Karikatura

Reč karikatura potiče od italijanske reči caricare koja znači preterati, opteretiti,
pretovariti. Sama reč ukazuje na to da karikatura treba da prikaže nekoga/nešto preteranim
isticanjem određenih osobina. Isidora Sekulić piše da karikatura predstavlja crtanu šalu, ali
njen cilj je često više od pukog zasmejavanja publike. Svojim sadržajem ona treba da utiče na
formiranje stavova u javnom prostoru.

Početak moderne karikature se vezuje za usavršavanje štamparskih veština, a početak

političke upotrebe karikature u Evropi je u vezi sa Francuskom revolucijom. U vreme
Napoleonovih osvajanja, karikatura dobija i elemente nacionalističkih obeležja, a tokom
druge polovine XIX veka postaje jedno od glavnih sredstava nacionalne i političke
propagande.

Što se tiče likovnog jezika same karikature, on se sastoji u isticanju kontrasta između
heroja (predstavnika i prijatelja nacije ili određenog tipa ličnosti, ponašanja i sl. koje se
smatra poželjnim) i onoga što se karikaturom ismeva (protivnik nacije, loše osobine i sl).

Karikatura vrlo dobro izražava psihološku i političku stvarnost vremena u kome je

nastala. Kako je prvenstveno vezana za štampu, može da deluje na veliki broj ljudi, pa
predstavlja vrlo moćno sredstvo propagande. Takođe je, kao i sama štampa, podložna cenzuri.

Prvom karikaturom u Srbiji se smatra crtež Đorđa Ćeleša, koji je knez Miloš 1824.
godine naručio od Pavela Đurkovića, zarad „uveselenija“ kneževog. Iz pisanih izvora se
saznaje da je knez često naručivao slične crteže svojih savetnika i činovnika zarad svoje
zabave.

Vuk Karadžić u delu „Tajni spisi o knezu Milošu Obrenoviću“ opisuje kneza kao
veselog i šaljivog čoveka, kome ništa nije bilo milije od „sprdnje“. Vuk piše o nizu događaja
koji ovo potvrđuju, kao što je bilo i izdavanje tzv. Amidžinog pasoša samom Vuku. Naime,
Vuku je pasoš bio potreban da bi prešao u Zemun na lečenje i on je pisao knezu da mu izda taj
dokument. Vuk je dobio pasoš koji je bio ispisan i iscrtan po čitavom tabaku i u kome su se
nalazile karikirane predstave Vuka. Na sredini tabaka je bilo napisano kako, zarad
prepoznavanja na granici, se „stavlja njegova (Vukova) skaredna figura“ i tu je bio prikazan
Vuk kako mokri u činiju. O sličnim događajima Vuk piše u svom delu, ističući time Miloševu
vladu kao tiransku, kada su ljudima koji knezu nisu baš bili dragi izdavana dokumenta, koja je
trebalo da ih ismeju i ponize. Knez Miloš je svojim najbližim saradnicima davao ideje za
ovakve crteže, koje su oni morali da izvedu. Zanimljivo je da je vlada, izdajući ovakva
državna dokumenta, na neki način i sebe ismevala i karikirala.

ZELJA

Prvu štampanu karikaturu je naručio Jovan Sterija Popović za svoj Šaljivi kalendar
1830. godine. Autor je ostao nepoznat, a prikazan je „Vinko Lozić“.

Prva novinska karikatura je objavljena u januaru 1847. godine u Novinama Čitališta

beogradskog, a njen autor je Dimitrije Avramović. Ona nije sačuvana i ostao je samo opis
sadržan u vestima istih novina. Bio je predstavljen Srbin kako prima novine i izražava radost
zbog njih rečima „Bože pomozi! Nove novine od nove godine!“

Dimitrije Avramović je tvorac i prvih političkih karikatura u Srbiji. One se odnose na

događaje iz 1848. godine i nastale su po narudžbini tadašnjih srpskih vlasti. Delile su se kao
pamfleti Srbima u Vojvodini u vreme bune i štampane su kao dodatak Novina srbskih. Kroz
njih je izražen antimađarski stav, pa su tako Mađari i oni koji su sa njima sarađivali prikazani
u izobličenom obliku, dok je Srbija predstavljana u liku žene u krznenom ogrtaču i sa krunom
na glavi, koja hrabro drži mač i koju često prati figura Pravde. Namena ovih karikatura je bila
da osnaži i pruži podršku srpskom nacionalnom pokretu u Habzburškoj monarhiji. Jakov
Ignjatović je pisao kako na sve strane vlada „užasna agitacija protiv Mađara“.

Po ugledu na evropske satirične časopise koji su doživeli izuzetnu popularnost u drugoj

polovini veka, pokretani su slični srpski listovi. U periodu od 1850 – 1870. godine bilo ih je
dvadesetak, od kojih su se posebno isticali Šumadinka, Vragolan, Komarac, Žiža i Zmaj.
Humorističko – satirični listovi bili su po pravilu opoziciono usmereni prema onovremenim
vlastima u Srbiji i Austro – Ugarskoj. Tako su brojevi pojedinih časopisa, a ponekad i
kompleti bili često pod cenzurom, pa su se izdavali van zemlje, dok su urednici bili hapšeni i
zadržavani u zatvoru i po dve godine. Jedini izrazito režimski časopis bio je Ruža.

Karikature su publikovali Šaljivac, Mesečar, Komarac, Zmaj, Ruža i Ren. Dimitrije

Avramović je za Šaljivac 1850. i 1851. godine izrađivao po jednu karikaturu nedeljno. On je u
tim karikaturama prikazao veliku galeriju srpskog društva i one se mogu posmatrati kao
pandan Sterijinim komedijama. Ismevani su pomodni građani, njihovo ponašanje i neuki
bogataši. Na ovim karikaturama je radio sa Eduardom Braumanom, koji je bio litograf
Knjažeske knjigopečatnje u Beogradu i čiji potpis se može uočiti na nekim radovima. Nije
sasvim sigurno koliko je on imao udela u njihovoj izradnji.
 Pored Dimitrija Avramovića, karikature su izrađivali i Karlo Klič, jedan autor koji se
potpisivao kao Langer i veliki broj onih koji se nisu potpisivali.

LJUBA

Karlo Klič je za časopis Jovana Jovanovića Zmaja, Zmaj, bez naknade 1871. godine
izradio karikaturu, koja je pratila tekst. I tekst i karikatura nose naslov Blaznav stvo vanija.
Prikazan je knez Milan u kolevci koju ljulja Milivoj Blaznavac. Uz crtež stoji komentar
„Junačna dadilja sedi na topu, desnom nogom kolevku ljulja, desnom rukom lepezom maše,
da se čedo ne zagreje, peva mu i govori da se ne probudi“. Sam Jovan Jovanović Zmaj
Blaznavcu stavlja u usta sledeće reči „Spavaj, čedo, spavaj, zdravo si se umorilo, igralo si se
soldati, igralo si se skupštine, igralo si se reforme ... Iš, vi slobodnjačke muve i zmajevi...“
Ova karikatura i tekst koji ju je pratio predstavljaju opšti komentar na prilike u vreme prvog
namesništva. Zmaj, kao i brojni intelektualci, su zamerali srpskim vlastima oklevanje da
povedu borbu za oslobođenje od Turaka.

Za vreme srpsko – turskog rata (1877 – 1878. godine) u časopisu Ilustrovana ratna
hronika publikovan je niz karikatura koje su između ostalog prikazvale i zlodela turske vojske
kao što su ubijanje, pljačkanje, streljanje civila i sl. Cilj ovih karikatura je bio da pruže sliku o
karakteru protivnika i podstaknu osećaj za borbu protiv njega.

U Beogradu i Zagrebu izlazio je od 1896. godine satirični časopis Vrač pogađač, koga
je uređivao Simo Lazin. Karikature su kritikovale austrijsku državnu politiku, hrvatsko i
mađarsko državno pravo kao i sve one ličnosti iz verskog i kulturnog života, poput patrijarha
Georgija Brankovića, čija je aktivnost bila tumačena kao antinacionalna. Kao pozitivni likovi
u ovim karikaturama pojavljuju se Srbija i Rusija, kao njena zaštitnica. Pored komentarisanja
aktuelnih pitanja iz okruženja, kroz karikaturu se osvrtalo i na svetske događaje poput afere
Drajfus (gde je izražen antisemitski stav), međunarodnih odnosa drugih država, poput
Engleske i Rusije ili Španije i Amerike, kao i na probleme cenzure.

Karikatura u službi političke propagande, koja se na našim prostorima javlja u XIX,

svoj razvitak nastavlja i tokom XX veka. Kao moćno sredstvo propagande, korišćena je u
službi režima za propagiranje nacionalnih ideja, ali isto tako i za kritiku vlasti i crkve.
Svakako, u karikaturama drugih naroda, naročito za vreme Prvog svetskog rata, lik Srbije se
javlja u negativnom kontekstu. U savremenom društvu karikatura je prisutna, ali preovladava
njena kritička uloga, više nego propagandna.