VRŠAČKI STRIP

FELJTON
NAPOMENA UZ FELJTON 'VRŠAČKI
STRIP'
Feljton «Vršački strip 90-tih» objavljivan je marta i aprila 1999.g. u «Banatskim
novinama», ambiciozno zamljišljenoj nedeljnoj novini koja je izlazila u Vršcu i bila
kratkog veka (od jeseni 1998.g. do početka rata 1999.g.). Poslednji nastavak feljtona je
predat ali broj u kome je trebao biti objavljen nikada nije izašao.
Obzirom da je pisan za 'široko' čitalaštvo koje nimalo ili slabo poznaje strip te da
mu je namera bila da znatiželjne upozna sa ondašnjom strip scenom u Vršcu (i SRJ),
feljton je pisan 'pojednostavljeno' tj. neki pojmovi su deduktivno objašnjavani a obilno su
korišćeni i vrednosni sudovi tipa 'značajan', 'slavan' i sl. Sadržaj je prilagođavan i
feljtonskom obliku pa je 'seckan' a ima i ponavljanja.
Mada svestan tih manjkavosti, nisam želeo da menjam već objavljeni tekst, stoga
je pred čitaocima original takav kakav je, sa svim manama i (eventualnim) vrlinama.

VRŠAČKI STRIP DEVEDESETIH 1

VRŠAC CENTAR YU STRIPA 90-TIH

Na karti koja treba da označi uporišta Jugoslovenske strip scene poslednje

decenije ovog veka, među tačkicama koje bi beležile mesta rada i stvaranja autora jedva
da poneki grad zaslužuje naziv centra ka kojem teže energije pojedinaca. Među tim
zvezdama, koje se uglavnom poklapaju sa velikim polisima, jakim i postojanim sjajem
izdvaja se Vršac, mali grad (po broju stanovnika), nosilac novog, svežeg duha i vrhunac
talasa demetropolizacije koji je začeo novu eru YU stripa od koje možemo očekivati, s
jedne strane, svetsku afirmaciju a, s druge, i konačno uvažavanje domaće strip
umetnosti u etabliranim krugovima (što će biti daleko teže postići nego se proslaviti
širom planete).

Pred-istorija
Fanatični ljubitelji devete umetnosti upinju se iz petinih žila da dokažu duboke
istorijske korene stripa, nalazeći početke ove umetnosti u pećinskom slikarstvu
praistorijskog čoveka, staroegipatskim hijeroglifima, srednjevekovnim tapiserijama,
ilustrovanim dečijim pričama u starim godišnjim kalendarima...
Naravno, preterivanja ovakvih razmera teško se mogu prihvatiti ozbiljno mada je
u svakom od pomenutih primera moguće naći poneki elemenat koji podseća na moderni
strip. Pre bi se reklo da je svrha ovakvih traganja i dokazivanja želja da se strip, onima

1
koji ga odbacuju, pokaže značajnim upotrebom principa da samo prave vrednosti
opstaju kroz istoriju.
Kako god bilo, jasno je da strip u svom osnovnom obliku podrazumeva jasno
određene elemente (sliku, tekst), načine izražavanja (postupnost naracije odeljene u
sličice) i esencijalni (pred)uslov - razvoj tehničkih postupaka koji omogućavaju masovno
i brzo umnožavanje crteža. Sve se ovo steklo 1896.g. kada se pojavio jednozubi, ćelavi
«Žuti deran» koga većina teoretičara smatra za prvi moderni strip.
Budući da je bio kulturno-privredni centar svog regiona, u Vršac je, zahvaljujući
jakim vezama sa državnim prestonicama, početkom XX veka svakako stizala
svakovrsna štampa u kojoj su zastupljeni i stripovi odnosno forme koje su mu vrlo bliske.
I izdavačka delatnost u Vršcu bila je jaka te je zabeleženo mnoštvo novina, magazina i
sličnih publikacija koje su kontinuirano štampale ilustracije, karikature i slične sadržaje.
Ni broj satiričnih listova nije zanemarljiv a poznato je da su u njima često objavljivane
serije međusobno u priču povezanih karikatura, što je vrlo blisko stripu. Moguće je čak i
da je neki Vrščanin bio autor takvih priča, možda pod pseudonimom kako bi izbegao bes
prozvanih ili podsmeh okoline. Kao i mnogi i ovaj segment istorije Vršca nepoznat je ili
vrlo slabo proučen.
U periodu između dva svetska rata, zahvaljujući pre svega ruskim emigrantima i
njihovom radu, stvoren je i domaći strip, počev od «Avantura detektiva Hari Vilksa»
Vlaste Belkića, iz februara 1935.g. i «Krvavog nasledstva» Lobačeva i Kurganskog iz
marta iste godine. Istovremeno su čitaoci na stranicama «Politike», «Mike Miša»,
«Ilustrovane nedelje», «Stripa» i drugih publikacija nalazili sve vrhunske svetske
stripove svog vremena. Deveta umetnost imala je brojne poklonike i među Vrščanima.
Posleratne godine donose drugačija shvatanja i strip biva proglašen za
nepoželjnu, zapadno-dekadentnu rabotu kojoj nije mesto u socijalističkom društvu te
priče u slikama nestaju sa stranica novina i časopisa. Tek u drugoj polovini 1950-tih ova
zabrana slabi a uspeh lista «Dečje novine», koji donosi prvo stare domaće a zatim i
strane stripove, ponovo uspostavlja ovaj oblik izražavanja na jugoslovenskim
prostorima. Pojava legendarnih «Mirka i Slavka» definitivno je probila led i za domaće
stripove. Otada su generacije mladih stasavale su uz ovakvu lektiru a strip je postao i
izazov za domaće stvaraoce.
Uprkos povoljnoj klimi trebalo je dosta vremena da se i neki vršački umetnik
odvaži i krene u strip vode, odnosno da objavi svoje strip radove. Prvi je to pokušao
slikar i ilustrator Stevica Živanov, čiji su kratki stripovi našli mesto u nekoliko strip
publikacija iz prve polovine 1980-tih. Zatim se svojim karikaturalnim stripovima u jednom
kaišu, na stranicama «Vršačke kule», oglasio i akademski slikar Živko Grozdanić Gera.
Na žalost, uprkos uspešnim počecima, ovi autori nisu se zadržali u okrilju devete
umetnosti, odnosno strip je bio tek jedna faza u njihovom stvaralaštvu.
Početkom 1980-tih, u prostorijama Mesne zajednice u Ljubljanskoj ulici stvoren
je i počeo sa radom Kulturno eksperimentalni centar, popularni KEC, koji će postati
kultno sastajalište mladih i scena na kojoj će se predstavljati muzičari, pisci, slikari,
glumci. KEC je svojim avangardnim konceptom izražavao duh generacije mladih
stvaralaca. Među onima koji su tamo otkrili svoj rad bio je i strip autor potpisan kao
Mediokritet. Njegovi stripovi su se na cinično-bizarno-brutalan način poigravali sa
konfekcijskim stripom ali i trivijalnošću konformističkog svetonazora. U ponekim od
radova Mediokritetu se pridružio i Atma. No, ovi autori nisu mogli da svoje radikalne
2
stripove predstave i široj javnosti i povukli su se u anonimnost. Trebalo je da prođe
gotovo deset godina da bi se oni ponovo oglasili. Na žalost, bilo je i drugih autora čiji su
radovi ostali poznati samo njihovim poznanicima i nikada nisu izašli iz okvira pokušaja
na kojima se nije istrajalo.

VRŠAČKI STRIP DEVEDESETIH 2

POČECI VRŠAČKOG STRIP POKRETA

Jugoslovenski strip bio je polovinom 1980-tih u svom zenitu. Višedecenijski rast i

razvoj kruisan je stasavanjem brojne generacije strip autora odnosno čitalaca. Razvijena
je i zavidna izdavačka delatnost bazirana isključivo na radovima domaćih autora
(časopisi «YU strip», «Naš strip», «Patak»...), počeli su da se pojavljuju i strip albumi a,
zahvaljujući «Dnevniku» i još nekim kućama, domaće snage dospele su i u inostrana
izdanja. Naravno, postojala je i diferencijacija među autorima na one koji 'štancuju'
kurentnu robu i druge 'ozbiljnije i ambicioznije'. Zajednička crta svima bila je da su u
potpunosti pripadali tzv. glavnotokovskom, klasičnom stripu. Ipak, već poslednjih godina
te decenije osetio se gubitak zamaha u domaćem stripu, izdanja su se proredila, autori
ućutali. Rat na prostorima SFRJ dokrajčio je ovu laganu agoniju osipanja i tapkanja u
mestu. Nestanak strip izdanja, čak i onih najjeftinijih na kioscima, gubitak interesa za
ove sadržaje u vreme kada je 'glava visila o koncu', odlazak mnogih autora u
inostranstvo ili njihovo povlačenje iz stripa, otvorili su vakuum u kome jednostavno nije
bilo priča u slikama. Finansijska odnosno životna neizvesnost koju je doneo završetak
ratova još su dublje potisli strip te se činilo da je na slučaj YU stripa za dugo stavljena
tačka.
Međutim, pokazalo se da je strip čudna i izdržljiva biljka koja niče na
neverovatnim mestima i u neprijateljskim vremenima. Jedno od tih mesta (pored
Pančeva u kome je A. Zograf, usamljeno ali istrajno, crtao i objavljivao, u sopstvenom
izdanju, stripove i čak ih distribuirao u inostranstvo, stičući ugled i slavu među
alternativcim autorima i publikom) bio je i Vršac, nominalno mali grad u provinciji koji
gotovo da i nije imao tradiciju u ovoj umetnosti. No, vremena su se promenila i donela
drugačiju raspodelu snaga - strip (kao i ostale umetnosti) nije više bio neraskidivo vezan
za prestonicu ili velike centre. Vršac je bio jedan od vesnika demetropolizacije.
Akcije Doma omladine
Prvi nagoveštaj pokreta u sferi stripa u Vršcu bila je izložba crteža, ilustracija i
stripova Borislava Grabovića, kasnije poznatog kao Grabowski, održana u jesen 1991.g.
u Gradskoj biblioteci, u okviru rada vršačkog Kružoka ljubitelja naučne fantastike i
organizaciji tadašnjeg upravnika biblioteke, književnika Dušana Belče. Ova izložba
odnosno neformalni komentari koji su je pratili pokazali su da u gradu postoji određeni
strip potencijal ali da ga treba izvuči u javnost i kanalisati.
Taj proces započet je godinu dana kasnije, zahvaljujući agilnosti i zamisli
Budimira Babića, novopostavljenog upravnika Doma omladine (inače jednog od glavnih
organizatora dešavanja i u pomenutom KECu). U leto 1992.g. u Domu omladine
otvorena je izložba stripa u okviru multimedijalne manifestacije «Letnje igrarije». Autor
izloženih stripova, ilustracija i skica krio se iza misterioznog pseudonima Wostok, i do
3
tada je objavio samo jednu strip tablu u listu novosadskih studenata «To jest». Iako se
predstavio samo jednom kompletnom strip pričom, iz svega izloženog zračila je
kultivisana snaga umetnika koji je izgradio svoj svet, stil i jezik. Kada je, koji mesec
kasnije, otkriven Wostokov identitet, tj. da je on Danilo Milošev, saznaje se i da je jedan
od njegovih pseudonima, pod kojim je objavljivao u KECu, Mediokritet, što je objasnilo
zrelost njegovih radova.
Uspeh izložbe i Babićev entuzijazam privući će u Dom omladine nekoliko za strip
zainteresovanih mladih ljudi i animirati ih na ozbiljan rad.
Ujesen 1992.g. Dom omladine će objaviti Wostokov strip «Istina o Jozefu K. i
Gregoru Samsi». Ova fotokopirana sveščica stiči će, uprkos minimalnoj distribuciji, do
nekolicine strip istomišljenika u Jugoslaviji, što će imati dalekosežne posledice za sve
učesnike u ovom poduhvatu. Nedugo po pojavi stripa, Gradska biblioteka Vršca će,
potvrđujući svoju otvorenost za nove tendencije u umetnosti, prirediti izložbu Wostokovih
stripova, pod naslovom «Podzemne vode». Obe izložbe odnosno strip izdanje zabeležio
je i opštinski list «Vršačka kula» afirmativnim natpisima. I novopokrenuti vršački magazin
«Košava», još jedan od nosilaca otvaranja Vršca i njegovog izlaska na kulturnu scenu
Srbije, objavio je u broju 4 jedan Wostokov rad a u broju 6, za januar 1993.g.,
predstavljana su tri vršačka strip autora: Wostok, Mučibabić i Grabowski. Strip je među
mlađim vršačkim intelektualcima prihvaćen kao sasvim ravnopravan način umetničkog
izražavanja.
Kroz sva ova dešavanja, odnosno kroz međusobne kontakte, polako se
kristalizuje jezgro Vršačke strip scene koje, u atmosferi čistog entuzijazma i oduševljenja
otkrivanjem medija koji otvara široke mogućnosti za rad i eksperimente, ubrzava svoj
rad. Za delovanje ove grupe opravdano se vezivala odrednica 'andergraund'
(podzemno) jer je grupa imala subverzivni odnos i stav prema klasičnom stripu i
njegovim kanonima (po čemu je bila bliska američkom andergraund stripu 1970-tih) i jer
je sam način predstavljanja i pojavljivanja bio baziran na nezavisnim fotokopiranim
izdanjima malog tiraža, koja su se, po principima subkulturne zavere, dostavljala pre
svega istomišljenicima. U osnovi, u pitanju je bio rad na alternativnom stripu (kategoriji
starijoj i široj od andergraunda) koji je, silom prilika, morao da koristi vrlo ograničena
sredstva za svoju prezentaciju. Ni sama tematika stripova nije ostala u okviru
andergraund ikonografije. Vršački strip autori imali su krajnje raznorodna interesovanja,
sasvim jedinstvena u vreme svog nastanka. U situaciji potpunog nestanka YU stripa iz
1980-tih ovakva dešavanja, po svom obimu i kvalitetu, bila su znak pojave i uspona
novog domaćeg stripa.

«Patagonija»
Rano leto 1993.g. donosi prvo zajedničko predstavljanje vršačkih strip autora u
obliku magazina «Patagonija» u izdanju Doma omladine; magazin je nominalno
označen kao katalog za izložbu jer Dom omladine nije bio registrovan za izdavačku
delatnost. Mada je fotokopirana u minimalnom tiražu (51 primerak!) «Patagonija»,
zahvaljujući međusobnim kontaktima i razmeni među istomišljenicima (po oprobanom
andergraund receptu), obznanjuje postojanje Vršačkog stripa odnosno buđenje sasvim
nove osećajnosti u YU stripu. Ni mali tiraž ni nepostojanje 'prave' distribucije nisu
umanjili odjeke «Patagonije» jer je vreme radilo za nju i njene autore. «Patagonija» je
odrazila široka interesovanja i horizonte novog stripa: od Wostokovih mračnih priča o
4
apsurdu, preko art alternative Grabowskog i scenariste Budimira Babića, metafiktivnosti
Mučibabića do čiste andergraund mitologije Genevre kojoj je blizak i Nandor Ljubanović,
gost iz Pančeva. Sve radove objedinjava duh eksperimenta i traganja autora za
sopstvenim izrazom. Deo tog napora su i brojni pseudonimi istih stvaralaca jer je svako
novi ime pružalo mogućnost poigravanja drugačijim stilom. «Patagoniji» je pridodata i
sveščica od 8 stranica, pod imenom «Low budget», u kojoj Wostok ispituje same granice
strip medija i funkcionisanja priče i crteža u, do krajnosti, relativizovanom odnosu.
Pažnja koju je «Patagonija» privukla obrnuto je srazmerna njenom simboličnom
tiražu. Iako se, po broju primeraka, nije mogla meriti sa tada jedinim strip magazinom
«Tronom» (okrenutom klasičnijem strip izrazu), duh koji je ona nosila najavio je bolje
dane za alternativni strip koji su donosile nove snage.

VRŠAČKI STRIP DEVEDESETIH 3

RAZVOJ STRIP POKRETA
Predstavljanje prvog broja «Patagonije» odnosno otvaranje izložbe Vršačkog
stripa kojoj je «Patagonija» bila katalog, održano je, pod imenom «Patagonija Dream» u
leto 1993.g. (05.07. - 25.08.) u, naravno, Domu omladine Vršac. Tako je i širi krug
vršačke kulturne javnosti imao priliku da se upozna sa radom mladih autora koji se kriju i
stvaraju u starom gradu pod kulom.

«Krpelj»
U jesen 1993.g. Wostok je, u sopstvenoj režiji, pokrenuo drugo vršačko strip
izdanje, koje će daleko nadrasti okvire grada u kome je stvoreno. Reč je o «hard kor
andergraund žurnalu Krpelj». U prvom broju 'podzemnog žurnala' pojavilo se nekoliko
radova već famoznog Mediokriteta, okrutno-porno-mazohističke tematike, te table
Vrščana: Genevra-Higia, Odina-Grabowskog i Mučibabića, i gosti Leibachovsky
Rigenstein i Preda. Ono po čemu će prvi broj «Krpelja» biti posebno zapamćen jesu dve
strip table Lole, najmlađe strip autorice kako u Jugoslaviji tako, najverovatnije, u i svetu.
U vreme objavljivanja ova dva rada ona je imala jedva 4 godine (rođena je 1989.g.).
Fascinantna svežina i lucidnost komentara kao i nesputanost crteža oduševili su sve
čitaoce «Krpelja» i Lola je naprečac postala zvezda novog YU stripa.
«Krpelj» broj 1 prepun je buntovog, nekultivisanog sarkazma i pobune te
obznane sopstvenog postojanja, uprkos svemu. Čak i ako se u ovome iscrpljuje sav
potencijal stripa, sam čin umetničkog grča vredan je pažnje. I svi naredni brojevi
«Krpelja» nosiće ovu snagu, bez obzira što će se pojavljivati neredovno, u minimanom
tiražu (čak i ispod 10 primeraka) i sa krajnje šarolikim sadržajem koji podrazumeva, osim
stripova pojedinih autora, grupne radove, odnosno intervjue, kolaže pa čak i romane.
Istovremeno sa pojavom prvog «Krpelja», Wostok objavljuje, kao posebnu
svesku, i svoj strip «Prorezi na krinki», po priči Jeana Lorrainea. Ovaj rad je umogome
reprezentativan za fazu Wostokovog rada u kojoj je bio zaokupljen maskama, pajacima i
dubokim senkama.

5
 «Patagonija» broj 2
Inflacioni kolaps druge polovine 1993.g. stavio je pod veliki znak pitanja sve
aktivnosti koje nisu direktno vezane za održavanje gole egzistencije, što se odrazilo i na
neprestano odlaganje izlaska drugog broja «Patagonije». Strip radionice vršačkih
autora, ipak, nisu prestajale sa radom, čak bi se moglo reči da im je mnoštvo odziva i
pohvala koje je prva «Patagonija» pobrala, dalo novi polet. Povezivanje sa srodnim
autorima širom Jugoslavije uveliko je bilo u toku a kontakti sa A. Zografom otvorili su i
mogućnost ulaska u svetsku mrežu alternativnog stripa koja, u vreme sankcija i
izopštavanja Jugoslavije, nije prekidala kontakte sa domaćim umetnicima, ne mareći za
zabrane i pretnje.
Od zvaničnijih reakcija na rad vršačkih strip umetnika pomenimo kao
najznačajnije i naobimnije prezentacije u niškom časopisu «Gradina», broj 1-2-3-4 za
1993.g., u okviru separata pod imenom «Trip» u kome je reprintovan Wostokov strip
«Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi». Priređivač «Tripa» je jedan od najvećih
poznavalaca andergraund stripa Branislav Bane Miltojević (autor značajne knjige o
američkom andergraund stripu «Tragovi u plavoj ilovači»). Miltojević je pohvalno pisao o
radu vršačkih strip autora i u nekoliko članaka u niškim «Narodnim novinama».
Konačno, u februaru 1994.g., pojavljuje se i «Patagonija» broj 2 i to u
'regularnom' izdanju, što će reći odštampana u tiražu od čak 500 primeraka (zahvaljujući
pomoći «Nino komerca» i njegovog vlasnika Ninoslava Jovanovića). Ovakva oprema
«Patagonije» izbila je i poslednji adut onima koji nisu želeli da zapaze «Patagoniju» jer
je ona 'samo fanzin' te su ovo izdanje mogli prenebregavati samo oni strip 'čistunci' koji
su zabrazdili u potpunu netrpeljivost prema novim snagama, ne prestajući da nariču nad
starim, dobrim vremenima.
Zahvaljujući pominjanim kontaktima i ulasku u svet alternative u «Patagoniji» br.
2, objavljena su, uz pismenu saglasnost autora, dva stripa stranih umetnika: kanađanina
Erica Theriaulta i Julie Doucet; potonja umetnica postaće 'zaštitni znak' «Patagonije»
zajedno sa Lolom. Radovi gostiju su, osim svojevrsnog kulturnog značaja zbog slamanja
blokade, potvrdili da domaće snage nimalo ne zaostaju za stvaraocima iz sveta te da,
uprkos izolacije, postoji izvestan fluid, izvesna osećajnost koja je jedinstvena za sve
alternativne umetnike na planeti, bez obzira na prostornu udaljenost. Vršački odnosno
jugoslovenski strip stvaraoci pokazuju se kao ravnopravni deo te globalnosti.
U «Patagoniji» br. 2 su, pored vršačkih snaga Wostoka, Lole, Grabowskog,
Mučibabića, Ingrid+Odina, sarađivali već afirmisani A. Zograf i Redža te Nandor
Ljubanović, Rigenstein i Ratoš. Objavljeni radovi svedoče o stalnom razvoju i sazrevanju
vršačkih autora. To ne znači odustajanje od eksperimenata već, pre, njihovo
usložnjavanje, produbljivanje značenjskih nivoa.
Madijski odjek i recepcija «Patagonije» br. 2 bili su vanredni, od brojnih radio i
TV predstavljanja, promocija 'uživo' do natpisa u štampi i časopisima. Rečju,
«Patagonija» je definitivno ušla na kulturnu scenu Jugoslavije, postajući, uz magazin
«Košava», koji takođe beleži visoki uspon, zaštitni znak kulturne obnove i ekspanzije
Vršca, što je rezultat rada čitave generacije mladih vršačkih intelektualaca koji su odbili
da se pokore imperativu provincije sažetom u zapovesti «ne talasaj!».
Vršački strip autori započinju brojne i uspešne saradnje na raznim projektima u
drugim sredinama. Wostok i Lola objavljuju stripove u projektu «AUT - zidni strip
magazin» koji je realizovao «Pokret za mir» iz Pančeva. Pozitivna recenzija
6
«Patagonije» i «Krpelja» pojavila se u holandskom časopisu «Vera Kraut». Wostok, Lola
i Grabowski učestvuju na međunarodnom konkursu «Signet by War» i postižu zapažen
uspeh: uvršteni su u knjigu-zbornik radova koji prati izložbu. «Krpelj» nastavlja da
okuplja poznate alternativce ali i početnike, nudeći svima neortodoksnu, neformalnu
scenu za objavljivanje. Pojavljuje se i «Krpelj» br. 11 u potpunosti posvećen Lolinim
radovima. Zahuktava se rad na trećem broju «Patagonije», predviđenom da se pojavi u
1995. godini.

VRŠAČKI STRIP DEVEDESETIH 4

UBRZAVANJE

Celokupno stanje na YU strip sceni 1994.g. bilo je u znaku tihog, reklo bi se

bojažljivog okušavanja snaga i priprema za pravi proboj na otvorenu kulturnu scenu:
pojavilo se nekoliko strip izdanja na kioscima («Alan Ford», «Laso», «Sezam», «Balon»
sa domaćim radovima, te sveske Zagora, Komandanta Marka i drugih), nekoliko albuma
(uz Taličnog Toma i Asteriksa «Dečjih novina» i domaći «Kalokagarti» Milosavljevića i
Jovanovića, kao potvrda da i domaći klasični strip itekako ima dobre autore); strip
magazin «Tron» izlazio je relativno redovno ali se mogao nabaviti samo u knjižarama
(mada mu je mesto prevashodno na kioscima); stripovi su se često mogli videti u
galerijama, na izložbama i sličnim manifestacijama (u Gornjem Milanovcu, na
beogradskom Bijenalu domaćeg stripa), odnosno u književnim časopisima kakvi su
«Sveske», «Književna reč» (Lola i Wostok predstavljeni su u brojevima 447 i 451-452),
«Valjevska književna radionica», «Košava», «Eterna»... Rečju, godina u kojoj su se u
Jugoslaviji, posle skidanja sankcija, vlatili Diznijevi junaci, pripremila je teren za veliki
strip talas u 1995.g.

Godina jubileja
Početkom februara 1995.g. u Kragujevcu je održan Prvi salon domaćeg stripa,
koji je okupio gotovo sve domaće autore kako klasičnog tako i alternativnog stripa.
Nagradu «Zlatni kraguj za inovaciju» dobio je Wostok a za najbolji strip nominovani su
Lolini radovi iz njenog «Krpelja» broj 11.
Nepun mesec dana kasnije u Subotici je, u okviru XXXII Likovnih susreta,
otvorena izložba «60 godina stripa u Srbiji», koju je priredio strip kritičar i teoretičar (i
takođe autor) Slobodan Ivkov. Ivkov je uložio vanredan trud da prikupi, klasifikuje i na
izložbi i u obimnom katalogu predstavi svo blago domaćeg stripa, počev od prvog strip
kaiša «Avantura detektiva Harija Vilksa» Vlaste Velikića, iz 1935.g. Vršački autori
odnosno Vršačka strip scena našli su svoje mesto u ovom događanju. Izložba je iz
Subotice, tokom godine, preseljena u Novi Sad i Beograd.
U maju 1995.g. pojavljuje se «Patagonija» br. 3 u izdanju Kulturne radionice
«Avalon», koju su osnovali Budimir Babić i Goran Dimitrijevski (Babić je potpisan kao
direktor izdanja a Dimitrijevski je, kao i u «Patagoniji» br. 2, glavni i odgovorni urednik).
U novom broju «Patagonija» donosi radove vrščana: Loline beleške iz začudnog
sveta detinjstva, Genevrino cinično sagledavanje mračne svakodnevice rata i beznađa,
alegorijsku fantastiku Bude i Grabowskog, pročišćeni artizam J. Škode (bivšeg
7
Mučibabića), bizarnost Medioktriteta te parodiju humorističkog stripa Atme. Zajednička
karakteristika pomenutih stripova je očigledan napredak kako u grafičkom izrazu tako i u
građenju priče. Uz vrščane u «Patagoniji» br. 3 su rafinirani crteži A. Zografa, ilustracije
S. Stojanovića, posprdni strip Bojana Redžića te kraći radovi Grubanova, Cara Bote i
Damira Šmita. Svetski alternativni strip predstavljaju takve veličine kao Mark Martin i
Džim Vudring; njihovim pojavljivanjem na ovim stranicama «Patagoniji» je priznat svetski
kvalitet i značaj.
«Patagoniju» br. 3 materijalno su pomogli «Professo», «CBA poslovni sistem»,
«Nino komerc» i PP «Ruža», nastavljajući tako svojevrsnu tradiciju sponzorisanja
vršačkog stripa koju je započeo Živko Nedić, vlasnik fotokopirnice u kojoj su umnožena
prva vršačka alternativna izdanja. Imena ovih ljudi utoliko je važnije pomenuti jer je u
Vršcu i dalje postojao određeni otpor prema ovom stvaralaštvu. No, ako je zaziranje od
stripa u mestu izdavanja «Patagonije» i dalje opstajalo, ovo izdanje je prihvaćeno sa
puno pohvala u drugim sredinama. Pozitivni članci u časopisima i kontakti sa strip
autorima bilu su potvrda da se «Patagonija» i njeni stvaraoci kreću pravim putem.
Kulturna radionica «Avalon» uspela je da objavi «Patagoniju» broj 4, nepunih 6
meseci posle broja 3, što je bio nemali podvig ostvaren uz pomoć DD «Uča», Galerije
«Art», Parfimerije «Helena», Galerije «Casa Bela», «Studija BMR», PP «Ruža»,
Omladinskog uslužnog servisa i «Grafic electronica». Težište ovog broja je na gostima,
domaćim (Ivana, Zograf, Redža, sjajni Zoran Cvetković sa neobičnim mornarem
Popajom, Basa, Pit Reef...) i stranim (već znana Julie Doucet i njen strip dnevnik,
vizuelno izuzetni Ambre, E. Theriault...). Od vrščana se pojavljuju Lola, Škoda, Odin i
tandem Wostok/Grabowski sa prvim delom stripa «Luna», rađenim po motivima stripa
braće Nejgebauer «Prvi ljudi na Mesecu» iz 1953.g. (koji je, opet, inspirisan istoimenom
knjigom H. Dž. Velsa, klasika naučne fantastike). «Luna» pleni izuzetnom likovnošću,
kjaroskuro kontrastiranjem i modernošću pripovedanja. Saradnja dva umetnika donela je
osoben senzibilitet zapažen od svih strip znalaca. Potonji rezultati opravdali su ovaj
stvaralački eksperiment.
«Patagonija» br. 4 imala je nekoliko zapaženih gostovanja-promocija koje su
potvrdile da je, nakon perioda probijanja iz anonimnosti i dokazivanja sopstvenog
postojanja, Vršački strip pokret kročio na novu stepenicu razvoja, na kojoj dokazuje
svoje vrednosti, usavršava se, razgranava. Osim u uspehu magazina «Patagonija»,
stasavanje se ogleda i u pojedinačnim rezultatima.
Wostokovi i Lolini stripovi objavljeni su u slovenačkom magazinu «Stripburger»,
koji je počeo da predstavlja radove umetnika sa prostora bivše Jugoslavije, doprinoseći
uspostavljanju kontakata i saradnje među mlađim stvaraocima odnosno njihovoj
promociju van matičnih sredina. Lola je gostovala u holandskom projektu «Woman
Against War». Wostok (očito najagilniji vršački strip autor), zajedno sa Grabowskim i
Odinom, uspešno učestvuje na međunarodnom konkursu «Formaline», na kome su su
Jugosloveni, po broju i kvalitetu učesnika i radova, nametnuli kao četvrta evropska strip
sila. I na konkursu «Anti nazi» i «Eko strip» vrščani su imali zapaženo učešće.
«Valjevska književna radionica, književni list za posebnu upotrebu» u broju 4 za
jesen 1995.g., objavio je separat pod naslovom «Vršački strip projekat», koji čini uvodni
tekst (sa hronologijom razvoja dešavanja na vršačkoj strip sceni 90-tih) i strip table
Wostoka/Grabowskog, Lole, Miše Mičića - Atme, Odina/Genevre, Jozefa

8
Škode/Mučibabića i Grabowskog. I na ovaj način ukazano je na značaj i vrednost onoga
što se na polju 9. umetnosti radi u Vršcu.
«Književna reč» je u broju 563/464 predstavila Borislava Grabovića -
Grabowskog, «posle Wostoka i Lole trećeg bitnog autora 'vršačkog talasa'». Kao
ilustracija njegovog rada osim jedne samostalne table objavljen je i zajednički rad sa
Wostokom - deo serijala o devojčici Popošak i psu Cveću, koji će doživeti i svetsko
objavljivanje.
Uprkos jubileju, 1995.g. nije ispunila očekivanja. Strip scena jeste obogaćena sa
čak dva broja «Patagonije» ali je zato «Tron» bio na izmaku snaga, šire podrške stripu
nije bilo niti se mogla očekivati. Strip umetnici ostali su, kao i ranije, prepušteni sebi,
svom entuzijazmu koji se graniči sa tvrdoglavošću.

VRŠAČKI STRIP DEVEDESETIH 5

ŠIRENJE

Zamah iz prethodnih godina nosio je jugoslovenski strip, u kome nesporno

dominira autorsko-alternativna-andergraund opcija, sve dalje i sve šire, što u granicama
matične države što u bližem i daljem inostranstvu. U, za noviju istoriju jugoslovenskog
stripa izuzetno značajnoj publikaciji, «Signed by War» koju je izdala holandska fondacija
AWA, objavljeni su radovi Leonida Pilipovića, Redže, A. Zografa i Wostoka. Zografovi i
Wostokovi radovi pojavili su se u holandskom izdanju «Zona 5300». Na skopskom
festivalu «Strip and Sound» učestvovali su Ivana Filipović i Wostok. U izdanju
ljubljanskog «Stripburgera» stigla su izdanja «Eko strip» i kalendar «Anti-nazi» sa
radovima Lole, Wostoka i Grabowskog. Selektori festivala «Bronzen Adhemar
Stichting», organizovanog od strane belgijskog društva za promociju stripa, među 92
nagrađena autora iz celog sveta, svrstali su i Lolu, Wostoka i Grabowskog. Njihovi
stripovi objavljeni su u impozantnoj knjizi i na CD romu.
Veliku promociju jugoslovenski strip je imao na United Kingdom Comic Art
Convention (UKCAC), održanoj u Londonu od 1-15 marta 1996.g. Na poziv direktora
festivala Franka Plourajta, manifestaciji je trebalo da prisustvuje čak 13 srpskih strip
autora, kritičara i urednika ali je, uprkos preporuke Republičkog zavoda za
međunarodnu kulturnu i naučnu saradnju, otputovalo samo četvoro predstavnika. Ipak,
pripremljena je brošura sa istorijom srpskog stripa, biografijama uglednih strip autora,
urađen je plakat, izloženi radovi 20-tak umetnika i veliki broj publikacija od onih iz 1935.
g. do najnovijih (među njima je važno mesto zauzela i «Patagonija»). Srpski strip je od
uvaženih poznavalaca iz celog sveta prepoznat kao izuzetno kvalitetan i atraktivan.
«Patagonija» broj 5
Proleće 1996.g. donelo je najpre strip magazin «Strip mania» u izdanju «Luxor
co.» koja je nešto ranije počela da objavljuje sveske o avanturama super-heroja u
potpuno domaćem 'izvođenju'. «Strip mania», koju je uređivao poznati autor i
popularizator stripa Vlada Vesović, trebalo je da ponudi ozbiljniji domaći strip, pre svega
onaj klasičnije koncepcije. U prvom broju objavljen je i strip «Građanin Žika»
Grabowskog (parodija «Građanina Kejna»). U sledećim brojevima, među značajnim
9
aktivnim autorima, pojavili su se Vladimir Stankovski (rođen u Plandištu, školu pohađao
u Vršcu, grafički urednik u časopisu «Vreme») te Wostok i Grabowski, u brojevima 6 i 7,
sa dva dela serijala «Popošak i Cveće», razbarušenom fantazmagorijom o kojoj je
pohvalno pisao Džim Vudring, pošto je neke table video na UKCAC-u. Vudringova
fascinacija bila je tolika da je putem pisama stupio u kontakt sa Wostokom, a u svom
časopisu «Jim» preporučio ovaj strip za objavljivanje.
U maju se pojavio i novi, peti, broj «Patagonije», ovaj put u izdanju «Art
multimedija»; direktor izdanja je Ćamil Hasanović. Grafički kvalitetno urađen broj otvara
nekontinuirani nastavak (prvi deo izašao je u broju 3, u broju 4 ga nije bilo) Atminog
parodijskog stripa «Kapetan Kalk» (ipak, i ovo pojavljivanje je uspeh jer Atmu godinama
prati maler da ga svi hvale a niko ne objavljuje; magazin «Finesa», u kome su se
pojavljivale njegove humorističke table, na žalost, nije stigao dalje od trećeg broja u
1994. odnosno 1995. godini). Drugi deo 'dobio' je i strip «Luna» Wostoka i Grabowskog;
u njemu se prate doživljaji junaka na Mesecu, među tamošnjim starosedeocima. Od
vršačkih autora zastupljeni su, u malom «female block-u», Lola te Ingrig+Odin.
«Patagonija» broj 5 donosi i stripove A. Zografa, Base, Ivane F., Grubanova (velikog i
prijatnog iznenađenja), grupe Momci, intervju Lole i Wostoka (propitivao ih je Redža),
Ricka Gagnona iz Kanade, prvi deo stripa o jednonogoj Šnuki i oživeloj mumiji Oziju iz
pera Ruijtersa i Crielaarda (Holandija) i već prepoznatljivu Julie Doucet.
Paralelno sa realizacijom pete «Patagonije», vršačka likovna umetnica Vesna
Tokin je snimila video film po Wostokovom stripu «Prorezi na krinki». Time je otvoreno
novo poglavlje u razvoju Vršačkog strip pokreta koji će krenuti u potpuno neočekivanog
pravcu. Video rad je prikazivan na promocijama «Patagonije» ali je imao i svoj
samostalan umetnički put šireći glas o stripu i među publikom koja ne pripada krugovima
ljubitelja 9. umetnosti. Film uspešno prati mračni i mistički ton predloška, nadograđuje ga
specifičnom dinamikom koje nose pokretne slike i njihovo trajanje u vremenu.
Redakcija «Patagonije» raspisala je Konkurs za najbolji YU strip bez reči, na koji
su, ubrzo, počeli pristizati radovi kao potvrda atraktivnosti ovog poduhvata.

Nagrade i susreti
Leto 1996.g. donosi Vršcu «II likovni bijanele mladih», manifestaciju
jugoslovenskog obuhvata i značaja, koja je već prvom 'seansom' uzbudila duhove
svojom nekonvencionalnošću i hrabrošću. Živko Grozdanić Gera, 'spiritus movens'
čitavog dešavanja uspeo je da priredi i II bijenale, na čast svom gradu, i u njemu
hepening-izložbu pod naslovom «Crni strip». Mesto dešavanja ove multimedijalne
igrarije bio je podrum u ulici Vaska Pope 2, u kome su izloženi crteži i stripovi A.
Zografa, Wostoka i Grabowskog i video rad Vesne Tokin. Spoj crteža i slike odnosno
ambijenta i čitave atmosfere iznedrio je izuzetno umetničko dešavanje.
Vrelina leta nije usporila ni Wostoka koji je izbacio-umnožio nekoliko novih
brojeva «Krpelja», ne držeći se uvek linearnog redosleda (npr. broj 16 pojavio se pre
broja 15), odnosno ostajući veran svom ritmu izlaženja koji je - bez ikakvog ritma. U
svakom slučaju, «Krpelj» 14 posvećen je strip autorkama, 15 donosi urnebesnu storiju
«Gusle u svemiru» koja je zajedničko scenarističko-crtačko delo Wostoka, Moskovskog,
Redže, Laze i Vase; konačno, broj 16 je gorka Wostokova satira po priči Nabora
Devolca «Autobus».

10
 Rana jesen odnosno Grožebalska svetkovina donosi Vršcu još jedno
iznenađenje - «Prvi vršački strip susret», u organizaciji Društva prijatelja Vršca «Vršac
lepa varoš» koje na ovaj način pomaže i promoviše alternativni strip. Susret je okupio
10-tak autora, izdavača i pisaca spremnih da se druže i razmenjuju iskustva i ideje,
odnosno da zajednički stvaraju. Mada sasvim skroman, bez pompe i podrške institucija,
Susret je zračio neposrednošću i entuzijazmom kao zalogom za buduća događanja i
saradnju.
Drugi važan događaj jeseni 1996.g. jeste dodela Nagrade oslobođenja grada
Vršca koja je, sasvim iznenada, pripala strip umetnicima Wostoku i Grabowskom. Tako
je vrednost i značaj delanja mladih stvaralaca priznata i od strane 'društveno-političke
zajednice' u kojoj rade. Za dobar deo njihovih sugrađana bio je to prvi susret sa onima
koje prepoznaju u svetu.
Na široj YU strip sceni pojavilo se nekoliko izdanja alternativnog usmerenja: nulti
broj «Lavirinta» iz Čačka, sa, između ostalih, stripovima Wostoka i Grabowskog;
novembra se pojavio prvi broj «Stripera», urednika i izdavača Radovana Popovića, sa
jednom Wostokovom storijom (i sledeći brojevi «Stripera», u 1997. i 1998.g. redovno će
donositi radove ovog autora); fanzini «Tit-Bit», «Foton», «Warsaw», «Crni kreč»...
Paralelna alternativna izdanja, u bilo kom obliku (fotokopirnom ili štampanom), temelj su
dešavanja u stripu, bez njih sve bi bilo paralisano. Stoga sve više autora odlučuje da
uradi svoj fanzin i distribuira ga prijateljima, što umetnike vezuje u razgranatu mrežu
saradnje i druženja, većinom lišenog (mada ne uvek) netrpeljivosti i sujete. No, uprkos
relativno otvorenim kanalima informacija postaje teško pratiti sve projekte i izdanja
upravo zbog njihove brojnosti što, sa svoje strane, potvrđuje proces ekspanzije
domaćeg stripa u zemlji i inostranstvu.

VRŠAČKI STRIP DEVEDESETIH 6

BEZ KOMENTARA

Prva polovina 1997.g. donela je nova objavljivanja radova vršačkih strip autora u
domaćim i inostranim publikacijama. U martovskom broju Časopisa za književnost i
kulturu «Reč» (31/97), u rubrici 'Strip scena' koju uređuje Aleksandar Nikolić, kritičar i
teoretičar stripa, pojavio se kompletan strip album Wostoka i Grabowskog «Luna» na,
čak, 54 table. Obzirom da je, do tada, strip u prestižnoj «Reči» bio ograničen na tek
nekoliko stranica, objavljivanje čitave priče odjednom simptomatičan je presedan koji
potvrđuje da je u pitanju vanredno uspešno i vredno delo izuzetne likovnosti.
Wostok se pojavio i kao autor jednog strip kaiša u zajedničkoj priči koju su uradili
holandski i ovdašnji strip autori (Marsel, Inktvis i Pontijak odnosno A. Zograf, Leo fon
Punkenstein i Wostok) za zidni magazin «AUT 3», u izdanju Pokreta za mir iz Pančeva;
reč je o publikaciji štampanoj u formatu plakata što omogućava da bude lepljena na
javnim mestima.
Agilni Wostok zastupljen je i u internacionalnoj antologiji stripova zasnovanih na
snovima «Flock Dreamers» koju za «Kitchen Sink Press» uređuju A. Zograf i Bob
Kathman.
Vršački strip autori uzeli su učešće i na zanimljivim domaćim konkurima na temu
džeza odnosno pozorišta u stripu.
11
 Leto će doneti jednu neočekivanu ali zanimljivu pojavu na vršačkoj strip sceni -
naime, pojavljuje se mini strip sveščica «Glorian Day u maloj gnstičkoj epizodi 'Glorian
Day Case, the'». U pitanju je strip eksperiment mladog pesnika, proznog i dramskog
pisca Duška Vlajkovića Mitrovanova alias Glorian Day-a, u kome on uspešno koristi
grafičke mogućnosti kompjutera i stvara sarkastičku igrariju o željama i mogućnositma.

II strip susret
Krajem septembra održan je 'II vršački strip susret', ponovo u organizaciji
Društva prijatelja Vršca «Vršac lepa varoš». Susretu je prisustvovalo 10-tak zapaženih
stvaralaca alternativnog stripa odnosno izdavača i kritičara. Mesto oficijelnog dela
susreta bila je galerija Morariu, u kojoj je otvorena izložba kolektivnog rada svih prisutnih
- strip «Život u Bolidvudu», rađen po scenariju Wostoka (preciznosti radi podsetimo da je
prvi strip susret delom održan u Gradskoj biblioteci). Izložbu završenih tabli otvorio je
poznati strip teoretičar Vasa Pavković. U okviru ove večeri predstavljen je i strip album
«Nikad se ne zna» tandema Wostok/Devolac (izdavač «Vršac lepa varoš») i strip film
«Kosmičke pirane» u režiji Vesne Tokin.
Album «Nikad se ne zna» donosi pregršt apsurdističkih priča o svakodnevnom
konformizmu odnosno ovdašnjem 'narodnom' mentalitetu. Wostokova sklonost
sarkazmu našla je u piscu Devolcu (kome je 1996.g. u Matici Srpskoj objavljena zbirka
priča «Daljinski samoupravljač») duhovnog i kreativnog sabrata.
Strip film «Kosmičke pirane» rađen je po Wostokovom originalnom scenariju;
njegova priča o 'nebeskom saboru naivne umetnosti' pleni vrcavom duhovitošću,
dadaističkim i nadrealističkim detaljima i manirima, aluzijama na političko okruženje i
duhovno siromaštvo turbo folk Nebeskog naroda. U filmu 'glume' vršački strip autori
Nabor Devolac, Wostok, Grabowski odnosno impozantne «face i pojave».
Oduševljenost novim medijem odvešće Wostoka u scenarističko-rediteljski debi film
«Život u Bolidvudu» u kome su poznati strip heroji Zagor i Čiko nakalemljeni na
prepoznatljivi ovdašnji turbo folk milje. Film uspešno koristi strip tehniku 'novog
primitivizma' koja potcrtava karikaturalnost situacija. U filmu glumi oprobana ekipa strip
autora i drugova. Strip filmovi naići će na veliko interesovanje odnosno odobravanje
šarolike publike kojoj su, na raznim promocijama i sličnim manifestacijama, prikazivani.
Time je otvoreno još jedno polje istražavanja vršačkih stripadžija.

Bez reči
Kraj septembra 1997.g. donosi novu «Patagoniju», sada strip magazin-knjigu
broj 6-7, naslovljenu sa «No Comment». Izdavač (koji se nije proslavio agilnošću po
pitanju distribucije odnosno konačnog doštampavanja tiraža) je «Audiodata» Beograd;
direktor izdanja je mr Bratimir Joksimović a urednik Goran Dimitrijevski. Na impozantnih
128 strana objavljeni su radovi prispeli na Konkurs za najbolji YU strip bez reči. Pozivu
se odazvalo 50-tak autora, od početnika do već afirmisanih imena, što je otvorilo
svojevrsnu lepezu raznorodnih stilova, poetika i načina izražavanja. Na ovaj način
dobijen je presek trenutnog stanja na YU strip sceni odnosno dobijena je antologija
radova koja ima veliku kulturnu vrednost. U magazinu-knjizi našlo se 30-tak najrazličitijih
stripova a žiri u sastavu Nikola Caran, akademski slikar, Ilija Bakić, pisac, i Goran
Dimitrijevski, strip autor, nagradio je najbolji strip (Grupa Momci), najbolji crtež (Ivan
Grubanov), najbolju priču (Wostok/Grabowski) te pohvalio radove Redže, Simona
12
Vučkovića i Alekse Gajića. Takođe je objavljen i poziv autorkama da šalju radove za
sledeću «Patagoniju» koja će biti posvećena 'ženskom stripu'. Sponzori ovog broja
«Patagonije» bili su Fond za otvoreno društvo, NIJPK «Vršačka kula» i SO Vršac.
«Patagonija» bez reči privukla je veliku pažnju medija, dobila niz povoljnih kritika
odnosno pohvala na promocijama što je potvrdilo njen kvalitet i značaj za YU strip
scenu.
Finale 1997. i prvi meseci 1998.g. protekli su u znaku velikog priznanja
jugoslovenskom stripu u Evropi. Pojavio se, naime, specijalni broj slovenačkog
magazina «Striburger» pod naslovom «Stripburek». U pitanju je panorama stripa u
Istočnoj Evropi, od Albanije do Rusije, kojom je «Stripburger» nastavio da prati i
predstavlja dešavanja na polju 9. umetnosti u okvirima EX YU država odnosno bivšeg
Istočnog bloka. Pored uvodnog članka o stanju stripa u određenoj državi objavljene su i
table najzanimljivijih umetnika; sve je to prevedeno na engleski jezik i tako dostupno
zainteresovanima širom sveta. U ovoj knjizi jugoslovenski strip 90-tih zauzima čak
trećinu od ukupno 160 strana, kao ubedljivo najzanimljivija i najinventivnija scena. U
reprezentaciji YU strip autora svoje mesto su izborili Lola, Wostok i Grabowski a
«Patagonija» je označena kao važno strip izdanje.
Paralelno sa ovim uspehom nižu se i drugi međunarodni 'izleti' vrščana iz sveta
stripa. Radovi Lole i Wostoka objavljeni su u još jednom specijalizovanom izdanju
«Stripburgera» posvećenom stripovima prispelim na međunarodni konkurs sa temom
života hendikepiranih. Na internacionalnoj izložbi fanzina u španskom gradu Ourensu
predstavljen je i Wostokov «Krpelj». Holandski magazin «Monguci» štampao je strip
Wosotka i Devolca «Pas je čovekov najbolji prijatelj» a u engleskom časopisu «Topaz -
Psihodelika» pojavili su se Wostokovi samostalni stripovi. U Engleskoj su vršački
umetnici Wostok i Grabowski postigli svoj do sada najveći internacionalni uspeh -
izdavačka kuća «Slab-o-concrit» objavila je u obliku strip knjige na 70 strana, njihov strip
o fantazmagorijskim avanturama Popoška i Cveća, pod naslovom «Tata je daleko...
Moramo ga naći!» Izuzetno pohvalan predgovor izdanju napisao je znameniti Džim
Vudring.

VRŠAČKI STRIP DEVEDESETIH 7

I DALJE NAPRED

Aktivno proleće 1998.g. preraslo je u toplo strip leto. Wostok je učestvovao u

Sarajevskoj strip radionici na koju ga je pozvala Akademija likovnih umetnosti Bosne,
zajedno sa A. Zografom, kao učesnicima iz Jugoslavije, odnosno zajedno sa strip
autorima iz Slovenije i Hrvatske. Radionica je, pored predavanja i izložbi, 'proizvela' i
zajednički strip fanzin učesnika.
Goran Dimitrijevski Dima je, u okviru priprema za novu, 'žensku' «Patagoniju»,
sarađujući sa Ženskom alternativnom scenom «Luna», bio domaćim i predavač u Strip
radionici koja je, u prostorijama Urbane radionice, okupila nekoliko polaznica
zainteresovanih za tajne 9. umetnosti. U radu su polaznicama pomagale i gošće, strip
autorke iz Beograda. Strip radionicu u istom prostoru, nešto ranije, vodio je i Wostok.
U beogradskom bioskopu «REX», juna 1998.g., održana je petodnevna
manifestacija «Ekser» koja je okupila strip autore i izdavače fanzina iz Slovenije, Bosne,
13
Makedonije i Jugoslavije. U poznatom centru alternativne kulture svakodnevno su crtani
fanzini koji će biti objedinjeni, na kraju dešavanja, u knjigu «Ekser». Među
predstavljenim fanzinima bio je i «Krpelj». Bioskop «REX» i Radovan Popović (izdavač
«Stripera») objavili su, povodom istoimene izložbe, publikaciju «- + -=+ Novi autorski
strip u Srbiji»; na izložbi su bili i radovi Grabowskog, Wostoka, Lole i Vladimira
Stankovskog.
U okviru «Trešnjarskih večeri» u Valjevu su, u galeriji «34», o «Patagoniji»
govorili Zoran Stefanović, Goran Dimitrijevski i Ilija Bakić. Sa domaćinima, alternativnom
strip grupom «Crni kreč», gosti su realizovali i hepening koji je podrazumevao kreiranje
prostora, izložbe i 'pačvork' strip «Zla kob u valjevskoj krečani». Sličan, multimedijalan
način predstavljanja «Patagonije», nekoliko meseci ranije uspešno je 'funkcionisao' u
Kulturnom centru Novog Sada.

Susreti, filmovi, publikacije

Već tradicionalni Vršački strip susret, treći po redu, desio se krajem septembra,
ponovo u organizaciji društva «Vršac lepa varoš». Po oprobanom receptu gosti i
domaćini su kolektivno radili na novom stripu «Užas u Bolidvudu», nastavku
prošlogodišnjeg «Života u Bolidvudu». Istoimeni strip-film snimio je i na susretima
prikazao režiser-scenarista-snimatelj-glumac Wostok, zajedno sa još jednim
razbarušeno-provokativnim filmom imena «Najveće društveno zlo» u kome glumi 'nova
nada vršačkog stripa', penzioner mladog duha, Boća (Wostokov otac i Lolin deda;
njegovim izlaskom na strip scenu uspostavljena je prva YU strip dinastija). U nastavku
programa strip susreta svirala je anti-rok grupa «M.U.LJ.».
Postojala je namera da se na susretima predstavi nekoliko novih strip izdanja ali
je najveći broj njih ostao, u tom trenutku, nerealizovan na šta se prisutni nisu puno
obazirali jer je takvo stanje potpuno 'normalno' za domaći strip. Pojava novog broja
poznate ili sasvim nove publikacije uvek je događaj za sve iz sveta alternativnog stripa.
Nepostojanje odnosno teško opstajanje izdanja zaštitni je znak ove umetnosti kod nas
ali i, uz invenciju i sklonost eksperimentu, osnovni podsticaj koji 'tera' umetnike da se
dovijaju i snalaze na svakakve načine ne bi li publikovali svoj rad.
Izdanje koje je predstavljeno na susretima bila je «Striptokoka» Glorian Day-a
odnosno Mitra Vladuša, jedinog pripadnika «flash:beat:napalm:pop» pravca koga je ovaj
sam i izmislio. Day-Vladuš nastavlja da se, u saradnji da kompjuterskim programom
Corel Xara, poigrava globalnom svakodnevicom.
Oktobarsko-novembarski broj holandskog magazina za alternativni strip i kulturu
«Zona 53000», koji izlazi u Roterdamu, objavio je, kao ekskluzivni prilog, Wostokov strip
«Konačno rešenje», rađen po motivim proze Franca Kafke. Wostok je, uz A. Zografa,
učestvovao, po pozivu, na Oktobarskom likovnom salonu u Beogradu, što je itekako
važan proboj u etablirane i stripu ne preterano naklonjene krugove akademske likovne
umetnosti. U međuvremenu se privodi kraju obiman rad na «Patagoniji», pristižu radovi
autorki iz zemlje i sveta. Goran Dimitrijevski, strip autor i urednik «Patagonije», održao je
studentima predmeta psiholingvistika, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, oktobra
1998.g, predavanje «Jezik stripa». Ko-predavač je bio poznati strip autor Branko Kerac.
Na «Multimedijali kreativne mladosti» u Gradskoj bibliotevi Vršaca, pred novu godinu,
Wostok je izložio nekoliko svojih strip tabli te prikazao film «Najveće društveno zlo».

14
 U «Zoni F»
Februar 1999.g. donosi «Patagoniju» broj 8-9, strip magazin-knjigu naslova
«Zona F»; izdavač je vršačka Ženska alternativna scena «Luna», glavni i odgovorni
urednik Goran Dimitrijevski a sponzori Fond za otvoreno društvo, Otvoreni klub Vršac,
Vršačka pivara «Šampion», štamparija «Tuli» i Multimedijalni centar. Na više od 120
stranica, nova «Patagonija» predstavlja stripove domaćih autorki, onih afirmisanih i onih
koje tek kreću u svet priča u slikama, odnosno stripove poznatih svetskih autorki; radove
prate i kratka promišljanja sopstvenog rada umetnica i delovi njihovih intervjua. Svi
tekstovi su prevedeni na engleski odnosno srpski. Kao i u prethodnom broju i u novom,
«Patagonija» nudi antologijski presek jednog segmenta YU strip scene i već po tome
nosi značajnu kulturnu vrednost (koju dopunjuje činjenica da je prvi jugoslovenski
projekat ovakvog profila). Mnoštvo radova sasvim novih autorki otkriva potencijal koji
obećava zanimljiv period odnosno uspešnu budućnost ženskog stripa i, uopšte, domaće
strip scene. «Patagonija» je svojim pozivom autorkama potakla, takoreći isprovocirala
razvoj i oglašavnaje nedovoljno eksponirane ženske energije u stripu, što je rezultiralo
nizom zanimljivih ostvarenja; istovremeno je potvrđena značajna uloga ovog magazina u
domaćim strip dešavanjima.
Neposredno pre oficijelne promocije «Patagonije» u vršačkom Klubi «Bili»,
predstalvjeni su Wostokovi strip filmovi; projekciji su prisustvovali i gosti iz ljubljanskog
«Stripburgera». Organizator dešavanja bio je Budimir Babić. «Bili» je u nekoliko navrata
bio mesto predstavljanja «Patagonije» odnosno vršačkih stripadžija.
Nova «Patagonija» predstavljena je i u Galeriji «Šampion» u Vršcu, polovinom
februara, a u martu je «Patagonija» čak u dva navrata promovisana u beogradskom
bioskopu «REX». Najpre je to učinjeno u okviru osmomartovske proslave koju je
organizovao Centar za ženske studije a nedugo potom u okviru multimedijalnog
predstavljanja još dva strip izdanja: dugoočekivanog «Katalog Ekser» koji na 90 strana
sadrži fanzine odnosno tekstove nastale na istoimenoj manifestacjiji iz 1998.g. i strip
sveske «Čovek iz bunara» rađene po priči Nabora Devolca, takođe na prošlogodišnjem
Ekseru. Oba puta istaknuta je aktivnost i vrednost nove «Patagonije» a autori su pozvani
da za sledeći broj pošalju radove na temu budućnosti; radni naslov novog broja je
«Patagonija Nostradamus».
Beleženjem ovih događaja feljton dostiže vreme današnje (poslednji nastavci
pisani su za vreme uzbuna zbog vazdužne opasnosti). Ovo svakako nije bila detaljna
istorija dešavanja na vršačkoj strip sceni 90-tih već pokušaj da se opiše njen nastanak,
razvoj, širenje, ulazak na jugoslovenske i svetske strip horizonte i zauzimanje
zapaženog mesta na njima. Vršački strip prešao je put od lokalnog do evropskog i
svetskog, u prostor-vremenu koje je u najblažem vidu bilo indiferentno a mnogo češće
neprijateljski raspoloženo prema njemu. U ovom trenutku vršački strip je za svoj grad
izborio status jednog od najsnažnijih centara i žarišta YU stripa 90-tih. Na pojedinačnom
nivou nekolicina stvaralaca je stasala u izgrađene umetnike, prepoznatljivih kvaliteta i
poetika; drugima je strip bio i ostao ljubav kojoj se povremeno vraćaju dok su treći otišli
u nove intelektualne prostore. Svi zajedno kreirali su jedan period neponovljivog
oduševljenja, entuzijazma, agilnosti i alternativnosti što ih može, i treba, ispunjavati
ponosom.

15
 PATAGONIJA - uvodnici
PATAGONIJA STRIP DREAM PRVI PUT NEKA TVOJA GLAVA BUDE SAMO TVOJA
BRIGA, IZLOŽBA, KATALOG, DOM OMLADINE VRŠAC 05.07. - 25.08.1993.

PATAGONIJA je samostalni projekat vršačkih strip autora (uz malu pomoć druga
iz komšiluka), skrivenih iza 1000 pseudonima (svaki) pred apatijom neme većine, i
besom strip čistunaca kojima se na reč „andergraund“ diže kosa (ako je imaju) na glavi
(ako je imaju). A taj tzv. „andergraund strip“ samo je još jedna etiketa za diskvalifikaciju
nečijeg kreativnog rada.

Crno bele priče u slikama i slike u pričama koje ovde možete videti, pokazuju
koliko je mnoštvo oblika u koje se uliva glas duše. Odricati im iskrenost i vrednost u ime
nekakvih šablona ravno je zločinima spaljivanja knjiga.

Poželimo autorima nove brojeve Patagonije jer talenta i volje neosporno imaju. A
za tuš će se već nekako snaći.

P.S.

A zašto se ovaj projekat zove ako kako se zove, iskreno rečeno, pojma nemam.

PATAGONIJA 2, 1994.

PATAGONIJA ŽIVI!

Uprkos svemu (ako izlazite na ulice znate već čemu) i svima, male, uokvirene
sličice sakupljene pod imenom Patagonija, ponovo stižu do istomišljenika, ovog puta čak
i brojnije i reznovrsnije.
Nude vam se crno-beli hodnici u kojima žive maskirani pajaci i mačak sa ručnim
bacačem, sobe sa zvonkim (pomalo gorkim) smehom, odrečan odgovor na evolucionu
ponudu. A kad izađete (kroz grobnice) napolje, čekaće vas šator iskušenika, vetar i
mnoštvo snova i košmara (jedan ča u boji) izgrebanih na crnoj ploči kolektivne
podsvesti. Fijuk rata zapleće se sa linijama dečijeg sveta.
Ekskluzivno, Patagonija 2 donosi radove dva kanadska autora (objavljene uz
njihovu psmenu saglasnost, što je više nego retko kod nas) koji dokazuju tezu o
jedinstvenom, globalnom osećanju (ne)postojanja jedinke u onome što se zove vreme, i

16
rad verovatno najmlađeg strip autora - Lole, kojoj su tri godine, kao dašak onog
doživljaja, one začuđenosti kojoj bismo se svi rado vratili.
Eksperiment je ključna reč za svetove koji vas očekuju. Eksperiment iskušavanja
granica medija ali i smisla reči i crteža, predrasuda i učenosti, nesmetanog stavljanja
znakova pitanja. Da li je za to odrednica „alternativni“ ili „andergraund“ ili „art“ strip (ili
možda neka sasvim druga) odgovarajuća - odlučite sami.
Ime je, čini se, ipak, najmanje bitno.
P.S.
A zašto Patagonija?
Mogući odgovor dao nam je Gian`s Leone, svetski putnik na biciklu. On reče da je
Patagonija čudno mesto na kome, pod velikim nebom, žive čudni ljudi. I tamo, verovali ili
ne, ništa nije čudno.

Ako vam se Patagonija-svet dopada, javite nam se.

UVODNIK ZA „PATAGONIJU“ BROJ 3, 1994.

Na mapi duhovnog stvaralaštva koje se (poprilično) poklapa sa granicama države

u kojoj živimo „Patagonija“ pokušava da otvori nove horizonte i postore za jedan
poseban način razmišljanja i izražavanja u pričama u slikama, način koji teoretičari
svrstavaju pod odrednice „andergraund“ i „alternativni“ strip.

Osnovi principi takvog stripa dobrano su poznati u inostranstvu dok je kod

nas čitav koncept još uvek na početku. No, to što mi počinjemo da radimo nešto što
tamo daleko više nije čak ni novina nije razlog za osećaj inferiornosti. Naprotiv.

Radovi domaćih autora nisu se sveli na kopiranje tuđih radova već su

stvorili i stvaraju jedan sasvim novi, specifični strip duboko uronjen u ovdašnje vreme,
mesto i iskustvo.

Da je to zaista tako dokaz su i stripovi iz „Patagonije“ koji su prihvaćeni u

bližem i daljem svetu koji sigurno ne bi bio zainteresovan za puku krađu sopstvenih
dela.

Dokaz da se pojavljuje nešto novo i vredno je, u krajnjem slučaju, i ovaj

treći broj „Patagonije“ u kome ravnopravno, rame uz rame, stoje stripovi naših i stranih
stvaralaca, po mnogo čemu vrlo bliski no i jasno različiti.

Ali, još uvek smo na početku. Trebaće još mnogo rada, strpljenja da se na
dobrim temeljima izgradi visoka kuća ovog vida 9. umetnosti Osnovne ideje
andergraund/alternativnog stripa: nekonvencionalnost, eksperiment, odbijanje
17
priznavanja bilo kakvih teorija, ideje su i „Patagonije“ Granice „Patagonija“ stripa su
samo one koje autor sebi nametne. Svima njima/nama „Patagonija“ pruža ruku dobre
volje.

Prihvatite je.

PATAGONIJA No 4, oktobar '95

O ALTERNATIVI

Kao i sve pojave koje u sebi adrže mnoštvo raznovrsnih elemenata i alternativni
strip se najlakše može odrediti negativnom definicijom odnosno onim što nije. Po takvoj
definiciji alternativni strip bi bio sve ono što nije komercijalni strip. Ovo je
najjednostavnija ali i najneodređenija pa stoga i netačna tvrdnja. Ipak, ona egzistira u
razgovorima na temu stripa bez obzira na svoju pogodbenost. Tako se stripu čini
medveđa usluga: kad se već /vrlo teško/ pristane na bilo kakvo razmatranje stripa kao
umetnosti /a ne kič-šund otpada/ analitičnost se zamenjuje uopštavanjem koje nosi
pečat prilike/potrebe za koju se čini. Komercijalni /ili je ipak oblja odrednica klasični;
komercijalno je ekonomska a ne generična odrednica/ i alternativni strip isuvuše su
složeni i međusobno prepleteni da bi se olako i striktno ubacili u strogo odeljene fijoke.

Klasični strip je u vreme svog nastanka svakako bio alternativna pojava spram
tekstualnog i vizuelnog izražavanja. Spoj ova dva elementa u stripu rezultirao je
specifičnim amalgamom za koga važe posebni zakoni. Pored komičnog, na gegu
zasnovanog i zadovoljnog stripa pojaviće se i apsurdističko-apstraktna „Maca Šiza“ i
fantazmagorični „Mali Nemo“. Danas su ovo klasična dela 9. umetnosti ali novotarije
koje su doneli u vreme svoje pojave nesporne su kao i njihov uticaj na dalji razvoj stripa.
I ostali strip podžanrovi /avanturisitčki, istorijski, vestern.../ imali su svoje inovatore.
Popularnost i komercijalna isplativost potisli su autore voljne da istražuju granice medija.
Masovna proizvodnja traži isto takvu prodaju i potrošnju i ne trpi robu koja ove
imperative na ispunjava. Mogućnosti eksperimenta u takvom sistemu minimalne su.
Granice sindikalnog stripa stvorene zarad unifikaicje ponude vrlo su krte. I svode se na
brušenje grafizma, manirizam /Hagarda, Kanifa i sličnih/ kojim se odstupa od
realističnog crteža, te lake subverzije u priči /starenje junaka kod Princa Valijanta,
odnosno moralne kontraverze koje će kulminirati u prihvatanju antijunaka priče/.
Vrhunac manufakture u stripu su Marvel i DC produkcije koje razbijaju stvaranje stripa
na faze rada /od smišljanja priče, dijaloga, skica, crtanja junaka, pozadina, tuširanja,
bojenja i upisivanja teksta/ koje izvršavaju posebni, zamenjivi radnici a ne stvaraoci, a
sve zarad redovnog izlaska svezaka sa novim i novim epizodama. Otpor ovakvom
obezljuđenju, obezdušenju stripa je evropski autorski strip, mada i u Evropi srećemo
blage verzije američkog sistema /italijanska milano produkcija, pokušaji novosadskog
Dnvnika, Forum-Marketprint Novi Sad/. S druge strane ne treba smetnuti sa uma
18
Marvelovo razbijanje ustaljenog izgleda table koje će moderni strip oberučke prihvatiti i
koristiti.

Andergraund erupcija 1970-tih vraća na scenu alternativni strip. Pridružiće joj se

pop-artovsko igranje strip formom /Vorhol, Lihtenštajn/ i subverzivni elementi u
klasičarskom taboru /npr. Mebijus već u „Hermetičkoj garaži“, Prat i dr./. Mutacija
andergraunda išla je u pravcu ostajanja u istom tematskom krugu koja je garantovala
prodaju određenoj publici /što je rezultiralo istrošenost tema i vrednosnu jalovost/
odnosno dalji razvoj u nepoznato, put novih horizonata rafičko literarne forme.
Istovremeno, klasičarski stip je preuzimao i preuzima sve što može da upotrebi, pa se
samim tim menja, polako i postepeno, evolucijski, ali svakako definitivno.

Današnja strip alternativa koristi sva iskustva prethodnika iz oba tabora, kao i
celokupnu kulturnu zaostavštinu i savremenost. Njena naklonost prema junacima koji se
nastavljaju poznata je, ali ne i ultimativna. Parafraziranje ranije ispričanih priča, varijacije
na iste teme, citati, autorska samosvest i distanca, insistiranje na bizarnom i šokantnom
ali i prefinjenom, davanje prednosti grču inspiracije nad temeljnim, dugogodišnjim
radom, mnoštvo grafičkih modela i antimodela, približavanje vizuelnim medijima,
patchwork - sve to egzistira u krilu alternative u rasponu od bliskog susreta sa klasikom
do odbacivanja olovke i crtanja preko kompjuterske tastature. Mogućnosti su nebrojane i
nesagledive. Alternativni strip je još jedan umetnički krik u haosu kraja veka. Briljantan,
konfuzan, nedorečen, neodoljiv. Skeptik bi lako zaključio, da je jeidna konstanta ovog
stripa opredeljenje ne više ni tabla ili uokvireni crtež na njoj, već samo pair na kome se
delo-slika umnožava. Možda to i nije pogrešan utisak, ali je reč ipak samo o formi,
dovoljnoj da zadrži oblik, kostur stripa, a da ne uguši njegov narastajući duh.

Patagonija se trudi da taj duh oseti i predstavi ga poklonicima.

P.S.

20.08.1995. umro je Hugo Prat. Stvarao je magijske krugove utopljene u

stilizovnai crtež, ponekad sveden na čisti odnos belih i crnih površi. Njegov junak, Korto
Malteze, ostaje poslednji romantični pustolov XX veka, čije su avanture, esencije tajne i
oduševljenja potragom za njenim otkrovenjem.

Patagonija upućuje poslenji naklon poštovanja i zahvalnosti Velikom Majstoru.

PATAGONIJA No 5, MAJ '96

KA NASTAVCIMA

„Patagonija“ i dalje plovi neistraženim okeanima 9. umetnosti. Jedna od

specifičnosti ove avanture je pojava nekoliko nastavaka odnosno novih strip epizoda.

19
 U klasičnom stripu epizoda je oblik nastao evolucijom dnevno-novinskog kaiša
prvo u tablu koja se, kao svojevrsna celina, javljala u nedeljnim brojevima a zatim,
zahvaljujući pozitivnom odzivu čitalaca na ovakav oblik, prerasta u strip dodatke i, na
kraju, u posebne publikacije posvećene stripu. Strip magazini vremenom dobijaju
prepoznatljivu strukturu koju čine nastavci strip priča (sa tipičnom napomenom
„nastaviće se...“ u dnu poslednje sličice) i epizode koje se javljaju kao relativno
zaokružene celine u okviru osnovne priče ili kao potpuno nezavisni doživljaji ustaljenih
junaka. Razbijanje radnje koje dozovljava neprestano nastavljanje (najčešće bez
ikakvog vidljivog razvoja likova i tema, dakle uz ostajanje na pozicijama zadatim već u
prvoj pojavi stripa) pokazalo se kao izuzetno korisno za bezbrojne konfekicjske produkte
minornog kvlaiteta tako da ovakav način strip pripovedanja postaje sinonim za
besomučnu komercijalizaciju te je, samim tim, naizgled nespojiv sa afinitetima autora
priklonjenih alternativnom stripu.

Strip u nastavcima-epizodama ipak nosi izazov za stvaraoce na koji svako ima

različit odgovor. Na sledećim stranicama atma će ponuditi razgradnju ove forme
(paralelno sa temom razgradnje stripa) uvođenjem stripa u strip (podpriče u priču), Julie
Doucet u klasičnom maniru nastavaka crta svoj životopis pun oneobičenih dešavanja,
avantura Ruitersovih i Crielaardovih bizarnih junaka prekida se neposredno pred
kulminacijom zapleta i tako ponavlja staru igru dloženog raspleta-katarze, „Luna“
Wostoka i Grabowskog razvija se po principu ograničenih doza razgaljujućeg apsurda.

A da su nastavci duboko ugrađeni u sam medij stripa i da autori neprestano

dograđuju svoju priču svedoče i Zografove 3 table koje razvojaju i variraju jednu ideju
dok Momci, Bosa, Ivana i Lola te Ingrid&Odin nastavljaju traganja po sopstvenim
tematskim krugovima. I „Patagonija“ sledo svoja traganja najavljujući nova...

Stoga - napred u nastavke!

PATAGONIJA No 6-7
NEKOLIKO REČI O STRIPU BEZ REČI

Među mnoštvom definicija stripa možemo zapaziti, uz druge, i nedorečenosti

vezane za problem naracije odnosno međuodnosa slike i reči, kao dva medija koja su, u
9. umetnosti, u krhkoj ravnoteži /prevlast jednog znači da je onaj drugi stavljen u
podređen položaj: ili je slika puka ilustracija glomaznog teksta ili se preko premalo teksta
„preleće“ jer je nepotreban za brojne crteže. Ili je tekst samo „štaka“, ispomoć tipa
„kasnije“, „u međuvremenu“ i slično, što je loš pokrivač slabo organizovane priče/. Tek
će jednako ozbiljan i odmeren tretman oba elementa, njihova kreativna simbioza, doneti
ono jedinstveno, neponovljivo strip uživanje.

20
 U slučaju stripa bez reči, ne tako česte ali konstantno prisutne forme, problem
narativnog nivoa unekoliko se usložnjava ali, paradoksalno, i pojednostavljuje. Brojni su
razlozi za to, počev od čisto fizioloških: ogromnu većinu informacija dobijamo čulom vida
te, ako se ispoštuje princip uzročno-posledičnog sleda, relativno lako se, iz niza crteža,
može shvatiti dešavanje koje je u pitanju. Istorijski gledano ovakav, slikovni način
pripovedanja prethodni slovnom, odnosno slike su uprošćavanjem postale praizvor
slova. Između slika sa prizorima iz lova, stilozovanih barki, ptica i ljudi na egipatskim
hijeroglifima, serija prizora ratova na srednjevekovnim tapiserijama i slika koje nalazimo
u ovoj svesci put je dug ali se, bez mnogo muke, može pratiti. Čak je i preovlađujući
manir karikaturalnog, redukovanog i, ponegde, na kroki svedenog crteža ovih stripova u
komunikaciji sa pomenutim primerima. Neinsistiranje na realističkom, lišavanje „usluga“
mnoštva detalja čini tok događanja vidljivijim, lakšim za praćenje a, s druge strane,
ovako uprošćen rad i dalje omogućuje prepoznavanje okolnog sveta koji mu je predmet,
svojim odstupanjima gradi i drugačiju, paralelnu, umetnošću stvorenu realnost u kojoj je
fantastično prihvatljivije, bez velikoh lomova urasta u poznato, meša se, postajući
produžetak ili predigra, uvod u materijalno. Tako se imaginarno spaja sa fizičkim u
neraskidivu celinu.

Slike bez reči nose prevavilonsku univerzalnost. Njihov bazični sloj utemeljen je u
biološkim odlikama vrste - vid, osnovna svest i orijentacija u prostoru, vremeni u prema
ličnostima - te im otvara sva vrata globalnog nam sela i dostupan je bez posrednika.
Odsustvo reči može se učiniti kao limitirajući faktor za složene, višesmislene priče ali za
dovoljno veštog crtača /pripovedača koji se oslobodio navike da koristi reči/ grnice su
samo u njegovoj imaginaciji. Zapazimo, kad je već reč o rečima, da u nekoliko radova
prisustvujemo povratku, rekonstrukciji /uz poneku pomoć savremenih znakova
interpunkcije/ slikovnog pisma u primarnom obliku; ovakva komunikacija i dalje je
uspešna, „funkcioniše“ i preko provalije vekova i civilizacija.

I, toliko od reči. Prepustimo se nadalje tužnim, smešnim, (ne)običnim, brutalnim,

nežnim, gotesknim, alegorijskim, strašnim, mističnim, filozofskim i svekolikim drugim
pričama i lsikama koje ih stvaraju.

INTERVJUI
21
 U ŠKRIPCU, ALI ŽIV! Goran Dimitrijevski
Dima, strip autor i muzičar
Gorana Dimitrijevskog znamo kao autora stripova, muzičara, urednika
strip magazina „Patagonija“. Jedan je iz generacije vršačkih strip umetnika
(uz Wostoka, Grabowskog i ostale) koji su se oglasili početkom
devedesetih, najavljujući talas autorskog stripa na jugoslovenskim prostorima.
Uređuje „Patagoniju“, magazin koje je od andergraund fanzina prerastao u
glasilo alternativnog stripa, praćeno širom Evrope. Svira u bendovima sa
drugačijim zvukom. Rečju Dima traga za novim, neformalnim, ali iskrenim
umetničkim izrazom.

PITANJE: Strip magazin „Patagonija“ pojavio se u vreme kada je YU strip scena gotovo
zamrla. „Patagonija“ je donela duh svežine i najavila velike promene. Recite nam nešto
o tom periodu i okupljanju mladih strip autora.

GORAN DIMITRIJEVSKI: Već mi je mučno da iznova evociram to ružno vreme (ni ovo
sada nije bolje), mada je imalo i svoje blistave trenutke... ali, dobro. Zapravo radi se o
godini 1993. Uopšteno, svi mi znamo kako je izgledala ta godina... Što se tiče stripa, on
se nekako povukao u sebe samog. Izloženi su bili javnosti samo površinski, stari,
otupeli, suvi delovi, kao kora drveta u zimu. Sam život je kolao u unutrašnjosti trupca, i
tražio da izađe van svog zatvorenog sveta.
Tako smo i mi, nekoliko vrščana, pokušali da se pojavimo na sceni, ali verovatno
na pogrešan način – priznavali smo neprikosnovenu i nedostupnu elitnu grupu. Pitali
smo ih za mišljenje o našem dotadašnjem radu. Naravno, okoštali sloj strip stabla nam
je prikačio lepe atribute i kulturno otkačio. Oni su tražili neku akciju, pucačinu,
konstruisane scenarije sa krajevima koji se znaju unapred, priče o dobrim momcima koji
se bore protiv loših, likove koji nikad ne umiru, jedu niti vrše nuždu (eventualno nešto
pojebu). Kažu Oni (moja slobodna interpretacija citata): dobri ste vi momci, samo nema
tu škole i zanata... treba da još puno učite od nas matorih...
U principu, bili su u pravu. Mi zaista nismo posedovali sve to, hvala bogu. Mi
smo imali nas same, Naše misli, emocije, sranja, stanja... i to smo hteli da
iskomuniciramo sa drugima. Ako ništa drugo bili smo iskreni, mladi i naivni. Tako smo
rešili da se drznemo i napravimo naše sopstveno strip izdanje. To su u stvari bili prvi
pupoljci.
PATAGONIJA (kum Budimir Babić) broj – prvi put, u podnaslovu – NEKA TVOJA
GLAVA BUDE SAMO TVOJA BRIGA (uzeto od Električnog orgazma), i sa crtežom
(autor - Grabowski) lika koji puca od veselja na koricama i viče – ŽIV SAM, ŽIV SAM!!!,
donosi saznanje, da nam ta agonija u kojoj životinjarimo, sama mora biti inspiracija, da
joj se smejemo u lice, bestidno pokazujemo ONU stvar, izazivamo, i da se osetimo živim
i hrabrim i čilim. U tom prvom zanosu učestvovali su: Danilo Milošev (Wostok,
Medioktritet...), Borislav Grabović (Grabowski, Bovi...), Dragan Spasić (Mučibabić, Jožef
Škoda...), Budimir Babić (Buda), Ilija Bakić (Ilija...), Goran Dimitrijevski (Guenevre, Odin,
22
Dima, Dumas...) svi iz Vršca, a veliku podršku u to vreme dali i daju i danas iz komšiluka
(Banatsko Novo Selo, Pančevo...) Nandor Ljubanović i Saša Rakezić alias Aleksandar
Zograf.

PITANJE: „Patagonija“ je opstala i izborila svoje važno mesto u novom YU stripu. Kako
sagledavate sadašnji trenutak 9. umetnosti?

GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojavio se značajan broj kvalitetnih YU autora, sa svežinom i

snagom, koji mogu da se mere sa svetski priznatim imenima autorskog stripa.
Sjajno je što se danas autori mnogo lakše odlučuju da eksperimentišu. To je i
jedna od ideja vodilja „Patagonije“ – pružiti podršku mladima (ne samo po godinama).
U današnje vreme neki od alternativnih autora su dobili priznanje od onih strip
čistunaca koji su ih do sada teško prihvatali (verovatno su „Patagoniju“ prihvatili kao
eksces koji je eto, sada in). Međutim, svako izdanje danas je stvarno eksces i podvig.
Dobili smo jednu malu grupu strip fanova, a generalno se smanjuje broj ljudi koji čitaju
stripove, što nije ni čudno, pored svih medija, nedaća i plitkog džepa.
Danas su u modi stripovi koji nemaju nikakvog smisla. To mi se lično ne sviđa,
ali i to ima svoju funkciju. Iz njih se vidi jedna opšta apatija i beznađe. Na Zapadu se
mladi ljudi iz dosade (naravno, ne svi) upuštaju u potragu za svojim identitetom
izbacujući svoje halucinacije i prljave maštarije, nalazeći u njima značaj i unutrašnje
bogatstvo, kompenzujući duhovnu prazninu... dok mi ovde, stvarno saterani u škripac na
svim nivoima, svoje brljotine ispunjavamo iskrenom emocijalnošću, duhovnošću i
samokritikom, a ne samo morbidarijama.

PITANJE: Prošli broj „Patagonijie“ bio je antologija YU stripa bez reči, najnoviji
antologija YU ženskog stripa uz dodatak radova svetskih autorki

GORAN DIMITRIJEVSKI: Da, rešili smo da pravimo tematske brojeve ili da ih nekako
konceptualno organizujemo. Kao časopis ne bi imao smisla, kada tako retko izlazi.
Mnogo je bolje da čitaoci kupuju i čitaju „Patagoniju“ kao knjigu. Tako projekat dobija
zaokruženost i težinu.
Sledeći, jubilarni broj, deseti po redu, zvaće se NOSTRADAMUS, a autori će
prikazati svoje viđenje budućnosti, ili vremena u kojem živimo.

PITANJE: Vaši strip radovi prepozntljivi su po jakom uticaju tradicionalnog američkog

andergraund stripa, kako po temama tako i po crtežu.

GORAN DIMITRIJEVSKI: Pojma nemam. Ako kritičari to kažu, ja se slažem... Pa dobro,

volim američki andergraund strip, ali, prvi crtački uzori su mi bili Francuzi. Volim i
Max&Bunker-a, zbog ubacivanja uvek aktuelnih političkih mućki i kritike vlasti. Uglavnom
volim angažovane stripove, a i one vanvremenske.

PITANJE: Skrivali ste se iza nekoliko pseudonima. Kakav je to osećaj, posebno kada za
pseudonim uzimate žensko ime?

GORAN DIMITRIJEVSKI: To je stvaranje novog lika u vama samima. Vi njemu

dodeljujete određenu funkciju, osobine, mesto u svetu, i sam svet. To je zgodna stvar, i
23
veoma funkcionalna. Pseudonim u umetnosti je pandan spiritualnom imenu u religijskom
životu. Ime ima svoju sopstvenu energiju koja pomaže da se ufuraš u određeno stanje,
koje je potrebno za stvaranje. Tako ja imam pseudonim za strip, dizajn itd. To je
stvaranje novog imidža, a donekle mistifikacija i skrivanje, a možda i brisanje lične
istorije.
Što se tiče ženskog pseudonima... mnoge žene su se u prošlosti pojavljivale u
javnosti pod muškim imenima, a razlog je bio, možda, što su se tako bolje (ili jedino
tako) probijale u muško-šovinističkom, patrijarhalnom svetu. Verovatno je u najviše
slučajeva to zaista bilo skrivanje pola. Ja sam u jednom trenutku pomislio da ima malo
strip-autorki, i tako sam uzeo ženski pseudonim. To mi se svidelo, jer sam otkrio da
mogu na taj način da sagledavam, bar delimično, svet iz ženskog ugla. Druga stvar koja
se desila je da se nakon pojavljivanja nekoliko autorki, javila ideja o ženskom bloku u
„Patagoniji“ (#5) a onda i cela ženska „Patagonija“ (# 8-9 Zone F).

PITANJE: Učestvovali ste u nekoliko alternativnih projekata (KARSTOF, UR...) koji su

svirali drugačiju muziku (ambijentalnu, eksperimentalnu). Ponešto je od tog materijala
snimljeno, mnogo više nije. I sada svirate u sastavu koji se pojavljivao pod više naziva
(„Udareni ponovo udaraju“...) koji čine samo udaraljke. koji su vaši omiljeni muzičari?
Šta vas privlači tom bazičnom ritmu?

GORAN DIMITRIJEVSKI: Ima mnogo strip autora koji se bave muzikom ili su se bavili
njome, i obrnuto. U muzičkoj umetnosti se kao način izražavanja koristi zvuk i tekst, u
stripu, crtež i tekst. U muzici imamo zvuk bez teksta, u stripu strip bez reči, dok u
radikalnim i eksperimentalnim formama imamo i u muzici i u stripu samo reči. Dakle, to
su sve zajednički imenitelji.
Moje bavljenje muzikom je slično kao i stripom. Zanima me najviše autorski rad,
istraživanje, ambijent. Grupa KARSTOF, a zatim i UR, je bila ispred svog vremena, a
nismo imali snage i volje da dočekamo naše. To bi sada bila veoma popularna muzika, a
možda i komercijalna. Malo ljudi je to tada slušalo, a još manje volelo ili razumevalo. Ne
bih znao u koji pravac da svrstam tu muziku. U KARSTOF-u smo bili pod uticajem
psihodeličnog roka, punka, puni ekstatičnih ritmova i tema... a onda smo polako prelazili
na ekstatični ambijental i instrumental, te smo i naziv promenili u UR. Izdali smo dva
albuma. Prvi u Sloveniji 1987, drugi u Vršcu 1994.
Sada eksperimentišem sa prijateljima na udaraljkama, prirodni zvuk mi je
preokupacija, bar u tu sferu nisam ubacio kompjutersku tehnologiju, ne još. Želja mi je
da oni koji slušaju naše perkusije, kažu: „oni sviraju“ – a ne: „oni udaraju“ (iako smo
udareni).
Grupe i muzičari koji su ostavili najviše traga (od poznatijih) u meni, su: Pink
Floyd, Yes, King Crimson, Uriah Heep, Tangerine Dream, Šarlo Akrobata, prvi albumi
Električnog orgazma, Haustora i Buldožera, Disciplina kičme, Talking Heads, Brian
Eno. Robert Fripp, Peter Gabriel, David Bowie, Jimi Hendrix, Ravi Shankar, Trilok
Gurtu, itd.

Razgovarao Ilija Bakić

(Integralni tekst razgovora)
(„Nedeljni dnevnik“, 1999)
24
IZVORNA SNAGA STRIPA Danilo Milošev –
Wostok
Danilo Milošev – Wostok jedna je od najzapaženijih figura domaćeg alternativnog stripa
90-tih. Zahvaljujući svojoj izuzetnoj radnoj energiji prisutan je u svim segmentima strip
scene, kao izdavač ili član redakcija strip izdanja, učesnik raznih menifestacija i
projekata, organizator Strip susreta u Vršcu, snimatelj, scenarista, režiser i glumac u
strip filmovima... Wostok je, uz „pomoć“ ostalih svojih pseudonima, izgradio
prepoznatljivu poetiku koja je amalgam mračnih priča, ljutog sarkazma i parodije uz
konstantna traganja za samim granicama strip medija.

Wostok je jedan od vodećih strip autora generacije koja je 90-tih

uspostavila alternativni JU strip

NEDELJNI DNEVNIK: Na novoj strip sceni, početkom 90-tih, pojavili ste se kao autor
potpuno izgrađene poetike, što je podrazumevalo dugogodišnji rad u „tajnosti“.

WOSTOK: Moji počeci vezani su za dane provedene u osnovnoj školi kada sam sa
jednim prijateljem (u svetu alternativnog stripa poznat je po pseudonimu Atma)
pokušava da kreiram prve stripove. Sredinom 80-tih smo u Vršcu imali klub „K.E.C.“
(Kulturno Eksperimentalni Centar) u kome su se okupljali muzičari, glumci, pisci, strip
crtači, skloni alternativnom umetničkom izrazu. U to vreme sam, zapravo, formirao stil
koji je par godina kasnije, u 90-tim, isplivao u široj javnosti.

NEDELJNI DNEVNIK: Wostok je postao sinonim „mračnog stripa“ sa prepoznatljivim

maskiranim spodobama i sablasnim mestima. Inspiraciju za ove stripove nalazili ste u
književnosti Borhesa, Kafke, Minika... Gde je, po Vama, idealni balans literarnog
predloška i slike?

WOSTOK: Smatram da se suština magije stripa ne nalazi ni u „scenariju“ (tekstualom

predlošku stripa) niti u „crtežu“ (vizuelnom izrazu stripa) već u tajanstvenom spoju koji
se nalazi u nekom udaljenom, pozadinskom sloju priče. Dakle, smatram da je oštra
podela na sliku i reč i često potpuno zasebno tretiranje tih elemenata (posebno prisutno
u takozvanom komercijalnom stripu) učinilo da se ovi segmenti veoma tehnički razvijaju
ali da priče izgube na svojoj spontanosti i izvornoj energiji.

NEDELJNI DNEVNIK: Sarađujete sa mladim piscem Naborom Devolcem. Deo tih

radova sabran je u albumu „Nikad se ne zna“ („Vršac lepa varoš“, 1997). Čini se da
među vama postoji duboko razumevanje i podudaranje senzibiliteta, što rezultira i
izuzetnim stripovima.

WOSTOK: Nas dvojica se dugo poznajemo ali naša saradnja datira od početka 90-tih.
Nabor Devolac je pisac apsurda, groteske, crnog humora, bizrnosti svih vrsta koje
25
prosto kuljaju iz njegovih kratkih priča, što je mene privuklo da pokušam da ih vizuelno
uobličim. Ljudima se uglavnom dopada ono što smo zajedno radili pa je jedan kritičar
rekao da naš strip album treba čitati u sobi punoj ljudi da bi se svi zajedno grohotom
smejali.

PITANJE: Intenzivno objavljujete u domaćim i svetskim publikacijama.

WOSTOK: Da, do sada sam objavljivao u svim mogućim vrstama publikacija, od loše
foto-kopiranih sveščica do luksuznih knjiga u Americi, Engleskoj, Holandiji, Belgiji,
Finskoj, sloveniji, Makedoniji...

NEDELJNI DNEVNIK: Paralelno sa Wostokom oglasile su se i druge Vaše

„reinkarnacije“ – Mediokritet, Dake... – kao prave andergraund pojave koje ruše sve pred
sobom.

WOSTOK: Mediokritet je stariji od Wostoka. On je hard core andergraund, moj

ekstremni deo ličnosti. Omiljena su mu tema ismevanje savršenih junaka komercijalnog
stripa (od Ripa Kirbija do Zagora i Bleka Stene) koje prikazuje u njihovim tajnim,
opscenim i perverznim rabotama.

NEDELJNI DNEVNIK: Izdavač ste i „podzemnog žurnala Krpelj“ koji ima kultni status na
alternativnoj sceni.

WOSTOK: Upravo sam završio 78. broj mog fanzina „Krpelj“ koji se bavi objavljivanjem
andergraund stripova, priča, pesama, intervjua i mixed-medijskih sadržaja. Njegova
specijalnost je što izlazi kad može, u nejednakom tiražu od 3 do 50 primeraka. Ponekad
je i meni čudno da je već stigao do ovog broja ali svaki je bio pun energije i entuzijazma.

NEDELJNI DNEVNIK: Za svoj rad nagrađivani ste raznim priznanjima u okviru strip
scene ali i, zajedno sa crtačem Grabowskim, „Nagradom oslobođenja Vršca“. Tako je,
makar i posredno, priznato postojanje Vašeg rada kao i celokupne Vršačke strip
scene koja je jedna od najdinamičnijih u Jugoslaviji.

WOSTOK: Ne znam, i sam sam se začudio da smo dobili tu nagradu koja se dodeljuje
za istaknuto delovanje u svim oblastima života u protekloj godini. Valjda smo stvarno
uspeli da skrenemo pažnju na događanja na našoj andergraund strip sceni i više nego
što smo i sami mislili?

NEDELJNI DNEVNIK: Okušali ste se i u sasvim novom mediju strip-filma.

WOSTOK: Da, to je stvar koja se dešava od proleća 1997. godine kada je (sada već
poznata i van naše zemlje) vršačka video autorka i slikar Vesna Tokin režirala film
„Kosmičke pirane“ po mom scenariju. U leto iste godine režirao sam film „Život u
Bolidvudu“, po sopstvenom scenariju, a u proleće ove godine bio sam producent,
snimatelj, scenarista i režiser filmova „Užas u Bolidvudu“, „Najveće društveno zlo“ i

26
„Država odumire“. U pomenutim filmovima glume akteri Vršačke andergraund scene:
Nabor Devolac, Peki, Red, Lola, Boća, Opra i – ja sam.

NEDELJNI DNEVNIK: U strip krugovima poznati ste i kao tata najmlađe strip
autorke Lole, koja je sa 3 godine počela da objavljuje. U međuvremenu ste u strip
„uvukli“ i svog oca Bogdana i tako stvorili malu porodičnu strip manufakturu.

WOSTOK: Sve je to počelo kao šala kada sam ja lepio isečene crteže moje ćerke,
upisujući njene duhovite komentare i sklapao od toga strip table. Neki drugi ljudi su to
shvatili ozbiljnije i ti radovi su objavljivani i kod nas i u inostranstvu. Vrhunac dosadašnje
Loline karijere je osvajanje nagrade na „Anti-naci“ konkursu slovenačkog strip magazina
„Stripburger“, krajem 1995. godije.
Saradnja sa mojim ocem Boćom (koji je, inače, odavno u penziji) otpočela je pre
3 godine a posebno je intenzivirana ove godine. Po svemu sudeći imamo novog
vršačkog autora koji obećava!

Razgovarao Ilija Bakić

(„Nedeljni Dnevnik“, 1999.)

DEČKO KOJI (I DALJE) OBEĆAVA

GRABOWSKI – KO JE TAJ MOMAK?
Borislav Grabović, strip autor
Bude li se neko nekada (što je vrlo neverovatno) prihvatio posla da napravi iole
kompletnu panoramu dešavanja u stripu na ovdašnjim prostorima tokom 1990-tih nači
će se pred teškoćama koje će zahtevati krajnje mazohistički stav prema sopstvenom
postojanju. Jer, da bi se stekao i površan uvid u ondašnju produkciju moraju se prikupiti
retka 'regularna' strip izdanja i napabirčiti čitava gomila svakojakih fanzina, magazina i
sveščica koje su izašle na svetlo dana u liku samizdata fotokopiranih u malim ili
minimalnim tiražima. Raspad države, sankcije, rat itd. otvorile su mentalne vidike mladim
autorima, oslobodile ih dotadašnjeg terora velikih izdavača, mrgodnih i mrzovoljnih
urednika, 'ozbiljne' produkcije i sličnih bauka i pustile da im talenti švrljaju kud im drago.
A sve što je izašlo ispod olovke-flomastera-rapidografa moglo se objaviti samo u
sopstvenoj režiji, o sopstvenom trošku i podeliti drugarima-istomišljenicima; tako se
izgradila svojevrsna mreža tzv andergraund stripa koja je disala po sopstvenim pravilima
(a osnovno je bilo da nema pravila). I sve je to - sloboda od svega i svih kanona i
autoriteta - bila ona lepša strana priče. Ona druga, mračana strana, jeste da se bezbroj
autora u međuvremenu pogubila i nestala, upravo zahvaljujući slobodi koju su shvatili
kao neobaveznost pa su lako prihvatili one narodne mudrosti 'lako ćemo' i 'ima vremena
i sutra-prekosutra-nakosutra-dogodine'. Stoga će u imaginarnoj istoriji stripa (SFRJ-SRJ)
poglavlje posvećeno stripadžijama koje su započele svoj opus i otišle iz njega biti mnogo
deblje od onoga o autorima koji su nastavili da stvaraju.
27
 (Naravno, mogli bismo sada da mudrijašimo koliko je državni i kulturološki haos
tih godina pomogao da nastane alternativni strip i potom, neopažen od bilo kog
zvaničnika, nestane mada je nemoguće kvantifikovati koliko je procenat 'rastura' veći od
uobičajenog za 'normalne' države jer ne bi se mogla prenebregnuti istina da nekim
autorima stvaranje dosadi ili ogadi pa se svesno distanciraju iz priče; takođe ima i onih
kojima talenat presahne pa više nemaju šta da kažu – o svemu tome se može raspredati
ali ne na ovom mestu.)
Negde na razmeđi između onih koji su zagrizli u strip i ne puštaju ga i drugih koji
su digli ruke od priča u slikama postoji 'siva zona' autora koji su nešto uradili pa sad
pauziraju, uzeli su odmor na neodređeno vreme i, eventualno, tu-i-tamo ponešto crtkaju
za svoju dušu, na kratke staze i bez određenog plana. U međuvremenu su zaokupljeni
svakodnevnom (golom) egzistencijom koja im jede vreme. Raskorak između ova dva
novoa može da traje mesecima ili godinama. Nerad na stripu oni uglavnom pravdaju (jer
ih negde iznutra grize osećaj krivice) potrebom da reše životne probleme a čim reše ovaj
važan problem baciće se na crtanje (ali, na onaj problem se nadovezuje sledeći i sledeći
itd itd). Tako, sve-u-svemu, imamo grupu ljudi koji su talentovani ali se ne razvijaju. Oni
su potencijal koji (po)stoji ali nije realizovan u potpunosti (a kako vreme prolazi ta
realizacija je, na žalost, sve manje verovatna).
(Naravno, na ovom mestu bismo mogli da otvorimo priču o žrtvama koje
stvaranje traži od umetnika, o ceni koja bi trebala da se plati bez garancije da će napor
uroditi vrednim plodovima, o fantomima koji gone autora da radi i drugima koji
neprestano otvaraju sumnje u valjanost sopstvenog dela, o tvrdoglavosti istrajavanja i
neodoljivom zovu konformizma – o ovome se debelo da raspredati ali ne, ne ovaj put.)

Jedan od stripadžija koji opstaju u 'sivoj zoni umetničke ekonomije' jeste i

Borislav Grabović (rođ. 1970.g.), poznatiji kao Grabowski. Njegova prva pojava u malo
široj javnosti pada na sam početak 1990-tih, na sastanke vršačkog Kružoka ljubitelja
naučne fantastike, pri Gradskoj biblioteci, kojima je on prisustvovao. Ubrzo se otkrilo da
osim intenzivnog čitanja SF knjiga i stripova i gledanja filmova, Grabović i crtka pa je,
čak, i priređena mala izložba njegovih crteža-ilustracija i nekih tabli koje su mogle biti
delovi stripova koji nisu završeni. Koju godinu kasnije, tačnije 1993.g, Grabović, sad već
Grabovski, postaje autor koji objavljuje stripove u vršačkom strip magazinu
«Patagonija». U njoj je počeo da 'peče zanat' i da se druži sa ostalim stripadžijama što
je dovelo do intenzivne saradnje sa Danilom Miloševim – Wostokom koja je proizvele
popriličan broj strip tabli različitog tematskog profila; većina radova, pak, pripada, širem
fantastičkom usmerenju koje obuhvata kako žanrovsku, SF fantastiku tako i fantastike
koje u svojoj osnovi imaju poigravanje situacijama i raspoloženjima. Wostok i Grabowski
svoje su radove objavljivali u gotovo svim domaćim fanzinima i magazinima a prešli su i
preko granica u bliže i dalje inostranstvo (tj. pojavljivali su se na ex-YU prostorima a i
šire); osim stripova štampanih u periodici objavljena im je i inostrana samostalna knjiga:
vršački tandem Wostok&Grabowski 1997.g. je za britansku izdavačku kuću «SLAB-O-
CONCRETE» objavio album pod nazivom «Tata je tako daleko ... moramo ga naći!» u
kome su sabrana prva četiri segmenta serije o devojčici Popošak i njenom psu Cveću
(inače kod nas štampanu u raznim izdanjima, počev od «Strip manije» i «Patagonije» do
fanzina). Izuzetno pohvalnu uvodnu reč za album napisao je Džim Vudring, legenda

28
američkog i svetskog andergraund/alternativnog stripa. Za nepoznate umetnike (iz
krvoločne zabiti) bolja preporuka od ove ne bi se mogla zamisliti.
Naravno, kako je to uobičajeno za naše prostore, sem šačice poštovalaca, niko
iz zvanične kulture nije obratio pažnju na ovaj uspeh, pre svega zato što u ovdašnjim
krugovima etablirane umetnosti strip postoji samo kao «šund i kič»; istini za volju, Vršac
se autorima 'odužio' paradnom dodelom tzv «Nagrade oslobođenja» za uspehe na polju
stripa. Wostok i Grabowski nastavili su da rade bez ikakve vidljive (čitaj materijalne)
podrške držeći se sopstvenog koncepta i vizije stripa (cinici bi, pak, mogli da primete da
se zahvaljujući odsustvu 'brige' autori bili oslobođeni bilo kakvog pritiska koji bi uticao na
njihovu produktivnost i beskompromisnost). Kako god bilo da bilo, tek 2002. godine
našao se ovdašnji izdavač («Lavirint» i «Samizdat B92») voljan da odštampa i ponudi
čitaocima originalne table ovog strip serijala (u vanredno uspeloj grafičkoj realizaciji
Saše Mihajlovića
«Popošak i Cveće» započinju prizorom na groblju: «Dvogodišnja curica po
imenu Popošak i njen veoma obrazovani pas zvani Cveće» stoje na grobu Popoškine
majke. Ona pita «Mama paji?» a nakon potvrdnog odgovora i «'De je tata?». Cveće
pokazuje vrh brade koji viri iz «plave sobe». Ali, ispostaviće se, radi se o vrlo, vrlo
dugačkoj bradi tako da putnici-tragaoci, prolaze kroz kuće, lavirinte, pejzaže, šume i
polja, odlaze u svemir i druge dimenzije. Naravno, sasvim u skladu sa stazama i
bogazama sreću i svakovrsne kreature, monstrume, veseli čamac Suvozemac, junake iz
Oza, braću Marks, morževe iz Vladivostoka, proždrljivog Mnogobojca, zečeve, pticu
Soko-sokoćalo, mrguda kome će morati da cede bubuljice, pačiće i inu menažeriju da bi,
posle stotinjak strana, stigli do zida na kome piše «Kraj sveta!«, tu sreli Vudringovog
strip junaka mačka i sa njim i ptičicom iz roda «Kva-Kva-Pi-Pi-Koko-Da-Koko-Da»,
nakon što probude večitog sanjalicu Malog Nema (Vinzora MekKeja) prošli kroz
prepreku u drugi svet i neke buduće avanture.
Kako se iz osnovnih crta zapleta da zaključiti «Popošak i Cveće» slede poetiku
bezbrižne, totalne fantazmagorijske igrarije bez ikakvih obaveze prema principima
tradicionalnih strip priča. Situacije u koje uleću bizarni likovi prepune su apsurdističkog
humora i karikiranja šablona a, kao vrhunac čitavog zamešateljstva, ne postoji ni
najmanja naznaka bilo kakve katarze ili poruke. Strip je jednako iskušenja za njegove
stvaraoce i one koji ga čitaju. Priča se, kako to Wostok i primećuje u svom uvodu, od
početne ideje razvijala po sopstvenoj unutrašnjoj logici na koju su umetnici imali (ni)malo
uticaja. Infantilni ton replika i dešavanja nametnuo je i odgovarajuću vizualizaciju koja se
kreće u krugu samosvojnog i prepoznatljivog stilizovanog karikaturalnog crteža kojim
dominiraju crne površine i gusto senčenje. Sveukupno, reč je o vrlo ubedljivom,
duhovitom i vrcavom strip ostvarenju kome treba pokloniti pažnju i vraćati mu se.
Dok je «Popošak i Cveće» baziran na ludizmu u svim oblicima i neumerenim
količinama, strip «Luna», rađen je na strip predlošku «Prvi ljudi na Mesecu» braće
Nejgebauer (a ovi su za predložak imali roman H. Dž. Velsa), i nominalno spada u
naučnu fantastiku. Wostok se, ovog puta, manje poigravao pričom dok je Grabowski dao
oduška svom crtežu stvorivši majstorski montirane table kojima dominiraju masivne crne
površine što, uz neuobičajene rakurse, rezultira upečatljivom atmosferom kojoj teško da
ima ravne u ovdašnjem stripu (a i šire). Artistički ubedljivo građenje stranog sveta i
smešno-strašnih kreatura u «Luni» dokazuje da pred sobom imamo prave umetnike koji
rade iz sve snage. Neortodoksni pristup SF stripu odnosno vizuelno odstupanje od
29
uobičajenih šablona dodatni su motiv za iščitavanje ovog stripa kako od
'nespecijalizovane' tako i od žanrovski potkovane publike. Ovaj vanredni strip nije viđen
je na stranicama «Patagonije» a zatim, kao kompletna celina, u časopisu «Reč» (broj
31, mart 1997.g.). Ipak, za pravu i trajnu recepciju ovog izuzetno dela bilo bi nužno
album izdanje.
Iako je, kako vidimo, Grabowski manje sam a više u tandemu, uradio poprilično,
objavio puno i imao dosta uspeha, poslednjih godina se ućutao i batali crtanje iz samo
njemu znanih razloga tako da mu je trenutni status 'stripadžija na odmoru neodređenog
trajanja'.

Naravno, da bi se bolje upoznali sa 'slučajem' Grabowski dajmo, konačno, i

njemu reč:

Knjige, stripovi, filmovi koji su uticali na tvoj strip?

«Na prvom mestu su na moj rad podjednako uticali filmovi i stripovi, svaki od
medija na svoj način. Knjige su došle na red znatno posle njih. Što se tiče žanrova,
verovatno se tu stvari mnogo ne razlikuju od većine čitalaca časopisa 'ZS', u ranoj
mladosti sam najviše bio oduševljen SF-m i hororom. Konzumirao sam sve do čega sam
mogao doći. U tom periodu jedan dugometražni animirani film je imao poseban uticaj na
mene, reč je o 'Heavy Metal-u'. Otišao sam na projekciju predzadnjeg dana prikazivanja,
išao sam u šesti ili sedmi razred osnovne škole, poslepodnevna smena, znam da smo
imali nešto manje časova tog dana. Toliko sam bio oduševljen i raspamećen posle filma
da sam sutradan pobegao sa zadnjeg časa, otišao u bioskop, poneo svesku, olovku i
baterijsku lampu, i za vreme projekcije pokušavao da skinem detalje pojedinih scena.
Žao mi je što nemam sačuvanu tu svesku. Posle toga se 'Heavy Metal' nekoliko godina
nalazio nedodirljivo na prvom mestu mojih omiljenih filmova. Da spomenem da sam
nabavio i LP(dupli album) sa muzikom iz filma; muzika je takođe bila fantastična. Od
stripova ne znam šta bih pre spomenuo jer sam čitao sve što je izlazilo kod nas. Možda
će biti interesantan ovaj detalj (koji u mnogome govori kakva sam paljevina bio): kada
sam poslao pismo 'Strip Zabavniku' (koje je objavljeno) sa molbom da počnu sa
objavljivanjem Marvelovih super – heroja i da mi nema života bez njih! Hahaha,
očigledno mi nije bilo dovoljno to što su Marvelovi super-heroji izlazili u 'Eks Almanahu' i
'Stripoteci'.»

Saradnja sa Wostokom?
«Mislim da je o našoj saradnji već dosta pisano i rečeno. Sve je jasno ako kažem
da sa Wostokom imam mnogo više urađenih tabli stripa nego što sam ih uradio
samostalno. Prvo zajedničko delo nam je ujedno i najpoznatije i najuspešnije. Naravno,
reč je o stripu 'Popoškak i Cveće'. Ja sam u to vreme (leto 1993) tragao za svojim
stilom, još i veći mi je problem bio tuširanje olovke. Mučio sam se rapidografima sve dok
nisam otkrio četkice, relativno kasno s obzirom da sam imao 24 godine. Dakle, te '93-e
je na moju inicijativu došlo do kreativnog susreta između Wostoka i mene. On je
izuzetno vladao tehnikom tuša, meni je olovka išla lakše, pa je samim tim svako od nas
preuzeo onu stranu posla koja mu je najviše odgovarala. Pošto smo se savršeno
nadopunjavali i imali neograničenu slobodu u okviru posla, bez da je to išlo na uštrb

30
onog drugog, nastavili smo započeto i dodatno eksperimentisali. Neki od radova su više
puta objavljivani, dok drugi do dan-danas još uvek to nisu.»

Strip «Luna» i dešavanja oko nje?

«'Luna' je rađena po strip predlošku 'Prvi ljudi na Mesecu' braće Nejgebauer koji
je objavljen svojevremeno u jednom od brojeva 'Pegaza'. Kako smo mnogo u našim
zajedničkom radovima polagali na atmosferičnosti, i mnogo crnog i svetlosti kao
posledica toga, Wostok je smatrao za idealnim da uradimo našu verziju stripa 'Prvi ljudi
na Mesecu'. Ja do tada nisam znao za postojanje tog stripa, ali pošto sam ga prelistao
nije trebalo mnogo da pretpostavim kako bi naša verzija mogla da izgleda. Čak je ispala
neplanirano drugačija jer je Wostok počeo da manje šrafira moju olovku a više da nanosi
veće 'količine' crnog tuša. Posledica toga je i osobeno posvetljavanje belom temperom i
dobijanje utiska lunarne svetlosti. Wostok je posle prve dve table bio malo skeptičan jer
se plašio da preteruje, dok je, što se mene tiče, stvar bila savršeno jasna - To je bilo to!
Prve dve epizode su objavljene u 'Patagoniji', a početkom '97-e je kompletan strip od
skoro 60 tabli objavljen u 'Reči', časopisu za književnost i kulturu. Postojali su planovi
pre godinu-dve da se 'Luna' objavi u vidu strip-albuma od strane koju zastupa Dejan
Đoković, inače urednika strip magazina 'Lavirint' koji je ko-urednik albuma 'Popošak i
Cveće'. Moguće je da se ti planovi nisu skroz izjalovili ali za sada je sve ostavljeno po
strani, nemam dovoljno informacija da bih mogao reći nešto više.»

Šta sada (ne)radiš i zašto?

«Egzistiram, planiram, nadam se; u međuvremenu sam se rasplinuo na sve
strane jer mi je trebalo mnogo vremena da zadovoljim sve aspekte svojih interesovanja.
Ako radiš nešto onda nemaš vremena za konzumaciju, ako konzumiraš, onda nemaš
vremena za rad (ili se ja to samo tako tešim?). Vremena i za jedno i drugo je sve manje,
pitanja egzistencije proždiru vreme od oboje. Možda treba malo više hrabrosti, rizika i
rešenosti, barem dok još nisam iščileo. Priznajem da me muči što talenat (mora da ga
imam makar malo) i minuli rad tako zapostavljam. Treba mi mir da bih mogao da
funkcionišem i radim kako priliči a to trenutno definitivno nemam, ova egzistencijalna
kolotečina ubija. Uostalom, svako ko se bavi iole sličnim stvarima, npr. pisanjem, znaće
o čemu govorim.»

Umesto zaključka: ovo što ste pročitali smatrajte kratkim uvodom za strip slučaj
Grabowski. Pokušajte negde da iskopate izdanja pomenuta u tekstu. Biće teško ući im u
trag ali će se trud definitivno isplatiti (posebno ako znate da su šanse da se «Luna» a i
ostali stripovi pojave u knjiškom obliku vrlo, vrlo tanke). O začudno-nesvakidašnjem
čitalačko-gledalačkom zadovoljstvu da i ne govorimo-pišemo, treba ga, jednostavno,
doživeti. Ostaje da se nadamo da će Grabowski ponovo uzeti olovku u desnicu ruku i
početi da crta, za sebe i nas.
("Znak Sagite" br. 15, 2005.)

31
 PRIKAZI
album „Devedesete“ Wostok i Grabowski;
izdavač „Omnibus“, Beograd 2012.
Strip album jednostavno ali, kako se to vrlo brzo ispostavlja, i efektno
nazvan „Devedesete“ vraća čitaoce sa malo dužim pamćenjem u (ne)slavna vremena na
ovim prostorima, u period krvavog raspada dotadašnje socijalističke zajednice, ratova
koji (ni)su vođeni, sankcija i izolacije od ostatka „civilizovanog“ sveta. To je trenutak
sloma svih dotadašnjih sistema vrednosti, traganja i (ne)snalaženja u novonastalom
haosu, bujanja svakovrsnih ideja i pokreta, (navodno) konstruktivnih ili destruktivnih,
nazadno-reakcionarnih ili (kvazi) naprednih. Između uzdizanja nepojamnih talasa
propadanja, paradoskalno, ipak su se podizali i talasi(ći) novog. Jedan od takvih noviteta
je i alternativni, andergraund ili autorski strip koji su na svojim ramenima poneli i do
danas doneli brojni autori. U početku težišta ovog neformalnog strip pokreta bili su A.
Zograf u Pančevu i nekolicina autora okupljenih oko vršačkog magazina
„Patagonija“, među kojima su najagilniji bili (i najduže ostali na sceni) Wostok i
Grabowski. Našavši se na brisanom prostoru, bez obaveze da se obaziru na tradiciju i
okruženje, mladi strip autori tragali su za sopstvenim glasom i sopstvenom linijom, za
vizurama iz kojih će sagledavati svakovrsne teme ali i same granice strip medija.
Ovakva je sloboda rezultirala, iz današnje pozicije gledano, bezmalo neverovatnim
brojem raznorodnih priča/stripova, koji ni malo ne liče na prethodne. Nepresušna
energija eksperimentisanja, želja za iskušavanjem sopstvenih snaga, talenta i
domišljatosti, neobaveznost prema bilo kakvoj javnosti ili autoritetu urednika (jer su
radovi najčešće objavljivani u samizdat fanzinima, bez ikakvih očekivanja zarade),
pokazali su se kao prava kombinacija za nastajanje vrednih stripova; čak se i u
radovima koji deluju nedovršeno/neuspešno oseća dah radosti stvaranja i „osvajanja
slobode“. Naravno, pre ili kasnije, nekoliki su autori zastali i odustali od daljeg kreativnog
rada, priklanjali se „tradicionalnijim“ strip formama ili potpuno nestajali iz stripa.
„Devedesete“ na 150 strana donose deo onoga što je tada mladi
tandemWostok/Grabowski napisao/nacrtao u par godina intenzivne saradnje. Znatiželjne
čitaoce ovog albuma svakako će, ponajpre, intrigirati stepen pozitivne destrukcije
ustaljenih šablona u stripovima. Čini se da autorima ništa nije sveto, ni jedna velika ideja
ili tradicija. Oni nemaju milosti prema bajkama i alegorijskim pričama, baš kao što ne
prezaju od karikiranja žanrovskih modela; ništa u ovim stripovima ne može se i ne sme
podrazumevati ili olako shvatati. Početak serijala o devojčici Popošak i psu
Cveće jednako je (neočekivano) brutalan (sahrana majke) koliko je nastavak, u stvari
uvod u apsurdistički koloplet lišen standardnih linija uzrok-posledica. Sličnu destrukciju
nose i dva nastavka vragolija derana Woo i Grr; to svakako nije klasični dečiji strip iako
su mu deca junaci već strip za decu nekog novog, iščašenog vremena i sveta. Ta
specifična uvrnuta osećajnost, koja ima drugačije vrednosti (ili ih uopšte nema, mada je i
32
nepostojanje reda vrednosti - vrednost), nastavlja da se otkriva u ostalim segmentima
albuma, u različitim niovima stilizacije: one za korak-dva izmeštene od
realističnog („Donjeprčilovački masakr testerom!“, „Priča o Jockuru“, „Idemo dalje“, „Biti
ili ne biti“, „Snajper“, „Srećna nova deco“), sledeće koje se odmiču još dalje („Billy, borac
za pravdu“, storije o Aaronu) sve do potpunog odmaka u metafiziku („The Leader of
Man“, „Loneliness“, „Godliness“ - koje su, uz „Om“ i „Oh, love!“, „Haiku“ - radikalni
eksperimenti sa čistom vizuelnom naracijom, bez opterećenja rečima). U tom kolopletu
bizarnog i oneobičenog, otkriva se jedna zanimljivost - iako žive i stvaraju u doba rata,
hiperinflacije, propasti države i (do)tadašnjeg načina života, autori se direktno uopšte ne
bave svojim okruženjem, ništa od buke i besa sa ulica i frontova ne dolazi na njihove
table. Ali, sve doživljeno prelama se u njima i izlazi u obliku rušilačkih priča koje nemaju
milosti prema tradiciji (jer se ova urušila sama od sebe), koje se ne osećaju obavezne
prema tzv dobrom ukusu, hipokriziji morala i didaktike. Jer, čemu sve te fame o Velikim
Istinama kad je svet, navodno na njima temeljen, neslavno pao u prašinu? No, ovakvo
tumačenje i doživljaj imaće jedino savremenici Wostoka i Grabowskog; sledeće
generacije biće oslobođene istorijskog nanosa i u potpunosti zavedene strip igrarijama
umetnika.„Devedesete“ su, dakle, bezuslovno osuđene da, stigavši iz Prošlosti, žive u
Sadašnjosti i dolazećoj Budućnosti.

(„Kvartal“ br 20/21, 2013)

VAŽAN STRIP PROJEKAT "Feminus

ludens stripus" Strip magazin, br. 0
izdavač: Asocijacija za žensku inicijativu
Beograd&Alternativna ženska scena Luna
II, Vršac, 2002.g.
Strip je kroz svoju istoriju bio gotovo isključivo muški zabran i to u trostrukom
vidu: strip stvaraoci, strip junaci i strip čitaoci bili su, pre svega, pripadnici "jačeg" pola.
Takvoj preraspodeli snaga kumovalo je mnoštvo razloga, počev od najšireg - živelo se u
muškoj civilizaciji - iz koga su proizilazili i ostali - najmoćniji ljudi su muškarci koji za
svoje saradnike biraju/protežiraju muškarce-umetnike (svesno ili ne odbacujući žene) a
njihovi proizvodi se obraćaju i namenjeni su prevashodno muškarcima, koji poseduju
moć-novac; shodno tome i sadržaji su prilagođeni... i tako dalje i tako dalje do u beskraj.
Spore promene u globalnoj civilizacijskoj strukturi liberalno-kapitalističkog Zapada (koji
pretenduje da bude najbogatiji, najnapredniji i najdemokratskiji deo čovečanstva, makar i
na račun ostatka sveta) ogledaju se u većem i transparentnijem učešću žena u nekim
segmentima svakodnevnog javnog života: obrazovanje, zdravstvo, tercijalne delatnosti,
umetnost (o privatnom uticaju žena, onom tipa "iza svakog uspešnog muškaraca stoji
jaka žena" koji nesporno postoji ali je sklonjen od očiju javnosti, ne vredi govoriti jer su tu
33
stvari vrlo tajne ali svakako nisu bezazlene); ipak, većina segmenata i dalje ostaje
"rezervisana" za muškarce (vojska, politika, veliki biznis). Sve ove promene uticale su i
na 9. umetnost, što će reći da su žene počele da se masovnije pojavljuju kao autorke
stripova i njihovi konzumenti odnosno da se i lik žene strip heroine menja. Početni koraci
u pomenutom pravcu mogu se zapaziti već u pojavi alternativnog-andergraund stripa s
kraja 1960-tih, kada su, na jednoj strani, crtani neki od najbestidnijih stripova krcatih
seksističkim ženskim-objektima bujnih oblina dok su, istina mnogo manje bučno, na
drugoj strani žene počele da poprimaju ljudskije osobine (za razliku od onih u
masovnom stripu gde je žena uglavnom imala zadatak da upada u nevolje i vrišti u
iščekivanju vrlog, snažnog junaka kiji će da je oslobodi). Andegraund je bio/jeste
utočište nekoliko izuzetnih strip umetnica koje dokazuju da su promene započele;
naravno i dalje je velika većina stvaralaca, junaka i čitalaca muškog pola jer se
predrasude i navike teško menjaju i odumiru.
Balkan je oduvek važio za prostore na kojima žive "pravi" muškarci i na kojima
se zna gde je mesto ženi (u ćošku), pa se prihvatanje zapadnjačkih ideja o
ravnopravnosti polova (posle istorijski kratke komunističke epizode u kojoj su žene, ipak,
dobile ponešto slobode i prava), u dobu ponovnog buđenja nacional romantičarske
svesti, svodi na verbalnu podršku i praktično teranje po starom, uhodanom receptu (ali,
istini za volju, i oni tamo napolju mnogo više pričaju o tome nego što su voljini da
predaju uzde vlasti i moći - nisu valjda ludi). Elem, kada se sve rečeno primeni na
ovdašnju strip scenu dobijamo sliku na kojoj među stripadžijama prinuđenim da se
dovijaju kako znaju i umeju ne bi li radili i objavljivali (o zaradi nema ni pomena) možemo
videti i po koje žensko lice sa istim problemima na koje su dodata još najmanje dva: 1)
da ubedite potencijalnog urednika da vam objavi strip iako ste žena i 2) da ubedite samu
sebe da možete da stvarate stripove iako ste žensko. Koja od te dve muke je veća znaju
samo one koje su zaoštrile olovku i počele da crtaju a potom nastojale da urađeno
objave u nekom od nekolicine neredovnih domaćih strip izdanja. Evidentno je da je
retkim autorkama objavljivanje uspevalo ali nepoznat je podatak o broju odbijenih i
razlozima za to. Jedino izdanje u kome su se ovdašnje autorke masovnije pojavile
(pojačane zvučnim imenima iz sveta) bila je "Zona F" specijalan broj 8-9 magazina
"Patagonija", iz davne 1999.g. Projekat je privukao popriličnu pažnju javnosti ali je, čini
se, malo od prezentovanih potencijala realizovano u narednim godinama i dalje sušnim
za domaći strip. Otuda se može reći da "Feminus Ludens Stripus" koliko nastavlja
putem "Zone F" toliko i kreće ispočetka; ostaje otvoreno pitanje koliko je čitav koncept
izolovanog pojavljivanja dobar. U svakom slučaju na gotovo 170 strana našlo se mesta
za 50-tak autorki (domaćih i stranih - s prostora bivše Jugoslavije i iz ostatka sveta)
predstavljenih najčešće sa po jednom do dve table i kraćim autobiografsko-poetičkim
tekstom; uz stripove se mogu pročitati kraći esej o Modesti Blejz i stripu ali i prilozi
kojima je svrha obrazovno-osvešćujuća (Deklaracija o ljudskim pravima, tekstovi o polu i
o trgovini ženama). Veliki broj radova donosi mnoštvo likovnih i stilskih opredeljenja,
tehnika i poetika (od karikatura, primitivnog i realističkog crteža do kolaža; od
humorističkog do auto-ispovednog stripa). Preovladava neformalni-andergraund odnos
prema mediju, klasičnog stripa gotovo da i nema, uz prisutnu tendenciju
eksperimentisanja s medijem. Naravno, kada je koncentracija umetnika ovolika
nemoguće je predstaviti neku autorsku ličnost i njen opus detaljnije pa je prevashodna
uloga projekta da široj javnosti da naznake o imenima na koja u nekim drugim
34
publikacijama treba obratiti pažnju, odnosno da urednicima otkrije adrese na koje se
mogu obratiti ili sa kojih će im, eventualno, stizati stripovi.
"Feminus ludens stripus" Strip magazin, br. 0, dakle, svojevrstan je katalog
autorki koje se bave stripom (i koje će se verovatno pojavljivati u nekim od budućih
brojeva ovog magazina) te je definitivno važan za sticanje potpunije uvida u dešavanja u
ovoj i dalje skrajnutoj umetničkoj formi.

(2002)

„PATAGONIJA“, DRUGI PUT Strip magazin

„Patagonija“ broj 2, izdavač DOV, Vršac
Nakon izuzetnog uspeha strip magazina „Patagonija“ broj 1, koji je privukao
značajnu pažnju javnosti i okarakterisan kao jedan od najvažnijih događaja na
Jugosloveskoj strip sceni 1993.g., stigla je „Patagonija“ broj 2, u svakom pogledu sjajan
nastavak prvog koraka.
„Patagonija 1“ otvorila je široke prostore tzv alternativnog i andergraund stripa,
tih u Jugoslaviji potpuno nepoznatih pravaca u devetoj umetnosti i dokazala da je, bez
obzira na predrasude, u pitanju nadasve zanimljiv i vredan pogled na svet istrip kao
medijum.
„Patagonija 2“ definitivno, kako svojom pojavom (jer su šanse da se ne pojavi
bile ogromne) tako i izborom i kvalitetom ponuđenih radova potvrđuje opravdanost svog
postojanja odnosno potvrđuje snagu i vitalnost Vršačkog strip pokreta koji stoji iza
projekta „Patagonije“.
Na 64 strane „Patagonije 2“ rasprostrli su se svetovi i ideje u rasponu od
antologijske priče Aleksandra Zografa „U vreme građanskog rata u Jugoslaviji“,koje je
1992. uvrštena u antologiju andergraund stripa objavljenu u Kanadi, te mračnih fantazija
i snova istog autora, preko Wostokovog sveta marioneta koje u mračnim hodnicima
otkrivaju svoja lica (u priči „Prorezi na krinki“), psihodeličnog sveta u kome jedan mačak
barata bazukom (u stripu Wostoka i Grabowskog „Zid za Aarona“), te zdravog
izrugivanja društvenom teroru (Ingrid/Odin u „Iskušenju svetog Antonija“), do crnog
humora Mučibabića (u njegovom stripu majmun odbija da postane čovek),
radova Ratosa, Rigensteina, Ljubanovića i muško-šovinističke provokacije Redže.
Ekskluzivci „Patagonije 2“ su dva kanadska autora, Julie Doucet i Eric
Theriault, čiji stripovi nas uveravaju da, bez obzira na daljine, osećaj usamljenosti u
svom životu svuda postoji.
Poseban biser „Patagonije“ je i mala Lola, najmlađi strip autor na svetu sa samo
3 godine, koja nam svojim crtežima i rečima vraća duh detinje nevinosti.
„Patagonija 2“ je, rečju, skup sjajnih stripova. Neki se mogu veoma lako svrstati
pod odrednicu „andergraund“ strip dok su drugi na putu eksperimenta i traženja
sopstvenog izraza. Zbog toga se čini da bi bilo kakva stroga klasifikacija ovog projekta
samo štetila njegovoj širini.
I, na kraju, uz sve čestitke autorima, pomenimo i zasluge sponzora ovog
izdanja, Ninoslava Jovanovića, koji se odvažio da uloži novac u kulturu. Na
35
koricama „Patagonije 2“ može se pročitati, sem oznake „Made in Yugoslavia“ i
naznaka „Vršačka inicijativa“. Nadajmo se da će ovaj vršački spoj umetnika i privrednika
nastaviti da nas raduje projektima čiji značaj i odjeci prevazilaze lokalne okvire.
(1994)

CRNO-BELA SNAGA „PATAGONIJA

STRIP“ BROJ 2, IZDAVAČ DOV, VRŠAC,
FEBRUAR 1994.
Nakon prošloletnje pojave „Patagonije 1“, čija je medijska prezentacija bila
višestruko obrnuto srazmerna tiražu broja (od samo 51 primerak), ali u skladu sa
značajem izdanja, 14.02.1994.g. pojavio se drugi broj ovog čak dvostruko
prvog strip projekta, tj. prvog koji je u SRJ prevashodno baviandergraund i/ili
alternativnim stripom i prvog izdanja tog profila koje je – štampano! (dosadašnji pokušaji,
uključujući i „Patagoniju 1“ bili su fotokopirani).Vršački strip pokret, koji stoji
iza „Patagonije“, dokazao je svoju izdavačku vitalnost i predstavio nove radove mladih
autora čiji se pogled na strip najopštije može definisati kao drugačiji od klasičnog.
Započinjući predstavljanje „Patagonije 2“ treba, pre svih, pomenuti dva mlada
umetnika iz Kanade (pojava stranih stripova – ovi su štampani uz pismena odobrenja
autora – još je jedna i ta kako značajana prvina u „Patagoniji 2“): Julia Doucet ispričaće
nam jedan dan svog sumornog života a Eric Theriaultsvoj lucidni san (ili moru)
o Indijancima čiji je svet pokrio beton Montreala.
Wostok nam predstavlja svoju verziju priče J. Lorrine-a „Prorezi na krinki“. U
pitanju je jedan od najboljih Wostokovih radova iz njegove serije u kojoj glavnu ulogu
imaju košmarni spletovi mraka i senki, maski i marioneta.
Aleksandar Zograf, alias Saša Rakezić, zastupljen je sa nekoliko radova. Tu je
već antologijski strip „U vreme građanskog rata u Jugoslaviji“, storija koja se prvo
pojavila u tzv „samoizdatu“ a zatim , kroz mrežu alternativnog svetskog izdavaštva,
objavljena u Americi, Francuskoj i u kanadskoj antologiji andergraund stripa
izdavača „Mangajin Books“. Zograf potpisuje i 3 strip table mračnog apsurda rađene po
preznim delima Remizova i Grobarova, te jedan stripovani san nastao kao
rezultat Zografovog eksperimentisanja sahipnagogičkim snovima.
„Zid za Aarona“, delo scenariste Wostoka i drtača Grabowskog, specifičan je
spoj stilizovanog crteža i halucinantne priče koji balansira između dubokih podsvesnih
značenje, s jedne, i karikaturalnog izraz, s druge strane.
„Patagonija 2“ sadrži i tablu stripa verovatno najmlađeg autora na svetu –
trogodišnje Lole. „Ko je moj čaj popijo?“ je povratak one tako nam potrebne detinje
začuđenosti.
Strip „Roditelji, pripazite na svoju decu šta rade“ B. Redžića Redže je još jedan
susret sa gorkim humorom ovog autora koji ne prestaje da provocira i zabavlja svojim
muškim šovinizmom. A provokacija je duša andergraund stripa, zar ne?
Ingrid i Odin smislili su pričicu „Iskušenja svetog Antonija“ koja odiše svežinom
zdravog podsmevanja institucijama i šablonima koji guše različitog pojedinca.
36
 Od kratkih stripova pomenimo crnohumorne table Ratosa, Nandora Lj,
Rigensteina i Mučibabićev negativan odgovor na evolucionu ponudu naslovljen
sa „Neću, c“.
Posle 64 strane „Patagonija 2“ zatvara se kao skup svetova, raznorodnih ali
jedinstvenih u nameri da ne ostanu u okviru klasične definicije stripa. U crno-belim
hodnicima „Patagonije 2“ odjekuju iskušavanja granica medija značenja i smisla reči i
crteža, predrasuda i učenosti. Da li je za ovakve radove odgovarajuća
odrednica „alternativni“ ili „andergraund“ ili „art“ strip (ili neka druga ili sve zajedno)
sasvim je, čini se, nebitno. Važan je rezultat. A to su lepota i snaga dela.
(„Košava“ br. 14,1994)

PRVI DOLAZAK CRNIH SLIKA – DRUGI

DEO „Istina o Jozefu K. i Gregoru
Samsi“ Wostok/Minik, izdavač DOV,
1992.
Prvine vezane uz misterioznog scenaristu i crtača stripova zvanog Wostok nižu
se jedna za drugom. Tek što smo preturili letošnju dvostruko prvu izložbu u Domu
omladine (prvu njegovu i prvu takvu u Vršcu) a pojavila se i sveska sa njegovim
stripovima (pomalo pretenciozno nazvana strip album), ponovo dvostruko prva:
1. prva sveska njegovih radova, i
2. prva takva objavljena u Vršcu.
Što bi se reklo: Prava gomila prvenaca.
U vreme potpune praznine u izdavanju tzv. art stripa (a i ostalih vrsta stripa),
pojavaWostokovih radova, za koju su zaslužni entuzijazam autora i B. Babića,
direktora DOV-a, dokazuje da su mladi umetnici rešili da zaobiđu zaglibljene mamute
državnog izdavaštva i krenu tradicijom alternative.Wostokovo pojavljivanje u izdanju koje
je fotokopirano u malom broju primeraka i dostupno samo istomišljenicima seća na priče
o zlatnim danima andergraund stripa u svetu, 1960-tih i 1970-tih, kada su se stripovi
kopirali, slali poštom, delili ili lepili po metroima stvarajući, bez obzira na neujednačenost
kvaliteta, jednu novu osećajnost i kulturnu klimu. (Neka vrsta potvrde ovih reči je i
pojavljivanje izdanja „Klasici andergraund stripa“ firme „Šund“ dd.)
Naslovni strip sveske „Istina o Jezefu K. i Gregoru Samsi“ rađen jeprema priči Š.
Minika koji je, inspirisan F. Kafkom, zapleo sudbine G. Samse, Jozefa K. i geometra K. u
klupko apsurda i užasa noćne more. Wostokov crtež, statičan na stilizovanoj pozadini,
savršeno odgovara groteski situacije, hladnoći i grču buba i pajaca, bezglasnom kriku
zaklanog, šetačima sa ronilačkim maskama i žabi u čaši sa vodom. Prizori sulude
lutkarske predstave ljuto se urezuju u svest.
„Careva poruka“, strip rađen po priči F. Kafke, izneverava začudnost i
oneobičensot sveta na slikama – što je osnovna vrlina Wostokovog rada. Ipak, poneki

37
crtež se otrgao i svojom snagom potvrđuje da je u pitanju samo trenutna slabost
crtačeva.
Sjajni crtež „Lagum“, propraćen rečima F. Kafke, vraća nas na Wostokov put
jedinstva karikaturalnog i realističkog.
Minijatura „Grožđe za Aarona“, Wostokovo kompletan autorski rad (i scenario i
crtež), nastavlja traganja za tajnom apsurda.
Fotokopiranja stripa – kao posledica skromnih finansija izdavača – izrodilo je
ovog puta neočekivano pozitivan rezultat. Gromade jednako crne u sukobu sa belinama,
odsustvo tanke linije valera, dali su novu snagu crtežu, dignutom sada na nivo prizora
obasjanog sablasnim munjama koje jasno odeljuju površine, zasecaju granice. Čipke
crno belih tačaka u senkama zbunjuju oko koje u njima nalazi brojne nagoveštaje koje
reči nad crtežom kriju što, po sebi, svedoči o dobro izbalansiranom odnosu crteža i
teksta, inače pravoj retkosti za strip rađen po prozi. Jer, po pravilu, u takvim slučajevima
ili reč prevlada pa na kraju ostaje ilustracija priče ili crtež uguši tekst pa to više nije strip
nego crtanka.
Wostok, pak, ovaj problem elegantno rešava zauzdavajući oba medija (pa tako nema
ni balončića ni onomatopeja ni linija koje treba da sugerišu pokret), ostvarujući krhku
ravnotežu saradnje reči i linije. I u tome se naziru odlike potencijalnog majstora.
A ono što nam je sada ponuđeno, po skromnom mišljenju autora ovih redova,
više je nego dobro a obećava i bolje.
(„Košava“ br. 4,1992)

ČIPKE SENKI „Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi“

Wostok/Minik, izdavač Dom omladine Vršac, 1992.
Početkom novembra ove godine pojavila se, u izdanju Doma omladine Vršac,
strip sveska crtača i scenariste Wostoka čije radove smo imali priliku upoznati na izložbi
u okviru letošnjih muzičkih igrarija. Tako se broj prvenaca vezanih za osobu skrivenu iza
misterioznog pseudonima uvećao posle njegove prve izložbe, prve izložbe stripa
u Vršcu i za prvo izdavanje stripa u Vršcu.
Svesku otvara naslovna „Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi“ rađena po priči Š.
Minika koji zapliće sudbine ključnih ličnosti iz dela Franca Kafke u mračno klupko užasa
i apsurda. Grotesknost situacije našla je dostojnog partnera u Wostokovim crtežima iz
kojih bije hladnoća i grč sveta naseljenog bubama i pajacima, bespomoćnicima,
šetačima sa ronilačkim maskama i žabom u čaši za vodu kraj postelje.
Strip „Careva poruka“, rađen po priči F. Kafke, drastično smanjuje – uz časne
izuzetke ponekih crteža – osećaj, nazovimo ga, oneobičavanja, oličenog u jedinstvenoj
mešavini karikaturalnog i realističkog gledanja na svet.
Na poslednjim stranicama nalazimo zanimljiv crtež naslovljen kao„Lagum“ i
propraćen citatom iz dela F. Kafke, i minijaturu „Grožđe za Aarona“ – kompletan autorski
rad Wostokov, koja ostaje na najboljem tragu „Istine o Jozefu ...“
Fotokopiranje kao način umnožavanja stripa i neminovna posledica skromne
finansijske podrške ovom izdanju entuzijasta, daje potpuno neočekivane rezultate.
Ravnopravnost crnog i belog, odsustvo valera iz čega proizilaze brojne čipke senki,

38
zlokobnih i uznemirujućih, potpuno se poklapaju sa već pominjanom jezom
oneobičavanja, gradeći, u svom zbiru, celovita (sa tek ponekim propustom koji možemo
pripisati neiskustvu) i uverljiva dela autora koji obećava.

(„Vršačka kula“, 1992)

NIKAD SE NE ZNA“ WOSTOK/NABOR

DEVOLAC, strip album,
izdavač Društvo prijatelja Vršca „Vršac
lepa varoš“, 1997.
Album čini 7 storija (86 strana) tandemaWostok (crtež)/Nabor Devolac
(priča), koji je među najzapaženijim stvaraocima JU alternativnog stripa 90-
tih. Wostokov prepoznatljivi karikaturalno-novo-primitivni crtež iDevolčeve cinično-
satirične priče spojili su se u bujicu urnebesnog crnog humora, bizarnosti koja je
spremna da iskuša čitateljevu sposobnost da načini iskorak u stranu i odatle sagleda
’normalne’ svakodnevne događaje. Kroz stripove tako paradiraju neupokojeni vampir-
komunista koga proganjaju podivljale, majmunolike komšije, juri autobus prepun
mentalnih i duhovnih bogalja, evociraju se svetle tradicije Olimpijskih radnih akcija,
ordiniraju moderne vračare, drugiju čovek i njegovi psi (u obliku zeca, žabe, mačke...) i,
na kraju, stradaju pod tomovimaLenjinovih sabranih dela. U sveukupnom oneobičavanju
sadržaja (likovnih i tekstualnih) važan element je Wostokovo dosledno insistiranje na
’nepodudaranju’ reči i slike što, umesto pukog ilustrovanja, rezultira samosvojnim
spojem originalnom po senzibilitetu. Album „Nikad se ne zna“jedan je od važnih
događaja na domaćoj strip sceni u 1997.g.

PATAGONIJA broj 5, izdanje ART MULTIMEDIA VRŠAC

„Patagonija“ se prevashodno bavi alternativnim stripom i važna je publikacija za
razvoj i uspon ovog strip senzibiliteta u nas. Novi broj magazina donosi radove Atme –
nastavak avantura Kapetana Kalka, parodiju na nebrojene avanturističke strip
klišeje; Wostok i Grabowsky nastavljaju serijal„Luna“ – u pitanju je izuzetna
fantazmagorija briljantne vizuelnosti; sa 3 minijature predstavlja se A. Zograf; Ivana
Filipović nastavlja svoje priče o bizarnom komšiluku a tu su i mala Lola (najmlađi strip
autor – 6 godina), feministički strip Ingrid i Odina, sjajna storija „Zora“ Nikole
Vitkovića, jednog od momaka iz grupe „Momci“, te mladi Basa i
Grubanov. Specijalitet „Patagonije“su i radovi svetski poznatih alternativaca – u ovom
broju se pojavljuju M. Ruijters i C. Clieraard iz Holandije i kanađanka Julie Doucet.
I ovaj broj je potvrdio da je „Patagonija“ na prestižnom mestu u tokovima
novog JU stripa ’90-tih, odnosno da je vrlo živa alternativna strip scena na kojoj se
ogledaju, stasavaju i sazrevaju autori čiju vrednost prepoznaju i van granicaJugoslavije.

39
 ŽENSKI STRIP – STRIP O ŽENAMA Strip
magazin-knjiga „Patagonija“ br. 8-9,
izdavač ŽAS „Luna“, Vršac 1999.
Nastavljajući svoju misiju otkrivanja i afirmisanja savremenog
domaćegalternativno/autorskog stripa, magazin “Patagonija“ posvećuje novi broj
ženskom stripu, „Zoni F“, kako glasi naslov projekta rađenog u saradnji sa Ženskom
Alternativnom Scenom „Luna“ iz Vršca. Namera ovog poduhvata je, kako u
uvodniku„Patagonije“ piše Dušica Pavkov „da dovede u fokus pažnje jednu moguću
(postojeću) žensku strip scenu“. U magazinu koji je formata i obima knjige objavljeni su
radovi autorki izSrbije, sadašnje i bivše Jugoslavije i afirmisanih autorki iz sveta (SAD,
Holandija, Kanada, Finska) s namerom da se učini vidljivim jedan „hrabri ženski svet“ (D.
Pavkov). Junakinje objavljenih stripova, a žensko autorstvo najčešće podrazumeva
upravo žene kao aktere (kao što Virdžinija Vulf kaže „Žene ne pišu knjige o
muškarcima“), jesu „uhvaćene (zatočene) sred teatra trivijalnosti svakodnevice i
uposlene na zadatku upisivanja autentičnih ženskih iskustva u svetu po meri očeva“ (D.
Pavkov). One osvajaju pravo da o svom iskustvu govore na sopstvene načine,
melanholično, samo-agresivno, cinično, ironijski, šokantno, brutalno, sofisticirano, ali
uvek tako da podrivaju institucionalizovani patrijarhat.
Objavljeni radovi egzistiraju, dakle, na raznim poetsko-likovnim nivoima, od
anegdotskog preko komičnog do apsurdističko-metafizičkog tona, te od karikaturalnosti,
novoprimitivističkog crteža do stilizacije i apstrakcije. I umetnička vrednost-uverljivost
stripova varira, izuzento uspeli stoje pored onih koji tek naznačuju talenat i potencijale
autorke. Ovakva šarolikost rezultat je namere redakcije da ne pravi
prigodnu antologiju stripova već panoramu koja će predstaviti i afirmisana imena i mlade
umetnice ili debitantkinje koje će u sledećim godinama oblikovati i obeležavati ovdašnju
strip scenu. Tako se „Zona F“ pojavljuje i kao značajan dokument o jednom trenutku u
razvojujugoslovenskog stripa, koji će budući proučavaoci i ljubitelji prelistavati kao
verodostojno svedočanstvo o događanjima s kraja XX veka (isti je slučaj bio i sa
prethodnom brojem „Patagonije“ koji je doneo radove sa jugoslovenskog konkursa za
strip bez reči).
Među 40-tak autorki, kao najzanimljivije pomenimo, od domaćih: Lolu, već
legendarnu najmlađu autorku stripa na svetu, i njene starmale bravure,Gabrijelu
Bulatović sa svetovima dečijeg horora, borhesovsku metafizikuDanijele R.,
minimalizam Zoje Bajbutović, Elizabetu Novak i Danijelu, uvrnute bajke Nede
Dokić, avanture Gordane Baste iz mlađih dana, anti-reklamsku minijaturu Ivane
Filipović.
Među autorkama iz sveta najzapaženije su Roberta Gregor i njene neodoljivo
gorko-smešne dogodovštine emancipovanih žena, nacističko-mitotvoračke barokne
igrarije Done Ber i lepršava Žili Dose. Ove tri umetnice predstavljene su i kratkim
intervjuima-prilazima njihovog rada.
40
 Napomenimo da su svi tekstovi (uvodnik, stripovi, prikazi...) prevedeni na engleski
i srpski, što otvara mogućnosti šire recepcije ovog, u svakom pogledu, vrednog i
zanimljivog izdanja koje potvrđuje značajno mesto „Patagonije“ na domaćoj strip sceni.
(2000)

VŠ STRIP AUTOGRAM „Patagonija“

katalog za izložbu, izdavač DOV, 1993.g.
Vršački strip živi! Možemo ga (neskromno) zvati Vršačka škola ili
(skromnije) Vršački strip pokret ili, pak, smatrati da su imena prenciozna, no, bitno je da
on, uprkos svim nedaćama, postoji i opstaje. A počelo je 1992. otvaranjem, u DOV-u
(Dom omladine Vršac), izložbe stripova Wostoka. Za njom je došao Wostokov strip
album, opet u izdanju DOV-a, pa Wostokov strip u„Košavi“ br. 4, nova izložba
u Gradskoj biblioteci i, kao svojevrsni uvod u novu godinu, predstavljanje trojice mladih
vršačkih strip autora u „Košavi“ br. 6.
I, 1993 stiže „Patagonija“, prvi put.
„Patagonija“ je katalog za izložbu stripa planiranu za jesen, u organizaciji i
izdanju DOV (kao težišta oko koga se strip autori okupljaju).
„Patagonija“ je i samostalni projekatvršačkih stripa autora (uz malu pomoć
dobrog druga iz komšiluka), skrivenih iza 1000 pseudonima (svaki) pred apatijom neme
većine i besom strip čistunaca kojima se na reč andergraund diže kosa (ako je imaju) na
glavi (ako je imaju). A taj tzv. andergraund samo je još jedna etiketa za diskvalifikaciju
nečijeg kreativnog rada. Jer, crno bele priče u slikama i slike u pričama, koje
otkriva„Patagonija“, pokazuju koliko je mnoštvo oblika u koje se uliva glas duše. Odricati
im iskrenost i vrednost, u ime nekakvih šablona, ravno je zločinu spaljivanja knjiga.
U „Patagoniji“ možemo naći radove sledećih autora:
B. Grabovića, Grabovskog koji nam demonstrira svoj elegantni minimalizam linije
izvedene u šetnju spojen sa nesvakidašnjim osećajem za atmosferu i neočekivane
krajeve. Saradnja sa scenaristom Budimirom Babićemiznedrila je čudnu priču za
višestruko čitanje i promišljanje,
Nandora Ljubanovića, gosta iz Pančeva, čije dve minijature lako postužu efekte
začudnog,
Wostoka, i njegov strip po priči N. Devolca, koji otvara nova vrata apsurda ovog
majstora groteske i noćnih mora (uz „Patagoniju“ ide i Wostokova sveščica na 8 strana,
nazvana „Low Budget“, kao novi prilog istraživanja domašaja stripa),
Genevre, stilski najbližeg korenima andergraund stripa, i njegov prikaz problema
neprilagođavanja i odbijanja prilagođavanja mladih neprijateljskoj sredini,
Mučibabića, koji se bez pardona igra stilom i duhom dela Huga Pratagradeći,
ipak, sopstvenu priču.
Zajednička priča 3 autora (Wostok, Grabovski, Genevra), u kojoj svako crta po
jednu tablu, ispituje, na tragu savremenih svetskih ideja, granice strip medija.
I to je, za ovaj put, sve.

41
 Poželimo autorima (a i nama) nove brojeve „Patagonije“ jer, očito, talenat i volju
imaju. A za tuš će se već nekako snaći.

P.S. A zašto se ovaj projekat zove tako kako se zove, iskreno rečeno, pojma nemam.

(„Košava“, 1993)

VESELI CINIZAM „Nikad se ne zna“, strip

album, Wostok/Nabor Devolac, izdavač
Društvo prijatelja Vršca ’Vršac lepa varoš’,
1997.
Danilo Milošev Wostok jedan je od najzapaženijih autora jugoslovenskog
alternativnog stripa 90-tih. Njegov stil, prepoznatljiv od samih početaka oglašavanja,
karakteriše, krajnja ležernost prema mediju i njegovim pravilima i duboko ciničan otklon
a brojni pseudonimi-reinkarnacije iza kojih se krije zaštitni su znak poznat i van granica
ove zemlje. Album „Nikad se ne zna“ (prvi u kolekciji ’Mladi lavovi’) čini 7 storija (na
ukupno 86 tabli) rađenih po motivima priča Nabora Devolca (u kome je Wostok našao
duhovnog sabrata) objavljenih u knjizi „Daljinski samoupravljač (i druge priče)“ u izdanju
Matice srpske (1996.g.). Devolčevo traganje za korenima ljudske gluposti, kako one u
pojedinca tako i grupa/naroda, pokazalo se kao zahvalno tle za Wostokove vizuelne
nadgradnje. Dva senzibiliteta spojila su se u vrtlog urnebesnog crnog humora
začinjenog bizarnostima (ponekad na granici morbidnosti). Tako jedan od strip junaka
pokušava da istera povampirenog komunistu (koji liči na glumca Zorana Radmilovića) uz
pomoć komšija-povampirenih degenerika; u autobusu gradskog saobraćaja sakupljene
su sve moguće varijacije fizičkih i mentalnih bogalja u bratskom kolu na putu prema
propasti; čovek i njegov mačkoliki pas (naslednik psa-zeca i psa-žabe) stradaju pod
tomovima sabranih dela Lenjina dok komšijska porodica umire od gladi jer su nezgodne
gošće/gosti njihovog potomka u osetljivim godinama pokrale posuđe. U svim stripovima
nižu se slike i scene iz socijalističkog perioda ove države pomešane sa bezgraničnom
duhovnom prazninom prosečnih, širokih narodnih masa i uz malo karikiranja (tj.
dovođenja nekih postavki do krajnosti) rezultiraju dubokim, beznadežnim apsurdom na
koji čitalac ne može a da se ne nasmeje. U tome će mu dodatno pomoći Wostokovo
vizuelno interpretiranje reči nesvakidašnjim, neočekivanim slikama čime efekat
začudnog dobija novi zamah. Ovo konfrontiranje teksta i crteža funkcioniše bez greške u
celom albumu i jedna je od njegovih bitnih karakteristika. Wostokov i Devolčev crni soc-
realistički strip postavlja visoke standarde koji su reper za savremene i buduće
stvaraoce i čitaoce.
(1998)

42
 URNEBESNI HOROR
Ivana&Wostok "Corkscrew against
Dope" ("Vadičep protiv droge")
izdanje "Mini burger" 2/12 specijalno izdanje "Stripburgera", Forum Ljubljana 2000.

Slovenački magazin "Stripburger" kontinuirano prati i promoviše alternativne strip

scene sa prostora bivše SFRJ i zaslužan je kako za međusobno upoznavanje autora iz
bivših republika tako i za pronošenje dobrog glasa o njima širom Evrope. Pored
redovnog izdanja magazina povremeno se pojavljuje i "Mini Burger", sveščica sa
kompletnim stripom sa tekstom na engleskom što omogućava širu recepciju publikacije.
U "Mini Burgeru" 2/12 objavljen je strip "Vadičep protiv droge" tandema koji čine Ivana
Filipović i Danilo Milošev Wostok, već dobro poznati stvaraoci, ovog puta u
nasvakidašnjoj saradnji.
Elem, narodni junak Bojan Redžić - Redža nija običan već super heroj koji se
bori protiv narko mafije. U bespoštednoj akciji za širu dobrobit Redža znan i kao
Vadičep, inače obožavalac alkohola, opremljen je ekstrasenzorskim čulom/organom -
kurjim okom, potpomognut trojicom policajaca sposobnih (čak) da kažu: "Uh", ulazi u
trag dilerskoj mreži koja krčmi pudere"Felce Azzuro", "Fa" dezodoranse i ostalu robu
poreklom iz narko kolevke Turske. Ali, oduzimanje ove robe mrsi planove jednog
ministra (koji je inače u vezi sa turskom folk pevačicom), pa naš junak završava u
zatvoru gde mu operacijom uklanjaju kurje oko što izaziva šok od koga će nikad neće
oporaviti. S druge strane, narkomani postaju policajci pa rabota postaje legalna, broj
ljudi koji mogu da kažu samo "Uh" raste, ministar se i dalje zabavlja i sve to na radost
predsednika koji izjavljuje: "Ja Staljin".
"Vadičep..." je strip urnebesnog horora u kome se jeza prepoznavanja
skorašnje/sadašnje nam svakodnevice meša sa "veselim" apsurdom a la Harms, "Kralj
Ibi" ili "Maratonci trče počasni krug". Priča se razvija lako, bez nasilnih rezova, spojeva i
vulgarizacije, uz serije razgaljujućih 'štosova'. Naravno, Wostokov crtež je, kao i uvek,
beskompromisan pa Redža-Vadičep nosi šajkaču/titovku sa velikom zvezdom i znakom
pitanja umesto srpa i čekića, na mišici je, u srcu, istetovirao "James Brown", na sebi nosi
grudnjak, "Adidas" šorc, mrežaste čarape, cipele sa štiklama i plašt na tufnice, pije
"Bombarder" rakiju i svira rok na guslama; policajci liče na Frankenštajnovo čudovište,
narkomani na Vampira Nosferatua, folk pevačica ima brkove a o dlakavim muškarcima u
ženskim kupaćim kostimima da i ne govorimo... Sve u svemu, za čitaoce konformističkih
stavova vrlo iritirajuća kombinacija. Međutim, ovde nije reč o pukoj provokaciji koja je
sama sebi svrha već o jasnom konceptu čije pretenzije premašaju laku, jednokratnu
razbibrigu jer smeh, kao automatska reakcija na tekst i sliku, itekako ume da gorak, kao i
svaki lek; a kako je svaki lek u prevelikim količinama otrov, sposobnost autora da ga
doziraju treba dodatno poštovati. "Vadičep protiv droge" je uznemirujući strip
izbalansiranog humora i užasa iz specifičnog sveta ne predalekog od ovog u kome se
svakodnevno krećemo.

43
 INFLATORNE (STRIP) VRAGOLIJE
Alternativni strip: «Robusto»
Wostok&comp.
Sećate li se one ratno-inflatorno-beznadežne 1993.g?
Sećate li se gde ste bili, šta radili i kako (pre)živeli?
DA LI UOPŠTE ŽELITE DA SE SETITE?
Peki, Red i deda Zira, klošari iz Bolidvuda (nije reč o centru filmske industrije u
Indiji, parnjaku Holivuda, u ovom slučaju 'bolid' bi se pre trebao čitati kao šatro izraz za
tupadžiju, kretena, debila i sl.) te su 1993.g. stigli do dna egzistencije i da bi, kako-tako,
preživeli krenuli su da se bave privatnim biznisom u vidu narezivanja ilegalnih porno
diskova (u ilegalnoj firmi «Robusto»; pazi: ilegalna a firma). Ova rabota dovešće ih u
blizinu svakojakih frikova npr. od seksadžija, Rabmoa Legende i samozvanog lokalnog
Dijabolika do prljave konkurencije, perverzija i koječega još...
Pričice-epizode iz njihovog 'života i priklučenija' uobličio je Wostok a crtali mnogi
(10-tak) na kolektivnim seansama strip susretanja širom države-zajednice nam; Wostok
je dodavao i kolaže, tamo gde je mislio da treba a zatim to iskopirao i stavio u korice
svog fanzina «Krpelj» koji izlazi kad i kako može (što podrazumeva da se ne poštuje
nikakav ritam izlaženja ili tiraž, niti minimalna pravila redosleda pa su najpre objavljene
epizode 4-5 pa zatim one pod brojevima 1-2-3; za utehu nadalje je sve teklo po redu do
epizode broj 10 a da li će biti novih nastavaka ne zna se posebno ima li se u vidu da na
kraju 10-tke na ulice Bolidvuda izlaze tenkovi).
Zahvaljujući alternativnom fanzin izdanju koje izlazi i distribuira se zbrda-zdola
malo ljudi upoznato je sa ovim serijalom. Wostok insistira na terminu serijal što je još
jedna njegova sprdačina na formu klasičnog stripa. Od onih koji su videli-čitali
«Robusta», nekolicina koja živi u Vršcu zna da su glavni junaci živi ljudi; ostali poznaju
Pekija, Reda i deda Ziru iz ranijih stripova, Wostokovih filmova ili muzičkih numera.
Osobe sklone raspredanju teorija umetničkog delanja mogu u navedenim činjenicama
naći elemente za tezu o postmodernističkom konceptu umetnosti, mešavini fakata i
fikcije, simulacijama, ikonografskom širenju kroz medije itd. Kada se rečenom doda i
kolektivistički manir crtanja, susretanja, na istom poslu, potpuno nekultivisanog crteža sa
onim već stilski profilisanim (a da niko sem, možda, Wostoka ne zna celu priču i crta
prema onom što piše u balonu i sličicama koje je, na tabli, neko uradio pre njega) pojava
postaje još zanimljivija a posledice složenije. To što se sami akteri čitave akcije dobro
zabavljaju i ne haju za koncepte (ili haju ali ne priznaju) ne menja ništa na značenju
njihovog dela-delovanja. Uostalom, ni likovi o kojima je reč ne mare previše za opšte
stvari nego muku muče da danas pošteno pojedu i popiju a šta će biti sutra videće se
kad postane - danas.
Wostokova sklonost kako prema dokumentarnom i komotno posezanje za tzv
'ready-made' postupkom (tj. ubacuj u rad ono što nađeš oko sebe bez ikakvih
intervencija) tako i prema bizarnom i trivijalnom i začudnom rezultira svetovima koji jesu
ono što smo preživeli ali su i karikiranje istih. U konačnom, takve priče su i smešne i
44
gorke i na ivici ukusa i perverzije ali su konzistentne; postoji u tom haosu linija koja, ma
koliko krivudala, drži stvar na okupu. Vulgarnosti, degutantnost, pornografija, šatrovački
jezik ruku-pod-ruku sa smešnim, apsurdnim, besmislenim situacijama, zapletima bez
zapleta i zapletima bez raspleta, rukavcima priče koji ne vode nikuda pa iskušavaju
strpljenje čitalaca (izgleda kao da se autor predomislio i odustao od kretanja u tom
pravcu) mogu se (ne) dopadati, biti (ne) zanimljivi čitaocu koji će ili nastaviti da prati
junake (čuj, junake?) ili baciti strip i posveti se nečemu 'pametnijem'. To je pravo čitaoca
kao što autor ima pravo da ili (celo)mudrijaši ili (manje ili više) provocira, bude fin ili
bezobrazan, ume da priča i crta ili to neće. Alternativa, kojoj pripada «Robusto» zajedno
sa svim akterima i autorima, od Wostoka do poslednjeg crtača koji je povukao makar
jednu liniju ili napravio mrlju na papiru, hoće (može joj se iz bilo kog opravdano-
neopravdanog razloga) da ne bude konvencijalna i akademska i ne samo da zadržava
to pravo već na njemu i insistira. U toj i takvoj slobodi moguće je da se autori
neobavezno zabavljaju, uživljavaju i iživljavaju ne mareći kome se to sviđa. Ko je na
odgovarajućoj talasnoj dužini razumeće, ko nije ne vredi mu objašnjavati. U svakom
slučaju nema uvlačenja-dodvoravanja publici, pa makar publike i ne bilo. Naravno,
ovakav stav ima i prednosti i slabosti. Hoće li od sve ove rabote ostati neki trag u
nadolazećim godinama? Ko to može znati? U nekakvom istorijatu strip alternative na
ovim prostorima svakako hoće, u istorijama akademske umetnosti svakako neće ali
kome je to od Robusto ekipe važno? Zalaganje za sopstvenu slobodu u izražavanju, za
pravo na sopstveni ludizam sa i bez pokrića nosi rizike ali i zadovoljstva.
U međuvremenu, između prošlosti i budućnosti, u sadašnjosti piše se i crta
Robusto sa sve vragolijama, uvrtanjima i izvrtanjima. To je pogled iskosa, ispod oka, na
bedna vremena, bez sofisticirano-filozofskih pouka. Robusto je gadan, 'noar' crn, kao i ta
godina, barem iz ovog ugla (a uglova ima bezbroj), izaziva mučninu, neki put je bljutav ili
sasvim bezvezan, na momente jeste smešan, često provokativan (ali se, za razliku od
nekih drugih stripova, ne svodi samo na čistu provokaciju), na momente tupav, na
momente smušen. Nije uvek jasno šta Wostok i ekipa rade ili ne rade, čas imaju pojma
šta će sa junacima i sobom, pa onda ne. Ali, zar nije takva bila i 1993.g? Sećate se?
(A posle te 1993.g. bilo je bolja vremena i bila su loša vremena - kao u
Dikensovoj priči o dva grada - pa su opet došli ratovi koje smo dobili iako nismo ratovali
o čemu je pisao-crtao i Zograf. Danas je, kao, opet bolje - toliko da uši otpadaju.)
Da zaključimo, «Robusto» je strip eksperiment-egzibicija na temu (ne)davnih
vremena i 'poniženih i uvređenih', 'ružnih, prljavih i zlih', 'sitnih kriminalaca u najboljem
životnom dobu', ispričan i iscrtan karikaturalno, nekonvencionalno ali ubedljivo. Nekome
će se dopasti nekome ne. Jedno je, među mnoštvom nejasnoća i dilema, ipak, sigurno:
posle konzumiranja «Robusta» ne možemo se osećati prevarenim jer nam niko ništa
nije obećao; autori ne mogu odgovarati za naše predrasude o nekome ili nečemu

45
 TEKSTOVI RAZNI

WOSTOK - PODZEMNE VODE, IZLOŽBA

STRIPA, GRADSKA BIBLIOTEKA
VRŠAC, 22. - 31. DECEMBAR 1992. G.
Strip crtač i scenarista skriven iza pseudonima Wostok jedinstvena je pojava na
ovdašnjoj skromnoj bini devete umetnosti. Nezahvaćen modom i modernim, nedodirnut
imperativom komercijalnog on istrajava u svojim istraživanjima apsurdnog i bizarnog.

Wostokovi svetovi su košmari priča F. Kafke, Š. Minika, A. Lorraine-a, N. Devolca

oživljeni u statičnoj kompoziciji i stilizovanom crtežu ukočenih grčeva lica, neprirodnih
pokreta, maski i pajaca. Između dubokih senki i gromada mraka i telesa, obešene o
konce jedne groteskne lutkarske predstave, žive noćne more kao stvarnost. Nemi krici
mešaju se sa rečima proročanstava protiv kojih je svaki otpor tek odlaganje
neminovnog.

Kraj tih crnih slika stoje priče na kojima u crtežu prevladava belina pozadine, pa
su čak i senke samo paučina, mreža linija. Iza tog prividnog odsustva dubine i znamenja
krije se, međutim, samo novi izled užasa, novi krug njegov - cinizam koji bespomoćne
statiste lagano privodi, preko ruševina njihovih opsena, neminovnom kraju.

Opredelivši se za klasični način u kome su tekst i crtež odvojeni, Wostok

izbegava bilo kakvo pojednostavljivanje teksta u korist likovnog dela, vraćajući tako reči
već pomalo izgubljeno mesto u stripu. Crtež, oslobođen govornih balona, nudi nekoliko
izuzetnih minimalističkih majstorija. Vidljivi i uspešan trud da se uspostai ravnoteža
između vizuelnog i literarnog i izgradi jedinstveno delo bitna su odlika Wostokovog rada.

Sveopšti utisak više je nego povoljan. Wostok je autor koji ima jasnu ideju o svom
radu i realizuje je potpuno i beskompromisno. A to je već odlika umetnika. Poželimo mu
uspeha na tom putu.

STRIP BEZ GRANICA – Uspesi vršačkog i

jugoslovenskog stripa u inostranstvu 1994.
46
 U leto 1992.g. u Domu omladine Vršac javnosti su predstavljeni stripovi mladog
sugrađanina skrivenog iza pseudonima Wostok. Ova nesvakidašnja izložba je događaj
od koga se beleže aktivnosti neformalne grupe strip autora ovog grada (koje je ta
izložba ujedinila). Iste jeseni objavljen je, u izdanju DOV-a, strip albumWostoka,
otvorena njegova izložba, magazin „Košava“ predstavio je tri vršačka strip autora. Iako
su stilska opredeljenja grupe različita: od mračne stilizacije apsurda Wostoka i
scenaristeN. Devolca, preko klasične andergraund ikonografije Genevre do art
alternativeGrabovskog i scenariste Budimira Babića i postmodernističkih
citata Mučibabića, zajedničko im je odstupanje njihovih radova od „standardnog“ stripa
što ih svrstava u opoziciju tekućoj (jedva postojećoj) strip produkciji.
Sledeći poduhvat ove grupe bilo je izdvanje strip magazina „Patagonija“(opet u
izdanju DOV-a i organizaciji B. Babića) koji je predstavljen i u „velikim“ medijima i
privukao znatnu pažnju što je za posledicu imalo otvaranje novog kruga udruživanja
idejno srodnih strip autora, ovog puta na nivou čitaveJugoslavije. Nedugo
posle „Patagonije“, u jesen 1993.g. Wostok je samostalno pokrenuo andergraund
fanzin „Krpelj – podzemni žurnal“ koji je, iako fotokopiran u 10 primeraka, već uhodanim
kanalima komunikacija poklonika obišao čitavu zemlju i vrbovao nove saradnike a među
njima i najmlađeg strip autora na svetu – vrščanku Lolu, koja je tada imala tek nešto više
od tri godine!

„Patagonija 2“ pojavila se u proleće 1994.g. i sadržavala je osim andergraund,

art i alternativnih stripova domaćih snaga i dva stripa iz Kanade, specijalno poslata za
objavljivanje u ovom magazinu! Ovim brojem „Patagonija“ je definitivno zausela svoje
mesto u domaćoj izdavačkoj produkciji koja beleži još neke projekte vezane
za andergraund strip: „Gradina Trip“, i zbornik eseja „Tragovi u plavoj ilovači“ koje je
priredio B. Miltojević, pojedine priloge u magazinu„Tron“. „Krpelj“ je u međuvremenu
stigao do 11. broja. Lola i Wostok uzeli su učešće i u projektu„AUT- zidni strip magazin“.
Sva ova aktivnost, zahvaljujući pominjanoj mreži istomišljenika, uspela da pređe
embargo-granice i predstavi se stranoj publici. Dva najsvežija primera su
iz Slovenije iHolandije.
Uprkos zaobilaznim putevima u Vršac je stigla vest o strip izložbi koju
organizuje „Stripburger“ i na kojoj su među 33 autora vrščani Wostok i Lola ali i
pančevac Zograf i beograđanin Redža (obojica takođe stalni saradnici vršačkih strip
izdanja „Patagonija“ i „Krpelj“). Izložba će tokom celog leta obilaziti sva veća mesta
u Sloveniji.
Druga vest kaže da je fanzin „Vera Kraut“ u broju 14 od 7. jula 1994.g. objavio
pozitivne recentije „Krpelja“ br. 11 (koji je u celosti ispunjen radovima male Lole)
i „Patagonije 2“. Kako je koncepcija „Vere Kraut“ da prati događanja na evropskim i
američkim prostorima na strani gde su recenzije naših izdanja našli su se i tekstovi o
knjigama i kasetama iz USA i Engleske. Na kraju rubrike objavljene su adrese izdavača
publikacija koje se mogu nabaviti i preko redakcije fantzina!
Zaključak povodom svega iznesenog samo je jedan: Strip kultura nema granica.
(„Vreme“, 1994)

47
 VRŠAČKI STRIP SUSRETI – septembar
1996.
Jugoslovenski strip prve polovine 1990-tih živi je primer paradoksa: ima ga i nema,
priznat je i prezren, poznat i nepoznat... (I svaka tvrdnja o ovom pitanju otkriva stav,
povoljan ili ne, onoga koji ga izriče i određuje ga prema događanjima.)
U istorijskom sagledavanju, u nizu od 6 decenija 9. umetnosti u Srbiji, domaći
strip u poslednjih 5-6 godina postoji kao još jedan od (mnogih) početaka. Nakon kolapsa
krajem 1980-tih, koji je rezultirao nestankom čitave generacije umetnika odnosno njenim
raspršivanjem širom belog (i crnog) sveta, prelazak u novu deceniju donosi muk i
prazninu. Rat će samo utvrditi ovo stanje. Čini se da niko ne misli o pričama u slikama.
A onda... ipak.
Nešto se kreće.
Istina ne na način koji je znan i ne iz poznatih mesta (čitaj Beograda, Novog
Sada, Gornjeg Milanovca) već (umesto u masovnim izdanjima) u obliku fanzina,
fotokopiranih sveščica iz Pančeva, Vršca, Subotice, Niša... I sadržaj tih stripova
drastično je drugačiji od klasičnog strip iskustva (koje su sledili gotovo svi autori prošle
generacije). Ali, ako se sve promenilo, čitavo okruženje, zašto se ne bi isto esilo i stripu?
Uprkos nepovoljnom „istorijskom trenutku“, svakojakim otporima i
prećutkivanjima (o nepostojanju bilo kakve podrške zvaničnih institucija kulturne politike
ne vredi ni trošiti reči; nje uostalom nije bilo ni u srećnijim vremenima), neredovnim
publikacijama kratkog veka, novi JU strip je zaživeo i izgradio svoju scenu. Od više
imena kojim su ga zvali (andergraund, alterantivni, art...) „alternativni“ je nekako
najpogodniji za određivanje ovog dešavanja koje donosi mnoštvo različitijh estetika i
poetika, kreće se u različitim pravcima, ima svakojake uzore, stav prema sopstvenim
aktivnostima mu je ili profesionalni ili krajnje neobavezan. Ono što je, ipak, zajednički
imenitelj za sve novodolazeće je: imperativno i ultimativno traganje za sopstvenim
umetničkim identitetom i izrazom, u ime čega se ne priznaju nikakve granice (ni
tradicionalne ni medijske) već je jedini limit inspiracija i talenat stvaraoca.
Koliko je ovakvo „vjeruju“ opravdano dokazuju i brojni uspesi „alternativaca“ u
svetu gde su njihova dela prihvaćena kao još jedan, ravnopravan, segment sveopšte
strip produkcije u kojoj ne postoje geografske podele već samo kvalitet (ili ne).
U međuvremenu, nekako paralelno sa rastom nove scene pokrenula se i ona
klasičnih opredeljenja i na njoj nova pojava – prestanak apriornog omalovažavanja
neistomišljenika što donosi duh tolerancije i pomirenja (u krajnjem „alternativna“
produkcija i obimom i kvalitetom zauzima značajan prostor, dakle nije marginalna). Novi
klasičari ne libe se da koriste sredstva iz arsenala „alternativaca“ odnosno da sa njima
sarađuju na zajedničkim projektima.
Drugo poluvreme 90-tih potvrdiće trendove s početka i svakako doneti neke
nove, kako to i priliči živom organizmu, koji se, sasvim slučajno, izražava sličicama i
tekstom.

48
 Vršački strip susret 1996. pokušaj je da se sakupi što više domaćih strip autora,
da se u jednom trenutku na jednom mestu sretne mnoštvo stvaralačkih energija, da se
one stimulativno prepoznaju i prožmu. Prisustvo gostiju iz inostranstva otkriva do sada
nepoznate srodne duše koje, kao i domaćini, putuju fluidima umetnosti što slobodno
obavijaju ovo naše globalno seoce.

(Katalog Vršačkih strip susreta, 1996.)

VRŠAČKI STRIP-FILM
U svom razvoju i bujanju vršački alternativni strip krenuo je i u poprilično neočekivanom
pravcu - u film. Naime, neformalni i radoznali strip stvaraoci, zainteresovani za nove
oblike svog izražavanja, našli su u filmu (i njegovim stvaraocima) srodni, reklo bi se,
kompatibilni madij i duh koji dozvoljava prenošenje njihovih ideja, istovremeno isto i
drugačije od priča u slikama.
Likovna umetnica Vesna Tokin, čiji su video radovi bili zapaženi i nagrađivani na
nekolikim festivalima, realizovala je 1996.g. kratki film po Wostokovom stripu «Prorezi
na krinki» i time otvorila sezonu vršačkog strip-filma. Mada je rađen u minimalističkom
maniru - višestrukim kombinovanjem strip crteža uz audio efekte - uzrokovanom i
materijalnim i tehničkim ograničenjima, film «Prorezi na krinki» uspeva da prati i mračni i
mistični ton priče nadograđujući ga sprecifičnom dinamikom koju nose pokretne slike i
njihovo trajanje u vremenu.
Uspeh «Proreza...» koji su prikazivani na manifestacijama video radova odnosno
u okviru promocija strip magazina «Patagonija», podstakao je rad na novim filmovima i u
1997.g. snimljena su čak dva nova: «Kosmičke pirane» i «Život u Bolidvudu»:
«Kosmičke pirane» rađene su po originalnom Wostokovom scenariju i u režiji
Vesene (Tokin). Priča o 'nebeskom saboru naivne umetnosti' pleni vrcavom
duhovitošću, dadaističkim i nadrealističkim detaljima i manirima. Insistiranje na gegu,
karikiranju, improvizaciji i, nazovimo ga tamo, 'novoj naivi i primitivizmu' (kao pokretnom
liku crtačkog novoprimitivnog manira), začinjeno je otvorenim aluzijama na političko-
društveno okruženje i duhovne glibove 'nebeskog naroda' sred turbo-folk bespuća. U
filmu 'glume' vršački strip autori na čelu sa Nabor Devolcem, Wostokom i Grabowskim.
«Pirane» ostaju kao uzbudljivi i razgaljujući zapis o kreativnoj energiji koja traga za
svojom samorealizacijom.
«Život u Bolidvudu» rediteljski je debi Wostoka koji je napisao i scenario (isti
scenario bio je podloga zajedničkog stripa koji je realizovalo desetak umetnika tokom
Drugog strip susreta u Vršcu 1997.g. u realizaciji Društva prijatelja Vršca «vršac lepa
varoš»). U filmu glumi ekipa koja je radili i «Pirane». Vrativši se omiljenim mu
konfekcijskim strip junacima Zagoru i Čiku, Wostok ih kalemi u prepoznatljivi nam turbo-
folk milje i vodi u bizarnu avanturu pečenja rakije i njene prodaje Indijancima. Ironijski
intonirane scene ređaju se u namerno nefilmičnom ključu čime se podcrtava artificijelna,
karikirajuća linija priče koja kulminira u odvoženju junaka u duševnu bolnicu. Sirovost
scena nije 'ublažavana' već, naprotiv, potencirana sasvim u skladu sa buntovničkim
stavom alternativnih umetnika prema obrascima i kanonima profesije (bilo stripa bilo
filma). «Život u Bolidvudu» nova je potvrda inventivnosti generacije vršačkih umetnika
49
voljnih i sposobnih da neprestano eksperimentišu i tragaju za sopstvenom esećajnošću i
načinima na koji se ona može izraziti (što i jeste zaštiti znak kako pojedinaca tako i
vitave ove grupe ili pokreta-scene).
(1998.)

VRŠAČKI ALTERNATIVNI STRIP

Rat na prostorima bivše SFRJ dokrajčio je i laganu agoniju tadašnje YU strip scene koja
je, posle godina poleta, poslednjih godina devete decenije, počela da se osipa i tapka u
mestu. Nestanak strip izdanja (kao, uostalom, i interesa za ove sadržaje u danima kada
je 'glava visila o koncu'), odlazak brojnih autora u inostranstvo i, pošto se rat završio,
finansijska i životna nezainteresovanost, mogli su da zadugo stave tačku na slučaj YU
stripa. Međutim, pokazalo se da je strip izdržljiva i nadasve čudna biljka koja niče i
opstaje na neočekivanim mestima i u neprijateljskim vremenima. Jedno od tih
neočekivanih mesta je i Vršac, 'mali grad u provinciji' koji nije imao gotovo nikakvu
tradiciju izražavanja u 'pričama u slikama'. Otuda je bila čudnija izložba 1992.g. u
lokalnom Domu omladine na kojoj se, u organizaciji tadašnjeg upravnika Budimira
Babića, predstavio misteriozni autor Wostok. Izložba je, kao i fotokopirana sveščica sa
Wostokovim stripom «Istina o Jozefu K. i Gregoru Samsi» (u izdanju Doma omladine tj.
B. Babića), naišla na pozitivan prijem u lokalnim glasilima i postala događaj oko koga će
se, u Domu omladine, okupiti nekolicina mlađih autora, uglavnom početnika, sa željom
da se okuša u 9. umetnosti, ali ne u klasičnoj već, pre svega, u alternativnim-
andergraund vodama. Magazin «Košava» posvetiće pažnju, u svom 6. borju, trojci
vršačkih stripa autora - Wostoku, Mučibabiću i Brabowskom - 'otkrivajući' ih tako i široj
javnosti.
Leto 1993. donosi prvi broj Strip magazima «Patagonija» (izdanje Doma
omladine), u kome su objavljeni radovi svih aktivnih vršačkih strip autora (Wostok,
Grabowski, Genevra, B. Babić) i jednog gosta (Nandora Ljubanovića iz Pančeva). Mada
je «Patagonija» umnožena fotokopiranjem u simboličnom tiražu (51 primerak),
zahvaljujući kontaktima sa strip istomišljenicima širom Jugoslavije, koji su razmenjivali i
komentarisali (po oprobanom andergraund principu), ona je obznanila ne samo
postojanje vršačkog strip pokreta vać i postojanje, buđenje jedne nove osećajnosti u YU
stripu. Odjeci «Patagonije» bili su usporeni njenim malim tiražom, koji je podrazumevao i
nepostojanje distribucije, ali je vreme radilo za njene autore i stvari su počele da se
kotrljaju. Wostok je, u sopstvenoj režiji, počeo da izdaje fanzin «Krpelj», u kome su se
pojavili iradovi najmlađe strip autorke na svetu - četvorogodišnje Lole.
Početak 1994. donosi regularno štampanu «Patagoniju 2» sa dva autora iz
inostranstva (Julie Doucet i Eric Theriault iz Kanade), te domaće snage, A. Zografa i
Redžu, odnosno nove radove Vrščana. Brojni članci i prikazi u štampi, na radiju i TVu
značili su da je 'led probijen'. Stripovi Vrščana pojavljuju se u brojnim domaćim
fanzinima koji se pojavljuju (podstaknuti i iskustvom «Patagonije» i «Krpelja») a polako
se otvaraju i granice: Lola, Grabowski i Wostok učestvuju na međunarodnom konkursu
«Signed by War» i bivaju uvršteni u knjigu knjigu koja je sakupila najuspešnije radove.
1995.g. donosi čak dva broja «Patagonije», koja je potvrdila svoj kvalitet i
značajno mesto na YU alternativnoj strip sceni. Oba broja donose radove stranih autora
50
(među njima i legende Jima Woodringa i Marcela Ruitersa) odnosno novih domaćih
snaga i onih koje su već izborile svoje mesto. Nastavlja se i uspešno nastupanje
Vrščana na međunarodnoj sceni, od objavljivanja u slovenačkom «Stripbugreru» do
učešća na konkursu «Formaline» (na ovom konkursu YU autori bili su četvrta evropskea
strip sila po broju i kvalitetu radova). Wostok dobija nagradu «Zlatni kraguj» na Prvom
YU strip salonu» u kategorini inovacija u stripu.
Peta «Patagonija» pojavljuje se 1996.g. u punom sjaju i kvalitetu objavljenih
stripova a na promocijama je prati video film Vesne Tokin rađen po Wostokovom stripu
«Prorezi na krinki», čime je otvorena još jedna linija izražavanja Vršačkih strip umetnika.
Vrščani su već redovni gosti u brojnim evropskim strip publikacijama. Redakcija
«Patagonije» raspisuje konkurs za strip bez reči i pristižu joj radivi 50-tak domaćih
autora od kojih njih 30 biva uvršteno u specijalno izdanje, dvobroj 6-7 «Patagonije», pod
naslovom «No Comment», čime YU strip dobija svoju prvu tematsku antologiju (na 128
strana!). Glavni urednik «Patagonije», Goran Dimitrijevski, jedino je svojom tvrdoglavom
upornošću uspeo da ovaj ogromni porjekat privede uspešnom finalu. «Patagonija» je
raspisala i novi konkurs, ovaj put međunarodni, za ženski strip. Druga dvojina najagilnijih
vršačkih strip umetnika, Wostok i Grabowski, objavili su svoj rad «Prvi ljudi na Mesecu»
(54 strane) u prestižnom književnom časopisu «Reč» a u Engleskoj im je publikovana
knjiga stripova za koju je uvodnik napisao Jim Woodring. Pomenuta dvojica su, uz Lolu,
predstavljena i u «Stripbureku», specijalnom izdanju «Stripburgera» koji predstavlja
strip scene zemalaja bivšeg Istočnog bloka (a trećinu sadržaja ove knjige zauzeli su YU
autori). Realizovana su i dva filma: «Kosmičke pirane» i «Život u Bolidvudu», u kojima
igraju Vršački strip umetnici. Wostok i Nabor Devolac objavili su i album «Nikad se ne
zna» (izdavač «Vršac lepa varoš» 1997.g.) u kome su sakupljeni njihovi stripovi koji su
već potvrdili visok kvlaitet a ovaj tandem uzneli u sam vrh YU stripa.
Vršački strip prešao je dug put od lokalne do značajne YU scene. Usput su se
neki autori 'izgubili' ali je preostalo jezgro dovoljno talentovano i agilno da svoje pozivije
potvrdi, odnosno da nastavi da se razvija i otkriva nove prostore u alternativnom stripu.
(1998.)

BOMBARDOVANJE U STRIPU 2000.G.

Da prošlogodišnje bombardovanje Jugoslavijenije ostavilo ravnodušnim ni strip
umetnike izItalije, može se videti u nultom broju strip novine „Kerosine Revoluzione“,
specijalnom izdanju strip magazina „Kerosine“. Pod naslovom „Balkan, Evropa“ novina
donosi tekstove koji se bave situacijom na Kosovu, koja je bila povod za
bombardovanje, anketu među mladim Italijanima o opavdanosti ovog rata, fotografije
izbeglica iz Sarajeva, Mostara i Goražda, podatke o
posledicama NATO bombardovanja Srbije te 12 kratkih stripova i ilustracija nastalih kao
reakcija na neslavna događanja. Osim italijanskih autora(Claudia Amantini, Stefano
Somogyi, D. Morgante, A. Pepe, Laura Canti, Nicola Argenti, Fabio Sammartino, Maicol
e Mirco)zastupljeni su i radovi Andreja Stulara, Letača, Irene Buca i Kiklopa (ovo troje su
iz pančevačkog „Kulturbunta“), preuzeti iz slovenačkog magazina „Stripburger“ 25/2000

51
 Iz istog broja „Stripburgera“ preuzet je i crtež „Noćno bombardovanje“ vršačkog
andergraund tandema Bocha i Wostok. Crtež prati i tekst koji objašnjava njegov
nastanak i, u osnovi, je bizarna priča o podudaranju fikcije i stvarnsoti. Naime, 24. marta
1999. Wostok i njegov otac Bocha započeli su snimanje svog novog andergraund filma
„Bombardovanje Bolidvuda“ koji je na već prepoznatljivo ciničan način trebao da
parodira NATO bombardovanjeBosne, neizbrisane tragove perioda socijalizma i
karaktere naroda „Bolidvuda“. U vreme snimanja stigle su i prve vesti o NATO napadu
na Srbiju. Uprkos neočekivanom poklapanju događaja, film je dovršen i prikazan na
letošnjem festivalu „low file“ filma u Subotici a crtež je svedočanstvo o jednom trenutku
lične i opšte istorije.
U međuvremenu su Bocha i Wostok nastavili svoje filmske akcije i snimili novi
film „Propali projekat: Veštac iz Burjana“ koji je takođe prikazan na subotičkom festivalu.
(2000)

VALERI MRAKA – Izložba „Crni strip“,

Likovno bijenale mladih, katalog, Vršac,
1996.
Mada se najčešće podrazumeva (i ne zapaža) crno, crna (ne)boja, odsustvo boja, trajni
deo/pratilac strip crteža, oponent beloj, ume, u rukama majstora, ne samo da obznani
svoje postojanje već i da izbori sopstvenu egzistenciju koja ima posebne zakone i
pravila. U takvom obrtu svakodnevni prizori, senke ili čak puke mrlje počinju da žive i
pulsiraju, dišu, grade jedan magični i magijski crni lavirint u koji se ugrađene arhetipske
slike. Zrači iz tog mraka mnogo nagoveštaja, slutnji.
Čipke senki razapetih oko beline ili gromada crnog u sudaru sa svetlom uokviruju
svaki pokret, mrznu ga više no što to može „obični“ crtež, stežu u nepopustljive kandže.
Oko posmatrača klizi niz linije dodira, „linije loma“ (Dušica Pavkov), čvrste linije
tog fronta, „crno-bele podele“,tone i isplivava i ponovo tone, sve bliže opijenosti igrom u
kojoj ono dotad znano biva oneobičeno i iznova novo, čisto, sveže i obećavajuće. U toj
začudnosti i radosti otkrivanja skidanjem vela sa svakidašnjeg, reči i priče bivaju puni
značenja, otežaju od poruka.
Crno nas tada vodi ka novom nivou doživljaja, ka novoj osećajnosti.

*
Multimedijalna izložba „Crni strip“ predstavlja radove Aleksandra Zografa,
Wostoka, Grabowskog, značajnog dela nadolazećeg talasa novog JU stripa 90-tih,
odnosno likovne umetnice Vesne Tokin.

**
Aleksandar Zograf – Saša Rakezić (u „civilnom“ životu), prisutan na ovdašnjoj
strip

sceni već više od deceniju, promoviše duh otvorenosti novom u 9. umetnosti.

52
Zahvaljujući svojoj upornosti Rakezić je uspeo da preskoči ovdašnje tradicionalizme i da
zaroni u široku alternativu svetskog stripa koja kao mreže subkulturne zavere obavija
zemljinu kuglu. U nadolazećoj globalnoj osećajnosti Rakezićevi stripovi prepoznati su
kao autentične vrednosti. 1994. „Fantagraphic Book“ objavljuju njegov album „Život pod
sankcijama“ a od ove godine za istog izdavača (najvećeg svetskog izdavača
alternativnog stripa) crta strip sveske pod naslovom „Psihonaut“.
Tematski raspon Rakezićevih stripova kreće se od priča o stvarnosti do priča o
snovima. Njegov crtež prepoznatljiv je, oštar, precizan, krt.
Bavljenje stvarnošću podrazumeva stripove inspirisane detinjstvom (u kojima
struji duh iskrenog dečačkog oduševljenja), alegorije na temu ustrojstva sveta (iz vizure
odraslog) a kulminira već pomenutim „Životom pod sankcijama“ u kome, baveći se
vremenom građanskog rada u Jugoslaviji, autor ubedljivo, bez politikantskih i
nacionalističkih balasta, secira stvarnost haosa, zapanjujuće vreme sloma epoha u
životu jedne zemlje i običnih ljudi.
„Visual Reports“ (predstavljeni na izložbi) objavljeni su u američkom
magazinu „Reflex“, nastavak su beleženje svakodnevnog trajanja koje se otkriva u svoj
svojoj oneobičenosti, opterećenosti mitskim, balastom kolektivno nesvesnog. Crna
(ne)boja ovih crteža, tek ponegde izgrebana žiletom, ne bi li se pustilo malo svetla u
mrak, okvir je i lik beznađa o kome govori.
Traganja za snovima nose u Rakezićevom dosadašnjem opusu liniju
nesputanog, razigranog i višeznačnog. Stanje hipnagogičkog sna (svesnog sna)
omogućava mu da direktno preslikava svoje vizije u kojima se mnoštvo bizarnih likova
(od junaka crtanih filmova, dinosaurusa do oživljenih predmeta) nalazi u fascinantnim i
neobičnim situacijama. Crno ovih stripova (ovog podžanra koga Rakezić hrabro
istražuje) (ne)boja je mistike i tajni, ponekad strašnih ponekad punih radosti.

***
Wostok – Danilo Milošev (u „civilnom“ životu) široj strip javnosti poznat je od
1992.g. i pojave strip albuma „Istina o Jozeefu K. i Gregoru Samsi“, nakon koga slede
brojni stripovi objavljeni po publikacijama u zemlji i svetu. Jedan je od osnivača strip
magazina„Patagonija“ i najaktivnijih stvaralaca u Vršačkom strip pokretu. U sopstvenoj
režiji objavljuje „Podzemni žurnal – Krpelj“ koji donosi stripove u rasponu od čistog
andergraunda do eksperimenata u mediju. Svoju izuzetnu produktivnost i šarenilo
tematskih usmerenja krije iza brojnih pseudonima (osim Wostok) kakvi su Mediokritet,
Deda ilija...
Dosadašnji opus može se sagledavati kao kretanje u dva pravca, ka
andergraundu i groteski.
Andergraund segment najčešće potpisuje Mediokritet i čine ga moralno
subverzivni, cinični, raskalašni stripovi na sve zabranjene ili neprilične teme, od seksa
do defekacije i ostalih fizioloških nužda, te zlurado ismejavanje strip konvencija i junaka
kakvi su Mandrak, Rip Kirbi, Zagor, Blek, Teks. Milošev je u ovom liku stvorio sopstvenu,
specifčnu ikonografiju sačinjenu od seksističkih i mazohističkih pribora, tehnika i fetiša
pomešanih sa fenomenima masovne kulture rok muzike, filma, mode. Crtež u ovim
stripovima namerno je grub, primitivan a crna (ne)boja ovde asocira na tabu, na
podsvesne želje, pobude i snove.

53
 Apsurd, teskoba, paradoks odlikuju segment koji uslovno nazvasmo grotesknim
(iako groteske ima i u prethodnom segmentu). Za ove radove karakterističan je
kultivisaniji stil rada koji svakako svoj razlog ima i u literarnim predlošcima kakvu
su Franc Kafka ili mladi srpski pisac Nabor Devolac (nastavljac tradicija Kafke i
Harmsa). Priča „Prorezi na krinki“ sa ove izložbe dobar je primer za Wostokovpostupak.
Izbor priče (J. Lorraina) dozvoljava autoru da se maksimalno poigrava maskama,
izveštačenošću, tajanstvom atmosfere, senkama, značenjima postupaka, i tako kroz
strip provlači tešku atmosferu usuda. Crna u priči (i sličnima, odnosno onima koje
ismejavaju ljudsku duuhovnu bedu) je potpuna, ona je crnost fatalnosti strašne tajne.

****
Strip „Luna“ tandema Wostok-Grabowski (Grabowski – vršački strip autor sklon
kraćim radovima bizarnih tema), predstavljen kao slobodna parafraza proslavljenog
stripa „Put na Mesec“ Valtera Nojgebauera, pojavljuje se kao rad koji „ne liči“ ni na
jednog od svojih tvoraca tj. ni na jedan njihov samostalan rad. Priča pleni slojom
lepršavošću, poigravanjem nekim od opštih mesta SF žanra ali i uplivom razgaljujućeg
apsurda u avanturu. Vizuelna atraktivnost postignuta je kjaroskuro postupkom koji, uz
umešnu montažu prizora i tabli, podržava bizarnost dešavanja. Sudari svetla i tame
ovde su u funkciji začudnosti i likovnosti. Crno u „Luni“ je plemenitog kova, namenjeno
čulnom uživanju.

*****
Video rad Vesne Tokin koji prati ovu izložbu insistira na pokretu, igri i preplitanju
senki, mnogostrukom povećavanju tenzija koje nedefinisani likovi bude kod posmatrača.
Utisci polaze od zbunjenosti, intrigiranosti i kreću ka mučnini i klaustrofobiji.
U sadejstvu sa celokupnom postavkom izložbe – podrumom, hladnoćom i
vlagom koji biju iz zidova, raskomadanim stripovima razbacanim po ovoj pozornici-
instalaciji (aktivnu ulogu u postavljanju-organizovanju izložbe imao je slikar Ž. Grozdanić
Gera), video rad sa pripadajućom aparaturom za prikazivanje pojavljuje se kao dodatna
intervencija u prostoru, novi nivo, vid egzistencije čitavog izlaganja. Posetioci-posmatrači
(koji samom svojom pojavom takođe učestvuju u postavci, oni su tela u prostoru,
zauzimaju ga, osvajaju, oblikuju) prisustvuju kompleksnom umetničkom dešavanju koje
otkriva neke nove puteve istraživanja i izražavanja ideja kako u likovnoj tako i u strip
umetnosti.

(1996.)

VRŠAC
STANJE REDOVNO
Piše: Ilija Bakić
Sigurno je da niko od, u Vršačkom domu omladine, nakon za ovaj grad prve
izložbe stripa 1992. g. okupljenih autora nije očekivao da će koju godinu kasnije, 1996.g.
dvojica iz njihovih redova, Wostok iGrabowsky, dobiti Oktobarsku nagradu oslobođenja.
Ipak, to se zaista desilo (na zgrazanje lokalnih etabliranih čistunaca). U 5 godina koje
54
dele ove događaje sabijena je strahovita količina energije, talenta, entuzijazma i -
tvrdoglavosti. Nakon prvih koraka koji su doneli kristalizaciju jezgra Vršačkog strip
pokreta, fotokopiranu svesku Wostokovih stripova (on je autor i pomenute prve izložbe) i
pojavljivanja u ovom magazinu (“Košava” u brojevima 4, 6 a i nadalje), 1993. pojavio se
prvi zajednički projekat - strip magazin “Patagonija” (u već legendarnih 50 primeraka)
i Wostokov fanzin “Krpelj”. Usledio je izuzetno dobar odziv istomišljenika, autora i
čitalaca, koji je uspostavio Vršac kao značajan centar novog YU stripa 90-tih,
prevashodno okrenut alternativnom izrazu u devetoj umetnosti i otvoren za nove ideje i
stvaraoce. No, bez obzira na sve pohvale, medijsku pažnju, nagrade koje su vršački
autori pobrali na domaćim i međunarodnim strip konkursima i manifestacijama, svaki
broj “Patagonije” bio je i ostao pod znakom pitanja (stara priča o (ne)postojanju
sponzora za ovakva izdanja); važi to i za 6. broj koji bi trebalo da sadrži radove prispele
na konkurs “Strip bez reči”. Septembra 1996. u Vršcu su održani i “Prvi strip susreti” kao
novi vid aktivnosti ovdašnjih autora: druženja sa domaćim i svetskim umetnicima.
Jedna od zanimljivosti Vršačkog strip pokreta je da grupa koja je započela čitavu
akciju, uprkos šarolikim interesovanjima, uglavnom i dalje funkcioniše. Najaktivniji
su Wostok i Grabowsky koji kontinuirano rade i objavljuju, pojedinačno i kao tandem
specifičnog vizuelnog identiteta, i nesporno su u vrhu
domaćeg alternativnog stripa. Lola, najmlađi strip autor, pošla je u skolu (1. razred
osnovne), što je trenutno ometa u bavljenju stripom. Mučibabić/Jozef Škoda je
zaokupljen svojim studijama na likovnoj akademiji dok je Atma u sunčanoj Španiji, gde
redovno crta. B. Babić, strip scenarista, posvećen je organizaciji rok koncerata a Odin
(Genevra) Dima ređe crta obzirom da pokušava da, kao urednik “Patagonije”, pronađe
novac za novi broj (što mu je, čak i po cenu odricanja od sopstvenih zarada, do sada
nije uspevalo). Sve u svemu, na Vršačkoj strip sceni stanje je redovno: malo rada, malo
odmaranja i puno neizvesnosti, zatišja pred buru.

TROJKA U KVADRATU
Ovaj tekst će vam predstaviti 3 vršačka autora a počinje ovako:

„Slavna i istinita misao čikaLenjina: „1 korak napred, 2 koraka nazad“ u stripu na

ovdašnjim prostorima izgleda ovako: u prvoj Jugoslaviji smo imali sjajan početak –
Lobačev, Solovljev, Maurović; udrugoj Jugoslaviji strip je prvo bio imperijalistički slatki
otrov za male pionire (a deca ko deca – vole slatko), pa je posle degradiran u šund i kič
tj. postao je manje opasan. Interesovanje za sličice sa balonima je, ipak, raslo. Javile su
se prve, uvezene, teorije da su te sličice nova umetnost i novi, domaći, autori koji su
radili u raznim izdanjima od đačkih novina do strip revija od kojih je najpoznatija „Nikad
robom“posle prerasla u „Mirko i Slavko“. 1970-tih desio nam se „Novi kvadrat“ a 1980-tih
bum tzv YU stripa sa gomilom ozbiljno talentovanih momaka. Plima je, međutim,
potrajala nekoliko godina i povukla se. Treća Jugoslavija je zatekla retke štanc-majstore
i ponekog pritajenog kreativca. Ostali su pobegli. Sada i ovde nikome nije do stripa. Na
klackalici „napred – nazad“ sada je duboko dole.

55
 Vršac u svemu napred rečenom nije bio izuzetak. Retki strip crtači i scenaristi
ostajali su u okvirima sopstvenog entuzijazma, nepoznati široj javnosti. Ipak, stasale su i
nove stripadžije. I evo njih:

Misteriozni Wostok već je poznat zainteresovanima. U protekloj godini imao je

sve izložbe, objavljen strip u „Košavi“, objavljenu strip svesku u izdanjuDOV-a, nacrtao
je nekoliko plakata. Njen/njegov stil je, od prve pojave, jasno definisan: stilizovan crtež,
kombinacija realističnog i karikaturalnog umočena u tzv. prljavi grafizam, ravnopravnost
vizuelnog i literarnog. I sve to u pričama mraka, apsurda i košmara.
(A onima koji barataju apsurdom dešava se i sledeće: drugaWostokova izložba
uGradskoj bibilioteciotvorena je 24.12.1992., u utorak. U četvrtak (26.12.1992.) lokalna
televizija je najavila da će se „sutra otvoriti strip izložba Wostoka“.)

Borislav Grabović manje je poznat javnosti. Njegove crteže i ilustracije mogli smo
videti 1991.g. na izložbi (opet) u Gradskoj biblioteci, u prvom broju
fanzina „Enter“ vršačkogKružoka ljubitelja SFa i na plakatima DOV-a. Za razliku
od Wostoka on nema jasno definisan stil. Svaki rad mu je različito crtan. No, skromno
mišljenje autora ovih redova je da to lutanje ni u kom slučaju nije mana. Različitost (kao i
jasno definisan stil) ima svoje prednosti jer daje potpunu slobodu crtanja. Tabla koju
predstavljamo pleni svojim crtačkim minimalizmom.

Spasić Dragan najveća je nepoznanica. Veoma malo radova napustilo je

njegovu radionicu. Polaznik je Škole stripa u Beogradu. Objavljeni rad mu je, na prvi
pogled, najbliži klasičnom poimanju stripa. Ali, očita je težnja autora da se likovi a
posebno pozadina, enterijer i senke, oneobiče, stilizuju, da se realistički crtež pretvori u
svoju suprotnost.

Toliko, za sada, o njima. Poželimo im, pošto talenta već imaju, puno rada,
strpljenja, tuša i sreće. I još poneku pruženu ruku. Jer, trebaće im.“

(„Košava“ br. 6, 1993.)

Prikaz strip albuma „Luna“ Wostok,

Grabowski, Sanja S.; izdavač Studentski
kulturni centar Novi Sad, Kreativna
radionica Bunker, Novi Sad, 2014.
DVE EKSPEDICIJE NA LUNU
U FOKUSU
Početkom 1990-tih, u vreme raspada SFR Jugoslavije, građanskog rata,
mobilizacija, izbeglica, sankcija UN prema Srbiji, dotad nezabeležene hiperinflacije,
56
kraha svih institucija države, opšteg siromašenja masa i bogaćenja malobrojnih
(podobnih i odabranih), šverca i svih mogućih dovijanja da se obezbedi golo
preživljavanje - rečju u „smutnim vremenima“ stasavala je, kad joj vreme nije
(naklonjeno), nova generacija strip stvaralaca. Bez pomoći i potpore, bez mogućnosti da
radove objave u strip izdanjima (jer ih nije ni bilo) ali i bez obaveze da bilo kom uredniku
polažu račune i pravdaju se, strepeći da li će prihvatiti njihove stripove, mladi autori su
se okrenuli sebi i istomišljenicima. Slobodni da crtaju šta im je volja, da radove
fotokopiraju u bezbrojnim samoniklim fanzinima i razmenjuju ih međusobno i sa
čitaocima, pripadnici (ne)voljnog „andergraunda“ kretali su se u različitim „alternativnim“
pravcima 9. umetnosti. U tom strip talasu jedan od kreativnih centara bio je i Vršac, sa
grupom aktivnih umetnika te izdanjima kakva su magazin „Patagonija“ i fanzin „Krpelj“
(koji je bio delo Wostoka).
Wostok (alias Danilo Milošav) i Grabowski (alias Borislav Grabović) prvoborci su
vršačkog andergraund/alternativnog stripa, svako sa svojim promišljanjima stripa i
scenarističko-crtačkim profilom. Uprkos različitostima (ili upravo zbog njih) njihovi
zajednički radovi donosili su sasvim osobenu poetiku koje u pojedinačnim radovima nije
bilo. Od mnoštva raznorodnih (i tematski i grafički) radova ovog tandema, koji se
konstantno umetnički razvijao i menjao, svakako najzapaženiji su strip serijali „Luna“ i
„Popošak i Cveće“; oba su, od početnih magazinskih izdanja, dostigla do nekoliko
kvalitetnih knjiško-albumskih u zemlji ali i u svetu. Takođe treba zapaziti da su serijali
nastavljani uz učešće novih autora.
REČ KRITIKE
„Luna“ je stvarana 1995. i 1996. godine i bila je slobodna interpretacija stripa „Prvi
ljudi na Mesecu“ braće Nejgebauer iz 1953. koji je, naravno, inspirisan istoimenim
romanom H. Dž. Velsa, rodonačelnika naučne fantastike. Priča u četiri epizode prati
odlazak krupnog i snažnog Branka Brzaka i sićušnog, glavatog naučnika Kilajeva, u
posebnoj Sferi, na Lunu odnosno njihov susret i sukob sa Selenitima te, konačo,
Brankov beg i povratak na Zemlju, dok Kilajeva sudbina ostaje neizvesna iako Branko,
preko aparata koji mu donosi tajanstveni posetilac, još neko vreme može da prati
Kilajeve poruke sve dok one iznenada ne prestanu da stižu. Wostokov scenario
nesputan je literarno-stripskim predloškom odnosno kanonima naučne fantastike i
naginje fantastičkim zapletima i obrtima, bez mnogo pojašnjavanja. Efekat konstantne
začudnosti priče potkrepljen je i pojačan maestralnim vizuelnim utiskom koji
podrazumeva sjajan crtež Grabowskog koji insistira na oštrom sudaru pretežnih crnih
površina sa belinama, bez senčenja i međunijansi. Dinamika likovnog pripovedanja
potcrtana je i izuzetnim kadriranjem odnosno montažom tabli.
Deceniju i po posle originalne „Lune“ nastaje petodelni „Povratak na Lunu“ koji su
uradili Wostok i Sanja Stepanović. Kako naslov kaže Branko se, posle 20 godina, vraća
na Lunu pošto se, posle dve decenije tišine, oglasio aparat pomoću koga je bio u vezi sa
Kilajevom. Uz pomoć Sfere on stiže na cilj i prateći signal sa aparata stiže u bizarni
hram samo da bi opet bio napadnut od Selenita. Spas dolazi neočekivano od psa koji,
pak, prati belu bradu što se proteže kroz podzemlje i površinu planete. I aparat ukazuje
da treba ići u istom smeru sve do nadgrobnog spomenika Kilajevu. Pred novim
57
napadom Selenita Branko beži i susreće svog dvojnika. Njih dvojica skaču u vis,
ukrcavaju se u dvokrilni avion i tako umaknu poteri samo da bi bili privučeni crnim
suncem koje će ih progutati i pretvoriti se u puni krug Lune što je svojevrsni „kraj novog
početka“.
Wostok je u neobuzdanom nastavku „Lune“ osim obrtanja nekih od postavki
(selenitska mašina najpre proizvodi tečno svetlo a u drugom delu mrak) ovu priču
povezao sa onom iz „Popoška i Cveća“ nekolikim motivima: Branka spasava pas Cveće
koji i na Luni prati trag bele brade, tu je i avion dvokrilac kojim se putuje svemirom
odnosno crno sunce. Ovim se (samo)citiranjem okončava, barem za sada, priča o „Luni“
što ne znači da neće biti novih epizoda (jer kraj je otvoren, kao i u „Popošku i Cveću“ i
dopisivanja su moguća). Vizuelni „otisak“ nove „Lune“ delom je na tragu prve ali je i
nadograđen efektnim korišćenjem crvene boje koja, u sadejstvu sa specifičnim
kadriranjem, na pojedinim tablama stvara utisak plakatne likovnosti. Dinamički spoj i
kontrastiranje crvenog-crnog-belog u ovom stripu otvara sasvim drugačije i nove
horizonte strip poetike.
U konačnom sagledavanju „Luna“, u obe svoje inkarnacije, svakako je jedan od
bisera srpskog autorskog/alternativnog stripa s kraja XX i početka XXI veka.
(Dnevnik, 2015)

Prikaz strip albuma „Tajna Kaspera H.“

Wostoka i Sanje Stepanović; izdavač
Studentski kulturni centar Novi Sad,
2015.
STRIP PESME
Stvaranje stripova po književnim delima nije redak i nepoznat postupak ali je,
uprkos izazovima, donosilo promenjive rezultate pre svega zato što je bilo i danas jeste
teško postići balans teksta i slike tako da strip ne postane (i ostane) puka ilustracija
teksta niti preslobodna adaptacija u kojoj se potpuno gubi duh predloška; ako se tako
nešto desilo dovitljiviji strip autori su, da bi se odbranili od kritika, u podnaslovu stripa
stavljali oznaku „po motivima dela“. U svakom slučaju stvaranje stripova po/prema prozi
različitih formi (od priča do romana) nije nimalo lako dok je stvaranje stripova po/prema
poeziji mnogo teži zadatak ali i veći izazov. Naime, umesto prozne radnje/akcije, poezija
prevashodno „barata“ kako bogatstvom jezika tako i slikama/metaforama i nizovima
asocijacija što je sveukupno vrlo teško „smestiti“ u drugi medij - crteže. Strip autorima se
nude opcije pokušaja da ostanu što bliže prvim slikama koje stihovi izazivaju ili da
pročitano „promisle“ i iscrtaju svoje verzije i vizije stihova; u ovim drugom slučaju stripovi
rađeni po stihovima vrlo su blizu odrednici „po motivima pesme“.
58
 Drugi strip album tandema Wostok i Sanja Stepanović, u izdanju Studentskog
kulturnog centra Novi Sad (2015.g.), nastavak je vizuelnih stilističkih traganja započetih
u prvom albumu „Luna“ (koji uz Wostoka i Sanju S. potpisuje i Grabowski) ali sada sa
drugačijim literarnim predlošcima. Naime, temelj „Lune“ bio dvostruki - klasični roman
„Prvi ljudi na Mesecu“ H. Dž. Velsa po kome su, polovinom XX veka, braća Nejgebauer
nacrtala strip - dok je drugi deo albuma pod nazivom „Povratak na Lunu“ samostalno
delo Wostoka i Sanje S. U „Tajni Kaspera H.“, uz jedan izuzetak, svi stripovi su rađeni
po literarnim predlošcima i to pretežno poetskim, što je samo po sebi izuzetan poduhvat.
„Tajna Kaspera H.“ je crtana na stihove pesme „Fakir“ Slobodana Tišme, strip „On“ na
reči pesme grupe „Borgesia“. Po stihovima, Vaska Pope, jednog od najvećih srpskih
pesnika druge polovine XX veka, nastao je ciklus stripova rađen po pesmama „Oči
Sutjeske“, „Vučji pastir“, „Vučje sazvežđe“ i „Vučja senka“ a strip „Krležin san o drugoj
obali“ nastao je po scenariju pisca Bore Ćosića.
Već naslovni strip ocrtava prostore u kojima se kreće ova avantura 9. umetnosti u
izvođenju autora nesvakidašnjeg talenta. U crteže su ukomponovani stihovi a
međusobna komunikacija reči i slike kreće se od duhovitog podražavanja (vizualizovanja
onomatopeja) preko slika koje su manje-više očekivane (kao reakcija na stihove) do onih
koje potpuno iznenađuju čitaoca tražeći od njega zadržavanje i pažljivo promišljanje, kao
pokušaj tumačenja (koji, naravno, ne mora da se poklapa sa autorovim). Tako se rađa
specifičan hibrid reči-asocijacije-slike. Isti princip stvaranja primenjen je na strip-pesmu
„On“ sa težištem na „umerenom“ oneobičavanju ali i unutrašnjem povezivanju sa
prethodnom strip-pesmom kroz ponavljanje likovnog motiva obešene životinjske glave
(možda jagnjeće). Niz pesama Vaska Pope, za razliku od prethodnih stihova, u visokim
poetski uzletima insistira na arhetipskom (pa i zaumnom). Stripovi Wostoka i Sanje
Stepanović ovu materiju tretiraju različito: u „Oči Sutjeske“ motivi iz
narodnooslobodilačkog rata (i onih ranijih) mešaju se sa stilizovanim životinjskim
oblicima, suncem i mrakom; na drugačijem tragu su strip-pesme „Vučji pastir“ gde se
insistira na nasleđu popularne kulture (vampirski filmovi), „Vučje sazvežđe“ i „Vučja
senka“ koje dodaju i druge uobičajene mračne motive (kosturi). „Vučja zemlja“ je
dinamičan „nemi“ strip (bez reči) Wostoka i Sanje, očio inspirisan Popinom poetikom,
koji se bazira na sudaru religioznog i pagansko-vampirskog. „Krležin san o drugoj obali“
u intrigantnoj priči o književnikovim predratnim (i poratnim) doživljajima u Beogradu,
susretima sa kolegama po peru kreće iz pozicija stilizovanih, iskrivljenih slika stvarnosti
koje se postepeno pretapaju u fantazmagorijske prizore.
Vizuelni potpis strip tandema Wostom/Sanja prepoznatljiv je i upečatljiv. Veliki
crteži bez senki, oštar sudar bele i crne usložnjen upotrebom crvene boje koja donosi
dubinu i sećanje na plakate iz Ruske revolucije, redukovanje detalja, pojava svakovrsnih
maskiranih kreatura te sveprisutna ukočenost likova i prizora, stvaraju posebnu
atmosferu zlokobnog tajanstva i bolne jasnoće koja, sveukupno, zaokuplja pažnju
znatiželjnog čitaoca i ostaje mu u svesti kao vanredan umetnički doživljaj.
Na ovdašnjoj kulturnoj sceni Wostok i Sanja svakako su u vrhu
autorskog/alternativnog stripa što potvrđuju i ovim albumom.
(Dnevnik, 2016)
59