Антон Павлович Чехов (1860-1904)

„ТУГА“

Најпре неколико речи о писцу:

Чехов је велики руски писац из друге половине 19. века. Писао је драме,
новеле и приповетке. Осим што се остварио као књижевник, Чехов је био и
лекар. Када је реч о писаној речи, Чехов је сматрао да је „краткоћа сестра
талента“. То би значило да онај ко уме сажето, језгровито и кратко да пише,
заиста има дара за књижевно стварање. Такође, на једном месту Чехов каже:
„Писати треба тако да речима буде тесно, а мислима широко, да се живот
сабије у орахову љуску“. Значајне су му драме: „Ујка Вања“,
„Вишњик“,“Галеб“ и „Три сестре“. Неке од познатијих прича су:
„Чиновникова смрт“, „Туга“, „Вањка“, „Човек у футроли“, „Дама са
псетанцетом“, „Дебели и мршави“ и друге.

„Туга“

Књижевни род: епика

Књижевна врста: новела (поставља се питање – шта је то новела?)

1
Новела је прозна књижевна врста, попут приповетке, само новела нема
развијену радњу. У њој се приказује један или више догађаја, али је нагласак
на унутрашњем (психолошком) стању и проживљавањима јунака. Одликује
се сажетошћу, сведеним (једноставним) заплетом и изненадним, наглим
расплетом, често има неку поенту (поуку, поруку) у завршници.

Укратко о радњи у новели „Туга“:

На почетку приче приповедач нам даје дескрипцију (опис) кочијаша Јоне

Потапова и његовог озблог коњчета. Каже да их је покрио снег толико да је
Јони прекрио и капут и трепавице, Јона се згрчио и савио у седишту „колико
се може савити живо тело“ и да га завеје снежна олуја, да напада на њега
читав смет снега, то њему не би сметало. Тако покривен снегом Јона се у
сумраку који обавија петроградске улице чини као привиђење. Његов
коњић се укипио, одрвенео од хладноће и вероватно пати за природом и
пејзажима од којих је отргнут и доведен на петоградске улице пуне хуке и
ужурбаног света, вероватно сањари о дивним пашњацима и слободи. У своје
мисли утонули су и кочијаш Јона и његов коњић. Коњ тако покривен снегом
личи на јефтин бели колач у облику коњића.

2
Приповедач наставља даље и казује нам како се ухватио први сумрак, а Јона
цео дан није имао муштерије. Онда му у кочију улази војно лице, приповедач
каже „униформа уђе у кочију“. Јона покушава да му каже нешто, миче
уснама, војно лице жели што пре да стигне у Виборшки крај, пролазници
неспретно излећу пред коњића и псују кочијаша. Јона некако превали преко
усана да му је син умро, али војно лице нема времена да саслуша Јонину
причу и наствља својим путем. Онда пролази сат, два, Јона и коњић чекају
нове муштерије. У кочију улазе три пијана младића – двојица високи, кракати
– „дугајлије“ и један мали и грбав, приповедач га назива „грбавко“. Младићи
су се запили негде, па иду на други крај града, причају своје анегдоте,
грбавко је бесан што мора да стоји, он љутито шиба кочијаша по врату, псује
га и подсмева се на рачун Јонине сиромашне и јадне капе. Грбавко каже „не
би се могла наћи гора у Петрограду“ – овде нам приповедач открива
материјалну беду, немаштину и оскудицу у којој Јона живи. Јони не смета
што га ова пијана господа шиба по врату, псује и понижава јер се коначно не
осећа усамљено. Покушава и овим младићима да каже нешто о синовљевој
смрти, али узалуд, младићи одлазе у ноћ, Јона остаје сам са својим коњићем и
тугом. На једном месту приповедач каже „да пукну Јонине груди и да се из
њих излије туга, свет би поплавила“. Још каже да се та безгранична, голема
туга склонила у ту малу љуштуру од Јониних груди и када би је човек по
белом дану тражио свећом, не би је могао наћи. Ово је наравно стилска
фигура претеривања – хипербола!

На крају дана Јона се враћа у гостионицу у којој спава, покушава тамо

чистачу дворишта нешто да каже, да људски проговори, али овај нема
времена. У гостионици људи поспали по столовима и подовима, понапијали
се, један се буди, Јона му даје воде, покушава да му каже за своју невољу, али
младић тоне у дубок сан.

На крају Јона схвата да ни за овас није зарадио, да ће му коњ само сламу

јести, за зоб нема. Јона мисли о свему другом кад је сам, само о сину не
може, то је ужасно, болно, страшно. Онда одлази у шталу да обиђе свог коња,
обраћа се коњу са „сестрице“, „кобилице“, покушава макар коњу да се изјада
и да избаци из груди ту страшну и бескрајну тугу, да макар коњу, ако не
може људима изрече своју бол.

3
Пејзаж на петроградским улицама је зимски, све је монотоно, бело, суморно.
Наравно, слика природе је у сагласју са душевним стањем главног јунака.

Људи у ноћи које Јона превози у кочијама су обезличени, нико нема имена,
сведени су на униформу, на физичке особине, улогу коју обављају – чистач
дворишта, војно лице, грбавко, дугајлије, спавачи у гостионици. Зашто их је
приповедач обезличио? Зашто их није назвао именом? То су људи који
немају саосећања, сви су исти, не маре за другу личност и њену бол, отупели
су, немају људскости довољно да би били достојни именовања, овако су
сведени на функције и физичке особине.

Дијалози у причи су кратки, сажети, недоречени, сабијени као туга у Јониним

грудима.

На почетку приче налази се мото (епиграф) – Коме да изречем печал (тугу)

своју? Мото је реченица која увек стоји на почетку дела, испод наслова,
најављује главни мотив, убада у срж проблема и дотиче централну тему
приче. Централни мотиви приче су туга кочијаша Јоне за превремено
преминулим сином и усамљеност јунака јер нема доброг слушаоца међу
људима ни саговорника који би му казао неку топлу и утешну реч.

Питања:

1. Препричај Чеховљеву новелу „Туга“.

2. Шта је новела као књижевна врста?
3. Шта је мото (епиграф)?
4. Лик кочијаша Јоне?
5. Каква је улога описа природе (сумрак, зимска вејавица, мокре и крупне
пахуље снега) и петроградских улица у овој новели?
6. Зашто су Јонини путници обезличена лица?
7. Опиши слику Јоне и коњића са почетка и краја новеле.
8. Какву слику града и људи у великом граду открива Чехов у овој
новели?
9. О чему сањари Јонино коњче на почетку приче?
10. Зашто Јони не смета што га путници псују, називају погрдним
именима и шибају по врату?

4
5