Marokanci

Marokanci pripadnici su nacije koji dele zajedničku marokansku kulturu i

poreklo.
Pored 33 miliona Marokanaca u Maroku, postoje velike migrantske populacije
marokanskih korena u državama kao što
su: Francuska, Belgija, Izrael, Italija, Holandija, Španija, Libija, zatim manje
grupe u Ujedinjenom Kraljevstvu, SAD, Kanadi i arapskim državama Persijskog
zaliva. Ukupno oko 38 miliona Marokanaca širom sveta.
Maroko je zemlja multietničkog društva i bogate kulture, civilizacije, i tradicije.
Kroz istoriju, Maroko je ugostio mnoge narode, osim autohtonih Berbera, sa
istoka su došli Feničani i Arapi, s juga stanovnici podsaharske Afrike, a sa
severa Rimljani, Vandali, andaluški Muslimani i Jevreji. Svi oni su ostavili
uticaj na društvene strukture i religiju Maroka.
Svaka regija Maroka ima svoju vlastitu jedinstvenost i pridonosi nacionalnoj
kulturi. Maroko teži zaštiti raznolikosti i očuvanju kulturne baštine.

Rasni sastav Maroka nije toliko raznolik kao u drugim zemljama. Većina, a to je 99%, su Arapi i
Berberi. 1% uključuje imigrante iz Europe (portugalske, francuske, Španjolce) i Židove.
Etnička skupina Berbera podijeljena je na zajednice. Predstavnici ovih ljudi žive u Maroku, Alžiru,
pa čak i u Sahara. Najbrojnije zajednice su:

 Scilla. Ova etnička skupina živi u Maroku, na području južnog atlasa i velike ravnice koja
se nalazi u blizini Um-er-Reaba i Tenzifta.
 Amatsirgi. Ljudi su se širili u Maroku. Živi prvenstveno na obali, u sivo-zapadnom dijelu
Afrike, gdje prolazi planinski masiv Al Reef, te na sjevernom dijelu planine Atlas, do
pokrajine Tella.
 Nacionalne zajednice Beni Mezab, Tuareg, Audshilu, Sokna i Siva pripadaju Saharskim
berberima. Oni žive u pustinji u cijelim zajednicama, koje su međusobno odvojene
ogromnim teritorijima.
 Shauya i Kabili su brojne berberske etničke skupine. Žive u Alžiru.
 Maroko ima visoku stopu nataliteta, četiri puta veće od smrtnosti. Na 1000 stanovnika
zemlje postoji 20,96 novorođenčadi, ali 5,45 umrlih. Prema znanstvenicima, do 2050.
godine stanovništvo Maroka moglo bi se povećati na 55 milijuna.
 Većina afričkih zemalja ima vrlo nisku stopu očekivanog životnog vijeka. Međutim, to se
ne odnosi na građane Maroka. Muškarci žive u prosjeku do 69 godina, a ženske do 74
godine.

Maroko ima visoku stopu nataliteta, četiri puta veće od smrtnosti. Na 1000 stanovnika zemlje
postoji 20,96 novorođenčadi, ali 5,45 umrlih. Prema znanstvenicima, do 2050. godine
stanovništvo Maroka moglo bi se povećati na 55 milijuna.
Većina afričkih zemalja ima vrlo nisku stopu očekivanog životnog vijeka. Međutim, to se ne
odnosi na građane Maroka. Muškarci žive u prosjeku do 69 godina, a ženske do 74 godine.
U Maroku se arapski i berberski smatraju službenim jezicima. Međutim, govorni jezik je vrlo
različit od klasičnog arapskog, koji se koristi u književnosti. Marokanski dijalekt bit će neshvatljiv
stanovnicima Bliskog istoka.
Neki se europski jezici (španjolski i francuski), kao i berberski, često koriste. No, najčešće se
koriste u sjevernom dijelu zemlje. U Maroku, oko 40% stanovništva u svakodnevnom životu
govori Berber. Uglavnom su stanovnici sela. Ukupno, u zemlji postoje 3 berberska dijalekta.
Široko rasprostranjena upotreba francuskog jezika. Iako nema službeni status, zapravo je drugi
po važnosti. Primjenjiv je u obrazovnom sustavu, u gospodarskoj i javnoj sferi, kao iu poslovanju.
Posljednjih godina rast stanovništva se znatno ubrzao. Prema prognozama demografa, do 2050.
godine broj stanovnika povećat će se za 20 milijuna, no do kraja XXI. Stoljeća taj će se broj
smanjiti na sadašnje, ili čak niže. Prema 2017. gustoća naseljenosti Maroko je 79,7 osoba. na
km 2 .
Slika dobi izgleda ovako:

 28% - djeca i tinejdžeri mlađi od 15 godina;

 66% - osobe od 15 do 65 godina;
 6% su stari ljudi.

Više od 18 milijuna građana zemlje čija starost prelazi 15 godina smatraju se pismenim, jer mogu
čitati i pisati. Kao postotak, oko 72% odrasle populacije smatra se obrazovanima. Ako uzmete
omjer muškaraca i žena, brojevi će izgledati ovako:

 Više od 82% (oko 10 milijuna) muške populacije je obrazovano. Više od 2 milijuna ljudi
smatra se nepismenim.
 Stopa pismenosti za žene iznosi 62% (8 milijuna), dok je oko 5 milijuna žena
neobrazovano.

Mladi u dobi od 15 do 24 godine drže korak s vremenom. Više od 96% muškaraca i 93% žena u
ovoj kategoriji je pismeno. Ukupan postotak mlade generacije je više od 95%.
Većina stanovništva Maroka je muslimanska. Ista religija je službeno priznata u državi. Sunitski
muslimani čine 98,7%, predstavnici kršćanskih denominacija - 1,1%, preostalih 0,2% su Židovi.
Radno sposobno stanovništvo Maroka čini oko 37% svih građana zemlje. Od tog broja, 20% su
žene. Većina ljudi koji rade u uslužnom sektoru (45%), a 40% se bavi poljoprivrednim
djelatnostima. Veliki postotak Marokanaca odlazi u europske zemlje u potrazi za poslom. To je
zbog visoke stopa nezaposlenosti u cijeloj zemlji.
Privlačenje investicija u zemlji rezultat je politika usmjerenih na poticanje gospodarstva, kao i
dostupnosti jeftine radne snage. Glavni sektori za popunjavanje proračuna su turizam, rudarstvo
fosfata i poljoprivredne aktivnosti.
BDP, prema 2017. godini, iznosi 3177 dolara po stanovniku. U Maroku se ekonomska situacija
značajno promijenila posljednjih godina. Međutim, postoje slabosti koje ometaju razvoj zemlje. To
uključuje:

 visoka nezaposlenost, koja iznosi oko 23%;

 ogroman rast stanovništva;
 razdoblja suše koja štete poljoprivredi;
 raste i prodaje kanabis na europska tržišta, zbog čega EU i Maroko imaju vrlo teške
odnose.
 U snežnim podnožjima planine Atlas u Maroku, smešteno je nekoliko
berberskih sela čiji stanovnici žive od poljoprivrede, pravljenja hleba koji se
peče u tradicionalnim rernama, uzgajanja stoke, i prodavanja meda,
maslinovog ulja i grnčarija. http://rs.n1info.com/Lifestyle/a38075/Fotografije-
Maroka.html

Oštra klima, kao i erozije koje izazivaju poplave i odrone, dovele su do pada
poljoprivredne proizvodnje.

Kako izgleda njihov svakodnevni život pogledajte u galeriji:

Marokanci je naziv za domorodačko stanovništvo Maroka,
pretežno arapskog porijekla, iako ima i nešto berberskih primjesa.Predstavljaju
oko 75% populacije ili oko 25 000 000,naseljavaju prevashodno gradove,vecina
njih su arabizirani Berberi.Jedan dio vodi porijeklo od spanjolskih Mavara koji
su protjerani od spanske rekonkviste.Svi su muslimani suniti.

Svi smo drugačiji, ali to je čar svega, zar ne?

Arapska gostoljubivost
U arapskom svijetu gosti su dobrodošli bez obzira na to dali su obitelj, prijatelji
ili stranci. Ova tradicija dolazi iz činjenice da su oduvijek živjeli u pustinjskom
okruženju i zbog toga ovisili o gostoljubivosti drugih kako bi preživjeli.
Maroko (Al-Mamlaka al-Maġribīya; neslužbeno al-Magrib), država u
sjeverozapadnoj Africi, na obali Atlantskog oceana i Sredozemnoga mora. Na
istoku graniči s Alžirom (duljina granice 1559 km), a na jugozapadu sa
Zapadnom Saharom (443 km). Na teritoriju Maroka su španjolske enklave Ceuta
i Melilla; obuhvaća 442 331 km² (bez dijelova Zapadne Sahare).

Prirodna obilježja
Najveći dio Maroka zauzima gorje Atlas, koje se prema sjeverozapadu spušta,
preko stepeničastih ravnjaka (Marokanska Meseta), u primorsku ravnicu, a
prema jugu i jugoistoku, preko južnoga predgorja Atlasa ili visokoga
predsaharskoga ravnjaka, u pustinju. Gorje Atlas (Jbel Toubkal, 4165 m),
građeno od kristaličnih škriljevaca i jurskih vapnenaca, pruža se u tri međusobno
paralelna lanca (Srednji, Visoki i Anti Atlas) od jugozapada prema
sjeveroistoku. Najviši, srednji lanac (Visoki Atlas) tvori hidrografsku, klimatsku
i gospodarsku granicu Maroka. Uza Sredozemno more pruža se gorje Rif (Er
Rif), koje se strmo spušta prema obali. Sjeverozapadno predgorje Atlasa
(Marokanska Meseta) sastoji se od mlađih sedimenata, koji pokrivaju kristalične
škriljevce. Uska ravnica uza strmu i nerazvedenu obalu Atlantskog oceana
mlađa je tvorevina; u sjeverozapadnom se dijelu naziva Rharb. Južno predgorje
Atlasa (ili predsaharski ravnjak), građeno pretežno od paleozojskih naslaga,
prelazi postupno u Saharu. Maroko ima uglavnom sredozemnu klimu, koja u
južnome predgorju Atlasa prelazi u stepsku i polupustinjsku. Prosječna je
godišnja temperatura na obali 18 °C, na Meseti 19 °C, a u gorju 21 °C; količina
oborina na obali je 200 do 550 mm, na Meseti 200 do 400 mm, a na Atlasu i više
od 1000 mm. Prema Sahari količina se oborina smanjuje (na južnom predgorju
Atlasa manje od 100 mm). Zimi su najviši dijelovi Atlasa pokriveni snijegom.
Vegetacija je u sjevernome dijelu Maroka sredozemna, na južnome predgorju
Atlasa stepska i polupustinjska, a na najvišim dijelovima Atlasa planinska,
odnosno alpska. Na postojanje riječne mreže utječu znatne količine snijega i
njegovo ljetno kopnjenje na Atlasu. U Atlantski ocean utječu rijeke Oum er
Rbia, Sebou, Tennsift i Dra, a u Sredozemno more Moulouya. Plovna je samo
rijeka Sebou u donjem toku. Na južnom predgorju Atlasa i u pustinji razvili su
se umjesto trajnih rijeka povremeni tokovi.

Stanovništvo

http://anparra1morocco.weebly.com/population-and-settlement.html

Opis grafika koje sam stavila u prezentaciju: "Piramide stanovništva" pokazuju kontrast stanovništva
u 1950. i 2015. Prvi grafikon pokazuje da je pedesetih godina prošlog vijeka cjelokupno marokansko
stanovništvo činilo mlađe jedinke. Drugim riječima, rijetko je vidjeti ljude starije od 60 godina. U
2015. godini, dob stanovništva je ravnomjernije raspoređena unutar različitih dobnih skupina.

Prema popisu stanovništva iz 2004. u Maroku živi 29 680 069 st., a prema

procjeni stanovništva iz 2013. godine 33 073 567 st. ili 74,7 st./km².
Najnaseljeniji je sjeverni dio zemlje (područje uz Sredozemno more); južno
predgorje Atlasa gotovo je pusto. Stanovnici su najvećim dijelom Berberi (45%)
i Arapi (44%) te drugi (11%). Po vjeri su uglavnom muslimani (99,0%; pretežno
suniti); ima nešto kršćana i drugih (1,0%). Porast stanovništva (1,1%, 2007–12)
nešto je niži od prirodnoga prirasta (13,2‰ ili 1,32%, 2010). Natalitet (18,8‰,
2010) viši je od svjetskoga prosjeka (19,2‰), a mortalitet (5,6‰, 2010) niži
(svjetski prosjek 8,2‰); smrtnost je dojenčadi 30,2‰ (2010). U dobi je do 14
godina je 29,1% stanovnika, od 15 do 59 godina 57,0% st., a u dobi od 60 i više
godina 8,2% st. (2008). Očekivano trajanje života za muškarce je 73,9 godina, a
za žene 75,6 godina. U poljoprivredi, ribarstvu i šumarstvu zaposleno je 39,1%
aktivnih stanovnika, u industriji, građevinarstvu i rudarstvu 21,9%, u uslužnim
djelatnostima 69,0% (2006). Sveučilišta su u Rabatu i Fèsu; službeni je jezik
arapski, a razgovorni francuski, berberski i dr. Glavni je grad Rabat (Ar Ribat;
1 622 860 st. sa Saléom i Temerom, 2004), a najveći Casablanca (Dar el-Beïda;
2 933 684 st.). Ostali su veći gradovi
(2004): Fès (946 815 st.), Marrakech (823 154 st.), Tanger (669 685 st.), Meknè
s (536 232 st.), Oujda (400 738 st.), Kénitra (Mina Hassan Tani;
359 142 st.), Agadir (346 106 st.), Tetuan (Tetouán;
320 539 st.), Safi (284 750 st.), Mohammedia (188 619 st.), Khouribga
(166 397 st.), Béni-Mellal (163 286 st.), El Jadida (144 440 st.), Taza
(139 686 st.), Nador (126 207 st.), Ksar el-Kebir (107 380 st.); u gradovima živi
55,1% st. (2004).

Gospodarstvo
Nakon ekonomske depresije s kraja 1990-ih, izazvane krizom u agrarnome
sektoru, poduzimaju se strukturne reforme koje su preporučili i nadzirali
Međunarodni monetarni fond i Svjetska banka. Godine 2001. pokrenuta je
temeljita reforma financijskog i bankarskoga sustava te široka privatizacija. Od
2001. Maroko ostvaruje visoke stope rasta BDP-a (godišnji prosjek 6%), s
osloncem na strane investicije. Godine 2003. ostvaren je BDP u vrijednosti od
123 milijarde USD; BDP po stanovniku iznosio je 3900 USD. U stvaranju BDP-
a uslužni sektor sudjeluje s 52% (polovicu ostvaruje turizam), industrija s 32%,
a poljoprivreda sa 16%. Stopa nezaposlenosti iznosi 19% (2003); prema
procjenama Svjetske banke siromašno je 18% stanovništva. Od prirodnih
bogatstava posjeduje ležišta fosfata (među vodećima u svijetu), željeza,
mangana, kobalta, antimona, olova, prirodnoga plina i nafte. U poljoprivrednoj
ponudi prevladavaju žitarice, agrumi, vino, maslinovo ulje, sol, riba i živa stoka.
U industrijskoj ponudi vodeći su fosfati, kožarski i tekstilni proizvodi, nafta,
plin, derivati, cigarete, pića i kemikalije. Tradicionalnu ponudu čine obrti,
ćilimarstvo i kožarstvo. U vanjskoj trgovini ostvaruje se manje od 15% BDP-a;
većinom se izvoze fosfati, kemikalije, kožarski proizvodi, ćilimi i riba, a uvozi
nafta, derivati, industrijska i telekomunikacijska oprema, prijevozna sredstva i
plastika. Prema udjelu u vanjskoj trgovini vodeći su partneri zemlje EU-a
(62%), SAD (10%) i Saudijska Arabija (7%). Početkom 2004. vanjski dug bio je
20 milijarda USD.

Promet
Glavne su luke Casablanca, Tanger, Safi; Mohammedia, Nador; znatnu važnost
ima i riječna luka Kénitra. Duljina je željezničke mreže 1907 km (2007); ukupna
je duljina cesta je 58 395 km, od toga je 70% asfaltirano (2007). Međunarodne
zračne luke: Casablanca, Rabat, Agadir, Marrakech, Tanger.

Novac
Novčana je jedinica dirham (MAD; DH); 1 dirham = 100 santima.

Povijest
Područje Maroka nastanjivala su plemena od kojih potječu današnji Berberi.
Potkraj II. i na početku I. tisućljeća pr. Kr. pojavili su se na obalama Maroka
fenički trgovci. Kartažani su ondje osnovali niz kolonija. U II. st. pr. Kr.
zavladali su zemljom Rimljani, koji su 42. pr. Kr. to područje spojili s
dijelovima današnjeg Alžira u provinciju Mauretaniju. U V. st. sjeverni Maroko
došao je pod vlast Vandala, a zatim (VI. st.) Bizanta. Potkraj VII. st. zavladali su
zemljom Arapi i proširili islam, a potkraj VIII. st. velikim dijelom sjevernog
Maroka vladala je dinastija Idrisida sa sjedištem u Fèsu. Za dinastije Almoravida
(XI–XII. st.), koji su osnovali novi glavni grad Marrakech, i Almohada (XII–
XIII. st.) Maroko je bio središte neovisnoga sjevernoafričkoga carstva, koje je
obuhvaćalo i južni dio Pirenejskoga poluotoka. Za vladavine Merinida (XIII–
XV. st.) osobito se razvio, kao središte arapsko-berberske kulture, grad Fès. Za
dinastije Vatasida (XV–XVI. st.) Maroko se bio raspao na niz samostalnih
feudalnih kneževina. U to su doba započeli prvi naleti Europljana: Portugalci su
osvojili Ceutu (1415), Tanger (1471) i još neka uporišta na obali. Do kraja
XVI. st. Španjolci su istisnuli Portugalce. Englezi su se 1662. domogli Tangera.
»Sveti rat« protiv europskih uljeza poveli su šerifi iz nove dinastije Saadi
(Sa‘adi; od polovice XVI. do polovice XVII. st.) i proširili se prema Sahari
(Timbuktu, Gao), a njih su u drugoj polovici XVII. st. naslijedili šerifi iz
dinastije Hasanida (Alavida). Najpoznatiji među njima, Mulai Ismail (1672–
1727), stvorio je jaku centraliziranu državu i organizirao crnačku vojsku, koja je
za njegovih nasljednika nekoliko puta svrgavala i postavljala marokanske
sultane. Od tada datira podjela zemlje na područja podvrgnuta državnoj kontroli,
koja su plaćala porez (Balad al-mahzan), i ona nastanjena berberskim
plemenima, koja su jedva priznavala sultanovu vlast (Balad al-siba). Mulai
Ismail ponovno je zauzeo gotovo cijelo područje što su ga bili zauzeli
Europljani. Usporedno s razvojem industrijskoga kapitalizma u Europi, počela je
kolonijalna ekspanzija europskih sila u sjevernoj Africi. Osvojivši Alžir,
Francuzi su 1844. razbili vojsku sultana Abdurahmana i nametnuli Maroku
nepovoljan sporazum. Slične su trgovačke sporazume osigurale Velika Britanija
(1856), Španjolska (1860) i Njemačka (1890). U Madridu je 1880. bila održana
konferencija europskih država na kojoj je bio reguliran povlašteni položaj
stranaca u Maroku. Godine 1900–02. Francuska je sklopila s Italijom tajni
sporazum prema kojemu je Tripolitanija ušla u interesno područje Italije, a
Maroko je ušao u interesno područje Francuske. Prema anglo-francuskom
sporazumu 1904. Francuska je dala Velikoj Britaniji slobodne ruke u Egiptu, a
zauzvrat dobila slobodu djelovanja u Maroku; iste godine sporazumjela se i sa
Španjolskom o podjeli interesnih sfera u sjevernoj Africi. Ozbiljan njemačko-
francuski sukob oko Maroka (1905–06) riješen je na međunarodnoj konferenciji
u Algecirasu (1906), tzv. gospodarskom internacionalizacijom Maroka pod
suverenitetom sultana, tj. legalizirana je međunarodna eksploatacija zemlje.
Godine 1911. izbio je novi francusko-njemački sukob oko Maroka (→ AGADIR),
koji je bio riješen međusobnim ustupcima: Francuskoj je priznato pravo
protektorata nad Marokom, a Njemačka je dobila neke teritorije u ekvatorskoj
Africi. Godine 1912., ugovorom u Fèsu, Francuska je nametnula sultanu svoj
protektorat; zemlja je bila razdijeljena na francusku (glavni grad Rabat),
španjolsku (glavni grad Tétouan) i tzv. međunarodnu zonu u Tangeru. Već iste
godine izbio je ustanak protiv »protektora«, a general L. H. G. Lyautey, prvi
francuski visoki povjerenik i generalni rezident Maroka (1912–16; 1917–25),
pristupio je oružanoj pacifikaciji zemlje, koja je trajala više od dva desetljeća.
Velike razmjere poprimila je oslobodilačka borba 1920., kada je u španjolskom
dijelu Maroka izbio ustanak rifskih plemena pod vodstvom Abdulkerima (Abd
el-Krima), koji je u nekoliko navrata nanio ozbiljan poraz španjolskim
postrojbama i 1922. proglasio neovisnu republiku u području Rifa. Proširenje
pobune na francuski Maroko dovelo je do francuske intervencije (1925) protiv
Abdulkerima, kojega su udružene španjolsko-francuske postrojbe svladale tek
1926., ali su borbe na Visokom Atlasu trajale do 1933–34. Tijekom 1930-ih bio
je organiziran moderan nacionalni pokret, prvo među mladim intelektualcima
(Comité d’Action Marocaine, 1934), koji je podupro i sultan Sidi Muhamed. Za
II. svjetskog rata Tanger je (1940) okupirala Španjolska. Francuska zona
Maroka, koja se nalazila pod upravom vichyjevske vlade, zauzeta je u
studenome 1942. desantnom operacijom savezničkih snaga. Godine 1945.
Tanger je ponovno postao međunarodna zona.
Nakon II. svjetskog rata nastavio se francuski protektorat. Godine 1950. SAD je
uspostavio svoje vojne baze u Maroku (održale su se do 1978). Početkom 1950-
ih na prosvjedima su isticani zahtjevi za neovisnošću. Francusko svrgnuće
sultana Sidi Muhameda (1953) nije zaustavilo oslobodilački pokret (nakon
internacije sultan je 1955. bio vraćen na prijestolje). Sporazumom s Francuskom
2. III. 1956. Maroko je ostvario neovisnost; 1957. sultan Sidi Muhamed postao
je kralj Muhamed V. Godine 1956. priključeno je područje Tangera, a 1958.
španjolski posjed Tarfaya (Maroko je zahtijevao Španjolsku Saharu i dijelove
Mauretanije, pa se 1960. protivio mauretanskoj neovisnosti). Potkraj 1950-ih u
vladajućoj Stranci nacionalne neovisnosti došlo je do rascjepa; skupina
političara okupljena oko Mehdija Ben Barke zahtijevala je agrarnu reformu,
povlačenje stranih trupa i ograničavanje prevlasti stranoga kapitala. Kada je
umro Muhamed V. (1961), na prijestolje je došao njegov sin Hasan II. Nakon
prvih parlamentarnih izbora 1963. došlo je do političkog progona (u odsutnosti
je na smrt bilo osuđeno više oporbenih vođa, među njima i M. Ben Barka, koji je
1965. bio otet u Parizu i nije pronađen). U listopadu 1963. došlo je do
pograničnoga spora i sukoba s Alžirom. Godine 1965. kralj Hasan II.
suspendirao je ustav, preuzeo svu vlast i proglasio izvanredno stanje, koje je
trajalo do 1970 (neuspjeli pokušaji državnog udara bili su 1971. i 1972;
parlamentarni izbori održani su 1977). Španjolski posjed Ifni priključen je
1969., a Maroko je nastavio tražiti i španjolske posjede uz marokansko
sredozemno primorje (Ceuta, Melilla i dr.). Odbijajući planove o autonomiji
Španjolske Sahare, kralj Hasan II. je 1975. pokrenuo prosvjedni pohod u kojem
je oko 300 000 Marokanaca prešlo na njezin teritorij. U studenome 1975. sa
Španjolskom i Mauretanijom potpisan je sporazum o prestanku španjolske vlasti
nad Španjolskom Saharom i o stvaranju prijelazne uprave (1976. preimenovana
je u Zapadnu Saharu). Uslijedila je marokanska okupacija najvećega dijela
Zapadne Sahare (oko 70% njezina teritorija), dok je Mauretanija zauzela
zapadnosaharsko južno područje (povukla se 1979). Oružani otpor okupaciji
Zapadne Sahare pružio je Narodni pokret za oslobođenje Saguia el Hamra i Río
de Ora – POLISARIO (stvoren 1973. i podržavan od Alžira), koji je 1976.
proglasio Saharsku Arapsku Demokratsku Republiku – SADR (uz marokanske
prosvjede 1982. primljena je u Organizaciju afričkoga jedinstva). Godine 1988.
Maroko je prihvatio mirovni plan UN-a za Zapadnu Saharu, koji uključuje
održavanje referenduma o samoodređenju (odgađan je više puta zbog
neriješenih spornih pitanja). Primirje između marokanske vojske i pokreta
POLISARIO, pod nadzorom snaga UN-a, uspostavljeno je 1991 (tijekom 1990-
ih dogodili su se povremeni oružani incidenti), a marokanska okupacija
najvećega dijela Zapadne Sahare održala se i početkom 2000-ih. Kralj Hasan II.
umro je 1999., a njegov sin postao je kralj Muhamed VI. Jačanje islamističke
oporbe izraženo je na prosvjedima 2000. Povremeni su bombaški napadi
radikalnih islamističkih skupina (2003., 2007., 2011). Na izborima početkom
2000-ih pobjeđivale su prorežimske stranke te su uspostavljale koalicijske vlade.
Nakon masovnih prosvjeda 2011. ustavnim promjenama podržane su
demokratske reforme, no očuvana je kraljeva politička prevlast. Početkom 2000-
ih nastavljeno je marokansko potraživanje španjolskih posjeda Ceute i Melille.
Nakon izbora 2016. premijer je Abdelilah Benkirane (vođa Stranke pravde i
razvoja).

Politički sustav
Prema Ustavu od 13. IX. 1996 (nadopunjen nizom amandmana, posljednji iz
2011), Maroko je monarhija s parlamentarnim sustavom vlasti. Kralj je svjetovni
i duhovni poglavar države. Vrhovni je zapovjednik oružanih snaga, predsjeda
sjednicama Vrhovnoga pravosudnog savjeta (Le Conseil Supérieur de la
Magistrature) te sjednicama vlade. Imenuje predsjednika i članove vlade. Vlada,
koja obavlja izvršnu vlast, za svoj je rad odgovorna kralju i parlamentu.
Zakonodavnu vlast obnaša dvodomni parlament, a čine ga Zastupnički
dom (Chambre des Représentants) i Dom savjetnika (Chambre des Conseillers).
Zastupnički dom ima 395 zastupnika, koje na općim i izravnim izborima biraju
građani za razdoblje od 5 godina. Dom savjetnika ima 270 zastupnika, koje
biraju lokalne jedinice (regije), sindikati i poslodavci za mandat od 6 godina
(svake se treće godine bira trećina zastupnika). Pravo glasa opće je i jednako za
sve državljane s navršenih 18 godina života. Vrhovni pravosudni savjet najviši
je pravosudni organ, njegova je zadaća da osigura i jamči rad i disciplinu
sudovanja u državi. Redovitu sudbenu vlast obnašaju prvostupanjski sudovi i
Visoki sud (La Haute Cour). Administrativno je država podijeljena na 15
regija. Nacionalni blagdan: Dan kraljeva stupanja na prijestolje, 30. srpnja 1999
(nastup kralja Muhameda VI.).

Književnost

Književnost na arapskom jeziku

U srednjem vijeku marokanska je književnost bila više pod utjecajem
susjednoga arapskoga kalifata na Iberskom poluotoku nego pod utjecajem Arapa
s Istoka. Osobito su poznati geografi i putopisci, npr. Idrisi (al-Idrīsī; 1100–66),
rodom iz Ceute, autor općega zemljopisa i karte svijeta, Ibn Batuta (Ibn
Baṭṭūṭa; 1304–68/69), rodom iz Tangera, koji je opisao svoja putovanja po
Africi i Aziji. U Maroku je nastala posebna vrsta putopisne
književnosti rihla (putovanje), koja je do danas ostala popularna. Od toga se
doba pišu i ljetopisi (al-Marakuši, XII–XIII. st.; Ibn Idari al-Marakuši, XIII–
XIV. st.; al-Ifrani, XVIII. st.; al-Kattani, XIX. st.) i drugo. Osobito se cijeni
ljetopis »Iscrpna istraživanja« (»Kitab al-Istiksa«) Ahmeda al-Nasirija (al-
Nāṣirī) iz XIX. st.
U srednjem vijeku cvjetale su pjesničke vrste: kasida (s podvrstama gazela i
dr.), muvašaha, prenesena s Pirenejskoga poluotoka, rimovana proza sadž, a sve
su se one njegovale do polovine XX. st. Od novijih pjesnika »stare škole« treba
spomenuti Muhameda al-Slimanija iz Fèsa (Muḥammad al-Slimānī; 1863–
1926) i Abdalaha al-Fasija (‘Abd Allāh al-Fāsī; u. 1930) također iz Fèsa.
Moderni roman nagovijestili su već Alal al-Fasi (’Allāl al-Fāsī; ? 1906–74)
i Ahmed Benani (Aḥmad Bannānī). Mlađi pisci pišu pripovijetke i novele,
npr. Rabia Mubarak (Rabī‘a Mubārak; r. 1940), a za angažirani roman odlučili
su se Muhamed Zefzaf (Muḥammad Zafzāf; 1945–2001) i Ahmed el-
Madini (Ahmad al-Madīnī; r. 1948). Najbolji prozaici školovali su se u Egiptu i
dobro poznaju europsku književnost i kulturu. Začetnik je modernoga
romana Abdulmedžid Bendželun (‘Abd al-Mağīd ibn Ğallūn; 1919–81),
diplomat, autor knjige uspomena »Djetinjstvo« i zbirke novela »Dolina plača«
(1948) o razdoblju francuskoga protektorata.
Tradicionalna arapska književnost nije poznavala dramskih tekstova, kao što u
arapskoj umjetnosti nije bilo kazališta. Nakon stjecanja neovisnosti (1956) i u
Maroku se počelo razvijati kazalište. 1960-ih s povijesnom dramom pojavio
se al-Hasan al-Saih (al-Ḥasan al-Sā’iḥ), a prevode se i klasična djela
europskoga repertoara.
Bogata je marokanska usmena pučka književnost na arapskom jeziku.

Književnost na berberskom jeziku

Književnost na berberskom jeziku pretežito je pučka usmena (legende,
pripovijetke, basne, ciklusi pjesama itd.). Postoji i nešto prijevoda s arapskoga,
zapisanih s pomoću prilagođenoga arapskoga pisma. Berberska pučka
pripovijetka ima osebujnu strukturu. U njoj se nalaze mnoge sličnosti i
podudarnosti s europskom književnošću, ali se jedva može govoriti o
posuđivanju.

Književnost na francuskom jeziku

Književnost na francuskom jeziku pojavila se 1950-ih, a danas na francuskom
objavljuju mnogi arapski i berberski pisci. Među njima se ističu Ahmed
Sefrioui (1915–2004), Mohammed Aziz Lahbabi (1923–93), Driss
Chraïbi (1926–2007), Abdellatif Laabi (r. 1942), Tahar Ben Jelloun (r. 1944).
Na francuskom su izlazili ili izlaze različiti listovi, koje uređuju i u njima
objavljuju Marokanci. Marokanski su autori na francuskom objavili niz romana,
ali se oni rijetko prevode na arapski. Berber A. Sefrioui prvi je 1954. objavio
roman na francuskom, a D. Chraïbi objavio je niz zapaženih romana (pod
utjecajem Célineova pesimizma).

Likovne umjetnosti
Iz stare feničke naseobine Lixis (današnji El-Araish) potječu (VI. st. pr. Kr.)
tragovi keramike slični hispanskima i alžirskima. Umjetnost rimske Mauretanije
manje je zanimljiva na tlu Maroka nego u Alžiru i Tunisu. Najznačajnije je
središte bio Volubilis, berberski grad razvijen u II. i III. st.; francuska
iskopavanja započeta 1915. otkrila su ondje ostatke golemih zidina (s osmerim
vratima i s četrnaest kula), akvedukta, fontane, tržnice, nekropole, Karakalina
slavoluka i mnogobrojnih kuća (koje su skromne po arhitekturi, ali bogate
dekoracijama, nerijetko s mozaicima). Glavna je arterija bio decumanus
maximus, dug 445 m. Natpisi iz VI. i VII. st. svjedoče o tome da je ondje
postojao kršćanski grad. Poslije je bio napušten pa se odande kamen dopremao u
Meknès.
Već u omejidsko doba na umjetnost u Maroku utjecao je hispansko-arapski
(maurski) stil. Iz IX. st. je džamija al-Qarawiyyin u Fèsu. Pod Almoravidima se
umjetnost iz Andalusa udomaćila u Maroku. U XII. st. Almoravidi su opasali
Marrakech bedemima s četvrtastim kulama (koji su očuvani) i izgradili svetišta.
S pojavom almohadskog asketizma marokanska je umjetnost zadobila
trjezvenost u strukturi, ali je izgubila bogatstvo u dekoraciji.
Najreprezentativnija je građevina toga doba glavna džamija u Marrakechu
(Kutubija, izgrađena po nalogu kalifa Abdulmumina /1130–63/), jedan od
najboljih primjera islamskoga graditeljstva, do danas očuvan gotovo netaknut. Iz
toga je razdoblja i džamija u Tinmalu, zatim minaret u Rabatu te veličanstvena
vrata (XIII–XIV. st.) u kazbama (qaṣba) u Rabatu i Marrakechu.
S berberskom merinidskom dinastijom (od polovice XIII. do polovice XV. st.)
Fès je ponovno postao glavni grad i središte graditeljske djelatnosti: gradile su
se džamije i medrese (u Magrebu: medersa), npr. el-Attarin (1325) i Bu Inaniyya
(1355). No ta umjetnost (zvana i maurska) nema onu snagu kao almohadska, a
dekorativni joj je repertoar (kamen, štuk, drvo, majolika) postao siromašan i
monoton.
U XV. st. došlo je do dekadencije pa iz XV. i XVI. st. nema značajnijih
spomenika. Otkako su 1548. Saadi zauzeli Fès, došlo je do određene obnove,
koja se osobito osjetila u Marrakechu kao novome glavnom gradu. Ondje su uz
glavnu džamiju bile izgrađene male džamije (posvećene islamskim isposnicima,
posvećenim osobama), s velikim brojem kupola; također treba spomenuti Ibn
Jusufovu medresu (1570), palaču el-Badi (imitacija Alhambre, ali u većem
mjerilu) i kraljevski mauzolej (sve troje u Marrakechu). U tim je spomenicima
dekoracija postala uzvišena i izvanredno luksuzna.
U XVII. i XVIII. st. razvila se graditeljska djelatnost, a očituje se europski
utjecaj. U novoj prijestolnici Meknèsu šerif Mulai Ismail dao je izgraditi velebne
građevine (vrata Bab al-Mansur i mauzolej). No te građevine već svjedoče o
dekadenciji marokanske umjetnosti, koja je u to doba bila očita u ukupnoj
islamskoj umjetnosti. Unatoč tomu, to se ne odražava u marokanskim privatnim
građevinama toga doba, koje se još drže španjolskih muslimanskih uzora i
njeguju veliko tehničko i dekorativno umijeće.
U moderno doba na tu se tradiciju (usporedi minbar u Kutubiji, ukrasi u džamiji
al-Andalus u Fèsu) naslanjaju primijenjene umjetnosti kao drvorezbarstvo,
kujundžijstvo, tkalaštvo, koje i danas žive u obrtničkom umijeću i u
industrijskom oblikovanju.

položajna karta Maroka

Grb Marok

Crvena boja je značajna u Maroku, kako proglašava silazak iz dinastije Alaouite, pa

stoga crvena u zastavi simbolizira snagu, hrabrost, hrabrost i čvrstoću. Zelena
predstavlja za nadu, mir, ljubav, mudrost, radost i također je boja islama. Petokraka
zvijezda predstavlja pet stupova islama.
Kraljevina Maroko je 17. studenog 1915. usvojila svoju državnu zastavu i državnu
zastavu. Kada je Maroko pao pod kontrolu francuskih i španjolskih kolonizatora,
zastava se mogla koristiti samo u unutrašnjosti, a njezina uporaba na moru bila je
zabranjena. Nakon vraćanja neovisnosti 1955. godine, Maroko je obnovio svoju
nacionalnu zastavu. Zastavu je dizajnirao Mulay Yusef, sultan iz dinastije Alaouite
koji je vladao kraljevstvom između 1912. i 1927. godine. Marokanska zastava
korištena tijekom dinastije Alaouite, između 1666. i 1915. godine, bila je jednostavna
crvena zastava bez oznaka.
Moto zemlje glasi: "Akuc, Amur, Agllid", što znači "Bog, domovina, kralj". Marokanski
grb sastoji se od dva lava koji drže štit, koji nosi zeleni pentagram, planine Atlas i
izlazeće sunce na crvenom pozadinom. Ispod štita nalazi se vrpca ispisana motom
naroda na arapskom. Maroko nacionalna životinja je Barbary lion.
Berberski (nubijski) lav je podvrsta lava koja je izumrla u prirodi. Živio je u planinskim
predjelima sjeverne Afrike. Rimljani su ga koristili za borbe s gladijatorima u arenama. Posljednji
primjerak u divljini je ubijen u Maroku kod gorja Atlas 1922. Ova vrsta lava je vjerojatno izumrla
zbog lova ili promjena u klimi. Panthera leo leo Danas postoji oko 100 berberskih lavova
u zoološkim vrtovima diljem svijeta, a u muzejima je sačuvano devet koža, jedan kostur i
nekoliko lubanja. Berberskilav, podvrsta savanskog lava, bio je naročito cenjen
zbog veličine i raskošne grive mužjaka, koja je zahvatala predeo od glave do
stomaka. Najnovija istraživanja navode na zaključak da u zatočeništvu više
nema čistih berberskih lavova, a razmatra se mogućnost njihovog oživljavanja
korišćenjem DNK srodnih vrsta iz Indije, ili selektivnim uzgajanjem lavova koji
žive u zatočeništvu i imaju njihove gene. Ali, čak i kada bi njihovo oživljavanje
bilo tehnički izvodljivo, zbog prirodnog okruženja koje se zauvek promenilo, oni
više nikada ne bi mogli da opstanu u Severnoj Africi.
 zastava Maroka

bojadisaonice tkanine u Fesu, Maroko

(https://wwwtravelfroever-zgcity.blogspot.com/?view=classic)
 MAROKO, prodavač na tržnici u
Ouarzazateu (link stranice http://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=39072)

Gradovi na putu kroz Dolinu tisuću kasbi

građeni su od crvene pustinjske zemlje,  dolinom rijeke Dades, Maroko
(https://wwwtravelfroever-zgcity.blogspot.com/?view=classic)

O BERBERIMA: Berberi (koji se nazivaju i Imazigeni, „slobodan

čovek“, Amazigh) su etnička grupa koja živi u severnoj Africi, i
govori berberski jezik. U severnoj Africi ima oko 20 miliona ljudi koji govore
berberski, a koji žive pretežno u Maroku i Alžiru sa manjim zajednicama koje
žive na području do Egipta na istoku, i do Burkine Faso na jugu.
Od samog početka poznate istorije, Berberi su bili starosedelačko stanovništvo
severne Afrike. (Berber je ime koje su im dali drugi i koje oni sami ne koriste.
Njihova teritorija se proteže od Egipta do Mauritanije i od Sredozemlja do
oboda istorijske pod-saharske Afrike (ne severne Afrike)
Mnoge imperije i narodi su osvojili istorijske delove berberskih zemalja (koju
oni zovu "Tamazgha"), počevši od Feničana i Grka,
zatim Rimljani, Vandali, Vizantinci, Arapi, Turci, Francuzi, Britanci, Španci i It
alijani. Imazigeni (što znači slobodni i plemeniti ljudi), su postali sledbenici
mnogih verovanja: Od vlastitih ranih panteističkih verovanja (Bog je u svemu),
do mnogobožačkih verovanja (idolatrija) feničana, Egipćana, Grka i Rimljana,
i monoteističkih verovanja kao judaizam, hrišćanstvo i islam. Od 13. veka,
većina Imazigena upražnjava islam koji se ugradio duboko u njihove duše. Kroz
svoju istoriju, Imazigeni su uvek imali svoje heroje i heroine koji su branili
svoju severnu Afriku ali su bili podvrgnuti nadmoćnoj „civilizovanoj snazi“
snažnijeg osvajača.

Termin "Amazigh"
Berberski „nacionalisti“ lobiraju za upotrebu termina "Amazigh", koji oni sami
koriste u svom jeziku. "Amazigh" predstavlja „slobodnog“ ili „plemenitog“
čoveka; u množini je "Imazighen". Kao zajedničko ime jezika koji govore,
Imazigeni koriste termin "Tamazight". Ovaj naziv se takođe koristi za govor
Imazigena u Alžiru i srednjem Atlasu u Maroku i Libiji. Glas "gh" u rečima
Tamazight i Amazigh se izvorara kao oštro „R“ (Amazir).

Ljudi koji govore berberski jezik koriste svoje lokalne nazive za izražavanje
regionalnih varijacija, kao Tarifit, ("Tarrifit") u severnom Maroku, Tašilit
(Tashilhit) u dolini Sous u Maroku i nekim delovima Libije i slično. Originalni
Amazirski alfabetski sistem za transkripciju se naziva „Tifinar“ ("Tifinagh").
Ostali transkripcioni sistemi u upotrebi uključuju latinični i arapske adaptacije
predstavljanja Tifinara.

Biološko srodstvo
Kao najveće i skoro jedino autentično starosedelačko stanovništvo u severnoj
africi, amazirska-berberska populacija pokazuje različite stepene biološkog
srodstva s evropljanima, ljudima s bliskog istoka i pod-saharskim afrikancima.
Oni koji su naseljeni u severnom Magrebu (zapadni deo severne afrike) i većina
onih koji žive u Atlaskim planinama su tipično svetlo smeđi ili svetlijeg izgleda,
sa učestalom pojavom svetle i crvene kose i zelenih i plavih očiju što je
uobičajeno u celom regionu. Oni koji žive u ili u blizini Sahare su smeđi ili
veoma tamnoputi.
Usamljene grupe ljudi koji govore Tamazir se mogu naći u celoj severnoj Africi,
od Atlantskog okeana na zapadu do Egipta na istoku. Slikovito obojeno
nomadsko berbersko pleme, Tuareg, čiji ratnici nose plavu odeću i zarove boje
indiga, još uvek tumaraju saharskom pustinjom.
Nasuprot popularnom romantičarskom predanju koje opisuje Imazigene
kao nomadske narode koji prelaze pustinju na leđima kamila, većina se zapravo
bavi semenskom poljoprivredom u planinama i dolinama širom severne Afrike.
Neki od njih se takođe, uključuju u trgovinu širom regije, što je mnogo puta
imalo ogroman uticaj na istoriju afričkog kontinenta.
Trgovački putevi koji su uspostavljeni od zapadne Afrike do Sredozemlja su
povezivale ljude južne Evrope s dobrim delom podsaharske afrike već hiljadama
godina. Postoji pet trgovačkih puteva koji se protežu od severnih obala afričkog
Sredozemlja do velikih gradova koji su smešteni na južnom obodu Sahare.
Berberski trgovci su bili zaduženi za prevoz robe iz tih gradova na Sever.
Odatle, ona je bila distribuirana širom sveta.

Nekima je iznenađujuće kada čuju da severno-afričke muslimanske zemlje

Maroko, i Alžir, u etničkom smislu, nimalo nisu arapske, već
berberske/amazirske ancione, koje govore jezik potpuno drugačiji od arapskog.
U političkom smislu, arapska manjina je dominirala ovim zemljama već
vekovima, i pokušala - iako bez mnogo uspeha - da iskoreni berberski jezik.
Isto se može reći i za trenutne vođe Maroka i Alžira, koji su do današnjeg dana
pokušavali da nametnu arapski identitet svojih zemalja. Poslednjih godina,
Magreb je prošao kroz buđenje berberske nacionalne svesti. Posle mnogo godina
represije, „Marokanski amazirski pokret“ je ušao u veoma aktivnu i odlučujuću
fazu borbe za priznavanje amazirskog identiteta Maroka. Sve više Imazigena su
organizovani i uključeni u svoje lokalne zajednice kako bi podigli glas protiv
marginalizovanja Amazirske kulture i jezika.
Skoro desetak amazirskih udruženja su stvoreni u poslednjih nekoliko godina.
Štaviše, prodavci novina i knjižare u svim većim gradovima su ispunjeni
berberskim časopisima i drugi izdanjima koje nude izvanredne članke o njihovoj
kulturi. Ovaj entuzijazam ne deli državna štampa, radio i televizija koja je pod
kontrolom vlasti. U samom početku berberske civilizacije, postoje ljudi, zatim
reči, zatim slike životinja i ostale žive stvari, činjenice koje pokazuju rani život
Imazigena nacrtane su na zidovima pećina nekoliko hiljada godina pre nove ere.
Mnogi od urezanih crteža postoje na nekoliko važnih praistorijskih građevina,
širom severozapedne Afrike, berberske zemlje, zvane Tamazgha, koja okriva
ogromnu i planinsku zemlju i i pustinju od Kanarskih ostrva do oaze Siva u
Egiptu. Umetnici i interpretarori starosedeoci berberske zemlje, pisci i muzičari
koji odražavaju trilogiju amazirske kulture koja opisuje ljude, umetnosti,
simbole i zvuk, je mnogo više nego samo način izražavanja, to je medijski način
beleženja stvarnih berberskih tradicija kao i komunikacije i prenosa berberskog
kulturnog nasleđa novim generacijama kako bi održale jednu od
najstarijih civilizacija na zemlji.

VIKIPEDIJA STANOVNIŠTVO MAROKA:

Stanovništvo Maroka procjenjuje se da ima 35 milijuna stanovnika (2013).
Velika većina Marokanaca su arapsko-berberskoga podrijetla,[1] bez obzira da li
govore berberski jezik ili ne. Dio Marokanaca se deklarira kao Berberi preko
govornog jezika, kroz kombinaciju obitelji/plemena/teritorijalne povezanosti, ili
kroz sve to. Drugi dio Marokanaca deklariraju se kao arapski Berberi ili
jednostavno kao Arapi, većinom na temelju toga što govore marokanski arapski
ili što ne govore berberski. Neki od njih vjeruju da imaju arapsko podrijetlo
iz Arapskog poluotoka i Levanta. Neki Marokanci vjeruju da su imaju miješano
berbersko-arapsko podrijetlo ili berbersko-arapsko-andaluzijsko podrijetlo.
Nema službenih podataka o točnom etničkom podrijetlu svih Marokanaca, ali
implicitno se prihvaća ideja, da su Marokanci uglavnom mješovitoga berbersko-
arapskoga podrijetla. Maroko su počeli naseljavati Berberi prije najmanje 5,000
godina. Neki procjenjuju prisutnost Berbera i prije 8000+ godina. Dio sjevernih
dijelova Maroka bili su pod vlašću Rimljana, Vandala, bizantskih vlasti,
ponekad u suradnji s autohtonim Berberima. Tu je bila vjerojatno visoka
pojava brakova i križanja između Berbera i europskih doseljenika. Od oko 710.,
mnogi Arapi iz Arapskog poluotoka i Levanta osvajaju marokanski teritorij
tijekom osvajanja Omejidskoga kalifata. Teško pristupačna i planinska područja
drevnoga Maroka bila su uvijek pod kontrolom Berbera. Mala manjina
stanovništva se identificira kao Haratini i Gnaoua, tamnoputi sjedilački
poljoprivrednici u južnim oazama koji govore ili berberski ili marokanski
arapski.
 djevojčice iz Maroka

Žena u Maroku

Berbersko selo u srednjem Atlasu,

Maroko
Oko 95% Marokanaca smatraju se sunitskim muslimanima vjerski ili kulturno.
Brojnost židovske manjine znatno se smanjila od stvaranja države Izrael 1948.
godine i danas postoji manje od 5000 marokanskih Židova unutar zemlje. Tisuće
marokanskih Židova koji žive u Europi, Izraelu i Sjevernoj Americi redovito
posjećuju zemlju. Postoji mala, ali rastuća manjina marokanskih kršćana od
lokalnih marokanskih obraćenika (ne Europljana). Procjene marokanskih
kršćana razlikuju se značajno između 30.000 i 300.000. Većina od 100.000
stranih stanovnika su Francuzi, Španjolci, Alžirci i subsaharski afrički studenti.

Ove zanimljivosti o predivnoj zemlji Maroko, možda do sada niste znali.

(https://www.nezavisne.com/zivot-stil/putovanje/Sve-sto-niste-znali-o-Maroku/478590)
1. Maroko je od Evrope udaljen samo 13 kilometara.
2. Boja žalosti je bijela, tako da udovice nose bijelo 40 dana nakon smrti
supruga.
3. Ovdje se smatra nepristojnim uzimanje hrane lijevom rukom, kao i odbijanje
mesa ukoliko je ono ponuđeno.
4. Jedna od riječi koje se koriste za novac je "vusakh d-dunja", što u bukvalnom
prevodu znači "prljavština svijeta".
5. Najveći svjetski izvoznik sardina je upravo ova zemlja.
6. Džamija Hasana II u Kazablanki je sedma najveća džamija na svijetu. Tokom
pet godina, koliko je izgradnja trajala, gradilo ju je više od 30.000 ljudi.
7. Jetra, a ne srce, smatra se simbolom ljubavi u Maroku.
8. Maroko ima samo jednog registrovanog stomatologa na 8.000 stanovnika, a
najčešće liječenje je vađenje zuba, koje se bez problema može obaviti i na crno.
9. Maroko je jedina afrička zemlja koja nije članica "Afričke unije".
10. Najpopularniji sport je fudbal, a reprezentacija nosi nadimak "Lavovi
Atlasa".
11. U Marakešu, koji se često naziva i Crvenim Gradom, zaštita od sunca je
stalno potrebna, čak i zimi.
12. Nacionalno jelo zove se "seksou", tako da, ako vas neko pita da li ste za, ne
morate da se ustručavate.
Kraljevina Maroko (https://www.mangatrip.rs/destinacije/egzotika/afrika/maroko-
avantura/vise-o/) je država na krajnjem severozapadu Afrike, u regiji poznatijoj
kao Magreb. Ovu državu zapljuskuju vode Sredozemnog mora i Atlantskog
okeana. Na severu se graniči sa španskim enklavama Ceuta i Melilla, sa Alžirom
na istoku i jugoistoku, a na jugu sa teritorijom Zapadne Sahare koja je pod
marokanskom kontrolom. “Al-Mamlakâ l -Maġribīyâ” (arapsko ime zemlje)
znači “Zapadna kraljevina”, a samo ime Maroko potiće od bivše prestonice
Marakeš-“Božija zemlja” na berberskom jeziku. Površina Maroka iznosi 446
550 kilometara kvadratnih, a reformom iz 1997.godine podeljen je na 15
administrativnih regija. Prema državnom uređenju Maroko je kraljevina u kojoj
postoji nezavisno sudstvo i parlament, dok je na čelu države kralj-Muhamed VI.
Glavni grad je Rabat, a drugi veći gradovi su Kazablanka, Tangier, Marakeš,
Fes.
Reljef Maroka je pretežno planinski, pa terenom dominira planinski venac
Atlas koji se prostire od severoistoka ka jugu, dok se na severu Maroka prostire
planinski venac  Rif. Obe planine su pretežno naseljene Berberima-
starosedelačkim plemenom Afrike. Mediteranska obala Maroka je planinska, a
obalu Atlantskog okeana odlikuje plodna ravnica.
Klima na severu zemlje je mediteranska-suva i topla leta i vlažne i prohladne
zime, a u unutrašnjosti Maroka i na jugu nešto je ekstremnija-jako topla leta i
oštre i hladne zime. Kišna sezona u Maroku traje od novembra do marta.
Bogata istorija, kultura i tradicija glavne su odlike Maroka.  Većinsko
stanovništvo Maroka čine Berberi i Arapi, ili mešavina jednih i drugih. Državna
religija je islam, a većina stanovnika su sunitski muslimani. Po broju stanovnika
Maroko je četvrta najbrojnija arapska zemlja, a zanimljivo je i to da je Maroko
jedina država Afrike koja se nije priključila Afričkoj uniji (zato što Unija
priznaje Zapadnu Saharu kao nezavisnu državu). Što se tiče stranih državljana
koji žive u Maroku, većinu čine Francuzi i Španci.
Službeni jezik  je arapski, a nedavno je status službenog jezika dobio i berberski
jezik. U severnim delovima  govori se španski jezik, dok se francuski uglavnom
koristi među poslovnim svetom, a takođe se uči i kao obavezan jezik u školi.
Vesternizacija i razvoj dovele su do mnogih modernih promena koje se mogu
primetiti u velikim gradovima poput Rabata, Kazablanke i Tanžera, dok su Fes i
Marakeš zadržali svoju tradiciju i predstavljaju pravi stari tradicionalni Maroko. 
Možda je teško poverovati ali postoji velika razlika u načinu života između
ruralnih oblasti i velikih gradova.  Visoke zgrade koje se prodiru kroz oblake,
automobile, autobuse i taksi vozila koja stvaraju uličnu gužvu i buku možete
naći u gradovima, dok u ruralnim područjima između malih kuća i farmi ili
pustinjskog prostranstva glavno prevozno sredstvo su kamile i magarci. U ovim
mestima ne postoje restorani i kafići , a ljudi se često oslanjaju na razmenu
robom umesto kupovinom iste.
Širom sveta Marokanci su poznati po svojoj ljubaznosti i vedrini.  Nemojte se
začuditi ukoliko vas Marokanac koga ste upravo upoznali pozove u svoj dom i
ponudi vam sve što ima pa čak i skromne darove. Marokancima je od izuzetne
važnosti  izgradnja ličnih odnosa i upravo zbog toga oni žele da pomognu
drugima iako nemaju uvek ličnu korist. Porodica je takođe važna Marokancima,
šira familija se često okuplja radi toplog obroka i čaja ili jednostavno  samo radi
posete i razgovora.  Iako nikada nisu upoznali vašu porodicu često će vas upitati
za njihovo zdravlje.
Na ulicama Maroka možete videti mnoge muškarce i žene kako nose
tradicionalne djellabe, duge ogrtače sa kapuljačom koji se nose preko garderobe.
Žene takođe dodaju i hidžab kojim prekrivaju glavu u znak predaje Bogu.  Za
posebne prilike djellabe zamenjuju kaftanom.  Glavna razlika je u tome što se
kaftan pravi od skupljih materijala, ne uključuje tradicionalnu kapuljaču i
ukrašen je čipkom i vezom svetlih boja.  Deo mlađe generacije koji je pao pod
uticaj zapada promenio je  stil oblačenja pa tako ih možete videti u farmericama
i majicama.
Iako se Maroko modernizuje postoje neke stare tradicije i način života koji i
dalje imaju jak uticaj.  Jedna od ovih tradicija su sokaci, mesto gde se prodaje
roba, usluge a može takođe doći i do trampe.  Pored mnogih robnih kuća većina
ljudi ipak više voli da kupuje od svojih lokalnih prodavaca iz sokaka umesto u
lancima prodavnica.  Kupovina i pregovaranje sa  pouzdanim dobavljačima
predstavlja način života, a i pored toga svaki proizvod se može naći po
povoljnijoj ceni nego u prodavnici.
Jedan od glavnih običaja u Maroku jeste nedeljni odlazak do  lokalnog hamama. 
Hamam su velika javna kupatila sa odvojenim delovima za muškarce i žene. 
Prostorije ispunjene parom u kojima se mnogi ljudi druže koliko se i kupaju. 
Marokanci koji žive u velikim stanovima sa modernim sadržajima i dalje
posećuju hamame redovno, dok za one koji nemaju u svom domu tuš hamam
nije način života već je i potreba.
Bogato kulturno nasleđe i tradicije mogu se videti na marokanskim svadbama.
Tradicionalna marokanska svadba ima dosta složen proces venčanja koji može
trajati i do nedelju dana, takođe postoje i ceremonije koje se odvijaju pre samog
venčanja. Svakako  ova procedura venčanja je jako skupa. Kada se odredi datum
venčanja pripreme počinju. Pet dana pred venčanje potrepštine poput dušeka i
ćebića odnose se u svadbene odaje. Tamo se mlada kupa u hamamu  mlekom
koje ima za cilj da pročisti mladu. Njene negafe nadgledaju ceo događaj. Negafe
su uglavnom starije, udate žene, prijateljice ili rođake. Nakon kupanja sledi
ulepšavanje  i oblačenje u bogato ukrašen kaftan, ukrašavanje teškim nakitom i
šminkanje. Obavezna je svakako ceremonija u kojoj se ruke i stopala mlade
oslikavaju kanom. Dizajn je kompleksan i sastoji se od različitih cvetnih i
geometrijskih oblika koje imaju za cilj da oteraju zle duhove, donesu sreću i
povećaju plodnost. Uglavnom se u dizajnu krije i mladoženjino ime.
Marokanska kuhinja predstavlja mešavinu kultura Berbera, Francuza, Arapa i
Jevreja. Marokanci kažu da se najbolja tradicionalna marokanska hrana služi
kod kuće tako što se jede u krugu porodice ili bar u porodičnom restoranu. 
Marokanci uglavnom jedu uz pomoć ruku i hleba, ne koriste nož i viljušku. Jedu
samo desnom rukom i ukoliko koriste tagine , smatraju da je pristojno da se
pojede samo ono što se nalazi ispred njih.
Tagine se nalaze na svakom marokanskom meniju. Nazvane su po kupastom
glinenom loncu u kom se sprema hrana. To je gulaš od mekanog mesa i povrća u
aromatičnoj mešavini začina. Po neki put se dodaju masline i voće ali uvek se
služi sa hlebom. Kefta se izdvaja kao specijalitet, jagnjeće meso kuvano u
paradajz sosu sa lukom i preliveno jajetom.
Nacionalno piće Maroka jeste čaj od nane i često ga u šali nazivaju Berberskim
viskijem. Priprema čaja se smatra pravom umetnošću, zeleni čaj se začini
grančicom sveže nane i uglavnom se služi sa puno šećera. Zimi kada je nana
retka koristi se gorak pelen – poznat kao absent ili Sabe.  Uglavnom se sipa u
metalni čajnik i služi u visokim čašama.
U svakom sokaku mogu se naći šarene piramide  aromatičnih začina.  Ras El
Hanout je kompleksna mešavina do 30 sastojaka, uglavnom izmleveni začini,
muškatni oraščić, kardamon, cimet, kurkuma  i đumbir. Uglavnom se koristi za
pripremanje specijaliteta i bukvalni prevod sa arapskog je  „najbolja ponuda u
radnji.“

Berber u Sahari

Ime: Kraljevina Maroko
Površina: 446 550km2
Dužina obale: oko 1835 km
Glavni grad: Rabat
Populacija: oko 33  miliona stanovnika
Uređenje: Kraljevina-Monarhija
Predsednik države: Kralj Muhamed VI
Jezik: Arapski, Francuski, Engleski, Španski
Religija: Muslimani 98%, Hrišćani 1%, Jevreji 1%
Valuta: Marokanski DIRHAM
Pozivni broj: 212
Zabava: mnogobrojni pabovi, diskoteke, restorani naročito u velikim gradovima

Maroko ili Kraljevina Maroko je na samom uglu Afrike. Iz Evrope se stiže prelaskom
Gibraltara, te je Andaluzija- Maroko i jedna od najčešćih konekcija. Maroko možemo
još nazvati i Kapijom Afrike, Raskršćem Evrope i Afrike ili Zemljom kontrasta.
Drevni carski gradovi i zidine medine, riadi i suk, prelepe Atlas planine, egzotične
berberske  kasabe, dine Sahare, kanjoni, vodopadi, obale okeana samo su deo lepote
koju ova zemlja nudi.

Glavni grad je Rabat.

Veći gradovi su Kazablanka, Fes, Marakeš.

Oficijalni jezici su arapski i francuski.  Ukoliko govorite francuski ili poznajete barem
njegove osnove, mnogo lakše ćete se sporazumevati. Pored ova dva oficijalna jezika,
mnogi sa kojima sam komunicirala tokom svog boravka u Maroku poznavali
su osnove bar još tri svetska jezika i to širom zemlje, od većih gradova do kasaba i
sela.

Valuta: Dirham (Dhs ili MAD)

Info o kursu evra ili vremenskoj zoni možete dobiti na linku aerodroma Menara u

Marakešu.   

Kurs  evra je približno   €1 = Dhs.11.22 . Pre polaska sam saznala da je kralj

Muhamed naredio da kurs evra bude isti u celoj zemlji, u šta smo se kasnije i uverili, te
je svejedno da li ćete razmeniti novac na aerodromu ili u medini.

Vremenska zona: Western European Summer Time, što znači ako je u Srbiji 10

časova, u Marakešu je 9 časova.
Idealno vreme za putovanje: najbolje je od marta do maja. Najveće gužve i najtoplije
je od jula do avgusta. Ja sam putovala u avgustu i moj utisak je da da se vrućina dosta
dobro podnosi zbog smanjene vlažnosti vazduha. Ako planirate da provedete noć u
pustinji tokom zimskog perioda, znajte da vas čekaju veliki kontrasti. Naime, tokom
dana je veoma toplo, ali noću dolazi do pada temperature, pa su vam potrebne jakne i
ćebad. To nije slučaj u letnjem periodu. Mi smo spavali pod vedrim nebom u laganoj
letnjoj odeći.

Zakoni i propisi u Maroku:

 Nije propisano posedovanje novčanog iznosa po danu boravka

 Unošenje novca zvanično nije neophodno prijaviti

 Nije dozvoljen unos alkohola. Dozvoljen je unos jednog boksa cigareta.

 Vakcinacija nije obavezna

 Preporučuje se pristojno ponašanje i poštovanje prema religijskim objektima

 Homoseksualizam se smatra prekršajem i za to je predviđena zatvorska kazna

 Izbegavati konzumiranje alkohola na javnim mestima, a pogotovo za vreme

verskog praznika Ramadana.

 Upotreba najlonskih kesa u marketima je zakonom zabranjena u celoj zemlji,

međutim postoje i oni koji taj zakon krše, rizikujući plaćanje visokih novčanih
kazni.

Način odevanja: Muškarci: pokrivene ruke i noge. Žene: duže suknje ili pantalone,
pokrivena ramena, ruke i noge. Shvatićete i sami da nije poželjno pripijeno i kratko.
Marama preko glave nije obavezna za turistkinje, ali fotografije će biti ubedljivo
zanimljivije i egzotičnije. Generalno, preporučujem laganu pamučnu odeću zbog sunca
i velike vrućine, a vaši novi berberski prijatelji rado će vas naučiti kako da omotate
maramu oko glave kao pustinjiski ljudi, na berberski način ili kao Tuarezi.

Kaftan
Tradicionalna jela: Tažin je jelo koje je dobilo ime po autentičnoj glinenoj posudi u
kojoj se i priprema. Sprema se uz jagnjetinu, teletinu ili piletinu sa povrćem,
maslinovim i arganovim uljem kao dodatakom, i sve lepo začinjeno velikim brojem
začina. Može da se sprema na više načina.
Hrana koju još treba probati je i kus-kus, harira supa, pastila, kebab, marokanske
palačinke („m’semmen crepê marocaines“). Posle ručka uglavnom serviraju voće, i to
lubenice, dinje i naradže sa cimetom. Od poslastica postoje sitni kolači od badema,
baklava, urme. Ukoliko niste probali plod kaktusa prilike za to u Maroku će biti
sasvim dovoljno. Kaktus voće još nazivaju i berberska smokva. Ukoliko vas budu
pozvali na večeru, što nije retko slučaj, uvek možete na pijaci da kupite urme, sušene
kajsije ili masline, i to da odnesete kao poklon.
Tradicionalno piće: slatki čaj od nane izuzetno intezivnog ukusa koji u šali nazivaju
berberski viski. Sveže ceđeni sok od narandži je takođe nešto što preporučujem (na
trgu Džema el Fna u Marakešu možete ga kupiti po ceni od 4Dh što je oko 40 din).
Ako se nađete u Fesu, obavezno idite u Ruined Garden, restorančić sa baštom, koji
drži jedan jako cool Englez. Malo je teže doći do njega u lavirintu medine, ali vredi.
Tamo naručite šejk od mleka i datule ili urme. To je plod palminog drveta koji je bogat
vlaknima i odličan za regulisanje rada creva. Ako smo išta naučili u Maroku, to je
sigurno da njima, takoreći, ne treba doktor. Sve rešavaju biljem, začinima i ostalim
resursima iz prirode.
Vode za piće ima svuda, međutim na sajtu Ambasade Maroka piše da je ipak „…
preporučljivo koristiti flaširanu vodu. Izbegavati konzumiranje sirove hrane“.  Ja pijem
vodu iz česme gde god otputujem i nikada mi se nije desilo nikakvo trovanje. Ako
planirate da pijete vodu iz česme u Maroku, ne bi bilo loše u početku da je
kombinujete sa flaširanom, dok se telo ne adaptira na novu bakteriološku floru. Mnogi
će vam reći da je potrebno da nosite probiotik, a moj savet je da ako i planirate da ga
koristite, onda kupite probiotik u prvoj apoteci u Maroku, jer ovaj naš je delotvoran
ukoliko ste konzumirali hranu i piće sa naših prostora. Za svaki slučaj ponesite lek
protiv dijareje. (https://www.razdanjivanje.com/kapija-afrike-ili-sve-sto-moras-znati-pre-
odlaska-u-maroko/)

MAROKO Berberi, nomadski severnoafrički narod, prvi je naselio Maroko.

Vođeni arapskim vojskovođama, oni su se ustremili ka Evropi. Godine 711
Berberi su izvršili najezdu na Španiju i ubrzo su stigli do današnje centralne
Francuske. Godine 732 Šarl Martel je pobijedio o odbacio napadače, ali su Arapi
ostali na teritoriji Španije do XV vijeka. Francuska vojska je 14 avgusta 1844
god razbila slabu berbersku armiju u Vadi Isli. Druge evropske sile (Velika
Britanija, Njemačka, Španija) takođe su se rivalski ponašale oko uspostavljanja
kontrole nad Marokom. Istovremeno je 1902 ovdje izbio građanski rat, koji je
završen francuskom intervencijom i potpisivanjem sporazuma 1912, kojim je
Francuska nametnula svoj protektorat. Zemljom je formalno rukovodio sultan,
ali je u praksi Maroko bio pod kontrolom Francuske i Španije, jer su dvije
zemlje podijelile sfere uticaja. Poslije više neuspjelih pobuna zemlja je ostvarila
nezavisnost 1956. Maroko je danas zemlja socijalnih i kulturnih kontrasta.
Ovdje se mogu vidjeti žene, obučene u zapadnjačkom stilu kao i pristalice
islamskog fundamentalizma u tradicionalnoj odjeći. U Maroku postoji parlament
i šef vlade, koji su potčinjeni kralju. Ustav daje monarhu značajne povlastice. A
pokojni kralj Hasan II koji je preminuo 1999, uspio je u najvećoj mjeri da
iskoristi vlast koja je bila koncentrisana u njegovim rukama. Njegov uticaj je
dosezao i predjele izvan granica arapskog svijeta, on je bio jedan od malobrojnih
vladara sposobnih da kontrolišu islamske fundamentaliste. Poslije smrti Hasana
II na prijesto je došao njegov najstariji sin Muhamed VI koji je obećao da će
slijediti politiku svog oca, vodeći računa i o modernizaciji zemlje. Kralj
Muhamed VI je 18. kralj Aluitske dinastije, koja je vladala Marokom od 1666.
godine.  Njegovu vladavinu obilježava modernizacija države.

ZNAMENITOSTI: Rabat (mauzolej Muhameda V, Kraljevska palata, tvrđava

Kasba Udaja), Kazablanka (džamija Hasana II), Fes (Stari grad, džamija Al
Karauin), Marakeš (dvorac Bahija, džamija Jutabija, trg Džama el Fna), Atlaske
planine, Meknes, Volubilis.

EKONOMIJA: Rudna bogatstva (najveće rezerve prirodnih fosfata, mangana i

cinka na svijetu), Poljoprivreda (žito, masline, uljarice, južno voće, urme;
stočarstvo), Industrija (hemijska, prije svega prerada prirodnih fosfata; tekstilna,
prehrambena), Turizam.

Od 7. do 18. novembra 2016. godine u Maroku u Marakešu biće

održano 22. zasjedanje država članica Okvirne konvencije
Ujedinjenih nacija o promjeni klime (COP 22).

Nеdаvnа svеtskа kоnfеrеnciја о klimаtskim prоmеnаmа u Маrаkеšu ((COP22), bilа је

izuzеtnа prilikа i dа zеmlја dоmаćin Маrоkо prеdstаvi svој еkоnоmski nаprеdаk i

еkоlоškа dоstignućа.

Zеmlја nа sеvеrоzаpаdu Аfrikе је pоslеdnjih pеt gоdinа izrаslа u glоbаlnоg „zеlеnоg

lidеrа“ kојi sе nаdа dа bi mоgао dа budе primеr zа drugе zеmlје u rаzvојu.
Мастер план краљевства о животној средини и „Зеленом Мароку („Plan Maroc Vert“),

ослања се на комбинацију јавног финансирања и страних директних инвестиција да

би омогућио скромне иницијативе које охрабрују фармере да раде са већим обзиром

према животној средини, као што су директно сејање и наводњавање капљањем.

Истовремено, оstvаruјu sе skupi infrаsturni prојеkаti pоput еlеktrаnа nа suncе i vеtаr.

Мароко је оскудан у налазиштима нафте па користи различита енергетска решења

како би земља била међу предводницима одрживости, не само у Африци, већ

глобално. Та земља је sеdmа nа svеtu nа Indеksu prilаgоđаvаnjа klimаtskim

prоmеnаmа у 2016. и једина ван Европе међу водећих 20.

Маrоkо, rеtkа zеmlја kоја оdržаvа rаst zаgrеvаnjа ispоd dvа stеpеnа Cеlziјusа

Мароко има амбициозан Намераван национални одређен допринос (INDC.

Потписнице Париског споразма о климатским променама из 2015. су јавно
обелоданиле своје INDC који треба да допринесу остваривању дугорочних циљева:
да повећање глобалног загревања буде задржано добрано испод два степена
Целзијуса (C), да остваре његово ограничење до 1,5 степени C, те у другој половини
овог века у потпуности елиминишу емитовање штетних гасова.

Планом који је поднет Секретаријату Уједињених Нација (UNFCCC) који се брине о

спровођењу међународног еколошког споразума закљученог на Земаљском самиту у
Рију 1992, Мароко се обавезао на смањење емисије „гаса из стаклених башти“ –
нарочито у пољопривреди, за 32 посто до 2030.

Uоpštе, Маrоkо је mеđu sаmо pеt zеmаlја u svеtu kоје su оstvаrilе rаng
“zаdоvоlјаvајućе” u nаstојаnju dа оdržе zаgrеvаnjе ispоd dvа stеpеnа C, prеmа Тrаgаču
klimаtskе аkciје. Ni јеdnа zеmlја niје dо sаdа dоstiglа nivо “uzоrnа”, pа је
“zаdоvоlјаvајućе” nајvišа оcеnа.
Та држава је, такође, преузела да пошуми 200.000 хектара и увелико повећа
наводњавање. Ове обавезе, међутим, зависе од приступа кредитима за унапређење
климе, али подразумевају kumulаtivnо smаnjеnjе оd 401 mеgаtоnа uglјеn diоksidа
(CO2) u pеriоdu оd 2020. dо 2030.
 
Маrоkаnskа svеоbuhvаtnа “zеlеnа strаtеgiја”

Даље, Маrоkо bi dо 2050. mоgао dа u pоtpunоsti prеđе nа zеlеnu еnеrgiјu, оcеnjеnо је

u studiјi аmеričkоg Stеnfоrd Univеrzitеtа о еnеrgеtskој mаpi putа u 139 zеmаlја. То би
земљи донело 3,5 милијарди долара и нових 88.000 сталних радних места, наведено
је у студији.

“Производња електричне енергије је само део шире стратегије,” изјавио је Саид

Мулкин, директор мароканске Националне агенцy за развој обновљиве енергије и
енергетске ефикасности. Наиме, према једној процени, 78 оdstо Маrоkа činе pustinjа
i suvе zоnе, pа је zа tu zеmlјu оčuvаnjе vоdе оd živоtnоg znаčаја.

Оtudа znаčај spоsоbnоsti prikuplјаnjа i sklаdištеnjа vоdе, nаrоčitо zа pоlјоprivrеdu kоја

kојisti 85 оdstо svih zаlihа tе tеkućinе u Маrоku. U zеmlјi pоstојi 140 bunаrа sа ukupnim
kаpаcitеtоm оd blizu 18 miliјаrdi kubnih mеtаrа vоdе.

Еколошке мере у Мароку

Мароко је почео да улаже у екологију и обновљиве изворе енергије из нужде. За

разлику од сировинама богатих земаља Блиског истока, краљевина не седи на
великим резервама нафте и природног гаса. Сада је земља која излази на две
велике воде (Атлантски океан и Медитеранско море) и позиционирана је између
Блиског истока и подсахарске Африке, почела да користи свој зелени успех за
статус већег играча међу земљама у развоју.

Само у протеклој години, Маrоkо је zаbrаniо kоrišćеnjе plаstičnih kеsа, pоkrеnuо

plаnоvе zа prоširеnjе mrеžа trаmvаја u nаvеćеm grаdu i privrеdnоm srеdištu Kаsаblаnci
i prеstоnici Rаbаtu, pоčео prоcеs zаmеnе stаrе flоtе аutоbusа i tаksiја, pоkrеnuо prvu
šеmu iznајmlјivаnjа bicikаlа u Аfrici. Pоslеdnjih gоdinа је u 15 sеlа nа plаninskоm lаncu
Visоki Аtlаs zаsаđеnо 540.000 drvа, и на аукцији угљеника, ова села, продаваће
смањивање емисије карбон диоксида као компензацију за друге емитере у свету.

Krаlјеvstvо žеli dа utkа prојеktе klimаtskе prоmеnе u svој kulturni sistеm оprеmаnjеm
600 džаmiја širоm zеmlје sоlаrnim pаnеlimа. Од пројекта џамија са соларним
панелима, почетог 2016, очекује се за 40 посто снижавање потрошње енергије у
џамијама.

Мега пројекти за енергетску одрживост

Но, далеко највише пажње у Мароку је усмерено ка развоју „мега“

инфраструктурних пројеката у амбициозном плану за трансформацију енергетског
микса земље. Мароко од 2012. укида субвенције за фосилна горива, поступак који је
у случају нафте завршио 2015. и усредсредио се на обновљиву енергију.
Мароко тренутно добија 28 посто енергије из обновљивих извора, а монарх, краљ
Мохамед VI је 2015. обавезао власти на повећање удела производње обновљиве
енергије на 52 посто до 2030, с циљем да буде инсталисано око 10 гигавата (GW,
или 1.0x109 вата). До тада Мароко треба и да достигне 20 одсто већу енергетку
ефикасност у секторима транспорта, становања и пољопривреде.
Очекује се да ће до 2030. од соларних панела, као и повећаног коришћења снаге
ветра и хидроелектрана долазити 14 посто електричне енергије. Планирано је до
2020, инсталисање два GW нових капацитета само на основу сунчеве енергије.

Kоrišćеnjе еnеrgiја vеtrа i suncа

Мароко такође улаже у енергију ветрова. Blizu Таngеrа је 2010. puštеnа u rаd 300
miliоnа dоlаrа vrеdnа fаrmа vеtrоvа. Оnа imа 165 turbinа i kаpаcitеt prоizvоdnjе оd 140
mеgаvаtа (MW). U mеđuvrеmеnu је nа iniciјаtivu držаvе i uz ulаgаnjе оd 1,4 miliоnа
dоlаrа sаgrаđеnа fаrmа vеtrоvа kоd јugоzаpаdnоg grаdа Таrfаје, nајvеćа u Аfrici, која
од 2014. производи 850 MWh.

Конзорцијум који чине италијаска мултинационална компанија Enel Green Power

S.p.A., мароканска инвестициона Нарева и немачки Сименс, победио је у марту на
тендеру за изградњу још пет фарми ветрова у различитим деловима Марока и
Западне Сахаре. Њихов комбиновани капацитет ће бити 850 MW, што се сматра
великим повећањем. Цена јединице у тендерској документацији је била међу
најнижим у свету, тек 0.03 америчка центра по kWh.

Уз то, сектор обновљиве егергије ветрова подстиче домаћу индустрију. У Мароку је

произведено 70 одсто резервних делова за турбине код Тарфаје.
Истовремено, у близини града Уарзазате на граници Сахарске пустиње, ниче
соларна електрана Нур 1, један од најсавременијих националних пројеката
обновљиве енергије. На површини од преко 2.000 хектара, соларна централа Нур ће
после завршетка 2018. производити 580 MWh чисте електричне енергије, за потребе
милион домаћинстава. То ће, сматрају упућени, учинити Мароко соларном
суперсилом.

Има мишљења да би Мароко могао достићи жељених 50 посто енергије из

обновљивих извора до 2030. Та држава је чак отворила врата Европе у размени
струје добијене од обновљивих извора.
 

Цена електричне егергије је важан фактор

Развој обновљиве енергије изгледа лепо на папиру, но цена ће представљати важан

фактор. Покретање пројекта Нур помогло је снижавању цене електричне енергије
произведене према систему CSP (Концентрисана соларна енергија која користи
огледала или сочива за усредређивање великих сунчаних површина на мала
подручја) на око 0,16 долара по kWh. Но то делује скупо у поређењу са соларним PV
системом (где соларне, фотонапонске ћелије директно претварају сунчеве зраке у
електричну енергију) који је пао на 0,03 долара по kWh.

Тек треба да се види да ли ће трошкови CSP пасти довољно ниско да би били

глобално економско конкурентни и достава исплативе обновљиве енергије за
потрошаче у Мароку. CSP такође користи велике количине воде како би огледала
остала чиста – што представља проблем у недовољно водом опскрбљеном Мароку.

Истовремено, Мароко није у потпуности избацио употребу фосилних горива –

највећи проценат производње енергије добија се од угља (35 посто) и планира се
повећање у наредних пет година. Нови енергетски микс обухватиће најмање 3.900
MW енергије од природног гаса, док се потрага за налазиштима хидрокарбоната на
територији Марока наставља. 
 
Мароко помаже државама у Африци

Као домаћин COP22, Мароко желео да демонстрира посвећеност чистој енергији и

учини овај COP (Конференција укључених страна, партија) такоже и „Афричким COP
“. Та земља је већ покренула иницијативу – „Прилагођавање афричке
пољопривреде“ – како би помогла фармерима на континенту током климатских
промена.

Бадр Икен, генерални директор мароканског Института за Истраживање соларне

енергије и нових енергија ((IRESEN), нада се да ће афричке земље ускладити са
Мароком на други начин: да ће то видети као модел којим ће се доказати да као
земље у раној фази развоја могу инвестирати у обновљиве енергије и ићи ка
самодовољности и економском расту. Зато што не постоји поуздана енергетска
инфраструктура за фосилна горива у Африци попут оне у Европи и на Блиском
Истоку, није у питању транзиција ка обновљивој енергији, већ стварање у
потпуности новог енергетског екосистема, казао је Икен.

Привреда Марока

Мароко је успео да привуче стране инвестиције и оствари већи напредак у односу на

већину суседа захваљујући политичкој стабилности у земљи. Према проценама УН,
„Арапско пролеће“ је резултирало губитцима од преко 600 милијарди долара тиме
што је довело до гашења привредног раста широм Блиског Истока.

Но Мароко и његова економија су у великој мери успели да избегну последице

политичке нестабилности. Економски раст јесте низак (према очекивању
Међународног монетарног фонда у 2016 ће износити 1,5 до два одсто), али према
Светској банци, снажнији је него у суседним земљама. Увећавају се стране
инвестиције (у 2015. су према министарству финансија изнеле преко четири
милијарде долара), а туризам (готово 4,2 милиона туриста у првој половини 2016,
или 2,6 одсто мање него у истом периоду претходне године), није у паду у
размерама као што је случај другде у региону.

Vlada Kraljevine Maroko je odobrila projekat zakona kojim se zabranjuje

proizvodnja i prodaja kesa od plastike, da bi se ograničili negativni efekti na
okolinu. Zakon precizira da se plastične kese ne smeju ni uvoziti ni izvoziti ni
proizvoditi, niti prodavati ako ih imate. Sa druge strane, nisu sve plastične vreće
zabranjene, samo one za kupovinu. Vreće za smeće, za poljoprivredne proizvode,
izotermičke vreće ili one za led i zamrzavanja, dozvoljene su ali su strogo
kontrolisane novim zakonom.

Šef Asocijacije Mavarid za zaštitu životne sredine i energiju, Jasin Zegzuti, objasnio

je da će zakon doprineti umanjenju negativnih efekata koji su sveprisutne
plastične kese imale na zagađenje Maroka. Ko je bio u Maroku i drugim arapskim,
afričkim ili azijskim zemljama dobro zna koliko je zagađenje od plastičnih boca i
kesa u ovim zemljama, delimično zbog navika stanovništva a delimično zbog
nedostatka infrastrukture za odlaganje i reciklažu plastike. Zegzuti je naglasio da
se moraju doneti sada i novi zakoni, da se nađe alternativa (papirne kese,
biorazgradive kese) i zakoni o odlaganju smeća i reciklaži. Maroko je do donošenja
ovog zakona trošio 3 milijarde plastičnih kesa godišnje, ili 11,7 kilograma plastičnih
kesa po glavi. Zakon je razumljiv, zar ne?
Mediteranske četinarske i mješovite šume
Ekoregija mediteranskih četinjača i mješovitih šuma svrstana je u biome
umerenih crnogoričnih šuma. Ova ekoregija pokriva srednje do velike
uzvisine planinskih vrhova u sjevernoj Africi i južnoj Španiji. U Maroku se
izolirane mrlje ove šume javljaju u planinama Rif, Srednji Atlas i Visoki
Atlas. Prosječne godišnje padavine u regiji zabilježene su na 1.000 mm, ali na
visokim visinama ta se brojka može popeti na između 1.600 mm i 2.200 mm.
Endemični Atlas kedar dominira nadstrešnicom regije, pored hrastova,
četinjača, tisa, jele i smreke. Fauna koja šeta regijom uključuje barbarskog
leoparda, barbarskog makaka, jelena Atlasa i magrebsku divlju mačku. Šuma
je glavna prijetnja ekoregiji i nacionalnom parku Tazekka, a uspostavljeni su
šumski rezervat Ifrane da olakša očuvanje regije.
Sjevernohaharske stepe i šume
Ekoregija sjevernih i saharskih stepe i šuma svrstana je u biome Pustinje i
Xeric Shrublands. Ovaj ekoregion pokriva zapadnu i sjevernu granicu veće
pustinje Sahara. Regija doživljava kišu tokom hladnije zime, što olakšava se
cvatnja brojnim biljkama pred sušno i vruće leto. Prosječne padavine bilježe
se između 50 i 100 mm godišnje, dok se maksimalne temperature kreću
između 40 i 45 stepeni Celzijusa.
Ekoregija je dom brojnih gmizavaca poput pustinjske varane i rogovine. U
regiji obiluju vrste gazele, Gundi i gerbil. Fauna u regiji i dalje se suočava s
divljom krivolovom, dok je ekoregiji ugroženo prekomjernom ispašom i
zagađenjem voda u priobalnim staništima.
Mediteranske šume i šume
Razvrstana u mediteranske šume, šume i šikaru biome je mediteranska
šumska i šumska ekoregija. Ekoregija prekriva mediteransku obalnu ravnicu,
neravna brda i regiju koja okružuje planine Atlas u Maroku. Ekoregiju
karakterišu vruća i suha ljeta i blage i vlažne zime. U šumama dominiraju
alepski bor, hrastovi hrastovi, smreci i plutasti hrast, zajedno s šumom divljih
maslina i rogača. Lavovi, leopardi, jeleni i medvjedi lutaju regijom, iako
ostaju ugroženi i gotovo izumiru. Prijetnje u regiji uključuju krčenje šuma,
transformaciju zemljišta za poljoprivredu, pretjerano ispašu i
požare. Ekoregija je dom nekih od najvećih gradova Maroka, uključujući
Rabat i Kazablanku.
Mediteranske suhe šume i stepe
Mediteranske suhe šume i stepska ekoregija svrstane su u mediteranske šume
i šikaru. Ekoregija pokriva unutarnje visoravni i planinski lanac High Atlas u
Maroku. U regiji je sušna klima s godišnjim padavinama zabilježenim između
100-300 mm. Peščani i halofilni pejzaži karakterišu geografiju
regiona. Travnjače i grmlje pružaju staništa barbarskim ovcama, hijenama,
divljim svinjama, evropskim vidrama i gazelama. Ljudske aktivnosti
uključujući sječu drva, lov i ispašu stoke degradirale su ovu ekoregiju.
Druge ekoregije u Maroku
Morske ekoregije Maroka su Alboransko more; Atlantik; Sredozemno more i
saharska pojava. Ove morske ekoregije pružaju staništima obilni morski
život, ali su neprekidno ugroženi naftom i industrijskim
zagađenjem. Privremeni Magreb i Stalni Magreb čine slatkovodne ekoregije
zemlje. Ostale ekoregije su mediteransko-bagremova organska suha šuma i
sočne gusjenice i mediteranska visoki atlaški smreki.
Ekološke regije Maroka
Ekološke regije Maroka Biome

Alboransko more Marine

Atlantik Marine

Mediteranska bagremovo-arganija suva šuma i sočne Sredozemne šume, šume i

gustine grmlje

Mediteranske četinarske i mješovite šume Umjerene crnogorične šume

Sredozemne šume, šume i

Mediteranske suhe šume i stepe grmlje

Mediteranska stepa visokog atlasa smreke Mediteranske travnjake i grmlje

jadransko more Marine

Sredozemne šume, šume i

Mediteranske šume i šume grmlje

Sjevernohaharske stepe i šume Pustinje i Xeric grmlje

Stalni Magreb Slatkovodna

Saharska upwelling Marine

Privremeni Magreb Slatkovodna

Maroko zna da će na njega utjecati klimatske promjene, samo je pitanje koliko loše. Već
se osjećaju efekti: Stopa ekonomskog rasta ove je godine pala na 1,5% zbog jake suše u
2015. Ako samo jedna sezona slabe kiše može smanjiti ekonomiju Maroka uzrokujući
loše žetve, kakva će pustoš donijeti veće krajnosti klimatske promjene propadaju kako
planet postaje vrući?
„Maroko je pokrenuo Plan Vert, odnosno zelenu strategiju, kako bi se izborio sa
prijetnjama klimatskim promjenama“, rekla je Marie Francoise Marie-Nelly, direktorica
države Magreba za Grupu Svjetske banke. „To predstavlja trostruku pobjedu, jer
uključuje i prilagođavanje zemlje realnosti klimatskih promjena i poduzimanje koraka za
smanjenje utjecaja na njen narod i okoliš, a istovremeno stvaraju mogućnosti poput
pomaganja poljoprivrednicima da usvoje tehnike koje su pametne za klimu i povećaju
njihovu produktivnost i omogućiti bolju vezu sa tržištima za svoju robu. "

Čuvanje vode koja se prirodno skladišti u podzemnim vodonosnicima. Nove politike štite

ovaj dragocjeni prirodni resurs, istovremeno osiguravajući da ima dovoljno vode da se
zadovolji potrebe poljoprivrede; industrija koja je kritični izvor zaposlenosti. Prema
riječima voditeljice programa Svjetske banke, Andrea Liverani, Marokanci su odavno
prepoznali važnost regulacije količine vode koju ljudi crpe iz podzemlja.

Ali bolja tehnologija je ovo pogoršala. "Sada kada pumpa može ići 200 metara niže, a ne
samo 40, to je ozbiljnije, jer to troši vodonosnike", rekao je Liverani. Za njegovo
zaustavljanje potrebni su stroži propisi. U isto vrijeme, poboljšana je mreža za
navodnjavanje s ciljem efikasnijeg korištenja vode, uvođenjem modernih tehnika poput
kapljičnog navodnjavanja i omogućavanja poljoprivrednicima pouzdanijeg pristupa
vodi. Je plan Vert također uključuje proaktivne mjere za podsticanje poljoprivrednike da
rastu drveća umjesto žitarica. Korijenje drveća pomaže očuvanju tla držeći ga
zajedno. Strategija takođe ohrabruje „direktno sijanje“, ekološki prihvatljivu metodu
sadnje semena direktno u zemlju, a da se prvo ne obruši, što rizikuje da izgubite hranjive
sastojke koji se nalaze u gornjem tlu.

Liverani je rekao da zelena politika poput ove može značiti dobro poslovanje, privlačenje
privatnog sektora.

Evo pet stvari koje Maroko čini kako bi iskoristio trostruku korist prilagođavanja
klimatskim promjenama, umanjivši njegov utjecaj i stvarajući nove mogućnosti:

1. Maroko želi do 2030. proizvesti 52% svojih potreba za električnom energijom iz

obnovljivih izvora energije i stimulira lokalnu proizvodnju s ciljem da 35% druge
faze solarne elektrane NOOR koncentrira od lokalnih proizvođača.

2. Maroko je ukinuo sve subvencije na dizel, benzin i teško lož ulje kako bi
podstakao efikasnije korištenje energije i oslobodio resurse za ulaganje u
tranziciju ka zelenoj ekonomiji.

3. Je plan Maroc Vert ima za cilj zaštitu životne sredine, kao i život

Marokanaca. Poljoprivreda predstavlja samo 15% svog bruto domaćeg proizvoda,
ali poljoprivreda i dalje zapošljava 40% radne snage.

4. Maroko je započeo tretirati svoj ocean kao prirodni resurs s istim značajem kao i
kopno, s poboljšanim upravljanjem obalnim područjem i razvojem održive
akvakulture. Ribolov čini 56% poljoprivrednog izvoza u zemlji.

5. Maroko se trudi da sačuva svoje podzemne vodonosnike, prirodni izvor slatke

vode koji se, ako se ostavi čistom i neometanom, ponovo puni. To je pobjeda za
okoliš i za sadašnje i buduće generacije Marokanaca.

Maroko je oduvijek bila strateška lokacija između Europe i Afrike, kršćanskog i

muslimanskog svijeta; i ima bogat istorijski i geografski kontekst koji je doveo do velike
raznolikosti prirode, podneblja i širokog spektra ekosustava. Bogatstvo faune i flore čini
Maroko drugom najbogatijom zemljom Mediterana po pitanju biološke raznolikosti
[1]. Maroko ima 68 ključnih područja biološke raznolikosti koja čine dio šireg žarišta biološke
raznolikosti Sredozemlja, od kojih su dva identificirana kao nezamjenjiva ključna područja
biološke raznolikosti [2]. Međutim, različiti aspekti biološke raznolikosti Maroka ostaju
neizvjesni, pa čak i prijeti.

Maroška ekološka stvarnost

Maroko se pridružio međunarodnoj zajednici spasivši svoje okruženje prije nekog
vremena. Od 2003. Maroko postavlja temelje za unapređenje svoje politike zaštite
okoliša, koja je do tada bila vrlo općenita i bavila se prvenstveno pitanjima
upravljanja vodama. Tri važna zakona o okolišu odobrena su 2003. godine, a to su
zakoni o zaštiti i očuvanju okoliša, borba protiv zagađenja zraka i procjene utjecaja
na okoliš. Usvajanje Nacionalne povelje za okoliš i održivi razvoj na sedmoj sjednici
Nacionalnog vijeća za okoliš 2011. godine omogućilo je Maroku da udvostruči napore
u zaštiti okoliša i održivog razvoja [2]. Štaviše, Arapsko proljeće donijelo je promjene
ustava usvojene 2011. godine i dalo novi život održivom razvoju i zaštiti okoliša:
Određuje održivi razvoj kao pravo svakog građanina. Marokanska vlada pokrenula je
brojne nacionalne programe protiv otpadnih voda, zagađenja zraka; svijesti i
obrazovne kampanje u školama i na univerzitetima. Na primjer, obrazovanje o
okolišu integrirano je u nastavne programe osnovnih, srednjih i srednjih škola u
obliku posebnih programa. Sveučilišta nude diplomske studije o okolišu i održivom
razvoju [2]. Edukacija o okolišu integrirana je u nastavne programe osnovnih,
srednjih i srednjih škola u obliku posebnih programa. Sveučilišta nude diplomske
studije o okolišu i održivom razvoju [2]. Edukacija o okolišu integrirana je u nastavne
programe osnovnih, srednjih i srednjih škola u obliku posebnih programa. Sveučilišta
nude diplomske studije o okolišu i održivom razvoju [2].
Uprkos koracima koje je preduzela vlada, održivi razvoj ostaje izazovan zbog
zastarjelih zakona, ograničenih resursa koji se koriste za poboljšanje situacije, jaza
između kontrole i praćenja; nedostatak propisa (novčane kazne i sankcije za
neusklađenost sa ekološkim standardima (posebno za vazduh, vodu i otpad) -
naknade za emisije); zastarjeli zakonski zahtjevi koji se odnose na
industriju; nedostatak upravljanja otpadom; i loša energetska efikasnost. Na primjer,
35% vode iz cijevi se gubi, a zalihe vode su zagađene industrijskim i gradskim
otpadom. Obradivo zemljište ugroženo je i zbog nedostatka vode i erozije tla
[4]. Zagađenje uzrokovano koncentracijom aktivnosti na nekim područjima premašuje
sposobnost vodnog sustava za pročišćavanje i obnovu. Vodeni resursi već su
ozbiljno oštećeni opetovanim sušama i preinakama prirodnih vodnih sustava. Zalihe
vode troše se brže nego što se zamjenjuju, ali potražnja poljoprivrede, industrije i
stanovništva raste. Očekuje se ozbiljna kriza do 2020. godine [1]. Takvo ozbiljno
zagađenje vode, osim smanjene količine oborina i duže i češće suše, utječe na
poljoprivredni sektor i dovodi do ruralnog siromaštva. Tri od 4 miliona ljudi koji su
ispod granice siromaštva žive u ruralnim područjima. Otprilike 75% ruralnog
stanovništva za život ovisi o poljoprivredi, ali većina ima pristup malim,
navodnjavanim parcelama koje imaju ograničen potencijal useva [3]. industrija i
stanovništvo se povećavaju. Očekuje se ozbiljna kriza do 2020. godine [1]. Takvo
ozbiljno zagađenje vode, osim smanjene količine oborina i duže i češće suše, utječe
na poljoprivredni sektor i dovodi do ruralnog siromaštva. Tri od 4 miliona ljudi koji su
ispod granice siromaštva žive u ruralnim područjima. Otprilike 75% ruralnog
stanovništva za život ovisi o poljoprivredi, ali većina ima pristup malim,
navodnjavanim parcelama koje imaju ograničen potencijal useva [3]. industrija i
stanovništvo se povećavaju. Očekuje se ozbiljna kriza do 2020. godine [1]. Takvo
ozbiljno zagađenje vode, osim smanjene količine oborina i duže i češće suše, utječe
na poljoprivredni sektor i dovodi do ruralnog siromaštva. Tri od 4 miliona ljudi koji su
ispod granice siromaštva žive u ruralnim područjima. Otprilike 75% ruralnog
stanovništva za život ovisi o poljoprivredi, ali većina ima pristup malim,
navodnjavanim parcelama koje imaju ograničen potencijal useva [3].
Ali to nije ništa u poređenju sa svakodnevno stvorenim otpadom. Maroko godišnje
proizvede preko 6,5 miliona tona komunalnog otpada (MSW) od čega se 5 miliona
tona proizvodi u urbanim područjima, a 1,5 miliona tona u ruralnim područjima. U
prosjeku, osoba proizvede 452 funte MSW godišnje [2]. Nadalje, niska stopa
sakupljanja dovela je do divljih deponija i raširene smeće. Tamo gdje se radi
sakupljanjem komunalnih otpadnih voda, fokus je na čišćenju susjedstva koje stvara
otpad, s ograničenom pažnjom na odlaganje i recikliranje otpada. Povećava socijalni
i ekonomski jaz između bogatih i siromašnih i nastavlja uništavanje jedinstvene
biološke raznolikosti.

Potential Solutions
Legacy international 2016 stručni suradnik  (PFP), Salaheddine Ait Lakdoume, došao je sa
zanimljivom idejom - da tehnologiju uskladi s ekologijom. On radi na stvaranju interaktivne
online platforme za Geolocate divlje deponije kako bi ih mapirao i podijelio s volonterima i
nevladinim organizacijama za zaštitu okoliša, aktivirajući akcije čišćenja. To će pomoći ne
samo u pronalaženju, već i nadziranju i regulisanju neovlaštenog kontejnera, buđenje
zajednica iz "prljavih" snova i uključivanje u čišćenje i održavanje vlastitih ulica
čistima. Štaviše, uskoro će pokrenuti internetsku kampanju za podizanje svijesti o najmanje
5000 korisnika interneta u jugozapadnom Maroku. Takva kampanja na društvenim medijima
pomoći će da se bolje komuniciraju o potrebama zajednice i objedini voljene istomišljenike.

Još jedna od suradnica s PFP-a iz 2015. godine, Yassine Zegzouti pokrenula je edukativne
kampanje u marakeškim školama, educirajući se o recikliranju i ponovnoj upotrebi onoga što
je prešlo u kantu za smeće. Preko 60 djece također je naučilo kako stvoriti prekrasnu
umjetnost od reciklažnih materijala. Tokom svog projekta „Održiva održivost zaštite životne
sredine“ škola je smanjila otpad za 15%. Štaviše, Ministarstvo zaštite životne sredine je
započelo aktivnu inicijativu za razvijanje saradnje.

 Maroku ćete naići na tipične biljne i životinjske predstavnike tri klimatska područja

(suptropska, tropska i blago visoka planina). Zahvaljujući prirodnoj raznolikosti,
možete se diviti istinskoj pješčanoj pustinji, gustim šumama i zelenim plodnim
nizinama, snježnim četiri tisuće ili spektakularnim stjenovitim kanjonima.

Marokanska vegetacija će vas osvježiti

Tipični predstavnici marokanske flore posebno su raznolike stepske trave, zimzeleni
grmovi makije, masivni hrastovi i cedrovi u srednjoj vegetacijskoj zoni ili smreki i
thuja na većim visinama. Palme i druge suptropske biljke uspevaju oko obale .
Opsežne poljoprivredne površine pokrivaju voćnjake s tropskim voćem (posebno
drveće smokve i narandže), polja kukuruza, vinograde, maslinjake ili farme
mahunarki i šećerne trske.

Životinje u Maroku
Planinski masivi obitavaju koze i ovce; na planu su izloženi i mufloni, stada šakala i
deva lutaju se u stepskim i pustinjskim predjelima. Razni gmizavci i gušteri kreću se
po zemlji, a u Sahari obratite posebnu pažnju na otrovnu zrcalnu zmiju. Tijekom
šetnje pronaći ćete puno čudnih insekata uključujući škorpione i relativno velike
pauke.

Marokanski nacionalni parkovi

Od  11 nacionalnih parkova u Maroku, poseban interes predstavlja nacionalni
park Tubkal. Zanimljive prirodne ljepote, međutim, skrivaju preostale desetine
drugih.