramnijih trenutaka u Ejdanovom
životu, možda i najgori od svih, naročito dok je ona stajala i gledala ga
razrogačenih očiju, zbunjena, dok su joj obrazi rumeneli, a on nije mogao
da smisli ništa drugo nego da stavi ruke iza leđa i pročisti grlo.
„Izvinjavam se...“
„Izvinjavam se...“
Progovorili su istovremeno, kao prokleti grčki hor. Neka mu je bog u
pomoći! Upravo je poljubio svoju suprugu. Ili je ona poljubila njega.
„Izvinjavam se“, ponovio je. „Idem gore da vidim da li je Endruz
završio s pakovanjem.“
„Hoćete li ostati na ručku?“
~ 66 ~
Ne. Vreme je da ode. Počeo je da misli o njoj kao o osobi. Imao je

nekoliko prilika da vidi da je u pitanju odana žena toplog srca i nije dobro
da o njoj razmišlja kao o osobi. Shvatio je da je više puta o njoj razmišljao
s požudom, a najviše prethodne noći kada je otišao na spavanje i shvatio
da prvi i jedini put u životu provodi noć pod istim krovom sa
svojom mladom. Osećaj je bio zastrašujuć i imao je utisak da je neiskren.
A onda je zbog te pomisli imao utisak da je neiskren.
„Ne verujem...“
Vrata iza njega su se otvorila i brzo se okrenuo pomislivši da je Moris
imao hrabrosti da se vrati. Ali bila je to gospođa Pričard, i dalje u kaputu
i ramena mokrih od kiše.
,,Oh, dobro je, oboje ste i dalje ovde da mi sve ispričate. Morala sam
da izađem iz kočije čak kod konjušnice i da hodam do kuće jer su Sesil i
njegov prtljag blokirali prilaz. Nije hteo ni da me pogleda, iako sam ga
veselo pozdravila i pitala kako je. Ispričajte mi sve.“
Oči su joj sijale od nestašluka. Obema rukama oslanjala se na štap.
,,Oh, tetka Meri.“ Iv je spustila ruke na grudi, „Trebalo je da čuješ
pukovnika. Govorio je tako tiho, prefinjeno preteći da sam se i ja uplašila.
Skoro da mi je bilo žao Sesila.“ Nasmejala se. Zapravo, zvučalo je više kao
devojački kikot. „Skoro, ali ne baš.“
„Pogrešio je jer je pretio da će moju suprugu ukloniti iz kuće uz pomoć
biča.“
,,Oh, veoma glupo“, kazala je tetka uz smeh. „Pitam se odakle mu
hrabrosti za to u Vašem prisustvu, pukovniče.“
„To je najbolji deo. Nije video pukovnika, stajao je u senci. Trebalo je
da mu vidiš lice kad ga je primetio.“
Gospođa Pričard se smejala dok je skidala šešir i sa njega stresala kišne
kapi. „Drago mi je što sam vas dvoje našla zajedno. Jutros sam obišla
komšiluk, važno je da znaju šta se dogodilo. Svi su se užasno brinuli šta
će se dogoditi Iv. Srećom, zbog kiše sam sve zatekla kod kuće. Imam
predivne vesti.“
Ejdan je odmah postao oprezan. Ta žena je ponovo imala
provodadžijski sjaj u oku.
„Svi su bili tako oduševljeni što ostaješ gazdarica Ringvuda, ljubavi, i
svi smatraju da treba da se proslavi to što si se udala za pukovnika
Bedvina. Objasnila sam da pukovnik uskoro mora da se vrati bataljonu,
ali to neće nikoga zaustaviti. Dok pričamo, sve se sprema za okupljenje u
sobama iznad kafane večeras.“
~ 67 ~
„Tetka Meri“, kazala je Iv zbunjeno, kako se i Ejdan osećao.

„Naravno“, kazala je gospođa Pričard gledajući Ejdana bolećivo, „da
možete da ostanete još jednu noć, pukovniče. Sigurno...“
„Tetka Meri.“
Ejdan je podigao ruku. Koliko god da je zbunjen, možda ima neke
mudrosti u ovoj ideji.
„Upravo sam se setio da se činilo da Sesil Moris ne veruje u
verodostojnost braka po posebnoj dozvoli. Moguće je da je još ljudi u
ovom kraju istog mišljenja. Ako odem danas, to može da probudi sumnje
i govorkanja koji bi mogli da uzrokuju bespotrebne poteškoće. Javno,
zajedničko pojavljivanje, proslava venčanja, sigurno će ugušiti te sumnje.“
Gospođa Pričard je sijala od zadovoljstva.
„Šta mislite?“, pitao je Ejdan svoju suprugu.
Namrštila se. „Mislim da Vas podvrgavamo mnogo većoj nevolji nego
što ste očekivali, pukovniče.“
Istina. Sve je delovalo veoma jednostavno kada je prvi put pomislio da
ispuni obećanje ženidbom sa njom. „Uostalom, kiša ponovo pljušti“,
dodao je.
Svi su se odjednom okrenuli da pogledaju kako lije niz prozorska
stakla.
~ 68 ~
8.
Iv je potražila u garderoberu primerenu večernju haljinu. Sve je već

bilo prilično zastarelo. Prethodne godine je bila u žalosti, ali čak i
godinama pre toga je večeri provodila kod kuće sa ocem, kojem krhko
zdravlje nije omogućavalo društveni život. Kratko je razmotrila izbor, a
onda se odlučila za sivu svilenu haljinu prošaranu srebrnim nitima. Činilo
joj se da je nepoštovanje prema sećanju na Persija da uopšte ne bude u
žalosti za njim, uprkos njegovim željama. Idit joj je napravila frizuru i
predložila joj da stavi srebrni lančić i minđuše.
Dok je silazila u sobu za prijem i osećala nervozu kao devojčica koja
upravo treba da se predstavi društvu, Iv je razmišljala kako joj se ne
dopada ova igra tetka Meri i Serene, između ostalog. U pitanju je
očigledna zavera da zadrže pukovnika u nadi da će brak procvetati u
nešto više nego što je ikada planirano da bude. U najmanju ruku, bilo ju
je sramota. Iznenadio ju je njegov pristanak da ostane, ali je pretpostavila
da je njegova čast podržala tu odluku. Nadala se da on ne očekuje nekakav
otmeni društveni događaj na kakve mora da je navikao kao sin jednog
vojvode.
Čekao ju je dole. Tetka Meri i Telma su otišle ranije kako bi pomogle
oko pripreme, barem je tako tetka objasnila zašto ih ostavlja same da
putuju do Tri pera.
„Tako mi je žao zbog ovoga“, rekla je Iv. „Sigurna sam da čeznete da
sada budete na putu ka svojoj kući.“
Naklonio se i odmerio je, premda nije komentarisao njen izbor haljine.
Bio je u svečanoj uniformi, ali u cipelama za ples, a ne u čizmama za
jahanje.
„Mogao sam da odbijem. Stvar je u tome što ja mogu da krenem sutra
i vratim se svom životu ako se ovde ne dogodi ništa. Vama neće biti lako.
Morate da nastavite život sa komšijama koje odlično znaju zašto ste se
venčali i zašto živite sami, bez supruga. Neću dozvoliti da između nas
nema brižnosti i poštovanja. Bio sam iznenađen kada nam je gospođa
Pričard ispričala svoju ideju, moram da priznam, ali sam ubrzo shvatio da
je, zapravo, ova stvar neophodna.“
~ 69 ~
Bio je ozbiljan dok je govorio. Da li su ga motivisali brižnost ili

dužnost? Nekoliko puta je primetila moguću brižnost, čak i humor, ali...
Nikada se ne smeši. Klimnula je glavom i on joj je uzeo šal, namestio joj ga
oko ramena i ponudio ruku.
Kiša je prestala pre sat vremena, ali je terasa i dalje bila vlažna, a
vazduh svež. Iv je zadrhtala kada je ušla u kočiju. Pitala se hoće li
pukovnik sesti pored ili prekoputa nje. Seo je pored. Osetila je toplinu
njegovog tela kraj sebe.
„Biće plesa uz muziku lokalnih svirača. Biće i kartanja, razgovora i
osveženja. Sve će Vam delovati neukusno i možda neprimereno.“
„Ne morate da se izvinjavate zbog nečega što će nesumnjivo biti
savršeno uljudna, seoska zabava.“
Setila se kako je jednom ispričala Džonu o zabavi na kojoj je nedavno
bila i u kojoj je uživala. Teatralno se stresao i rekao da bi radije završio u
tamnici punoj pacova, nego bio primoran da ide na tako neukusan
događaj. Tada se smejala, a smejao se i on pa je promenio temu. Da li bi
Džon učinio ono što pukovnik čini sada, samo kako bi ona bila uvažena, a
ne žaljena, u očima svog komšiluka?
„Ne mogu da zaboravim da ste sin i brat jednog vojvode, da ste lord.“
„A Vi ste lejdi“, podsetio ju je kada je stara kočija krenula.
„Uljez.“ Nasmejala se.
„Ne. Moja supruga.“
Ponovo je zadrhtala. Na tu se činjenicu još uvek nije bila privikla. Bila
je u braku, ali nije u braku. Ima supruga, a ipak joj nije suprug. Za nedelju
dana njegovo postojanje delovaće kao san. Ali biće zauvek udata za njega,
dok ih smrt ne rastavi.
,,I dalje nosite garderobu za žalost. Iako je prošlo godinu dana od smrti
Vašeg oca.“
„Zar je neumesno? Nisam mogla da zaboravim da su pre četiri dana
sve moje komšije i prijatelji došle na službu u sećanje na Persija. A večeras
dolaze da proslave moj brak.“
„Takav je život. Nastavi dalje čak i posle najgorih tragedija.“
„Izgleda da je tako“, rekla je i odmerila ga blago se namrštivši.
„Govorite kao da imate mnogo iskustva.“
Njegove mračne, nečitljive oči bile su potpuno bezizražajne. To je gore
od svake emocije. Osetila je jezu. Nekoliko trenutaka vladala je tišina.
„Sada žalite za bratom? Uprkos njegovoj želji da to ne činite?“
~ 70 ~
„Kako da ne žalim? Bili smo samo nas dvoje. Uvek smo bili bliski, čak
i nakon što se posvađao sa ocem i otišao da živi kod teče. A onda je... ali
ne smem da Vam dosađujem.“ Okrenula je glavu i zagledala se u drveće
oko sebe,
„Ispričajte mi“
„Moj teča je bio imućni vlasnik radnje i trgovac. Bio je skoro imućan
kao moj otac, ali nije imao ambiciju da se podigne na društvenoj lestvici.
Bio je srećan svojim životom i postignućima. Kada je preminuo, sve je
pripalo njegovom sinu, osim velike sume za Persija kojom je kupio svoj
san, regrutaciju u konjici. Otac je bio besan, ali nije to nikako mogao da
spreči. Međutim, promenio je testament.“
„Tečin sin se nije protivio?“
„Džošua? Ne. On i Persi su bili dobri prijatelji. Hteo je da se oženi
mnome.“ Verovatno je ovo bilo bespotrebno reći.
„Džošua?“
Nasmešila mu se kukavički. „Imala sam devetnaest godina, a on
dvadeset osam. Bio je perspektivan, samouveren, zgodan, rođak, Persijev
prijatelj. Bila sam usamljena ovde. Mislila sam da bih, takoreći, mogla da
se vratim svojim korenima. Mojoj zemlji, mom narodu, mada je majčina
porodica poticala iz Engleske.“
„Vaš otac nije dozvolio?“
„Oh, nikako. Džošua pripada buržoaziji do srži. Ne, otac nije dozvolio
brak. Srce mi je bilo slomljeno i zaboravila sam na njega u roku od mesec
dana. Oženio se šest meseci nakon što sam ga odbila i sada ima troje dece.
I dalje napreduje.“
„Ali ne žalite za njim?“
„Ne.“ Tiho se nasmejala. „Bila sam naivna što sam očekivala da bih
mogla da se vratim i budem srećna. Predugo sam živela ovde da bih se
vratila. Sada to znam. Više volim svoj život ovakav kakav je.“ Ili kakav je
bio do pre nedelju dana.
„Gde je Sesil Moris u celoj priči?“
„Njegov i moj otac bili su braća. Kada je otac napustio Vels i kupio
Ringvud, moj stric je takođe pošao i iznajmio najveću farmu za sebe.
Naporno je radio i napredovala je pa ju je na kraju i kupio. Ali je Sesil uvek
bio ljubomoran na mene i Persija. Očajnički je želeo da se izdigne iznad
svog porekla i da bude gospodin, bogat i nezaposlen gospodin. Otac i
Sesil su neprestano naglašavali nezaposlenost kao oznaku gospodstva.
~ 71 ~
Često sam mislila da je on trebalo da bude sin mog oca. Zaista, zamalo da
sve nasledi. Nije se to dogodilo zahvaljujući Vama.“
Shvatala je da previše priča dok je kočija prelazila preko mosta i pošla
niz glavnu ulicu Hejbridža u pravcu Tri pera. Zašto bi ga uopšte zanimala
njena porodica?
„Ne znam da li bi trebalo da plešem. Na kraju krajeva, i dalje sam u
žalosti.“
„Ali nasuprot izričitim željama Vašeg brata. Ples je glavni oblik zabave
na okupljanju, a ovo okupljanje je u našu čast. Razočaraćete mnoge ako
budete sedeli u jednom ćošku. Da li to želite, da povredite svoje
prijatelje?“
Naravno, u pravu je. Tetka Meri bi se razočarala, kao i svi ostali. A
razočarala bi se i ona. Iznenada, kao u Londonu pre dva dana, osetila je
nalet uzbuđenja sa potrebom da zgrabi svaki trenutak sreće pre nego što
ostane sama i prepusti se žaljenju nad svim čega se namerno odrekla.
„Umete li da plešete?“ Bilo joj je teško da ga zamisli.
„Gospođo,“ kazao je kada je kočija zastala i dok su čekali da se spusti
stepenište, „pre nego što gospodin nauči latinicu bez mucanja, već je
usavršio otmenu umetnost plesa.“
Iv se nasmejala. Ponovo je osetila tu suvu i zavodljivu naznaku
humora.
Konačno je sebi priznala da se zaista raduje večerašnjem događaju.
Skup je bio prilično neotmen, čak i neukusan događaj. Bjukasl bi ga

nazvao i vulgarnim. Postojao je veliki broj veoma mladih devojaka koje
sigurno nisu još uvek za udaju, a plesale su, kikotale se i očijukale sa
veoma mladim momcima koji su se rumeneli i trudili se da izgledaju
otmeno, a ispadali su samo smešni. Prisustvovale su i brojne starije dame,
koje su se previše glasno smejale i razgovarale, kao i stariji muškarci koji
su nadugo i naširoko pričali o ratu kako bi udovoljili Ejdanu, i o seoskim
poslovima i lovu kako bi udovoljili sebi. Orkestar se sastojao od dve
violine, kontrabasa i frule i svirao je s više entuzijazma nego muzičkog
smisla. Stolovi su bili prepunjeni delikatesima i pićem dovoljnim da se
opije čitav bataljon.
Ejdan nikada nije bio raspoložen ni za otmenija okupljanja. Ali je
razumeo da je važno da ovom prisustvuje i prepoznao je dobru nameru u
ovom veselju. Iv su komšije volele, u to nije bilo sumnje. Zaista su se
zabrinuli za njenu sudbinu. Vidno je nastupilo veliko olakšanje kada su
~ 72 ~
saznali da se bezbedno udala i da može da nastavi da živi među njima

kao gospodarica Ringvuda. Ali su joj želeli više od toga. Morali su da je
vide sa svojim mladoženjom, da se uvere da je u pitanju pravi brak, čak i
ako je nastao u žurbi i nije iz ljubavi, čak i ako su okolnosti nametale da
on narednog dana ode.
Spremio se da odigra svoju ulogu i pruži im ono što je potrebno.
Sa svojom suprugom poveo je otvaranje niza seoskih plesova, stajao je
u čelu muškog reda dok je ona stajala u čelu ženskog reda, naspram njega.
Bio je to energičan ples koji joj je ubrzo naneo boju u obraze i iskru u
očima. Mora da nije plesala najmanje godinu dana, ali je sada očigledno
uživala. Smešila se, čak se i smejala pre nego što se ples završio.
Nije skidao pogled s nje. Delom, to je radio namerno, zbog prijatelja i
komšija koji su ih pažljivo posmatrali. Delom, zato što je bila lep prizor.
Vitka, visoka, lepa kad god je raspoložena, kao što je bila sada. A delom i
zato što je znao da će nakon sutrašnjeg dana pokušati da se priseti kako je
izgledala i neće uvek uspeti. A ipak, uvek će mu biti supruga.
Ispratio ju je u još tri plesa tokom večeri, s obzirom na to da je ovo
seosko okupljanje na koje se ne odnose pravila društvene etikecije.
Između plesova držao ju je za ruku dok su se smenjivali razgovori sa
prisutnima. Jednom ili dvaput je čak plesala sa drugim muškarcima dok
je on stajao i gledao je. Nekoliko puta je i on plesao sa drugim ženama,
gospođom Robson i gospođicom Rajs. Kada bi ga Bjukasl sada video,
pomislio je dok je plesao i razgovarao sa guvernantom, srušio bi se.
Naročito ako bi znao prošlost te žene. Ejdan se skoro nasmešio na tu
pomisao, ali se odmah uozbiljio kada je naišla još jedna neželjena misao.
Šta bi bilo kad bi ga sada videla gospođica Knap?
Pored sveg osveženja koje su probali cele večeri, u susednoj prostoriji
čekala ih je prava večera u pola dvanaest. Kako su sve to postigli za samo
pola dana? Obrok je bio raznovrstan. Pratili su ga govori i zdravice. A
Ejdan je, na svoju veliku žalost morao odmah da odgovori.
„Moja supruga i ja želimo da vam se zahvalimo na velikodušnosti i
brižnosti što ste organizovali ovu zabavu u našu čast i to tako brzo.“ Činilo
se da nema ništa više da kaže. Pogledao je Iv. Gledala je svoju nadlanicu
koja je bila spuštena na salvetu između njih. „Kapetan Persival Moris bio
je moj prijatelj“, nastavio je, ne potpuno istinito. „Njegova sestra je, stoga,
takođe bila moj prijatelj, iako je nisam poznavao. Velika mi je čast što sam
našim venčanjem mogao da je spasim od mogućih poteškoća. Ali
okolnosti su samo diktirale brzinu braka. Mislim da bi se to svakako
dogodilo u nekoj bliskoj budućnosti, s više raskoši, možda, većim brojem
~ 73 ~
članova porodice i prijatelja, ali ne bi bilo više dragocenih uspomena koje

bismo poneli sa sobom u budućnost od onih koje imamo zahvaljujući
našoj privatnoj ceremoniji u Londonu.“
Nastupio je srdačan aplauz. Prsti rašireni na salveti skupili su se u
pesnicu.
„Sutra moram da odem. Imam posao koji moram da završim pre
povratka u bataljon. Nevoljno ostavljam svoju mladu, ali ostavljam je tetki,
prijateljima i komšijama koji je vole. Do mog povratka.“
Aplauz je postao još jači, a nekoliko dama, uključujući i gospođu
Pričard, brisale su suzne oči. Ejdan je uhvatio stisnutu ruku svoje supruge
i ispreplitao prste sa njom pa je podigao do usana. Pogledi su im se sreli i
zadržali. Najgore od svega, pomislio je, jeste to što nije imao utisak da
izgovara laži. Pre četiri dana nije imao predstavu da se upušta u
nešto dublje.
„Pridružite mi se u zdravici za lejdi Ejdan Bedvin, moju suprugu.“
Brojni gosti, uključujući skoro sve mlade ljude, ubrzo su se vratili u
drugu prostoriju i muzika je ponovo počela. Tupo udaranje stopala o
drveni pod ukazivao je na to da je ples ponovo počeo. Mnogi su pri
odlasku došli da se rukuju sa Ejdanom i da prozbore koju reč sa Iv, ali
nakon nekoliko minuta sedeli su sami i mogli da dozvole sebi da se opuste
i porazgovaraju.
„Hvala. Uradili ste veliku stvar za mene. Nikada to neću zaboraviti.
Ali mora da se radujete odlasku sutra ujutru i konačnom okupljanju sa
porodicom. Konačno ćete ponovo biti slobodni.“
Imao je snažan utisak da neće biti tako lako, ali ništa nije rekao. A bilo
bi ružno i da se složi sa njom.
„Ako niste patili za rođakom duže od mesec dana,“ kazao je
promenivši temu, „šta Vas je sprečilo da se udate za bilo koga drugog do
pre dva dana? Znam da ste prethodne godine bili vezani čašću da sačekate
uslove naglašene u testamentu Vašeg oca. Ali šta je sa godinama pre toga?
Sada imate koliko godina, dvadeset četiri, pet?“
„Dvadeset pet. Otac se trudio godinama. Bio je odlučan u nameri da
me dobro uda. Ja sam se stresala od parade mladoženja koje je dovodio u
Ringvud.“
„Čini mi se da volite decu. Nikada niste želeli svoju?“
„Imam svoju decu. Ne razumete, pukovniče, zar ne? Za Vas su Beki i
Dejvi samo siročad koju sam prihvatila. Za mene su dragoceni kao da su
došli iz moje utrobe.“ Porumenela je na sopstvene reči.
~ 74 ~
Ne, zaista je teško razumeti. Ona je žena koja u sebi ima toliko ljubavi
i nežnosti za druge. Zašto ne i za muškarca? Zašto ne za decu koju bi zaista
ona rodila?
„Pomislio sam da sam možda pogrešio kad sam pretpostavio da ne
želite da se udate u budućnosti, da začnete sopstvenu porodicu.“
„Ne!“ To je kazala tako odsečno da ih je na trenutak pogledala starija
dama koja je sedela za susednim stolom. „Ne, neću dozvoliti da činite to
sebi. Odabrala sam ovo. Čini mi se da sam uvek znala, naročito posle
Džošue, da se nikada neću udati ukoliko ne budem iskreno volela. Imala
sam sreće da imam luksuz izbora po pitanju po kom ga mnoge
žene nemaju. Barem sam mislila da imam izbora.“
„Ali nikada niste upoznali muškarca kog biste mogli iskreno da
volite?“
,,Ne!“ Ovaj odgovor bio je odsečniji, premda tiši. „Nikad. Možda to
znači da ljubav ne postoji, pukovniče. Možda sam jurila utvare. Šta Vi
mislite?“
„O iskrenoj ljubavi? Zavisi od Vaše definicije. Ne verujem u
romantičnu ljubav. To je samo eufemizam za seksualni apetit kod
muškarca i želju za domom i bezbednošću kod žene. Verujem u odanost i
privrženost.“
,,I ja. A toga imam u izobilju. Imam tetku, prijatelje i svoju voljenu
decu. Zašto bih želela više? Imam sve što mi je ikada bilo potrebno. Srećna
sam ovako. Negde sam pročitala da često provedemo ceo život u potrazi
za nečim što već imamo. Ja sam jedna od onih koji su svesni svoje sreće.
Znam to jer sam danas zamalo sve izgubila. Biću Vam zauvek zahvalna
što ste omogućili moju sreću.“
Bio je uveren. Ili je možda odabrao da bude uveren da ona neće morati
da se brine jer su joj uništene sve nade za buduću sreću u braku.
Pretpostavio je da mora da je bila previše žestoka u svojim odbijanjima.
Ali kakvog je on izbora imao? Kakvog je ona izbora imala? Nikakvog.
Zato sada nema svrhe da želi da je mogao da učini nešto drugačije kako bi
joj pomogao. Nije bilo drugog načina.
„Hoćemo li ponovo da plešemo?“ pitala ga je supruga.
Ustao je i pružio joj ruku. „Da, hoćemo. Još jednom.“
Njena tetka, koja je sedela malo dalje sa dve starije dame, veselo im je
klimala glavom.
Još jednom. Te reči delovale su tako konačno.
~ 75 ~
Ujutru je kiša ponovo sipila. Iv je ustala rano iako je kasno legla pa je

otišla u konjušnicu da isprati pukovnika Bedvina, iako joj je rekao da će
pokisnuti i predložio joj da ostane u kući. Sakrila se ispod ogrtača, široka
kapuljača bila joj je navučena preko glave.
Bio je u uniformi, ali ne u svečanoj. Ova je izgledala iznošeno, pomalo
izbledelo, nekako ofucano. Izgledala je prijatno, a on je u njoj delovao
privlačno. Shvatila je da mora da se ovako oblači većinu vremena.
Delovao je krupno i veoma muževno.
Sem Pečet je poveo njegovog velikog konja napolje. Čarli je stajao kraj
konjušarevog konja, spreman da bude od koristi.
Pukovnik Bedvin se okrenuo ka njoj. Već je bio mokar, a ona je osećala
kako joj voda prodire kroz ogrtač na ramenima.
Gledali su jedno drugo i niko nije znao kako da izgovori jednostavne
reči rastanka.
„Dakle, ovo je kraj“, rekao je ukočeno. „Čast mi je što sam Vam bio od
koristi, gospođo.“
Nasmešila se na silu. „Čast je moja.“
Teško da su mogli da budu formalniji jedno prema drugom.
Spojio je pete, naklonio se i okrenuo se da uzme uzde od Sema. Ali se
iznenada okrenuo i pružio desnu ruku. Iv ju je prihvatila i držali su se
čvrsto, skoro bolno, nekoliko nemih trenutaka.
„Budite srećni“, rekao je.
„Takođe.“ Grlo ju je bolelo sve do grudi.
A onda je njegova ruka napustila njenu i uzjahao je konja jednim
potezom. Okrenuo se da se uveri da mu je konjušar spreman i izjahao iz
konjušnice dok su kopita udarala o mokar šljunak.
Iv je podigla ruku da mahne, ali se nije osvrnuo. Ubrzo je zid dvorišta
blokirao pogled na njega i požurila je do kapije da ga vidi kako jaše niz
stazu sve dok se nije izgubio medu drvećem. Nijednom se nije okrenuo.
Neke kapi kiše na njenom licu bile su tople. Obrisala ih je i bolje
navukla kapuljaču. Mogla bi, ako bi dozvolila sebi, da zaplače i da plače
sve dok ne oseti prazninu. Za gubitkom časnog muškarca kog nikada više
neće videti iako će zauvek ostati njen suprug. Za gubitkom ljubavi čoveka
koji se nije na vreme vratio kući. Za bratom čiju smrt nije stigla da
oplače. Za budućnošću koja je delovala zastrašujuće prazno.
Brojala je unazad na prste. Juče su se suprotstavili Sesilu i plesali,
Prekjuče su se vratili iz Londona. Dan pre toga, venčali su se. Dan pre toga
~ 76 ~
otišli su u London. Pre pet dana održali su službu u sećanje na Persija, a

pre šest je doneo vesti iz Francuske. Sedam dana. Tačno jedna nedelja. Pre
nedelju dana nije čak ni znala da je Persi poginuo. Pre nedelju dana nije
poznavala pukovnika lorda Ejdana Bedvina.
Sada više nema nijednog. Zauvek.
Više nije mogla da se seti tačno zašto to sa pukovnikom mora da bude
zauvek. Ali tako su se dogovorili na početku.
Nije mogla odmah da se vrati u kuću. Uprkos kiši i nakvašenoj travi,
krenula je ka jezeru preko travnjaka, u istom pravcu kojim je pre šest dana
krenula sa pukovnikom. Nije stigla daleko kada ju je Mafin sustigao i
izgledao kao preveliki poluudavljeni pacov.
„Dakle, Mafine, možda ti možeš da objasniš. Zašto imam potrebu da
plačem kada ne znam za kojim muškarcem patim? Da li za Persijem,
Džonom ili pukovnikom Bedvinom?“
Mafin je skakutao na tri noge i njuškao travu te nije imao odgovor za
nju. Zapravo, uopšte nije obraćao pažnju na nju, na čemu je bila izuzetno
zahvalna jer više nije mogla da se pretvara da joj niz obraze lije topla i
slana kiša.
~ 77 ~
9.
Loše vreme i blatnjavi putevi primorali su Ejdana da još jednom

prenoći u jednoj gostionici. Tek popodne narednog dana je konačno
prošao dugačkim, širokim putem oivičenim brestovima koji su stajali
poput vojnika na paradi, a koji je vodio do Lindzi Hola. Konačno kod
kuće!
Poterao je konja u galop. Nije bio siguran da će iko od porodice biti tu.
Pretpostavljao je da su svi u Londonu, premda oni nisu porodica kojoj je
stalo do ispraznih zabava višeg staleža. Bjukasl je sigurno tu, obavlja svoje
dužnosti u parlamentu.
Nadao se da će barem jedan njegov brat ili sestra biti kod kuće. Bilo
mu je potrebno razvedravanje tmurnog raspoloženja.
Kada se kuća pojavila pred njim, osetio je poznati nalet, skoro bolne,
ljubavi prema njoj. Velika kamena vila uvek je izgledala veličanstveno,
iako je bila mešavina arhitektonskih stilova. Pripadala je njegovoj porodici
još otkako je izgrađena kao mnogo manja vila još u srednjem veku.
Smenjivali su se baroni, potom grofovi i vojvode koji su dodavali
građevini I šta su hteli, a da nisu uticali na stare delove, a nisu se ni trudili
da spoje stilove različitih doba.
Dugačka avenija granala se u dve staze nedaleko od kuće i okruživale
veličanstvenu šarenoliku baštu cveća u čijem središtu se nalazila
mermerna fontana koju je izgradio čukundeda. Voda se podizala deset
metara u vazduh i padala u svim pravcima, poput zubaca ogromnog
suncobrana boje duge.
Ejdan tek što je skrenuo u levu stazu kada je primetio tri jahača kako
izlaze iz štala. Dva muškarca i žena. Svi su zauzdali konje kad su ga
primetili, a onda je Freja vrisnula i dogalopirala oko bašte do njega.
„Ejdane!“, povikala je. „Đavole jedan! Nisi nam javio da dolaziš!“
Zaustavio se kada je dojahala do njega i pružila mu ruku kao
muškarac. Jahala je s boka, što nije često radila. Kosa joj je slobodno padala
ispod šešira za jahanje. Padala joj je skoro do struka u nemirnim loknama.
Ista stara Freja!
„Ali to je svrha iznenađenja. Kako si, Frej?“
~ 78 ~
Izgledala je osunčano, veselog oka i zdravo, i nije bila dama, kao i

obično, još otkako ju je zaobišla mogućnost da postane vojvotkinja.
„Još bolje sada kada te vidim. Da li Vulf zna da si u Engleskoj? Tako
liči na njega da ne javi ostalima.“
„Nisam pisao Bjukaslu.“
Tada su dva brata prišla daleko mirnijim tempom. Ranalf, svetlokosi
džin, nasmešio se i pružio svoju krupnu šaku.
„Divno je što te vidim, Ejdane. Koliko vremena imaš?“
Alejn, mlađi, mršaviji i tamniji, veselo se nasmešio. „Ratnik se vratio
kao pobednik. Konjica ti nije dala papir i olovku?“ Ejdan se rukovao sa
obojicom. „Imam dva meseca, od kojih je već prošla jedna nedelja. Imao
sam neka posla.“ Kao što je ženidba. „A zašto bih koristio pero i mastilo
kada mogu da dođem lično? Je li Morgan kod kuće?“
„Jeste, i Vulf je tu“, odgovorio je Ranalf i svi su krenuli u pravcu
konjušnice. „Došao je pre nedelju dana na sahranu udovice grofice od
Redfilda i nije se vratio. Kada smo izlazili, on je prelazio neke račune, a
Morgan je bila nešto uzrujana u učionici. Sedamnaest godina je veoma
nezgodno, buntovno doba, naročito za jednog Bedvina.“
„Sedamnaest. Mora da je prava dama.“
„I mala otrovnica. Biće najgora, ili najbolja, od nas. Skoro da žalimo
sve mladiće koji će doći sledeće godine da je prose nakon što je Vulf
odvede u London da se pokloni kraljici.“
„Vidim da nisi ostao neprimećen od kuće.“ Ranalf je klimnuo glavom
u pravcu ulaznih vrata. „Evo gospodara lično.“
Ejdan je sjahao s konja i predao uzde Endruzu. Bjukasl je išao ka njemu
opuštenim korakom. Za njega je karakteristično da nikada ne žuri i nikada
ne podiže ton. Ipak, svaki sluga je odmah slušao svaki njegov zahtev.
Obavljao je zavidan posao u obuzdavanju najdivljijih ispada svoje braće i
sestara, od kojih ga se većina pomalo plašila, iako bi svi radije poginuli
nego što bi to priznali. On je bio Vulfrik i ime mu je pristajalo. Kod njega
je bilo nečega nalik vuku, uključujući i srebrne oči.
„Vulf?“ Ejdan mu je prišao pomalo oprezno. Već godinama nisu u
najboljim odnosima. Poslednji put kada su bili zajedno, pre tri godine,
umalo nije došlo do pesničenja i Ejdan je skratio svoj odmor.
„Ejdane?“ Bjukasl se zaustavio dovoljno daleko da ne bude grljenja,
rukovanja i obraćao se svojim uobičajenim lakim, naizgled prijatnim
tonom. „Moraću da popričam sa poštom. Tvoje pismo kojim najavljuješ
povratak u Englesku nije stiglo.“
~ 79 ~
„Zašto bih pisao kada mogu da stignem brzo koliko i pismo? Kako si?“
„Bolje jer te vidim u jednom komadu i očigledno zdravog“, kazao je i
odmerio brata od glave do pete. „Ne možeš da priuštiš novu uniformu?“
Ejdan je slegnuo ramenima. „Čovek postane neobično vezan za
udobnost kada je ima tako malo. Želim da vidim Morgan. Da li je postala
lepa kako je nagoveštavala kada sam poslednji put bio? Čujem da je
najtvrdoglavija od svih nas.“
„Zar jeste?“ Vojvoda je podigao obrve, što je dodalo utisak arogancije
njegovom mršavom licu velikog nosa i tankih usana. „Nisam primetio. Ali
priznajem da sam verovatno poslednja osoba pred kojom će to da proba.
Dođi do sobe za prijem i svi ćemo popiti čaj.“ Pogledao je iza Ejdana braću
i sestru, uključio ih u poziv, koji je, naravno, zapravo, naredba. „Poslaću
gospođicu Kauper da dovede Morgan.“
Dok je hodao s bratom ka kući, pomislio je kako je nesumnjivo dobro
biti tu, iako je Vulf tu i njegova dobrodošlica je bila hladna u poređenju sa
ostalima. Pre tri godine Vulf je odbio Freji da se uda za čoveka po svom
izboru, njihovog komšiju i prijatelja iz detinjstva, Kita Batlera, jer je drugi
sin grofa od Redfilda. Bjukasl ju je naterao da prihvati ponudu starijeg
sina i nastupila je užasna scena kada je Kit dojurio i potukao se sa Ralfom
na travnjaku sve dok obojica nisu bili krvavi. Pošto je i Kit tada bio vojnik
na odmoru, bio je poslat nazad na poluostrvo.
Ejdan je stigao kući nekoliko dana kasnije i suprotstavio se Bjukaslovoj
tiraniji. Problem je u tome što niko ne može da ima zadovoljavajuću svađu
sa Vulfom. Postao je hladniji i tiši što se više Ejdan ljutio i samo ga je
odmerio podigavši obrve kada je Ejdan predložio da sve reše pesnicama.
Ejdan je otišao dan kasnije, celu nedelju ranije.
Ironija je što je Frejin verenik preminuo pre venčanja i Kit je ipak
postao Redfildov naslednik. Prošle godine, kada se vratio u Englesku,
Redfild i Bjukasl su ugovorili brak između Kita i Freje i sve je bilo
pokrenuto da se proslavi veridba, kada se Kit bude vratio na leto. Kada je
stigao, doveo je sa sobom verenicu, a sadašnju suprugu. Ralf je pisao
Ejdanu o tome. Po njegovim rečima, Frejino srce je bilo slomljeno, ali je
ipak udarila Ranalfa pesnicom u lice kada joj je to spomenuo. Dobra stara
Freja.
Ušli su u besprekorno očuvano srednjovekovno predvorje čiji je plafon
bio obložen hrastovim gredama. Beli zidovi bili su ukrašeni oklopima,
grbovima i oružjem. Iznad izgraviranih vrata nalazila se galerija za
muzikante, a u središtu je bio veliki hrastov sto. Kada su ušli, visoka,
~ 80 ~
vitka devojka požurila je niz stepenice ispruženih ruku. Imala je tamnu

kosu, tamne oči i činilo se da je jedina izbegla porodični veliki nos.
„Ejdane!“
Izenadila ga je jer mu je pohrlila pravo u zagrljaj. Zagrlio ju je oko
uzanog struka, podigao i zavrteo u pun krug.
„Postala si đavolski lepa u mom odsustvu, Morgan.“ Spustio je i
popustio stisak kako bi je bolje pogledao.
„Ne sećam se da sam te pozvao sa časa“, kazao je Bjukasl.
Gospođica Kauper, njena dugogodišnja guvernanta, zamucala je
izvinjenje iz pozadine. Koliko je Ejdan pamti, uvek je gledala Bjukasla kao
da svakog trenutka očekuje da će je poslati u tamnicu i odrubiti joj glavu.
Ejdan je namignuo mlađoj sestri leđima okrenut Bjukaslu. Do tog
trenutka nije shvatao koliko je očajnički čeznuo da nekoga zagrli.
Tek kada je stigao kući, Ejdan je shvatio koliko je umoran. Nakon
meseci i godina teškog ratovanja, iznenada je bio krajnje slomljen. Išao je
na jahanje i pecanje sa braćom i sestrama. Išao je sa njima u posete
komšijama. Čak je jahao i do Alvesilja, doma grofa Redfilda, kako bi
izrazio saučešće zbog smrti udovice i upoznao je Kitovu suprugu, koja se
prilično razlikovala od Freje. Ali je najviše spavao.
Taj preterani san je krivio za duboku depresiju. Koliko god da je bio
oduševljen što je kod kuće sa porodicom, nije mogao da se otarasi tmine.
Nije mogao da prestane da spava po devet, deset, čak i jedanaest sati.
Shvatio je da noću sanja Iv, a danju razmišlja o njoj, iako mu se, zapravo,
činila kao san. Povremeno se pitao i da li se išta zaista desilo ili je samo
umislio celu ti bizarnu nedelju. Razmišljao je i o gospođici Knap, o nadi
koju je imao da može da spoji karijeru sa brakom, sa ženom koja bi delila
njegov način života, koja bi mu pružila prijateljstvo, utehu i... da, telesne
odnose. Iako je povremeno imao ljubavnice, nikada nije posebno uživao u
neobaveznim i neravnopravnim odnosima.
Proveo je malo vremena sa starijim bratom. Nisu bili bliski još od
detinjstva, kada su bili nerazdvojni. Ali sa dvanaest godina, Vulfrik se u
potpunosti promenio kada je otac objavio da je vreme da se pripremi za
buduće odgovornosti. A ta budućnost je stigla ranije jer im je otac
preminuo kada je Vulfu bilo samo sedamnaest godina. Njega su
podučavali kod kuće, dok su Ejdan i ostala braća bila poslata na
Iton. Ejdan se često pitao da li je Bjukasl usamljen ili je samo odrastao u
hladnog čoveka bez emocija koji uživa u samoći.
~ 81 ~
Činilo se da će ostatak Ejdanovog odmora biti za odmaranje i mir. Ali

nada se raspršila jednog jutra malo više od nedelju dana nakon što se
vratio. Izašao je na jahanje i bio je u uzbudljivom galopu sa Alejnom.
Kasnije su doručkovali kada je batler obavestio Ejdana da njegova visost
želi da ga vidi u biblioteci.
Ejdan je poneo šolju kafe sa sobom. Poželeo je Bjukaslu dobro jutro i
seo u duboku kožnu fotelju naspram njega. Pitao se o čemu se radi, ali nije
smeo da pita i njega. Vulf će preći na stvar kada bude hteo.
„Izgleda da nas je napustilo toplo vreme. Vetar je prilično hladan ovog
jutra.“
Vulf nikada nije vodio isprazne razgovore. „Izgleda da je princ od
Velsa odlučio da napravi veliki spektakl od pobeda saveznika. Očekuju
suverene, prinčeve i generale Evrope da dođu i budu mu gosti, uključujući
i cara Rusije, kralja Prusije i maršala fon Blikera.“
„Čuo sam neka govorkanja, Izgleda da je cela Engleska, a posebno
London, ludo zaljubljena u sve što ide na dve noge i nosi unifrmu.
Očekivalo se da će princ želeti da učestvuje u slavi.“
„Sigurno“, složio se njegov brat. „Ovo nije prvi put ni da ja čujem.
Moram da se vratim uskoro u London u parlament. Jutros je pošta donela
pozivnicu na državnu večeru za strane goste u Karltonu, iako do tada ima
još nekoliko nedelja. Biće brojnih ostalih događaja. Svi žele da nadmaše
ostale svojim gostoprimstvom.“
Ejdan je napravio grimasu. „Više bih voleo da ideš ti umesto mene.“
„Ah, ali ova pozivnica uključuje tebe po imenu.“ Vulf je podigao
pozivnicu sa vrha gomile pisama i pogledao je. „Zadovoljstvo nam je da,
i tako dalje, i tako dalje... Ah, evo ga. Pukovnik lord Ejdan Bedvin. Neko
mora da zna da si se vratio kući.“
„Smisliću neki izgovor“, brzo je kazao Ejdan.
Bjukasl je ponovo pogledao pozivnicu. Prineo je monokl oku da uveća
slova, što je Ejdan smatrao pretvaranjem. Sumnjao je da brat ima problema
s vidom.
„Još neko je ovde naveden“, rekao je pre nego što je pogledao Ejdana
u oči. „Lejdi Ejdan Bedvin.“
General Noton! Kada su se sreli u predvorju hotela, Ejdan je predstavio
mladu generalu. Nema ko drugi. Srećom, tog dana nije sreo nikoga više
sve do samog kraja kada je naišao na generala Notona.
„Neobično!“, rekao je nonšalantno.
~ 82 ~
„Moram da priznam da mi je bilo zanimljivo kada sam prvi put

pročitao“, kazao je Bjukasl. Nekoliko trenutaka nije rekao ništa dok su reči
„prvi put” visile u vazduhu, i Ejdan je stisnuo usne. „Da li postoji lejdi
Ejdan Bedvin?“, pitao je tiho.
„Da.“
,,Ah.“ Bjukasl je spustio pozivnicu i pogledao brata svojim srebrnim,
vučjim očima. „Mogu li da pitam kada si nameravao da me obavestiš?“
„Nisam nameravao.“
Bjukasl je, kao i Ejdan, odlično poznavao napete efekte duge tišine. Ali
Ejdan nije zadrhtao pod njegovim pogledom kada je tišina usledila. Neka
je proklet. Njega se to ne tiče.
„Sada kada ti je tajna razotkrivena, možda ćeš zadovoljiti moju
znatiželju?“
„Obećao sam jednom svom kapetanu na samrti da ću njegovoj sestri
doneti lično vesti o njegovoj smrti i pružiti joj svoju zaštitu. Kako se
ispostavilo, jedino što sam mogao da učinim da bih je zaštitio jeste da se
oženim njome.“
„Dakle, tvoj brak je odnedavno?“
„Od pre dve nedelje.“
„Posebnom dozvolom.“
„Da.“
„Ko?“
„Gospođica Iv Moris, vlasnica vile Ringvud u Okslordširu. Ona je
ćerka imućnog rudara.“
„Rudar.“
„Da, iz južnog Velsa. Oženio se ćerkom vlasnika rudnika i tako zaradio
bogatstvo.“
„Preminuo je?“
„Da.“
Gledali su se još nekoliko tihih trenutaka.
„I sada si je napustio? Zauvek?“
„Zauvek, da. Ali nije to napuštanje. Ona ima život u Ringvudu koji je
želela da sačuva, imala je štićenike koje je želela da obezbedi. Samo brzim
venčanjem je to mogla da postigne. Složili smo se da je u pitanju brak iz
koristi. Neću se izvinjavati zbog toga niti što sam to sakrio od tebe. To je
nešto što naša porodica ne mora da zna.“
~ 83 ~
Brat ga je samo posmatrao, a Ejdan je shvatio da mu se kafa ohladila.

„Neće moći tako“, kazao je Bjukasl. „Koliko god da je zapanjujuće, ta
ćerka velškog rudara je sada Bedvin. Moja snaja. I uži krug princa od Velsa
zna da ona postoji. Brak mora da bude javno priznat i od strane porodice
njenog supruga.“
„Ne“, kazao je Ejdan odsečno. „Neće tako biti.“
Vojvoda je podigao obrve. „Lejdi Ejdan Bedvin mora da se predstavi.
Bezbedno je pretpostaviti da se to nikada nije desilo? Mora zvanično da se
pojavi u kraljičinoj sobi za prijem. Naša tetka Ročester će joj biti
pokrovitelj. Mora da se održi bal u njenu čast u kući Bedvinovih. Brak je
imao nezgodan početak, za koji sam siguran da ćeš smisliti objašnjenje
kako bi zadovoljio znatiželjne uši više klase. Ali sada mora sve da se
nastavi kako treba. Tvoja mlada mora da se dovede u grad i podigne do
željenih standarda, Ejdane, ma koliko ovo drugo bude bilo teško.“
„To se neće dogoditi. Da li misliš da me zanima šta će radoznalci da
govore i slušaju po salonima za prijem u Londonu? Moraju da pričaju o
nečemu. Neka pričaju onda kako sam se oženio ženom iz niže klase i
osramotio porodicu, a onda okrutno napustio svoju buržoasku suprugu,
ili možda čak nižu od buržoazije. Neka nova senzacija će uskoro to da baci
u drugi plan. Neka naslednica će pobeći sa zgodnim portirom ili će neki
mladić da kaže neku nevaljalu reč koju će čuti neka grofica i onda će se
samo o tome pričati.“
„Neće biti neprimerenih govorkanja o Bedvinovima. Čak ni o braku.
Ćerka rudara je sada udata za naslednika vojvode. Ne sme da postoji stav
da je bila napuštena ili skrivena, možda jer se sramimo njenog niskog
porekla. Bedvinovi su se uglavnom kasnije ženili, ali nismo napuštali
svoje supružnike kada to učinimo, niti smo ih izlagali ismevanju i
žaljenju.“
„Nećeš me naterati na ovo. Kao prvo, moja supruga zna tačno šta želi
od ovog braka, a to je nezavisnost i sloboda da svoj život živi na svoj način.
Kao drugo, ona nema nikakve veze sa svetom više klase i stoga je ta
govorkanja ne mogu povrediti, jer nikad neće ni znati za njih, ako ih
uopšte bude i bilo, a u šta sumnjam. Kao treće, moj brak je moja stvar
i odabrao sam da ostavim svoju suprugu u smirenom skrovištu sela, gde
pripada i gde želi da bude. Poći ću sa tobom u London ako moram i
prisustvovaću toj večeri i drugim proslavama na kojima je moje prisustvo
neophodno. Ako je neko dovoljno neprimeren da pita o mom braku,
odgovoriću im onako kako mi bude delovalo primereno određenoj prilici
i publici.“
~ 84 ~
„Dakle, obeščastićeš i svoju mladu i svoju porodicu? Da li se sramiš

nje, Ejdane?“
Ejdan je opsovao, zbog čega je brat iznenađeno podigao obrve.
„Lejdi Ejdan je pozvana u kuću Karlton. Bila bi neoprostiva
nepristojnost da se pojaviš bez nje ili da se ne pojaviš uopšte. Tvoje zvanje
u konjici je takvo da ne možeš da se ne pojaviš kada se zna da si kod kuće.
Tvoja supruga mora da se pojavi kraj tebe. Biće izazov za našu tetku da je
učini reprezentativnom, ne sumnjam, ali za odlučne je sve moguće.“
Ejdan je spustio šoljicu i ustao. Bio je viši od brata. Bio je i širi i teži.
Zbog toga je, možda, Bjukasl ostao da sedi ostajući još u većoj fizičkoj
neravnopravnosti.
„Moja supruga se neće pojaviti u sobi za prijem nijedne kraljice niti će
ići u kuću Karlton na večeru. Neće ići ni u London. To je moja želja, i ako
je neophodno, moja naredba. Čak ni ti, Vulfe, ne možeš da staneš između
muškarca i njegove supruge. Ovo je kraj našeg razgovora.“
Većina ljudi bi barem izgledala uplašena Ejdanovim hladnim licem i
glasom. Bjukasl, naravno, nije bio jedan od njih. Prineo je monokl oku i
značajno pogledao Ejdana.
„U redu“, kazao je svojim tihim, prijatnim glasom. ,,Zatvori vrata za
sobom.“
I to je bio kraj, pomislio je Ejdan kada je krenuo uz stepenice. Obećao
je Morgan da će joj praviti društvo napolju na času crtanja, a to je bio uslov
da gospođica Kauper pristane da ne ide sa njima. „Bdi nada mnom“, žalila
se Morgan. „Diše mi za vratom. I komentariše svaki pokret četkicom i
priča šta bi ona radila kada bi ona slikala. A onda se izvinjava što mi
narušava koncentraciju. Ali hoće li mi dozvoliti da izađem sama i slikam
u miru? Ne, neće. Plaši se da ću pobeći i zaplivati naga u jezeru pred svim
baštovanima ili učiniti tako nešto šokantno. Da će me Vulf videti i onda je
utamničiti za kaznu. Zaklela bih se, Ejdane, da nikada nije primetila da ne
postoje tamnice u Lindzi Holu.“
Ejdan je bio značajno potresen. Sve je izašlo na videlo. Pitao se koliko
će vremena proći pre nego što ostala braća i sestre saznaju. Pitao se hoće
li preduprediti sve i sam im ispričati. Neće, kao što je upravo uverio Vulfa,
posramljen svojim postupkom ili svojom suprugom. Sama ta pomisao! Ali
nije želeo nju da maltretira. Obećao joj je ovakav brak. Otišao je iz njenog
života i nameravao je da tako ostane.
Vesti su teško uznemirile kuću Bjukasla, zaključio je kada se vratio
kući sa Morgan tog popodneva, nakon što je plivao u jezeru dok je ona
~ 85 ~
slikala. Putne kočije sa vojvodskim grbom na vratima stajale su napolju i

sijale kao i onog dana kada su kupljene. Konji nisu bili upregnuti u nju, ali
su se konjušari bavili oko nje, uveravajući se da je spremna za put.
„Mora da Vulf negde ide. Ali ne koristi tu kočiju za lokalne posete.“
„Možda planira da se vrati u London.“ Ali tako iznenada? Čvršće je
uhvatio Morganin štafelaj i pružio korak.
„Kuda se uputio Bjukasl, Fleminže?“, pitao je batlera kada su ušli u
predvorje.
„Ne znam, gospodine“, kazao je batler i naklonio se.
,,A ko onda zna?“ Bjukasl je ušao u predvorje upravo u tom trenutku
obučen za put. „Kuda ideš, Vulfe?“
Brat ga je samo pogledao. ,,U London. Već sam zanemario svoje
dužnosti jer sam ovako dugo bio kod kuće. Ti ćeš sutra krenuti, Ejdane, sa
Alejnom i Frejom. Sve je dogovoreno.“
Naravno da jeste. A ide i on, pretpostavio je. Pošto je vojvodin sin, ima
neizbežne dužnosti kada je u Engleskoj. Tako se završio njegov san o
mirnom mesecu i opuštanju u Lindzi Holu.
„Da li me oči varaju“, pitao je ljubaznim glasom Bjukasl Fleminga, „ili
me moja kočija ne čeka pred vratima?“
~ 86 ~
10.
„Možda ćeš biti pozvana ove godine“, kazala je tetka Meri puna nade,
„sada kada više nisi u žalosti za ocem i kada si lejdi Ejdan Bedvin umesto
prosto gospođica Moris.“
„Ne želim da idem. Mada bih možda želela da si ti uključena u
pozivnicu.“
„Znaš, ne želim pozivnicu zbog sebe. Ja već živim u raju. Ali vreme je
da ti se oda priznanje za ono što jesi, savršena dama. Iako su tvoj otac i
stara tetka nekada pošteno zarađivali u rudniku. Mislila sam da bi moguća
zabava mogla da te oraspoloži.“
Vraćale su se iz posete Sereni Robson. Bilo je i drugih posetilaca i
razgovor se usmerio ka godišnjoj baštenskoj zabavi u Didkot parku. Iako
su grof i grofica Laf redovno pozivali mnogo gostiju, kako bi imali
dovoljno ljudi na zabavi, uvek su isključivali Morisove. Serena je izrazila
istu nadu kao tetka Meri te je objavila da ona neće ići ove godine ukoliko
Iv ne bude bila pozvana.
„Nisam neraspoložena“, kazala je Iv i odlučno se nasmešila. „Da li
želiš da se smejem ceo dan da bih ti dokazala da se ne osećam napušteno
i odbačeno?“
Nije se tako osećala. Napravila je dogovor sa pukovnikom Bedvinom
od kog su oboje imali koristi. Ona je zadržala Ringvud i svoju decu, dok
je on ispunio svoje svečano obećanje Persiju. Sada su oboje slobodni da
žive svoje živote kako smatraju za shodno. Šta je toliko tužno u tome?
Ali naravno da je bila iskreno tužna. Uprkos svemu što je dobila,
uprkos blagoslovu doma i porodice, osećala je toliko veliku prazninu da
ju je to plašilo. Nije bilo ni reči od Džona. Naravno, nije bilo ni reči od
pukovnika. Neobično je to što ju je ovo drugo tištilo više nego prvo. Kada
je shvatila da više nikada neće imati vesti o svom suprugu, osim,
naravno, kada bude dobila vesti o njegovoj smrti, srce joj se stislo
od neobjašnjive panike.
Tmurne misli su se raspršile kada je videla Telmu i decu kraj jezera. Sa
njima je bio i velečasni Tomas Padl, držao je Bendžamina na ramenima, a
Beki za ruku. Iv im je mahnula.
,,Ah“, kazala je tetka Meri kada je i ona primetila.
~ 87 ~
Vikar je plesao dvaput sa Telmom na zabavi za venčanje. Tokom

prethodne nedelje došao je nekoliko puta u posetu Iv i da se raspita o
zdravlju gospođe Pričard. Svaki put je pitao da li bi bilo u redu da
prisustvuje dečjim časovima. Nije potrebna velika nauka da se primeti
romansa između njega i Telme. Iv je bila oduševljena što njemu nije
smetala njena reputacija. Pošto je i sam nežna duša, privlačio je decu, a
da se nije posebno trudio da zadobije njihovo poverenje.
„Možda uskoro nastaje jedno srećno do kraja života.“
Kasnije se iznenadila što joj nije prvo pažnju skrenula kočija koja je
stajala pred vratima kuće. Nije je prepoznala. Zapravo, bila je daleko
otmenija nego ijedna kočija koju je ikada videla, uključujući i onu koja je
pripadala grofu od Lafa. Vrata su bila ukrašena. Nije prepoznala grb, a i
ovako nije znala mnogo o heraldici.
„Imamo gosta“, rekla je i pokazala glavom u pravcu kuće. „Pitam se
ko je u pitanju.“ Pitala se s previranjem u stomaku da li je došao Džon.
Agnes ih je čekala u predvorju. Bila je neobično uznemirena. Samo što
nije šištala od besa.
,,Ko je, Agnes?“, pitala je Iv tiho pošto je videla da su vrata prostorije
za prijem otvorena.
„Htela sam da ga nateram da sačeka ovde,“ kazala je Agnes, „ali nije
dovoljno dobro za njegovu visost, je li? ’Sačekaću u sobi za prijem’, rekao
je i krenuo uz stepenice i pre nego što sam stigla da ga povedem lično. Ne
znam šta se dešava sa svetom kad ljudi sami sebe pozovu u tuđe kuće i
ponašaju se kao da ih poseduju.“
,,Ko?“, pitala je Iv namršteno.
„Neki vojvoda.“
Na trenutak je Iv imala utisak da će je kolena izdati. Neki vojvoda?
,,Oh, Iv, draga, da nije možda pukovnikov brat? Da li je pukovnik sa
njim, Agnes?“
Iv se okrenula i ne sačekavši Agnesin odgovor i požurila uz stepenice.
Koji drugi vojvoda bi mogao da je poseti? I zašto? Otvorila je vrata
prostorije za prijem i ušla.
Stajao je kraj prozora okrenut ka vratima. Bio je besprekorno i s
ukusom odeven u tamnozeleni kaput i pantalone, prsluk sa belim lanom
i uglačanim čizmama. Bio je taman, zastrašujući gospodin koji je toliko
ličio na pukovnika Bedvina da je Ivino srce na trenutak stalo. Zatvorila je
vrata iza sebe i pogledala ga razrogačenih očiju.
~ 88 ~
„Zašto ste došli?“, pitala je, a glas joj je bio tih i drhtav. „Šta mu se
dogodilo? Da li je doživeo neku nezgodu?“ To blato... Blato je bilo svuda.
Nakrivio je glavu kao blag naklon, a njegovi dugački prsti poigravali
su se sa ručkom monokla. „Zadovoljstvo je upoznati Vas, lejdi Ejdan. Ja
sam Bjukasl.“ Govorio je vedrim, i tihim glasom, koji nije bio ženstven, ali
mu je nedostajalo dubine i siline koju je očekivala od takvog gospodina.
Svakako se Iv naježila i nekako nije verovala njegovim rečima. Kasno se
naklonila.
Primetila je razliku između braće. Vojvoda Bjukasl bio je mršaviji i nije
bio toliko visok, a njegovo mršavo lice s velikim nosom i tankim usnama
delovalo je hladno, arogantno i cinično, a ne oštro i mračno, Oči su mu bile
svetlije, hladnije sivlje od Ivinih. Skoro srebrne, zapravo.
„Radovaće Vas da znate da sam ostavio brata u Lindzi Holu u dobrom
zdravlju, sa svim udovima na svom mestu.“
„Raduje me da to čujem.“ Jedan vojvoda je u njenoj sobi za prijem.
Zašto je došao?
„Pitate se zašto sam ovde, a nisam došao da Vas obavestim da ste
udovica. Došao sam da se upoznam sa snajom.“ Iv je progutala knedlu. I
dalje je bila u garderobi za polje, sa sve šeširom i rukavicama.
„Dobrodošli ste, Vaša milosti.“ Da li je to ispravan način da se obrati
vojvodi?
„Sumnjam u to“, kazao je hladno. „Ali možda možete da ubedite svoju
drsku kućnu pomoćnicu da donese čaj, kako bismo razgovarali o Vašoj
budućoj ulozi lejdi Ejdan Bedvin uz osveženje.“
Budućoj ulozi? „Da, naravno“, kazala je i pozvonila. ,,Sedite, Vaša
milosti.“
Sedeli su u napetoj tišini dok Agnes nije došla. Iv joj je pružila rukavice
i šešir i naručila čaj. Gde je tetka Meri? Kako li joj kosa izgleda? Oči su mu
zaista srebrne. Činilo se da može da gleda kroz nju.
„Moja buduća uloga?“, kazala je kada je Agnes izašla.
„Pitam se, gospođo, da li razumete za koga ste se tačno udali. Ja još
uvek nisam ispunio dužnost o potomstvu. Nemam suprugu, nemam dete.
Ejdan je moj naslednik. Samo moj krhki život stoji između njega i
vojvodstva i između Vas i titule vojvotkinje.“
Osetila je kako joj obrazi rumene. „Mislite da sam se zbog toga udala
za pukovnika Bedvina? Mislite da imam ambiciju da se popnem na
društvenoj lestvici? To je apsurdno.“
~ 89 ~
„Oh, naravno!“ Još uvek je držao monokl u ruci. U trenutku je Iv

pomislila da će ga prineti oku.
„Udaja u aristokratsku porodicu donosi sa sobom određene
odgovornosti i iščekivanja. Udaja za naslednika traži još više. Supruga
lorda Ejdana Bedvina, moguća buduća vojvotkinja od Bjukasla, mora da
se predstavi društvu, ako se to već nije dogodilo. Mora da se predstavi
kraljici. Mora da nauči kako da se ponaša u svetu svog supruga.“
Iv je razrogačila oči. „Ali ja nemam nameru da se ponašam u svetu svog
supruga. Sigurna sam da Vam je objasnio prirodu našeg braka. Dogovorili
smo se da nastavimo odvojene živote odmah posle venčanja. Žao mi je ako
to ne odobravate, ali...“
,,U pravu ste“, kazao je vojvoda svojim zavaravajuće tihim, prijatnim
glasom. „Ne odobravam, gospođo, i to je najblaže rečeno. Ne odobravam
bratovljev odabir mlade niti skrivenu užurbanost braka niti prirodu istog.
Pošto mogu malo toga da učinim po tom pitanju jer Vi jeste i uvek ćete biti
ćerka velškog rudara i jeste i uvek ćete biti udati za mog brata. Ali mogu
da učinim nešto po pitanju treće stavke. Priroda vašeg braka mora da se
promeni.“
„Postoji poslovica“, kazala je Iv i čvrsto ispreplitala prste u krilu u nadi
da će suzdržati narav, „da je najbolje ne dirati lava dok spava. Nema
potrebe da dolazite ovde sa pretnjama. Nemam nameru da Vas
osramotim tako što ću pokazati javnosti svoje prljave nokte niti ću vređati
sluh Vaših poznanika svojim velškim naglaskom. Nemam nameru da
putujem dalje od deset kilometara od Ringvuda do kraja života.
Možete slobodno da zaboravite da postojim. Želim Vam lep dan.“ Ustala
je.
Vojvoda je izgledao kao da mu je dosadno. „Poštedite me teatralnosti
i sedite. I verujte mi da imam malo zdravog razuma. Ne bih putovao čak
iz Hempšira samo da Vam kažem da uradite ono što već radite. Niste
razumeli moju nameru. Sutra ćete krenuti sa mnom u London.“
Razrogačila je oči od šoka i ponovo sela, ali pre nego što je stigla išta
da kaže, Agnes se vratila u sobu sa poslužavnikom koji je spustila ne tako
nežno na stočić ispod Ivinog lakta. Zlokobno je pogledala vojvodu i
izgledala je kao da traži izgovor da ga baci niz stepenice i otera kroz
zatvorena vrata. Ponovo je izgledao kao da mu je dosadno, kao da uopšte
nije svestan postojanja kućne pomoćnice. Otpuhnula je i napustila
prostoriju zalupivši vratima. Iv je sipala čaj rukama koje nisu bile tako
mirne.
~ 90 ~
„Ejdan nije samo naslednik“, kazao je vojvoda od Bjukasla kada je

prihvatio šoljicu od nje. „On je i visokorangirani vojni oficir. Iz oba razloga
njegovo prisustvo u Londonu je neophodno. Održaće se letnja zabava u
znak proslave pobede. Već postoji i određena pozivnica na državnu
večeru u kući Karlton sa princom regentom i brojnim drugim
zvaničnicima države, a ta pozivnica uključuje Ejdana i... Vas, lejdi Ejdan
Bedvin. U unutrašnjim krugovima veoma visokog društva Vaše
postojanje je već poznato.“
„Ja sam pozvana u kuću Karlton?“ Zasmejala se i prisetila se
Pepeljuge, staklene cipelice i bundeve. „Onda možete da odbijete poziv u
moje ime. Razumete da bih mogla da stignem tamo u pocepanoj pamučnoj
haljini sa krpama u kosi i da pričam vulgarne priče i plešem na stolu
nakon što ispijem nekoliko pića.“ Glas joj je bio drhtav.
Podigao je monokl blizu oka. „Nema mesta Vašem ruganju“, rekao je;
glas mu je bio tih i zvučao opasno. „Ako se ne pojavite, osramotićete moju
porodicu. Šaputaće se da nešto nije u redu sa Vama ili sa nama, kada smo
Vas sakrili u selo samo nekoliko nedelja nakon Vaših tajnih zaveta. Ne
očekujem da imate visoko poštovanje prema članovima moje porodice, čiji
ste sada član, moram da Vas podsetim, ali očekujem da čak i ćerka jednog
rudara ima neko poštovanje prema čoveku koji je zbog nje žrtvovao svoju
slobodu.“
Duboko je udahnula. „Da li Vam je tako rekao?“
„Zar nije istina?“ Sačekao je njen odgovor pa nastavio. „Koristite
razum. Pretpostavljam da ste pametni. Ejdan ima trideset godina. Ako je
verovati Bibliji, ostalo mu je još četrdeset, oženjen je ženom za koju se
zakleo da više nikada neće videti. Očigledno tu postoji neka žrtva
slobode.“
Udahnula je da odgovori, a onda shvatila da nema šta da kaže. Kako
bi mogla da se suprotstavi istini osim da bi mu dalje naružila slobodu ako
bi se ponovo pojavila nepozvana u njegovom životu.
„Da li pukovnik Bedvin zna da ste ovde? Da li želi da dođem u
London?“
„Ejdan će ispuniti svoju dužnost. To je uvek činio. Uvek.“
„Zašto onda nije došao sa Vama? Zašto nije barem poslao pismo po
Vama?“
„Verujem da moj brat oseća obavezu čašću da Vam se više ne meša u
život. Ja nemam takve porive.“
~ 91 ~
Dakle, želi da pođe? Samo je previše častan čovek da bi probao da je

natera ili da je sam pita?
„Ejdan ne zna da sam došao.“
„Ne želi me u svom životu. Ne želi da pođem sa Vama u London. Da
li je on tamo?“
„Nemam prava da se mešam u brak mog brata. Ukoliko odaberete da
nikada ne živite zajedno, da nikada ne konzumirate brak, da nemate decu,
neka bude tako. Ali ja sam glava porodice i uradiću sve u svojoj moći da
sprečim da se nanese sramota našem imenu. Ukoliko se ne pojavite sa
suprugom na proslavi pobede, nanećete sramotu mom bratu, a tako i celoj
porodici Bedvin.“
Iv je ovlažila suve usne. Da li je to istina? Znala je tako malo toga o
aristokratskim porodicama i njihovom osećaju za čast i primerenost. Ali s
obzirom na to da očigledno prezire njeno poreklo, vojvoda ne bi prešao
ovoliki put da njeno pojavljivanje u Londonu nije važno. Da li se zaista
premišlja? Da li zaista razmatra da krene s njim? Nemoguće je.
Grozničavo se nasmejala.
„Ali mogla bih da nanesem veću sramotu ako bih pošla sa Vama u
London, zar ne? Vaspitavali su me i obrazovali kao damu, ali ništa u mom
poreklu, podučavanju i iskustvu nije me spremilo da se krećem u tako
uzvišenim krugovima kao one koji su česti gosti u kući Karlton. Možete
da smislite bilo koji izgovor, ali ne mogu da pođem. Recite da imam druge
odgovornosti, da sam seoska luda, šta god. Neću Vam zameriti.“
„Ovako pokazujete zahvalnost mom bratu?“
Pogledala ga je stisnutih usana.
„Uskoro, za najviše dve godine, Ejdan će biti general. Stići će do samog
vrha svoje karijere i nesumnjivo će poneti sve počasti i slavu. Ukoliko se
bude vladao mudro i nastavi da se ističe kao do sada, biće nagrađen
titulom i svojim imanjem. Da li biste stali na put njegovom stabilnom
napretku? Da li biste mu uskratili, samo reputacijom, ono što mu je uvek
bilo draže od života? A mislim na njegovu čast.“
Pukovnik joj nije rekao ništa od ovoga. Možda jer nije istina? Ili možda
jer je previše častan da bi je opteretio saznanjem da mu je uništila nade?
Kako je mogla da zna istinu? Kako je mogla da zna njegove prave želje?
„Ovo je glupost Nezamislivo je. Ne mogu nikako da učinim ono što
tražite, a da ne ponizim i sebe i pukovnika Bedvina.“
„Ima vremena da Vas obučimo, lejdi Ejdan. Moramo da se nadamo da
ste marljiva učenica. Moja tetka je markiza od Ročestera. Ona će biti Vaš
~ 92 ~
pokrovitelj u predstavljanju kraljici. Pomoći će Vam da odaberete

primerenu garderobu za brojna pojavljivanja, uključujući i haljinu za
dvor. Naučiće Vas pristojnom ponašanju za koje Vas Vaše obrazovanje
nije spremilo. Biće vremena za Vaše predstavljanje i za bal u
kući Bedvinovih kako bismo Vas upoznali sa visokom klasom pre večere
u Karltonu i svih drugih proslava pobede na koje ćete biti pozvani sa
Ejdanom. Ostaje samo jedno pitanje, odnosno dva. Da li osećate
zahvalnost, iako Vam je suprug nije tražio? Da li imate potrebnu
hrabrost?“
Nastupila je duga tišina za koju nije bilo naznaka da će prestati.
„Kada bih samo mogla da znam šta on želi.“
Tišina se produžila.
,,U redu“, procedila je na kraju. Ponovo je ovlažila usne i progovorila
malo stabilnije. „Dugujem pukovniku Bedvinu svoj dom i bogatstvo, kao
i bezbednost brojnih ljudi koji zavise od mene. Iznad svega, dugujem mu
svoju decu koja mi znače više od života. Ako će ga nekoliko nedelja u
Londonu poštedeti sramote, onda ću mu to pružiti. Ali učiniću to za njega,
ne za Vas. Neću dozvoliti svakodnevne prekore i maltretiranje. Daću sve
od sebe za dobrobit pukovnika Bedvina.“
„To je sve što sam tražio. Pretpostavljam da je ona gostionica u selu
kraj koje sam prošao najbolji smeštaj u ovom selu?“
„Jeste.“
„Tako sam i pretpostavio.“ Dovršio je čaj, odložio šoljicu i ustao.
„Bićete spremni za polazak kada se budem vratio ujutru.“
Bila je to naredba, jednostavna i jasna. Iv je od sveg srca poželela da su
Tri pera poznata po buvama i pacovima umesto po nedostojnoj usluzi.
Kada se Ejdan vratio iz popodnevnog jahanja u Hajd parku sa Frejom
i Alejnom, bio je prilično raspoložen. Tokom dana sreo je brojne stare
poznanike, uključujući i neke kolege iz vojske. Svi su pričali sa njim o
brojnim temama, a niko nije spomenuo njegov brak. Dakle, Vulf je
pogrešio. Ne znaju svi. Neće biti nikakve sramote i sigurno neće
biti skandala. Bilo mu je drago što je odlučio da ne kaže ostaloj braći i
sestrama.
Osećao se okrepljeno. Njegova porodica je uvek volela divlje jahanje,
uključujući i devojke. Njih troje su galopirali dužinu Roten Roua nekoliko
puta bez zaustavljanja umesto da se samo prenemažu, kako bi Freja rekla,
kako većina jahača čini kako bi se samo pravili važni i ostavljali utisak na
prolaznike s druge strane ograde, pre nego da vežbaju konje i sebe.
~ 93 ~
Fleming, Bjukaslov batler, bio je u predvorju kuće Bedvin kada su

stigli, pošto je došao dan ranije iz Lindzi Hola sa nekoliko drugih sluga i
brojnim prtljagom.
„Da li je Bjukasl stigao?“, pitala je Freja. Skinula je šešir i pustila svoje
nemirne lokne. Sve ih je iznenadilo što ga nisu zatekli kada su stigli. Freja
je pretpostavila, naglas, prilično nepostiđeno, da mora da je otišao pravo
kod ljubavnice.
„Stigao je“, odgovorio je Fleming. „Zahtevao je da ga pukovnik Bedvin
poseti u biblioteci čim se vrati i da mu se za pola sata pridružite Vi i lord
Alejn u sobi za prijem na čaju.“
„Zahtevao“, kazao je Alejn uz smeh. „Čim se vratiš. Nagrabusio si
zbog nečega, Ejdane. Barem Freja i ja imamo vremena da operemo ruke
pre nego što Vam se pridružimo.“
Batler ga je poveo do biblioteke i tiho pokucao, otvorio vrata i stao sa
strane kako bi propustio Ejdana.
Sedela je kraj kamina odevena u sivo, kose vezane u nisku, urednu
punđu. Lice joj je bilo bledo. Kada je ustala, stekao je utisak da je omršala.
Gledala ga je razrogačenim očima i stisnutih usana. Tek kada je perifernim
vidom primetio kretanje, shvatio je da nisu sami. Bjukasl je ustao sa
kauča. Ejdan se okrenuo ka bratu.
„Šta je ovo?“
„Ovo? Zar lejdi Ejdan nije osoba? Doveo sam ti tvoju suprugu.“
„Zato te nije bilo?“ pitao je Ejdan osetivši hladan bes u grudima. „Bio
si u Ringvudu? Uprkos mojoj izričitoj naredbi?“
Vojvoda je podigao obrve. „Mili bože, otkad ja to treba da slušam
naredbe svog mlađeg brata? Verujem da si me pomešao s nekim od tvojih
vojnika, Ejdane.“
„Imam moć da komandujem sopstvenim životom“, kazao je Ejdan i
preteće zakoračio ka bratu. „Rekao sam ti da je ostaviš u Ringvudu. Rekao
sam ti da je ne želim ovde. I rekao sam ti da se neću predomisliti.“
„Razumeš, nadam se, da ni lejdi Ejdan ni ja nismo gluvi, barem
pretpostavljam da lejdi nije. Sačuvaj taj glas za bojno polje. Objasnio sam
zašto je neophodno da tvoja supruga bude kraj tebe tokom sledećih
nedelja. Ne nameravam da se ponavljam. Porodični poslovi su moja
stvar.“
„Poslaćeš je kući“, kazao je hladno Ejdan. „Odmah. Još bolje, učiniću
to lično.“ Okrenuo se na peti da napusti prostoriju, besniji nego što je
~ 94 ~
odavno bio, možda otkako se poslednji put susreo sa Bjukaslovom

tvrdoglavom, autokratskom voljom.
Jedan pokret mu je uhvatio pogled i okrenuo se ka supruzi i zatekao
je kako je ponovo sela uspravnih leđa i očiju prikovanih za pod, a lica
bledog i bezizražajnog. Zaboga, šta je upravo rekao u njenom prisustvu?
Bio je tako besan. Stajao je mimo i gledao je.
„Nedavno ste stigli, gospođo?“, bespotrebno je pitao. „Danas ste
putovali?“
Polako je podigla pogled do njegovih očiju. Njen pogled bio je ravan i
nečitljiv. „Ako nije problem“, kazala je hladno, „jedan od vas će mi naći
ime i adresu neke gostionice iz koje kreće prva sledeća poštanska kočija za
Oksfordšir. Trebaće mi i iznajmljena kočija da stignem do tamo. Možda
ćete biti tako dobri i učiniti to odmah. Jedan od vas.“
„Gospođo, izvinjavam se. Nisam...“
,,Odmah.“ Ponovo je ustala.
Ejdan je besno pogledao Bjukasla, ali brat se nonšalantno okrenuo kao
da nije uzrok svemu ovome.
„Možda“, kazao je Ejdan, „treba da...“
„Odmah.“
„Možda treba da ohladimo glave i razgovaramo o ovome.“
„Ako bih se još ohladila, pretvorila bih se u santu leda. Odlazim. Idem
na sprat da uzmem prtljag. Kada se budem vratila, očekujem kočiju pred
vratima. Ako je ne bude bilo, otići ću peške i sama ću je naći.“
Prošla je kroz sobu do Ejdana, zaobišla ga u širokom luku i izašla.
Bjukasl se okrenuo i pogledao vrata.
„Moja kočija Vam je na raspolaganju.“
„Proklet bio, Vulfe“, kazao je zlokobno Ejdan. „Šta bih sad dao da ti
sve zube polupam. Ona želi iznajmljenu kočiju. To će i dobiti.“
Okrenuo se i izašao ne sačekavši odgovor.
~ 95 ~
11.
Iv nije odmah sišla. Želela je da im pruži vremena da pozovu

iznajmljenu kočiju. Nije želela da mora da čeka u hodniku. Šetkala je kroz
dnevnu sobu svog apartmana.
Bila je ljuta i ponižena. Više ljuta nego ponižena. Ljuta na njega. Besna
na sebe.
Rekao sam ti da je ostaviš u Ringvudu.
Kao da je ona neki neželjeni, odbačeni prtljag.
Rekao sam ti da je ne želim ovde.
Okrutna iskrenost, s obzirom na činjenicu da je bila prisutna i slušala
ga. Ali to je znala. Nikada se nisu pretvarali da bi on želeo drugačije. Oh,
tako je ljuta na sebe.
Imam moć da komandujem sopstvenim životom.
Kako je mogao! Nikada nije bilo priče o... Oh, kako je samo ljuta na
njega.
I vojvoda od Bjukasla. Sedeo je celog dana prekoputa nje u kočiji. Istini
za volju, iznenadila se što je nije naterao da sedi okrenuta leđima konjima.
Bio je napeto tih veći deo puta, govorio je o svojoj porodici i njenoj slavnoj
istoriji kada ju je uopšte udostojio razgovora, kao da je ona posebno glupa
i nepoželjna učenica kojoj je potrebno obrazovanje o važnim stvarima u
životu. Ne bi se iznenadila kada bi se posekao i iz njega potekla ledena
voda umesto krvi. Bio je zastrašujuće užasan čovek.
Jedva je čekala da se vrati u Ringvud. Zašto je uopšte otišla? Bila je
prava agonija ostaviti decu. Beki ju je nemo držala oko vrata, neutešna
uprkos obećanim poklonima. Dejvi ju je gledao uz tihi prekor, kao da joj
poručuje da je sve vreme znao da će podleći zadovoljstvima Londona i da
neće ostati sa decom koja nisu njena.
Na kraju, kada je shvatila da im je dala dovoljno vremena, podigla je
torbu, vojvoda joj je rekao da ponese samo nekoliko preobuka, i rešeno
krenula niz stepenice. Nije bilo lako. Očekivala je da će svi stajati u
predvorju, mračni, preteći i loše naravi, kako bi joj objasnili gde joj je
mesto. Ali zatekla je samo osoblje, odnosno batlera sa dva portira, od kojih
je jedan odmah preuzeo njen prtljag.
~ 96 ~
„Da li me čeka iznajmljena kočija?“, pitala je.

„Čeka Vas, gospođo.“ Batler se naklonio i otvorio vrata.
„Da li kočijaš zna do koje gostionice da me odvede?“
„Zna.“
Prošla je kraj njega kroz vrata, niz stepenice do pločnika, podignute
brade i nerazumno razmišljala da je barem jedan mogao da se pojavi da je
isprati. A onda je videla da on jeste došao, da je stajao kraj vrata kočije,
dok je kočijaš sedeo na svom mestu. Otvorio je vrata kad je prišla, a ona je
ušla ne pogledavši ga i nije prihvatila njegovu ponuđenu ruku. Bila je
razočarana u njega. Počeo je da joj se dopada u Ringvudu. Istovremeno je
osećala krivicu i sramotu. Zakomplikovala mu je život jer je nepozvana
došla nakon što je smatrao da će zauvek biti oslobođen nje.
Potom je ušao u kočiju za njom, zatvorio vrata i seo pored nje. Sedište
je bilo uzano. Tela su im se dodirivala te se njena ljutnja pretvorila iz
hladnoće u trenutnu vrelinu.
„Ako je ovo kavaljerstvo, pukovniče Bedvine, onda je na pogrešnom
mestu. Ne treba mi Vaša pratnja.”
„Ipak ste je dobili. Postaraću se da se bezbedno smestite u gostionici.“
Teatralno je okrenula glavu i zagledala se u užurbane ulice Londona
koje su je sad oduševljavale manje nego pre tri nedelje. Da li je zaista
prošlo tako malo vremena? Delovalo je kao da je prošao čitav život. Niko
nije pokušavao da započne razgovor.
Nameravala je da ga odsečno otera čim stignu do gostionice, da mu
kaže da ostane u kočiji i vrati se u kuću Bedvinovih. Ali Zeleni čovek i Stil
bila je tako velika gostionica, njeno dvorište prepuno ljudi i bilo je tako
bučno i užurbano da se iskreno uplašila. Nije se protivila kada je pukovnik
izašao prvi kako bi joj spustio torbu i pomogao da siđe, otišao u pravcu
vrata kroz koja je prolazio veliki broj ljudi. Iznajmljena kočija se udaljila.
Mora da je platio unapred.
Ušla je dok je pukovnik pričao sa nekim čovekom za pultom. Ova
gostionica je daleko bučnija nego hotel u kom je boravila pre tri nedelje,
ali podjednako zastrašujuća. Osetila se kao seoski miš.
„Rezervisao sam Vam sobu”, kazao je pukovnik kada se vratio do nje.
„Na drugom je spratu i gleda na ulicu. Trebalo bi da bude malo tiša od
one koja gleda na dvorište.”
„Da li ste je platili?”
„Naravno.”
~ 97 ~
Otvorila je novčanik. „Koliko?”

Nastupila je kratka pauza. „Nema potrebe za ovim.”
„Baš suprotno. Ima potrebe. I zahvaljujući Vama, nisam siromašna, zar
ne?”
Stisnuo je vilicu. Izgledao je namrštenije nego inače.
„Postaraću se za potrebe svoje supruge kad god sam u njenom
društvu.“
„Da li to uključuje i njenu potrebu da se prema njoj ophodi s
poštovanjem?“ pitala je i zatvorila novčanik pa čučnula da podigne torbu.
Uhvatio ju je za zglob.
„Ako nastavite ovako, privući ćemo pažnju. Ako moramo da se
raspravljamo, hajde da to učinimo u privatnosti Vaše sobe.“
„Prilično sam sposobna da nađem put do svoje sobe ako mi kažete koji
je broj. Ne želim više da Vam zadržavam život, pukovniče Bedvine.“
Ponovo joj je uzeo torbu i otišao sa njom u pravcu drvenog stepeništa.
Iv je posla za njim i s manje veštine izbegavala sudaranje sa gostima i
slugama u žurbi. Popeli su se do drugog sprata i prošli kroz dugačku
galeriju pa se zaustavili pred vratima na samom kraju. Otvorio ih je i ona
je ušla ispred njega.
Nije bila velika i prepunjena nameštajem, nimalo nalik onoj u hotelu.
Imala je samo veliki krevet, garderober sa fiokama, umivaonik i fotelju.
Ali barem je sve izgledalo čisto. A činilo se da se buka stišala kada je ušao
iza nje i zatvorio vrata.
Nije bilo potrebe da i on ulazi. Iv je skinula šešir i rukavice, leđima
okrenuta njemu.
„Zašto ste došli? Da li to pitanje uopšte treba da se postavlja? Bjukasl
je došao pod Vas, a retko ko može da se odupre Bjukaslovoj volji kada
nešto resi. Kako Vas je ubedio?“
„Nije važno. Sutra ću se vratiti u Ringvud i nikada me više nećete ni
čuti ni videti, niti ja Vas. Neću Vas ništa koštati posle sobe u gostionici i
kočija.“
„Problem je što ne mogu tačno da se setim šta sam rekao Vulfu kada
sam Vas video u biblioteci i shvatio šta je učinio. Nešto da je trebalo da
Vas ostavi gde ste, rekao bih.“
Stala je kraj prozora, što je mogla dalje od njega, i spustila obe ruke na
prozorsko okno. Ispod nje je usporavala kočija koja je trebalo da skrene sa
ulice u dvorište gostionice.
~ 98 ~
„Rekli ste da me ne želite ovde. To je razumljivo. Ni ja ne želim da

budem ovde. Deo našeg dogovora je da niko od nas ne želi da provede
više vremena zajedno nego što je bilo neophodno.”
Čula je kako spušta torbu. Nije želela da se okrene i da ga pogleda. Bio
je u uniformi, onoj staroj, skoro ofucanoj, i izgledao je predivno da bi
mogla da izađe sa njim na kraj na tako ograničenom prostoru.
„Ali reči su bile loše upotrebljene i loše su zvučale. Nisam nameravao
da ispadne tako.”
„I rekli ste”, nastavila je namerno i okrenula se ipak da ga optužujuće
pogleda, „da imate moć da komandujete svojim životom. To je vredno
svakog prezira, pukovniče. Venčali smo se iz uzajamne koristi. Rastali
smo se sa namerom da više nikada ne komuniciramo. Pitanje Vaše
nadređenosti i moje potčinjenosti se nije spomenulo nijednog trenutka, a
to je zato što ja nisam Vaša supruga. Barem ne u smislu koji je
važan.” Sada je i on bio ljut. Videla je to po stisku njegove vilice i suženom
pogledu. „Možda je to bila naša greška.”
„Greška?”
„Što smo pristali na brak samo formalno. Trebalo je da napravimo
pravi brak u kojem ćemo provesti ostatak života razdvojeni. Onda ne bi
bilo ove smešne rasprave o tome da li ste zaista moja supruga ili ne, da li
smem da platim neke Vaše troškove i da li imam prava da naredim bratu
da Vas ostavi na miru ili ne. Možda je trebalo da dan venčanja
privedemo ka svom prirodnom zaključku.”
Gledala ga je, obrazi su joj goreli. Ali te dragocene sekunde je trebalo
da iskoristi u potrazi za rečima kojima bi izrazila svoj bes. Umesto toga je
zastala da oseti fizički uticaj njegovih reči. Siguran gubitak daha,
napinjanje u dojkama, pulsirajući bol između butina i u podnožju
stomaka, kao i slabost u kolenima.
„To bi bilo pogrešno. Niko od nas to nije želeo.” „Pogrešno? Mi smo
muž i žena i već nekoliko nedelja smo u braku. Muževi i žene idu zajedno
u krevet i tamo zadovoljavaju određene potrebe. Zar nikada niste osetili
takvu potrebu?“
Ovlažila je usne i progutala knedlu. Poželela je da su prozori bili
otvoreni. Prostorija je bila zagušljiva.
Tada je ispustio zvuk nestrpljenja i prišao joj. Oslonila se na prozor i
zgrabila ivice okvira rukama. Stajao je pred njom i krupnim rukama joj
obuhvatio lice. Zažmurila je i osetila njegove usne na svojim. Zatvorene,
čvrste, pomalo bolno su je pritiskale. Ali skoro istog trenutka pritisak je
~ 99 ~
postao lakši kada je rastavio usne i jezikom dodirnuo njene,

iznuđivao reakciju i budio joj neki osećaj među nogama.
Kada je razdvojila usne, počeo je jezikom da istražuje njenu dubinu.
Jedna ruka mu je bila na njenom potiljku i držao ju je blizu.
Njena prva svesna misao bila je da je neodana, neverna. Ali neverna
kome? Pukovnik Bedvin je njen suprug. Udata je za njega. Ako ne uradi
ovo sa njim sada, neće to učiniti nikada ni sa kim. Nikada. Ta pomisao
izazvala je očajničku čežnju te je podigla ruke do njegovih ramena. Bila su
neverovatno široka i mišićava. Uzvratila mu je poljubac, otvorila usta i
dodirnuta mu jezik svojim. Dozvolila je sebi da prizna sopstvenu želju.
Strast je buknula. Jednom rukom ju je držao za struk, a drugu je
spustio ispod kukova. Privukao ju je tako blizu sebi da je ostala bez daha.
Osećala je njegove čvrste, mišićave butine i muškost. Grlila ga je oko vrata
dok joj se telo pripijalo uz njegovo, očajno u želji da mu bude bliže i bliže...
Kada je podigao glavu i pogledao je, prenula ju je činjenica šta se
dešava i sa kim. Njegovo lice bilo je mračno i oštro kao i uvek. Trebalo je
da bude uplašena, možda pomalo zatečena. Ali bila je još uzbuđenija,
posebno kad ga je pogledala u oči i u njima videla strast.
„Konzumiraćemo brak na tom krevetu iza mene. Ako to ne želiš, reci
sada. Ne naređujem ti ništa.“
To nije bio deo njihovog dogovora. U tom trenutku im je bilo veoma
važno da se samo venčaju i rastanu odmah nakon ceremonije. Nije se više
sećala razloga za to. Setiće se kasnije kada bude razboritije razmišljala.
Ako sada nastavi dalje, ako se preda požudi, kasnije će mrzeti sebe. Ali
zašto bi? Ako postoji razlog za to, sada ne može da ga se seti. Na kraju
krajeva, ipak su supružnici.
„Želim“, rekla je iznenađena svojim promuklim glasom. Ali je odmah
potom podigla ruku. „Nešto prvo treba da znate,“
Skoro da je izgubila kontrolu. Podigao je obrve.
„Nisam devica.“
Primirio se i pogledao je u oči dok je ona slušala odjek svojih reči,
zatečena. Nikada nije ni pomišljala da će to morati da mu prizna.
„Ah. U redu. Nisam ni ja.“
Bio je to poslednji trenutak razboritosti.
Poveo ju je ka krevetu. Jednom rukom ju je grlio, a drugom svlačio
pokrivač s kreveta. Otkopčao je dugmad s njenog kaputa i zbacio ga u
stranu pa je spustio na krevet. Svukao joj je cipele i čarape i podigao joj
~ 100 ~
haljinu preko kukova. Nakratko je seo na ivicu kreveta i izuo čizme.

Otkopčao je pantalone i legao na nju pa joj još više zadigao haljinu.
Ležao je celom težinom na njoj. Bio je užasno težak i ostajala je bez
daha. Spustio je ruke ispod nje, pridigao je, a onda je ušao u nju jednim
čvrstim, vlažnim naletom. Zastalo joj je i ono malo preostalog daha. Bio je
veoma krupan i tvrd. Bila je raširena i ispunjena skoro do granice bola.
Skoro.
Uhvatila ga je rukama i podigla noge. Čula je nekoga kako ječi i
pomislila je da je u pitanju ona.
Oslonio se na podlaktice i počeo da se pomera, povlačio se i prodirao
u nju iznova i iznova. Postavio je tako odsečan, brz ritam da se činilo
prirodnim da se kreće sa njim, da grči i opušta unutrašnje mišiće istim
ritmom. Uskoro su oboje teško disali. Osetila je vlažnost njihovog spajanja.
Osećala je miris njegove kolonjske vode, njegove muškosti i nečega što je
bilo sirovo, uzbudljivo i nepoznato.
Želja koju je osetila na početku usredsredila se na jednu tačku u kojoj
se spajalo njihovo grozničavo zadovoljstvo. Uskoro je to bilo više od želje.
Pretvorilo se u čežnju i bol koji, zapravo, i nije boleo. Obuzeo ju je od glave
do pete i rasipao se iz središta njenog tela, njihovog središta. Pretilo je da
postane nepodnošljivo. Bilo je nepodnošljivo. Ali kad je to pomislila, kad
je glasno zaječala, sve se raspršilo kao da je došlo do neke eksplozije
duboko u njoj. Međutim, umesto bola osećala je samo dubok mir.
Ispustio je zvuk koji je ličio na režanje i celom težinom je pao na nju i
osetila je nalet tečne vreline duboko u sebi. Bili su vreli i znojavi.
Sklonio je telo sa nje, ali nije pomerio ruke. Ležali su licem u lice i
gledali se. Podsetila je sebe da je to pukovnik Bedvin i prisetila se prvog
susreta u Ringvudu. Visok, snažan, mračan i zastrašujuć. Ali sada je bila
previše umorna da razmišlja o tome šta se dogodilo ili da razume zašto
joj je toliko prijalo. Bila je iznurenija nego ikada u životu. Zažmurila je.
Dok je tonula u san, pitala se da li će zažaliti zbog ovoga kad se
probudi. Ili da li će on zažaliti. Sigurno hoće oboje. Ali o tome će misliti
kasnije.
Kočije su neprestano prolazile kroz dvorište gostionice. Putnici, gosti

i sluge su neprestano bili u pokretu i proizvodili mnogo buke. Neprestano
su se dovikivali umesto da priđu jedan drugom, Ovde je postojala vesela
gužva koju je Ejdan povezivao sa Engleskom i o kojoj je nostalgično
razmišljao kada je bio van njenih granica.
~ 101 ~
Sedeo je u trpezariji sa suprugom i večerao. Sama buka im je

obezbeđivala dovoljno privatnosti da je bila mala verovatnoća da neko
čuje njihov razgovor, ali nisu imali dovoljno privatnosti koliko su želeli.
Ponašali su se kao pristojni neznanci. Možda izgledaju kao pristojni
neznanci svakome ko ih malo bolje ne zagleda. Pitao se da li blago
rumenilo u obrazima njegove supruge, blago oticanje njenih usana i težina
kapaka neznancima odaju činjenicu, kao njemu, da su nedavno ustali iz
kreveta nakon strastvenog vođenja ljubav.
Nije mogao da veruje da se ovo dogodilo i da su, zapravo, oboje to
želeli.
„Kako su deca reagovala što odlaziš? Zar se nisi plašila da ih ostaviš?“
„Nisam se plašila, ali mi je teško palo. Očekivala sam da ću ovde biti
nekoliko nedelja. Ali su bezbedni i zbrinuti. Ne verujem da će se osećati
nesigurno kao prošli put. Tetka Meri voli da se bavi njima, uči Beki da
plete. A dadilja Džonson i Telma su dobre prema njima. Velečasni Padl
često dolazi u posetu i osvojio je njihova srca.“
Neobično ga je dirnula njena povezanost sa dvoje siročića koji uopšte
nisu njena odgovornost. Ali sve dok se nije oženio njom, nije uviđao da su
joj oni središte sveta, da bi bez njih možda drugačije reagovala na njegov
predlog.
„A tetka ti je dobro?“
„Da, hvala. Bila je oduševljena mojom odlukom da pođem u London.
Čak i nakon što je vojvoda pridigao svoj monokl do oka kako bi odmerio
ženu od koje je čuo težak velški naglasak.“
„Zašto si odlučila da pođeš? Bjukasl može da bude ubedljiv, ali ne bih
rekao da si ti lako podložna uticaju.“
Dodirnula je kašiku koju nije koristila. „Ubedio me je da ćeš ti pretrpeti
sramotu ako ne dođem.“
„Ne zanima me sramota.“
„Ali nije tako. Uvek radiš ono što smatraš ispravnim, čak ako moraš i
sebe da žrtvuješ. Naš brak je dokaz tome. Verujem da ti je dužnost sve.
Ako tvoje kolege steknu pogrešnu sliku o našem odvojenom životu i
veruju da te je sramota jer si se impulsivno oženio, smatraće te nečasnim
čovekom. Takve priče bi ti naškodile, iako bi ti znao da u njima nema ni
grama istine.“
Možda je u pravu. „Dakle, došla si da me spasiš. Napravila si od mene
svoju najnoviju slabu osobu.“
Pogledala ga je i naznaka ljutnje pokazala se u stisku vilice.
~ 102 ~
„Došla sam da uradim ono što si ti učinio za mene. Kada si mislio da

je važno da nas moje komšije vide zajedno, da vide da nam je prijatno i da
uvažavamo jedno drugo, ostao si u Ringvudu i izdržao jednu užasnu
seosku zabavu. Po našem dogovoru, to mi nisi dugovao, a ipak si to
učinio. Došla sam kako bih učinila isto za tebe.“
„Ali za tebe bi to značilo neprijatnost dužu od jednog dana.“
„Očekivala sam nekoliko nedelja. Možda čak i mesec dana. Vojvoda
kaže da bi tvoja tetka morala da me pripremi.“
„Tetka Ročester?“
,,Da.“ Iznova i iznova je okretala kašiku po stolu. „Nisam dama po
rođenju i samo delom sam tako obrazovana. Vaspitana sam i veći deo
života sam provela na selu među ljudima koji su boljeg porekla, ali nisam
imala nikakve veze sa otmenim društvom više klase. Ništa ne znam o
gradskim običajima i manirima. Ne znam ništa o visokom društvu niti šta
se očekuje od supruge naslednika vojvode. Morala bih da naučim kako da
se predstavim kraljici, a da se ne osramotim i kako da se predstavim na
balu u kući Bedvinovih, a da ne izgubim držanje ili ne napravim neku
neprihvatljivu grešku. A onda bih morala sa tobom da prisustvujem svim
proslavama pobede i da se ponašam kako mora da se ponaša lejdi Ejdan
Bedvin.“
Nije ga iznenadilo što joj je u glasu čuo gorčinu. Ejdan je poželeo da
može naglas da opsuje.
„I Vulf ti je rekao sve ovo bez ulepšavanja.“
„Ne dopada mi se. Zapravo, rekla bih da moja osećanja idu dalje od
toga. Ali barem poštujem njegovu iskrenost. Kaže šta misli. Ne govori
jedno da bi implicirao drugo.“
„Što se tiče onoga od danas...“
Spustila je ruku na kašiku i sakrila je od njegovog pogleda pa
odmahnula glavom.
„Nije važno. Možda jeste tako. Morali smo to da učinimo, da završimo
što smo započeli, da tako kažemo. Nije važno. I ne mogu da se pretvaram
da nisam uživala, jer jesam.
Neka ostane na tome.“
Prošlo je mnogo vremena otkako je spavao sa ženom. Poslednji put
bilo je to u Španiji pre zimskog prelaska Pirineja sa Velingtonovom
vojskom, pre nego što se poznanstvo sa gospođicom Knap pretvorilo u
nešto što je obećavalo budućnost. Ali nije mogao da se pretvara da je legao
~ 103 ~
sa svojom suprugom samo da bi zadovoljio glad. Bio je to, kako je ona

rekla, završetak započetog. I očigledno završetak sam po sebi.
„Kočija kreće u sedam ujutru.“
,,Da.“ Podigla je salvetu s krila i odložila je na sto pored tanjira.
„Trebalo bi ranije da legnem. Dan je bio dug.“
„Dozvoli mi da te ispratim kući. Angažovaću privatnu kočiju. Biće
daleko udobnije.“
„Ne, hvala.“
„Onda ću ti praviti društvo i ovako.“
Odmahnula je glavom.
Ogorčeno ju je pogledao. Kako bi mogao da je pusti samu? Došla je
zbog njega, prokletstvo. I proklet bio Bjukasl.
„Ne bi uživala ovde, u kući Bedvinovih, sezona balova i sve to.“
„Nisam očekivala da ću uživati. Nisam došla da bih se zabavljala.“
„Bilo bi nemoguće. Bjukasl, tetka Ročester, čak i Freja i Alejn. Ne bi
nikada izdržala ni njih ni ono što bi očekivali od tebe.“
„Nemoguće?“ Namršteno ga je pogledala. „Nikada?“
„Izvinjavam se zbog neprijatnosti koje si danas doživela i zbog
napornog putovanja sutra. A bićeš srećnija kod kuće u Ringvudu. Ne bi
stigla ni da usavršiš sve lekcije na vreme.“
„Ne bih?“
Mir njenog glasa ga je uplašio, „Barem ne toliko da zadovoljiš Bjukasla
ili tetku Ročester. Imaju neopisivo visoke standarde.“
„A ti, pukovniče, nemaš?“
Nagnuo se ka njoj. „Mislim da smo oboje odavno shvatili da smo iz
različitih svetova. Jedan čovek nije nužno superiorniji od drugog. Samo su
drugačiji. Bjukasl je pogrešio što te je ubedio da dođeš. Bila bi nesrećna da
si ostala. Ono što je prirodno meni, Bjukaslu, mojoj sestri, tebi uopšte ne
bi bilo prirodno. To nije...“
Ali prestala je da ga sluša. Sama je odmaknula stolicu i ustala. Ustao je
i on i podigao obrve.
„Pozovi kočiju, pukovniče Bedvine. Vraćam se u kuću Bedvinovih još
večeras. Nema vremena za gubljenje. Moram da se pripremim za
predstavljanje kraljici, za bal i brojne druge društvene događaje,
uključujući i državnu večeru u kući Karltonovih.“
~ 104 ~
Gledao ju je nekoliko trenutaka. Iako je govorila tiho i delovala

savršeno pribrano tako da ne privlači bespotrebnu pažnju kod gostiju,
video je da je prilično ljuta.
„Ne verujem da je to mudar izbor.“
,,U tom slučaju“, kazala je uz tvrdoglavo, moguće opasno podizanje
brade, „moraćeš da upotrebiš supružničku povlasticu i narediš mi da se
vratim kući. Molim te, učini to, jer ću onda imati zadovoljstvo da ti
otvoreno prkosim. Hoćeš li ti pozvati kočiju ili ja?“
Dođavola, zar ovo što su započeli pre tri nedelje nikada neće dočekati
svoj kraj? Ejdan je otišao bez reči dok je tiho odgovarao na svoje pitanje.
Ne, neće. Ne dok su oboje živi.
Pretpostavio je da je otišla na sprat po torbu dok on dozove kočiju.
Nije se osvrnuo da se u to i uveri.
~ 105 ~
12.
Jedan od portira u kući Bedvinovih obavestio je pukovnika Bedvina

da porodica i dalje večera. Pukovnik ga je obavestio da će sačekati u sobi
za prijem i poveo Iv u pravcu stepeništa. Ali se portir diskretno nakašljao.
„Verujem da Njegova milost namerava da izađe posle večere. A lejdi
Freja i lord Alejn će ići u pozorište.“
„Onda ćemo prekinuti večeru. Neka nas Fleming najavi.“
Portir je diskretno podigao obrve i to je bio jedini znak da ima mišljenje
o trenutnoj situaciji. Okrenuo se i poveo ih. Iv je pokušavala da umiri i
stiša disanje. Ljutnja i hrabrost koji su je motivisali da se vrati brzo su je
napuštali. Odnosno, hrabrost ju je napuštala. Dok nisu ušli u kuću i
razgovarali sa portirom, Bedvin nije rekao ni reč. Zadovoljio se
namrgođenim izrazom lica.
„ Portir je pokucao na vrata, promrmljao nešto batleru kada ih je
otvorio, a onda se okrenuo u pravcu hodnika. Batler je malo manje
diskretno podigao obrve.
„Lord i lejdi Ejdan, Vaša milosti“, najavio je i sklonio se u stranu.
Trpezarija je bila dugačka prostorija s visokim plafonom u kojoj se
nalazio sto koji je zauzimao veći deo njene dužine. Iv je odmah primetila
njenu veličanstvenost i primetila luster od zlata i kristala koji je visio sa
oslikanog plafona. Pod sjajem sveća, na stolu se nalazio fini porcelanski
servis, kristalne čaše i srebrni pribor. Istini za volju, njenu pažnju su
privukle tri osobe koje su sedele za stolom. Vojvodu od Bjukasla je
poznavala. Mladić sa njegove strane je očigledno još jedan brat, premda je
bio mnogo lepši i od vojvode i od pukovnika. Dama sa vojvodine desne
strane imala je raskošnu talasastu, svetlu kosu, obrve koje su bile veoma
tamni kontrast, tamnu put i porodični nos. Sve troje bili su odeveni u
formalnu večernju garderobu i izgledali su onako kako je Iv uvek
zamišljala aristokratiju. Jednom rečju, nadmeno.
Dva gospodina su ustala.
,,Ah“, kazao je vojvoda blago nadmeno s monoklom u ruci.
„Lejdi Ejdan?“, pitao je mladić.
Freja je samo gledala podignutih obrva.
~ 106 ~
„Imam čast“, kazao je pukovnik Bedvin, „da predstavim lejdi Ejdan

Bedvin, moju suprugu. Lejdi Freja Bedvin, starija od moje dve sestre i lord
Alejn Bedvin, moj najmlađi brat.“
Lejdi Freja ju je odmerila od glave do pete, zbog čega je Iv postala
svesna svoje garderobe za put koja je bila uredna i čista, ali daleko od
otmenih materijala ili poslednje mode. A nije bila ni primerena za večernju
nošnju.
„Ejdane, đavole!“, uzviknuo je Alejn. Nasmejao se i bio lepši nego na
prvi pogled. Otvoreno je odmerio Iv isto kao i njegova sestra, mada sa
osmehom u očima. „To se dogodilo danas?“
„Zapravo, pre skoro tri nedelje. Posebnom dozvolom.“
Alejn je krenuo ka njima. „Pre nego što si došao u Lindzi Hol? Nisi
rekao ni reč. Pitam se zašto.“ Ponovo se nasmejao i naklonio se Iv. „Vama
na usluzi, lejdi Ejdan.“
„Lorde Alejne“, kazala je tiho i naklonila se.
,,Oh, morate da odbacite lord. Ja sam Alejn. Kako možemo mi Vas da
zovemo? Nećeš insistirati da se obraćamo tvojoj supruzi formalno, zar ne,
Ejdane?“
„Ja sam Iv.“
„Iv, zašto te je naš brat krio od nas? Hoćeš li nam ti reći?“
Izbliza njegov osmeh je bio zbunjujuć. Bilo je teško proceniti da li
potiče od čiste razdraganosti ili od nestašluka. Da li je srdačan ili joj se
ruga? Svakako na njegova pitanja nije bilo moguće odgovoriti.
„Malo kasniš na večeru, Ejdane“, primetio je vojvoda sa svog mesta na
čelu stola.
„Već smo večerali.“
„Ah. Ali pridružićete nam se na čaši vina. Alejne, neka lejdi Ejdan
sedne kraj tebe.“
Dakle, neće komentarisati činjenicu da se vratila, pomislila je Iv kada
joj je lord Alejn ponudio ruku. Niti će joj se obratiti po imenu kao njegov
brat. Sela je i na trenutak ju je obuzela panika. Oni su različiti svetovi,
rekao je ranije pukovnik. Pre bi se reklo različiti univerzumi.
„Ali primećujem da ovo nije iznenađenje za Vulfa. Freja, zavarali su
nas. Nisu nam ništa rekli. Skrili su najzanimljiviju porodičnu priču.“
„Lejdi Ejdan“, kazala je lejdi Freja uz hladnu nadmenost kada je
pukovnik seo pored nje, „mogu li da pitam kime se tačno Ejdan oženio?
~ 107 ~
Nismo se ranije srele, zar ne? Da li poznajemo Vašu porodicu? Da li bismo

prepoznali ime?“
„Sigurna sam da ne biste”, odgovorila je Iv gledajući prezir u očima
njegove sestre.
„Moja supruga je gospođica Moris od Ringvuda u Oksfordširu.
Posedovala je imanje od smrti njenog oca pre malo više od godinu dana.
Kapetan Moris, njen brat, bio je moj saborac. Imao sam tužnu dužnost da
donesem vesti o njegovoj smrti.“
„Ah, moje saučešće, Iv“, kazao je Alejn.
„I zaljubili ste se jedno u drugo na prvi pogled“, kazala je sestra i
rugajući se pogledala Iv. „Kako romantično. Ali Moris? Ne, bojim se da
nikada nisam čula to prezime.“
„Bilo bi neobično da jeste.“ Iv se nasmešila, „Moj otac je bio rudar pre
nego što se oženio vlasnikovom ćerkom.“
I tu je podvučena granica bitke. Upozorili su je i njen razum i pukovnik
Bedvin. Niko joj za ovo nije kriv osim nje same.
„Rudar.“ Lord Alejn se zakikotao. „Mora da je stvarno u pitanju
ljubav. Ejdan je uvek bio najveći sitničar i ne treba mu ničije bogatstvo,
ima svog na pregršt. Da li si znala to, Iv? Kaži mi sada, zašto me ovako
čudno gleda?“
Iv nije bila sigurna da će joj se Alejn dopasti. Nije znala kako da
razume njegov dobar humor, toliko različit od hladnoće njegove braće i
sestre. Smatrala je da je najbolje ignorisati njegova pitanja i sačekati da
neko drugi nešto kaže.
„Lejdi Ejdan“, kazao je vojvoda od Bjukasla kada je batler sipao crveno
vino u kristalnu čašu pored nje, „bićete spremni posle doručka sutra da
pođete sa mnom i Ejdanom u posetu markizi od Ročestera.“
Nije to bilo pitanje, ali je Iv svejedno odgovorila. „Hoću, Vaša milosti.“
Odlučila je i držaće se te odluke.
„Tetka Ročester? Pustićeš zmaja na Iv?“
„Da li tetka Ročester ima zadatak da Vas obuči, lejdi Ejdan?“, pitala je
Freja.
„Verujem da će biti zamoljena da mi bude pokrovitelj tokom
predstavljanja kraljici i da mi da neki savet i uputstvo kako da se ponašam
u svetu pukovnika Bedvina narednih nekoliko nedelja, nakon čega ću
moći da se vratim kući i svom životu.”
~ 108 ~
„Tetka Ročester ne preza pred izazovima. Čak ni pred najtežim“,

kazala je Freja.
„Moramo se svi složiti s tobom, Freja“ kazao je Alejn i podigao čašu
kako bi nazdravio sestri. „Organizovala je tvoje predstavljanje; zar ne? I
svet nije stao.“
Prezirno ga je pogledala.
„Pogodio je, moraš priznati, Freja“ kazao je pukovnik. Ustao je sa
čašom u ruci. „Nazdravićemo najnovijem članu porodice Bedvin. Za lejdi
Ejdan Bedvin.“
Nije bilo topline ni u njegovom glasu ni u očima. Ostali su takođe
ustali i kucnuli se pa otpili, ali samo je Alejn gledao direktno u Iv. Samo
se Alejn nasmešio i brzo namignuo.
Pukovnik Bedvin bio je ozbiljan. Nepozvano, sećanje na popodne
vratilo se u Ivine misli. Sećanje na sat koji su proveli u krevetu u gostionici.
Da li se to zaista dogodilo? Činilo se kao neobičan san, osim što je još uvek
osećala fizičke posledice tog čina. Da li je taj čovek zaista onaj pravi?
Osetila je neprijatno previranje u stomaku.
Narednog jutra, markiza od Ročestera je bila kod kuće, ali još uvek nije
izašla iz garderobe. Njen batler je o tome obavestio Bjukasla na primeren
način, u skladu s pozicijom, ali se u glasu osetio nepogrešivi prekor. Ovo
doba jutra, naravno, nije primereno za društvene posete, pa ni za vojvodu
Bjukasla.
„Da li biste sačekali u ružičastom salonu, gospodaru?“, pitao je batler
i svojim tonom stavio do znanja da bi bilo najbolje da odu i vrate se u neko
primerenije doba. Ovlaš je pogledao Iv i vidno je ignorisao.
Bjukasl se već kretao ka salonu rešenim korakom. „Donesite nam
osveženja“, naredio je.
Tetka Ročester nije žurila da siđe. Ejdan je smestio suprugu i stao iza
nje. Vulf je prišao prozoru i zagledao se u pravcu trga. Možda deset
minuta kasnije, tokom kojih su uzeli osveženje ne razmenivši ni reč, vrata
ružičastog salona su se širom otvorila, batler je stao sa strane, a markiza je
ušetala u prostoriju odevena i sređena za jutarnju šetnju. U desnoj ruci
nosila je pozorišni durbin s velikom drškom. Ejdan je nije pamtio bez tog
predmeta u ruci, premda je verovao da, kao i Vulf, ima savršen vid. Na
svakom prstu imala je po prsten sa dragim kamenjem.
„Bjukasle!“, uzviknula je. „Samo ti bi imao obraza da dođeš u posetu
u ovo nečuveno vreme i očekuješ da te prime. Ali nisi imao sreće. Imam
~ 109 ~
sastanak sa jednim dobrotvornim komitetom, a znaš da ne volim da

kasnim. Oh, tako mi svega.“ Prinela je durbin očima. „Poveo si Ejdana.
Gde ti je uniforma, momče? Ako želiš da te vide sa mnom u gradu,
moraš da je nosiš. Koja je svrha imati pukovnika za nećaka ako ne mogu
stalno da se razmećem sa njim u njegovom crvenom raskošu? Moram da
kažem da izgledaš sve bolje i bolje kako godine prolaze. Koliko godina se
nismo videli? Dve? Tri? Četiri? U mojim godinama vreme tako brzo
prolazi da godina ne deluje duže od nedelju dana. Ko je žena?“
„Tetka,“ naklonio joj se Ejdan „zadovoljstvo mi je da predstavim moju
suprugu, lejdi Ejdan Bedvin. Moja...“ Nije imao priliku da dovrši
predstavljanje.
„Tako mi svega!“, ponovo je uzviknula i kroz durbin odmerila
njegovu suprugu. „Iz čije si je učionice ukrao? Čija je guvernanta?“
Iv je, naravno, bila odevena u svoju uobičajenu sivu boju.
„Bila je gospođica Moris od Ringvuda u Oksfordširu. Ona je vlasnik
imanja, tetka.“
„Gde si je, kog đavola, našao?“ Tetka Ročester bila je čuvena po svojoj
neposrednosti. Ono što bi se smatralo neoprostivom nepristojnošću kod
bilo koga drugog bilo je udvostručeno u ekscentričnosti ove kćerke
vojvode i supruzi markiza.
„U Ringvud sam odneo vesti o smrti kapetana Morisa, njenog brata, u
bici kod Tuluza“, objasnio je.
„I ona je neutešno jecala na tvojim širokim grudima pa tužno žalila
kako je usamljena“, kazala je podrugljivo. „Namirisala je bogatstvo čim je
prošlo kroz njena vrata i primetila u isto vreme budalu.“
„Tetka!“ Ejdan je spojio ruke iza leđa i najstrože je pogledao. Da je
muškarac, sada bi ležala na persijskom tepihu i brojala zvezde na plafonu.
„Zaista ne mogu da ti dozvolim da...“
Ali je ponovo prekinut.
„Nisam ni gluva ni glupa“, kazala je tiho njegova supruga i ustala.
„Niti sam slaboumna. Ne prija mi da se o meni govori u trećem licu i kao
da sam sve od navedenog. I zaista ne trpim uvrede. Obaveštavam Vas da
sam prilično imućna, gospođo, ako Vam to saznanje pomaže da suzbijete
nešto od strahova da Vam je nećaka ulovila sponzoruša. Moj otac
je naporno radio kao rudar, oženio se kćerkom vlasnika rudnika, nasledio
novac preko nje, a onda još napornije radio da to bogatstvo nadogradi.
Ponosna sam na njega i svoje nasleđe.“ Govorila je zvonkijim glasom nego
inače, namerno, pretpostavio je Ejdan.
~ 110 ~
„Vi ste Velšanka!“, kazala je tetka kao da je optužuje za neki užasan

zločin.
„Tetka, duguješ mojoj supruzi izvinjenje.“
Odgovorila je uz smeh. „Bezobrazno štene.“
„Nisam je doveo da je vređaš.“
„Sedite. Oboje sedite“, iznenada je naredila. „Sedite! I ti, Bjukasle, i
možeš da spustiš obe obrve i taj monokl. Ne zastrašuju me.“
Niko se nije pomerio.
„Već ste me dovoljno zadržali. Nikada ne napuštam svoje dužnosti
prema onima koji imaju manje sreće od mene. Sada sedite i recite mi čemu
dugujem ovu čast. Pretpostavljam da ne bi oba moja nećaka došla ovde
ovako rano ujutru samo da bi me upoznali sa lejdi Ejdan Bedvin.“
Iv je ponovo sela i Ejdan je seo kraj nje. Bjukasl je ostao kraj prozora.
„Lejdi Ejdan mora da se predstavi na dvoru. Kako god, ona je
Ejdanova supruga. Štaviše, uključena je u pozivnicu na državnu večeru za
sve evropske velikodostojnike u kući Karltonovih. Ti ćeš je sponzorisati,
tetka.“
„Hoću li, zaista?“ pitala je ogorčeno. „Misliš da se to podrazumeva,
Vulfriče,“
„Mislim. Ti si Bedvin. Lejdi Ejdan mora da se dovede u red. Nema
nikoga ko je bolji za to od tebe.“
Tetka Ročester ga je pogledala kroz durbin.
„Moraće da bude odvedena kod dobrog krojača“, nastavio je. „Trebaće
joj sve. Posebno mora da odbaci garderobu za žaljenje. Sivo joj ne stoji.“
„Zašto nije u crnom? Brat joj je upravo preminuo, zar ne?“, upitala je.
„Poslao je poruku po Ejdanu da ne sme da žali za njim. Ali i da nije
tako učinio, tražio bih da skine crninu zbog pojavljivanja u društvu. Hoćeš
li preuzeti ovaj zadatak, tetka?“
„Čini mi se da nemam izbora. Biće to zanimljiv izazov. Nikada ranije
nisam imala zadatak da budem pokroviteljka velškoj kći rudara.“ Podigla
je durbin ka Iv, koja je mirno sedela, premda je Ejdan očekivao da će
svakog trenutka skočiti i zahtevati da ode. „Barem ima pristojnu figuru
i podnošljive crte lica. Naravno, nešto ćemo morati da učinimo po pitanju
kose.“
Bjukasl i tetka Ročester su nastavili da razgovaraju o njoj u trećem licu.
Ejdan bi osećao neko sažaljenje da nije ovo sama sebi izazvala. Dobro je,
možda, da već danas razume dokle ju je doveo jučerašnji povređeni
~ 111 ~
ponos. A zapravo ga je zanimalo da vidi gde će je taj ponos povesti danas

i narednih dana. Nije ga video u punoj snazi sve do juče, što je bilo
neobičan podsetnik kako malo poznaje ženu kojom se oženio. Hoće li je
ponovo odvesti u gostionicu već danas popodne ili sutra?
„Ako pristanem na ono što se predloži“, kazala je posle minut ili dva,
prekinuvši razgovor i privukavši iznenađenu pažnju Vulfa i njegove tetke
na sebe, „onda ću dozvoliti da se moja frizura promeni. Što se tiče moje
garderobe i ponašanja, cenila bih Vaš savet, pre nego što odlučim sama šta
je primereno. Možda bih trebalo da stišam Vaše najgore strahove tako što
ću Vas uveriti da me pukovnik Bedvin nije izvukao direktno iz rudnika.
Omogućeno mi je vaspitanje i obrazovanje primereno dami.“
„Za ime boga Ejdane, ti si se oženio ženom koja ima kandže.“
„Da, tetka“, složio se.
„Bolje bi bilo da ih skrije od mene. I mora da nauči da je engleski jezik
nastao da bi se govorio, a ne pevao, osim onih koji su članovi hora. Dame
ne pevaju u horu.“
„U pitanju je njen velški naglasak, tetka.“ I kako je samo privlačan, čak
i ako preteruje kako bi provocirala njegove rođake.
Bjukasl je prekinuo ono što bi se možda pretvorilo u raspravu. Kao i
obično, govorio je tiho. „Dakle, lejdi Ejdan, voljni ste da se predate u ruke
lejdi Ročester? Uveravam Vas da nema bolje.“
„Hvala, Vaša milosti“, kazala je hladno. „Voljna sam. Hvala,
gospođo.“
Pogledala je Ejdana i on je video tvrdoglavi izraz njenog lica koji nije
upoznao pre jučerašnjeg dana, mada mora da je bio tu od samog početka,
pomislio je, prisetivši se njene odlučnosti da ne prihvati njegovu pomoć,
ma koliko da joj je očajnički trebala.
„Ako ti je ovo sve previše, reci sada i odvešću te kući, u Ringvud. Neću
da te prisiljavam ni na šta. To nije deo našeg dogovora.“
„Ne idem nigde“, kazala je i pogledala ga mirno u oči.
,,Oh, da, idete, devojko“, uključila se tetka. Kroz durbin je procenjivala
Ivin izgled od glave do pete. „Vi i ja ćemo da posetimo moju modistkinju
bez odlaganja. Vulfriče, Ejdane, slobodni ste. Idite! Ko je Vaš krojač,
devojko? Ne, nemojte da mi vređate sluh odgovorom. Verovatno neki
seoski, nepoznati krojač.
,,Da“, složila se Iv. „Moja tetka i ja.“
Ejdan je ustao i pogledao Bjukasla, koji je prvi krenuo iz prostorije
nakon što se naklonio obema damama.
~ 112 ~
Vest da je gospođica Bening, modistkinja lejdi Ročester, otkazala sve

svoje druge obaveze u narednih nekoliko dana, samo zato što markiza
dovodi mladu svog nećaka da joj se napravi haljina za pojavljivanje na
dvoru i ostatak sezone, Iv se činila preteranom. Nije verovala u to kada joj
je markiza ispričala tokom vožnje kočijom do ulice Bond.
Sada je verovala.
Markiza od Ročestera zaista je, shvatila je ubrzo, bila veoma važna
osoba. I danas je imala punu podršku autoriteta vojvode od Bjukasla, što
je još jedna veoma zadivljujuća figura. A Iv je supruga njegovog
naslednika. Takođe je bila ona retka klijentkinja o kojoj sve modistkinje
celog života sanjare, ona kojoj je potrebno jednostavno sve. Nijedan
komad garderobe koji je ponela sa sobom za London nije dovoljno dobar
da se lejdi Ejdan Bedvin prvi put pojavi u britanskom visokom društvu.
Gospođica Bening je samo jednom pogledala Ivinu haljinu i složila se sa
markizom.
Pregledale su modele jedan za drugim i birale dizajne za jutarnje
haljine, popodnevne, večernje, haljine za bal, haljine za vožnju kočijom, za
šetnju, za jahanje, ogrtače, mantile. Lista se nastavljala u nedogled uprkos
Ivinom vidljivom negodovanju. Markiza je istakla da Iv, možda jeste u
gradu samo na tri ili četiri nedelje, ali ne može da bude dvaput viđena
u istoj odeći. Takva škrtost bi bila loša po Ejdana.
A onda su prešle na najvažniju stvar, haljinu u kojoj će biti
predstavljena kraljici. Iv je uskoro saznala da kraljica Šarlot ima pomalo
stroga pravila šta je prihvatljivo da dama nosi u njenoj sobi za prijem.
Haljine po poslednjoj modi, sa visokim strukom bez korseta, nisu
dozvoljene. Haljine za dvor moraju da imaju široke suknje, žipon i da se
nose uz korset. Kosa mora da bude ukrašena perima i čipkom, po modi
prethodne generacije. A mora da ima i dugačak šlep, tačno dva i po metra.
Iv se zapitala da li neko na dvoru, možda neki niži portir, ide i meri
damama haljine. I kakva sudbina čeka nesrećnu damu čiji je šlep dva
centimetra kraći ili duži? Biće prognana sa dvora i iz društva do kraja
života?
Trebalo je izabrati materijale, boje i modele. Trebalo je uzeti mere, ah,
beskrajno dugo uzimanje mera svakog centimetra njenog tela.
Ceo doživljaj bio je sve više uznemirujuć i uzbudljiv, vrtoglav, užasan
i iscrpljujuć. I na svakom koraku bi se pokrenula nova rasprava. Na sreću,
gospođica Bening se složila sa Iv po pitanju boje. Blage pastelne nijanse bi
istakle delikatni izraz lejdi Ejdan Bedvin, njene lepe oči, bujnu kosu. Ali
~ 113 ~
se složila sa markizom da haljina za dvor mora da bude daleko bogatije

nijanse, nemo implicirajući da je haljina na dvoru važnija od osobe koja je
nosi. U većini slučajeva, Iv je dobijala bitku po pitanju materijala. Više su
joj se dopadati blagi, nežni materijali nego velur i upadljivi ukrasi. Ali bila
je skoro u potpunosti nadglasana kada je u pitanju dizajn. Sve što bi je
previše stezalo ili pokazivalo previše grudi ih kože iskreno ju je užasavalo,
osećala se nago! Ali joj je objašnjeno da je takav stil zastareo i shvatila je
da je za visoki svet moda vrsta božanstva kojem se mora pokoriti bez
pogovora.
Nije bilo cene ni na jednom primerku ili materijalu, Iv je samo mogla
da pretpostavi koliko će sve koštati, posebno kada se dodaju svi ukrasi.
Zaista je veoma imućna, ali i mnogo ljudi zavisi od tog novca. A njen otac,
uprkos velikoj želji da se podigne na društvenoj lestvici, nikada nije
voleo rasipanje. Nije volela ni ona. Štedljivo je živela celog života. A ipak,
sve ovo joj je potrebno za samo nekoliko nedelja!
Da li je Persi imao ikakvu predstavu o posledicama svojih poslednjih
reči? Ali pomisao na Persija podsetila ju je na zgroženost vojvodom
Bjukaslom, koji je tako nadmeno i bezdušno odbacio svaku potrebu koju
je možda osećala da nosi zagasite boje, iako je poslušala njegovu poslednju
želju i nije nosila potpunu crninu. Čak i da Persi nije imao zahtev koji je
imao, rekao je vojvoda markizi, morao bi da je natera da skine crninu na
nekoliko nedelja. Persi, naravno, što se njega tiče, nije bio niko. A nije ni
ona. Ona je samo neko kome može da naređuje kao svima ostalima oko
sebe.
„Za nekoga ko ima toliko haljina, izgledate prilično snuždeno, lejdi
Ejdan“, primetila je markiza navlačeći rukavice kasnije tog popodneva.
Njena kočija se upravo vratila i kočijaš je sišao da otvori vrata radnje.
„Iscrpljena sam, to je sve. Nisam se navikla na sve ovo.“
„Trebalo je o tome da razmišljate pre nego što ste se udali za
Bjukaslovog naslednika“, kazala je lejdi Ročester i izašla iz radnje.
To je bila poslednja kap. Iv je na trenutak oklevala pa se rešeno
okrenula ka gospođici Bening.
„Što se tiče moje haljine za dvor...“, kazala je.
Gospođica Bening se pretvorila u uho.
~ 114 ~
13.
Kada se Ejdan popeo na sprat posle večere, zatekao je Iv kako sedi za

malim pisaćim stolom u dnevnom boravku zlatnog apartmana koji su
delili. Objasnila je da piše svojoj porodici u Ringvudu. Pretpostavio je da
pod tim izrazom podrazumeva siročad i tetku, a verovatno i guvernantu
i njeno dete, kao i ostatak neobične družine kojom se okružila. Ne bi ga
čudilo ni da šalje pozdrave ofucanom psetu.
Seo je u fotelju i posmatrao je dok je razmišljao i na kraju odbacio ideju
da se vrati dole i potraži neku knjigu za čitanje. Nije naviknut da ne radi
ništa. Freja je izašla na večeru. Iv ga je ostavila sa braćom posle večere, ali
je Alejn ubrzo otišao u klub da se sastane sa prijateljima, odakle će
nastaviti na bal. Vulf planira kasnije da izađe na neodređeno mesto,
a verovatno u posetu ljubavnici. Mogao je i on da izađe u klub sa Alejnom.
Nesumnjivo bi sreo brojne poznanike sa kojima bi ubio sat ili dva.
Ali imao je suprugu koja je insistirala da ostane u Londonu zbog njega,
iako ni on ni ona nisu to želeli i naravno, ona ne može da ide nigde osim,
možda, u pozorište sve dok je ne predstave javnosti. Ejdan je lupkao
prstima o naslon, a ona je završila pismo, odložila ga, sela na kauč i uzela
vez iz torbe, i ne pogledavši ga.
„Činiš me nervoznom“, kazala je nakon nekoliko trenutaka.
„Zaista?“ Prestao je da lupka prstima i namrštio se. „Zašto?“
„Tako si tih. I gledaš.“
Tih? Samo on? Pisala je pismo kada je ušao. Zar je očekivala da će
ćaskati sa njom? A ni ona nije progovorila do sada.
„Izvinjavam se.“
Sada se ona namrštila i pogledala ga. „Da li se ti ikada smešiš?“
Kakvo je ovo pitanje? Naravno da se smeši. Ali zar treba da se smeje i
kikoće svaki čas bez razloga?
„Nikada te nisam videla nasmejanog“, dodala je.
„Izgleda da nema mnogo razloga za smeh.“
„Žao mi je“, rekla je i vratila se radu.
Đavo! Sada sigurno misli da se to odnosilo na njihov brak i njeno
društvo. Ali ostao je kod kuće s njom, zar ne? I sinoć i večeras.
~ 115 ~
„Ja sam ubica“, iznenada je rekao, „Moj posao je da ubijam. Tu nema

ničega radosnog.“
Pogledala ga je i zadržala iglu iznad veza. Namrštio se. Zašto li je to
rekao, kog đavola? Godinama nije tako razmišljao. Nikada nije delio svoje
misli ni sa kim, a kamoli sa ženom.
„Da li tako vidiš sebe? Kao ubicu?“
Tada je želeo da je šokira. Želeo je da joj poremeti smirenost svojstvenu
Englezima, možda jer im je stvarnost rata tako daleko, jer su bezbedni na
svom ostrvu.
„Kažu da je svaka žena zaljubljena u uniformu. Trenutno verujem da
su svi u Engleskoj, žene i muškarci, zaljubljeni u uniformu, ukoliko je
britanska, pruska ili ruska. Svi vole ubice.“
„Ali borio si se protiv tiranije. Borio si se da oslobodiš zemlje i bezbroj
ljudi koji u njima živi od kandži okrutnog tiranina. Mora da postoji nečeg
plemenitog i ispravnog u tome, iako zbog toga moraš da ubiješ nekoliko
neprijateljskih vojnika.“
„Sledeće godine ili one tamo, možda će Rusija biti neprijatelj ili Prusija
ili Austrija i Amerika, a Francuska će biti saveznik. Britanci su uvek na
strani dobrih i ispravnih. Na strani Boga. Da li si znala da Bog govori
britanskim naglaskom? Da budem precizniji, u pitanju je otmeni engleski
akcenat više klase.“
Spustila je iglu, ali je nastavila da ga gleda.
„Ja sam ubica“, ponovio je. „Velika prednost vojnika, naravno, jeste u
tome što nikada neće biti kažnjen za svoje zločine. Umesto toga, svi će me
slaviti. Dame će nastaviti da se zaljubljuju u mene, iako sam već oženjen i
iako se nikada ne smešim.“
Šta on to, zaboga, priča? Osećao se užasno i na ivici suza. Poželeo je da
pobegne iz sobe, a da ne izgleda kao kreten, ili da ona nastavi da veze i
skrene pogled s njega. Nije se sećao kada je poslednji put tako spustio štit,
možda nekad u detinjstvu.
„Žao mi je“, konačno je rekla. „Nisam imala predstavu. Pretpostavila
sam to jer izgledaš tako... Nisam razumela. Pitam se da li namerno
odbijamo da prihvatimo šokantnu stvarnost onoga što se dešava kada
jedna vojska brani slobodu jednog naroda protiv druge vojske? I da li
namerno zaboravljamo da vojsku čine pravi ljudi, sa pravim osećanjima
i savešću? Da li se i Persi osećao tako? Nikada ništa nije rekao. Ali ni ne
bi...“
~ 116 ~
„Izvinjavam se.“ Ustao je i okrenuo joj leđa i zagledao se u nezapaljenu

potpalu u kaminu. „Dao sam glup odgovor na jednostavno pitanje zašto
se ne smešim. Verujem da se smešim. A ako nije tako, onda je nesumnjivo
razlog tome zato što sam Bedvin, Jesi li ikada videla Bjukasla kako se
smeši?“
Ali on ga je nekada davno viđao. Kada su bili dečaci, njih dvojica su se
neprestano smejali i glupirali i svet oko sebe posmatrali kao svoje
predivno, čarobno i beskrajno igralište. Tada su bili najbolji i skoro
nerazdvojni prijatelji.
Ali nije mu dozvolila da promeni temu.
„Zašto si se pridružio vojsci?“
Duboko je uzdahnuo. „U aristokratiji je uobičajeno da to uradi drugi
sin u porodici. Zar nisi znala? Najstariji je naslednik, drugi je vojnik, a treći
je sveštenik.“ Osim što je Ralf izbegao sudbinu trećeg sina.
„Ali si sve ove godine ostao u vojsci iako se tako osećaš. Zašto? Zašto
je nisi napustio? Očigledno si bogat čovek i ne treba ti ta plata.“
„Postoji nešto što se zove dužnost. Uostalom, nisi razumela. Nisam
rekao da ne uživam u ubijanju. Samo kažem da me je život ubice sprečio
da budem čovek koji se smeje na svaku ispraznu glupost.“
Okrenuo se ka njoj jer mu nije odgovorila. Ponovo je vezla, premda
mu se učinilo da joj ruka nije bila smirena kao ranije.
„Da li si uživala kod krojačice danas?“
Ovog puta, na njegovo olakšanje, dozvolila je da se skrene sa teme.
„Naručila sam toliko stvari. Biće zapanjujuće ako obučem sve barem
jednom tokom kratkog boravka u gradu. Ali lejdi Ročester i gospođica
Bening su me uverile da sam odabrala najosnovnije od neophodne
garderobe. Sve je prilično suvislo. Užasava me pomisao koliki će biti
račun, naročito kada se uračunaju i detalji poput cipela, perja,
lepeza, šešira, maramica i tako dalje.“
„Ne moraš da se brineš oko toga. Moji džepovi su, kako si primetila,
duboki.“
Podigla je obrve. „Ja ću platiti račun.“
„Ne bih rekao, gospođo.“ Namerno joj se nadmeno obratio. „Ja ću te
obući i pokriti sve troškove života dokle god si sa mnom.“
„Ne, nećeš.“ Zarila je iglu u vez i odložila ga u stranu. Obrazi su joj se
zarumeneli. „Ne dolazi u obzir, pukovniče. Sasvim sam sposobna da sama
platim. Neću da čujem...“
~ 117 ~
„Gospođo“, kazao je i pogledao je, „stvar nije podložna raspravi. Ti si

moja supruga.“
„Nisam.“ Gledala ga je razrogačenih očiju. „Ako želiš, možeš tako da
pričaš sa svojim ljudima. Meni se tako nećeš obraćati. Neće me niko
maltretirati, ni ti, ni vojvoda od Bjukasla, ni markiza od Ročestera, niti bilo
ko. Došla sam u London slobodnom voljom. Ostala sam svojom voljom
i protiv tvoje. Prihvatila sam lejdi Ročester kao mentora svojom voljom.
Došla sam i ostajem, ne kao podređeni kog treba bičevati da bi slušao i da
ne bi obrukao čuveno ime Bedvinovih, već kao ravnopravna osoba koja
uzvraća uslugu koju si mi pre nekoliko nedelja učinio. Ja ću platiti
svoju garderobu.“
„Nisi moja supruga?“ Ignorisao je sve ostalo što je rekla. „Postoji
određena knjiga u određenoj crkvi koja bi mogla da dokaže tvoju laž.
Nosiš moju burmu na prstu. Juče popodne si ispunila svoju bračnu
dužnost sa mnom. Danas bi naš sin ili ćerka mogli da rastu u tvojoj utrobi.
Da li ti tvrdiš da bi to dete bilo kopile?“
Primetno je prebledela. Zar nije razmotrila mogućnost začeća? Istini
za volju, nije ni on sve dok ga nije spopala ta pomisao kada je prethodne
noći pokušao da zaspi.
„Mala je verovatnoća za to.“
„Ali je moguće.“ Bio je budala što je popustio pred požudom. Ako
ostane u drugom stanju, zauvek će biti vezani nečim važnijim od braka.
Neće dozvoliti da njegovo dete odrasta bez oca.
Potražila je vez u krilu, koji, naravno, više nije bio tu. Umesto toga,
samo je ispreplitala prste. Postali su beli od stiskanja.
„Nije trebalo da dođem. Trebalo je da odolim vojvodinom ubeđivanju.
Nije istina, zar ne, da će te bogati svet osuditi ako ne budem bila sa
tobom?“
Slegnuo je ramenima. ,,Ko zna? Brojni ljudi veruju da su Bedvinovi
prirodno okrutni i zli. Mada svako ko zna išta o nama, takođe zna da je
stvar časti da se Bedvinovi muškarci ophode prema svojim suprugama s
poštovanjem i uvažavanjem. Valjda se zbog toga većina nas oženi
kasno ili nikada.“
„Da li bi večeras i sinoć ostao kod kuće da nisam ja ovde?“, upitala je.
„Verovatno ne bih“, priznao je.
„Nesumnjivo ne bi“, kazala je i ustala. „Idem na spavanje, pukovniče.
Umorna sam. Možeš da izađeš ako želiš. Idi i nađi braću i sestru ili neke
prijatelje. Ne moraš da ostaješ kod kuće zbog mene.“
~ 118 ~
„Ti si mi supruga.“
Tiho se zasmejala, neraspoloženo, i okrenula.
„Iv.“
Naglo se okrenula ka njemu.
„Ako ćemo da provedemo nekoliko nedelja zajedno, verujem da treba
da prestaneš da me nazivaš pukovnikom. Ja sam Ejdan.“
Klimnula je glavom.
,,I možda“, dodao je pre nego što je stigao da razmotri mudrost svojih
reči, „možemo da živimo zajedno kao muž i žena tokom ovih nedelja. Juče
po podne je bilo lepo. Oboje nas čeka dovoljno godina celibata.“
Spustila je pogled dok je vidno razmatrala njegov predlog. Ceo dan ga
je to mučilo. U braku su i narednih nedelja će živeti zajedno u ovom
apartmanu i deliće ih samo dve povezane garderobe. Predali su se jedno
drugom jednom i zar neće to ponoviti? Njegov seksualni apetit je zdrav.
Nije znao kako će se izboriti sa drugom tradicijom Bedvinovih, da ostanu
verni suprugama. Ali u međuvremenu postoji ovih nekoliko nedelja.
„Naravno“, imao je potrebu da je upozori, iako je nesumnjivo o tome
i razmišljala, „šansa da ostaneš u drugom stanju bi se znatno povećala.“
Pogledala ga je u oči i pogodio ga je njen pogled, iako nije umeo da ga
opiše. Čežnjiv, možda? „Verujem da bih volela da se to dogodi“, kazala je.
,,U redu, onda.“
Želela bi da se to dogodi? Želi dete? Dakle, imao je pogrešne
pretpostavke o njoj pre venčanja? I dalje se nadala da će naći muškarca
kog će voleti i za kog će se udati? Želi normalan brak sa decom? Nakratko
se zapitao o ljubavniku ili ljubavnicima iz njene prošlosti, i dalje zapanjen
što je uopšte neko postojao, ali je tu znatiželju odagnao. Ako je želela da se
uda za nekoga, imala je priliku. Ko god da je u pitanju, nije žurio da je
spase pre nekoliko nedelja kada joj je tako očajnički bio potreban suprug.
„Onda ću večeras doći kod tebe. Za pola sata?“
,,Da.“ Klimnula je glavom i otišla.
Možda je u drugom stanju. Ta pomisao joj se neprestano ponavljala u

glavi. Možda je u drugom stanju. Ili ako nije, onda će verovatno biti pre
nego što se vrati u Ringvud. Svesno se odrekla sna o srećnom braku do
kraja života kada je pre tri nedelje pristala da se uda, umesto da sačeka
Džona da se vrati. Sada je, možda, našla drugi san.
~ 119 ~
Uvek je strastveno želela decu. Možda je to delom bio razlog što je bila
spremna da sa devetnaest godina prihvati Džošuinu ponudu iako nije
imala romantična osećanja prema njemu. To je nesumnjivo razlog zbog
kog je u dvadeset prvoj godini predložila da Džon otvoreno prizna grofu
i grofici njihovu tajnu koja je tada trajala već godinu dana i da rizikuje
njihov bes tako što će se oženiti njom. Tokom naredne četiri godine, a još
više dok je Džon bio u Rusiji, užasavala se što prolaze godine njene
plodnosti.
„Ne, ostavi je puštenu, Idit“, rekla je svojoj služavki kada se spremala
da joj isplete uobičajene kike pred spavanje. ,,I neće mi trebati kapa.“
Pogledale su se u oči i obe su se zarumenele. Idit se okrenula da okači
sivu svilenu večernju haljinu koju je Iv upravo skinula.
Ulazak Beki i Dejvija u njen život bili su blagoslov, pomislila je Iv kada
je ušla u svoju spavaću sobu i zatvorila vrata. Prihvatila ih je samo zato
što nije mogla da podnese pomisao da deca žive bez doma i da budu
neželjena. Ali nije joj mnogo trebalo da ih zavoli kao svoju. I dalje su njena
deca. Razdražila je markizu, nakon što su napustile radnju gospođice
Bening i otišle u druge radnje, tako što je kupila šešir za Beki i čizme za
Dejvija, a onda je, naravno, morala da kupi i mali mornarski šešir za
Bendžamina.
Užasno su joj nedostajali. Spustila je sveću na sto kraj kreveta. Dani
bez njih su bili beskrajni. Ali možda će joj život ove nedelje pružiti još
jedno dete, ovog puta bebu, dete iz njene utrobe, koje će dojiti i plakati na
svakih nekoliko sati u potrazi za utehom u njenom naručju i mleku. To su
predivne misli. I, naravno, imaće ih samo ove nedelje. Mora da se
čuva preteranog nadanja.
Začulo se kucanje na vratima i sve misli o začeću i bebama su se
raspršile kada je Ejdan ušao u njenu sobu u kraljevsko plavoj kućnoj haljini
i papučama. Izgledao je krupno i zadivljujuće kao i uvek. Bio je i privlačan,
mada nije znala zašto. Sigurno nije uobičajeno zgodan muškarac. Bio je
previše široki krupan. Ali jedva je čekala njegov dodir, da uđe u nju, da
ponovo vode ljubav.
Možda zato što je doživela još jedan od onih mučnih uvida onoga iza
fasade i ovog puta videla čoveka čija namrštenost krije patnju. On je čovek
koji je posvetio život dužnosti, porodici, kralju i svojoj zemlji, a ipak sebe
doživljava kao ubicu. Osetila je iznenadni i prilično neočekivani
nalet nežnosti prema njemu.
„Ne dozvoli tetki Ročester da te natera da je skratiš.“ Prišao je i uhvatio
uvojak njene kose. „Divna je ovako.“
~ 120 ~
Zaista je tako. Bila je nijansa smeđe koja nije odmah privlačila pogled
kao plava, crvena ili crna. Ali je bila gusta i sjajna i sada, kada je puštena,
video je nijanse zlata i meda u njoj. Padala joj je u talasima preko ramena
i do sredine leđa. Bila je neverovatno privlačna u primerenoj beloj
spavaćici u kojoj su se nazirale duge, vitke noge. Nije želeo da razmišlja o
njoj prisnije nego o neobaveznoj ljubavnici, ali dok je dolazio u njenu sobu,
bio je svestan da je ona ipak njegova supruga. Neće imati samo seksualne,
već bračne odnose.
Spustio je glavu i poljubio je. Mirisala je na ruže. Ali je spustila ruke
na njegova ramena i napravila distancu iznad njih pre nego što je stigao
da joj priđe bliže.
„Kao što sam ti već rekla, neću dozvoliti da me iko maltretira, ni po
pitanju moje kose, ni po pitanju bilo čega. Čak ni tebi.“
„Nije valjda da se vraćamo na račune za garderobu?“ Nije mu palo na
pamet da će pokušati da ih plati sama. I dalje je bio pod utiskom uvrede,
za koju verovatno nije bila ni svesna da mu je nanela.
Uzdahnula je i odmahnula glavom. „Ne sad. Sutra ćemo se svađati oko
ovog.“
„Slažem se. Večeras ćemo se voleti. Reci mi, Iv, jesi li jedna od onih
žena koje se plaše da budu nage? Hoćeš li pobeći ako te svučem? I ako
skinem svoju odeću pre nego što ugasim sveće?“
Nije nosio ništa ispod kućne haljine, ali neće je prisiljavati da ga
pogleda ako bi radije vodila ljubav u tami i pod pokrivačem. Juče nisu
učinili ništa od toga, naravno, ali juče su se spojili skoro i ne svukavši
garderobu.
Odmahnula je glavom.
Svukao joj je spavaćicu čim je otkopčao nekoliko dugmadi. Iako
nikada nije posebno voleo vitke žene, bila mu je prelepa. Bila je mršava,
glatka i kože poput porcelana. Posedovala je obline na pravim mestima.
Grudi joj nisu bile krupne, ali su bile čvrste i uspravne, a bradavice
ružičaste i nabrekle od hladnoće, ili možda srama, ili želje.
Svukao se i zbacio svoj ogrtač na pod. Za razliku od nje, on nije bio
predivan. Iako nije bilo preterane gojaznosti na njegovom telu, znao je da
je krupan. Uvek je morao da pazi da ne povredi žene sa kojima je spavao.
Imao je ožiljke od brojnih starih rana, a tu su i njegov krupni nos, tamna
kosa i oči, kao i taman ten, što je mnogim ženama odbojno. Ali je priznala
da je uživala u onome što je juče doživela. Sada se neće skriti od nje.
~ 121 ~
Uhvatio ju je za ramena i ponovo poljubio približivši joj se. Zadrhtala

je. Podigao je glavu i posmatrao je dok je rukama skliznuo niz ramena,
obuhvatio joj grudi, pa skliznuo niže. Tama nasuprot blede ženstvenosti.
„Previše su male“, rekla je i gledala ga u lice.
Ah. Dakle, nema samopouzdanja kada je izgled u pitanju.
„Za šta? Za dojenje? Sumnjam. Za zadovoljstvo muškarca? Ne.
Savršeno mi staju u dlan.“
Spustila je pogled kada je podigao ruke i spustio palac na njene
nabrekle bradavice pa ih blago masirao. Spustio je glavu i jednu bradavicu
obuhvatio usnama, sisao je, pa se poigravao jezikom. Osetio je kako se
napinje od uzbuđenja.
,,Oh!“, uzviknula je i ispreplitala prste u njegovoj kosi. Izvila se uz
njega.
„Bolje bi bilo da legnemo“, kazao je i pridigao glavu. „Da li ti smeta da
sveće ostanu? Volim da gledam. Ali ugasiću ih ako bi ti više volela tako.“
Oklevala je, i po njenom pogledu, pretpostavio je da bi više volela
tamu.
„Ostavi ih da gore“, odgovorila je.
Legla je na sredinu kreveta, ali kada joj se pridružio, nije odmah legao
na nju kao juče kada su oboje bili omamljeni od strasti. Nije legao ni pored
nje. Umesto toga, kleknuo je na dušek, raširio joj butine rukama, a onda
kleknuo između njih. Ujela se za usnu i raširila dlanove po
posteljini. Stavio joj je ruke iza kolena, podigao joj noge, pa raširio svoje
ispod njih.
Tada se nagnuo, proždirao je pogledom, a rukama polako, temeljno i
vesto istraživao njeno telo. Uzbuđivao ju je laganim dodirima, blagim
milovanjima, pulsiranjem, grebanjem i štipanjem na onim mestima za koje
je znao da će joj uvećati želju. Mirno je ležala pod njim, ruku raširenih na
krevetu, očiju napola zatvorenih, razdvojenih usana i uzvraćala je
vrelinom, kratkim dahom i sitnim jecajima zadovoljstva. Igrao se sa njom
svojim usnama, jezikom, zubima i prstima.
Barem je jedna stvar bila jasna. Njeno seksualno iskustvo je zaista
ograničeno.
Skliznuo je rukama niz njena ramena, niz glatke noge, sve dok nisu
našle mesto na njenim stopalima koje će u njoj pojačati želju. Kada je
prešao prstima između njenih butina, zatekao ju je vrelu i vlažnu. Milovao
ju je prstima jedne ruke nežno, istraživao između nabora skliznuvši
jednim prstom u nju. Pazio je šta radi i znao je da neće moći još dugo
~ 122 ~
da izdrži pre nego što uđe u nju. Osetio je snažno grčenje njenih mišića
oko njegovog prsta i povukao ga.
„Jesi li spremna?“, pitao je i pogledao je u oči. Čitao je njeno telo i znao
je odgovor, ali neće ući u nju pre nego što pristane.
„Da.“ Od njenog promuklog glasa zastao mu je dah.
Skliznuo je rukama ispod nje i obuhvatio joj zadnjicu. Pridigao ju je i
ušao u nju jednim snažnim prodorom. Vrelina, vlažnost i grčenje mišića
su ga stegli. Zažmurio je i polako disao pokušavajući da povrati kontrolu.
Želeo je da je pokrije svojom težinom i opusti napetost u njoj uz nekoliko
snažnih naleta. Ali ju je uzbudio i sada mora da je zadovolji. Ostao je na
kolenima između njenih butina i dok se povlačio i ponovo ulazio u nju
posmatrao ju je i usredsredio se na to da joj da svoju punu dužinu i snažan,
čvrst ritam. Posmatrao je i sputavao svoju telesnu želju čekajući da njeno
telo reaguje.
Bila je predivna, prava žena, žena u seksualnom činu. Čuo je vlažni
ritam njihovog odnosa i miris sirovosti pomešan sa mirisom ruže.
Dlanovima ga je povlačila u sebe.
Potom je konačno došlo ječanje i grčenje unutrašnjih mišića, kao i
snažno pridizanje uz njega što su bili znakovi vrhunca. Zadržao je svoj
ritam i čvrsto prodirao kroz uzani, napeti, vlažni prolaz. Potom se opustila
i otvorila kao cvet prema suncu i on je ušao još jednom, prodirući duboko.
Zastao je i konačno, kada je bila meka i potpuno otvorena i sita, dao joj je
svoje seme.
Bila je u polusnu kada je minut ili dva kasnije ustao da ugasi sveće.
Legao je pored nje, pokrio njihova vlažna tela i skliznuo jednom rukom
ispod njene glave. Nije nameravao da prenoći u njenom krevetu, nikada
nije doslovno spavao sa ženom, ali ona je spavala, a on je bio umoran i
znao je da će je želeti ponovo pre jutra. Na kraju krajeva, imaju
samo nekoliko nedelja zajedno. Treba da iskoriste svoje vreme najbolje što
mogu.
Pre nego što je zaspao, okrenula se na bok, oslonila mu glavu na rame
i uzdahnula u snu.
Vezivao je pojas svoje kućne haljine i gledao Iv. Probudila se kada ju

je pridigao sa sebe, gde je spavala poslednjih sat ili dva kada su vodili
ljubav po treći put. Žalila je što je ustao tako rano, sigurno je rano?
„Koliko je sati?“, pitala je.
~ 123 ~
„Oko šest. Uvek rano ustajem. Obećao sam da ću ići na jahanje u Hajd
park sa Frejom i Alejnom. Vrati se da spavaš.“
Oh, jahanje! U rano jutro! Nema ničeg lepšeg. Ide sa bratom i sestrom
i ne pomislivši da i ona možda želi sa njima? Ali, u svakom slučaju, ona
nije navikla na jahanje.
„Mislio sam da odem u klub sa Alejnom kasnije i u Tatersal posle toga.
Traži da kupi nove konje. Međutim, ako ti trebam...“
„Ne trebaš. Imam još četiri dana do predstavljanja kraljici. Lejdi
Ročester će doći odmah posle doručka. Po njenom mišljenju, četiri dana je
premalo da iz mene izbaci prostakluk i nauči me da se ispravno
naklonim.“
„Zar postoji neispravni naklon?“ Namrštio se.
„Očigledno postoji. A moram da naučim još hiljadu drugih stvari.
Tokom dana možeš da se zabavljaš koliko hoćeš, Ejdane, i ne moraš da
bdiš nada mnom svaki trenutak. I uveče, ne moraš da osećaš obavezu da
sediš sa mnom kao sinoć.“
Otvoreno je pokazao olakšanje. „Kada budeš bila predstavljena
kraljici, očekivaće da se pojaviš svuda. Razumeš, zar ne, da je ovo sezona,
da će ti dani biti ispunjeni posetama, kupovinom, baštenskim zabavama,
šetnjama, jahanjima i vožnjama parkom, izletima i brojnim drugim
aktivnostima? I da će svako veče biti prepuno zabava, balova, koncerata i
odlazaka u pozorište? Tetka Ročester će te bolje uputiti.“
,,Da“, složila se. „Ali ti ne moraš da izgledaš toliko neraspoloženo,
Ejdane. Nećeš biti u obavezi da ideš svuda sa mnom, to već znam o
otmenim brakovima. Biće dovoljno da budem poznata i viđena kao tvoja
supruga. Uskoro ćemo oboje biti oslobođeni ove šarade i moći ćemo da se
vratimo svojim životima.“
Razmatrao je njene reči pa kratko klimnuo glavom.
„Onda samo slušaj uputstva moje tetke i sve će ići kao podmazano. I
poslušaj i Vulfova uputstva. Nosi boje čim počne da ti stiže nova
garderoba. U pravu je, sivo ti ne stoji.“
Okrenula se na bok okrenuvši mu leđa, navukla pokrivač do ušiju i
mirno ležala. Nekoliko trenutaka iza nje je vladala tišina, a onda je čula
tiho otvaranje i zatvaranje vrata njene garderobe.
Zašto je nekako očekivala da će prethodna noć nešto da promeni?
Kakva je to naivna ženska obmana da ljubav sve menja? Pa sinoć nisu ni
delili ljubav. Shvatila je da žene često greše jer misle da je nežna intima u
krevetu proizvod ljubavi. To je bila samo fizička intima, koja je oboma
~ 124 ~
prijala. Bila je savršeno svesna da je sva tri puta dao sve od sebe da se
postara da i ona uživa u činu. I svaki put je uspeo.
Ide na jahanje sa Alejnom i lejdi Frejom umesto da ostane sa njom.
Ostatak jutra i verovatno popodne provešće u klubu, pa u Tetarsalu.
Kada mu je rekla da može da izađe uveče, izgledao je kao da mu je
laknulo.
Rekao joj je da sluša lejdi Ročester.
Rekao joj je da sluša vojvodu od Bjukasla.
Imala je želju da zaplače dok joj oči ne presuše.
Umesto toga, podigla je jastuk koji je još uvek nosio otisak njegove
glave i obema rukama ga bacila u pravcu vrata njene garderobe.
~ 125 ~
14.
Istog dana nakon predstavljanja na dvoru održaće se bal u kući

Bedvinovih na kojem će Iv zvanično biti predstavljena javnosti kao lejdi
Ejdan Bedvin. Vojvoda od Bjukasla je odlučio da se bal ne odlaže. Ni sa
kim se nije konsultovao po tom pitanju, a najmanje sa Iv, pa je poslao
pozivnice, sve ugovorio i bio dovoljno samouveren i arogantan da
očekuje da svi dođu u tako kratkom roku, mada mora da postoje desetine
drugih važnih društvenih događaja iste te večeri.
A stvar je u tome, pomislila je Iv, što će svi verovatno i doći.
Nije mogla da opiše koliko joj se vojvoda ne dopada. Nije joj bila
simpatična ni lejdi Freja. Njena zaova jedva da je provodila vreme sa njom,
a kada god bi to učinila, ophodila bi se prema njoj s hladnom ohološću.
Ejdan je većinom bio odsutan i danju i noću, kod kuće bi samo večerao i
noću bi prespavao sa njom. Iv je skoro prezirala sebe što se toliko radovala
noćima i u njima uživala. Mora da u braku postoji više od toga, mada je,
naravno, bilo jasno da niko od njih nije želeo više.
Alejn je delovao kao jedino normalno ljudsko biće u porodici. Sa njim
je naučila da pleše valcer. Vojvoda je angažovao profesora plesa,
verovatno pod pretpostavkom da rudareva ćerka odrasla na selu ne može
da razlikuje levo stopalo od desnog. Ali Iv je bila zahvalna na časovima,
jer ranije nije imala priliku da nauči. Alejn je bio na raspolaganju kao
partner za ples nakon što mu je jednog jutra za doručkom rekla da ima
časove i strpljivo i raspoloženo je prolazio s njom kroz korake. Shvatila je
da je on iskreno prijatan, a možda i prilično površan mladić. Sigurno se
često smešio da bi nadoknadio i za stariju braću.
Markiza od Ročestera bila je naporan predavač. Ponekad bi je Iv
prezirala, kao jednog jutra kada je markizina frizerka došla u kuću
Bedvinovih uz uputstva da skrati kosu lejdi Ejdan Bedvin po najnovijoj
modi. Porodica u koju se udala je toliko volela da izdaje naređenja, umesto
da se raspitaju o njenim željama i zadovolje se davanjem saveta. Iv je
dozvolila frizeru da joj kosu skrati u stilu za koji su se oboje složili da će
joj osvežiti izgled i stanje kose, ali da ne ostane bez cele dužine.
Međutim, Iv je bila dovoljno razumna da prihvati činjenicu da joj je
potrebna obuka po pitanju stvari u kojima nije imala iskustva. Naklon nije
~ 126 ~
samo naklon. Postoje različiti nakloni za različite slojeve ljudi i različite

starosne grupe. Postojao je naklon isključivo za kraljicu. Iv je dugo
trebalo da ga usavrši do zadovoljstva lejdi Ročester. Tu je i način na koji
će se prići tronu i njeno ponašanje kada do njega stigne. Izuzetno je težak
zadatak napustiti društvo kraljice. Ispostavilo se da dugački šlep na haljini
ne može da se obmota oko ruke. Niti sme da okrene leđa Njenom
veličanstvu. Otmen i dostojanstven hod unazad bez cepanja ili spoticanja
o haljinu nije lak zadatak. Dugo joj se činio nemogućim. Iv se nekoliko
puta zasmejala kada je pala u prvim pokušajima. Ejdanovoj tetki to nije
bilo zabavno. Koristila je durbin da izrazi nezadovoljstvo na tako
neprimerene izlive zabave.
Morala je da zapamti određene ljude, imena i položaje brojnih otmenih
porodica i ko je važniji od koga. Postoji čitav sistem preimućstva koji je
morala da nauči. Postoji gospoda sa kojom sme da pleše, a sa kojom ne
sme. Postoje pozivnice koje moraju da se ispoštuju, one koje dolaze u obzir
u zavisnosti od njenih obaveza i ličnih želja, a i onih koje se moraju
odbijati. Postoji i... oh, kao što je rekla Ejdanu, postoji hiljadu i jedna stvar
koju treba da nauči.
Dan pred predstavljanje, Iv je zaključila da je sve besmisleno u svetu
aristokratije sa svim tim pravilima i očekivanjima. Sve je bilo neporecivo
izazovno i uzbudljivo. Ponekad bi pomislila kako bi otac imao utisak da
su mu životni snovi ispunjeni kada bi je sada video.
Ali joj je dom neopisivo nedostajao. Pisala je Telmi svaki dan, jedinoj
odrasloj osobi pored Neda Bejtmena koja ume da piše i čita, ali su njena
pisma bila upućena svima. Znala je da ih Telma čita naglas, prvo tetka
Meri, potom dadilji Džonson i deci, a onda i svima ostalima. Telmina
pisma sadržala su poruke od svih, uključujući i nekoliko jedva čitljivih
rečenica od Dejvija i Beki, koje bi svaki put rasplakale Iv. Videlo se da
svima nedostaje, iako je tetka Meri uvek terala Telmu da je pritisne da
ostane u Londonu sa pukovnikom Bedvinom dokle god želi jer je njima
svima dobro. U mnogim pismima pojavilo bi se i ime sveštenika Padla i Iv
je znala da je svakodnevni posetilac. Nigde se nije spomenuo Didkot park
i Džonov povratak iz Rusije. Iv se nadala da će se vratiti u njenom
odsustvu, saznati za njenu neveru i ponovo otići i nikada se ne vratiti.
Mrzela je pomisao da se suoči sa njim.
Radovala se svom predstavljanju osećajući uzbuđenje i strah,
uglavnom strah. Skoro sva nova garderoba je stigla, mada još uvek ništa
nije nosila. Haljina za dvor je posebno bila zaštićena i odnesena u njenu
garderobu. Osetila je mučninu kad god bi pomislila na dvor.
~ 127 ~
Mučninu i prkos, pre nego ponos na sebe.
Ujutru, na dan najvažnijeg predstavljanja na dvoru, Ejdan je ostao kod

kuće. Znao je da je Iv nervozna. Nije to rekla, ali se prevrtala u snu više
nego inače i jednom prilikom se probudio i video je kako mu se sklupčala
uz rame i cvokotala zubima. Kad je shvatila da ga je probudila, tvrdila je
da joj je hladno, iako nije bila hladna. Ljubio ju je dok se nije smirila, a onda
je vodio ljubav s njom. Grlio ju je dok nije ponovo zaspala.
Ponekad je razmišljao kako će mu nedostajati njihove zajedničke noći,
ali nije previše mislio o tome. Time će se baviti kada dođe trenutak.
Pretpostavio je da neće ostati veran svojoj supruzi, premda je odabrao da
ni o toj neprijatnoj temi ne misli previše. To se kosilo sa čašću njegove
porodice, ali kako da ostane predan braku iz koristi?
Nervozno je šetkao po njihovom dnevnom boravku dok se ona
oblačila. Već dva sata je bila zatvorena sa svojom služavkom Idit, onom
stidljivom iz Ringvuda, jednom od nesrećnica pod njenim okriljem. Ejdan
se iznenadio kada je shvatio da je i sam pomalo nervozan. Dame iz njegove
društvene klase se za ovaj trenutak vaspitavaju od kolevke. Iv je
imala manje od nedelju dana za to. Za sve je ona kriva, naravno. Mogla je
da se suprotstavi Vulfu i da ostane na selu. Mogla je i da prihvati njegov
savet onog dana u gostionici i da se vrati kući, kako je i nameravala. Ali
ne. Njegova supruga je tvrdoglava žena. Resio je problem oko plaćanja
garderobe tako što je otišao lično u radnju gospođice Bening i platio ga
u potpunosti, na gospođicino veliko iznenađenje. Nije verovao da Iv još
uvek nije saznala.
Vrata garderobe su se konačno otvorila i Ejdan je zastao kako bi je prvi
pogledao.
Svetlucava satenska suknja i kraća suknja od čipke pažljivo su padale
preko žipona. Njen korset, grub i ukrašen, otkrivao joj je grudi i ramena i
bio prošaran raskošnim vezom. Oivičeni satenski šlep, povezan sa
haljinom kod ramena, padao je iza nje. Kosa joj je bila začešljana sa čela na
kom je nosila široku traku protkanu draguljima, a koja se
pozadi završavala dugačkom čipkom. Raskošno obojeno perje noja bilo joj
je utkano u podignutu kosu i padalo joj je preko glave do čela. Deo šlepa
držala je jednom rukom skrivenom u dugačkoj rukavici.
Bradu je držala visoko, a ona se držala dostojanstveno. Oči su joj sijale
od čistog prkosa.
Od glave do pete bila je odevena u crno.
~ 128 ~
,,Dakle?“, pitala je dok ju je gledao.

„Rubin crvena?“ Podigao je obrve. To je rekla tetka Ročester kada ju je
Bjukasl pitao za haljinu za dvor. „Zar sam postao daltonista?“
„Ne, nisi.“ Prebacila je šlep preko levog zgloba i nastavila kroz sobu.
„Da li tetka Ročester zna?“ Nije morao da pita. Njen izraz lica bio je
odgovor sam po sebi. „A Bjukasl?“
„Ne treba mi njihov pristanak.“ Oči su joj sijale kao da je pomislila da
će se uskoro posvađati, što će se sigurno i dogoditi kada se bude pojavila
u prizemlju. „Ali ne, ne znaju. Možda će se tvoja tetka predomisliti po
pitanju pokroviteljstva i tebi će se ostvariti želja da me se otarasiš.“
Ejdan je napućio usne. Uzani redovi svilenog veza po širokoj ivici
satenske suknje i još šire trake veza na ivicama duž celog šlepa presijavali
su se pod suncem koje se probijalo kroz prozor.
„Šta ti misliš?“ pitala je.
„Zar je važno?“ Ponovo ju je pogledao polako od glave do pete. „Da,
valjda jeste važno. Učinila si ovo da nas sve naljutiš, zar ne? Da nam se
narugaš? Da se osvetiš zbog načina na koji smo te primili? Da nas podsetiš,
možda, da tvoje bogatstvo potiče od uglja? Što se mene tiče, nije bilo
potrebe za prkosom. Mogla si samo da odeš kući. Ako želiš, sad ću te
odvesti. Ali bila bi šteta da ti pokvarim nameru. Da li bi prihvatila moju
ruku?“
Zapravo, izgledala je veličanstveno. Po prvi put posle ko zna koliko
vremena poželeo je da se nasmeje. Priznao je sebi da je izvela odličnu šalu.
Neće joj upropastiti trenutak smehom.
Prihvatila je ruku i ne pogledavši ga. Bila je previše zauzeta držanjem
nosa visoko.
Svi su čekali u predvorju. Tetka Ročester je izgledala veličanstveno u
ljubičastom, a kraj nje su stajali Bjukasl, Freja i Alejn. Svi su zaglušujuće
utihnuli kada je Ejdan poveo svoju suprugu niz stepenice.
Tetka je prva progovorila. Od šoka je čak zaboravila na durbin.
„Molim?“ Grudi su joj se napinjale uz uzani korset. „Šta ovo treba da
znači?“
„Zar kasnim?“ pitala je Iv i zvučala prilično hladno. „Tako mi je žao,
ali sada sam spremna, gospođo.“
„A gde je haljina za dvor koju smo naručili kod gospođice Bening?“
Tetka nije odustajala.
~ 129 ~
„Ali ovo je ta haljina, gospođo“, kazala je Iv uz pogled nevinašceta.

„Ako pogledate pažljivije, shvatićete da je skoro potpuno ista kao ona koju
smo naručile.“
Skoro. Ejdan je bio zapanjen kada je shvatio da uživa u sceni. Sve ih je
nadjačala, vojvodu, markizu i lorda. Svi su potcenili svog seoskog miša.
„Crna je!“ Tetkin glas bio je poput grmljavine kada je istakla očigledno.
„Da, gospođo“, složila se njegova supruga. „Dala sam gospođici
Bening uputstvo da promeni boju.“
„Nesumnjivo“, progovorio je Bjukasl glasom podjednako tihim i
prijatnim, stoga i opasnijim kao i uvek, „lejdi Ejdan će nam objasniti zašto
je to učinila, tetka.“
Iv je pustila Ejdanovu ruku. Shvatio je da je vežbala za ovaj trenutak.
Nije ni čudo što se celu noć prevrtala u snu!
„Kapetan Persival Moris, moj brat“, kazala je podjednako tihim
glasom kao i Vulf, mada se sada u njemu čuo drhtaj, „bio je podjednako
dragocen meni kao što su Vaša braća Vama, Vaša milosti. Možda i više,
volela sam ga. Neću dozvoliti da ga ne žalim samo zato što je tražio da ne
nosim crno za njim i samo zato što ste mi Vi naredili da nosim boje jer je
to primerenije za ugled Vaše porodice. Za ovu priliku, i samo za ovu
priliku, poštujem sećanje na brata tako što ću nositi crno kroz ono što
neprestano nazivate najvažnijom ceremonijom mog života. Danas ću se
sastati sa kraljicom i učiniti svoj brak uvaženim u očima visoke klase i
porodice Bedvin. Danas ću takođe uputiti počast svojoj
porodici, Morisovima.“
„Bravo!“, prošaputao je Alejn čije su oči plesale od radosti.
Bjukasl je prineo monokl oku i odmerio Iv od glave do pete.
„Nadajmo se“, na kraju je rekao, „da Vaša želja da održite govor, lejdi
Ejdan, nije učinila da mnogo zakasnite. Njeno Veličanstvo ne voli da
čeka.“ Okrenuo se i otišao u pravcu biblioteke.
Tetka Ročester, besna, pošla je napolje bez ijedne reči, a Ejdan je
ponovo ponudio Iv svoju ruku.
Nisu je lako smestili u kočiju, pazeći da se ne slomi žipon ili neko pero,
kao i da se ne stane na šlep. Dok je Ejdan ispratio kočiju i vratio se u kuću,
porodica se razišla. Ali je primetio da su vrata biblioteke ostala otvorena.
Dakle, Vulf ga očekuje. Dobro! Naglašenim koracima je prišao i
zatvorio vrata za sobom.
Bjukasl je sedeo za svojim stolom i poigravao se sa perom, premda nije
pisao.
~ 130 ~
„Vidi ovako, Vulfe,“ kazao je Ejdan, „neću dozvoliti da maltretiraš Iv

zbog ovoga. Došla je ovde protiv svoje volje jer si je ubedio da je njeno
prisustvo neophodno za moju reputaciju. Ostala je jer nije želela da se
preda pred onim što je smatrala kukavičlukom. U tišini je propatila sve
načine na koje mi kao porodica pokazujemo svoju superiornost u odnosu
na ćerke običnih rudara. Naporno je radila da ispuni praznine u svom
obrazovanju kako bi mogla prijatno da se kreće u krugovima visoke klase.
I učinila je to na uštrb svoje potrebe da žali za bratom kog je nesumnjivo
volela. Ono što je danas uradila, nesumnjivo je izražavanje prkosa.
Takođe je i izražavanje žalosti. To odobravam. Neću je sputavati,
ma koliko da bude užasno njeno pojavljivanje na dvoru. I neću dozvoliti
da je ti sputavaš. Neću, Vulfe.“
Bjukasl se nije pomerio.
„Da li zaista ne volim nikoga od vas?“ pitao je na kraju gledajući svoje
pero kao da nije čuo ni reč koju je brat izrekao.
„Molim?“ Ejdan se namrštio.
„Rekla je da joj je brat bio dragocen kao što su meni moja. Možda i više
jer je ona njega volela. Zar ja ne volim nikoga od vas?“ Konačno je podigao
pogled sa neuobičajenom zbunjenošću u očima. „Ili moje sestre?“
Ako je Bjukasl ikada sumnjao u sebe, to sigurno nije pokazao.
„Da li sam tebe voleo kada sam insistirao da odeš u vojsku kada si
imao osamnaest godina, iako si me preklinjao da ne činim to? Da li sam
voleo Freju kada sam odbio da je verim sa Kitom Batlerom jer je on samo
drugi sin? Da li volim Morgan jer insistiram da ostane u školi do
osamnaeste godine i da se sledeće godine predstavi, iako ona to ne želi?
Šta je uopšte ljubav? To nije osećanje kog se sećam. Nije nešto što čovek u
mojoj poziciji sme sebi da priušti da oseti.“
Ejdanu je bilo prilično neprijatno. Iako su kao dečaci bili najbliskiji,
posle toga nisu. Bjukasl nije imao bliske prijatelje. Ipak, braća su.
„Verujem da uvek radiš ono što smatraš najboljim za nas“, odgovorio
je Ejdan. Nažalost, oni to ne smatraju uvek najboljim za sebe. Ljubav? Ni
on sam nije mnogo znao o ljubavi. Dužnost razume. Vulf je uvek
izvršavao svoju dužnost.
„Nadao sam se da ćeš ti imati dobar brak“, kazao je Bjukasl i ponovo
zaličio na sebe.
„Ovo nije loš brak.“
„Zar nije? Da li spavate zajedno?“
Ejdan je podigao ruku. „To te se ne tiče, Vulfe.“
~ 131 ~
„Ali tiče me se. Ti si moj naslednik, Ejdane, i pošto nemam planove da

se ženim, nadao sam se da ću tebi preneti odgovornost da omogućiš
sledećeg naslednika.“
„Čak i ako Iv bude majka deteta, i čak i ako bi bio sin, bio bi njen koliko
i moj, naslednik Ringvuda koliko i drugi naslednik titule Bjukasla. Iskreno
verujem da će joj prvo biti važnije. A ona će gajiti dete, ne ti.“
„Ali ni ti?“, pitao je Vulf, ali je odbacio rukom odgovor i pre nego što
je Ejdan stigao da ga pruži. „Neću reći ništa o crnoj haljini za dvor. Istini
za volju, ta boja joj stoji mnogo bolje nego siva. Ali ne sme da nosi nijedno
od toga večeras,
Ejdane. Verujem da ćeš se postarati za to. Oženio si se tvrdoglavom
ženom.“
Ejdan je odabrao da ništa ne kaže.
Bjukasl je ustao. „Imam neka posla u balskoj dvorani. Kada se lejdi
Ejdan bude vratila, svi ćemo se sastati u sobi za prijem.”
I svi će prisustvovati kako bi poslušali vojvodine želje, razmišljao je
Ejdan dok je gledao otvorena vrata nakon što je njegov brat napustio
prostoriju. Neobično je kako je Iv bila ta koja je našla pukotinu u
Bjukaslovom štitu i uzrokovala taj nesvakidašnji posrtaj u ranjivu
ljudskost. Dakle, čak i Vulf ponekad sumnja u svoj život i svoje životne
izbore?
Kada se Iv vratila iz palate Svetog Džejmsa, bila je toliko iscrpljena i

fizički i emotivno da je najviše želela da se brzo povuče u svoje odaje,
naročito jer je uveče očekuje bal. Ali avaj, markiza od Ročestera je sišla iz
kočije sa njom i nije mogla da izbegne da sa njom ode u sobu za prijem
gde ih čeka čaj, kako ih je obavestio batler.
Daleko od nestvarne atmosfere palate, gde su svi bili slično obučeni,
Iv je ponovo imala utisak da učestvuje u nekakvom maskenbalu. Prebacila
je dugački šlep preko leve ruke i pripremila se da pođe uz stepenice. Ali
Ejdan je silazio da ih dočeka.
„Dakle, obe ste preživele?“, kazao je kada je sišao i pogledao ih obe.
Bilo joj je teško da razazna da li je ljut ili ne. To je uopšte bilo teško sa
Ejdanom. Da nije videla nekoliko naznaka stvarne osobe, možda bi mislila
da nije ništa više od bezizražajne maske. Ali je sada već znala da je
drugačije.
„A zašto ne bismo?“ pitala je tetka kada im je obema ponudio ruku.
~ 132 ~
Polako su se kretali do sobe za prijem. Iv je bilo veoma drago što je

doba suknje sa žiponom prošlo.
„Dakle, Bjukasle“, kazala je lejdi Ročester kada je ušla u prostoriju,
„ovaj deo je obavljen. Nema ničega zamornijeg na svetu od zvaničnog
predstavljanja na dvoru. Gužva je bila užasna i čekanje beskrajno.
Zahvalna sam što mi je preostala samo Morgan. Kada se ona i Freja budu
udale, mogu njihove svekrve da obave tu dužnost.“
„Moguće je, tetka,“ rekao je vojvoda pogledavši Iv sa monoklom na
pola puta do oka, „da će lejdi Ejdan da te poštedi muke i lično predstavi
Morgan sledeće godine.“
Ejdan je pomagao Iv da sedne zbog poteškoća sa šlepom i žiponom.
Pogledi su im se sreli, njen je bio prilično zapanjen. Kao i obično, njegove
oči su bile prilično nečitljive.
„Izgleda“, kazala je lejdi Freja, „da kraljica nije naredila da Vas odvedu
u kulu i obezglave jer ste se pojavili u crnom, lejdi Ejdan.“
Je li iko pravio problem, Iv?“, pitao je Alejn,
„Nije.“ Iv je primetila da je svi gledaju s iščekivanjem. „Niko.“
„Dobro, devojko,“ kazala je markiza, „možeš da im ispričaš celu
priču.“
„Činilo se da u nedogled čekamo sa svim ostalim damama u dugačkoj
galeriji. Onda je konačno došao red na mene. Jedan lord mi je ispravio
šlep, a drugi je uzeo karticu i najavio moje ime Njenom veličanstvu, koja
je sedela veoma raskošna na svom tronu. Prišla sam, naklonila se,
poljubila joj ruku i povukla se, bez greške.“
Bilo je to poput priče iz knjige napravljene da oduševi devojčice. Ona,
Iv Moris, ćerka rudara, naklonila se kraljici na tronu i poljubila joj ruku!
Mogla je da zamisli tetka Meri kako sluša priču i želi da je čuje iznova i
iznova. To će sigurno postati porodična legenda. Sutra će nesumnjivo
imati mnogo toga o čemu će im pisati.
Vojvoda od Bjukasla ju je nadmeno pogledao. Ejdan je stajao kraj njene
fotelje s rukama iza leđa bezizražajnog lica. Alejn je delovao
zainteresovano, a lejdi Freja pomalo razočarano.
Markiza od Ročestera je nestrpljivo zacoktala jezikom. „Da je to sve,
ne bih te podstakla da pričaš, devojko. Freja je isto to uradila. Kao i svaka
dama otmenog sveta starija od sedamnaest ili osamnaest godina. Kraljica
se skoro nikada ne obraća nijednoj dami koju joj predstave.”
„Obratila se?“ Lejdi Freja je podigla obrve u čudu.
~ 133 ~
Iv nije shvatila da je to tako neuobičajeno. „Njeno Veličanstvo se

nagnulo ka meni i pitala me za kim nosim crninu. Rekla sam joj da je za
mojim bratom koji je pao u bici kod Tuluza. Brižno se nasmešila i
pohvalila me što stavljam ljubav prema porodici ispred svakog iskušenja
da nosim lepu garderobu u njenom prisustvu.”
„Dodala je“, uključila se lejdi Ročester, „da je cela zemlja žalila za
njenim bratom pre samo nekoliko meseci.“
Alejn se zakikotao. „Pobeda, tako mi svega. O tebi će svi pričati, Iv.“
„Čini se da ste se lepo vladali, lejdi Ejdan“, kazao je vojvoda. „I odali
ste počast kapetanu Morisu. Sada, da li nameravaš da sipaš čaj, Freja? Ili
treba da se ohladi?“
Iv je pogledala Ejdana koji ju je sve vreme posmatrao. Nije rekao ništa,
već se okrenuo da prihvati njen čaj. Pitala se da li se slaže sa bratovljevom
hladnom i prilično škrtom pohvalom. Da li ga je naljutila? Ponizila?
Povredila? I da li ona uopšte mari za to?
Da. Da, možda mari.
Pila je čaj dok je razgovor tekao oko nje i povukla se u svoje odaje na
vojvodin predlog, kako bi se odmorila pre večerašnjeg događaja. Ejdan bi
je ispratio, ali se lejdi Freja prva javila.
„Ja ću Vas ispratiti, lejdi Ejdan.“
Iv ju je iznenađeno pogledala. Iako je zaova nije ignorisala prethodne
nedelje, nije se ni trudila da razgovara ili provede vreme sa njom. Iv se
naklonila lejdi Ročester pre nego što je napustila prostoriju, malo manje
dubok naklon nego pred kraljicom, naravno, ali primeren jednoj
starijoj dami višeg ranga.
„Hvala Vam, gospođo, na onome što ste učinili danas za mene.“
Markiza ju je pogledala kroz durbin. „Verujem, lejdi Ejdan, da je
vreme da me zoveš tetka.“
„Hvala, tetka Ročester.“ Iv joj se nasmešila.
Lejdi Freja je držala Ivin šlep dok su išle uz stepenice. „Ove stvari su
takva dosada“, kazala je Freja, „kao i čitav glupavi ritual da neko mora da
se nakloni fosilu od kraljice, čiji je smisao za modu ostao u prošlom veku.“
Dosada? Glupavi ritual? Fosil? Mili bože.
„Ali će biti izuzetna priča kada se budem vratila kući.“
„Šala je bila veličanstvena. Neprocenjivo je bilo kad smo Vas ugledali.
Jeste li videli tetkin izraz lica? A Vulfov? Mislim da je i meni brada pala
~ 134 ~
do grudi. A Ejdanov izraz lica je bilo teže pročitati nego inače. Priznajem,
direktan pogodak. Svaka čast.“
„Učinila sam to za svog brata“ kazala je Iv kada su skrenule u široki
hodnik do zlatnog apartmana i lejdi Freja joj spustila šlep.
„Jeste li?“ Pitala je. „Ali ja mislim da niste samo zbog toga. Verujem da
je podjednako snažan motiv bio da nas sve spustite na zemlju, lejdi Ejdan.
Odabrali ste veličanstven način da to učinite i neverovatnom srećom ste
prošli, ne samo bez posledica, već kao pobednik. Bili ste veoma hrabri. Da
kraljičin brat nije preminuo pre nekoliko meseci, možda ne bi bila tako
blagonaklona.“
Iv se zaustavila pred apartmanom i polako spustila ruku na kvaku.
„Poštujem svakog ko nam se suprotstavi“, kazala je lejdi Freja.
„Mislim da to nije lako. Neću ući. Vulf je naredio da se odmorite, a i zaista
bi trebalo. Videćemo se kasnije. Mogu li da Vas zovem Iv?“
„Volela bih.“
„Ja sam Freja.“ Zaova joj je pružila desnu ruku i čvrsto se rukovala sa
Iv pa otišla. Bila je sitna žena puna oblina, ali se kretala i govorila, a
ponekad i ponašala kao muškarac.
Kada je ušla u svoju veličanstvenu zlatnu prostoriju, dnevni boravak
koji je delila sa Ejdanom, shvatila je da joj je upravo pružena mirovna
ponuda. Vojvoda je rekao da se dobro pokazala. Markiza joj je dala
dozvolu da je naziva tetkom.
Zaista je učinjen napredak. Samo zato što im se suprotstavila. Zar je to
ključ za preživljavanje sa Bedvinovima?
Ali šta je sa Ejdanom? Da li je njega osramotila? Da li će svi misliti da
ne može da kontroliše svoju suprugu i imati loše mišljenje o njemu?
Ali jedino o čemu je u ovom trenutku mogla da razmišlja jeste da se
izbavi iz te sputavajuće, besmislene haljine i legne u krevet. Gde će naći
energiju da večeras prisustvuje balu? I njenom predstavljanju na balu?
Stomak joj se prevrtao od same pomisli na to.
Kako samo čezne za Ringvudom!
~ 135 ~
15.
Mili bože, uspela je! Tek kada se vratila kući i ispričala svoju priču,
odnosno kada je tetka Ročester ispričala najznačajniji deo umesto nje,
Ejdan je shvatio koliko se prethodne nedelje plašio da će nešto poći po zlu
i da će biti ponižena. Klonio je se cele nedelje, barem tokom dana i večeri.
Osetio je njenu usredsređenost na sve što mora da nauči i uvežba i nije
želeo da joj odvlači pažnju. Naravno, tako joj je ostavio vremena i da
isplanira i izvrši svoju veliku pobunu.
Bilo mu je drago što je nije prepala veličina njegove porodice. Toga se,
možda, najviše plašio kada je insistirala da se vrati. U Ringvudu mu je
postala draga, čak je počeo i da joj se divi kada je shvatio njen stav prema
siročićima, skitnicima i ostalim nepoželjnim članovima društva.
Ali danas je čeka još jedan test i možda će biti teži od predstavljanja
kraljici. Večeras treba da se suoči sa najvišom klasom, da se druži i
razgovara sa njima, čak i da pleše sa nekima od njih. I u svakom trenutku
će je posmatrati i procenjivati. Ejdan nije sumnjao da se raširila vest o
njenom skromnom poreklu.
Nosio je svoju svečanu uniformu i cipele za ples, kao i na zabavi u Tri
pera pre nekoliko nedelja. Kako to sada deluje daleko! Čekao je Iv da je
odvede do balske sale. Nije dugo potrajalo. Vrata njene garderobe otvorila
su se u trenutku kada je pogledao na sat iznad kamina i primetio da imaju
još petnaest minuta pre nego što ih Bjukasl bude očekivao da zauzmu
svoje pozicije u redu za prijem.
Izgledala je drugačije nego inače i zapanjujuće ljupko. Nestala je
skromnost uobičajene sive i nastupila veličanstvena ozbiljnost crne boje.
Njena uska haljina visokog struka, otmena i privlačna u jednostavnosti,
bila je blede nijanse boje jagorčevine. Izvezeni motiv jagorčevine krasio je
talasastu ivicu suknje i kratke, pufnaste rukave. Cipele je uklopila sa
haljinom, dok su joj lepeza i rukavice bile boje slonovače. Pera boje
slonovače i jagorčevine njihala su se iznad njene punđe, koja je izgledala
lepše nego inače sa puštenim uvojcima koji su joj padali po čelu i vratu.
Bio je radostan što vidi da su joj grudi u dubokom dekolteu bile nage.
„Pretpostavljam da me gledaš s većim odobravanjem nego jutros. Ali
niko ne može u to da bude siguran. Uvek izgledaš namršteno.“
~ 136 ~
Ova optužba je počela da mu smeta. Međutim, shvatio je da je

nervozna i zaštitnički nastrojena prema sebi. Nije rekao ništa, samo joj je
prišao i ispružio dugačku kutiju za nakit koju je držao u ruci otkako je
izašao iz svoje garderobe.
„Šta je ovo?“
„Svadbeni poklon. Nisam ti ga dao na vreme.“
Namrštila se. „Ali nismo...“
„Hajde da se ne ponavljamo. Jesmo venčani, Iv. I te kako. Uzmi je.“
I dalje je oklevala. Zacoktao je pa sam otvorio kutiju. Izvadio je zlatni
lanac, odložio kutiju, stao iza nje i stavio joj lanac oko vrata. Pognula je
glavu bez reči kako bi ga zakačio. Kada je završio, opipavala je prstom
dragi kamen koji je visio sa lanca. Bio je u pitanju jedan dijamant. Odlučio
je da je Za nju jednostavnost. Primetio je da je lanac dobre dužine. Kada
bude pustila dijamant, savršeno će se osloniti na udolinu između njenih
grudi.
Kada je ustuknuo od nje, prvo je bio hladan i pomalo ljut. Nije rekla
ništa, samo je držala glavu pognutu. Potom ju je čuo kako guta knedlu i
shvatio da potiskuje suze. Šta sad, dođavola? Stavio je ruke iza leđa i
osećao se neprijatno.
,,Hvala“, konačno je izustila. „Veoma je lepa i uvek ću je ceniti. Ali ja
nemam ništa za tebe.“
Ispustio je zvuk kojim je poručio da to nije važno.
„Ejdane“, kazala je i pogledala ga, „sva moja nova garderoba je stigla
od gospođice Bening, ali još uvek nije stigao račun.“
Sada se on namrštio.
„Jesi li ti platio?“
„Naravno“, kazao je nadmeno.
Stisnula je usne i pomislio je da će se ponovo posvađati.
„Nije trebalo da bude ovako. Nije trebalo da bude nikakvog odnosa.
Tako mi je žao.“
„Treba da siđemo“, kazao je i pružio ruku. „Vulf neće biti srećan ako
budemo kasnili.“
„Je li on ikada srećan?“, pitala je i spustila ruku na njegov rukav. „Je li
on nesrećan čovek, Ejdane? Ili je samo prirodno hladan?“
„Niko to ne zna zasigurno. Ne dozvoljava nikome da mu se približi.“
Osim što je jutros dozvolio njoj da ga poljulja. Možda ipak ima čoveka iza
njegovog štita.
~ 137 ~
Iv je bila nervozna tokom jutra. Ali nekako je prkos neodobravanju

Ejdana, vojvode i markize, pa čak i same kraljice, pomogao da zamaskira
strahove. Večeras nije imala takvu odbranu. Samo se pitala hoće li je noge
izdati. Usredsredila se da se ne oslanja previše na Ejdanovu ruku.
Kako je uopšte dovela sebe u ovu situaciju? Činilo joj se da je koliko
juče bila u dolini u Ringvudu i brala zumbule okružena najdražima i
najbližima. A sada se uputila na bal najviše klase u kući Bedvinovih u
Londonu, a bal se održava u njenu čast.
Onda su sišli niz stepenice i približavali su se sali za bal i Iv je videla
vojvodu i Aiejna besprekorno odevene u crne frakove. Vojvoda je imao
sive pantalone i srebrni prsluk, a Alejn žutosmeđe pantalone i
zagasitozlatan prsluk, a obojica su nosila veoma bele košulje i obilnu
količinu čipke oko vrata i zglobova. Freja je stajala malo iza njih, izgledala
je zanosno u haljini i sa perjem u nijansama od tamnozelene, preko
morske nijanse zelene, do tirkizne. Svi troje izgledali su kao prave
aristokrate, što su i bili. A naravno, tu je bio i Ejdan u svojoj svečanoj
uniformi.
I tako je Pepeljuga stigla na bal, pomislila je nevoljno i nasmešila se.
„Šarmantno“, kazao je Alejn i otmeno se naklonio. „Pretpostavljam da
je Ejdan rezervisao prvi ples i prvi valcer sa tobom. Mogu li da dobijem
drugi valcer?“
„Valceri?“ Ejdan se namrštio kad ga je Iv pogledala. „Večeras će biti
valcera, Vulfe?“
„Tetka Ročester me je uveravala da su neophodni na svakom
otmenom balu“, odgovorio je vojvoda i osmotrio Iv od glave do pete,
ponovo dopola podignutog monokla. „Naravno, lejdi Ejdan, pošto je zrela
i udata žena, moći će da ga pleše i bez odobravanja pokroviteljici
Almaka.“
„Oh“, kazala je Freja, „koga zanimaju te starice? Znaš li korake,
Ejdane? Bila bi prevelika šteta da gaziš Iv.“
„Plesao sam valcer u Španiji“, rekao je. „Ali da li Iv zna korake? Znaš
li?“
„Naučila sam ih ove nedelje i vežbala sam sa Alejnom.“
„Zaista?“ Ejdanovo mrštenje pretvorilo se u nešto slično prekoru. „To
je izuzetno lepo od njega.“
,,Da.“ Iv se ozareno nasmešila. Da li je moguće da je ljubomoran? Na
svog brata? Kako divno!
~ 138 ~
„Dođi da vidiš“, kazala je Freja i uhvatila Iv za ruku pa je povukla u

pravcu vrata sale za bal.
Od prvog pogleda na salu za bal, Iv je zastao dah. Stotine sveća gorelo
je u tri kristalna lustera, kao i u zidnim svećnjacima poredanim duž cele
prostorije, a njihova svetlost se presijavala na pozlaćenom plafonu i
zidovima. Zidne vaze i krupne pozlaćene saksije bile su pune cveća u
različitim nijansama bele i žute. Njihov miris ispunjavao je vazduh.
Francuska vrata koja su vodila na balkon bila su širom otvorena i otkrivala
šarene lampione poredane po ogradi. U jednom uglu sobe sedeo je
orkestar u punom sastavu, formalno odeven i štimao instrumente iza
nizova cveća.
„Tetka Ročester je šapnula Vulfu koje ti je boje haljina“, kazala je Freja
i zasmejala se. „Dobro je što nisi promenila haljinu kao onu za dvor.“
„Oduševljena sam“ priznala je Iv.
„Nema potrebe da budeš. Raširila se priča o onome što se jutros
dogodilo, u to nema sumnje. Biće poznato da si se pojavila pred kraljicom
u crnom i da ti se obratila s odobravanjem. Nema veće časti. Zadivljena
pažnja visoke klase pripala je tebi i pre nego što su te upoznali. Vulf je
podigao obrve. Očekuje da se brzo vratiš.“
Iv se okrenula i požurila nazad i pridružila se redu za prijem dok joj je
srce i dalje divljački lupalo, ali sada se strahu priključilo uzbuđenje.
Smirila se tako što je razmišljala o pismu koje će sutra moći da napiše i
pošalje kući.
Uprkos iznenadnoj objavi bala za to doba godine, toliko je gostiju
stiglo u roku od sat vremena da se Iv zapitala hoće li imati dovoljno
prostora za sve njih. Stajala je između Ejdana i vojvode i naklonila se
sigurno stotinu puta pre nego što je bilo gotovo. Nikada se nije tako dugo
smešila. Celo lice ju je bolelo. Mora da je prilično prijatno biti vojvoda ili
Ejdan, koji su samo gledali nadmeno.
„Ući ćemo i započeti ples“, konačno je objavio vojvoda tokom pauze u
pristizanju gostiju. „Ja ću pozdravljati kasnije goste kako budu dolazili.“
Ponovni ulazak u balsku salu bio je istovremeno napet i uzbudljiv
trenutak za Iv. Izgledala je dvostruko prostranije i zapanjujuće sa gostima.
Bila je zahvalna na Ejdanovoj stabilnoj ruci na svom laktu i nasmešila mu
se. Iznenadio ju je nalet nežnih osećanja prema njemu.
Prvi set sadržao se iz seoskih plesova koje je Iv dobro poznavala. To
su, zapravo, bili plesovi uz koje je igrala na proslavi venčanja u Hejbridžu.
~ 139 ~
Ali jedno je lupkati potpeticama na seoskom skupu, a potpuno drugo

plesati u londonskoj sali za bal u jeku sezone za balove.
„Mili bože“, rekla je kada su zauzeli svoja mesta na uzglavlju dva duga
reda, jedan za dame, a drugi za gospodu. „Moramo li da se vrtimo skroz
do kraja reda?“
„Moramo. Pred svima. Više se i ne nadam da mi se neće zavrteti u
glavi.“
Uputila mu je ozaren osmeh. Ponovo je videla taj suvi humor skriven
iza bezizražajnog lika. „Naravno da neće. Ti si vešt plesač. Možemo da
plešemo zajedno samo dvaput večeras. To je jedno od strogih pravila
visokog društva. Tvoja tetka se postarala da to razumem. Hoćeš li plesati
valcer sa mnom?“
„Moram. Kako bih saznao koliko je Alejn dobar učitelj.“
„Ali naučio me je profesor plesa. Alejn je samo imao neopisivo
strpljenje da mi bude partner.“
„Hmmm.“
Iv je neočekivano shvatila da je moguće da se pomalo zaljubljuje u
svog supruga. Ali srećom, nema vremena da istraži tu uznemiravajuću
mogućnost. Orkestar je zasvirao živahnu melodiju i Iv, ustreptalog srca,
započela je prve korake svog prvog velikog bala u visokom društvu.
Raskoš tog događaja ju je savladavala. Ponovo je imala utisak da se obrela
na stranicama dečje knjige bajki. Ali prizori, zvukovi i mirisi su bili veoma
stvarni, kao i osećaj krajnjeg uzbuđenja. Kada je došao red na njih da se
zavrte niz prostor između dugačkih redova kako bi zauzeli svoja mesta na
njihovom kraju, otvoreno se nasmejala. To je bilo, naravno, strogo protiv
pravila. Lejdi Ročester joj je objasnila da dame nikada ne izražavaju
otvoreno svoj entuzijazam u javnosti, već odaju utisak da se dosađuju. Iv
nije marila, iako je znala da su brojne oči u prostoriji uprte u nju. Smejala
se.
A onda se dogodila zaista izuzetna stvar. Lice njenog supruga, mračno
i oštro kao i uvek, polako se opustilo u... ne bi se to moglo nazvati
osmehom. Lice mu se nije smešilo, a nisu ni usta. Ali oči jesu. Omekšale
su i zasijale izrazom koji je mogla da opiše samo kao osmeh.
I ceo svet se nasmešio.
Iv se izgubila u sopstvenoj radosti. Oči su joj bile usredsređene na
Ejdana. Ali delom je bila svesna okruženja, kao i da je više ne plaše
desetine ljudi koji je posmatraju. Neka gledaju. Neka osuđuju njene
~ 140 ~
osmehe. Ne zanima je. Ejdan joj se smeši. Da, smeši se. Mogla bi se zakleti
da je tako.
Nastavila je da pleše, smešila se, smejala se, razgovarala sa Ejdanom i
ponekad sa najbližim parovima u redovima. Uživala je možda više nego
ikad u životu. Negde iza te misli, znala je, postoji zdrav razum. Ali večeras
ne želi da se suoči sa njim. Večeras će uživeti u svojoj ulozi Pepeljuge na
balu.
Dok je Iv plesala naredna dva seta, prvo sa Alejnom, a potom sa

vikontom Kimblom, Ejdan se družio sa nekim pratiljama, majkama i
bakama koje su čuvale svoje mlađe ženske potomke, iako bi mnoge od njih
bile srećnije da su u prostoriji za kartanje. Kretao se od grupe do grupe, ali
je uvek stajao tako da može da posmatra svoju suprugu.
Moguće je da će tetka Ročester smatrati neuspehom veći deo svog
nedeljnog truda. Možda će i Vulf tako pomisliti. Iv je nesumnjivo bila
drugačija od svih drugih dama. Otvoreno je uživala, smešila se, smejala
se, plesala sa onoliko entuzijazma koliko i otmenosti. I sijala je. Ali nije mu
se činilo da je iko gleda prekorno. Naprotiv.
„Lepa devojka“, kazala je udovica lejdi Harvingdin. „Sija kao što bi
svaka srećna mlada trebalo da sija. Mora da radite nešto kako treba,
pukovniče.“
Bio je neporecivo očaran svojom suprugom. Bila je poput nagoveštaja
proleća u hladnoj zimi njegovog života. Možda nije obećanje, jer za njih
nema budućnosti. Ali nije želeo o tome večeras da razmišlja. Večeras će
samo uživati gledajući je i radovaće se valceru sa njom i što će je imati
samo za sebe kada se bal završi. Plašio se da će mu užasno nedostajati
kada se bude vratila u Ringvud, ali ipak je potisnuo svaku misao koja bi
mogla da mu naruži trenutno uživanje.
Sledeći set bio je valcer i konačno je mogao da povede Iv na podijum
za ples.
„Ejdane“, rekla je kada je muzika zasvirala, „da li znaš neki lepši
ples?“
„Ne. Verujem da je valcer ples koji anđeli plešu na oblacima.“
Zasmejala se. „Dopada mi se kad to radiš. Izgledaš potpuno ozbiljno,
a onda kažeš nešto besmisleno. Jesi li srećan?“
„Kako da ne budem? Nalazim se na balu visoke klase koji će sigurno
biti proglašen najboljim neplaniranim balom sezone. Bjukasl me budno
motri, kao i ostale oči ovde, osim onih koje su omađijane tobom. I ovde
~ 141 ~
sam sa suprugom koja neprestano ponavlja da nismo u braku. Ko u mojoj

situaciji ne bi bio srećan?“ Preterano ju je zavrteo iza ugla kom su
se približavali.
Ponovo se nasmejala, a onda su utihnuli. Valcer je uvek smatrao
prilično užasnim i sramnim. Njegove partnerke bile su dame sa kojima je
plesao iz poštovanja. Biti pola sata lice u lice sa ženom koja mu nije
posebno privlačna ili je, još gore, tuđa supruga, nije njegova zamisao
lepog provoda.
Ovaj valcer je bio čaroban. Iv je bila vitka i visoka, njena glava dopirala
je do njegove brade. Imala je lagan i otmen korak. Leđa su joj se izvijala
pod njegovom rukom i pretpostavljala je svaki njegov pokret, tako da su
savršeno uklapali korake. Boje haljina, perja i sakoa činile su veličanstven
kaleidoskop nijansi dok su se okretali. Dragulji su sijali pod sjajem sveća.
Poželeo je da se ples produži. Ali, naravno, kraj je bio neizbežan.
„Ah, ovo je bilo čarobno! zadihano je kazala Iv rumenih obraza i sa
sjajem u očima. „Izvrstan si plesač, Ejdane. Zaista bih volela da smemo još
jednom da zaplešemo.“
Primetio je da dužnost zove. Pokazao je glavom u pravcu Bjukasla koji
je stajao na dovratku i upitno ga posmatrao.
„Stiže još gostiju”, rekao je i ponudio joj ruku. „Zaista lepo kasne.
Idemo da ih dočekamo.“
„Ako još ljudi dođe, neko će morati da pleše na balkonu, jesi li ikada
video toliko ljudi na jednom mestu? Ja sigurno...“
Ućutala je usred rečenice, a kada ju je Ejdan pogledao, primetio je da
joj se osmeh sledio, a pogled bio uprt u ljude koji su prilazili ulazu. Na
trenutak joj je i korak posustao.
„Gospođo,“ obratio joj se Bjukasl, „mogu li da Vam predstavim
gospodina Čarlsa Overlija, iz našeg poslanstva u Rusiji? I vikonta
Densona, takođe iz ambasade? Lejdi Ejdan Bedvin i pukovnik Bedvin, moj
brat.“
Iv se naklonila kao i lejdi Overli. Gospoda su razmenila pozdrave.
„Vratili ste se u Englesku da proslavite pobedu?“, pitao je Ejdan
gospodina Čarlsa.
„Jesmo. Zapravo, vratili smo se pre dva meseca, kada je pobeda
saveznika bila izvesna. Ali se svakako radujemo skorašnjem dolasku
cara.“
„Čestitam na venčanju, lejdi Ejdan.“ Lejdi Overli se zakikotala. „Ovo
je pravo postignuće. Bedvinovi prilično vešto izbegavaju brak.“
~ 142 ~
Iv se nasmešila, ali kada ju je Ejdan pogledao, video je da joj je lice

prebledelo, a usne izgubile rumenilo. Bilo mu je savršeno jasno da već
poznaje jednog od troje gostiju, a pretpostavio je da je u pitanju plavokosi,
nasmešeni, izuzetno zgodni Denson. Naklonio joj se.
„Vidim da se priprema naredni ples“, kazao je. „Da li biste mi učinili
čast, lejdi Ejdan? Naravno, uz pristanak pukovnika Bedvina.“
Ejdan je klimnuo glavom, a Iv je bez reči ili pogleda, pošla nazad u
salu.
Neko vreme su plesali. Denson se šarmantno smešio svima oko njih, a
Iv je spustila pogled, njeni pokreti bili su automatski, a iskra je nestala.
Kada je orkestar napravio pauzu između pesama, Denson je pognuo glavu
da joj nešto kaže, spustio joj ruku na lakat i poveo je na balkon.
Ejdan ih je gledao kako odlaze i iza leđa stisnuo prste u pesnicu.
„Da li postoji neko diskretnije mesto na koje možemo da odemo?“

pitao je.
Na balkonu su se nalazila još dva para, kao i veća, glasnija grupa
naspram njih.
„Ne“, odgovorila je.
Ali on je video stepenice koje vode u baštu i poveo je u tom pravcu.
Ispod balkona nalazile su se šljunkovite staze, klupe i ukrasno jezero sa
fontanom. Lampe su visile sa drveća, a nekoliko gostiju je šetalo. Veče je
bilo toplo.
Vratio se u Englesku pre dva meseca. Mesec dana pre njenog braka.
Možda i pre Persijeve smrti. Bio je u Engleskoj sve vreme.
,,Iv,“ rekao je kada su stigli do podnožja stepeništa, „nisam imao
predstavu da si se udala za Bjukaslovog brata. Sve dok večeras nisam
stigao, sve dok nam niste prišli, nisam imao predstavu.“
„U Engleskoj si već dva meseca.“
„Bio sam zauzet. Jedva da sam imao slobodnog vremena. Hteo sam
svaki dan da dođem u Oksfordšir da te posetim. Ne mogu da ti opišem
koliko si mi nedostajala.“
„Dva meseca.“ Dva meseca za nekoga ko se zakleo da će požuriti kući
čim kroči na englesko tlo!
„Kako si mogla to da učiniš, Iv? Imali smo dogovor, Mi...“
„Persi je umro. Poginuo je u bici kod Tuluza.“
~ 143 ~
Poveo ju je ka jednoj klupi koja je bila malo udaljena od staze i pod

senkom niskih grana žalosne vrbe. Sela je i pogledala ga. Svetlost lampi s
drugog drveta obasjavala je njegovo savršeno lice. Izgledao je lepše nego
ikad.
„Žao mi je što to čujem. Ali zašto si to učinila, Iv? I to tako ubrzo? Zašto
si se udala za Bedvina?“
„Otac je preminuo nakon što si otišao. Možda nisi čuo njegove uslove
testamenta. Sve bi pripalo meni samo ako se udam u roku od godinu dana
nakon njegove smrti
„Trebalo je da mi pišeš i da mi javiš. Ja bih...“
„Šta bi? Požurio bi kući? Ali kako sam mogla da ti pišem čak i da nije
bilo neprimereno? Nisam znala gde da pošaljem pismo. Sasvim sigurno
nisam znala tvoju adresu u Londonu.“
„Iv, moraš da razumeš. Za čoveka na mojoj poziciji važno je da budem
viđen tokom sezone, da zabavljam i da se zabavljam. Došao bih kući na
leto. Venčali bismo se tad.“
„Da li bismo?“ Imala je utisak da je konačno počela jasno da vidi. Pre
petnaest meseci odlazak u Rusiju, bio je važniji od braka sa njom. Ove
godine je važnije zabavljanje. „Persi bi mi prepisao sve nakon što bi se
godina navršila ili bi barem podelio sa mnom. Ali je poginuo prerano. Sesil
bi sve nasledio.“
„Trebalo je da mi javiš.“ Nagnuo se nad njom. „Prokletstvo, Iv, trebalo
je da mi javiš.“
„Imala sam nedelju dana da ispunim uslove očevog testamenta.
Nisam znala da si u Engleskoj. Mogao si da nađeš način da me obavestiš.“
Iznenada je znala bez zrna sumnje da nikada nije nameravao da se
oženi njom. Bila mu je draga ili je, možda, bio zaljubljen u nju, ali ne bi se
oženio njom. Da nije bila toliko naivna i toliko zaljubljena, to bi ranije
uvidela. Ovog leta, da su okolnosti ostale iste, našao bi drugi izgovor da
odloži razgovor sa grofom.
„Zašto Bedvin? Mislio sam da mu je džep dovoljno dubok da nije
morao da se tako brzo venča sa jednom naslednicom.“
„Doneo mi je vesti o Persijevoj smrti. Kada je saznao moju sudbinu,
ponudio mi je brak.“
,,I ti si me tako lako zaboravila?“ Seo je pored nje.
„Kako bih te zaboravila? Nakon svega što nam se desilo, nakon svega
što smo proživeli?“
~ 144 ~
Upoznali su se kada je imala samo dvadeset godina. Njen otac se već

trudio da ugovori brak između njih. Upoznali su se na seoskoj jahačkoj
stazi. Pozdravili su jedno drugo i uljudno razgovarali minut ili dva, a
onda je on okrenuo konja i jahao kraj nje. Nakon toga su se često sastajali,
po dogovoru i uvek tajnovito, jer je grof odsečno odbio predlog njenog
oca. Džon je tada bio na studijama, pa u Londonu i započinjao svoju
karijeru u diplomatiji. Ali kad god bi došao kući, sastao bi se sa njom.
Njihovo prijateljstvo se neizbežno produbilo u romantičnu vezanost.
Venčaće se, obećao je Džon, kada on bude završio studije. Venčaće
se, obećao je kasnije, kada utvrdi karijeru. A onda je otišao u Rusiju.
Očekivali su da će biti odsutan godinu dana. Venčaće se čim se bude
vratio, rekao je. Očajnički je želela da se uda za njega pre nego što ode ili
da, u najmanju ruku, objave svoju veridbu, kako bi mogli da razmenjuju
pisma dok je odsutan. Plakala mu je u naručju, a on ju je čvrsto grlio i
sam prolio koju suzu, A onda... a onda se nekako prešla granica grljenja.
Ljubili su se, pa se fizički zavetovali jedno drugom na večnu ljubav.
Nikada nije zažalila. Sve do sada. Mislila je da je to ljubav. Možda i
jeste bila. Ali je posvećenost poticala samo od nje. A čak je i ona to
prekršila na kraju.
„Kako bih mogla da te zaboravim?“, ponovila je. „Ali, Džone, previše
toga sam mogla da izgubim. Previše ljudi zavisi od mene, uključujući i
decu. Ti čak ni ne znaš za decu. Pukovnik Bedvin mi je ponudio priliku da
ih spasim. Bio je veoma brižan.“
„Brižan?“ Uhvatio joj je desnu ruku i spustio na svoje grudi. „Brižnost
je dovoljno dobra, Iv, kada znaš da postoji mnogo više?“
Povukla je ruku i podigla pogled. Ejdan je stajao na stazi na nekoliko
koraka od njih. Brzo je ustala.
„Posle ovog seta je večera. Ne želiš da kasniš, Iv. Izvinite moju
suprugu, Densone.“
Iv se nije osvrnula ka Džonu. Ostao je na mestu i nije rekao ništa.
Spustila je ruku na Ejdanovu podlakticu. Svi mišići ispod bili su čvrsti kao
stena.
„Možda ćeš uspeti da povratiš osmeh dok se vratimo u salu.“
„Ejdane...“
„Ne sada“, kazao je tiho. „Ovo nije ni vreme ni mesto, gospođo.“
~ 145 ~
16.
Spustila je lepezu na naslon kauča u njihovom privatnom dnevnom

boravku i svukla rukavice. Potom je izvadila peruške i tako razbarušila
neke lokne pokupljene na potiljku. Raspoloženi osmeh koji je nosila cele
večeri i pola noći ostavljen je ispred vrata. Bila je bleda i iscrpljena.
Nijednom ga nije pogledala niti je pokušala da pobegne u privatnost svoje
garderobe,
„Bila si skoro indiskretna“, rekao je,
„Na ivici, možda“, složila se i spustila ruku na dijamant na grudima.
„Ali nisam bila u potpunosti. Zar se ne očekuje šetnja sa gostom u bašti
osvetljenoj lampama?“
„I sedenje na povučenom mestu sa njim? I spuštanje ruke na njegovo
srce?“
Kako bih te zaboravila? Bio je veoma brižan. Te reči nisu prestale da mu
odjekuju u glavi. Još uvek nije imao priliku da shvati zašto je bio tako
iznenađen i ljut i tako... povređen.
„Nisam mu pružila ruku. On ju je uzeo, a ja sam je povukla.“
„Ah, izvinjavam se.“ Stao je pred kamin s rukama iza leđa i gledao joj
pognutu glavu. „Sve je bilo na silu, ples, iskradanje na balkon, šetnja
baštom i odabir povučene klupe u tami, kao i držanje za ruku.“
„Ejdane...“ Podigla je pogled, ali nije imala šta više da kaže. Oči su joj
bile mračne od tuge.
,,Ko je on? Moram priznati da je meni nepoznato ime oba gosta.“
„Vikont Denson je sin grofa od Lafa. Žive u Didkot parku, na desetak
kilometara od Ringvuda.“
,,Ah“, kazao je shvativši da se ponaša kao uobičajeni ljubomorni
suprug, a ipak, nije mogao da se zaustavi. Bio je očaran njom tokom prvog
sata bala. Bio je... da, zapravo, pomalo se zaljubljuje u nju. Možda je dobro
Što se dogodilo nešto što ga je vratilo u stvarnost. Ali još uvek je
osećao ljutnju i bol.
Trudila se da kaže više, ali onda je samo odmahnula glavom i poigrala
se sa jednim perom koje je ležalo na rukavicama.
~ 146 ~
„Lagala si me. Rekla si da ne postoji niko drugi. Rekla si mi da ne želiš

da se udaš ni za koga drugog.“
„Ne. Dozvolila sam ti da to pretpostaviš i nisam ti protivrečila.“
„Dakle, u pitanju je prećutkivanje, ali je svakako laž. Trebalo je da mi
kažeš. Nametnuta mi je nepravedna uloga zlikovca u onom prizoru u
bašti.“
„Onda nisi čuo sve, ili nisi čuo ništa što sam rekla.“ Ponovo je spustila
ruku na dijamant. „Rekla sam mu da si spasio mene i sve koji od mene
zavise. Rekla sam mu da si bio veoma brižan prema meni,“
„Brižan!“, rekao je s istim naglašavanjem kao Denson. „Ne radim ništa
iz brižljivosti, gospođo. Nikada me nisu optužili da sam brižan. Oženio
sam se tobom kako bih odužio dug umirućem čoveku.“
„Zašto si onda toliko ljut?“
Bilo je to neprijatno pitanje na koje nije imao odgovor.
„Taj privatni susret se neće ponoviti. Da li se toga plašiš? Da ću
osramotiti tebe i tvoju porodicu? To se neće dogoditi.
Svesno sam izabrala da ne čekam vikonta Densona, već da se udam za
tebe. Nema prevare, Ejdane. Naš brak nikada nije trebalo da bude više od
braka iz koristi. Nismo očekivali da ćemo provesti više od dva ili tri dana
zajedno, zar ne? Prihvatila sam posledice svojih postupaka. Prihvatam ih
i sada.“
Znao je da bi trebalo tu da prekine raspravu. Bila je razumna i iskrena.
„Pretpostavljam da je on bio tvoj ljubavnik.“
Blago je odmahnula glavom, ali ne da bi porekla, shvatio je. „Pusti to,
Ejdane. To je sve u prošlosti. Gotovo je. Prošlo je.“ U glasu joj se začuo
blagi drhtaj, ali je samo mogao da nagađa koja je to emocija izazvala.
„Da li je gotovo?“ Mrzeo je činjenicu što sada zna ko joj je bio
ljubavnik. „On je sin tvog komšije. Nakon što te vratim u Ringvud, mene
više neće biti.“
„Ejdane.“ Zglobovi na prstima su joj pobeleli oko dijamanta, „Nemoj.“
Zamišljeno ju je gledao. Nije ga zanimalo što mu nije došla kao devica,
mada jeste bio iznenađen. Ali ga zanima što još uvek voli tog čoveka, što
je neophodnost da se uda za njega uništila sve njene nade za buduću sreću.
Osećao se kao zlikovac u drami, iako je znao da nije i da ga Iv tako ne
posmatra. Kakva je on budala! Zar je zaista spustio štit dovoljno da se
zaljubi u nju i da onda sazna da joj je srce na drugom mestu? A odlično je
znao da je vezan čašću da je ostavi zauvek u roku od dve nedelje. Zar nije
~ 147 ~
još pre mnogo godina naučio da je osećanja najbolje držati vezana

dovoljno duboko u srcu da bi mogao da ubedi sebe da takve stvari i ne
postoje? Nije bez truda i razloga stekao reputaciju čoveka čvrste ruke i
kontrole.
„U pravu si. Sasvim. Nećemo više govoriti o ovome. Ukoliko Denson
ponovo pokuša da ostane nasamo s tobom, obeshrabrićeš ga.“
Stisnula je vilicu. „To je nepotrebno, Ejdane. Neću da mi izigravaš
autokratskog supruga. Imala sam izbor da razmišljam samo o svojoj sreći
i da čekam ljubav ili da razmišljam o sreći drugih ljudi i udam se za tebe.
Odabrala sam tebe. Ako bih mogla da vratim vreme, učinila bih isto.
Donela sam odluku i živeću odana njoj. Ne zbog Bedvinovih, već
zbog sopstvenog samopoštovanja.“
Odsečno se naklonio. „Dakle, nećemo više govoriti o ovome. Želim ti
laku noć“
I dalje ga je gledala, prebledela, kad se okrenuo i otišao u pravcu svoje
garderobe. Ništa se nije, zapravo, promenilo. Ništa i sve. Jedno je venčati
se kada se činilo da taj brak neće napraviti veliku razliku, osim što će joj
omogućiti da zadrži dom i bogatstvo, kao i svoje dragocene ljude kojima
je potrebna, A drugo je znati da je uništio san o ljubavi koja mora da je bila
sveobuhvatna. Iv nije žena koja bi predala svoju nevinost ako nije
strastveno volela i potpuno se predala budućem braku sa svojim
ljubavnikom. Spavao je sa njom nedelju dana, duboko zadovoljan seksom,
duboko zadovoljan njom, premda mu se nevoljno prišunjala emocija iza
leđa. Sve do sada, do večeras, nije shvatao da za njega to nije bio
samo seks. Uživala je i ona u njihovim noćima, u to nije sumnjao. Ali za
nju je to bilo fizičko zadovoljstvo, kao što je i on mislio da je za njega. Mora
da joj je srce sve vreme čeznulo za ljubavnikom koji se nije na vreme vratio.
Bilo je to zastrašujuće neprijatno shvatanje. Bilo je ponižavajuće. Bilo
je... prokleto bolno.
Zatvorio je vrata za sobom i shvatio da nije sam.
„Mislio sam da sam ti rekao da me ne čekaš“, rekao je iznervirano.
„Savršeno sam sposoban da se svučem i legnem u krevet bez pomoći,
Endruze.“
„Znam. Ali ćete odbaciti garderobu kao krpu, gospodine, a onda će mi
trebati previše vremena da je popravim i ispeglam. Radije bih žrtvovao
četrdeset pet minuta sna.“
„Imaš prokleto neprimeren jezik. Ne znam zašto te držim. Nemoj
samo da stojiš tu i izgledaš kao mučenik. Pomozi mi da skinem sako. Ko
~ 148 ~
god da je pravio vojne uniforme, treba da bude nateran da ih nosi i stoji u

njima u stroju tokom bitke. Tako bi naučili, ako bi poživeli dovoljno dugo
da shvate.“
Odlučio je da večeras spava u svom krevetu. Večeras i svaku drugu
noć do kraja života. Neće više ići kod nje. Ne može. Ne može da podnese
da je ponovo dodirne.
Njegov duh je dotakao dubine tame.
Iv je ujutru pisala svoje, sad već svakodnevno, pismo kući. Imala je

toliko toga da opiše da nije znala odakle da počne. Ali umesto poletnog
raspoloženja u kakvom je mislila da će pisati, osećala se teško i na ivici
suza, iako nije uspela da ih prolije tokom noći koju je provela sama.
Džon je u Engleskoj već dva meseca. Dva meseca! A ipak, za sve to
vreme, nije našao ni dan da dođe u Oksfordšir da je poseti. Bio je previše
zauzet društvenim životom. Više od godinu dana, i godinama pre toga,
volela je i čeznula za čovekom koji nikada nije nameravao da se oženi
njom. Sada je znala da je to istina. Nije znala kakve posledice ima to
saznanje na njena osećanja. Bilo je previše rano da bi znala.
Ali misli o Džonu mešale su se sa mislima o Ejdanu. Zašto je bio tako
ljut? Zašto se ponašao kao ljubomorni, autokratski suprug kog je
prevarila? I zašto nije bila ljuta na njega? Zašto ju je povredilo što čuje da
je ponovo oslovljava sa gospođo? Zašto je krevet bio tako prazan bez njega?
I, ako je toliko volela Džona, zašto je imala utisak tokom celog bala da se
zaljubljuje u Ejdana? Da li je moguće voleti dva čoveka?
Iv se smejala kada je odložila pero nakon jedne rečenice, mada uopšte
nije bila raspoložena. Volela je dva čoveka, od kojih jedan nikad nije
nameravao da se oženi njom, a drugi se oženio njome i nameravao da je
zauvek napusti, po dogovoru i njenoj izričitoj želji.
Kada je dovršila prvi pasus pisma u kom je opisivala svoje
pojavljivanje u palati Svetog Džejmsa, iznenada su se otvorila vrata.
„Ah, ovde si“, kazala je Freja. „Mislila sam da si još uvek u krevetu.
Ne mogu da verujem da sam se uspavala i propustila jutarnje jahanje sa
Ejdanom i Alejnom. Pretpostavljam da ti ne jašeš?“
„Kako ne bih jahala? Odrasla sam na selu.“
„Ali nikada ne ideš sa nama.“
„Nikada me niste pozvali.“
„Oh. Ako čekaš da budeš pozvana sada kada si Bedvin, Iv, načekaćeš
se. Što pretpostavljam da si i radila sve do juče ujutru. Dugo se nisam
~ 149 ~
zabavila kao kad sam te videla da silaziš u crnoj haljini, podignutog nosa
kao da si u najmanju ruku vojvotkinja. I sinoć sam se divila tvom duhu,
jer sam prilično sigurna da ti je tetka Ročester rekla da ne smeš da se ceriš
kao školarka, već samo da udovoljiš povremeno nekom gostu otmenim
smeškom sa distance.“
„Oh, Mili bože, zar sam se cerila?“
„Ejdan je bio očigledno očaran. Mislim da će se o vama danas pričati u
svakoj otmenoj sobi za prijem. Bračni par koji je bio dovoljno slobodan da
gleda jedno drugo u javnosti kao da će progutati jedno drugo. Ponosim se
vama. Svi smo, naravno, znali, kada Ejdan bude pao, pašće snažno.
Pretpostavljam da isto važi za sve nas.“
,,Oh, ali...“, zaustila je Iv.
Ali joj je zaova nestrpljivo odmahnula. „Idi i presvuci se u garderobu
za jahanje i napravićemo krug po parku. Pretpostavljam da imaš
garderobu za jahanje?“
„Da, novu. Ali nemam konja.“
„Vulf ima konje, sve od najbolje sorte. Ja ću uzeti onog što sam povela
sa sobom. Tebi neće trebati neki koji jedva ide, zar ne?“
„Ne.“ Iv se nasmejala i očistila pero. Može kasnije da završi pismo.
Možda će joj svež vazduh pomoći da raspetlja misli.
„Dobro je. Mrzim žene koje umiru od straha svaki put kada konj
pokuša da se kreće brže od puzanja i onda panično gledaju oko sebe u
potrazi za muškarcem koji će im dotrčati u spas.“
Manje od pola sata kasnije bile su u sedlu i kaskale jedna pored druge
kroz ulice Londona u pravcu Hajd parka. Zaista joj je prijalo da konačno
ponovo jaše, naročito kada je dobila tako očaravajućeg konja. Bilo joj je
neobično i pomalo uznemiravajuće da ga vodi kraj kočija i pešaka.
Svi su okretali glavu za njima dok su prolazile. Freja je to uzrokovala,
znala je. Odevena u tamnozeleni komplet za jahanje, odvažan šešir sa
perjem u zlatnoj kosi koja je bila puštena i dopirala joj do struka, izgledala
je zanosno, iako niko nikada ne bi mogao da je opiše kao lepoticu. Iv se
osećala tako primitivno kraj nje, odevena u nebeskoplavi komplet
sa šeširom, kose uredno skupljene ispod njega.
„Hoćeš li doći u Lindzi Hol tokom leta? Znam da je Ejdanu ostalo još
mesec dana odsustva, ali ti možeš da ostaneš duže i da upoznaš Morgan i
Ralfa, skraćeno od Ranalf, što verovatno znaš. Ili ćeš da pođeš sa njim?“
~ 150 ~
„Ni jedno ni drugo. Vratiću se u Ringvud ubrzo nakon državne večere

u kući Karltonovih i ostaću tamo. Izgleda da ti ni Ejdan ni vojvoda nisu
objasnili prirodu našeg braka.“
„Ah, to? Nećeš valjda da se držiš tog glupavog dogovora? Umrećeš od
dosade u roku od godinu dana. Da sam na tvom mestu, zahtevala bih
svoje mesto u životu svog supruga i njegove porodice.“
„Ali ja ne...“, zaustila je Iv.
„Ejdan mi je omiljeni brat. Njegova sreća mi je važna. Nije da mi nisu
dragi svi oni, čak i Vulf. Ali Ejdan je... poseban.“
Iv je pratila svoju zaovu u park i odmah se setila kako se osećala kada
ju je Ejdan doveo tu na dan njihovog venčanja. Kao da se vratila u selo. Ali
ju je intrigiralo ono što je Freja upravo rekla.
,,U kom smislu?“
„Kao prvo, on je bio jedini koji se zauzeo za mene pre tri godine. Da li
ti je ispričao to?“
„Ne.“ Ali sećala se nečeg. „Rekao mi je da se posvađao sa vojvodom i
skratio odmor pre tri godine. Da li je to bilo zbog tebe?“
„Upravo sam se bila verila za vikonta Rejvensberga, našeg komšiju,
najstarijeg sina grofa od Redfilda. Nastupila je užasna scena jer sam ja
želela da se udam za Kita, njegovog mlađeg brata, a kada je Kit čuo za
našu veridbu, doleteo je do Lindzi Hola i lupao na vrata sve dok konačno
Ralf nije izašao. Tukli su se do krvi na travnjaku u tami, a onda se
Kit vratio kući i Rejvensbergu slomio nos, ili je možda Rejvensberg njemu
slomio. U svakom slučaju, bila je to raskošna rasprava, vredna
Bedvinovih. Ejdan je stigao kući nekoliko dana kasnije.“
„I podržao te? Užasno je što niko drugi nije. Ali kako je vojvoda od
Bjukasla mogao tako da ignoriše tvoja osećanja?“
„Očigledno još uvek ne poznaješ Vulfa. Ali sam na kraju pristala na
veridbu. Rejvensberg je, na kraju krajeva, najstariji sin i znala sam svoju
dužnost.“
Nisu jahale stazom, već preko trave. Dan je bio oblačan, a vazduh
topao i miran. Ptice su cvrkutale. Okolo je bilo i drugih šetača i jahača.
„Šta se dogodilo? Jesi li još uvek verena za njega?“
„Preminuo je. A Kit je ipak postao naslednik. Divna ironija, zar ne?
Vulf je pokušao da nas spoji prošle godine kada se Kit vratio kući; i on je
ratovao na poluostrvu. Ali kada je stigao, doveo je svoju verenicu,
primerenu i savršenu gospođicu nežnicu, i ubrzo se oženio njom. Želela
sam mu dugačak i dosadan život sa njom. Meni je to bilo dobrodošlo
~ 151 ~
oslobađanje dužnosti, naravno. Radije bih bila slobodna nego udata za

nekog starca.“
Iv ju je bliže pogledala. Sumnjala je u to da Freji nije stalo. Njena
neprijateljska nastrojenost prema njegovoj nevesti, zapravo, naznačava da
joj je možda još uvek stalo.
„Zašto je još Ejdan poseban?“ Umirala je od želje da sazna još o njemu.
Freja je pokazala napred svojim bičem. „Ono je Roten Rou. Tamo ćemo
moći malo da ubrzamo konje. Ejdan je uvek bio najiskreniji od nas, ako je
to prava reč. Obožavao je našeg oca i najviše ga je pogodila njegova smrt.
Uvek je išao sa njim kad bi obilazio farme i savetovao se sa
nadzornikom imanja. Ponekad bi nestao i niko ne bi znao gde je, a onda
bismo ga zatekli na poljima kako radi sa seljanima. Bio je srećan i vedar
dečko, uvek se smešio i smejao.“
„Ejdan?“
„A onda je otac iznenada preminuo i počele su užasne svađe sa
Vulfom. Naravno, to nikada nije tako zvučalo. Vulf se nikada ni sa kim ne
svađa kada je još neko u prostoriji. Rasprava se obavlja u njegovoj
biblioteci, a onda može da se čuje čak i smenjivanje povika i tišine. Tišina
je Vulf koji odgovara. Nikada ne podiže ton. Nikada nije morao.“ Freja je
uzdahnula. „Toliko je moćan.“
„On mi se ne dopada“, rekla je Iv, a onda se ujela za jezik jer je tako
nešto rekla njegovoj sestri.
Ali Freja se samo nasmejala. „Nije uvek bio takav. Obojica su se
promenili. Ali Ejdan je ostao dobar prema ostalima. Ja sam bila u
godinama kada nisam smela da promolim nos napolje bez pratnje, Ejdan
je uvek bio spreman da ide sa mnom, čak i ako bi bio usred nekog posla.
Uvek bi išao na pecanje ili pucanje sa Alejnom i Ralfom. Provodio je
mnogo vremena i u dečjoj sobi sa Morgan.“
Suze koje Iv nije mogla da prolije prethodne noći sada su se nakupile
u njenim grudima i grlu. Bile su bolne. Bilo joj je daleko prijatnije da
poznaje svog supruga samo kao hladnog, zlovoljnog čoveka.
„Zašto su se uvek svađali?“
,,Ko zna? Ah, konačno Roten Rou. I nema gužve, hvala bogu. Zašto ne
pitaš Ejdana? Udata si za njega. Zar nikad ne razgovarate?“
Bilo je to retoričko pitanje. Freja je poterala konja u laki galop i Iv je
učinila isto. Staza je bila dugačka, široka i prava i služila je isključivo za
konje. Pešaci su hodali sa strane, s druge strane ograde.
~ 152 ~
„Trkamo se do kraja staze“, kazala je Freja i uz uzvik je nestala, nisko

nagnuta nad vratom konja.
Iv je jurila za njom. Obe su se smejale dok su stigle do ugla Hajd parka,
odnosno kraja Roten Roua, skoro jedna do druge.
„Pobedila sam“, objavila je Freja.
„Za milimetar“, pobunila se Iv, „i zato što si krenula pre mene.“
„Vidi, vidi“ začuo se muški glas. „Iznenada imamo dve prostakuše u
porodici, tri kada nam se Morgan bude sledeće godine pridružila.“
Bio je to Alejn koji mora da je tek ušao u park. Ejdan je bio sa njim. Taj
trenutak bio je bolan za Iv. Nije ga videla otkako se sinoć povukao u svoje
odaje. Nije znala da li su se posvađali ili ne, da li jutros razgovaraju ili ne.
Pogledao ju je uz podignute obrve.
„Nisam znao da jašeš.“
„Nikada me nisi pitao “ Podigla je bradu, a njen smeh je nestao.
Alejn se uključio. „Slutim bračnu raspravu. Freja, trkajmo se do
drugog kraja. Ili si iscrpljena od tako teške pobede?“
Frejin odgovor bio je prezirno otpuhivanje. Okrenula je konja i otišla,
a Alejn je pojurio za njom.
Ejdan je bio u staroj uniformi. Izgledao je kao da mu je prijatno u njoj
i u sedlu istog moćnog konja kog je jahao u Londonu na dan njihovog
venčanja. Takođe je izgledao namrštenije nego inače.
„Mogla si da tražiš da pođeš sa nama bilo kog jutra kad sam ustao iz
tvog kreveta i rekao da nameravam da idem na jahanje sa bratom i
sestrom.“
„Prvih nekoliko dana nisam imala garderobu za jahanje.“
„To bi moglo da se ispravi. Jedna reč gospođici Bening i završila bi je
u roku od nekoliko sati.“
„Dakle, tvoja reč je podjednako važna kao vojvodina ili reč tvoje
tetke?“
„Naravno. Hajde da jašemo.“
Jahali su jedno kraj drugog uz Roten Rou i neko vreme nisu rekli ništa.
Oboje su u znak pozdrava klimali glavom drugim jahačima i pešacima, od
kojih je neke Iv prepoznala sa sinoćnog bala.
„Freja mi je pričala šta se dogodilo pre tri godine i prošlog leta.“
„O Kitu?“ Pozdravio je još jednog jahača. „Sudeći po Ranalfovim
rečima, bila je povređena, ali ne bi to priznala ni pod pretnjom smrću.“
~ 153 ~
„Volela ga je?“
„Jedna stvar je karakteristična za Bedvinove, a to je da ne zavole lako,
ali kada zavole, to je do kraja života. Ne bi to pretpostavila o nama, zar
ne? Naravno, niko od nas u ovoj generaciji osim Freje to nije iskusio, tako
da ne znamo zasigurno. Mislim da će joj trebati mnogo vremena da se
oporavi. A možda nikad i neće.“
Niko od nas... osim Freje to nije iskusio. Te reči su je neobično zabolele. A
nesumnjivo su pokazale da je Frejino uverenje neosnovano. A ipak, ona je
rekla skoro istu stvar o ljubavi i ovoj porodici. Kako je tužno što je izgubila
čoveka kog je volela i što je Ejdan bio nateran čašću da stupi u brak bez
ljubavi. Sinoćna iscrpljenost sada je pripadala dalekoj prošlosti.
„Svakog jutra ćeš jahati sa nama, počevši od sutra. Reći ću služavki da
te probudi na vreme.“
Neće je on probuditi? Dakle, neće se vratiti u njen krevet?
„Hvala.“
„Ako postoji još nešto što bi radila ili ako bi negde išla, samo mi reci i
organizovaću se da ti pravim društvo.“
Bila je to zvanična, hladna ponuda. Suprug ispunjava svoju dužnost.
„Prokleta bila, Iv“, kazao je tiho nakon nekoliko napetih,
neprijateljskih trenutaka tišine. „Prokleta bila.“
Trgnula se od iznenađenja. Zbog čega je proklinje? I zašto tako teškim
rečima? Okrenula je glavu od njega, a onda poterala konja ka ogradi kako
bi se pozdravila sa jednom devojkom i njenom majkom, koje su juče bile
ispred nje i lejdi Ročester u redu u palati Svetog Džejmsa.
~ 154 ~
17.
Tokom naredne nedelje Ejdan je proveo neko vreme u društvu svoje

supruge, najviše tokom ranog jutarnjeg jahanja parkom, na dva bala,
jednom privatnom koncertu i jednom odlasku u pozorište, gde su sedeli u
loži Bjukaslovih. Ali čak i tada su izbegavali da ostanu sami zajedno.
Većinom je Ejdan bio sa Alejnom ili poznanicima iz vojske koji su došli u
London zbog proslave. Provodio je jutra u klubu, popodneva na boksu ili
natrkama, a slobodne večeri bi provodio ponovo u klubu nakon večere
kod kuće. Noći je provodio sam u svom krevetu.
Koliko je on znao, Iv se više nije sastajala sa Densonom. Kad god nije
bila sa njim, skoro uvek bi bila kod kuće ili bi izašla sa tetkom Ročester,
Frejom ili sa obema. Nije da su joj trebale pratilje. Rekla mu je da će ostati
vema njihovom braku i verovao joj je. Ali je mrzeo pomisao što ona mora
da čezne za samo jednim kratkim susretom sa svojim ljubavnikom. I
mrzeo je sebe još više zbog ljubomore koju nije mogao da potisne.
Brojao je dane dok ne stignu evropske vođe u Englesku i do večere u
kući Karlton. Nakon toga biće drugih proslava, ali će ona suštinski biti
slobodna da se vrati kući. Nije ni sumnjao da će otići što pre bude mogla.
Grozničavo se tome nadao. Želeo je da ode iz njegove kuće i njegovog
života. Istovremeno bi osetio nalet panike na tu pomisao.
Kako mrzi ovu emotivnu podvojenost.
Konačno je stigao dan kada su u Englesku došli očekivani gosti. Sedeli
su svi za doručkom, čak i Vulf, koji danas nije otišao u parlament.
„Jeste li ikada videli toliku gužvu u Londonu?“, pitala je Freja. „Jedva
da smo prošli kroz park, a povratak je bio još gori. Jesi li izlazio od jutros,
Vulfe?“
„Još uvek nisam. Verovatno i neću. Ne bih da me gnjavi londonska
gužva. Ali izgleda da ovog puta nije samo priča da su saveznici zaista
stigli u Englesku. Vojvoda od Klerensa je doveo neke brodom. Očekuje se
da stignu danas u London.“
„Tako misle svi u Londonu“, uključio se Alejn. ,,I svi su odlučili da ih
vide kako dolaze. Pretpostavljam da će posle toga nastati pravo ludilo. To
je dovoljno da punim galopom pobegnem u Lindzi Hol.“
~ 155 ~
„Ali zbog proslava smo došli“, podsetila ga je Freja uzdahnuvši. „Po

Vulfovom naređenju, naravno. To je, valjda, divna prilika, istorijski
trenutak, proslava poraza Napoleona Bonaparte.“
„Da li znate ko tačno danas dolazi, Vaša milosti?“, pitala je Iv i blago
se nagnula napred.
„Ruski car, pruski kralj, austrijski princ, maršal fon Biluher, između
ostalih.“
„Ali ne i vojvoda od Velingtona?“
„Ne, Velington ne.“
„Ah, to je razočaranje. Ali kako će biti uzbudljivo videti ostale kako
stižu. Ne krivim ljude što se okupljaju.“
Ejdan je primetio da su joj obrazi rumeni i da joj oči sijaju. Izgledala je
izuzetno lepo, a ipak, odavno nije mogao da je vidi drugačiju.
„Videćete sutra uveče sve, gospođo,“ podsetio ju je Bjukasl, „u daleko
civilizovanijoj atmosferi kuće Karlton. Videćete i princa od Velsa i
kraljicu.“
„To će biti predivno. Ali današnje uzbuđenje je drugačije. Svi mogu da
ga podele, bez obzira na klasu. Sreća spaja ljude različitih slojeva i nacija.
Zar nisi osetila to jutros, Freja? Nisi ni ti, Alejne?“
Alejn se zakikotao. „Pretpostavljam da želiš da se vratiš tamo i da te
gurkaju i da ti probiju bubne opne bukom, a da ti nos vređaju mirisom
ljudi koji se ne kupaju.“
„Oh, da. Zaista želim. Zar ne želi niko više?“
„Pretpostavljam“, kazao je Bjukasl naslonivši se na svom mestu dok se
poigravao sa monoklom u ruci, „da ima ljudi naše klase koji ne mogu da
odole takvom javnom spektaklu.
Ali pomalo je vulgarno učestvovati u tako masovnom iskazivanju
histerije.“
„Histerije? Ne, sigurno nije to u pitanju, Vaša milosti. Ja bih to nazvala
euforijom.“
Ejdan je spustio salvetu na sto. „Ako želiš da izađeš, Iv, pravicu ti
društvo.“
„Oh, zaista?“ Jedva da ga je gledala ovih dana, a kada bi to učinila,
pogled joj je bio suzdržan. Ali sada ga je gledala sa punom toplinom i
iskrom radoznalog deteta kome je obećana poslastica. „Da li bi ti strašno
teško palo, Ejdane?“
~ 156 ~
Bi. Bilo mu je blago odbojno da postane deo gužve na ulicama. Ali Iv

je želela da ide i nije ništa tražila od njega još od bala.
„Otići ćemo bliže londonskom mostu i gledaćemo ih sa Dovera.“
„Ako uspete da stignete tamo“, kazao je Alejn.
„Stići ćemo“, rekao je Ejdan i Alejn se nasmejao.
„Oh, hvala ti“, rekla je Iv i ustala. „Idem da se spremim, ako me
izvinite svi. Freja, što ne bi pošla sa nama? A ti, Alejne?“
Ejdan je očekivao zlokobni komentar od sestre. Ona je samo slegnula
ramenima i izgledala zainteresovano.
„Neprestano me oduševljavaš, Iv. Zbunila si i Vulfa i tetku Ročester
svojim ispadima, a ipak, si odolela njihovim pokušajima da te oblikuju u
otmenu buduću vojvotkinju koja očekuje titulu u dosadi.“
„Mnogo sam naučila od tvoje tetke. I na svemu sam zahvalna.“
Bjukasl je podigao obrve. „Dakle, deco, bolje bi bilo da požurite, inače
ćete propustiti zabavu.“
Ispostavilo se da nije bilo predstave koju bi mogli da propuste, osim
što je prestonica poludela. Nekako je njihova otvorena kočija uspela da se
približi londonskom mostu. Možda jer je Ejdan odabrao da obuče
uniformu, a u gužvi je i bilo dovoljno ljudi spremnih da ga pozdrave,
potapšu po ramenu, rukuju se sa njim i raščiste prolaz kočiji. Put od mosta
do palate Svetog Džejmsa bio je oivičen kočijama i pešacima, a svi su bili
glasni i raspoloženi. Svaki prozor svake zgrade bio je pun ljudi. Prodavci
hrane i drugih dobara dobro su zarađivali. Kao i džeparoši, pomislio je
Ejdan. Nekoliko puta bi se pojačalo uzbuđenje kada bi se s juga pojavio
konj ili kočija, ali skoro uvek je bila u pitanju lažna uzbuna.
„Verujem da smo čuli toliko priča da je nemoguće razaznati istinu”,
kazao je Ejdan kasnije tog jutra, „Možda sve vođe koje očekujemo
trenutno polako idu svojim palatama u svojim zemljama.“
Ali ako je tako, nasamarili su čak i kraljevsku porodicu. Prinčevi
otmeni, crveni i zlatni, čuvari čekali su na mostu kao pratnja kočijama
kada stignu. Svetina ih je neumorno zadirkivala, budući da su planirali da
razdvoje konje od kočija i da ih svečano odvuku do palate.
„Možemo li još malo da sačekamo?“ Iv mu je spustila svoju ruku na
njegovu i molećivo ga pogledala.
Bože, kako da odoli takvom pogledu i molbi? Shvatio je da sve više
želi da poprave odnos pre nego što se zauvek rastanu. Nije želeo da ga
pamti kao neprijatelja. Nije želeo da je pamti sa žaljenjem.
~ 157 ~
„Samo još malo“, rekao je i spustio ruku na njenu kad mu se nasmešila.

Sreo je Frejin pogled. Nije često viđao to u očima svoje sestre, nešto je
procenjivala zamišljeno, skoro tužno. Freja je imala brojne obožavatelje, a
neki su čak bili i poželjne neženje. Prema svima se ophodila bezbrižno i
prijateljski, što je stavljalo krajnju tačku na njihovu nadu da bi mogli da joj
se udvaraju. Pitao se koliko zapravo boluje, koliko je snažan plamen baklje
koju još uvek nosi za Kitom Batlerom. Nije to mogao da zna. Freja je bila
kao neosvojiva tvrđava kada treba da govori o sebi.
Manje od pet minuta kasnije, ulicom se raširila nova priča, ovog puta
iz suprotnog pravca. Ljudi su se užurbano dovikivali da je car već stigao.
Nalazi se u hotelu Palteni sa svojom sestrom, velikom vojvotkinjom
Katarinom. Došao je drugim putem.
„Verovatno kako bi izbegao gužvu, mudar čovek“, kazao je Alejn kada
je veliki broj ljudi pohrlio u pravcu hotela.
„Ukoliko je priča tačna“, rekla je Freja. „Užasno se dosađujem.
Hajdemo negde drugde, negde gde je tiho i civilizovano. Šta kažete na
Kraljevsku akademiju? Voliš li da gledaš slike, Iv?“
Ejdan ju je prekorno pogledao. „Šta bi ti želela?“
„Mogli bismo da sedimo ceo dan ovde i da kasnije saznamo da su svi
gosti došli drugim putem.“
„Bojim se da je to u potpunosti moguće. Da li si se užasno razočarala?“
„I nisam, zapravo.“ Nasmešila mu se. „Svakako sam bila deo istorije.
Iskusila sam ovo. Današnji dan će se sigurno pamtiti. Možda čak i sva ova
konfuzija.“
„A ti ćeš ih sve videti sutra uveče.“
,,Da“ Ponovo mu je spustila šaku na ruku. „Hvala ti što si me doveo,
Ejdane. Znam da ti je ovo bilo užasno dosadno.“ Pogledala je Freju. „Bilo
bi divno posetiti akademiju. Je li daleko?“
„U kući Somerset. Nije daleko.“
Ejdan nije prezirao ovo dosadno jutro. Ono je nekako povratilo
harmoniju sa Iv.
Proveli su sat vremena u kući Somerset i gledali izložene slike. Iv je
bila iskreno očarana, a Freja, koja je uglavnom nemirna kada se predugo
ostane najednom mestu, posebno ako ima veze sa kulturom, uživala je u
razgledanju slika sa njom. Alejn, koji je dobro poznavao umetnost, stajao
je s Ivine druge strane i ukazivao na važne detalje.
Kada je jednom obišao prostoriju, Ejdan je stajao u njihovoj blizini i
posmatrao ih. Iv je osvojila njihovo poštovanje na jedan jedini način, nije
~ 158 ~
ga tražila. Iako je obraćala pažnju na savete tetke Ročester po pitanju

onoga što treba da zna, nije pokušavala nikome da se dodvori. Njeno
prisustvo je samo po sebi uzvikivalo ovde sam. Uzmi ili ostavi. Bila je dama,
uprkos svom poreklu. Biće mu veoma teško da je više nikada ne vidi
nakon...
Misli mu je prekinula pojava poznatog lica i zvuk poznatog glasa.
Okruglo, vedro lice prosede kose i grubog, srčanog glasa.
„Bedvine. Ovde si, zar ne? Još uvek si na odmoru? I uhvaćen si u
današnje ludilo? Pobegli smo od njega ovde, premda uglavnom nisam
vičan divljenju gomili slika.“ Srčano se nasmejao.
Bio je poslednja osoba koju je Ejdan očekivao i želeo da vidi u ovom
trenutku.
„Generale Knape“, kazao je.
„Ali lejdi Knap i Luiza su želele da dođu“ kazao je general uz još
smeha. ,,I šta sam mogao? Bio sam nadglasan. Šta je tvoj izgovor?“
Pre nego što je Ejdan stigao da progovori, dve dame su se pojavile kraj
generala i obe mu se srdačno smešile.
„Pukovniče Bedvine,“ kazala je lejdi Knap, „kakvo prijatno
iznenađenje.“
„Gospođo.“ Naklonio se obema. „Gospođice Knap.“
Bila je to tamnokosa, krupna devojka, snažna, sposobna i razumna.
Nije bila neprijatna za oko, ali nije bila posebno lepa. Bila je savršen
partner za jednog vojnika, jer je takav život živela od rođenja i nije imala
nijednu krhku kost u telu.
„Nadala sam se da ću Vas videti ovde, pukovniče Bedvine“, rekla je i
naklonila se.
„Naterali su me u Englesku na leto“, kazao je general i ponovo se
nasmejao. „Dva protiv jedan. Nije pravedno, zar ne?“ A sada me vuku
okolo i pune mi glavu kulturom. Dovoljno je što mi zadaju glavobolje. Šta
ti radiš ovde?“
„Razgleda slike, naravno, Ričarde,“ kazala je lejdi Knap, „i od mene
ima pohvale za to. Ovo je divan trenutak, pukovniče Bedvine. Stigli smo
u London tek pre dva dana i večeras priređujemo malu zabavu. Ali
strašno je to što nam nedostaje jedan gospodin. Da li biste nam pomogli u
tako kratkom roku?“
„Molim Vas, udovoljite nam, pukovniče“, dodala je gospođica Knap.
~ 159 ~
U tom trenutku je Ejdan uhvatio Ivin pogled. Išla je ka njemu i shvatio

je da ovaj trenutak ne može da se izbegne.
„Bojim se da ne mogu da prihvatim pozivnicu, gospođo“ rekao je kada
im se Iv pridružila i upitno pogledala grupu. „Dozvolite mi čast da
predstavim svoju suprugu. Generale, lejdi i gospođice Knap, ovo je Iv.“
Nasmešila se i naklonila dok su sva tri lica Knapovih iskazala
iznenađenje, čak i šok.
„Vaša supruga, pukovniče?“, pitala je lejdi Knap.
,,Oh, ovo je nezgodno“, rekao je general, zakašljao“se i pribrao.
„Nezgodno iznenadna stvar. Nisi nam spominjao verenicu, Bedvine.“
„Upoznao sam i oženio se Iv kad sam se vratio“, objasnio je. Uhvatio
je Iv za ruku i spustio je na svoju podlakticu, te istovremeno želeo da se
zemlja pod njim otvori i proguta ga.
„Dobro, lejdi Ejdan,“ kazala je lejdi Knap, „želim Vam sve najbolje.
Nadam se da ste spremni za težak život saputnice vojnika.“
„Neću to činiti, gospođo. Ostaću kod kuće dok je Ejdan odsutan.“
„Izvinite me“, rekla je gospođica Knap. „Vidim nekoga koga
poznajem. Moram da odem da se pozdravim.“
„Poći ću sa tobom, Luiza“, rekla je lejdi Knap.
„Oficir mora da ima suprugu kraj sebe dok je na terenu“, rekao je
general uz strog pogled upućen Ejdanu. „Ali ako se oženi nekim ko
namerava da ostane kod kuće, mislim da će mu se društvo diviti. Dobar
dan vam želim.“ Otišao je za suprugom i ćerkom.
Iv ga je pogledala i on je pogledao nju.
„O čemu se ovde radi?“, pitala je.
„Na šta misliš?“ naivno je pitao.
„Bili su ozbiljno razočarani mojom pojavom. Ipak, sigurno ne znaju ko
sam. To nije bio snobizam. Šta je u pitanju?“
„Kao što je general objasnio, oni su ljudi koji veruju da oficiri treba da
se žene damama koje su spremne da putuju sa njima.“
„Možda treba da se žene ženama koje već putuju sa vojskom i znaju
šta očekuju od života.“
„Možda.“ složio se.
Stisnula je vilicu i stišala ton.
„Da li si bio veren sa njom?“
„Ne, naravno da nisam.“
~ 160 ~
„Onda se to očekivalo. Nešto se podrazumevalo, možda? Slično

onome što sam ja imala sa Džonom, sa vikontom Densonom?“
„Nikada se ništa nije podrazumevalo.“
Nastavila je da ga gleda.
„Ništa verbalno. Ništa nismo rekli jedno drugom, Iv. I ništa nismo
pričali general i ja. Postojalo je možda samo...“
„Očekivanje.“
„Možda.“
„A ipak si se usudio da mene optužiš da lažem kada ti nisam rekla za
vikonta Densona?“
„Ja nisam spavao sa gospođicom Knap.“
Uspravila se skoro kao da ju je udario. Nije tako mislio. Samo je hteo
da kaže da je njena tajna daleko značajnija od njegove jer je ona volela tog
čoveka i predala mu se telesno.
„Iv“, rekao je, ali se ona odsečno okrenula i požurila da se pridruži
Freji i Alejnu, koji su razgovarali sa nekim slučajnim prolaznicima.
Gospode! Zar među njima nikada neće biti trajnog mira?
Ali zar je to važno kada za nekoliko dana više neće biti zajedno?
Važno je, nevoljno je pomislio. Naravno da je važno.
Iv je narednog dana odlučila da će sutradan objaviti odluku da se vrati

kući. To je odlučila nakon užasnog shvatanja da je Ejdan već bio vezan za
drugu ženu kad ju je nagovorio da se uda za njega. Bio je toliko vezan da
je cela njena porodica očigledno očekivala objavu u svakom trenutku. A
ta žena je ćerka generala koja je sa majkom pratila vojsku. To bi sigurno
bio savršen spoj za oboje.
Iv je otad osećala blagu mučninu. Svi kod kuće su joj nedostajali toliko
da ju je bolelo. Ruke su joj čeznule za decom. Nedostajao joj je Ringvud
sam po sebi. Bila je napeta zbog državničke večere. Bila je potištena zbog
saznanja od pre četiri dana da nije u drugom stanju, a istovremeno
se radovala što nema tu vrstu komplikacije u svom životu. Bila je
iscrpljena od beskrajnih društvenih aktivnosti, koje bi pod drugim
okolnostima možda bile uzbudljive. Zamaralo ju je izbegavanje Džona,
kog je često viđala i koji je neprestano pokušavao da je odvuče da ostanu
nasamo.
Iznad svega, bila je užasno potištena zbog neželjenog shvatanja da je
zaljubljena u Ejdana. Želela je da se vrati kući, da dođe neizbežan rastanak
~ 161 ~
i da sve bude gotovo. Želela je da vrati život u normalu, da počne da

zaboravlja, da u osami vida svoje rane, da usredsredi svu svoju ljubav na
svoju decu.
Sutra, kada večera u kući Karlton konačno bude prošlost, saopštiće
Ejdanu i vojvodi da se vraća kući. Otići će linijskom kočijom narednog
jutra. Vojvoda će se naravno usprotiviti, ili će pokušati da izda naređenja,
ali ona neće popustiti. Bila je užasno umorna.
Uostalom, sigurno da i Ejdan, isto toliko, jedva čeka da je se reši.
„Idem, onda, Bjukasle“, najavila je tetka Ročester i ustala. „Bilo bi
neoprostivo da zakasnim na večeru u kuću Karlton.“
Svi su zajedno pili čaj u dnevnom boravku kuće Bedvinovih. Tetka
Ročester se vratila nakon što je išla sa Iv i Frejom u kratku kupovinu nakita
za večerašnji događaj, Iv je kupila i svakom detetu po knjigu. Tokom celog
dana razgovor se vodio o večeri. Sve strane vode su zaista stigle
prethodnog dana. Da su čekali kraj mosta umesto što su otišli na izložbu,
videli bi maršala Blihera kako ga svetina napada, ispreže konje iz kočija i
vuče kočiju do kuće Karlton u koju su ga hrabro odneli.
„Niko neće kasniti“, rekao je Bjukasl i ustao sa ostalom gospodom.
„Freja i lejdi Ejdan možda žele da pođu sa tobom, tetka, kako bi se povukle
u svoje odaje da se odmore.“
Freja je prkosno otpuhnula na tu pomisao, ali je Iv zahvalno ustala.
„Verujem da ću upravo to učiniti.“ Stomak joj je još uvek bio
uznemiren, ali je ovog puta mislila da je zbog napetosti. Za nekoliko sati
će ući u kuću Karlton. Videće kraljicu i princa prestolonaslednika, kao i
pola vladara i važnih ljudi Evrope. Sešće sa svima njima da večera. Hoće
li uspeti da izdrži, a da se ne onesvesti od uzbuđenja?
„Oh, Iv“, doviknuo je Alejn kad je Ejdan otvorio vrata njoj i tetki.
„Upravo sam se setio da pola dana nosim jedno tvoje pismo. Uzeo sam ga
jutros od Fleminga, mislio sam da ću te videti, ali si već bila izašla. Izvoli.“
„Hvala“, odgovorila je i nasmešila mu se. „Mislila sam da danas nije
stiglo nijedno.“ Spustila je pogled na poznati Telmin rukopis.
Izula se čim je stigla do zlatnog apartmana i povadila je sve ukosnice
iz kose. Rastresla ju je i uzdahnula. Moraće malo da odrema pre spremanja
za večeru. Iznenada je poželela da može da mahne magičnim štapićem i
da završi s tim. Ali biće ovo čarobna priča kad stigne kući. Da li je
princ naslednik toliko gojazan kako pričaju? Da li je razgovor sa kraljicom
dosadan kao što je Freja rekla? Da li strani zvaničnici dobro pričaju
engleski?
~ 162 ~
Utonuta je u kauč kako bi pročitala pismo pre nego što se povuče u

spavaću sobu. Kada je slomila pečat, pomalo razočarano je primetila da je
kraće nego inače. Ali nije važno. Za nekoliko dana biće kod kuće sa njima.
Počela je da čita.
Nekoliko trenutaka kasnije je skočila na noge i preneraženo gledala
pismo, kao da očekuje da će uvideti da je pogrešno pročitala napisano. Ali
je uz sve veći nalet panike znala da nije tako. Okrenula se i zateturala ka
vratima koja je jedva uspela da otvori. Sjurila je niz hodnik pa niz
stepenice pravo u dnevni boravak i ne shvativši šta čini i kako
izgleda. Spustila je kvaku pre nego što je sluga stigao da je preduhitri i
uletela u sobu.
Sigurnost je bila na samo nekoliko koraka od nje i u tom trenutku je
ustajala. Osim što kad je požurila ka njoj, znala je da sigurnosti nema. Niko
ne može da pomogne.
„Ejdane“, plakala je. „Moram da idem. Moram da idem.“
Zagrlio ju je i na trenutak joj pružio iluziju o bezbednosti. Ali samo na
trenutak. Panika ju je savladavala.
„Šta se dešava?“ pitao ju je iznova i iznova. „U čemu je problem? Šta
se dogodilo?“
„D-d-d-d“, zubi su joj nekontrolisano cvokotali.
„Polako“, rekao je. Jednom rukom je je čvrsto držao. Prstom i palcem
druge ruke primirio joj je vilicu. Uhvatio joj je pogled i nije ga puštao.
„Polako, ljubavi. Reci mi šta se dogodilo i ja ću da ti pomognem.“
Glupave reči. Ah, naivne reči.
„Odveo ih je“, rekla je i deo njenog mozga je primetio da jeca. „Odveo
ih je i ne mogu da ih vratim.“
„Ko?“, pitao je, ali glas mu je bio izluđujuće smiren. „Ko je odveo
koga?“
„S-s-sesil. Odveo je d-d-decu i ne mogu da ih vratim. On im je r-r-
rođak, a ja nisam. A ja sam ih na-na-napustila. Moram da idem. Moram
da odem po njih. Mora da su u-u-uplašeni.“
„Dakle, našao je način da uzvrati udarac, zar ne? Videćemo to još.
Vratiće ti se. Upozorio sam ga šta da očekuje ako ponovo kroči na tvoje
imanje.“
„Ne, ali ne razumeš“, govorila je i ispravljala pismo koje je stisnula u
pesnicu. „Naložio je da ih odvedu. Otišao je kod sudije i proizveo ih u
svoje štićenike. Neće ih vratiti. Poznajem ga. Moram da idem.“
~ 163 ~
„Da, razumem to. Udahni duboko. Paničenjem se ništa ne postiže.“

„Mogu li da predložim“, čuo se hladan, nadmen glas, „da odvedeš
lejdi Ejdan u sobu da se odmori, Ejdane? Moraće da se pribere za večeras.“
„Ali moram da idem.“ Iv se okrenula, pogledala vojvodu i otrgla se
Ejdanovom stisku. „Sada. Moram da se vratim u Ringvud bez odlaganja.
Deca su isprepadana sigurno.“
„Ne dolazi u obzir da ne idete na večeru kada je pozivnica predata i
prihvaćena“, odgovorio je Bjukasl. „Uostalom, odlazak na dugo putovanje
ovako kasno nije razuman. Ako imate utisak da će Vaše prisustvo u
Oksfordširu promeniti ono što tvrdite da je nepromenljivo, onda će Vas
Ejdan otpratiti tamo sutra mojom kočijom. Predlažem da se
sada odmorite.“
„Ne“, zaustila je, ali Ejdan ju je uhvatio za ruku i čvrsto povukao ispod
svoje prekinuvši je.
„Iv želi da se vrati sada kući. A sada će i da ode. Ja ću je odvesti.“
„Učinićete kako ja kažem“, rekao je vojvoda.
,,Ne.“ Ejdanov glas bio je britak. „Ovaj put ne, Vulfe. Moja supruga je
prioritet u odnosu na dužnost i porodičnu odanost. Izvinićeš se večeras u
naše ime ukoliko bude bilo neophodno.“
Niko nije rekao ni reč dok je izvodio Iv iz prostorije.
Pola sata kasnije bili su na putu za Ringvud u iznajmljenoj kočiji.
~ 164 ~
18.
Zbog obilne kiše i oluje bili su primorani da zastanu u jednoj gostionici

na nekoliko sati, mada nisu spavali. Iv je nervozno šetkala po sobi, nije
htela da legne, da jede, da razgovara, U Ringvud su stigli rano ujutru.
Svi su već ustali i, u maniru Ringvuda, svi su istrčali iz kuće i štala da
dočekaju pridošlice i svi su govorili uglas. Pas je poskakivao okolo i lajao.
Konačno su se obreli u dnevnom boravku u prizemlju, gde je gorela vatra
u kaminu, a stroga kućna pomoćnica iznela je poslužavnik sa čajem. Sipala
je i podelila šoljice, a onda zauzela svoje mesto pred zatvorenim vratima,
teških ruku prekrštenih preko grudi. Niko joj nije rekao da ode.
Ejdan je spustio svoj čaj na sto i prišao prozoru. Gospođa Pričard je
jecala, Iv se trudila da je uteši, a guvernanta je krivila sebe što je dozvolila
da deca budu odvedena uprkos tome što je tetka, kroz jecaje, insistirala da
nije imala izbora, da niko od njih nije mogao ništa da učini. Pas je oslonio
bradu na Ivino krilo i smenjivao cviljenje sa uzdasima.
Ta lasica Sesil Moris je dobro iskovao osvetu. Slabašan čovek sitnog
stasa nesumnjivo je znao da ne može da pobedi u fizičkom nadmetanju
Ivine muške zaštitnike, pa čak ni Iv i njenu kućepaziteljku. Tako da je
smislio drugi plan i otišao kod sudije te tražio pravno starateljstvo nad
siročićima koji su sa njim u srodstvu preko majčine strane. Onda je
poslao parohijskog policajca sa četiri pomoćnika da uzme decu
iz Ringvuda.
„Agnes je pesnicom slomila nos Vilu Perkinsu“, kazala je gospođica
Rajs. „Krv je bila posvuda. Svi bismo mislili da je mrtav da nas nije tako
glasno proklinjao. A Čarli je glavom udario gospodina Bidla u stomak. Ali
on je imao papire koje je potpisao grof Laf i tu nije bilo rasprave. Uostalom,
bilo bi mnogo više uznemirujuće za Beki i Dejvija da su se
svađali. Gospođa Pričard nas je sve ubedila da se primirimo pre nego što
ih pošalju. Gospodin Bidl je poslao Vila Perkinsa kući.“
„Lično sam očistila krv pre nego što su deca sišla“, rekla je
kućepaziteljka i ne sačekavši da joj se neko obrati. „Ali bih radije slomila
njihove noseve, jagnje moje, i njihove glave. Kukavice, pet muškaraca
došlo da odvede dvoje dečice.“
~ 165 ~
„Uhapsili bi te“, rekla je gospođa Pričard nakon što je obrisala nos

maramicom i pribrala se. „Odvukli bi te u zatvor.“
„To ne bi bilo ništa novo“, rekla je ravnodušno kućepaziteljka.
Ejdan je preko ramena pogledao ženu s nevoljnim odobravanjem.
Zaista bi bila izuzetno odan narednik da se nije rodila kao žena.
„Kako su bila deca?“ Ivin glas je drhtao, iako nije plakala. Nije plakala
uopšte. Nakon histerije u Vulfovom dnevnom boravku bila je povučena,
napeta i nije komunicirala. „Kakvi su bili kad su ih odveli?“
„Rekla sam im da će provesti kratak raspust sa tetkom, koja jedva čeka
da ih vidi“, objasnila je gospođica Rajs. „Rekla sam im da će samo kratko
biti odsutni, da će im biti zabavno.“
„Ali znali su“, uključila se tužno gospođa Pričard. „Nisu se dali
prevariti. Dejvi je prebledeo, a Bekine oči su bile pretužne. I ne samo zato
što im je dadilja Džonson rekla da neki loši ljudi idu kroz okrug i da su
gospodin Bidl i njegovi ljudi došli da ih bezbedno odvedu kod tetke. Ah,
srce mi puca kad se setim.“
„Moja deca. Oh, nesrećna dečica.“
Bol u Ivinom glasu rasterao je svu melodramu njenih reči. Ejdan je
možda po prvi put u potpunosti shvatio njenu vezanost za siročiće koje je
usvojila. Oni nisu bili samo slabi ljudi za nju. Bili su njena porodica. Ne bi
bila više uznemirena ni da su joj rođena deca.
Iznenada je skočila. „Zašto sedim ovde, pijem čaj i grejem se kraj vatre?
Moram da odem kod njih. Moram da ih vratim kući. Mora da su
preplašeni.“
„Poći ću sa tobom, jagnje moje“, ponudila se kućepaziteljka. „Uhvatiću
onog Morisa za vrat i vezati ga u čvor.“
„Agnes, draga“, ukorila ju je gospođa Pričard.
Ejdan se okrenuo ka prostoriji i pročistio grlo. Odmah je zadobio
pažnju svih prisutnih.
„Grof od Lafa je ovde sudija?“ upitao je. Densonov otac.
„Tako j e, pukovniče. “
„Dakle, njemu treba direktno da se žalimo. Nema svrhe da posećuješ
rođaka, Iv, i da računaš na njegovu dobrotu. Iskreno sumnjam da ona
postoji. A nema svrhe ni da se bijemo i maltretiramo. Zakon je na njegovoj
strani. Zakon će ga još čvršće braniti ako vas vide ratoborne.“
„Vidite ovako...“ zaustila je kućepaziteljka.
~ 166 ~
Ejdan ju je samo hladno i nadmeno pogledao. „Dame su završile sa

čajem. Možete ga skloniti i nastaviti sa ostalim jutarnjim aktivnostima,“
Ošinula ga je pogledom i u jednom trenutku je pomislio da će se
dokazati jačom od svakog muškarca pod njegovom komandom, pomislio
je da će mu protivrečiti. Ali samo je prišla, pokupila šoljice uz mnogo
lupkanja, podigla poslužavnik i napustila prostoriju bez ijedne reči.
„Nesrećna Agnes“, rekla je Iv. „Samo želi da pomogne.“
„Može da pomogne tako što će raditi svoj posao i održavati
funkcionisanje kuće. A ti i ja ćemo posetiti grofa od Lafa, Iv. Dozvoli mi
da te ispratim do sobe da se osvežiš i presvučeš.“
Gospođa Pričard je uzdahnula. „Oh, znala sam da će sve biti u redu
ako Vi dođete, pukovniče.“
Poveo je Iv na sprat i zaustavio se ispred njene sobe pre nego što je
nastavio u sobu za goste u kojoj je ranije odseo.
„Još uvek je rano. Da li bi odspavala nekoliko sati pre nego što
odemo?“
Odmahnula je glavom. „Ne mogu da spavam. Neću moći da se
odmorim dok mi deca ne budu bila kod kuće. Ali Ejdane, ne mogu dalje
da te uvlačim u ovakvu krizu svog života. Ostalo ti je tako malo odmora,
a nisi još uvek imao priliku da u njemu uživaš kako treba. Moraš da se
vratiš u London ili Lindzi Hol. Ne smeš da se brineš o...“
Spustio joj je prst na usne. „Postaraću se za ovo do kraja. Kada te
budem ostavio, bićeš bezbedna, sigurna i srećna.“
„Zato što si se zavetovao Persiju?“
„Zato što si ti moja supruga.“
Zaustila je da nešto kaže i on je pomislio da će mu protivrečiti na
uobičajen način. Ali samo je klimnula glavom i ušla u sobu.
Kada te budem ostavio. To će se uskoro dogoditi, za dan ili dva, kada se
deca budu vratila domu kom pripadaju. Vratiće se u London i uživati u
onome što je ostalo od dva meseca u Engleskoj. Konačno će biti slobodan.
Povratiće svoj poznati život. Ali prvo, namršteno je pomislio dok je
ulazio u sobu za goste i pozvonio za toplu vodu kako bi se umio i obrisao,
mora da napadne Lafa.
Kada te budem ostavio...
Didkot park, seoska prestonica grofa od Lafa, bilo je imanje na koje Iv

nikada ranije nije kročila, iako nije daleko od Ringvuda, Pozivi za
~ 167 ~
društvene događaje u ovoj kući izdavale su se samo porodicama koje su

neporecivo aristokratskog porekla. Njen otac, sa svim svojim bogatstvom,
nikada nije bio ni blizu tome.
Kuća je bila otmena, savršeno proporcionalna džordžijanska vila. Tu
je Džon odrastao, to mu je dom. Ali Iv je imala malo vremena da misli na
njega.
„Šta ako grof odbije da nas primi?“, pitala je.
„Da odbije?” Ejdan ju je iznenađeno pogledao. „Zašto bi odbio?”
„Ja sam ćerka velškog rudara”, podsetila ga je.
,,I supruga Bedvina.”
Koliko drugačije gledaju na stvarnost. Kao sin i brat vojvode od
Bjukasla, nikada mu nije palo na pamet da bi mogao da bude odbijen čak
ni u najvećim domovima. I, naravno, nikada ne bi ni bio.
„Šta ako ne bude hteo da nas sasluša?”
„Zašto ne bi? Njegova dužnost sudije je da sluša.”
Kako da mu objasni kako je to ne biti privilegovana aristokratska
klasa, nemati moć ili uticaj da budeš samouveren u ishod posete u kakvu
oni sada idu? Grof od Lafa ju je poznavao kao ženu čiji je otac imao
drskosti da predloži bračno spajanje njihovih porodica.
„Šta ako nam kaže ne? Šta ako odbije da se predomisli?”
„Postaraćemo se da se to ne dogodi. Ako očekuješ najgore, Iv, najgore
ćeš uglavnom i da dobiješ. Ah, evo nas.”
Pomogao joj je da siđe sa kočije, dok je Sem Pečet kucao zvekirom.
Kolena su joj bila slaba, a stomak napet iako nije doručkovala, a čak je
obukla i jednu od otmenih haljina za kočiju kako bi poboljšala
samopouzdanje. Ejdan je bio u zvaničnoj uniformi.
„Pukovnik Bedvin i lejdi Ejdan Bedvin došli su u posetu grofu od
Lafa“, rekao je vrataru koji se odazvao na Semovo kucanje. Uhvatio je Iv
za lakat i poveo je u predvorje nepozvan.
Uvek je bila ponosna na svoju nezavisnost. Mogla bi da prezire
samouvereni način na koji je preuzeo vodstvo. Ali ovog jutra je na tome
zahvalna. Da ovo čini sama, verovatno bi sada već bila u povratku kući, a
vrata bi se čvrsto zatvorila za njom. Njegovo samopouzdanje je očigledno
bili dobro potkovano. Nakon samo dva ili tri minuta čekanja, poveli su ih
u biblioteku.
~ 168 ~
Grof od Lafa je ustao iza velikog stola od hrastovine. Bio je starija

verzija Džona, njegova plava kosa sada je bila proseda i proređivala se na
temenu, ali je i dalje izgledao izuzetno.
„Pukovnik Bedvin i lejdi Ejdan? Ovo je neočekivano zadovoljstvo.
Sedite. Mogu li da Vam ponudim nešto za piće? Ili biste radije čaj,
gospođo?“ Neprikriveno ju je odmerio.
„Ništa, hvala Vam, gospodaru“, kazala je Iv.
„Ah. A Vi, Bedvine? Brendi? Vino? Nešto drugo?“
„Ništa.“ Ejdan je podigao ruku. Pokazao je Iv gde da sedne i seo kraj
nje. Osećala je vrtoglavicu od napetosti i iscrpljenosti.
Grof je seo na kožnu fotelju i prekrstio noge. „Dakle, čemu ovo
zadovoljstvo?“
Sigurno zna. Oni imaju samo jedan razlog da budu ovde.
„Želim nazad svoju decu“, kazala je Iv i slušala očaj u svom glasu koji
je bio tanak i drhtav. „Dozvolili ste Sesilu Morisu da mi ih odvede. Ali su
deca moja. Pripadaju Ringvudu. Tamo su srećni. Želim ih nazad.“
Iznenađeno je podigao obrve. „Da li govorite o Morisovim mladim
rođacima? O deci kojoj Vaše domaćinstvo nije dozvolilo da se vrate kući,
gospođo, jer niste bili tu da date svoju dozvolu? To je bio samo
jednostavan način da se izađe na kraj sa Vašim odsustvom.“
„Kući? Oni su bili kod kuće. Žive sa mnom. A moje domaćinstvo nije
bilo ni upitano sve dok gospodin Bidl i četvorica drugih nisu došli da
nasilno odvuku decu. Njima je mesto u Ringvudu.“
„Izvinite me, gospođo, ali kakva je Vaša porodična veza sa tom
decom?“
Osetila je kako nož probija dublji strah.
„Nema je“, priznala je, „osim što sam Sesilova rođaka sa očeve strane.
Ali oni sada žive sa mnom.“
„Koliko razumem, oni su siročad. I poslati su da žive sa svojim
rođakom, gospodinom Sesilom Morisom. Objasnio mi je da ste
dobrodušno otvorili vrata svog doma njima dok su gospodin Moris i
njegova majka bili u lošoj situaciji i da ste ih ostavili same kako biste otišli
u grad i uživali u zadovoljstvima sezone sa svojim novim suprugom.“
„Nisam ih ostavila same!“, uzviknula je. ,,Ja...“
„Možda, gospodine,“ uključio se Ejdan, „pošto postoji nejasnoća ko
ima prava na starateljstvo nad ovim siročićima, možete ponovo da
otvorite slučaj i poslušate argumente sa obe strane.“
~ 169 ~
„Ali meni se čini da prava na starateljstvo pripadaju gospodinu

Morisu.“
„Ne pripadaju!“ povikala je Iv, „On ih čak ni ne želi.“
„Onda ima neobičan način da to pokaže, gospođo“, rekao je
namršteno.
„Da li biste, makar, saslušali priču moje supruge?“ pitao je Ejdan i
zvučao je nepodnošljivo smireno, kao da mu je dosadno. „Deca su joj
važna. Vodila je računa o njima veći deo godine i smatra ih svojom
decom.“
„Godinu dana!“ Grof je podigao obrve. „Gospođa Moris je bila u
nemogućnosti toliko dugo?“
„Nije čak ni bila bolesna“, rekla je Iv.
„Tražim da nam odobrite saslušanje“, rekao je Ejdan, „zajedno sa
Morisom i njegovom majkom.“
,,Oh, ne!“
Podigao je ruku.
„I svakim svedokom kog bi pozvao. I svakim svedokom kog bi moja
supruga pozvala.“
Iv je osećala sve veću napetost u stomaku, Želela je sada da moli grofa.
Želela je da ga sada urazumi. Želela je da ode pravo iz Didkot parka kod
Sesila da odvede decu sa sobom. Nije želela saslušanje na kom Sesil može
da ispriča ponovo svoje laži i natera strinu Džemu da laže za njega.
Grof od Lafa je uzdahnuo. „Činilo mi se prilično čisto. I dalje mi tako
izgleda. Neću da gubim vreme sa zvaničnim saslušanjem, Bedvine, sa
savetom koji će iznova i iznova da raspravlja o slučaju. Ali dozvoliću
nezvanično saslušanje ako moram. Mada će to morati da se dogodi danas.
Imam planove za ostatak nedelje. Dva sata u sudnici u Hejbridžu.
Uzmite ili ostavite. Obavestiću gospodina Morisa.“
Ejdan je ustao. „Hvala, gospodine. Bićemo tamo.“
„Ali“, usprotivila se Iv, „želela sam da se ovo resi ovog jutra. Ne mogu
da čekam do popodne.“
,,U tom slučaju, gospođo, možete da se zadovoljite trenutnim stanjem,
ja bih nesumnjivo bio zadovoljan.“
Ustala je. „Onda danas popodne.“
Nekoliko minuta kasnije ponovo su bili u kočiji i udaljavali su se od
kuće. Sve joj je govorilo da ne treba da očekuje najgore, ali kako da to
~ 170 ~
učini? Čini se da je zakon nesumnjivo na Sesilovoj strani. Ljubav neće biti

argument.
„Iv, idemo pravo kući i ti ideš u krevet. Moraš da spavaš.“
„Ne mogu da spavam.“
„Ali ćeš spavati.“ Glas mu je bio odsečan, a izraz lica strog. „Ako želiš
decu nazad, moraš da spavaš i da ti um bude bistriji. Savetujem ti da mi
prepustiš većinu priče, a da, kada ti budeš pričala, ne budeš oslonjena
samo na emocije.“
„Kako da se ne oslanjam na emocije?“
„Pobediće ako to učiniš. Veruj mi na reč.“
Gledala je njegovo hladno, oštro lice i iznenada se osetila tako
usamljeno da više nije mogla da podnese. Oštro je okrenula glavu, zarila
lice u šake i zaplakala. Retko je popuštala pred suzama, ali sada nije mogla
da ih kontroliše, ma koliko se trudila. Zaboravila je koliko je fizički bolno
plakati. Grlo ju je bolelo. Grudi su joj pulsirale kao da su
probodene noževima. Imala je utisak da će srce da joj prepukne.
Možda ceo jedan minut i jeste bila sama. Onda je osetila ruku na
leđima koja ih je nežno trljala. Kada su jecaji konačno spali na štucanje i
uzdahe, u ruci joj se pojavila velika maramica. Njom je obrisala lice i
izduvala nos.
Nikada u životu nije bila umornija.
Kao da joj je pročitao misli. Nagnuo se nad njom, jednom rukom joj je
obuhvatio rame, drugom ju je uhvatio ispod kolena t podigao u krilo. Pre
nego što je njen um stigao da registruje šok, podigao je stopala na klupu
naspram njih i smestio je uz sebe tako da joj se glava ušuškala na
njegovim ramenima. Nije znala kada joj je šešir skinut niti ko ga je skinuo,
ali nije ga bilo.
„Biće bolje, ljubavi“, prošaputao je.
„Hoće li?“ Ali zbog iscrpljenosti nije čula odgovor. U tom trenutku mu
je u potpunosti verovala. Kako je divno kada ti ponekad neko skine teret
sa ramena.
„Obećavam da hoće.“
Sledeće čega je bila svesna jeste da se probudila ispred Ringvuda, kada
je kočija zastala pred vratima.
Sesil Moris je izgledao nadmeno, a njegova majka napeto. Iv je bila

bleda i iscrpljena, uprkos tome što je spavala i u kočiji i u krevetu po
~ 171 ~
povratku. Gospođa Pričard je bila vidno uznemirena, a gospođica Rajs

napeta. Prečasni Padl sedeo je između njih i iskazivao duboku zabrinutost
za obe. Parohijski policajac i njegova četiri pomoćnika, od kojih je jedan
imao otečen nos i pomodrele oči, stajali su važni kao da očekuju da svakog
trenutka izbije tuča.
Grof od Lafa je kasnio, a kada je stigao, delovao je loše raspoložen.
„Hajde da završimo s ovim“, rekao je i seo iza stola koji je postavljen
na jednom kraju najveće sale i pogledom sevao oko sebe kao da je on taj
koji je sve vreme čekao.
Sesil Moris je prvi pozvan da sedne na stolicu kraj grofovog stola i
ponovi svoje razloge zašto veruje da treba da dobije starateljstvo nad
siročadima, Dejvidu i Rebeki Ejsli. Tako je i učinio, nakon što se nad
Biblijom zakleo da će govoriti istinu te slagao svaku reč. Po njegovoj priči,
neopisivo su mu dragi mladi rođaci, kao što su mu bili dragi njihovi
nesrećni mrtvi roditelji, dok ih je njegova majka obožavala. Ali
je, nasuprot tome što je znao bolje, dozvolio da bude ubeđen da dozvoli
svojoj rođaki, tadašnjoj gospođici Iv Moris, da ponudi svoj dom deci dok
se njegova majka oporavljala od duge bolesti, ali ga je uznemirilo kada je
saznao da ih je napustila kako bi otrčala u London da uživa u sezoni.
Ejdan je spustio ruku na Ivino rame kako bi je umirio kada je zaustila
da prozbori.
Potražio je i dobio zakonsko starateljstvo, objasnio je Moris pa je
poslao policiju po decu, jer je poslednji put kada je bio u poseti da ih uveri
da će uskoro biti kod kuće sa svojom dragom tetkom, suprug njegove
rođake zapretio nasiljem. Plašio se da će mu nešto nažao učiniti ostali
članovi domaćinstva, od kojih su neki bivši osuđenici, ili još gore, da će
nauditi deci, ako ode lično po njih.
„I kao što vidite, gospodaru,“ kazao je i pokazao ka slomljenom nosu
pomoćnika policije, „moji strahovi nisu neosnovani.“
Ejdan, koji je osećao Ivin neprestani bes, posegnuo je ispod stola i
stisnuo joj ruku.
„Ko je to učinio?“, pitao je grof i namrštio se.
„Ja sam, Vaša visosti“, rekla je Ivina kućepaziteljka odnekud iza njih.
„I ponovila bih to sa svakim ko uđe u kuću moje gospodarice i želi da
odvede nesrećnu decu samo zato što on, taj zlikovac tu, želi svoju osvetu.
Samo mi je žao što nisam njegov nos imala na kraju pesnice.“
„Sedi, ženo“, strogo je kazao grof i spustio prst na čelo i izgledao
veoma iscrpljeno.
~ 172 ~
„Dobro, pitali ste“, rekla je.

„Jesam“, složio se. „Sada sedi. Lejdi Ejdan, da li imate pitanja za
gospodina Morisa?“
Ejdan joj je ponovo stisnuo ruku, ali je ona ignorisala njegovu tihu
molbu da govori umesto nje i ustala.
,,Da“, rekla je. „Beki i Dejvi su dovedeni u Hejbridž iznajmljenom
kočijom petog septembra prošle godine. To je lako proveriti. Da li bi,
molim te, rekao grofu, Sesile, koliko su dugo bili u tvojoj kući pre nego što
te je strinina navodna bolest naterala da mi dozvoliš da ih uzmem?“
„Kako da se setim toga? Mesec, dva meseca, možda duže.“
„Beleške mog domaćinstva pokazuju da sam zaposlila gospođu
Džonson kao dadilju za decu šestog septembra. Iste beleške pokazuju
brojnu garderobu i druge zalihe koje su donete za njih u roku od nedelju
dana. Gospođa Džonson će svedočiti, ako je neophodno.“
„Moja draga majka je bila bolesna...“ počeo je Moris.
„Ispričaćeš grofu i o svojoj poseti Ringvudu dva dana pre godišnjice
smrti mog oca, zar ne? Ako želiš, podsetiću te. U to vreme si mislio da ćeš
naslediti nešto na dan godišnjice. U mom odsustvu si postrojio sve u kući
kako bi im se obratio. Svako od mojih sluga će potvrditi činjenicu da su
deca bila uključena u taj red. Da li bi nam ponovio šta si tada rekao?“
„Ne sećam se. To je bilo odavno.“
„Mnogo ljudi se seća. Rekao si da svi, apsolutno svi, moraju da odu
dok se ti vratiš i preuzmeš kuću ili ćeš ih sve poslati u zatvor jer su
skitnice.“
„Iv!“ Razrogačio je oči od šoka. „Nisam mislio na moje nesrećne
rođake. Bili su u hodniku jer je trebalo da pođu sa mnom kući. Ali ona
žena“, pokazao je na kućepaziteljku, „mi je zapretila nožem i zbog dece
sam se povukao.“
Odnekud iza začulo se otpuhivanje. „Da sam imala nož pri ruci, isekla
bih ti uvo s glave, lažljivče jedan, i ulepšala bih ti lice.“
„Ženo,“ strogo je kazao grof, „drži jezik za zubima inače ću te ukloniti.
Vratite se na svoje mesto, gospodine Morise. Sada ćemo saslušati lejdi
Ejdan. Sedite ovde gospođo. Recite mi, zašto bi trebalo Vama da
prepustim starateljstvo nad Dejvidom i Rebekom Ejsli, kada niste u
krvnom srodstvu sa njima.“
Ejdan ju je usredsređeno gledao dok je sedala i zaklinjala se nad
Biblijom. Nadao se da će ostati smirena, da neće biti isprovocirana, kao što
je umalo bila jutros u Lafovoj biblioteci.
~ 173 ~
Objasnila je kako su deca, posle smrti roditelja, bila premeštana od

ruku do ruku rođaka, sve dok nisu stigli u Hejdbridž i ponovo bili
odbijeni. Nije ostalo ništa više za njih osim sirotišta. Ali njena tetka je
uplakana došla kod Iv, bez znanja njenog sina, i preklinjala je da ih
prihvati. Tako je i učinila. Zaposlila je dadilju i guvernantu za njih i
provodila sa njima koliko god je vremena mogla te ih zavolela kao svoje.
Objasnila je kako joj nikada nije palo na pamet da za njih traži zakonsko
starateljstvo, jer ih niko drugi nije želeo.
„Kako objašnjavate postupke gospodina Morisa u prethodnoj nedelji
ako mu nije stalo do njih? Očigledno je osetio zabrinutost zbog Vašeg
odsustva i zanemarivanja njegovih rođaka. Pomučio se kako bi ih odveo
kući.“
„Osveta“, rekla je Iv.
„Izvinite?“, pitao je grof.
Opisala je kako je zadržala svoje nasledstvo tako što se udala pre isteka
godišnjice smrti njenog oca. Ponovo je opisala Morisovu pretnju njenom
domaćinstu dva dana pre isteka datuma i njegovo ponašanje tog jutra sve
dok mu njen suprug nije naredio da napusti Ringvud, i nikada više ne
kroči na to imanje.
„Pretio Vam je fizičkom povredom?“ Grof se namrštio.
„To je šala, gospodaru“, usprotivio se Sesil Moris poskočivši na noge.
„Zašto bih pretio svojoj dragoj rođaci. Ja sam...“
„Sedite, gospodine Morise“, naredio je grof
„Zna da volim decu. Bio je ponižen jer je nasamaren i jer je pukovnik
Bedvin svedočio njegovim pretnjama. Našao je način da mi se osveti preko
dece.“
„Gospodine Morise,“ rekao je grof uz uzdah, „da li imate pitanja za
lejdi Ejdan?“
„Imam“, rekao je Moris i ustao, „Gde si bila poslednje dve nedelje, Iv,
dok su deca bila sama u Ringvudu, napuštena od strane žene koja ih
navodno toliko voli?“
„Bila sam u Londonu po pozivu vojvode od Bjuk sala“, odgovorila je
Iv gledajući grofa, „kako bih se predstavila kraljici i društvu kao mlada
pukovnika lorda Ejdana Bedvina. Otišla sam tamo da bih prisustvovala
večeri u kući Karlton sinoć, premda sam je propustila kako bih požurila
kući kada sam čula šta se ovde dogodilo. Ostavila sam decu svojoj tetki,
gospođi Pričard, i sa njihovom dadiljom i guvernantom. Svakodnevno
~ 174 ~
sam im pisala. Užasno su mi nedostajali.“ Dodirnuta je srce vrhovima

prstiju jedne ruke. „Nedostajali su mi ovde.“
„Kako dirljivo“, kazao je prilično sarkastično Moris. „A reci mi, Iv, šta
će Dejvi da radi sa očinskom figurom koja je tako važna za dečaka? Tvoja
kuća je ispunjena ženama. Tvoj suprug će, verujem, uskoro da ode i
nikada se neće vratiti. Svi znaju da si se udala za njega samo kako bi
zadržala Ringvud i svoje bogatstvo.“
Začuo se žamor prezira od okupljenih posmatrača.
Ejdan je ustao. „Ja bih voleo da odgovorim na to pitanje, ako smem.“
Laf je umorno dao rukom znak odobravanja. „Hajde onda da čujemo
i Vas, pukovniče Bedvine. Nikada u životu nisam čuo ovoliku zbrku oko
dva siročeta.“
„Poslednjih nekoliko godina borio sam se u ratovima po poluostrvu i
jugu Francuske sa Velingtonovom vojskom“, rekao je Ejdan, zahvalan što
je odabrao da ponovo obuče svoju zvaničnu uniformu, ma koliko bita
neudobna, posebno tokom toplog, ali vlažnog dana. ,,I ko zna čak i sada
da li je sve gotovo? Evropa mora da se sastavi deo po deo nakon
toliko godina ratova i uništenja. Moja dužnost je u vojsci. Moj dom je
Ringvud. Tamo moja supruga živi i tamo će mi srce ostati kada odem.
Tamo ću se vratiti čim budem mogao. Rođaci i prijatelji moje supruge su i
moji rođaci i prijatelji, njene sluge su moje, a njena usvojena deca su moja.
Dokle god budem mogao, makar samo putem pisama tokom narednih
godina, biću otac mladom Dejviju i Beki.“
Iv ga je gledala prebledela i razrogačenih očiju. A najgore od svega,
pomislio je Ejdan, nije imao utisak da laže.
Seo je. Seo je i Moris.
,,A Vi, gospođo,“ kazao je grof obrativši se gospođi Moris. „Šta Vi
imate da kažete o ovome? Da li želite ovu decu? Da li Vam je stalo do njih?
Volite li ih?“
„Da, gospodaru“, kazala je glasom koji jedva da je bio glasniji od
šapata. „Silno ih volim. Ali...“
Svi su uljudno sačekali da završi osim njenog sina, koji se okrenuo i
besno je pogledao.
„Dakle“, kazao je grof Laf kada je postalo jasno da nema više ništa da
kaže. „Moram da presudim između gospodina i njegove majke koji imaju
starateljstvo nad decom, sa njima su u krvnom srodstvu i tvrde da ih vole,
i čoveka koji će se verovatno vratiti svom bataljonu na neodređeno vreme
~ 175 ~
i žene koja nema nikakva krvna ni zakonska prava nad decom i

koja možda ne može da im obezbedi uravnotežen osećaj porodice.“
Izgubiće, pomislio je pomalo zatečeno Ejdan.
„U tom smislu, naravno, grešite“, začuo se tih, ali prilično poznat glas
iz stražnjeg dela prostorije.
Ejdan se oštro osvrnuo. Vulf je stajao na dovratku odeven za
putovanje, ali besprekoran kao da je upravo izašao iz modnog salona i
držao je monokl na pola puta do oka.
,,Ko to kog đavola“, zaustio je grof. Onda je podrobnije pogledao. „Oh,
to si ti, zar ne, Bjukasle?“
Iv je i dalje sedela kraj grofovog stola i čvrsto stezala rukohvat stolice.
„Ja sam“, odgovorio je Bjukasl i nastavio napred. Izgledao je
podjednako nadmeno kao i uvek. „Lejdi Ejdan nema porodicu koja će da
zaštiti nju i njenu usvojenu decu dok pukovnik služi svom kralju i zemlji?
To je potpuno apsurdno, Lafe. Ima svu podršku porodice Bedvin iza
sebe.“
„Spreman si da uzmeš dvoje siročati pod okrilje Bedvinovih?“, pitao
je grof.
Vulf je podigao obrve. „Zar nisu već tu? Zar nisu već pod okriljem
moje snaje, iako u ovom trenutku govorimo samo figurativno? I zar lejdi
Ejdan nije Bedvin?“
Grof od Lafa ga je posmatrao kao da ima dve glave, a onda je
odmahnuo svojom kao da odbacuje takvu apsurdnost. „Vaša iznenadna
privrženost prema ovoj deci zaista deluje pomalo sumnjivo, gospodine
Morise. Bez obzira na krvnu srodnost, Vaša briga za njih nesumnjivo
izgleda kao prkos. A jednim običnim ali, gospođa Moris je dovela u
sumnju svoju tvrdnju da ih voli. Pitam se, zar ne bi deca bila značajno
srećnija u domu lejdi Ejdan, čak i ako pukovnik Bedvin bude bio odsutan
godinama. Uz uveravanje da će biti pod zaštitom vojvode od Bjukasla,
osećam da moram da objavim da je za Dejvida i Rebeku najbolje da budu
predati u zakonsko satarateljstvo lejdi Ejdan Bedvin, koja im je pružila
dom i ljubav kada ih niko drugi nije želeo. To je moja odluka.“
Ejdan je u trenutku pomislio da će se Iv onesvestiti. Ipak, držala se
uspravno, prstiju pobelelih od stiska. A onda je pogledom potražila
njegov. Nasmešio joj se.
~ 176 ~
19.
Činilo se da su lepo vodili računa o njima. Strina Džema se očigledno

trudila i terala ih da jedu, naročito kolače. Svaku noć bi ušuškala Beki u
krevet, ljubila je i pevala joj uspavanke.
Iv je sedela u kočiji između Beki i Dejvija i grlila ih. Nije mogla da
podnese pomisao da ih pusti, ne još uvek. Beki joj je pokazala malu
maramicu od čipke ispunjenu blagom, broš kojem nedostaje jedan
dijamant, srebrna minđuša čiji partner je nestao, narukvicu sa slomljenom
zakačkom, a sve to joj je dala Džema. Dejvi je utihnuo.
„Ali su mi nedostajale tvoje priče, tetka Iv. I nedostajala si mi ti. I
Bendžamin. I tetka Telma i tetka Meri. I dadilja.“
„I vas dvoje ste nedostajali svima“, rekla je Iv i oboje čvrsto zagrlila.
„Meni ste užasno nedostajali dok sam bila odsutna. Neću ponovo odlaziti,
ne bez vas. Ostajem sa svojom porodicom, sa svojom decom. I niko vas
više neće odvesti na raspust, osim ako vas neko ne pita u mom prisustvu
da li želite da idete. Bilo je krajnje nesmotreno od Sesila da pošalje
gospodina Bidla po vas samo zato što je neko umislio da ima loših ljudi u
kraju. Mogao je da vas preplaši. Ali Džema je stvarno želela da vas vidi.“
„Rekao je da nam nije dozvoljeno da se vratimo u Ringvud“, rekao je
Dejvi progovorivši prvi put.
„Pogrešio je. Mislim da Džema to nije rekla, zar ne? A sam grof Laf,
koji je sudija u ovom delu sveta, upravo je objavio da je Ringvud vaš trajni
dom i da ću vam ja biti majka, odnosno vršiću ulogu vaše majke“, pažljivo
je dodala. Uvek ih je ohrabrivala da se sećaju roditelja i pričaju o njima.
Beki je gledala Ejdana koji je sedeo prekoputa i povremeno kolenima
dodirivao Ivina. „Jesi li ti naš novi tata?“, pitala je.
Nije odmah odgovorio i Iv je nevoljno podigla pogled ka njemu.
Sigurno sutra odlazi, naročito sada kada je njegov brat došao privatnom
kočijom po njega. Nema više razloga da ostane. Svesna je toga od samog
trenutka pobede, koja joj je donela olakšanje i sreću koja je odjekivala
glasnim uzvicima radosti kada je presuda doneta. Ali bio je to gorko-
slatki trenutak. Sutra će otići.
A ipak, nasmešio joj se.
~ 177 ~
Nije samo videla osmeh u njegovim očima kao na balu. Ovo je bio
veseli osmeh na licu, izvijene usne, bore u uglovima očiju, ozarenost celog
lica. Sva mračna, zastrašujuća oštrina je nestala i zamenjena lepotom u
punom jeku i toplini i potencijalnim smehom.
Bio je nekako, neobično, intimniji od svih njihovih spajanja. Nešto
duboko u njemu, neka radost, sjajnija od sunca, posegnula je iz njega i
obujmila je snažnije od zagrljaja.
Ili se tako činilo. Bio je to samo osmeh.
Nasmešio joj se. Na čitavu večnost. Možda deset ili petnaest sekundi,
dok Sesil nije izjurio iz prostorije, a Džema, koja je žalosno plakala,
požurila u zagrljaj Iv da joj kaže da voli dragu decu, ali da je previše stara
i izmorena da bi se svakodnevno brinula o njima. Iv joj je uzvratila zagrljaj
i uverila je da može da ih poseti, da poseti nju, kad god poželi. Kada
je vratila pažnju na Ejdana, bio je u stražnjem delu prostorije i razgovarao
sa Bjukaslom i Lafom i ponovo delovao distancirano i namršteno u svojoj
uniformi.
Nije odugovlačila. Upravo je saznala od Džeme da su deca u čekaonici
i da ih čuvaju dve sobarice iz gostionice. Iv je pojurila niz stepenice
preskačući po jednu i istovremeno ih zagrlila, smejala se i zavrtela s njima
ukrug. Nije se sećala srećnijeg trenutka u životu.
„Mislim da se sećaš svog tate, zar ne?“, rekao je Ejdan Beki. „Uvek će
biti tvoj tata iako više ne može da bude sa tobom. Ja sam ovde da
predstavljam njega, da se postaram da si bezbedna, na toplom i da imaš
brigu i obrazovanje koji će ti pomoći da odrasteš u finu damu, kao i Dejvi
u finog mladića.”
„Kako da te zovem?“, pitala je Beki.
Iznenadila ga je, bilo je jasno Iv. Podigao je obrve.
„Da vidimo. Ako je moja supruga tetka Iv, onda sam ja teča Ejdan.“
Zvučalo ja apsurdno. Toliko apsurdno da se Iv nasmejala. Ko bi ikada
rekao? Pukovnik lord Ejdan Bedvin poziva dva siročeta da ga nazivaju
teča Ejdanom? Oh, kako ga voli! Ali to je bilo previše bolno da bi se sada
borila sa tim. Ponovo se nasmešila Beki.
On sutra odlazi.
Vojdvoda od Bjukasla je prihvatio poziv da prenoći u vili Ringvud.

Sve je bolje, rekao je svojim uobičajenim tihim, nadmenim glasom, od
boravka u Tri pera, a sudeći po gazdinom izrazu lica kad ga je video kako
ulazi u gostionicu, dodao je, osećanje je bilo obostrano.
~ 178 ~
Iv je čudilo i zbunjivalo što je došao, ali nije razmišljala o njegovom

motivu sve dok nije ušla u dnevni boravak pre večere i zatekla ga samog.
Nije bilo ni traga Ejdanu.
Nikada joj se nije dopadao. U tom trenutku je priznala da ga se plašila,
kao i svi ostali oko njega. Ali nikada nije dozvoljavala strahu da je nadjača.
Sada se opirala porivu da izmisli neki izgovor da ponovo ode ili da veselo,
površno porazgovara s njim. Namerno je nastavila kroz prostoriju
pruženih ruku. Nije imao izbora sem da ih prihvati. Izgledao je
blago iznenađeno i možda pomalo neugodno.
„Hvala“, rekla je. „Iz dubine duše, hvala.“ Stisnula mu je ruke pa ih
pustila. Imao je mršavije ruke, dužih prstiju, nego Ejdan, a imao je po
prsten na svakoj.
„Ne bih rekao da sam učinio išta veliko, lejdi Ejdan.“
„Ne znam koliko ste dugo stajali tamo pre nego što ste progovorili, ali
mora da ste razumeli da je grof bio na korak od toga da starateljstvo preda
Sesilu. Vaše reči su prevagnule. A verovatno iznad svega toga Vaše
prisustvo.“
„Drago mi je što sam bio na usluzi, onda.“
„Zašto ste došli?“ Htela je da se povuče, da sedne i okupira se nečim.
Njegove srebrne oči i veoma direktan pogled su je u najboljem slučaju
činile nervoznom. Ali je stajala na mestu, na samo nekoliko koraka od
njega. „Sigurno niste zbog dece. Ne osećate ništa osim ravnodušnosti
prema siročadi dućandžije. Sigurno niste došli zbog mene. U
najboljem slučaju me tolerišete, a u najgorem me prezirete i značajno sam
Vas iznervirala jer sam insistirala da propustim večeru u kući Karlton.
Mora da je onda zbog Ejdana.“
„Prija mi što sam upoznao nekoga ko me tako dobro poznaje da može
sam sebi da odgovori na pitanja i tako me poštedi truda da sam smislim
odgovore.“
Zarumenela se na nadmeni prekor. „Zašto ste onda došli?“
„Došao sam jer sam glava porodice Bedvin i uvek sam smatrao svojom
dužnošću da se brinem o njenim članovima.
Sada ste i Vi deo porodice i nastavićete da budete, ma koliko isticali
svoju nezavisnost, ma koliko odlučno terali Ejdana od sebe. Činilo mi se
da Vam je potreban moj uticaj, koji je, kako ste videli, značajan. Tako da
sam došao.“
„Dakle, došli ste zbog mene?“ Namrštila se. Deluje kao previše hladan
čovek da bi delao iz dobrote. Ali to nije bila dobrota. Upravo je to rekao,
~ 179 ~
bila je dužnost. Kao i Ejdana, više ga motiviše dužnost nego išta drugo.
Tako su slični, dva brata, a ipak nisu prijatelji.
Vojvoda je blago nakrivio glavu.
„Šta se dešava između Vas i Ejdana?“, pitala je iznenada. „Zašto niste...
bliski? Bliski ste s godinama i temperamentom.“ Zapravo, nije baš tako.
Iza Ejdanove suzdržanosti se krila vatra, a led iza vojvodine. „Oboje
stavljate ljubav i dužnost iznad svega ostalog. Zašto niste bliski?“
Podigao je obrve, držao je monokl u ruci, a njegove svetle oči su je
sledile. Povukao se iza najdeblje maske. Pitala se iznenada da li iza nje
postoji i najmanji čovek.
„Da li braća treba da budu demonstrativna na velški način, gospođo?
Da budu vezana crevima, da se svaki put rasplaču kad se rastanu,
posvađaju, pomire, da izražavaju najdublja osećanja jedan prema
drugom, zapevajući neprimerenim jezikom? Mora ili da postoji nešto
između njih ako se ponašaju sa više engleske suzdržanosti?“
Uznemirila ga je. Uzvratio joj je hladnim rečima i otvorenim prezirom
za njene sunarodnike. Ali ga je uznemirila.
„Da li ga volite, onda?“
„Koristite ženske reči, lejdi Ejdan. Ljubav. Šta je ljubav osim apstraktni
izraz koji ne može ni da se definiše rečima, već delima? Ejdan je Bedvin.
On mi je brat i, osim ako ja ne budem imao svog sina, moj naslednik.
Njegov život mi je važan, kao i njegova... sreća. Umro bih za njega, ukoliko
je tako ekstreman i dramatičan gest neophodan. Je li to ljubav? To sami
odlučite.“
Vrata su se otvorila pre nego što je završio rečenicu i ušla je tetka Meri
oslanjajući se na štap. Telma je bila sa njom.
Iv je insistirala da večera sa njima kao i uvek. Tetka Meri je odmah
počela da govori o suđenju s velikim entuzijazmom, kao što je insistirala
da prisustvuje današnjem saslušanju. Vojvodin izraz lica je postao bolan
dok je slušao tvrd velški naglasak.
Prošlo je još pet minuta kada se Ejdan pojavio. Više nije bio u uniformi,
već u otmenom plavo-sivom večernjem odelu sa belom košuljom.
„Endruz je stigao iz Londona tako kasno danas da mi nije ispeglao
košulju. Nije hteo ni da čuje da je obučem neopeglanu iako nisam video
nijedan nabor na njoj. Odlučio sam da je bolje da malo zakasnim, nego da
ga gledam kako preneraženo kuka.“
~ 180 ~
Kada se okrenula ka njemu, Iv je osetila samo bol. Prešao je sav ovaj

put sa njom uprkos bratovljevom besu. Borio se danas za nju i decu koja
mu ništa ne znače. Nasmešio joj se. A sutra odlazi.
„Ali ti nikada nisi ni vodio računa kako izgledaš, Ejdane“, primetio je
vojvoda.
„Večera je verovatno spremna. Hoćemo li u trpezariju?“ Kad je Ejdan
ponudio tetka Meri ruku, a vojvoda od Bjukasla ponudio svoju Iv, setila
se da je trebalo da pozove Agnes da donese piće, ali bilo je kasno. Kakvo
li će mišljenje imati o njoj.
Iako je dojurio na samo jedan dan u selo, Bjukasl je sa sobom poveo

čitavu bulumentu. Došao je sopstvenom kočijom sa porodičnim grbom,
imao je poseban vagon za teret, a poveo je svog slugu, dvojicu kočijaša,
dvojicu vratara sa svojim prtljagom i šestoro pratilaca na konju, sve
odevene u veličanstvene uniforme.
Ejdan je narednog jutra stajao na terasi sa Iv kako bi ga ispratio i osećao
je neobičnu tugu. Do ovoga je došao Vulf, onaj veseli, energični, nestašni
dečak iz njegovog sećanja; sada je hladni, usamljeni aristokrata, sa toliko
moći da je mogao da je ispolji samo podizanjem jednog dugačkog prsta
ili jedne tamne obrve. Ili samo jednom tiho izgovorenom rečju.
Ejdan je na trenutak osetio nepoznatu stegu u grudima. Uglavnom ga
rastanci ne pogađaju, naročito kada očekuje da se vidi s nekim u roku od
nekoliko dana.
Zašto je Vulf došao? To pitanje ga je mučilo sve vreme, ali nije mogao
da prihvati očigledan odgovor da je brat došao samo zato što je jedan
Bedvin u problemu - njegovo prisustvo bi moglo da ga reši. Zašto bi Vulf
mario da li će Iv patiti zbog gubitka dvoje siročadi, čak i ako je Bedvin?
Da li je moguće da je došao jer je znao da je Ejdanu stalo do Iv, a njemu je
stalo do Ejdana? Stalo mu je, ne samo zbog dužnosti vojvode, već zbog
bratske... ljubavi? Nije bilo svrhe da ga pita. Pogledao bi Ejdana svojim
srebrnim očima s podignutim obrvama i monoklom u ruci, kao da nikada
nije čuo za tu reč.
Kočija je nestala sa vidika.
„Nadam se da ti ne pravim problem što ostajem još jedan dan.“
„Nikako. “ Ali se namrštila jer nije razumela.
Očekivala je, naravno, da će otići sa Vulfom. Rekao je sinoć da će to
učiniti. Ali je ležao u krevetu, nije mogao ponovo da zaspi nakon što se
~ 181 ~
probudio pre zore, a prizor sa saslušanja mu se neprestano ponavljao u

glavi.
Moj dom je Ringvud. Tamo moja supruga živi i tamo će mi srce ostati kada
odem.
Kada je govorio te reči nije imao utisak da su laž, mada je
pretpostavljao da u suštini jesu. Nesumnjivo su bile sramno hvalisave. Ali
nije mogao da izbaci te reči iz glave dok je pokušao da nastavi da spava.
Tamo ću se vratiti čim budem mogao.
...njena usvojena deca su moja.
Nisu to njegova deca. Ne može da oseća nikakvo interesovanje za njih
osim možda prirodne zabrinutosti za decu koja su ostala siročad i
neželjena i neprihvaćena od strane njihovih rođaka.
A onda su mu se javile reči Sesila Morisa i ponavljale iznova i iznova
sve dok konačno Ejdan nije ustao, obukao se bez Endruzove pomoći i
izašao u konjušnicu da osedla konja i ode na kratko jahanje u izlazak
sunca.
A reci mi, Iv, šta će Dejvi da radi sa očinskom figurom koja je tako važna za
dečaka?
Uz te reči, dolazila je slika dečaka, mršavog, uplašenog i pretećeg
pogleda u dečjoj sobi one jedne večeri, a tihog i pasivnog juče u kočiji.
...šta će Dejvi da radi sa očinskom figurom...
Tamo će mi srce ostati kada odem.
Oni su Ivina deca. A Iv je njegova supruga. Kako mu je sada naivno
delovalo sećanje na odluku da se oženi njom, odvede je u London na
ceremoniju, vrati je kući i ostavi je. Kao uredan, mali, vojni manevar, brzo
obavljen, još brže zaboravljen. Trebalo je da uzme u obzir da je on Bedvin
i da Bedvinovi bespogovorno vole svoje partnerke. To je tradicija kojoj su
se on i braća smejali dok su bili dečaci. I Bedvinovi vole i neguju svoju
decu čak i ako su bili neumoljivi u usađivanju časti i odgovornosti u njih.
Mada Bedvin nije znao nijednog Bedvina koji je imao usvojenu decu.
„Divan je dan. Mislio sam da možda odvedem dečaka na pecanje.“
Osećao je veliku postiđenost čim je izgovorio te reči.
„Dejvija?“
„Mislio sam da bih mogao. Nakon našeg venčanja sam ga uveravao da
je bezbedan i ohrabrio sam ga da misli o sebi kao o zaštitniku svoje sestre
i ostalih žena ovde. Kad je došlo do toga, naravno, uopšte nije bio
bezbedan i nije mogao da zaštiti nikoga, čak ni sebe. Trebalo je da shvatim
~ 182 ~
da je on dete i da su mu potrebni odrasli uz njega i da ga zaštite dok ne

bude dovoljno star da to učini sam. Barem danas ću provesti dan sa njim.“
Još više se namrštila i isprva je pomislio da je pogrešio što je ostao i
naterao je na svoje društvo još jedan dan, naizgled, dovodeći u pitanje
njenu sposobnost da sama odgaja dečaka. Ali nije dobro razumeo razlog
mrštenja, a to je shvatio kad je progovorila.
„Ti jesi brižan”, rekla je tiho. „Ponekad posumnjam u to. Ti olakšavaš
tu sumnju. Sve do juče nisam shvatila da se i ti i vojvoda od Bjukasla
krijete iza skoro neprobojnih maski. Ali ti jesi brižan čovek.“
„Samo zato što sam odlučio da idem na pecanje?“ Maske? On ne nosi
nikakvu masku. A Vulf? Da, zapravo, on nosi, a ona je bila dovoljno
pronicljiva da to primeti. Ali on sigurno ne nosi, zar ne? „Ne znaš mnogo
o muškarcima, Iv, ako misliš da je velika žrtva s moje strane da ostanem
zbog dana zadovoljstva.“
„Dejvijev otac je bio dućandžija. Ne posebno uspešan. Ipak, pukovnik
lord Ejdan Bedvin se ne žrtvuje jer će se odreći još jednog dana svog
odmora da odvede sina tog čoveka na pecanje?“
„Dan je divan“, rekao je odsečno. „Pođi i ti, Iv, i povedi devojčicu.
Mislim da im ne bi bilo prijatno da se danas rastave, naročito jer sam im ja
skoro stranac. Ići ćemo kočijom i ponećemo korpu za piknik.“
Nakrivila je glavu i uputila mu pogled očima koje su bile ozarene i
lepe.
„Idi i reci dadilji da spremi decu“, rekao je postiđeno, „i obavesti
gospođu Rajs da ih danas neće podučavati. Onda možeš da se postaraš za
korpu za piknik dok se ja postaram za kočiju.“
Nasmešila mu se pa podigla suknju i veselo potrčala uz stepenice do
kuće. Iznenada je osetio uzbuđenje, poput dečaka koji je pobegao sa časa.
Nije se sećao kada je poslednji put odvojio jedan dan samo za
zadovoljstvo. Da li je zadovoljstvo provesti dan sa dvoje dece, potomcima
dućandžije, kako ga je upravo podsetila? Da uči dečaka da peca? Da ide sa
njima na piknik? I sa Iv?
Iznenada se zapitao da li bi ostao da nije bilo dece? Da li bi sada sedeo
u kočiji sa Vulfom, prijatno udubljen u razgovor o politici ili sličnom? Ili
bi našao neki drugi izgovor da ostane?
Nije želeo da razmišlja o tome. Umesto toga, otišao je u pravcu
konjušnice.
Tamo će mi srce ostati kada odem.
~ 183 ~
Imala je sto i jednu važnu stvar da uradi otkako je otišla pre dve
nedelje. Uvek je bila savesna po pitanju svojih dužnosti kao
zemljoposednice. I uvek je prihvatala i svoje društvene obaveze,
posećivala je komšije, bila je kod kuće kad bi oni posećivali, obilazila bi
bolesne. Ali neće osećati grižu savesti ako odvoji ovaj dan za sebe, odlučila
je. Na kraju krajeva, nije to samo za nju, već i za decu. Njenu decu. Ako je
nešto naučila iz iskustva od prethodnih nekoliko nedelja, jeste da je
najvažnije da im pruži vreme, pažnju i ljubav.
Našli su tihu obalu reke na njenoj zemlji, ali udaljenu od kuće i daleko
iznad sela. Na travnatoj livadi prošaranoj šarenolikim divljim cvećem, sa
plavim nebom i suncem iznad glava, namestili su korpu za piknik i otišli
na pecanje. Konj od kočije je pušten da slobodno pase u jednom uglu
livade.
Svi su pecali neko vreme, Ejdan sa Dejvijem, Iv sa Beki. Pokušala je da
se priseti veština koje je pre mnogo godina naučila od Persija. Ejdan bi im
s vremena na vreme pomogao i držao svoje ruke na Bekinom štapu nakon
što bi zabacila udicu i pokazivao joj kako da ga primiri, da se ne umori
prebrzo. Beki je zabacila glavu i pogledala u njegovo obrnuto lice nad
njenim i nasmešila se ozarenim, iskrenim dečjim osmehom. Ejdan ju je
pogledao i namignuo joj.
To je bio dragocen trenutak za Iv. Kako bi ikada mogla da očekuje da
onaj namršteni, snažni oficir koji je stajao u njenom salonu i saopštavao joj
Persijevu smrt bude nežan sa decom?
Ali Beki se ubrzo umorila od pasivne igre pecanja, na opšte
oduševljenje Mafina, koji je potrčao do obale i projurio ispred njih da juri
muve. Iv je šetala livadom sa Beki i prepoznavala razno cveće, jurila je
leptire, ali je pustila jedinog kog je uhvatila nakon što je oduševljeno
posmatrala njegove boje. Jurile su se sa Mafinom, mada je bilo veoma
vruće da bi se predugo jurili, te su sele kraj korpe da prave venčiće
od belih rada. Iv je napravila jedan dugačak lančić i stavila ga Beki oko
vrata i još jedan kraći da ga stavi na glavu, jedan venčić, koji je Beki
napravila, završio je na Ivinom ručnom zglobu.
Sve vreme dok su se igrale, dok je dete neprestano nešto pričalo i
ponekad tiho pevalo za sebe, Iv je bila svesna Ejdana i Dejvija na obali reke
ozbiljno okupirane pecanjem. Ejdan je tiho objašnjavao i strpljivo
posmatrao dok je Dejvi sve radio sam. Na kraju su obojica sedela rame uz
rame kraj reke, obojica u potkošuljama i tek bi prozborili po koju reč.
Dejvi je govorio daleko više nego inače. Nijedan se nije nasmejao, čak ni
nasmešio, ali su obojica delovali opušteno i smireno.
~ 184 ~
Skoro kao otac i sin.

Zašto je ostao? Veći deo noći provela je budna u ohrabrivanju sebe za
sutrašnji rastanak. Nije se pretvarala da je ravnodušna. Nije želela da ode.
Jednostavno je tako. Nije bila spremna i nikada neće biti. A kada je jutro
stiglo, saznala je da će dobiti još jedan dan. Ali će je noćas i sutra ujutru
ponovo moriti ista tuga. Skoro da ju je razočarala njegova odluka da
ostane. Najgora agonija bi do sada prošla. Ili možda ne bi.
Sigurno ne bi.
„Idi i reci Dejviju i teča Ejdanu da je vreme da se jede“, konačno je rekla
Beki dok je otvarala korpu.
Gledala je Beki kako odlazi i prenosi njene reči. Gledala Ejdana kako
se okreće i hvata dete oko struka, i Beki kako ga grli oko vrati bucmastom
rukom i naslanja mu se na široko rame. Posmatrala je Dejvija kako gleda
ka njoj i ukazuje joj pažnju na malu ribu koju je povlačio.
Iv je rukama obuhvatila kolena i trudila se da ureže tu scenu u sećanje.
Do sutra... Ali neće razmišljati o sutra.
Uskoro je shvatila da još nije vreme da se jede. Pored debelih kriški
svežeg hleba i putera koje je gospođa Rou poslala sa pozamašnim
komadima sira, ješće i sveže spremljenu ribu.
„Šta misliš, zašto smo Dejvi i ja pecali celo jutro?“, pitao je Ejdan kada
je Iv izrazila svoje iznenađenje. „Ceo dan smo se mučili i lomili prste kako
bismo kao pravi muškarci nahranili svoje žene. Je li tako, Dejvi?“
Na njegovom licu nije bilo osmeha, ali je nesumnjivo bio prisutan u
glasu. Poslao je Beki po neko veliko, ravno lišće, dok su on i Dejvi potražili
suvo granje od kojeg će naložiti vatru. Mogao bi sve to da završi sam za
upola manje vremena, pomislila je dok je češkala Mafinov stomak, pošto
nije bila pozvana da učestvuje. Ali je pustio decu da sve urade sami, čak i
da zapale vatru uz pomoć šibica koje je poneo sa sobom. Naučio ih je kako
da očiste i pripreme ribu, a onda im je dozvolio da poredaju ribu na lišće
i obmotaju je. Ali je on sam spustio lišće u vatru.
Iv se uhvatila šakama za kolena kada joj je stomak zakrčao od gladi,
ali se nije protivila kašnjenju obroka. Deca su bila očarana i uživala se više
nego ikada pre.
„Tata nam je jednom palio vatru“, kazao je Dejvi.
„Je li tako bilo?“ Beki ga je pogledala širom razrogačenih očiju.
,,I pekli smo kestenje, A mama ga je grdila što je dozvolio da opečemo
prste.“
„Mama me je puštala da je češljam“, rekla je Beki.
~ 185 ~
Bila je to kratka razmena sećanja, ali su Ivine oči bile pune suza, a srce
puno topline. Iako ih je uvek ohrabrivala da se sećaju, nikada se ranije nisu
tako prisećali u njenom prisustvu.
„Mislim da je riba spremna“, rekao je Ejdan. „Izvadiću je iz vatre i
razmotati lišće, a tetka Iv će odlučiti kada možemo da je jedemo. Neću da
rizikujem da me optuži da ste opekli prste ili jezike zbog mene.“
Najeli su se ribe, koja je bila blago pregorela, ali je imala divan ukus,
uz hleb, puter i sir. Zasladili su se kolačima i osvežili limunadom. A onda
se Ejdan ispružio na ćebetu uz uzdah, prebacio stopalo preko kolena, a
jednom rukom pokrio oči da se zaštiti od sunca.
„Ovo je apsolutno blaženstvo“, kazao je.
Deca su istrčala na livadu sa Malinom. Iv je spakovala ostatke obroka
u korpu. Ejdan je zaspao i disao duboko i ravnomerno. Posmatrala ga je i
slagala još uspomena. Ona neće leći, ma koliko bila pospana. Neko mora
da pazi na decu. Uostalom, nije želela da propusti nijedan trenutak ovog
dana.
Ovo je apsolutno blaženstvo.
Da, zaista jeste bilo. Istovremeno je bilo i čista agonija.
Sve je bilo kao porodični život o kom je uvek maštala, prvo sa
Džošuom, a onda sa Džonom. A sada ima kratak uvid kako bi takav život
izgledao, sa tuđom decom i suprugom koji će je sutra napustiti. Možda
nije važno. Oni jesu njena deca, a on jeste njen suprug, a danas su zajedno
porodica. Možda je danas sve što je važno. Možda je danas sve što čovek
može da očekuje. Možda je sutra samo iluzija koja nikada neće doći.
„Pretpostavljam“, kazao je i glasom je vratio u stvarnost, „da to
poreklo iz urbane sredine sa dućanima znači da Dejvi ne zna mnogo o
selu. Da li ga vodiš na neke farme, objašnjavaš mu kako šta radi, puštaš ga
da uprlja ruke, da tako kažemo?“
„Nikada to nisam učinila. Uvek sam želela da bude u udobnosti doma.
Bili su previše mršavi, bledi i uplašeni kad su stigli. Srce bi ti se slomilo da
si ih video. Ali možda bi trebalo?“
„Moraće da se spremi za neko zanimanje. Ova zemlja je realna
mogućnost. Mogao bi da nauči da bude kućepazitelj, možda čak i tvoj. Ili
možda zemljoradnik.“
„Možda zemljoposednik. Moje imanje nije uslovljeno.“
Podigao je ruku sa očiju i okrenuo se da je pogleda. „Još uvek je
moguće da si u drugom stanju.“
~ 186 ~
,,Ne.“ Odsečno je okrenula glavu, uznemirena što joj se livada

zamaglila pred očima. Ne, nije. Postojala je jedna nedelja kada je mogla da
začne, ali nije. Nikada neće imati dete u svojoj utrobi.
„Ah“, kazao je tiho nakon nekoliko tihih trenutaka. „Žao mi je, Iv.“
„Ne treba da ti bude. To bi beznadežno zamrsilo situaciju, zar ne?
Osećao bi obavezu da nas posećuješ kad god si u Engleskoj na odmoru, a
ja bih bila obavezna da ti dozvolim da dođeš.“
Ponovo je nastupila kratka tišina.
„To ne bi bilo poželjno“, rekao je.
„Ne“
Jedan mali oblak putovao je nebom. Samo jedan. Ali je naišao na sunce
i pokrio ga na nekoliko trenutaka. Iv je zadrhtala od iznenadne hladnoće.
„Razgovaraću sa Nedom Bejtmenom“, rekla je kada je oblak nastavio
svoj put. „Sa mojim kućepaziteljem. Mislim na Dejvija.“
„Možda bih ja mogao sutra da odvedem Dejvija na farmu. I ja bih
voleo da je vidim. Znam ponešto o zemljoradnji.“
„Sutra?“
Nastupila je još jedna od onih kratkih tišina koje su naglašavale
razgovor.
„London je trenutno mesto sa kog bih radije odsustvovao. Kada je Vulf
opisao večeru u kući Karlton koju smo propustili, stresao sam se. Zar ti
nisi? Svi su tvrdoglavo govorili različitim jezicima, niko nikog nije
razumeo, velika vojvotkinja, koja je jedina bila sposobna da prevodi,
suzdržavala se da to čini iz pukog prezira prema princu od Velsa i
radi lične zabave. Kraljica je neprestano pozirala, a onda ubijala ono što je
preživelo od večeri tako što je naterala sve da joj se zvanično obrate u sobi
za prijem posle večere. Ruski car se udvarao svim damama i ljutio se jer
više nije bio u središtu pažnje. Samo će me čekati još toga čim se vratim u
London. Radije bih bio ovde.“
Samo sutra? Još nekoliko dana? Do kraja odmora?
„Da li imaš nešto protiv?“ pitao je.
„Ne.“ Uopšte nije bila sigurna da li govori istinu. „Ne, ne, nikako.“
Deca su se vratila i već neko vreme čučala kraj reke. Mafin se ušuškao
kraj Iv i ćuškao joj ruku vlažnom njuškom, a Beki je prišla Ejdanu.
„Teča Ejdane,“ kazala je, „donela sam ti nešto.“
Uspravio se, a ona mu je spustila jedan glatki kamenčić u ruku još uvek
mokar od reke.
~ 187 ~
„Za mene?“, kazao je i pažljivo ga osmotrio pa je pogledao. „Mislim

da je ovo najdragoceniji poklon koji sam ikada dobio. Hvala ti, sunce.“
,,I jedan za tebe, tetka Iv“, rekla je.
Bio je to dar, shvatila je Iv dok je grlila dete, koji će zauvek držati među
najvećim dragocenostima, kao podsetnik na ovaj, jedan od najsrećnijih
dana u njenom životu.
„Mislim da je bolje da vratimo onog konja u konjušnicu“, kazao je
Ejdan, „pre nego što pukne od previše trave.“
Beki je glasno zevnula, a on se sagnuo da je podigne jednom rukom
dok je drugom nosio korpu.
„Ti možeš da poneseš štapove i ostalo, momče“, rekao je Dejviju.
„Tetka Iv ćemo da pustimo da bude dama.“
Beki mu je naslonila glavu na rame i ubrzo zaspala.
~ 188 ~
20.
Ejdan nije znao koliko namerava da ostane. Namerno nije sebi

postavio to pitanje. Samo je znao da ne želi da provede ostatak odmora u
Londonu, gde bi život bio haotičan i podjednako vezan za vojne poslove
kao kad je sa svojim bataljonom. A Lindzi Hol mu nije bio toliko privlačan.
Delovao bi toliko prazno i bledo bez većine braće i sestara, čak je i Ralf
sada u Londonu.
I bio bi bez Iv.
Morao je da se opusti. A Engleska je doživljavala talas vreline, dan za
danom plavog neba, i sunca, i vreline koja je pekla kroz kožu, opuštala
mišiće i nudila toplinu duši.
Bilo mu je teško da razume povezanost sa decom koja su u početku
bila izgovor da ostane, ali su ubrzo postala veliki deo razloga za to.
Možda, jer je znao da su oni samo deca koju on i Iv nikada neće imati.
Nikada se neće vratiti kada bude otišao. To mu je jasno stavila do znanja
kraj reke. Da je rodila njihovo dete, dozvolila bi mu da ih posećuje tokom
odmora, ali nije začela tokom nedelje kada su spavali zajedno.
Dakle, sve je u trenutku. Ovih nekoliko dana, koliko god da mu savest
dozvoli da ukrade, bili su sve što će ikada imati sa svojom suprugom i
svojom decom. Da, neobična pomisao, zaista. Njegova deca. Njihova.
Iv je objavila školski raspust. Ejdan je vodio Dejvija sa sobom nekoliko
puta i dečak je ubrzo postao njegova senka kud god da bi krenuo, čak i
ako bi samo obišao konjušnice ili prošetao selom.
Obišli su domaću farmu. Prvi put sa Ivinim nadzornikom, a sledeći
put sami i Ejdan je ukazao dečaku na sve različite useve koji su rasli. Poveo
ga je pravo u polja, povremeno bi čučnuli da dodirnu biljku i vide i osete
razlike među njima. Posmatrali su životinje kako pasu, krave u jednom,
ovce u drugom polju. Šetali su po štalama, pomagali u hranjenju krava i
pilića, zagledali ambare još uvek ispunjene prošlogodišnjom letinom, a
jedna krava je zadovoljno žvakala tu, dok je njeno tele odmaralo u senu.
Naučio ga je da muze kravu, kada mu je objašnjeno da tele ne može da se
hrani bez malo pomoći. Obojica su probali toplu, slatku tečnost. Gledali
su kovača kako radi. Sve vreme Ejdan je udisao poznate mirise farme i
osećao poznatu privlačnost ruralnog života.
~ 189 ~
Sledeći put su i Iv i Beki pošle sa njima, a pas je ćopao okolo na svoje

tri dobre noge. Nisu sve vreme ostali zajedno. Iv i Beki su ušle u neke od
koliba da posete žene radnika, a Ejdan je primetio Beki malo kasnije kako
se igra napolju sa još nekom decom. Kasnije medu štalama je izgubila
interesovanje za veće životinje i sedela je u travi i prašini i igrala se sa
najmirnijim mačkama dok se pas, koji se izgleda plašio mačaka, držao
Ivine suknje.
Oba deteta su potamnela od sunca, primetio je Ejdan. A i Iv je dobila
malo boje, primetio je, uprkos starom, bezobličnom slamnatom šeširu koji
je nosila skoro svuda. Isti taj šešir nosila je onog prvog dana, ako se dobro
seća, samo je sada prožet ružičastom trakom umesto sivom. Nosila je
svetloružičastu haljinu od muslina koja nije bila ni nova ni po modi. Do
savršenstva se uklapala u svoje seosko okruženje. Tetka Ročester bi se
prenerazila kada bi je sad videla. Bila je čisto lepa.
Kada su krenuli kući, išli su peške. Izgledali su prašnjavo i pomalo
neuredno, naročito deca. Dan je bio posebno vruć. Beki je bila na
Ejdanovim ramenima i držala se za njegovu kosu; nije nosio šešir. Još
jedan dan se polako završava, pomislio je sa žaljenjem. Ne može još dugo
da odlaže odlazak.
S desne strane se prikazala reka.
„E, to“, pokazao je prstom, „to je bio odgovor na vruć dan kada sam
bio momak. Išli bismo na plivanje.“
„Zaista?“ Iv ga je ozareno pogledala. „I mi smo. Persi i ja. Bilo je
zabranjeno, naš otac se plašio vode. Dolazili bismo ovde, gde smo mogli
da se sakrijemo iza drveća od očiju svakog ko bi nas možda prijavio.“
Pokazala je malo dalje uz reku. „Ušunjala bih se do sobe kako bih sakrila
mokru kosu, a onda bih se pretvarala da sam je oprala.“
Ejdan je pogledao Dejvija. „Umeš li da plivaš, momče?“
„Ne, gospodine.“
„Molim?“ Ejdan se namrštio. „Ne umeš da plivaš? Neoprostivo!
Moramo to da ispravimo. A najbolje je da to učinimo sad.“ Skrenuo je u
pravcu reke.
„Ejdane!“ Iv se nasmejala. „Ne možeš sada da naučiš Dejvija da pliva.
Nemamo peškire.“
„Šta će nam peškiri po ovakvom vremenu? Beki, da li nam trebaju
peškiri?“
Uhvatila ga je čvršće za kosu. „Ne, teča Ejdane.“
~ 190 ~
„Ali ne mogu, gospodine“, usprotivio se Dejvi. „Potonuću. Udaviću

se.“
„Naučiću te da ne potoneš. Naučiću te da se ne udaviš.“
Iv je pošla sa njima, kao i pas, koji je potrčao ispred njih da se napije
vode. Ona neće plivati. Kako bi mogla kada nema primerenu garderobu
sa sobom? Ali je ipak izula cipele i čarape i svukla Bekinu haljinu, kako bi
dete moglo da se malo rashladi u donjem vešu. Ejdan je izuo čizme, čarape
i skinuo košulju, ali je nevoljno ostavio pantalone. Dejvi se svukao do
donjeg veša pod Ejdanovim uputstvima. Nije uopšte bio uzbuđen zbog
ideje da nauči da pliva.
Voda je bila izuzetno hladna. Dosezala je do kolena, mada je reka bila
široka na ovom delu i pretpostavio je da je malo dublja bliže središtu
korita. Posegnuo je rukom za Iv.
„Haljina će ti se iskvasiti“, rekao je primetivši zahvalno nagoveštaj
njenih članaka kada je podigla haljinu. „Možeš i da je skineš. Ipak sam te
video s manje garderobe od toga.“ Značajno ga je pogledala dok je
isprobavala vodu jednim prstom, a onda je spustila prvo jednu nogu
unutra, a onda i drugu. Haljina joj je bila nagužvana iznad kolena, ali
mora da je shvatila da je nemoguće da joj ostane suva te ju je pustila.
Plutala je oko nje u vodi kada je on spustio Beki unutra i pružio joj dete.
Beki je vrisnula od šoka zbog hladnoće. Dejvi nije, mada je zadrhtao i
izgledao mršavo i nesrećno.
Iv se igrala sa vidno i čujno veselom Beki dok se Ejdan ustremio na
zadatak da nauči dečaka kako da diše, kako da se ne plaši vode, čak i ako
mu je lice u potpunosti ispod površine. Iv je držala Beki dok je plutala na
leđima. Ejdan je činio isto sa Dejvijem, premda je dečak bio krajnje
odlučan u nameri da ne podigne noge sa dna.
„Stvar je u poverenju, momče“, konačno je rekao Ejdan. „Moraš da mi
veruješ da ću te držati i neću dozvoliti da potoneš. Veruješ li mi?“
„Da, gospodine“, kazao je ozbiljno dečak.
Nakon toga je plutao. Ejdanove ruke bile su čvrsto ispod njega. Osećao
je kako se dečak polako opušta, polako veruje da će ga voda sama po sebi
držati. Ejdan je sklonio jednu ruku, a drugu je samo držao ispod sitnih
Dejvijevih leđa, zbog samopouzdanja. Pogledao je Iv koja je vrtela
Beki ukrug. Haljina joj je bila potpuno mokra i lepila se za vitke obline.
Čak i kosa joj je bila vlažna.
Onda je Dejvi preneraženo uzdahnuo i stao na noge.
„Moj veš, gospodine. Potpuno je spao.“
~ 191 ~
Prokleti veš je otplovio sa strujom, već van dečakovog domašaja kada

je pokušao da ga dohvati.
Beki je primetila. „Dejvijev veš!“ vrisnula je.
Ejdan je pošao za njim. Mogao je da ih dosegne za trenutak, ali je
usporio kada je shvatio da dečak prska za njim i da se smeje istovremeno
od dečje sramote i komične situacije.
Ejdan je zgrabio veš trenutak pre nego što bi otišao u dublju vodu.
Navukao ga je preko glave.
„Dođi po njih“, rekao je.
Dejvi je došao do njega, još uvek posramljen. Jednom rukom je
pokrivao svoje intimne delove ispod vode, a drugom uzaludno
pokušavao da dosegne veš.
„Ne mogu da dohvatim, gospodine. Videće me!“
Ejdan ih je spustio malo niže i smejao se dečaku. „Možda bi trebalo da
te nateram da zaplivaš za njima“, rekao je zapretivši da će ga baciti u
dublju vodu.
,,N-n-ne, gospodine. D-d-dajte mi ga.“
Bilo je takvo zadovoljstvo gledati dečaka kako se smeje, da je Ejdan bio
u iskušenju da produži zadirkivanje. Ali nije želeo da uzrokuje
bespotrebnu sramotu. I dalje se smejao, zamahao vešom u njegovom
domašaju i onda, kada ih je dečak dohvatio, uhvatio ga je jednom rukom
i povukao ga do pola u dublju vodu i poigrao se sa njim sve dok ga
nije spustio bezbedno u vodu duboku do njegovih grudi kako bi Dejvi
mogao da navuče veš, a da se ništa ne vidi.
U tom trenutku se Ejdanov pogled susreo sa Ivinim, koja je stajala
mirno u vodi i držala Beki u naručju. Imala je miran izraz lica. Tek tada je
primetio da se i dalje smeje. Da je, zapravo, potpuno promenio otmeni
stav.
Pogledao je kukavički Iv, a smeh mu je izbledeo u običan osmeh.
Dejvi se još uvek kikotao, ponovo bezbedno pokriven svojim vešom.
„Dakle, momče,“ kazao je Ejdan, „jesi li spreman za dublju vodu?
Hoćeš li da plivaš sa mnom ako ti obećam da te neću pustiti?“
„Da, gospodine“, odgovorio je. Ali ovog puta nije izrazio uobičajenu
pasivnu poslušnost. Oči su mu sijale od dečačkog uzbuđenja. Zaboravio
je svoje strahove. Uživao je. Bio je dete sa odraslom osobom kojoj veruje.
Ejdan ga je zagrlio jednom rukom i lenjo plutao na leđima i odgurivao
ih nogama. Osećao je toplinu sunca na grudima. Iv i Beki više nisu bile u
~ 192 ~
vodi. Bile su pod suncem na obali, sa psom ušuškanim kraj njih. Iv je

oblačila devojčici suvu haljinu preko glave, a verovatno joj prethodno
skinula mokar donji veš. Nije učinila isto sa sobom, luckasta žena. Mokra
haljina se lepila za nju i izgledala kao drugi sloj kože. Ne bi izgledala
manje skromno da je plivala u vešu.
Da li će sve ovo izgledati kao san kada se bude vratio bataljonu?
Bezbolno i nematerijalno kao san? Prilično grozničavo se tome nadao. Ali
koji bi san sanjao do kraja života, koji bi mu pružio nadu za budućnost?
Njegov san poslednjih nekoliko godina bio je skroman. Dom, supruga,
porodica, kada konačno bude ostavio karijeru iza sebe. Čak i skorašnji san
nije bio mnogo skromniji, nastavak karijere, gospođica Knap za suprugu
koja deli njegov život. Sanjao je samo o udobnosti i zadovoljstvu. Da ii će
ikada imati drugi san? Da li uopšte postoji nešto drugo?
Iznenada je sunce bilo manje toplo, a voda malo hladnija.
Te večeri, na večeru je došao prečasni Tomas Padl. Pozvala ga je tetka

Meri, koja ga je uveravala da će Iv biti oduševljena i da će se, zapravo,
razočarati ako ne dođe.
Iv je zaista bila oduševljena. Dok je provodila više vremena sa Beki,
Dejvijem i Ejdanom, vikar je provodio više vremena sa Telmom i
Bendžaminom i tog popodneva je došlo do toga da je ponudio Telmi brak.
„Preklinjala sam ga da ponovo razmisli“, ispričala je Telma Iv. „Da
razmisli šta bi to značilo za njegovu porodicu, njegovu poziciju, za
parohiju. Ali rekao mi je da me ne bi prihvatio samo ako ga iskreno ne
volim i ne želim da se udam za njega. Nisam mogla da ga lažem, Iv. Volim
ga svim srcem, a voli ga i Bendžamin.“
Ivin jedini odgovor bio je da je zagrli.
„Ali,sam mu dala samo uslovni pristanak.“ Telma se pomerila iz
Ivinog zagrljaja i izgledala uplašeno. „Ti si me prihvatila, Iv, kada su se
svi ostali ophodili prema meni kao prema nekakvoj bolesnici. Dala si mi
posao i dom. Beki i Dejviju su moje usluge još uvek potrebne. Ne bih...“
Ali Iv ju je ućutkala podigavši ruku. „Postoje i druge guvernante. Naći
ću nekog. A ako i nju izgubim zbog dobrog čoveka, naći ću treću. Biće mi
zadovoljstvo da posetim crkvu, a da ne moram da šetam crkvenim
dvorištem, ma kakvo vreme bude.“
Obe su se nasmejale.
„Želim ti sreću kakvu ja sad osećam“, kazala je Telma, ali Iv je ponovo
podigla ruku.
~ 193 ~
„Ja jesam srećna. Imam svoj dom i porodicu. Imam svoju decu,
prijatelje i komšije.“
„A pukovnik Bedvin?“
Iv je odmahnula glavom. „Mislim da će otići za dan ili dva. Želeće
ponovo da vidi porodicu pre nego što mu se završi odmor.“
Bila je to vesela večera proslave uz Telmu i prečasnog koji su se smešili
i rumeneli. Tetka Meri je bila u dobroj formi, srećna zbog svih i
razgovarala je o venčanju koje mora da se isplanira i svadbenoj zabavi i
desetinama drugih srećnih tema. Bila je budna i neumorna kao i svi ostali.
Glasno je zevala kasnije kada je Iv sišla u dnevni boravak nakon
uobičajenog sata čitanja priča deci kada ih je ušuškala u krevete i poljubila
za laku noć. Telma je otišla nakon što je uspavala Bendžamina da isprati
prečasnog kući, čista romantična glupost, naravno, jer je čak i budali jasno
da će on kasnije morati da isprati nju do kuće. Tetka Meri je bila sama sa
Ejdanom.
„Sunce i vrelina danas i sve uzbuđenje zbog Telme i vikara su me
iscrpili“, požalila se. „Idem ranije u krevet. Ne morate da ostanete unutra
da me zabavljate, pukovniče. Iv se vratila iz dečje sobe. Zašto ne biste vas
dvoje izašli u šetnju po ovako lepoj večeri?“
Ah, ne odustaje od provodadžisanja. Ejdan je ćutao, pomogao tetka
Meri da ustane i pružio joj štap.
„Dobra ideja, gospođo. Učinićemo to ako Iv nije previše umorna.“
Tetka Meri se veselo nasmešila i namestila obraz da je Iv poljubi za
laku noć.
Mafin, koji je do pre minut spavao kraj kamina, ustao je i veselo
zamahao repom. Neko je spomenuo šetnju.
Šetali su ka dolini, prešli su travnjak do jezerceta i tu se na trenutak
zaustavili i zagledali se u lokvanje i prošli prstima po hladnoj vodi. Na
kraju su skrenuli među drveće i niz strmu stazicu ka potoku. Mafin je
ćopao sa njima, ponekad ispred, ponekad iza, a ponekad bi došao da
onjuši Ivinu suknju.
„Koja je priča tog psa?“ pitao je Ejdan.
„Pripadao je jednom od mojih zakupaca. Jednom čoveku čiji najam
sam odbila da obnovim jer je bio nasilan prema radnicima. Ostavio je
Mafina iza sebe, užasno osakaćenog i zlostavljanog. Na sam pogled je
jasno šta je sve propatio, mada sada izgleda mnogo bolje. Svi su mislili da
je najhumanije uspavati ga, ali nisam dozvolila. Želela sam mu da iskusi i
nežnost i ljubav prvo, čak i ako postane neophodno kasnije da mu se
~ 194 ~
olakša bol. Ali se oporavio koliko god je mogao. Svakako više ne beži i ne
cvili kada neko nepoznat priđe.“
„Jedno od tvojih nesrećnih i slabašnih“, rekao je i seo na jedan zidić.
Nije bilo oštrine u njegovoj optužbi.
„Da“, složila se. Sagnula se da počeše Mafina iza zdravog uha.
Nije mogla da obriše iz sećanja prizor Ejdana kako se smeje sa
Dejvijem. I samog Dejvija, bespomoćnog od dečje radosti. Dva namrštena
čoveka u njenom životu igrala su se i smejala.
„Da li je Ned Bejtman još jedan od njih?“
„Ned? Da li ti je ispričao?“
„Jeste. Treba da mu kupiš zemlju i neodređen broj osakaćenih i
ranjenih demobilisanih vojnika kako bi postavili svoju farmu i možda
neke radnje, a oni će ti plaćati u ratama,“
„Dakle, nije jedan od njih. Vraćaće mi novac. Biće nezavisni. Samo bih
volela da mogu više da pomognem. Biće na hiljade takvih muškaraca, zar
ne, sada kada su ratovi gotovi? Ljudi bez poslova, bez zdravlja, a često i
bez jednog ili više udova.“
„Jesi li temeljno razmislila o ovome? Jesi li imala advokatski savet?
Imaš li nekoga ko obavlja posao i bavi se detaljima zakupa?“
„Verujem Nedu.“
„Siguran sam da je tako. I on nesumnjivo veruje tebi. Ali bilo bi bolje,
i svi bi bili daleko srećniji, kada bi se sve obavilo kako treba i po zakonu.
Dozvoli mi da ti nađem dobrog advokata.“
„Ne...“
„Neka ti Vulf nađe nekoga. Veruj mi, ljudi uključeni u ovaj projekat
osećaće se daleko bezbednije ako postoji papirologija, ako tačno znaju šta
je šta.“
„Hoće li?“, sumnjičavo je upitala.
„Veruj mi. Dozvoli mi da pitam Vulfa.“
Klimnula je glavom. Malo je znala o poslu. Možda ne bi škodilo da
potraži savet od ljudi koji znaju više, naročito kada su njeni rođaci - jedan
je njen suprug, a drugi dever.
,,Iv, ponekad sam govorio uzrujano, čak i s prezirom o ovim ljudima.
Žao mi je zbog toga. Divim se tvojoj velikodušnosti i ljubavi prema
ljudima, ma kako izgledali i koja je njihova priča. Poznanstvo s tobom bilo
je divno iskustvo. Hvala ti na tome.“
~ 195 ~
Nije znala šta da kaže, iako je stajala i neko vreme ga gledala. Kada joj
je postao tako drag? Da li se to desilo u jednom trenutku? Ne bi rekla. To
joj se dogodilo nesvesno, ova ljubav, ovaj bol. Okrenula se bez reči i
nastavila stazom.
„Ovde sam bila onog jutra kada je Čarli došao da mi kaže da imam
posetioca, gospodina iz vojske. Mislila sam da je Persi. Brala sam zumbule
sa Telmom i decom dok je tetka Meri čuvala korpu za piknik.“
Zumbuli i azaleje su odavno prošli. Ali udolina je bila prelepa u svako
doba dana ili godine. Bila je lepa i sada, tamnozelena u ranom sumraku.
Nebo je dobijalo sve tamniju plavu nijansu iznad grana, a potok je bio
zlatan od zraka zalazećeg sunca.
„I došla si ne znajući šta te čeka.“
„Tako je.“ Sela je skoro na isto mesto na kom su tog dana pravili izlet
i obgrlila kolena. Seo je kraj nje, a Mafin je odšepao do potoka i nešto
njuškao oko kamenja.
„Divan si sa decom. Nikada, sve do danas, nisam videla Dejvija da se
smeje. Mislim da si ti imao srećno detinjstvo, zar ne, Ejdane?“
„Oh, jesam, zaista. Naši roditelji su se obožavali i bezuslovno su voleli
sve nas. Energično i bezbrižno smo se igrali i borili. Bili smo đavoli.“
I dalje je tako malo toga znala o njemu. Bila je gladna za saznanjem,
sada, pre nego što bude prekasno.
„I vojvoda? Jesi li se i sa njim igrao?“
„Sa Vulfom?“ Jednom rukom je obgrlio koleno i zagledao se u potok.
„Da. Nas dvojica smo bili veoma bliski kao dečaci. Skoro nerazdvojni.
Obožavao sam ga. Bio je hrabar i nestašan. Veselo sam ga pratio u svaki
nestašluk.“
Tako nešto nije mogla ni da zamisli.
„Šta se dogodilo?“ pitala je.
Blago je odmahnuo glavom, kao da se vraća u stvarnost. „Život se
dogodio. Rekao sam da nas je otac voleo bezuslovno. To nije u potpunosti
tačno. Bio je vojvoda od Bjukasla i stoga je imao dužnosti i odgovornosti
koje idu s pozicijom. Vulf je bio njegov naslednik, a on je imao
zdravstvenih problema. Volf je morao od dvanaeste godine da se obučava
da preuzme dužnosti i odgovornosti nakon očeve smrti. Tako da je bio
odvojen od ostalih i stavljen pod strogu kontrolu dva nastavnika i samog
oca. Nesrećni Vulf.“ Ponovo je odlutao. „Nesrećni Vulf.“
„Zašto?“ tiho je pitala.
~ 196 ~
„Mrzeo je što je naslednik. Mrzeo je zemlju i pomisao da bude veza za

nju i porodicu kao njena glava. Mrzeo je pomisao da nema izbor. Želeo je
avanturu i slobodu. Želeo je vojnu karijeru. Preklinjao je našeg oca sve dok
nije prihvatio stvarnost.“
To je čovek kog sada poznaje kao vojvodu od Bjukasla? Da li je to
istina? Ali mora da jeste.
„Obojica ste želeli karijere u vojsci?“
„Ne.“ Nakratko je utihnuo. Iv je čula pesmu ptica u večernjem horu sa
svojih skrivenih grana. „Ne, to je ironija naših života. Ja sam rođen za
vojsku, drugi sin, ali sam se borio protiv svoje sudbine tokom čitavog
detinjstva i momačkog života. Prezirao sam nasilje. Voleo sam zemlju.
Voleo sam Lindzi Hol. Vulf i ja smo kao dečaci zamišljali da
zamenimo garderobu, da zamenimo identitete, da zamenimo
živote. Mislili smo da ličimo dovoljno da sve nasamarimo. Mora da smo
tada bili veoma mladi.“
Iv se iznenada setila jednog trenutka od tog jutra kada su prišli
neobrađenom zemljištu i kada je Ejdan objasnio Dejviju kako i zašto je
ostalo neobrađeno. Čučnuo je i podigao punu šaku sveže zemlje i pokazao
je Dejviju. Ovo je život, momče. Odavde potiče sav život. Stisnuo je šaku i
snažno zažmurio na trenutak.
Voleo sam zemlju.
„Da li je tvoj otac insistirao da imaš vojnu karijeru, iako je to bilo
nasuprot tvojim željama?“
„Verujem da sam mu bio miljenik. Pratio sam ga okolo kao štene, kao
što Dejvi ovih dana radi sa mnom. Bio je veoma uključen u funkcionisanje
svojih farmi. Naučio sam od njega i uz njega. Sve sam upijao. Želeo sam
da provedem ostatak života radeći to što on radi. Verujem da je shvatao
da njegov izbor karijere za mene nije u mom najboljem interesu, ali je
preminuo.“
„Šta se potom dogodilo?“
„Imao sam petnaest godina kada je umro, a Vulfu je bilo sedamnaest.
Još uvek sam bio u školi, ali kada sam završio i vratio se kući, nastavio
sam gde sam stao pre očeve smrti. Bavio sam se poslovima oko farme.
Smatrao sam Vulfovog nadzornika nemaštovitim i nesposobnim.
Ponudio sam...“, iznenada je zastao i Iv je pomislila da neće nastaviti.
„Kako sam bio naivan momak, mislio sam da ako sve objasnim Vulfu i
ponudim da zauzmem poziciju nazdornika, da će biti zahvalan. Nedelju
~ 197 ~
dana kasnije me je pozvao u svoju biblioteku i obavestio me da mi je kupio

poziciju u vojsci, kako je naš otac uvek nameravao.“
,,Oh“, uzviknula je Iv. „Kakva okrutnost!“
„Okrutnost? Mislim da nije. To je bio Vulfov način da mi kaže onošto
je trebalo da znam, da nema mesta za nas obojicu u Lindzi Holu. Da sam
ostao, nadmetali bismo se do kraja života. Bio je u pravu. Na svakom
imanju ima mesta samo za jednog gazdu.“
„Ali ti nisi želeo u vojsku. Zašto nisi odbio?“
„Mogao sam. Ali šta je bila alternativa? Morao sam da napustim
Lindzi Hol, toliko je bilo jasno. A bio sam Bedvin. Odgojen sam sa
snažnim osećajem dužnosti. Jedna od mojih dužnosti u osamnaestoj
godini bila je da poslušam želju glave porodice. Vulf više nije bio samo
Vulf. Bio je vojvoda od Bjukasla.“
„I tako si otišao.“
„I tako sam otišao.“
Iznenada joj je sve bilo jasno. Dva brata, veoma bliska kao deca, bila
su razdvojena okolnostima, ostavivši jednom moć nad drugim. Obojica su
želela život ovog drugog, ali su okolnosti učinile nemogućim da se
zamene. I tako je život, stvarnost života, napravio nepopravljiv razdor
između njih i uništio ili, u najmanju ruku, potisnuo ljubav koju su nekada
osećali jedan prema drugom. Učinio je jednog hladnim i vernim dužnosti,
a drugog okrutnim i vernim dužnosti.
Ako je ikada mislila da je privilegovan život aristokrata jednostavan,
a verovatno jeste, u ovom trenutku se predomislila. Aristokrate su možda
manje slobodne od bilo koga drugog u Engleskoj. To saznanje bilo joj je
neobično.
„Ali si se pomirio sa svojim životom?“ pitala je.
Okrenuo se i pogledao je pravo u nju. Sumrak je bio sve mračniji, ali je
i dalje jasno videla oštre crte njegovog lica.
„Oh, da, naravno. Imam dobru karijeru i biće dobra u budućnosti.
Mislim da ću završiti kao general.“
„Da li se raduješ povratku?“
„Da, naravno. Uvek prija odmor. Radujem se njemu, opuštanju, poseti
Engleskoj i porodici. Ali sam uvek više nego spreman da se vratim. Kada
predugo ne radim ništa, postanem uznemiren. Da, prijaće mi da se
vratim.“
~ 198 ~
Osetila se duboko, užasno ranjeno. Bio je spreman da se vrati, bio je

nemiran. Prijalo bi mu da je ostavi i vrati svoj život u normalu. Šta je
očekivala?
Šta je očekivala?
Ustala je i prišla potoku koji je sada više bio srebrn nego zlatan. Mafin
je jurio nekoliko trenutaka oko nje pa ponovo otišao u sopstvena
istraživanja. Ejdan je stao kraj nje.
„Ovo je predivan deo parka“
,,Da.“ Delovalo je mračno, ali je po nebu videla da je i dalje dan.
„Šta će se sada desiti, Iv? Hoću da kažem, kada odem? Hoće li te život
ovde zadovoljiti?“
Čučnula je da potapše Mafina po glavi, premda nije tražio pažnju.
,,Oh, da“, odgovorila je. „Biću izuzetno srećna. Imam svoju decu i sada
su zvanično moji. Ringvud i moje bogatstvo su neosporivo moji. Imam
tetku, prijatelje i komšije. A ti si sve to omogućio, Ejdane. Uvek ću te se
sećati s velikom zahvalnošću.“
Više mu nije videla lice dok ju je posmatrao, visok i širok, s uspravnim
vojnim držanjem.
,,Sa zahvalnošću“, tiho je kazao. „Onda mi je to dovoljna nagrada.“
Glas mu je zvučao skoro isto kao onog prvog dana i u danima posle
toga. Nije mogla u njemu da prepozna glas čoveka koji se smejao sa
Dejvijem ili glas čoveka koji je nazvao Beki suncem pre nekoliko dana.
Progutala je knedlu. Grlo i grudi odjednom su bili bolni od
neprolivenih suza. Šta bi se desilo ako bi ispričala istinu? Volim te. Ne
ostavljaj me. Vrati mi se. Hajde da imamo našu decu. Budi srećan sa mnom do
kraja života. Ujela se za usnu inače bi se predala ovom užasnom iskušenju.
„Bio si i više nego brižan“, kazala je nakon što je duboko udahnula.
Delovalo je kao kraj, kao rastanak.
„Hladno ti je“, rekao je kad je zadrhtala. „Bolje bi bilo da se vratimo
kući.“
„Da.“
Ali prošlo je nekoliko trenutaka pre nego što joj je ponudio ruku. Kao
da je imalo još nešto da se kaže, a naravno, nije imalo.
~ 199 ~
21.
Naredno jutro je sa sobom donelo posebnu pozivnicu pukovniku

Bedvinu i lejdi Ejdan Bedvin od grofice od Lafa da za dva dana
prisustvuju baštenskoj zabavi u Didkot parku.
„Nemam želju da idem“, rekla je Iv nakon što je naglas pročitala poziv
svojoj tetki i Ejdanu za doručkom.
„Oh, ali moraš“, rekla je tetka i spustila ruke na grudi. „Ovo je prvi put
da te zovu. Serena će biti oduševljena, znaš da se klela da neće ići ukoliko
ne budeš i ti išla, draga.“
Ejdan je upitno pogledao Iv.
„To je godišnji događaj. Veoma je ekskluzivan. Pozivaju samo najbolje
porodice. Morisovi nikad nisu bili među zvanicama. Naravno, sada sam
Bedvin i izuzetno uvažena”
„I predstavljena si kraljici“, dodala je njena tetka.
„Da, to takođe.“ Ivine oči su zasijale. „Prošle godine nisam bila
dovoljno dobra, ali ove godine jesam. Neću ići.“
„Izvinjavam se“, rekao je Ejdan. „Da li poziv uključuje i mene? Šta ako
ja želim da idem?”
Napravila je grimasu. „Sigurno ti se ne ide, zar ne?“
„Stvar je u tome što ćeš živeti u Ringvudu do kraja života. Sve komšije
su ti očigledno i prijatelji, izuzev Lafa i njegove grofice, sve do sada. Zašto
da ne budeš u dobrim odnosima i sa njima ako je to moguće?“
„Pozivnica je stigla skoro nepristojno kasno. Ostalima je poslata
odavno. Naravno, ti si posetio Didkot park, a vojvoda od Bjukasla se lično
pojavio na saslušanju. Odjednom više nisam izgnanica.“
„Jesi li ogorčena?“, pitao je.
„Ne, naravno da nisam.“ Nasmejala se.
„Onda to dokaži. Prihvati poziv u ime nas oboje.“
Gospođa Pričard je i dalje držala ruke na grudima. „Tako je,
pukovniče. Vi je najbolje urazumite. Želim da čujem sve o zabavi do
najsitnijeg detalja kada se budete vratili kući. A baštenska zabava je tako
romantična, uz razno drveće i skrivena mesta u kojima ljudi mogu da
nestanu... u parovima, naravno.“
~ 200 ~
„Zašto bismo želeli to da uradimo“, pitala je Iv, iako je Ejdan već

primetio da se zarumenela, „kad bismo išli na društveni događaj?“
„Kad budemo išli“, ispravio ju je Ejdan.
Obećao je Dejviju da će tog jutra postaviti teren za kriket ukoliko
vreme bude i dalje lepo, a bilo je. Postaviće teren i naučiće dečaka
osnovama igre kako bi mogli da se igraju njih dvojica. Kasnije će
podučavati Dejvija da jaše u pašnjaku iza konjušnice, jer je saznao da još
uvek nije naučio. Povukao se sa doručka.
Iza njega je bila loše prospavana noć. Ostao je predugo. Oh, u jednu
ruku, možda i nije. Pomogao je deci da se opuste nakon uznemirujućeg
iskustva kad su ih odvojili od doma. Pomogao je da im se pruže prijatna
letnja iskustva, malo osećaja porodice i stabilnosti. Nadao se da se iskupio
u Ivinim očima nakon svog nadmenog ponašanja u Londonu, tako da će
možda imati nežnija sećanja na njega.
Ali je ostao predugo. Duboko se zaljubio u nju i dugo će patiti nakon
što je bude napustio. Ali sinoć, kada su šetali, rekla mu je da će biti srećna
kada bude otišao i da će ga se uvek sećati sa zahvalnošću.
Zahvalnost! Ta reč ga je pogodila duboko kao najružnija kletva. Tu bi
barem bilo neke strasti. Uvek će ga se sećati sa zahvalnošću.
Moraće da postupi časno i da prestane da odlaže svoj odlazak. To je
odlučio dok se prevrtao u krevetu tražeći opuštanje u snu. Ipak, sada je
našao razlog da ostane još tri dana. Ali... da li je to razlog ili izgovor? Jeste
važno da Iv u potpunosti bude društveno prihvaćena u svom komšiluku.
Ali...
Ali treba da organizuje kriket.
Saopštio je da će otići jutro nakon baštenske zabave.

Freja joj je pisala. Bilo je to domišljato pismo ispunjeno perspektivom
i prilično jetkim posmatranjem ljudi i događaja povezanih sa proslavama
pobede kojima je prisustvovala. Ali njeno pismo je takođe objavilo njenu
nameru da napusti grad i vrati se u Lindzi Hol. Pitala se da li bi joj se Iv
pridružila tokom leta. Iv je bila čvrsta u nameri da ostane kod kuće,
ali Ejdan je odlučio da ode i provede ostatak odsustva sa sestrama.
„Vreme je da odem iz tvog života, Iv“, rekao je.
,,Da.“
,,I da se vratim svom životu.“
„Da.“
~ 201 ~
Nije mogla da izgovori nijednu drugu reč i usredsredila se na to da mu

se nasmeši uz ispravan stepen veselog prihvatanja i uljudnog žaljenja. Da,
vreme je. Ako ostane duže, neće moći uopšte da ga pusti, već će se
osramotiti tako što će ga grliti i moliti da je ne napušta. Ostala su još dva
dana, a prvi je već dobro napredovao posle živahne partije kriketa u kojoj
su Iv i Beki učestvovale, kao i prečasni Padl, koji je došao u Ringvud s
nekim naivnim izgovorom. Ispostavilo se da je prilično vešt igrač, naročito
kada je Ejdan držao palicu. Telma, Bendžamin i tetka Meri bili su
entuzijastični navijači i ravnomerno su aplaudirali obema stranama. Tako
da, kada je Ejdan rekao Iv da odlazi, ostao je zapravo samo još jedan i po
dan, nakon kog sledi baštenska zabava. A onda...
Iv se usredsredila na uživanje u potpunosti u vremenu koje je
preostalo i ispunila ga je sa što više aktivnosti, očajnički pokušavajući da
živi za današnjost i da ne gleda unapred u vreme koje će svakako uskoro
doći.
Ona i Beki gledale su Ejdana kako podučava Dejvija jahanju. Kada je
dečak delovao samouvereno u razumnoj meri, Iv je predložila da svi odu
na jahanje. Dejvi je jahao ponija kog je za uzde vodio Ejdan. Beki je sedela
Ejdanu u krilu, a Iv je jahala svog konja kraj njega. Kasnije su otišli u
šetnju divljom stazom i završili igrajući se žmurke među drvećem
i žbunjem. Dečji uzvici smeha i radosti svaki put su otkrivali njihova
skrovišta.
Narednog dana su ponovo igrali kriket i išli na jahanje, ali su kasnije
napravili izlet sa čajem sa tetka Meri, Telmom, vikarom i Bendžaminom.
Pre čaja su svi, osim tetka Meri, šetali jedno iza drugog kroz potok.
Bendžamin je bio na ramenima prečasnog Padla. Skakali su s jednog
kamena na drugi, ruke su držali ispružene sa strane zbog ravnoteže,
čak se i Mafin spustio do potoka u potrazi za ribom. Začuo bi se poneki
uzvik kada bi neko od njih promašio kamen ili umočio stopalo u vodu, a
zatim bi se zaorio smeh ostalih. Nakon čaja su pevali, vodile su i tetka
Meri, koja je Ivinom sopranu doprinosila bogatim kontraaltom. Ejdan je s
otvorenom zgroženošću rekao da je trebalo da pretpostavi da će dve
velšanke pre ih kasnije zapevati, a onda im se pridružio uz veoma prijatan
bariton. Ostali su doprinosili svojim glasovima i različitim stepenom
muzikalnosti.
Kada je došlo jutro baštenske zabave, poveli su tetka Meri u vožnju
seoskm putem i zaustavili se da joj Iv i deca uberu divlje cveće. Ubrali su
toliko da je Ejdanu izgledala više kao cvetni žbun sa glavom. Bilo je
mnogo razgovora i smeha, a Iv je oduševljeno primetila da većina potiče
~ 202 ~
od Dejvija. Procvetao je u pravog dečaka tokom prethodne nedelje.

Kako će Ejdanov odlazak da utiče na njega? Ali neće o tome razmišljati
danas. Sutra je svakako dovoljno blizu. Sutra u ovo vreme...
U trenutku je imala utisak da joj se stomak prevrće.
Uprkos svemu, Iv je bila prilično uzbuđena što će prisustvovati

baštenskoj zabavi u Didkot parku, o kojoj je toliko slušala prethodnih
godina. A ove godine je vreme bilo savršeno za zabavu na otvorenom. Bilo
je sunčano i toplo, sa dovoljno povetarca koji će obezbediti svežinu. Iv je
nosila lepu haljinu od muslina sa motivima lišća i slamnati šešir prožet
cvećem. To je bio deo njene nove garderobe koju ranije nije nosila. Ejdan
se obukao otmeno, ali ovog puta nije imao uniformu.
Terasa pred kućom bila je prepunjena jarkim cvećem u velikim
saksijama. Stolovi su bili pod hladom, natkriveni belim stolnjacima i
prepuni velikim bokalima limunade i jačeg pića, kao i tanjirima malih,
slatkih i slanih, delikatesa. Vešta posluga u uniformama čekala je kraj
stolova kako bi pomogla gostima sa izborom. Velike saksije cveća bile su
postavljene i na sveže pokošene travnjake i nekoliko manjih je visilo sa
grana drveća. Stolovi i stolice su bili postavljeni svuda, nešto pod hladom
drveća, nešto na suncu, ali sa suncobranima koji će obezbediti zaštitu od
sunca. Šarenolika ćebad bila su prostrta po travi za one koji bi voleli da se
više opuste.
Kada su Iv i Ejdan stigli, brojni gosti su već bili tu. Neki su sedeli, neki
šetali ili stajali u grupama i razgovarali. Nekoliko energičnijih ljudi igralo
je tenis na ravnom delu travnjaka.
Dva para sa reketima prebacivala su loptu preko mreže. Grof i grofica
od Lafa su stajali na terasi i primali goste.
Bio je tu i Džon.
„Oh, ne“, rekla je nevoljno Iv kada ga je primetila iz kočije.
Ejdan je ispratio njen pogled, „Pretpostavljam da je neizbežno da
razgovaraš sa Densonom s vremena na vreme, ukoliko želiš da imaš
društveni kontakt sa komšijama u Didkot parku. Ne možeš doveka da ga
izbegavaš.“
„Bila je tvoja ideja da dođem. Više bih volela da sam ostala kod kuće.“
„Čovek ne može uvek da bezi i da se krije od života. Najbolje je ni ne
pokušavati, već se suočiti na vreme.“
~ 203 ~
Nije bilo vremena da kaže više. Kočija je zastala, Sem Pečet je poskočio
da otvori vrata i postavi stepenice i u sledećem trenutku Iv se smešila i
poklanjala grofu od Lafa koji ju je predstavio grofici i njihovom sinu.
„Čestitam na venčanju, lejdi Ejdan“ rekla je otmeno grofica. „I na Vašoj
povezanosti sa Bjukaslom i Bedvinovima. Vi ste na produženom odsutvu
od vojnih dužnosti, pukovniče Bedvine?“
„Dvomesečno odustvo, gospođo. Bojim se da brzo prolazi.“
„Imao sam čast da prisustvujem predstavljanju lejdi Ejdan na balu u
kući Bedvinovih, majko“, rekao je Džon i pogledao pravo u Iv. „Čovek bi
rekao da se tokom boravka u gradu potpuno stopila sa društvom.“
Serena Robson, pošto je primetila Iv preko travnjaka, požurila je ka
njoj ispruženih ruku.
„Stigla si.“ Poljubila ju je u obraz. „Pridruži se meni i Džonu ispod
onog drveta. Vi, takođe, pukovniče. Jedva da sam Vas videla otkako ste se
vratili iz Londona. Želim sve da čujem. Svaki sočni detalj.“
Sedeli su ispod drveta pola sata i ispijali hladna pića dok je Iv
objašnjavala svoje predstavljanje kraljici, a Ejdan sa suvim humorom
dodavao detalje o crnoj haljini i reakciji njegove porodice. Nakon toga su
se muškarci odvojili da gledaju sport, a Serena je pogledala za njima i
uzdahnula.
„Nije lep, zar ne, Iv? Ali je neporecivno zgodan i... Oh, da, jeste.
Izuzetno je privlačan čovek. Džejms i ja smo se oduševili što ste ipak
proveli neko vreme zajedno i u gradu i ovde. Vratio se da ti pomogne da
spasiš onu nesrećnu decu i priča se da ih svakodnevno vodi svuda sa
sobom i igra se sa njima. Postoji li nada...“
„Odlazi sutra. Ostalo mu je malo vremena u Engleskoj. Mora da
provede ostatak odsustva sa sestrama u Lindzi Holu,“
Serena se nagnula preko stola i uhvatila je za ruke, ali ih je nova
pridošlica prekinula.
„Mogu li da se pridružim, dame?“, pitao je Džon.
„Naravno” odgovorila je Serena i pokazala na jednu praznu stolicu.
„Molim Vas.“
„Nema mesta koje može da se poredi sa lepotom Engleske. Naročito
sa engleskim selom tokom toplog letnjeg dana. Ponekad je potrebno
provesti godinu dana u stranoj zemlji kako bi u potpunosti to uvideli.“
„Bili ste u Rusiji“, kazala je Serena. „Morate nam ispričati svoje
iskustvo sa tamošnjim društvom. Da li je otmeno, uglađeno,
sofisticirano?“
~ 204 ~
Iv ga je slušala kako govori, njegov vedar i prijatan glas, i posmatrala

je njegovo lepo lice savršenih crta, bele zube i naznake bora od smejanja u
uglovima očiju. Posmatrala mu je vitke, dobro očuvane ruke. Znao je kako
da zadovolji i kako da šarmira. Primetila je kako su druge dame svesne
njega i neprestano ga gledaju dok mu plava kosa sija čak i pod senkom
drveta.
Zar je čudno što se Iv usamljena i neiskusna zaljubila u njega? Koliko
je još bilo suštine u toj ljubavi? Sigurno nije bilo mnogo, ako ga je tako brzo
prebolela i zavolela Ejdana. Ali možda je nepravedna prema sebi. Ljubav
mora da se hrani i neguje kako bi cvetala i rasla. Džon nije bio tu duže
od godinu dana.
Neće biti ni Ejdan tu nakon sutrašnjeg dana. Da li će i njega preboleti?
Gospođa Ratledž im se pridružila i razgovarala je sa Serenom o
nečemu u vezi sa crkvom. Džon je ustao.
„Lejdi Ejdan, da li ste za šetnju?“
Videla je Ejdana da je svukao košulju i da maše jednim reketom.
„Hvala.“ Ustala je i ignorisala ponuđenu ruku pa je stavila ruke iza
leđa.
,,Iv, draga, kako to da izgledaš lepše nego ikada?“
Kako odgovoriti na takvo pitanje? Nije ni pokušala.
„Nisam očekivala da ću te videti danas. Mislila sam da si zauzet
proslavama zbog pobede.“
Slegnuo je ramenima. „Dosadile su mi. Želeo sam da te vidim. Mislio
sam da je Bedvin do sada otišao. Ali odlazi sutra? Čuo sam te dok si
pričala gospođi Robson.“
,,Da.“
„Nesrećna Iv“, rekao je tiho i poveo ih ka dugačkoj stazi, na čijem kraju
se nalazio četvrtasti letnjikovac. „Primorana da se uda za Bedvina iz
koristi. Oni su dosadna, bezosećajna skupina, zar ne? Ali bez obzira.
Uskoro će otići. Ja ću biti tu do kraja leta da te tešim.“
„Ne postoji uteha koju možeš da mi ponudiš.“
„Ah, Iv. Uvek smo bili prijatelji, zar ne?“
„Da, jesmo.“ Uvek joj je bilo lako da priča sa njim, da ga sluša.
Dopadao joj se i pre nego što ga je volela.
„Onda ćemo ponovo biti prijatelji. Sastaćemo se ponovo kao i uvek
kada sam bio kod kuće. Bićemo prijatelji tokom leta.“
~ 205 ~
„Ne bih rekla, Džone. Čak i da nismo postali više od prijatelja, mislim
da je nemoguće da nastavimo takvo prijateljstvo, skriveno kakvo je i bilo,
tako bi moralo da ostane. Ali mi svojevremeno jesmo postali više od
prijatelja.“
Oboje su se nasmešili i klimnuli glavom paru s kojim su se mimoišli.
Džon je razmenio koju reč sa njima.
„Sada si malo uznemirena“, rekao je kada su nastavili šetnju, „jer si
prisiljena na brak i veruješ da je to kraj za nas. Ništa nije dalje od istine.
Bićemo ponovo prijatelji, jer nikada to nismo prestali da budemo, zar ne?
I ponovo ćemo biti ljubavnici.“
Odsečno ga je pogledala. Smešio joj se.
„Pitala sam se, mada mislim da znam odgovor, da li si ikada imao
nameru da se oženiš mnome?“
,,Da“, rekao je bez oklevanja. ,,U snovima jesam. Volim te iskreno.
Molim te, veruj i nikad ne sumnjaj u to. Moje misli su često okupirane
tobom. Verujem da ću te zauvek voleti, čak i kada se budem oženio i
obezbedio naslednika po volji mog oca. Ali ne, u stvarnosti nikada ne bi
bilo braka između nas. To si znala dobro koliko i ja, iako si ti ljubav mog
života.“
Da li je znala? Njena ljubav prema njemu je potisnula istinu čak i od
nje? Ne. Ne, nije. Kako je bila naivna. Ali stvar je u tome što Džon nije
nameravao da je prevari. Igrao je igru snova i pretpostavio je da ona zna
pravila i učestvuje u toj igri. Nije bio zlikovac. Samo nije bio čovek kakvim
ga je smatrala, kog je mislila da voli. A ipak, ni ona nije žena kakvom je on
nju smatrao.
Sve je to bila iluzija.
„Površna ljubav. Bio si dva meseca u Engleskoj pre nego što sam
saznala, a onda sam to slučajno otkrila. Nisi znao ko je Ejdanova mlada
kad si došao na bal.“
„Nakon što sam saznao te večeri, celu noć sam šetao ulicama Londona.
Mislio sam da ću poludeti.“
„Ali zašto? Nisi imao nameru da se oženiš mnome.“
„Mrzim pomisao da te neko drugi dodirne. Da li te je dodirnuo? On ti
je suprug, ali da li je ovo brak iz koristi. Molim te, kaži mi...“
„Džone.“ Iv je zastala, iako nisu došli do letnjikovca. „Moj brak te se
ne tiče. Ne tiče te se ni moj život. Bili smo prijatelji, bili smo ljubavnici.
Prošlo vreme. Čak i to prijateljstvo je prošlost. Više nikada ne može biti
ničega između nas. Nikada.“
~ 206 ~
„On odlazi, Iv.“ Zastao je i pogledao je namršteno. „Zaboraviće te za

nekoliko dana. Verovatno ga više nikada nećeš videti. Predomislićeš se.
Ti...“
„Neću se predomisliti. Udata sam za njega. U dobru i zlu, dok nas smrt
ne rastavi. Biram da budem odana i verna u svakom smislu.“
„Ubrzo ćeš se predomisliti. Draga, seti se šta delimo već godinama.
Seti se poslednjeg susreta pre mog odlaska u Rusiju. Bilo je veoma dobro.“
Nije bilo. Ne fizički. Ali to nema nikakve veze sa ovim trenutkom,
„Vraćam se na terasu na piće. Radije bih išla sama. Zbogom Džone,
želim ti sreću.“
„Biću ponovo sa tobom“, uveravao ju je uz osmeh. „Dajem ti nedelju
ili dve.“
Na sreću, nije je ispratio nazad. Ona ipak nije otišla na terasu po piće.
Ejdan je završio svoju partiju i ponovo oblačio sako. Pridružila mu se.
„Jesi li pobedio?“
„Uvek pobeđujem. Hajde da uzmemo nešto da jedemo i da sednemo.“
Seli su jedno kraj drugog na klupu od kovanog gvožđa pored malog
ribljeg jezerceta, malo udaljeni od grupa.
„Išla sam u šetnju sa vikontom Densonom.“
„Znam.“
Uzela je zalogaj jastoga i onda nije znala kako da ga okrene u ustima.
Nije rekao ništa više.
„Zar ne želiš da znaš o čemu smo razgovarali?“
„Deluje mi da ćeš mi i sama reći. Ali treba li da ti olakšam? On želi da
nastavi vaše poznanstvo, aferu i da mu budeš ljubavnica. Uvek te je voleo
i uvek će te voleti.“
Sve je bilo toliko tačno da ga je samo pogledala.
„Ja sam sve odbila.“
„To sam, takođe, mogao da predvidim. Ti si časna žena. Nakon
sutrašnjeg dana me nećeš videti, ali ćeš živeti u celibatu i nećeš mi biti
neverna, zar ne?“
Iznenada se zapitala ima li istine u romantičnom stavu da srce može
da se slomi. „Da li bi te uopšte zanimalo kada ne bi bilo tako?“
Okrenuo se da je pogleda. Oči su mu bile skoro crne i potpuno
nečitljive.
~ 207 ~
„Svakako neću biti ovde da me zanima. Moraš da živiš život kakav

tebi odgovara. Ja ti neću glumiti savest.“
Spustila je tanjir na klupu između njih jer nije više mogla da jede. Ruke
joj nisu bile smirene. Podigla je pogled ka njegovim očima i shvatila da je
na ivici suza i da ne može jasno da ga vidi. Nije zahtevala njegovu ljubav.
Želela je samo mali znak da mu je stalo do njene vernosti.
„Izvini me“, rekla je i brzo ustala, pa požurila u pravcu jedne od
velikih saksija cveća koju je naizgled dovoljno dugo zagledala sve dok se
nije uverila da su joj oči dovoljno bistre da dozvoli sebi da se pomeša sa
komšijama.
Nakon sutrašnjeg dana me nećeš videti...
Svakako neću biti ovde da me zanima..
Da, srca sigurno mogu da se slome. Nakon sutrašnjeg dana njenom će
se to neizbežno dogoditi.
~ 208 ~
22.
Uvek pobeđujem.
To joj je rekao nakon meča, ali nije mislio na igru. Nije čak ni bio
siguran da je to istina. Da li uvek pobeđuje? Uvek je osvajao bitku svojom
čašću. Kad je uvideo svoju grešku u Lindzi Holu, kad je imao osamnaest
godina i kad je mislio da može da vodi imanje za Bjukasla, bilo ga je
sramota samog sebe i načina na koji mora da je uznemirio Vulfa koji je,
takođe, doživljavao nešto novo i nesumnjivo je znao daleko manje o
održavanju imanja od Ejdana. Mogao je da se odupre Vulfovoj odluci da
mu kupi poziciju u vojsci. Brat ga ne bi naterao na to, naročito jer je bio
nezavisno imućan i nije mu trebalo izdržavanje starijeg brata. Ali je učinio
ono što je časno i zakoračio u karijeru koje se gnušao i na samu pomisao.
Od tada, čast mu je bila vodilja i kulminirala je venčanjem sa Iv.
Da, uvek je, u svakom problemu, pobeđivao čašću.
Ali da li ga to čini pobednikom? Osvajačem sreće?
Da li uopšte postoji sreća?
Ostali su do kraja na baštenskoj zabavi, družili se sa gostima, nikad
zajedno nakon onog razgovora na klupi kraj jezerceta. Iv se smešila i
družila i iznenada je postala središte divljenja kao tokom one kratke
nedelje u Londonu. Možda jednostavno uživa, pomislio je Ejdan. Možda
ju je oraspoložilo to što će on sutra otići i nikada se neće vratiti.
Ali tu su bile i one oči ispunjene suzama koje je okrenula ka njemu pre
nego što je odjurila da pogleda cveće u najbližoj saksiji.
Tu su bile te suze.
Sutra će osvojiti još jednu bitku tako što će postupiti časno i ostaviti je.
Ali šta će time osvojiti?
Čast, naravno,
A sreća?
Šta je sa njenom srećom? Da li je toliko usredsređen na čast da ne
obraća pažnju na ono što mu se dešava? Ali šta ako greši? Šta su one suze
značile?
~ 209 ~
Putovali su kući u tišini, svako je bio zagledan kroz svoj prozor. Sutra
će otići. Zar ona nema ništa više da mu kaže? Zar on nema njoj ništa više
da kaže?
Šta su značile tvoje suze?
U trenutku je pomislio da je naglas izgovorio te reči. Ali usne su mu i
dalje bile zatvorene, a ona nije odgovorila.
Ejdan je osetio neopisivo olakšanje kada je kočija konačno prošla kroz
kapiju Ringvuda i približavala se kući. Sutra će, takođe, osetiti olakšanje,
kada konačno ode i sve se završi.
Da li se usuđuje da rizikuje svoju čast? Da li se usuđuje da zgrabi
sreću?
Kada je Iv otišla u dečju sobu posle večere, Ejdan je pošao sa njom.
Stavio je Beki u krilo i slušao večernje priče, a onda saopštio deci da ujutru
odlazi. Obećao je da će im pisati i slati im poklone sa svakog novog mesta
koje poseti. Moraju da čuvaju tetka Iv, da uče i da odrastu u finu damu i
gospodina. Poljubio ih je. Dejvi je ponovo bio tih i suzdržan, ali je dozvolio
Ejdanu da ga ušuška u krevet i pomiluje po kosi.
„To što neću biti ovde, momče, ne znači da ću te zaboraviti. Uvek ću
te... Voleti.“
„Niko nikada ne ostane“, tiho je kazao dečak glasom punim tuge.
„Tetka Iv ostaje i tetka Meri, kao i Beki i dadilja. A ti ćeš ostati sa njima.
Pisaću, Dejvi, obećavam.“
Dečak se okrenuo na bok i pokrio ćebetom preko glave. Ejdan je
napustio njegovu i dečju sobu. Iv je i dalje bila u Bekinoj sobi. Sišao je do
dnevnog boravka još uvek se pitajući da li će da posegne za mesecom.
Kućna pomoćnica se motala po sobi i bila uobičajeno ogorčena.
„Da Vam kažem,“ rekla je; „gospođa Pričard je poručila da je otišla na
spavanje jer je umorna i Vi ne morate da ostanete unutra zbog nje.“
Ejdan je spojio ruke iza leđa i zamišljeno je pogledao. „Agnes“, rekao
je odjednom odlučan, „donesi mi nekoliko peškira i ćebe, hoćeš li?“
„Zašto?“ Sumnjičavo ga je odmerila.
Ejdan nije poznavao nijednog slugu koji bi na direktno naređenje
odgovorio sa jednim zašto.
„Ne tiče te se, Agnes“, rekao je strogim glasom, premda je bio sve
vedriji od određenog uzbuđenja, jer se činilo da sada pravi prvi korak.
„Donesi ih. Poželjno je što pre.“
Prekrstila je ruke na grudima.
~ 210 ~
„Nemojte da slamate srce mom jagnjetu više nego što ste već slomili.
Ne plašim se da Vas napadnem, iako znam da ne bih mogla da Vas
pobedim ni kad bih imala pištolj u obe ruke i bodež u ustima.“
Ejdan joj se nasmešio. „Agnes, mogao bih da te zagrlim, ali sumnjam
da bi to iskustvo prijalo ikome od nas. Slomio sam joj srce? Donesi peškire
i ćebe, ženo, i nemoj više da mi pretiš da te ne bih poslao na vojni sud.“
Začkiljila je ka njemu i napućila usne. Potom je odsečno klimnula
glavom, okrenula se na peti i nestala. Pojavila se ponovo za samo dva
minuta sa traženim peškirima i dva ćebeta.
„Čak i ove noći budu prohladne kad prođe ponoć. A pretpostavljam
da će ponoć proći?“
„Nadam se, Agnes“, rekao je i spustio stvari na kauč.
„Ne izgledate tako loše kad se nasmešite“, šokirala ga je opaskom dok
je napuštala prostoriju. „Ali ne traćite osmehe na mene. Pružite ih mom
jagnjetu.“
Osmehnuo se zatvorenim vratima, a onda se odmah uozbiljio. Zašto
oseća toliko uzbuđenje? Šta ako upravo žrtvuje svoju čast?
Vrata su se otvorila i Iv je ušla nasmejana, bleda kao duh i pogledom
potražila tetku.
„Otišla je na spavanje. Ti i ja izlazimo napolje. Idemo da plivamo.“
„Da plivamo?“ bledo ga je pogledala.
,,U reci. I ovog puta nemaš izgovor da nema peškira. Ima ih nekoliko.“
Pokazao je glavom ka kauču.
„Sve to?“ Namrštila se.
„Dva su ćebad.“
„Ćebad?“
„Na jedno ćemo da legnemo kraj obale. Agnes me uverava da će nam
trebati još jedno da se ugrejemo ako ostanemo posle ponoći. Možda je u
pravu. Idemo da plivamo, a onda ćemo da vodimo ljubav ukoliko me ne
ubediš da je to nešto što nikako ne želiš. A onda...“ međutim, izgubio je
hrabrost. „A onda ćemo videti.“
„Ejdane.“ Na trenutak joj se boja videla na obrazima, ali je sada
ponovo bila bleda. Udahnula je da nešto kaže, ali je samo odmahnula
glavom i ućutala.
Prišao je kauču, pokupio peškire i ćebad, stavio ih ispod jedne ruke, a
slobodnu ruku pružio njoj.
„Pođimo.“
~ 211 ~
Nekoliko trenutaka je mislio da će ga odbiti. Stajala je i gledala mu

ruku, a onda je polako spustila svoju na njegovu podlakticu.
„Poslednja noć?“
„Poslednji san.“
Setio se skrivenog mesta kraj reke koje mu je pokazala, gde su ona i

Persi ponekad leti plivali. Vešto ju je odveo do tamo u tami. Nije bilo
potpuno mračno, mesec je bio pun i obasjavao ih uz milione jarkih
zvezdica. Nisu razgovarali. Držala ga je za ruku i pamtila taj dodir,
toplinu i snagu.
Na šta je mislio kada je rekao poslednji san?
Kad je izlazila iz dečje sobe, srce joj je bilo toliko napeto od
neprolivenih suza da nije znala kako da namesti srećan izraz lica kada
bude ulazila u dnevni boravak.
„Evo“, rekao je kada su se našli među drvećem kraj reke. Sada su bili
u priličnom mraku, mada se sa njihove leve strane presijavala srebrna
reka. „Ovo je pravo mesto.“ Pustio joj je ruku i spustio teret, a onda raširio
jedno ćebe na zemlju.
Plivaće i vodiće ljubav. Da li će ona biti dovoljno luda da se ne
usprotivi?
„Dođi“, rekao je i pružio joj ponovo ruku kako bi je privukao bliže.
Posegnuo je za dugmadima na leđima njene haljine i otkopčao ih jedno
po jedno. Povukao joj je haljinu preko ramena i niz ruke, pa je pustio da
joj padne oko stopala. Bila je to još jedna od novih haljina koju je pažljivo
odabrala za poslednje veče, ali ne da bi je odbacila kraj reke. Podizao joj je
podsuknju.
„Podignu ruke.“
„Ejdane!“ usprotivila se.
„Ti si mi rekla da niko ne može ovde da te vidi ni po danu. Plivanje je
najprijatnije kad si naga.“
Šta je s njegovim glasom? Bio je nepogrešivo njegov, iako nije bilo
dovoljno svetla pod drvećem da se u to uveri očima. Ali bilo je nečega u
njemu. Nečeg... dečačkog. Nešto što jednostavno ni na koji način ne
podseća na pukovnika lorda Ejdana Bedvina.
Ali zapitala se, zašto da ne? Podigla je ruke. Nekoliko trenutaka
kasnije bila je naga, a on je svlačio svoju garderobu i odbacivao je pored
ćebeta tako da bi Endruz doživeo srčani napad kad bi to video.
~ 212 ~
Ponovo ju je uhvatio za ruku i povukao u pravcu reke. U poslednjem

trenu je shvatila da ne namerava da se zaustavi na obali. Duboko je
uzdahnula, zažmurila i skočila.
Šok od hladne vode joj je oteo dah tako da je jedva disala kada je
isplivala na površinu. Reka je bila dublja ovde nego tamo gde su se kupali
sa decom.
„Više bih volela da sam postepeno ušla.“
„Gluposti!“ nasmejao se. „Tako je mnogo veća agonija nego jednim
brzim skokom. Iv, pogledaj vodu okupanu mesečinom. I pogledaj zvezde.
Oseti hladnu vodu, a i nije tako hladna kad se navikneš, zar ne? I topao
vazduh. Omiriši drveće i divlje cveće. Zar nije divno biti živ?“
„Jeste.“ Osvrnula se oko sebe i duboko udahnula mirise.
,,A zar nije divno imati nekoga sa kim možeš da podeliš tu radost?“
,,Da.“
Prestala je da preispituje njegovo raspoloženje. Prihvatila ga je. Počela
je polako i lenjo da pliva po središtu reke, a on ju je pratio dok su joj
zvukovi njihovog disanja, pljuskanja vode i noćnih ptica umirivali dušu.
Nakon što su malo otplivali, on se okrenuo na leđa i vratio se nazad te je i
ona učinila isto.
Nisu koristili ruke, već su se samo nogama odbacivali.
„Koliko misliš da ih ima?“, pitao je,
„Zvezda? Na hiljade? Milione? Gde se sve završava, pitam se. Mora
da se negde završava, zar ne? Sve ima kraj.“
„Možda univerzum nema. To ljudski um još uvek ne poznaje. Sve ima
kraj, kako si rekla. Ali šta ako nešto nema? Šta ako univerzum nema? Šta
ako... šta ako druge stvari nemaju? Dokazali bismo postojanje božanskog,
zar ne?“
Iznenada je pomislila koliko je ovo besmisleno. Dve odrasle osobe
plivaju nage po mraku i razmišljaju o beskrajnosti i božanskom.
Pokušavaju da protegnu svoje ljudske umove kako bi mogli da začnu
nešto što nema kraja. Možda ljubav? Da li je to hteo da kaže? Nije mogla
da zamisli Ejdana da tako priča o ljubavi, ali je večeras svakako
neobično raspoložen.
Plivali su duže od sat vremena, povremeno energično i brzo, a
povremeno tako lenjo da bi se to moglo nazvati plutanjem. Jednom je
neočekivano zaronio ispod nje i povukao je pod vodu. Odmah je poželela
da se osveti pa zapljuskala vodom koja mu je odletela u oči. Smejali su se
~ 213 ~
kao bezbrižna deca. A onda ju je privukao, zarobio je rukama, sklonio

vođu s očiju i poljubio je.
„Vreme je da se obrišemo pre nego što nabori na koži postanu trajni.
A onda je vreme da vodimo ljubav. Osim ako ne želis.
Trenutak istine. Ali naravno, od početka se nije dvoumila, samo je bila
ubeđena da treba da se dvoumi, da će sutrašnji bol samo biti veći nego što
će moći da podnese. Ali već je svakako prevazišla svaku granicu.
„ Želim.“
Uzdahnuo je i ponovo je poljubio. Podigao ju je iz vode i spustio joj
drhtavo telo na obalu.
Potrčala je ka peškirima, a on je potrčao za njom.
Nikada ranije nije vodio ljubav. Imao je seksualne odnose sa mnogim

ženama, prema nekim je čak osećao i simpatije. Ali nikada nije vodio
ljubav.
Bio je preplašen.
Nikada se nije predao. Nije predao sebe. Još od detinjstva. Ili možda
otkako je sa osamnaest godina prišao Vulfu sa svojim idejama za Lindzi
Hol, uz svu radost i bratsku ljubav. Od tada je obavljao svoju dužnost,
uvek, primereno, časno i bezlično. Za svih dvanaest godina otkako je u
vojsci nikad nije predao sebe.
Bio je preplašen.
Šta ako je posrami ili uznemiri tako što će joj ponuditi sebe i svoju
ljubav? To svakako nije bio deo prvobitnog dogovora. Ali nije ni sve drugo
što se dogodilo nakon venčanja. Danas ga je pogledala sa suzama u očima,
Sećao se tačnih reči koje je izgovorio.
Svakako neću biti ovde da me zanima.
Te reči su je uznemirile.
Ležao je na ćebetu pored nje, zagrlio je i privukao uz sebe. Telo joj je
bilo hladno od vode, kao i njegovo. Kada joj je pronašao usne, bile su vrele.
Jednom rukom mu je milovala grudi, a drugom ga je grlila oko struka
pobijajući se uz njega. Vrelina je buknula skoro istog trenutka. Shvatio je
da je ona bila gladna njega koliko i on nje i podjednako je bila spremna.
Nije bilo potrebe za predigrom.
„Popni se na mene“, šapnuo joj je na usnama. „Zemlja je tvrda, a ja
sam težak.“
~ 214 ~
„Ne.“ Okrenula se na leđa i povukla ga sa sobom. „Želim ovako.

Molim te?“
Razdvojila je noge kada je legao na nju i obuhvatila ga snažno..
,,Iv“ Šaputao joj je na usnama, oslanjao se na podlaktice i rukama joj
milovao lice. „Jesi li spremna?“
„Jesam. Priđi mi. Priđi mi, Ejdane, molim te.“
Zahvalno je ušao u nju. Bila je vrela i vlažna. Njeni unutrašnji mišići
su se stisnuli oko njega i doveli ga do ivice kontrole.
„Polako“, šaputao je. „Hajde da neko vreme odložimo fizičko
zadovoljstvo. Hajde da se volimo. Opusti se ako možeš.“
Iako su mu se oči privikle na tamu, ležali su pod senkom drveća i njeno
lice je bilo pod još većom senkom njegovog. Nije je video, ali je osećao
njeno razumevanje i reakciju. Opustila je mišiće i razdvojila noge, te
spustila stopala na tlo.
Kretao se u njoj.
Vodio je ljubav sa njom. Svesno, sa svakim dodirom bio je nežan i
predavao joj se. Svestan sa svakim otkucajem njihovog ritma da duboka,
snažna, sveobuhvatna emocija može da prati i potisne poznatu fizičku
želju i znanje da u svakom trenutku, kad god poželi, može da je dovede
do punog zadovoljstva i zasićenja.
Vodio je ljubav s njom. Polako, temeljno, svestan nje, njene svilenkaste
kože, mirisa njene mokre kose i njenog bića, unutrašnjosti njenog tela
kojom ga je dozivala i dočekivala, njenog disanja i zvukova koje bi
povremeno proizvela duboko u grlu. Nije je video, ali to je bila Iv, bila je
njegovo srce i duša, bila je njegova ljubav.
Bio je svestan trenutka kada je preduzeo konačni rizik i pred nju
prosuo svoju čast, svoje emocije, sebe.
,,Iv“, šaputao joj je na usnama, „moja ljubavi. Moja najdraža ljubavi.
Volim te. Zauvek. Večeras ti dajem svoju ljubav.“
Zastenjala je dubokim glasom u grlu.
Ali se uplašio da će nešto reći. Plašio se reči. Poljubio ju je i prodirao
jezikom sve dublje kako bi produžio poljubac. Istovremeno je ubrzavao i
pojačavao ritam. Podigao je usne tek kada su joj se mišići zgrčili, a on
osetio da je bliža vrhuncu. Zabacio je glavu, zažmurio, oslonio se svom
težinom na ruke i pustio seme u nju. Čak ni tada se nije izgubio. Čak i tada
je bio svestan nje kako tiho ječi, drhti od trzaja svog vrhunca i polako se
opušta. Topla, meka, lepljiva od znoja.
~ 215 ~
Izašao je iz nje, sklonio svoju težinu sa njenog tela i legao pored nje s
jednom rukom i dalje na njoj. Uhvatio je drugo ćebe kada je to učinio i
jednom rukom ih oboje pokrio. Uzdahnula je i legla na bok okrenuvši mu
leđa. Oslonila je glavu na njegovo rame i primakla leđa, zadnjicu i noge
uz njega.
Pustio je da prođe nekoliko trenutaka da se oporave. Učinilo mu se da
je nakratko zaspala. A onda mu je šapnula: „Vidi zvezde. Sjajnije su nego
ikad.“
Pogledao je i prstima joj prolazio kroz kosu.
„Iv, žao mi je zbog Densona. Tako mi je žao. Ali...“
„Ne treba da ti bude žao. Jesam ga volela, Ejdane. Odnosno, bila sam
zaljubljena u njega. Ali on nije čovek kakvim sam ga smatrala. Možda
nikada ne bih otkrila njegov suštinsku slabost da smo se venčali, ali
verujem da vremenom ipak bih. On nije čovek kog bih mogla da volim do
kraja života.“
Nije uspeo da izgovori svoj pažljivo isplanirani govor. Onda mu
preostaje da prati tok razgovora.
„Kakvog čoveka bi mogla da voliš do kraja života?“
Utihnula je na neko vreme. Pretpostavio je da razmatra odgovor.
„Brižnog čoveka. Kada smo mladi i naivni ne prepoznajemo koliko je
suštinski sastojak ljubavi zapravo brižnost. Možda je to i najvažniji
kvalitet. I časnog čoveka koji uvek čini pravu stvar bez obzira na sve.“
Srce mu je potonulo iz oba razloga.
,,I snažnog. Dovoljno snažnog da bude ranjiv, da rizikuje, da bude
iskren čak i ako bi iskrenost mogla da ga izloži podsmehu ili odbijanju. I
nekoga ko bi se stavio u središte mog sveta, a da prvo ne mora da zna da
bih isto učinila za njega. Čoveka koji je dovoljno naivan i hrabar da mi
kaže da me voli iako sam sakrila sve znakove da i ja volim njega.“
„Iv...“
„Morao bi da bude visok i zgodan, da ima tamnu put i kukast nos.
Morao bi da se mršti većinu vremena, da se pretvara da je opak i neosetljiv
na sve nežnije emocije. A onda da se povremeno nasmeši kako bi mi
ozario srce i život.“
Mili bože!
„Morao bi da bude ti. Niko drugi ne bi to postigao. Što je dobro, s
obzirom na to da sam udata za tebe. Ne moraš nikad da se brineš da ću ti
biti neverna, čak i da me napustiš sutra i nikada se ne vratiš.“
~ 216 ~
Naslonio joj je lice na rame pa progutao knedlu.

„Mislio si ono što si rekao, zar ne? Nije to samo strast govorila. Mislio
si to?“
„Jesam“, šapnuo je.
„Onda si hrabriji od mene, moj moćni, dragoceni ratniče. Nisam se
usudila da se izložim tvom žaljenju ili podsmehu. Ali volim te celim
srcem. Volim te toliko da boli. Ejdane, da nije dece, pratila bih te dok si u
vojsci makar do kraja života. Ali ne mogu. Moram njih da stavim na prvo
mesto. Pisaću ti svaki dan. Napraviću ti dom kom ćeš moći da se vratiš
svaki put kad si na odsustvu, ja...“
„Tiho, ljubavi. Prodaću čin. To je bio deo govora koji sam započeo pre
nego što si me prekinula. Prodaću čin i živeću ovde sa tobom.“
,,Oh, Ejdane.“ Brzo se okrenula ka njemu i jednu ruku mu spustila na
obraz. „Ne mogu da tražim to od tebe. Bićeš general. Dobićeš počasti,
titule...“
„Dakle, ne možeš da podneseš da budeš u braku sa skromnim bivšim
pukovnikom? Sa samo jednom titulom koju nikako nije zaradio?“
„Oh, Ejdane.“ Spustila je usne na njegove.
„Potreban sam ti ovde. Trebaće ti neko ko bi ti vodio farmu i imanje
nakon što tvoj nadzornik ode u svoj novi dom po onom planu koji ste
iskovali. Deci sam potreban. Treba im otac koliko i majka. Tetka Merine
nade moraju da budu ispunjene, a Agnes treba neko s kim će se
svakodnevno svađati. A Iv, moja ljubavi, Iv, meni trebaš ti. Trebate mi svi.
Ali ti iznad svega, moja najdraža ljubavi. Ti.“ Snažno ju je poljubio.
„Prodaćeš čin? Sad?“
„Ne ovog trenutka. Pošto nas je Agnes poslala ovde sa dodatnim
ćebetom, mislim da bi bilo pristojno da ga u potpunosti iskoristimo. Celu
noć ću voditi ljubav sa tobom pod zvezdama. Ali sutra, Iv. Otići ću u
London i postarati se za to. Istovremeno ću da tražim Vulfu da preporuči
advokata koji će se pozabaviti tim poslom oko zemlje. A onda ću da
se vratim kući i da ostanem.“
„Kući“, tiho je ponovila.
„Ako me prihvataš.“
„Ako...“
Tada se nasmejala i bez ikakvog vidnog razloga joj se pridružio.
Smejali su se, grlili se i ljubili. Šaputali su jedno drugom gluposti.
„Vojvoda od Bjukasla će da poludi“, konačno je kazala.
~ 217 ~
„Nisam uopšte siguran u to. Mi Bedvinovi veoma ozbiljno shvatamo

brak, Iv. Svako ko sa nama stupi u brak mora da bude spreman da bude
voljen i zbrinut do kraja života.“
„Mislim da mogu na to da se naviknem.“
Ponovo su se nasmejali, pa prešli na ozbiljniji posao preživljavanja
noći ljubavi pod zvezdama.
~ 218 ~
23.
Bio je odsutan nedelju dana. Celu jednu beskrajnu nedelju nije bio tu.
Otišao je narednog jutra. Nakon što su se vratili posle noći. provedene kraj
reke, samo se presvukao, osedlao konja dok je njegov pospani pratilac
učinio isto, poljubio Iv i odjahao.
Nikome nije rekla da namerava da se vrati, iako je tetka Meri bila
tužna, a deca tiha i potištena. Nije se usudila da kaže. Koliko god da je
verovala u njegovu ljubav i odlučnost da joj se vrati, nije mogla da odagna
strah da će se dogoditi nešto što će sprečiti povratak. Najbolje je da ne
zna niko osim nje.
Vratila se svojim poslovima s obnovljenom energijom. Provodila je
više vremena sa tetkom i decom nego ikada. Bacila se na planiranje
velikog venčanja za Telmu. Prve objave veridbe obavljene su dva dana
nakon što je Ejdan otišao. Serena, tetka Meri, gospođica Drabl i strina
Džema, koju je Iv lično posetila, oformile su komitet za planiranje. Ned
Bejtmen je našao prva dva kandidata za svoj novi projekat. Obojica su bili
ljudi koju su se nedavno vratili iz ratova u Evropi. Jedan od njih ostao je
bez oka i bez ruke, a drugom je noga bila amputirana ispod kolena, a
obojica su bila prilično siromašna.
Svakim dahom koji je udisala, Iv je živela i disala za Ejdana. Ali to je
činila u tajnosti, nije se usuđivala da podeli svoju sreću kako je ne bi
nekako uništila.
Vodila je decu na jahanje. Dejvi je odlučio da usavrši tu veštinu i
naravno, to je bilo poželjno, čak i neophodno. Sem mu je održao nekoliko
časova u pašnjaku, a bodrio ga je Čarli koji je na sebe preuzeo ličnu brigu
o Dejvijevom poniju. Sem je prijavio da od toga pravi posao kao da je
najcenjeniji trkački konj u zemlji.
Jednog dana Iv ih je povela na jahanje. Dejvi je po prvi put jahao sam,
a Beki je sedela na Ivinom sedlu, premda nije bio daleko dan kada će i ona
morati da ima ponija i da nauči da jaše.
Bila je sredina popodneva kada su se vratili u konjušnicu. Sem je
spustio Beki dok je Dejvi sam sjahao, a Čarli grozničavo proverio da li je
sa ponijem sve u redu. Iv je skliznula sa sedla i počeškala Mafina koji je
došepao da je dočeka. Pogledala je nebo. Bilo je oblaka koji su
~ 219 ~
nagoveštavali da se dugi talas vreline možda konačno završava. Ali sada

su bili visoko i nisu delovali preteće. Zapravo bi dobro došao malo svežiji
dan.
„Približavaju se konji, gospodarice“, iznenada je rekao Sem i nakrivio
glavu kao da osluškuje.
Ejdan! Iv se trudila da ne očekuje da je to zaista on, ali je požurila ka
kapiji sa decom i ugledala dva jahača kako se približavaju sa trećim
nedaleko iza sebe.
„Teča Ejdan!“ Dejvi je izgovorio te reči i odmah potrčao.
Jedan od konjanika je presekao put preko travnjaka, a kada se
približio, sjahao je i smejući se dočekao Dejvida u zagrljaj pa ga podigao.
„Teča Ejdane! Vratio si se!“
Iv je stisnula Beki za ruku i požurila ka njima. Srce joj je bilo toliko
ispunjeno srećom da je pomislila da će pući.
„Jesam, momče.“ Čvrstio je zagrlio Dejvija, pa ga spustio. „Kako da se
ne vratim? Došao sam da ostanem.“
„Tata“, šapnula je Beki. A onda se otela Ivinom stisku i veselo potrčala
ka Ejdanu ispruženih ruku. Podigao ju je i snažno je zagrlio. Na trenutak
je zažmurio. „Tata, klima mi se zub. Pogledaj.“
Tata.
Pogledao je i usredsređeno se namrštio detetu dok je ona jednim
prstom klatila zubić.
„Zaista je tako. Da li će moja mala devojčica već da izgubi mlečne
zube? Odrašćeš dok se okrenemo. Imaš li poljubac za mene?“
Napućila je sitne usne i ponudila mu ih. Poljubio ju je, a onda podigao
pogled i pružio ruku ka Iv. Od izraza njegovog lica srce joj je poskočilo u
grudima.
„Iv“, rekao je i zagrlio je, a ona je osetila toplu čvrstinu njegovih grudi,
prvo svojim dlanom, a onda svojim grudima. „Iv, moja najveća ljubavi,
vratio sam se.“
„Da“, kazala je i podigla lice ka njemu, Smešila se, a Mafin je lajao kraj
nje. Ejdan ju je poljubio u usne pred svima.
U tom trenutku se setila prizora koji je videla s kapije konjušnice,
Ejdan sa pratiocem. I još jednim jahačem. Ustuknula je, ujela se za usnu i
osetila kako se zarumenela dok se Ejdan smejao i spustio Beki.
~ 220 ~
„Poveo sam brata. Onog kog još nisi upoznala. Ralfe, dođi da upoznaš
Iv.“ Spustio joj je ruku oko struka i privukao je uz bok. „Ranalf mu je
zvanično ime, ali ga zovemo Ralf.“
Lord Ranalf Bedvin je sjahao i prišao preko travnjaka. Bio je visok
skoro koliko i Ejdan i podjednako krupan. Imao je karakterističan nos. Ali
je bio svetlokos kao Freja. Kada je skinuo šešir, Iv je primetila da je i njemu
kosa talasasta i da ju je nosio dugu, što nije uobičajeno za mušku modu.
Podsetio ju je na nordijske ratnike.
„Iv“ rekao je i pružio joj ruku. „Oduševljen sam što Vas upoznajem.“
Imao je snažan stisak.
„Takođe.“
„Ovo su naša deca“, kazao je Ejdan. „Beki i Dejvi, još jedan stric za vas.
Stric Ralf. A vidim da tetka Meri silazi s terase. Mora da me je videla kako
dolazim. Izvinite me na trenutak.“
Pustio je Iv i krupnim koracima krenuo u pravcu terase. Uskoro je grlio
tetka Meri dok je njen štap lupkao o šljunak.
„Tokom prošle nedelje sam mislio da će izlizati podove kod kuće od
nestrpljivog šetkanja. Sve se previše sporo odvijalo za Ejdana.“
„I za mene“, priznala je Iv i nasmešila se. „Drago mi je što si došao sa
njim. Reći ću da ti spreme sobu.“
„Oh, samo na jednu noć“, rekao je dok je gledao decu kako prate
Ejdana. „Zaputio sam se na sever, ali nisam mogao da odolim da ne
stanem ovde i upoznam novu snaju. Pozvala me je baka sa majčine strane.
Našla je pravu mladu za mene. Ponovo. Ovo je četvrti ili peti put. Sada
neću podleći ništa više nego prethodnih nekoliko puta, jer su moja
sloboda i možda moja uračunljivost pod rizikom; ali ne mogu samo da
ignorišem njene pozive. Načinila me je svojim naslednikom i koliko god
da je naporna... Draga mi je. Tako da idem, Iv, i još jednom vodim svoju
slobodu u užasnu opasnost.“
Nasmešio joj se i otkrio bele zube i plave oči koje su plesale od radosti
i nestašluka.
„Možda je ovog puta mudro odabrala.“
„Naravno, uvek postoji ta mogućnost. Ali imam blagi otpor prema
tome da mi neko drugi bira suprugu, čak i da je sam odaberem u narednih
pet ili šest godina.“
„Mora da si spreman za osveženje“, kazala je Iv i povela ga ka kući. „I
za odmor.“
~ 221 ~
„Ne poričem. Ako postoji nešto neudobnije od jahanja sa konjanikom

koji je prethodnih dvanaest godina živeo na sedlu, to je onda jahanje sa
čovekom koji žuri da se ponovo spoji sa svojom voljenom. Iskreno se
nadam da više niko nikada to neće tražiti od mene.“
Iv se nasmejala.
Tada se Ejdan okrenuo iz razgovora sa tetkom Meri da je gleda kako
dolazi, a oči su mu se ponovo ozarile od divljenja i ljubavi. Kada se
približila, pružio joj je ruku. Prihvatila ju je i osetila kako mu se prsti čvrsto
spajaju oko njenog dlana.
„Tetka Meri, upoznajte mog brata, lorda Ranalfa Bedvina. Ralfe, ovo
je gospođa Pričard. Kad progovori, možda ti se prvo učini da peva. Ona je
Velšanka.“
„I to ponosna“, kazala je tetka Meri. „Možeš da mi pružiš jednu od tih
snažnih ruku, mladiću, i da mi pomogneš da uđem, jer je Agnes otišla s
mojim štapom. Pođite, deco.“
Nekoliko trenutaka kasnije, Iv i Ejdan su ostali sami na terasi. Smešio
joj se.
„Zamolio sam je da to učini. Shvatio sam da te nikada nisam preneo
preko praga. A koji je prag bolji od našeg i koji trenutak bolji od ovog,
kada počinjemo svoje srećno do kraja života?“
,,U pravu si. Ali postoji li to srećno do kraja života?“
,,Ne“, rekao je i osmeh mu je omekšao do nežnosti. „Postoji nešto
neopisivo bolje od toga. Postoji sreća. Sreća je živa, dinamična stvar i na
njoj mora da se radi do kraja života. To je daleko uzbudljivije od te naivne
statične ideje o sreći do kraja života. Zar se ne bi složila?“
„Bih“, rekla je, pa ispustila zvuk koji je bio poluvrisak, a polusmeh.
Čvrsto ga je zagrlila oko vrata kada ju je podigao i zavrteo jednom pre
nego što ju je poneo uz stepenice i uneo u kuću.
U njihov dom.
U još jedan san. Ne, bolje od sna. U dinamičnu, uzbudljivu, srećnu
stvarnost na kojoj će svakodnevno zajedno raditi dokle god budu oboje
disali.
~ 222 ~

Archivetemppomalo U Braku PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

You might also like

Archivetemppomalo U Braku PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Archivetemppomalo U Braku PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

www.balkandownload.

BDR MEDIA d.o.o.

Tuluz, Francuska - April, 1814.

Prizor je bio dobro poznat čoveku koji ga je posmatrao, možda i

Njegov zapovednik nije se mogao usprotiviti. Dao je ađutantu

„Obećavam.“ Pukovnik se sagnuo bliže u nadi da će njegov glas i

Senovita staza presecala je šume zapadnog dela parka na Ringvud

Tetka Meri nije gledala svoje zauzete ruke. Posmatrala je decu sa

Iv je čučnula da ubere još zumbula. Želela je da stavi punu vazu u

posluge, da obavlja neobične poslove po kući, štali i parku. Čarliju

nozdrvama bio leden. Nesvesno je ispustila šešir na pod i obema rukama

„Kapetanu Morisu dugujem život. Pre dve godine, u bici kod

„Možete li pozvati nekoga da pomogne gospođici Moris?“, pitao je,

držala je Ivin šešir i izgledala kao da je spremna da se pobije i sa zmajem

Dok se približavao, Ejdan je primetio ljude na travnjaku ispred kuće.

možda delom terijer, dotrčao je i lajao uzbuđeno krećući se uz neobično

„Da. Zajedno sa još dva oficira. Vojni kapelan je obavio ceremoniju.

Vilijam Endruz, Ejdanov posilni, radio je za njega već osam godina.

ode na jahanje kroz selo? Da legne u krevet i zamišlja slike u flekama na

„Ali previše je naivna“, rekao je vlasnik kafane i odmahnuo glavom.

Kasnije istog popodneva, Iv je sama otišla u selo. Tetka Meri bi joj

„Naravno. Postoji li neko ko bi mogao da govori u slavu Vašeg brata?

po dobrom. Bio mi je brat. Potrebna je ceremonija, neko zvanično

prisutna, kao i kućna pomoćnica koja bi bila odličan narednik da je drugog

Pre nego što je stigao da odgovori, neko drugi je prišao, nagnuo se i

Iv je bila prilično neprijateljski nastrojena prema Ejdanu posle crkve.

Komšije su bile pažljive. Skoro svi su došli do kuće i svi su u granicama

nedavno je razmišljala, iako se svim silama trudila da potisne tu misao,

„Zaista mi je bilo zadovoljstvo upoznati Vas, gospodaru. I

„Mnogo sam bolje, gospodine“, kazao je Endruz kroz nos. „Možemo

jednu mogućnost. Može da zadrži svoje nasledstvo do kraja života

Pošto su i poslednji gosti otišli, Iv je sazvala celo domaćinstvo osim

Meri bila je stara, iscrpljena i napola invalid. Iv ju je sa zadovoljstvom

,,Oh, Agnes.“ Više nije mogla da zadrži suze.

činilo mi se proračunatim i neprimerenim da se udam kako bih osigurala

To su sve životi od beskrajne vrednosti. Šta da uradim kada vidim ljude

„Moraćete da se udate za mene.“

Kada je Ejdan prišao vili Ringvud narednog jutra, sa Vilijamom

„Naravno da to želim“, kazala im je Iv svima, tako lažno vesela da ne

vojničkog života? Ćerka generala koji je voleo da porodica uvek bude uz

„Kako ti se čini, draga?“ U tetka Merinom glasu čula se mešavina

Ringvud i svoje bogatstvo.“ Trudila se da joj glas bude vedar, ali ne

nameru da održi većinu bračnih zaveta koje će izgovoriti. Udaće se za

Da je neko drugi u pitanju, možda bi pomislila da je ovo pokušaj šale.

Kupovanje posebne dozvole bilo je iznenađujuće lako. Naravno,

ženio. Bila bi to velika, raskošna svadba, puna pompe i sjaja kojoj

prekoputa nje, a pokraj njega. „Bilo je kratko, ali sveštenik je srdačno

Pukovnik Bedvin vratio se tačno u pola dva u hotel da povede Iv u

Nije se iznenadila što mu je Katedrala svetog Pavla omiljena. Od

podnožju, sada ih je zanosio iz pravca reke. Podigao je slobodnu ruku da

„Da li ste često dolazili u London?“

Plašila se da će provesti popodne u neprijatnoj tišini. Ali ipak nije bilo

„Suprugu? Tako mi svega, nisam znao da si oženjen. Kako ste, lejdi

Ejdan je stajao kraj prozora sobe za prijem u vili Ringvud i posmatrao

Da, sigurno, pomislio je Ejdan. Mogao je da zamisli prizor.

Iv se našla u veoma neprijatnoj situaciji. Pukovnik Bedvin će prenoćiti

da nas sve obezbedim. I svi su bezbedni. Ringvud je moj i ovde ćete ti i

„Dobar momak. Koji je tvoj krevet?“