ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

FAKULTET ZAŠTITE NA RADU

U NIŠU

OSNOVNE AKADEMSKE STUDIJE

ZAŠTITA RADNE I ŽIVOTNE SREDINE

Predmet: Industrijska ekologija

SEMINARSKI RAD
Tema: Održivi razvoj industrijskih zona

Mentor: Studenti:

dr Glišović Srđan Stojanović Lidija 11021

Nikolić Nikola 11014
Đorđević Aleksandar 11017

Niš, april 2014.

SADRŽAJ

1
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

Uvod ...................................................................................................................................…….4

1. Održivi razvoj.......................................................................................................................5

1.1. Delovanje u pravcu održivog razvoja………………………............................................... 5

2. Industrijske zone .............................................................................................................. 7

2.1. Istorija industrijskih zona................................................................................................... 7

3. Održivi razvoj industrija u Republici Srbiji..........................................................................8

4. Industrijske otpadne vode……………....................................................................................9

4.1. Prečišćavanje otpadnih voda u industriji……………………………………………………………….10

5. Koncept održivog razvoja i održivosti u industriji.............................................................12

Zakljucak…………………………………………………………………………………………………………………………….13

Literatura…………………………………………………………………………………………………………………………….14

2
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

Šta god da zadesi Zemlju, zadesiće i njene sinove.

Čovek nije istkao mrežu života, on je tek jedna njena
nit. Šta god da čini mreži, čini to sam sebi.

Deo svedočanstva poglavice Seattlea 1854. godine

Uvod

3
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

Poboljšanje uslova i kvaliteta života stanovništva je jedan od glavnih zadataka svakog društva.
Materijalna dobra su izuzetno značajna za održavanje egzistencije ali i kvaliteta života ljudi što
je i osnovni uzrok potrošnje tih materijalnih dobara. Tako nastaju i povećane potrebe za sanaciju
posledica koje se pojavljuju zbog povećane potrošnje. S druge strane, globalno, prisutan je trend
neprekidnog porasta broja stanovnika, migracija, kimatskih promena, korišćenja poljoprivrednih
sirovina u energetske svrhe, porast cene energije i drugih sličnih pojava koje vrše pritisak na
prirodne resurse, a naročito sve više oskudno zemljište.

Primena savremenih ekoloških tehnologija u industriji dovodi do značajnog smanjenja emisija.

Međutim, valja uzeti u obzir i činjenicu da su ekološke tehnologije skupe i zahtevaju dobro
poznavanje tokova materijala i energije u većini zemalja u razvoju, za te svrhe, su potrebni
dodatni posticaji. S druge strane, regulatorni pristup je često „labaviji“ u nerazvijenim zemljama
i zemljama u razvoju pa ove zemlje, često, imaju manje strogu zakonsku regulativu.
Industrijska proizvodnja ima za cilj proizvodnju materijalnih dobara za zadovoljenje potreba
ljudi i kao takva je najveći zagađivač životnog prostora. Proizvodnja hrane, energije i lekova,
zatim odeće i obuće, transportnih sredstava, sredstava za higijenu su najvažniji segmenti
industrijske proizvodnje čije proizvode troši savremeno stanovništvo, pa su zato i najveći
zagađivači okoline i životne sredine.

Projekcija budućnosti treba biti bazirana na aktivnostima i projektima koji grade okolinu na
principima održivog ekonomskog razvoja ali i ekološke održivosti. Bazira se na planiranju
industrijske proizvodnje, arhitekturi naselja i industrije, održivim površinama i održivoj
poljoprivredi, a što uključuje sektor energije i vode. Budući da je održivost dinamičan koncept, a
ne statičko stanje, ona zahteva fleksibilnost u donošenju odluka i spremnost na modifikovanje
pristupa u skladu sa promenama u okolini, ljudskim potrebama i željama ili tehnološkog
napretka. Održive tehnologije koriste manje energije, ograničavaju korišćenje prirodnih resursa i
direktno ili indirektno ne zagađuju životnu sredinu. U tokovima materijala postavlja se zahtev da
se oni mogu ponovo upotrebiti i iskoristiti. Ovi zahtevi su bitni i za razvijene zemlje i zemlje u
razvoju.

1. Održivi razvoj

4
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

Pojam odrzivog razvoja dovodi se, najčešće, u vezu sa zastitom životne sredine, planiranjem
drustvenog razvoja, ekoloskim, ekonomskim, i političkim pitanjima. Koncept odrzivog razvoja
predstavlja novu razvojnu paradigmu, novu strategiju i filozofiju društvenog razvoja.

Održivi razvoj spaja ujedno brigu za živi svet na planeti Zemlji i za očuvanje kapaciteta
prirodnih sistema prirodnih resursa sa društvenim i ekološkim izazovima koji stoje pred svakim
društvom, državom i čovešanstvom kao celinom. Aktuelnosti pojma održivog razvoja naročito
doprinose izazovi koji dolaze sa ugroženošću životne sredine. Neki od tih izazova su: globalno
zagrevanje, smanjivanje ozonskog omotača “efekat staklene bašte”, nestanak šuma, pretvaranje
plodnog zemljišta u pustinje, pojava kiselih kiša, izumiranje životinjskih i biljnih vrsta.

Ne postoji jedinstvena i opšteprihvaćena definicija pojma održivog razvoja..

‘’Održivi razvoj jeste razvoj koji zadovoljava potrebe sadašnjice, a da ne dovodi u pitanje
sposobnost budućih generacija da zadovolje vlastite potrebe”.

Po jednom drugom određenju, održivi razvoj podrazumeva , ravnotežu između potrošnje resursa
i sposobnosti prirodnih sistema da zadovoljavaju potrebe budućih generacija.

Jedna sveobuhvatna definicija održivog razvoja glasi: Održivi razvoj predstavlja integralni
ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj, usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja
životne sredine, koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih
potreba i poboljšanje kvaliteta života.

Održivi razvoj je razvoj kojim se ide u susret potrebama sadašnjosti tako da se ne ugrošava
mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe ... U suštini održivi razvoj je
proces promena unutar koga su eksploatacija resursa, usmeravanje investicija, orjentacija
tehnološkog razvoja i institucionalne promene u harmoniji i omogućavaju korišćenje sadašnjih i
budućih potencijala kako bi se zadovoljile ljudske potrebe i aspiracije.

Slika 1. Šema održivog razvoja

1.1. Delovanje u pravcu održivog razvoja

5
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

  

Slika 2.
Delovanje u pravcu odrzivog razvoja

Ljudska civilizacija se neprekidno razvija, pa će se nastaviti trošenje resursa i prostora i u

budućnosti. Životna sredina, medjutim, ima svoje granice i u prostoru i u resursima, zato dalji
njen razvoj mora biti uskladjen i uravnotežen. Koncept održivog razvoja označava mogućnost
daljeg razvoja i povećavanje životnog standarda i blagostanja postojeće i budućih generacija.
Sadašnje generacije treba za sebe da imaju odredjen kvalitet životne sredine, ali da ostave i
budućim generacijama mogućnost da ostvaraju sebi isti kvalitet. Koncept održivog razvoja treba
da zadovolji potrebe sadašnje generacije, ali da ne dovede u pitanje budućnost narednih
generacija. Održivi razvoj predstavlja trajni-beskonačni opstanak ljudskih vrsta u svakom delu
sveta i trajno postojanje svih elemenata biosfere, pa i onih koji nisu od velike koristi za ljudski
rod. Neophodno je da se omogući dobra interakcija izmedju životne sredine i razvoja koji
obezbedjuje blagostanje. Štete koje se učine životnoj sredini sada, preći će na naredne generacije.
Održivi razvoj podrazumeva uskladjenost izmedju: privrednog rasta, socijalne pravde i zdrave
životne sredine. Uskladjeni privredni rast podrazumeva umereno korišćenje prirodnih resursa,
odnosno da se sa prirodnim resursima racionalno postupa. Preorijentacija privrede treba biti
usmerena na proizvodnju predmeta i materijala za višekratnu upotrebu koja će se obezbediti pre
svega reciklažom, odnosno posle upotrebe odredjenog predmeta isti se mora iskoristiti za drugu
svrhu ili se upotrebiti kao sirovina. Socijalna pravda, je sada u ovim uslovima, na lokalnom i
svetskom nivou teško ostvarljiva i predstavlja veliki problem.

6
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

2. Industrijske zone

Industrijska zona najznačajniji je morfološki oblik koncentracije industrijskih pogona u gradu.

Reč je o delu gradskog prostora namenjenom industrijskoj proizvodnji u kojoj je podignut veći
broj pogona. Industrijski pogoni često imaju zajedničku infrastrukturu (železnice,
puteve, gasovod, električni vodovi, vodovod, kanalizacija, telekomunikacije itd.). Prema tome,
industrijska zona nije funkcionalni nego prostorni pojam. Industrijske zone mogu nastati
spontano, ali najčešće planskim merama. To je posebno izraženo u slučaju danas sve brojnijih
industrijskih poduzeća koja su, raznim merama upravne vlasti, prisiljena na preseljenje.
"Istovremeno, stvaranje industrijskih zona jedno je od najsnažnijih sredstava u rukama opština,
gradova i regija da u svoj prostor privuku industriju, ako je žele. Za državu ili lokalne uprave to
znači pojednostavljenje procedure zoniranja i planiranja razvoja i zaštite okoline.

2.1. Istorija industrijskih zona

Stvaranje industrijskih zona, u savremenom smislu, započelo je u Velikoj Britaniji, odmah nakon
Drugog svetskog rata u sklopu velikih poduhvata za rasterećenje londonske aglomeracije. Ubrzo
je akciju preduzela i Francuska radi rasterećenja Pariške regije, a posebno uspešno i Italija, u
kojoj je veliki broj istorijskih gradova zahtevao čuvanje svog izgleda i sistematizaciju industrije
u savremeno uređenim zonama, koje su mahom mogle biti na periferiji srednjih i manjih
gradova, kojih je u Italiji i najveći broj.
Prva organizovana industrijska zona nastala je u New Yorku, 1830. g. tzv. New York Dock C.
Zatim Clearing Industrial District u Chicagu, 1899. g. U Evropi se često navodi kao prva,
industrijska zona u severnom predgrađu Hamburga, Altoni (Altona), koja je nastala zalaganjem
gradonačelnika Altone.
Franza Adickesa, godine 1884. Među prvima je i Trafford Park u Manchesteru 1896. g. ali
uglavnom je ipak trebalo jedno sto godina da dođe do većeg zamaha izgradnje planiranih i dobro
prostorno organizovanih industrijskih zona. "Industrijski kompleks, za razliku od zona,
funkcionalni je pojam. Jedan industrijski kompleks čini skup industrijskih pogona međusobno
povezanih funkcionalnim vezama, a svi dele zajedničku lokaciju. Njihova funkcionalna veza
može se ogledati tehnološkim, proizvodnim, tržišnim ili drugim vezama." (Vresk, 2002

Osnovni ciljevi osnivanja i razvoja industrijskih zona

su:

 Podsticanje razvoja privrednih aktivnosti,

 Povećanje broja novih privrednih subjekata,
 Povećanje konkurentnosti ukupne privrede,
 Povećanje udela industrijske proizvodnje u
ukupnoj privredi,
 Privlačenje investitora na infrastrukturno
opremljene lokacije,
 Smanjenje broja nezaposlenih,
 Povećanje bruto društvenog proizvoda itd.
Slika 3. Industrijska i slobodna zona
Republike Srbije

7
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

Osnivanjem industrijskih zona otvaraju se velike mogućnosti na polju poslovnog povezivanja i

stvaranja sinergijskih efekata unutar industrijske zone i privrednim subjektima izvan njenih
granica, racionalizaciju poslovanja, zajednička ulaganja i korišćenje infrastrukture,
prekvalifikaciju zaposlenih i uticaj na poboljšanje prilika na tržištu rada kroz valorizovanje
kvalifikacione strukture i ponude konkurentne radne snage na tržištu. Industrijske zone
dugoročno rešavaju problem adekvatne infrastrukture neophodne za razvoj preduzetništva. Pod
adekvatnom neophodnom infrastrukturom podrazumeva se i komunalna infrastruktura, ali i
proizvodni i drugi logistički objekti koji su smešteni unutar lokacijskih zona.

3. Održivi razvoj industrija u

Republici Srbiji
Najveći problem srpske privrede je njena energetske
neefikasnost. U procesu tranzicije domaće privrede
ka većem stepenu efikasnosti, Srbija se, kao i većina
zemalja u razvoju, okrenula uvozu tehnologija iz
razvijenih zemalja. Na žalost, očekivanje da će kroz
proces privatizacije strane kompanije doneti nove,
čiste i energetski efikasne tehnologije nije se
ostvarilo, bar ne u dovoljnoj meri. To ne bi trebalo da
čudi jer veći deo stranih kompanija koje su došle u
Srbiju ili nema energetski efikasne tehnologije i
proizvode, ili ih čuva za proizvodnju u svojim
matičnim zemljama.

Slika 4. Lokacije potencijalnih industrijskih

parkova u Srbiji

Nasuprot našim domaćim predstavama ni većina razvijenih zemalja zapravo nema energetski
efikasne i ekološki čiste industrije. Da pomenemo samo par najvećih: energetsku neefikasnost
današnjih automobila i velike štete koje nanose ispuštanjem ugljen-dioksida (ošigledno je da
prolazi vreme motora sa unutrašnjim sagorevanjem); velika ekološka zagađenja koja dolaze od
proizvodnje električne energije iz fosilnih goriva (posebno od termoelektrana na ugalj);
energetsku neefikasnost i ekološke štete koje dolaze od industrijske poljoprivrede (ugljen-
dioksid; azotni oksidi i oticanje azota u vodotokove; acidifikacija i trajna degradacija plodnog
zemljišta; štete ljudskom zdravlju i uništenje životinjskih vrsta i insekata zbog upotrebe
pesticida). I u razvijenom svetu je proces stvaranja novih tehnologija uglavnom u početnoj ili
razvojnoj fazi. Iz tih razloga zemlje u razvoju ne bi trebalo da slede dosadašnji put razvoja
industrijski razvijenih zemalja sveta – jeftinih prirodnih resursa više nema, a ni naša planeta više
ne može da absorbuje štetne gasove i ostala ekološka zagađenja. Pravac kojim treba krenuti je
uglavnom jasan: Osim energetske efikasnosti nekog preduzeća, sve značajniji faktor postaje
njegova inovativnost, odnosno potencijal koji nudi u kreiranju novih, energetski efikasnih i
ekološki čistih proizvoda.

8
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

Ovo se odnosi i na tehnologiju poljoprivredne proizvodnje, odnosno na upotrebu poljoprivrednih

alata, mašina i korišćenje ostalih inputa. Poljoprivredni proizvodi koji se izvoze na evropsko
tržiste uskoro će morati da nose oznaku o načinu proizvodnje, odnosno količini energetskih i
ostalih inputa upotrebljenih za njihovu proizvodnju. Osim zdravstvene ispravnosti hrane, ovim se
označava i količina ispuštenih štetnih materija u proizvodnji (ugljen-dioksida i azotnih oksida na
prvom mestu).
Izgleda da je na ovom planu Srbija zanemarila kreativni potencijal ljudskih resursa sa kojima
raspolaže – odnosno kreativni potencijal domaćih stručnjaka. Za razliku od velikih industrijskih
preduzeća koja pasivno čekaju na pomoć spolja, mali preduzetnici kod nas dokazuju da bolje
razumeju stanje u kome se nalazi svet. Ovde bi bilo korisno spomenuti bar one najznačajnije:

 privatnika iz Pančeva koji sa daleko manjim potencijalom (praktično zanatska radionica)

uspešno radi na prototipu električnog automobila za koji već postoji interes stranih
investitora i kupaca;

 vlasnika relativno male fabrike poljoprivrednih mašina iz Subotice koji radi na prototipu
sejačice za direktnu setvu (bez prethodnog oranja) – što je najznačajniji alat za uslove
sve manjih padavina i suše koji dolaze sa promenom klime. Umesto čekanja na strane
investitore koji će doneti efikasne tehnologije, bilo bi dobro kada bi se industrija Srbije,
zbog nastupajuće krize energije i klimatskih promena, okrenula stvaranju tehnologija
koja se definisu kao Prikladne i održive tehnologije

4. Industrijske otpadne vode

U industrijskim vodama zavisno od same industrije

mogu se naći mnoge zagadjujuće materije, a najčešće su
to: deterdženti, teški metali, cijanidi, kiseline, masti, soli
i druge materije. Poznato je više hiljada zagadjujućih
materija u industrijskim otpadnim vodama.Najveći deo
vode u metalnoj industriji se troši na hladjenje i pranje.
Ove vode pokazuju kiselu reakciju, sadrže tragove rude,
gvoždja, koksa, karbonata, cijanida, fenola i dr.

Slika 5. Idustrijske otpadne vode

Sadrže i odgovarajuće jone metala koji se proizvode ili se upotrebljavaju u procesu proizvodnje
kao što su: hrom, cink, bakar, olovo, nikal… U petrohemijskoj industriji, otpadne vode sadrže
suspendovane i rastvorene čvrste materije, ulja, voskove, sulfide, hloride, fenole, a mogu biti
kisele ili alkalne.Tekstilna industrija je jedan od većih zagadjivača voda. Otpadne vode su
obojene, poseduju veliku koncentraciju suspendovanih materija i visoku temperaturu. U velikom
broju slučajeva su alkalne i izazivaju veću biološku potrošnju kiseonika. Otpadne vode
prehrambene industrije slične su po efektu koji izazivaju gradske otpadne vode. Ove vode

9
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

sadrže: krv, masnoće, proteine, masti, azotna jedinjenja, skrob, čvrste otpadke i druga jedinjenja.
Prilikom raspadanja ovih materija u vodi troši se veća količina rastvorenog kiseonika, odnosno
veća je biološka potrošnja kiseonika. U industriji celuloze i papira javljaju se otpadne vode koje
imaju veliki sadržaj čvrstih otpadnih materija pa pokrivaju dno reke više desetina santimetara
uništavajući tako živi svet koji zavisi od hrane sa dna. Boja ovih voda je često i tamnosmedja što
otežava fotosintezu biljaka koje se nalaze u vodi. Voda se, u ovoj industriji, koristi u većoj
količini i to prilikom mlevenja, kuvanja i beljenja.

Otpadne vode se dele na četiri grupe:

 I grupa - otpadne vode koje imaju neorganske primese sa toksičnim osobinama, a to su:
soli, baze, olovo, bakar, arsen, vodoniksulfid i druge materije, a nerastvorne čestice se
talože,
 II grupa, su otpadne vode koje sadrže mineralne primese bez toksičnog efekta, a čestice
su suspendovane,
 III grupa, su vode sa organskim materijama, koje nemaju toksično dejstvo, ali utiču
negativno na gasni režim zbog potrošnje kiseonika,
 IV grupa, su vode sa organskim materijama, koje imaju sledeće toksične primese: fenole,
smole, aldehide, derivate nafte i druge materije.

Slika 6. Vrste zagađenja životne sredine

4.1. Prečišćavanje otpadnih voda u industriji

Prirodna ili kondicionirana voda, pošto je jednom iskorišćena za određenu namenu postaje
upotrebljena ili otpadna voda. Tom prilikom u njen sastav ulazi manja ili veća količina različitih
primesa – zagađivača, odnosno njene fizičke, hemijske i biološke karakteristike se u toku
upotrebe toliko menjaju da ona postaje nepodobna za onu upotrebu pri kojoj je i nastala. Teški
metali, pepeo iz termoelektrana, nafta, otpaci iz klanica, direktno ispuštanje kanalizacije - glavni
su izvori zagađenja reka u Srbiji. Dodajmo na to i neuređene deponije, poljoprivredu i saobraćaj.
Naši najveći gradovi ispuštaju neprečišćene otpadne vode direktno u reke jer ne poseduju

10
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda. Danas se u Srbiji prečišćava svega nekoliko

procenata otpadnih voda. Svi veći gradovi u Srbiji kanalizaciju direktno izlivaju u vodene tokove
bez ikakvog prečišćavanja. Beograd svu otpadnu vodu kroz 20 izliva direktno ispušta u Dunav i
Savu. Za rešavanje ovog problema potrebna su finansijska sredstva, koja po proceni stručnjaka,
prelaze milijardu evra. Oko 50 odsto zagađenja ispuštenog u reke dolazi od industrijskih
postrojenja. U maju 2010. usvojen je Zakon o vodama kojim je predviđeno da visina naknade za
zagađivanje voda bude takva da zagađivač ima veći interes da gradi postrojenje za prečišćavanje
otpadnih voda, nego da plaća naknadu. 

Slika 7. Proces prečišćavanje otpadnih voda

Do sada su uslovi za ispuštanje otpadnih voda utvrđivani na osnovu kvaliteta vodotokova u koji
se one ispuštaju, dok će po novom propisu to biti rađeno u zavisnosti od tehnoloških procesa
određene industrije, a zagađivač će plaćati kazne ukoliko prekorači granice dozvoljene emisije.
Poljoprivreda je jedan od značajnih korisnika
vodnog resursa i znatno utiče na kvalitet
površinskih i podzemnih voda. Ona predstavlja
jedan od osnovnih izvora zagađenja voda. Taj
proces je prvenstveno izazvan upotrebom
đubriva i brojnih hemijskih sredstava u
savremenoj poljoprivrednoj praksi. 

S obzirom da u Srbiji u ovom trenutku ne

postoji nijedan grad ili opština koji imaju u
potpunosti regulisan problem tretmana otpadnih
voda, rešavanja problema zahteva velike
budžete i opsežne radove.
Slika 8. Postrojenje za preradu otpadnih voda

5. Koncept održivog razvoja i održivosti u industriji

11
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

S obzirom da centralni interes procesnih inženjera predstavlja tehnološki proces, jedan od

izazova koji se postavlja pred inženjere je ostvarivanje što većeg kapaciteta proizvodnje uz
prihvatljive troškove u odnosu na jedinicu
proizvoda. Pored ostvarivanja ekonomske
efikasnosti procesa, novi izazov koji se danas
postavlja pred procesne inženjere je i povećanje
ekološke efikasnosti (održivosti) procesa (održivi
razvoj). Održivi razvoj podrazumeva
iskorišćavanje postojećih prirodnih resursa od
strane današnjeg društva tako da se ne ugrozi
mogućnost budućih generacija da zadovolje svoje
potrebe1. Takođe, održivi razvoj predstavlja
integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i
kulturni razvoj koji je usklađen s potrebama
zaštite i unapređenja okoline (slika 9.).

Slika 9. Koncept održivog razvoja

U procesno inženjerskom smislu, održivi razvoj podrazumeva razvoj (sintezu) i projektovanje

ekološko prihvatljivih tehnoloških procesa.2 Projektovanje (dizajniranje) ekološko održivih
tehnoloških procesa predstavlja jedan od najvažnijih zadataka procesnih inženjera. Ti zadaci
obuhvataju kreativno rešavanje problema i timski rad. Pri razvoju novih procesnih postrojenja ili
modifikaciji postojećih postrojenja koriste se osnovna znanja iz hemijskog inženjerstva,
ekonomike, zaštite okoline. Za realizaciju projektnih zadataka najčešće se koriste različiti
kompjuterski alati. Projektni problemi su u većini slučajeva “otvoreni” problemi sa
nekompletnim informacijama o njima pa je pri rešavanju takvih problema potrebno donositi
odluke pri različitim stadijumima razvoja procesa.3 Pored toga, projektovanje održivih
tehnoloških procesa je kompleksna i raznolika aktivnost. Projektovana postrojenja obično imaju
životni vek od nekoliko decenija u kome se kontinuirano analiziraju, modifikuju i poboljšavaju u
cilju bolje efikasnosti. Projektovanje procesa se sastoji u razvoju ne samo jedinstvenog procesa,
nego skupa različitih procesnih alternativa iz kojih se odabire optimalna alternativa sa stanovišta
efikasnosti iskorištavanja materijala/energije i zadovoljavanja ekoloških kriterijuma. To je danas
u svetu, a biće sigurno još dugo i u budućnosti, jedan od aktuelnih istraživačkih izazova i
zadataka koji se postavlja pred procesne inženjere i istraživače. Motiv za razvoj i projektovanje
novog procesa može da bude npr. proizvodnja novog proizvoda pri čemu se istovremeno ima
minimalno ispuštanje otpadnih tokova u okolinu ili se čak otpadni tokovi ne ispuštaju u okolinu. 4
Motivi za modifikaciju ili rekonstrukciju postojećeg procesa mogu da budu različiti, kao što su:
povećanje kapaciteta, smanjenje radnih (pogonskih) troškova, poboljšanje sigurnosti procesa,
smanjenje odnosno minimiziranje ispuštanja otpadnih voda i materija iz procesa.

Zaključak

1
Dimian, 2003.
2
Allen i Shonnard, 2002.
3
Biegler i saradnici, 1997.
4
zero-waste koncept

12
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

Cilj ovog seminarskog rada bio je da se približi pojam održivog razvoja u okviru industrijskih
zona, njihova povezanost i funkcionalnost, radi očuvanja životne sredine, bezbednosti i zdravlja
ljudi.

Osnovno pitanje je: Kako postići da industrije - industrijske zone, budu održive?

- U osnovi pristup je isti kao i kod svih industrija ali postoje i specifičnosti. Obnovljivi resursi bi trebalo
da zamene neobnovljive a biorafinerije klasične rafinerije. Takođe treba razmatrati i temu koja je u vezi
sa sprečavanjem nastanka zagađenja u industriji. Treba se i fokusirati na projektovanje i modeliranje
održive proizvodnje i održivog industrijskog procesa.

Literatura

13
 ODRŽIVI RAZVOJ INDUSTRIJSKIH ZONA

1. Milutinović, S. - 'Politike održivog razvoja', 2012. Niš, Fakultet zaštite na radu u Nišu
2. Savic I., Terzija V. - 'Ekologija i zaštita životne sredine', 2005, Beograd: Zavod za
udzbenike i nastavna sredstva
3. http://zastitazivotnesredine.com
4. http://www.pmfbl.org
5. http://www.tf.uns.ac.rs/tempusIV/documents/files/Book4_hemijska_industrija_short.pdf

14