„Евгеније Оњегин“

 Књижевни род: епика

 Књижевна врста: роман у стиховима
 Време радње: 19. век
 Место радње: Русија, Петроград, Москва, село

Кључне речи: Оњегинска строфа: строфа у којој је испеван роман Евгеније Оњегин, има четрнаест
стихова, а дели се на три дела: у прва четири стиха примењује укрштену риму, у друга четири
наизменичну риму, трећа четири имају обргљену, а последња два: узастопну риму.

Александар Сергејевич Пушкин

Белешка о писцу:

Александар Сергејевич Пушкин био је руски романописац, песник и драматичар рођен 6. јуна
1799. у Москви. Сматран је једним од најбољих руских песника, а памтимо га је и као оца модерне
руске књижевности. Био је оснивач савременог руског језика и један од првих писаца који је
започео писање на говорном језику чиме показује одступања од књижевности романтизма која је
у то време била најраспрострањенија. Kарактеристике његовог стила су комбинација романтичних
елемената, драме и сатире.

Потиче из племићке породице. У раном детињству остављен одгоју земљорадника Никите

Kозлова и Арине Р. Јаковљеве. 1811. године породица га је послала на школовање у лицеј у
Царско село покрај Цариграда. Већ је тада почео да пише.

Његова најпознатија дела су: „Евгеније Оњегин“, „Борис Годунов“, „Пикова дама“, „Бајка о
златном петлићу„, „Бајка о мртвој кнегињи и седам делија„, „Бајка о цару Салтану“, „Цигани“ и
„Бајка о рибару и рибици“.

Умро је 29. јануара 1837. године од последица рањавања у двобоју.

Евгеније Оњегин је роман руског аутора Александра Сергејевича Пушкина који је један од првих
писаца који је почео да пише на говорном језику и који се такође сматра оснивачем руске
савремене књижевности. Пушкин комбинује руску културу са западноевропском традицијом чији
се утицај о примећује и у овом роману. На роману је радио више од седам година и сматра се
његовим најбољим делом као и једним од најзначајнијих дела руске литературе.

 Структура романа: Необичност романа је у томе што је написан стихом и састоји се од осам
песама које одговарају „главама“ у подели романа. Број стихова у овом роману је 5600, а
свако певање се састоји од великог броја строфа. Такве строфе, које садрже четрнаест
јампских стихова, могу се рашчланити на три катрена и један дистих.
Занимљиво је да је Пушкин током писања романа написао девет глава, али је после неке делове
цензурисао на крају их смањивши на осам. Роман је излазио у деловима, односно, штампала се
песма по песма. Роман је довршен 1831. године, а само две године после, први пут је објављен у
целости. Осим што је написан стихом, роман садржи и два уметнута писма. Прво је Татјанино
писмо Евгенију Оњегину у којем му признаје своју љубав, а који према њој остаје равнодушан.
Друго писмо налази се у последњој песми, а упућено је Татјани. Пробудила је нове страсти у
Евгенију, али прича је сада обрнута – Татјана је удата жена и има обавезе према мужу, па га одбија
и оставља.

Однос село / град

Евгеније Оњегин је рођен у Петрограду, уживајући у играма и разоноди. Одгајан у високом

друштву упознао је правила понашања, посећивао салоне, позоришта, забаве, балове. У таквој
средини своју пажњу је усмераво на свој изглед и салонско васпитање, тако да је постао расипник
који запада у стање чамотиње, познато као „сплин“. Покушавао је да што више чита и пише, али
сета и доколица су га преузимале и била му је потребна промена.

Село је у Пушкиновом делу представљено на идиличан начин. Живот спахија и кметова, навике,
обичаји, васпитање, све је у оквиру патријархалног начина живота. У дому Димитрија Ларина се
окупљају суседи, живи се часно, уз игре, кола, гатања, једноставно, искрено и срдачно.

Село: „Ја живот волим тих, пун мира

И сеоско спокојство дивље;

Звонкија ту је моја лира,

а стваралачке мисли живље“

Пушкин, иако представник руског романтизма, реалистично описује Петроград, кроз ликове који
се појављују оличени у занатлијама или припадницима богатог слоја који своје време проводе као
и Евгеније, у испразним забавама и површиним разговорима.

„Град: одлазак на бал,

Наш јунак већ је пошо тамо.

С каруца, што у низу дугом

Стоје у реду једна с другом,

Фењери двојни сјајем зрачним

Пред палатама блеште мрачним

И на снег лију дуге своје.

Светиљки пуна, сјајна, чиста,

Раскошна зграда једна блиста

По прозорима сенке стоје

И клизе ко низ тамних скица

Профили мушких, женских лица.“

(Фењери и светљке представљају светлост, нешто чисто и видљиво, осветљавају мрачне зграде,
сенке, тамне скице: овај контраст можемо тумачити као уметнички поступак који има за циљ да
истакне мрак који влада душама и испразним умовима аристократије, која само мисли на забаве и
салоне).

Такође, песник идеализује село, и у приказу сеоских описа долази до изражаја у контрасту
приказан град, сукоб између грађанског и сеоског, градски неморал и сплин насупрот сеоског
патријархалног васпитања, олак начин живота насупрот невином и иделизованом погледу да свет.

Оњегин жури на починак, када се град буди, он иде да спава:

„А Петроград је многољудни пробудио добошар гласни,

Трговац уста, носач прође...“ (Реалистична слика живота обичних људи који крећу да раде,
пекар,кочијаш, трговац, снег и стубови дима изнад кровова) Такав градски живот у њему буди:
сплин, чамотињу, поређење: „Ко Чајлд Харолд је недосежан / Ишо у салон из салона...“

Контраст између слике села и града јасно је приказан у једном Татјанином казивању:

Сва раскош та је, Оњегине,

Позлата мог живота мучног,

Јер чему све те светковине

И успеси код света хучног?

Дала бих радо одмах сада

Све, све те крпе маскарада,

Сав овај блесак, дим и сјај

За своје књиге, дивљи гај.

За боравиште наше бедно,

Та места где сам крај свог села,

Вас, Оњегине, некад срела.

И за то гробље неугледно

Где стоји крст и сенка грана

Над гробом где је моја нана. (Богатсво и раскош су безвредни ако се човек не осећа лепо и
спокојно. Осећај среће и задовољства могуће је остварити на селу у миру и љубави, ако је човек
богат духом и спреман на у лепом и природи види истинско богатство и спокој).

Бедно село, селска чама; изрази који се јављају (Читанка, 81. страна, Клет)

„Мазурка, валцер све у лету;

А крај две тетке у колони,

Заборављена у том свету

Татјана гледа и не види;

Мрскога света тог се стиди;

Овде се гуше њене груди,

За својим селом она жуди,

Жуди у поље свом дрвећу,

У забачени кутак тајни

Где поточић вијуга сјајни,

Романима и своме цвећу

И липовој алеји тој

Где негда он се јављо њој.“ (Однос село град, кроз Татјанино виђење).