Hrvatska udruga za logoterapiju - LOGOS

DIPLOMSKI RAD IZ LOGOTERAPIJE

Tema:
PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA
LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU

Profesor: Cvijeta Pahljina

dr.med.spec.psihijatar, logoterapeut

Mentor: Barbara Pahljina Student: Sanja Samii

spec. obit. med., logoterapeut

Zagreb, 2019. god.

SADRŽAJ

UVOD ................................................................ 3

1. MLADOST – OD KADA I DO KADA? ................................................................ 4

1.1. A, NEKADA ................................................................ 4

2. ADOLESCENCIJA IZ UGLA RAZLIČITIH TEORIJA ................................................................ 6

3. ZADACI ADOLESCENCIJE ................................................................ 8

4. FORMIRANJE IDENTITETA KAO PROCES I KAO PUT ................................................................ 9

4.1. IZAZOVI NA PUTU ................................................................ 9

5. LOGOTERAPIJA – PRUŽENA RUKA POMOĆI ................................................................ 12

6. DUH VREMENA – SAVREMENI (MLAD) ČOVEK

U VRTLOGU NAVODNOG BESMISLA ................................................................ 13

7. IZAZOV KRIZE KAO ŠANSA ZA RAST ................................................................ 14

8. PREVENCIJA KAO INTERVENCIJA ................................................................ 16

9. ZAKLJUČAK ................................................................ 17

LITERATURA ................................................................ 18

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 2

UVOD
Mladost je doba velikih i važnih mogućnosti i odluka, kojima se gradi i razvija biće mladog čove-
ka. Smeštena na kontinuumu života, mladost ili adolescencija predstavlja razdoblje između detinjstva i
odraslosti koje mladog čoveka uvodi u zrelost i u kojem se postavlja okvir njegovih stremljenja i velikog
broja kasnijih iskustvenih doživljaja. Adolescencija kao pojava vekovima donosi istu vrstu pitanja i zap-
itanosti pred kojima mlad čovek može da se nađe u procesu susretanja sa samim sobom u dubinama
svoga bića, u težnji da pronađe odgovore na sve njih, a jedno od najvažnijih je pitanje smisla sopstvene
egzistencije. Odgovori, koji su u njemu, potrebni su mladom čoveku kako bi razumeo sebe i svet u kojem
živi, kao i da bi razumeo i pojmio svoje mesto u tom svetu. Dolaženje do odgovora uključuje važnost up-
oznavanja pojmova slobode i odgovornosti, a mogući načini pronalaženja odgovora su brojni.
Na svom putovanju otkrivanja i samootkrivanja, mlad čovek može da bude zbunjen, nesnađen,
začuđen, oduševljen, ushićen ili buntovan, destruktivan i autodestruktivan, a na žalost često i obuzet
osećajem i doživljajem usamljenosti, ostavljenosti, duboke tuge i beznađa pred neizvesnošću života koji
je pred njim. Svi njegovi putevi i stranputice kojima se kreće ne bi li otkrio krajnji smisao svog života čes-
to svoje ishodište imaju u načinu doživljaja realnosti koji je najčešće u sferi crno-belih vrednosti. Pomoć
u otkrivanju novih nijansi, u prepoznavanju stanja egzistencijalnog vakuuma kada se u njemu nađe, u
borbi za otkrivanje životnog smisla koja ne mora uvek kod mladog čoveka da podrazumeva i postojanje
patoloških elemenata može da pruži logoterapija. Viktor Frankl, osnivač logoterapije, i sam je prošao
teško iskustvo borbe sa besmislom života o kojem kaže: „Ali šta sa tvrdnjom da svaki osnivač neke psiho-
terapeutske škole, u krajnjem, u svome sistemu opisuje svoju vlastitu neurozu i u svojim knjigama piše o
svojoj vlastitoj istoriji slučaja? Naravno, nisam nadležan da, u tom kontekstu, govorim o Frojdu ili Adleru,
ali, bar što se tiče logoterapije, odmah priznajem da sam kao mlad morao da prolazim kroz pakao zbog
očigledne besmislenosti života, kroz totalni i definitivni nihilizam, dok nisam uspeo da steknem imunitet
na nihilizam. Naime, razvio sam logoterapiju. Šteta je što drugi autori, umesto da svoje čitaoce imunizuju
protiv nihilizma, ovima nakaleme još i svoj vlastiti cinizam, koji je odbrambeni mehanizam, ili reaktivna
formacija, koje su oni podigli protiv svog vlastitog nihilizma“ (Frankl, Kako pronaći smisao života, 2016.).
U svom učenju, Frankl ističe važnost potrebe za smislom i naglašava njen značaj time da ukoliko je ispun-
jena čovekova volja za smislom on postaje sposoban da rešava frustracije i tenzije, sposoban da pati, čak
i da položi svoj život ako je potrebno. Osnovna načela i učenje logoterapije, kao i njene tehnike mogu da
pomognu mladom čoveku u njegovoj potrazi za onim što je najvažnije, i u mladosti često najpotrebnije, a
to je upravo otkrivanje vrednosti i smisla postojanja.

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 3

1. MLADOST – OD KADA I DO KADA?
Mladost i mladalaštvo su termini koji se, pojmovno, odnose na životni period čoveka između doba
detinjstva i doba odraslosti, zrelosti. Hronološki, to bi bio uzrastni period između 10. i 24. godine, prema
SZO koja je 1984.god. pomerila gornju granicu mladalaštva sa 19. na 24. godinu, dok je donja granica
mladalačkog doba postavljena na predpubertetske godine.
Terminološki, veoma često se za mladu osobu u ovom periodu života još kaže da je tinejdžer, pu-
bertetlija ili adolescent. Svaki od ovih izraza ima svoje precizno značenje i ne mogu se koristiti kao sinoni-
mi. Termin ‘’tinejdžer’’ potiče iz engleskog govornog područja i odnosi se na mlade osobe čije godine
starosti završavaju nastavkom ‘-teen’ na engleskom jeziku, a to su osobe uzrasta od 13 do 19 godina.
Izraz ‘’pubertetlija’’ odnosi se na mladu osobu koja prolazi kroz period fizičkih i fizioloških promena, a
koje se tiču sazrevanja reproduktivnih funkcija, dok izraz ‘’adolescent’’ u sebi objedinjuje sve navedeno,
jer je nastao od latinskog glagola adolescere što znači rasti, sazrevati pa je tako ado­lescent ona mlada
osoba koja je u procesu sticanja zrelosti tokom kog se pored navedenih fizičkih promena, dešava i proces
psihološkog i socijalnog sazrevanja koje mladu osobu uvodi u odraslost.
Dostizanje odraslosti kao završetak perioda adolescencije, prema nekim autorima može se odrediti
uz pomoć više različitih kriterijuma (Kapor-Stanulović, 1988.):
1. Psihološki: period adolescencije završava se kad se ispuni niz razvojnih zadataka i privede
kraju formiranje ličnog identiteta;
2. Sociološki: završetak nejasnog perioda u kome je osoba istovremeno i dete i odrasla, ali ni
jedno ni drugo u potpunosti;
3. Biološki: sticanje fizičke zrelosti;
4. Legalni: određeni kalendarski uzrast određen u datoj sredini kao granica;
5. Ekonomski: sticanje ekonomske nezavisnosti;
6. Tradicionalni: kad neformalni, nezvanični običaji prihvaćeni u datoj kulturnoj sredini uklone
ograničenja na privilegije odraslog.
Ipak, kako svaka ličnost sazreva različitim tempom, i pod uticajem različitih sredinskih faktora, nave-
deni kriterijumi biće zadovoljeni na različitom kalendarskom uzrastu jedne iste osobe, koja će neosporno
najranije da stekne biološku zrelost sa završetkom pubertetskih promena, dok će postizanje intelektu-
alne, emocionalne i socijalne zrelosti najčešće doći kasnije. Navedeni period mladosti koji se prostire
u rasponu od 15 godina sadrži podnivoe razvoja među kojima postoje razlike, pa se tako adolescencija
može razložiti na tri podperioda sa rasponom od po 5 godina: (okvirno) 1. Od 10 – 14 god. – rana adoles-
cencija 2. Od 15 – 19 god. – srednja adolescencija 3. Od 20 – 24 god. – pozna adolescencija.

1.1. A, NEKADA...

Adolescenciju kao psihološki koncept uveo je 1904. god. Stenli Hol koji je opisuje kao period ‘bura
i oluja’ u kom se sukobljavaju ekstremi u raspoloženju, energiji, osećanjima, period pun konflikata i ne-
mira uz istovremeno ogromne mogućnosti za rast i razvoj. Hol je uveo i primenio na adolescenciju pojam
rekapitulacije, kojim je u duhu Darvinovog učenja čiji je bio veliki poštovalac tvrdio da čovek u svom indi-
vidualnom razvoju prolazi kroz sve faze kroz koje je prošlo čovečanstvo kao vrsta, pri čemu adolescencija
može da se uporedi sa periodom kada je čovečanstvo bilo u najjačem zamahu razvoja – ukazajući time
da je adolescencija potencijalni period najvećih razvojnih skokova. Ovakvo određenje adolescencije pod-
staknuto je značajnim društveno-istorijskim promenama koje su se odigrale tokom XIX veka, i vezuje se za
urbane, industrijski razvijene sredine. Javila se kao fenomen srednje i više klase u XIX veku, i vezuje se za
decu postindustrijske ere. Međutim, do XIX veka i trenutka kada je Hol uveo pojam adolescenije i svega
što on sobom nosi, prelaznog perioda između detinjstva i odraslosti nije ni bilo.

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 4

 U srednjem veku je koncept detinjstva, onako kako se danas shvata, bio nepoznat – rano deti­njstvo
i period do druge-treće godine života bio je izdvojen, a zatim su deca uključivana u svet odraslih vrlo ra-
nim preuzimanjem uloga i odgovornosti odrasle osobe. Umetnička dela tog vremena daju prikaz života
odraslih i dece, iz kog je vidljivo da su oni činili jedinstvenu skupinu gde su deca čak slično obučena kao
odrasli, a i vrlo rano su upošljavani i obučavani da se bave zanatima i poslovima koje su obavljali odrasli.
Školovanih je bilo veoma malo, a klasni položaj porodične zajednice je bio presudan u određivanju načina
života, vršenja obaveza i poslova, organizaciji slobodnog vremena. Tradicija je nalagala način življenja i
najprirodnije je bilo prihvatanje običaja tog vremena i date sredine koji su davali malu mogućnost izbora –
bilo da je u pitanju način življenja, izbor bračnog druga i sklapanje braka. Neizvesnosti nije bilo, a deca su
često već sasvim rano preuzimala uloge i odgovor­no­sti odraslih usled ustrojstva i organizacije porodičnog
života koji je bio takav da su deca bila uklju­čena u sve aktivnosti odraslih, i najčešće su prisustvovala svim
događajima u porodici. Antropološka istraživanja s početka i sredine XIX veka daju nova saznanja da peri-
od adolescencije onako kako je opisan od strane S. Hola nije univerzalan tj. da se kao takav ne sreće među
pripadnicima svih kultura, nego je dat opis postupaka i običaja kojima se deca uvode i bivaju prevedena
u odraslost i svet odraslih. To su tzv. obredi inicijacije koji podrazumevaju određeni ritual, obred kojim se
jasno i javno označava da dete postaje odrasla osoba nakon čega se zajednica prema njemu ophodi kao
prema odrasloj osobi. Ceremonija inicijacije važi za decu oba pola, vrlo često je bolna – i fizički i psihički,
a nakon nje mlada osoba više nije u statusu deteta što joj olakšava doživljaj sebe kao odrasle osobe.
Iako je adolescencija ‘’izum’’ modernog doba i za nju se ne može reći da, za razliku od detinj­stva i
odraslosti, poseduje univerzalnost što su potvrdili svojim istraživanjima i antropolozi, ipak je neosporno
da tri osnovna životna razdoblja – detinjstvo, odraslost i starost, koje prepoznaje razvoj­na psihologija,
imaju i ‘tačke’ prelaza – stanice na putu koje se mogu označiti kao pomoć i oslonac za postepeno ‘ulaženje
i prelazak’ iz jednog perioda u drugi, pa je tako adolescencija onaj prelazni period, stepenik na ulasku u
zrelost i odraslo doba koji kao jedan od najvažnijih zadataka, prema velikom broju autora, ima formiranje
identiteta mlade osobe uz mogućnost da se razvojni zadaci koji nisu savladani u detinjstvu sada ispune i
da se nadoknadi i ispravi propušteno.

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 5

2. ADOLESCENCIJA IZ UGLA RAZLIČITIH TEORIJA
Nakon S. Hola koji je 1904.godine u svom radu ‘’ Adolescencija: njena psihologija i odnos sa fiziologi-
jom, antropologijom, sociologijom, seksom, kriminalom, religijom i obrazovanjem’’ opisao adolescenciju
i zvanično je uveo kao psihološki koncept, mnogi autori su se u svojim teorijskim postavkama o čoveku
bavili problematikom ovog razvojnog perioda. Negde gotovo istovremeno S. Frojd razrađuje postavke
svoje psihoanalitičke teorije u kojoj je relativno malo pisao o adolescenciji, a u kojoj je akcenat na peri-
odu ranog detinjstva koje ima prvorazredan značaj za kasniji razvoj ličnosti. Tako, prema psihoanalitičkoj
teoriji, postoje periodi razvoja koji su logički međusobno povezani (oralni, analni, falusni, period latencije
i genitalni stadij) i koji se javljaju genetski programiranim sledom. Redosled razvoja je rezultat interakcije
pre svega urođenog, a onda i uticaja faktora okoline. Promene u pubertetu predstavljaju ‘ponavljanje’ in-
fantilnog seksualiteta gde je sada moguće razrešenje nekog od ranih konflikata (čuveni Edipalni konflikt).
Kako će dete prolaziti i napredovati kroz kasnije faze razvoja, prema ovoj teoriji, zavisiće od toga kako je
prošlo kroz ranije faze razvoja. Odnos roditelja i deteta u ranom detinjstvu se naglašava kao veoma važan
i značajan factor za razvoj u perio­du adolescencije. U tom ranom odnosu, a zatim kroz razrešenje Edi-
palne situacije ko­ja ‘oživlja­va’ u adolescenciji i identifikacijom sa roditeljem istog pola formira se ličnost.
Ana Frojd, ćerka S. Frojda, dala je svoj doprinos psihoanalitičkoj teoriji proširujući učenje o mehanizmima
odbrane o kojima je njen otac po prvi put pod ovim terminom govorio kao o strategijama, postupci­ma
kojima se Ego brani od motiva i impulsa koji se doživljavaju kao ugrožavajući. Ana F. ih vidi kao adaptivne
snage Ega uz pomoć kojih se održava kontrola nad funkcionisanjem Ega i ovladava situacijom u realnosti.
U ado­lescenciji je veoma izraženo i vrlo prisutno korišćenje mehanizama odbrane, a najistaknutiju ulogu
imaju intelektualizacija, asketizam i identifikacija koja je istovremeno i razvojni proces, a tu su još i re-
gresija, projekcija, represija, racionalizacija, reakciona formacija i sublimacija. Intelektualizacija je vid od-
brane kojom se vrši ‘pomeranje’ sa sadržaja koji su za adolescenta neprijatni i uvode ga u anksioz­nost, na
sadržaje koji situaciju ‘drže pod kontrolom’ – pomoću razmišlja­nja i reči, analiziranjem sadržaja pojmova
koji su za njega još uvek nepoznanica (kao što su npr. ljubav, nezavisnost, sloboda itd.), adolescent vrši
logičku obradu i analizu udaljujući se pri tom od subjektivnog emocionalnog doživljaja onoga što je pred-
met razmatranja čime izbegava realnost i konkretno delovanje na tom polju. Asketizam je vid odbrane
kojom se mlada osoba štiti od narasle anksioznosti izazvane naglo probuđenim jakim seksualnim impul-
sima koji zbunjuju i plaše adolescenta, a takođe i izrazite, nagle fizičke promene koje se teško prihvataju
u početku. Kao reakcija, javlja se izbegavanje fizičkih vidova bitisanja – jela, spavanja, seksualnih odnosa
i sl., i uvođenje posebnih režima koji podrazumevaju odricanje kako bi se stekao utisak držanja kontrole
nad sopstve­nim, naj­češće, telom i umom. Identifikacija kao mehanizam odbrane predstavlja, po Frojdu,
najraniji izraz emocionalne veze sa nekom drugom osobom i služi za smanjenje napetosti nastale usled
nekog konflikta, a odnosi se na promene u Egu nakon kojih dolazi do formiranja Super Ega. Razlikuju se
podvrste identifikacije – ident. sa voljenim objektom, ident. sa izgubljenim objektom, ident. sa agre-
sorom, ident. usled osećanja krivice. Identifikacija kao razvojni proces predstavlja prirodan i normalan
deo razvoja u toku kojeg se ličnost menja usvajajući nove vrednosti, stavove, verovanja… Adolescent je
najčešće u potrazi za uzorima i osobama sa kojima će se identifikovati i na taj način obogaćuje i gradi svoj
identitet.
Teorija E. Eriksona nastavlja u pravcu psihoanalitičkog učenja, s tim što unosi novine i proširuje
prethodno data značenja. Erikson govori o povezanosti instinktivnih snaga sa faktorima okoline čime
otvara put priznavanju značaja širih sociokulturnih faktora koji modifikuju individualni razvoj. U svojoj
teoriji Erikson govori o 8 stadijuma razvoja, pri čemu svaki uključuje reakcije na promene u sazrevanju i
paralelno razrešavanje jednog psihosocijalnog problema. Tako se u adolescenciji odigrava integracija raz-
vojnih zadataka iz prethodnih faza razvoja i dolazi do formiranja identiteta, pri čemu je adolescencija ona
‘još jedna šansa’ da se postigne ono što se propustilo u detinjstvu i da se propust kompenzuje. Prisutni
i poznati otpor i bunt koji mlade osobe često manifestuju u svom pona­šanju, mogu da se tumače kao
pokušaj da se sada postigne ono što je pre nedostajalo, kao osveta za nešto za šta je dete ranije bilo pre-
PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 6
malo da bi se suprotstavilo ili moguće kao pokušaj da se nešto što je dugo bilo potisnuto, a bolno, nešto
čega ni roditelji nisu svesni da su uradili ili propustili da urade sada i ispravi. I Erikson, kao i Frojd, ističe
značaj naslednih faktora i opisuje razvojne procese i faze razvoja kao genetički određene, uz minimalno
učešće okoline.
Teorije socijalizacije se bave traženjem odgovora na pitanje kako roditelji prenose svoja znanja na
svoju decu – da li je to učenjem po modelu, putem instrukcije, pomoću pohvale i pokude… kao i koji su
to mehanizmi kojima se prenose iskustva prethodnih generacija, kulturno nasleđe civilizacije čime se
ostvaruje kontinuitet napretka svakog društva. Teorija socijalizacije pruža objašnjenje značaja, kao i nači-
na i principa po kojima se formiraju prijateljske veze u adolescenciji. Dominantan pojam u ovom učenju
je pojam konformiranja – ovaj pojam podrazumeva proces kojim adolescent prihvata i usvaja znanja i
poruke koje mu roditelji – kao predstavnici društvene sredine, prenose, a naglašen je i uticaj vršnjaka
kojem su mlade osobe najpodložnije. Prema ovom učenju osobe stiču odgovarajuće obrasce ponašanja
kroz kontakte sa ostalim ljudima, pri čemu sistem potkrepljenja ili uskraće­nja potkrepljenja od strane tih
drugih osoba služi kao snažan faktor oblikovanja i usvajanja određenih oblika ponašanja, a sama oso-
ba-adolescent je zapravo pasivna u tom procesu i u svom razvoju ona biva socijalizovana. Istraživanjima
socijalnih veza u adolescenciji (Junis i Smolarova, 1985.) utvrđeno je da su prijateljstva u adolescenciji
zasnovana na određenim principima, a to su principi lojalnosti, poverenja i podrške, kao i princip sime-
tričnog reciprociteta i da čine suštinu svake bliske prijateljske veze. Konformizam se ovde najviše odnosi
na usvajanje principa prijateljskih veza koji predstavljaju osnovne vrednosti koje zahtevaju modifikovanje
sopstvenog ponašanja i želja, a u ime onog drugog tj. vršnjaka koji to očekuje ili je u njegovom interesu
da se neka vrsta lične promene desi. Ovim se objašnjava način na koji se vrši upravo taj socijalizirajući
uticaj jedne (najčešće isto tako nedovoljno zrele i formirane) mlade osobe na drugu. Aspekt prijateljstva
u adolescenciji koji je veoma važan jeste respekt prema ličnosti u celini, odnosno pravila odnosa u pri-
jateljstvu su takva da ono što se očekuje od drugog očekuje se i od sebe samog. Prijatelj se vrednuje na
osnovu istih standarda koji važe i za samu ličnost i svaki pojedinac zna kada je učinio nešto pogrešno. U
ovom periodu važan je i naglašava se proces individuacije koji postoji i u odnosu roditelj-dete i u odnosu
prijatelj-prijatelj, pri čemu u oba slučaja postoji težnja mlade osobe da se osamostali, ali i da istovremeno
ostane na određeni način vezana za onu drugu osobu. U prijateljskoj vezi postoji uvažanje i prihvatanje
drugog u njegovoj različitosti, uz istovremeno oslanjanje jednog prijatelja na drugog.
Kognitivna teorija naglašava kapacitet adolescenta da sam osmisli sopstveno iskustvo i da ga pod-
vrgne analizi nakon koje će formirati zaključke o realnosti. U odnosu na teoriju socijalizacije, ovde je
mladoj osobi data aktivna uloga. Objektivna realnost i nije toliko bitna sama po sebi, ona pruža osobi
mogućnost da konstruiše realnost i svoje lično ja. Prema ovoj teoriji, čitav teret razvoja je na samoj in-
dividui gde adolescent koristi apstraktno mišljenje koje je u službi procesa formiranja identiteta, moral-
nog prosuđivanja i ponašanja i zauzimanja stavova u odnosu na određene situacije. Osoba je aktivna u
formiranju svog daljeg razvoja i nije proizvod uticaja drugih i primene principa potkrepljenja, pri čemu
se minimalizuje značaj socijalnih interakcija. Sve se svodi na dešavanja unutar samog adolescenta koja
podrazumevaju izgradnju i konstrukciju unutar sopstvenog sveta.
Antropološka teorija adolescencije, kao takva-zasebna, ne postoji već postoje skupovi saznanja do
kojih su došli antropolozi, a njihove osnovne postavke svode se na to da adolescencija kao period ‘bura i
oluja’ kao takva ne postoji u sredinama koje su oni proučavali, da je snaga i značaj bioloških faktora raz-
voja određena kulturom u kojoj se osoba razvija i da običaji sredine imaju veoma značajnu i važnu ulogu
u procesu prelaska iz perioda detinjstva u period odraslosti. 

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 7

3. ZADACI ADOLESCENCIJE
Razvoj i sazrevanje podrazumevaju savladavanje određenih zadataka, kako bi se moglo ući u doba
odraslosti. Ovi razvojni zadaci, baš tako nazvani, potrebni su i svrsishodni iz razloga što je olakšano ra-
zumevanje obrazaca razvoja u adolescenciji, kao i upoređenje pojedinaca i grupa mladih u odnosu na
nivo postignutog razvoja tj. ispunjenih razvojnih zadataka (što je adekvatnije nego upoređenje prema uz-
rastu), a takođe pruža se logička baza za razumevanje poremećaja i oštećenja i problema u adolescenciji
kao i mogućnost da sami adolescenti lakše i bolje razumeju i reaguju na objašnjenja sopstvenih problema.
Mnogi autori su se bavili ovim razvojnim zadacima, međutim najobuhvatnija je lista razvojnih zada-
taka SZO prema kojoj su najvažniji sledeći zadaci:
1. Adaptacija na fiziološke i anatomske promene koje nastaju u pubertetu i integracija zrele seksu-
alnosti u lični model ponašanja;
2. Progresivna rezolucija ranijih formi emocionalne privrženosti roditeljima i porodici i razvoj kroz
odnose sa vršnjacima, uz povećanu sposobnost za stvaranje intimnih interpersonalnih odnosa;
3. Uspostavljanje ličnog identiteta u koji se ugrađuju seksualni identitet i odgovarajuće društvene
uloge;
4. Korišćenje obogaćene intelektualne kompetencije, uz građenje i usvajanje šireg pogleda na
društvo i svet u celini;
5. Razvoj sposobnosti za profesionalne aktivnosti i provođenje slobodnog vremena, sa postepenim
opredeljivanjem za one koje su od koristi i pojedincu i zajednici.
Ispunjavanje navedenih razvojnih zadataka je pod uticajem socio-ekonomskih i kulturoloških utica-
ja koji mogu da uspore razvoj usled neodgovarajaćih ili nepostojećih uslova da se neki zadaci savladaju.
Ipak, može se reći da je glavni psihosocijalni zadatak adolescencije formiranje čvrstog ličnog identiteta.

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 8

4. FORMIRANJE IDENTITETA KAO PROCES I KAO PUT
Mladi ljudi, adolescenti, kada izađu iz perioda detinjstva i pune zavisnosti od roditelja staju na put
nove faze odrastanja i (samo)oblikovanja i počinju da traže odgovore na pitanja tipa ‘’ko sam?’’, ‘’šta želim
da postignem?’’, ‘’kakav želim da postanem?’’ i sl., kako bi definisali sebe i uspešno se ‘priključili’ svetu
odraslih postavši i sami odrasli i nezavisni. Ovaj proces počiva na konstrukciji novog čiji ‘gradivni materijal’
čine sve ranije identifikacije ali i sadašnje identifikacije, usmerenja i želje. Traganje za identitetom je pro-
ces pokušaja, isprobavanja i eksperimentisanja sa mnogobrojnim mogućnostima. Mlad čovek isprobava
različite uloge, preispituje različite uzore, stavove i uverenja, izabira različite aktivnosti – sve u skladu sa
onim što smatra da mu najviše odgovara, što je u skladu sa njegovim (trenutnim) unutrašnjim bićem i
tako gradi svoj identitet. Dešava se da su ovi izbori, prema mišljenju i normama okoline, često zapravo
niz pogrešnih – negativnih i nepoželjnih ubeđenja, stavova, osobina i sl., i da se traganje za identitetom
pretvori u preokupaciju i krizu. Za mladu osobu ovo je period velikih izazova koji može da preusmeri njeno
kretanje na različite (često rizične) puteve, ali i stranputice.
Identitet se uspostavlja onda kada osoba sebe doživljava kao potpuno izdvojenu individuu od osta-
lih, sa svojim, vrlo specifičnim jedinstvenim sklopom potreba, motiva, sistema vrednosti, stila ponašanja,
a što je sve integrisano u jedan čvrst i povezan sistem. Individualno osećanje identiteta, unutrašnji doživl-
jaj i razumevanje sebe usmerava osobu u oblasti realnog ponašanja, ali i kognicije i afekata. Adolescent će
moći zadovoljno da kaže ‘ja sam ono što jesam’ onda kada je definitivno i konačno prihvatio samoga sebe.

4.1. IZAZOVI NA PUTU

U želji da dođe do odgovora na mnoga pitanja koja sebi postavlja, da kritički preispita i upozna
sebe samog i sebe u odnosu sa drugima, kao i da formira sopstvena uverenja i pogled na svet, mlad
čovek poseže za najrazličitijim raspoloživim načinima i sredstvima. Ispunjenje potrebe za samo(u)pozna-
vanjem omogućava i olakšava psihološka činjenica da je adolescent, za razliku od perioda detinjstva,
sada u mogućnosti da sebe razume i pojmi neke istine o sebi i svetu oko sebe zahvaljujući razvoju kog-
nitivnih funkcija, pre svega samorazumevanja i uviđanja sopstvenih i tuđih psiholoških karakteristika.
Mlad čovek je u godinama kada je u stanju da po prvi put integriše sve različite aspekte sebe u jedan
sistematičan dobro organizovan pojam o sebi, tzv. self-koncept, gde su objedinjene i kognitivne i afek-
tivne komponente koje čine jedinstvenu celinu. Međutim, psihologija poznaje dve varijacije u procesu
formiranja identiteta koje se mogu manifestovati kao konfuzija identiteta i kao kriza identiteta (E. Erik-
son, 1976.). Privremena konfuzija identiteta je uobičajena pojava koju karakteriše neuspeh da se us-
postavi čvrsta i integrisana percepcija samoga sebe, kada adolescent nema sasvim jasan doživljaj sebe i
sopstvenog usmerenja. Kada se ovaj stadijum konfuzije produži i potraje, govori se o krizi identiteta pa je
krajnji rezultat procesa identifikacije identitet koji nije jasno definisan, nije dovoljno čvrst niti dosledan.
Takva (mlada) osoba često ne uspe da postigne konačnu definiciju sebe, da donosi odluke i opredeljenja
u vezi sa sobom i svojim odnosom sa svetom u kome živi. I – ovo je teren na kome počinje kretanje u
susret najrazličitijim izazovima koji treba mladom čoveku da pomognu da zaokruži put(anju) ka samom
sebi i sopstvenom biću.
Nekada su ovi izazovi pozitivni, podsticajni kada ‘guraju’ mladu osobu da se takmiči sa samom
sobom, da upozna i ispita granice sopstvene ispravnosti i/ili istrajnosti (čuvanje tajni, odanost u pri-
jateljskim i partnerskim vezama, moralno rasuđivanje bilo koje vrste…, a nekada podrazumevaju aspekt
fizičke snage koji paralelno utiče na razvoj psiholoških karakteristika – aktivno i posvećeno bavljenje
nekim sportom, timski duh i duh zajedništva kod kolektivnih sportova i težnja da se sopstvenim napo-
rom i trudom doprinese nekom opštem dobru i uspehu, itd.). Međutim, izazovi mogu da stignu i ‘sa
one, druge strane’ kada će povući mladog čoveka na stranputicu – ovde, na žalost, dolazi do izražaja

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 9

sklonost eksperimentisanju koje sobom povlači rizik odavanja devijantnom i socijalno neprihvatljivom
ponašanju kako bi se istakla (iz ugla adolescenta) ‘postignuta’ i veoma željena samostalnost i nezavis-
nost, zapravo odraslost.
‘Dokaz’ nezavisnosti i samostalnosti, odnosno odraslosti, adolescent iskazuje na različite načine
- koristeći razne simbole (tetovaža i pirsing koje odrasli najčešće ne odobravaju kao način ukraša-
vanja tela za koje je to akt nasilja i agresije nad sopstvenim telom, dok je za adolescenta to način da
se iskaže bunt, i način da se privuče pažnja; njihovi najčešći razlozi za tetoviranje i nošenje alkica i
naušnica (engl. piercing) su to što žele biti drugačiji i zato što je to moderno i lepo; takođe, tetoviranje
i pirsing za adolescenta predstavljaju pripadanje određenoj grupi ili ‘plemenu’, a to znači nezavisnost
i samostalnost), i kroz različita ponašanja (pušenje, upotreba alkohola, opojnih droga i psihoaktivnih
supstanci, kao potreba da se prihvati zabranjeno, da se iskaže nezavisnost, da se oponašaju „odrasli“,
što sve vodi adolescenta u svet zavisnosti i toksikomanija. Posledice pušenja i upotrebe alkohola - koja
može voditi alkoholizmu, kao i upotreba opojnih droga i psihoaktivnih supstanci, mogu biti višestuke i
nesagledive, kako na telesni tako i na psihosocijalni razvoj adolescenta u prilog čemu govori i činjen-
ica da je u Međunarodnoj klasifikaciji bolesti (ICD-10) pušenje označeno pod šifrom F - 17 i uvršteno
u toksikomanije, zajedno sa alkoholizmom i narkomanijom. Iako je pušenje kod odraslih muškaraca
u padu, kod adolescenata i žena je u značajnom porastu. Pušenje obično počinje između dvanaeste
i petnaeste godine, a neki od tipičnih razloga za započinjanje pušenja su radoznalost, oponašanje
„idola“, pasivno prepuštanje zahtevima grupe i oponašanje odraslih. Osim navedenih razloga, pušen-
je kod mladih takođe odražava pokazivanje nezavisnosti i samostalnosti, kao i želju da se uđe u svet
odraslih.
Slično pušenju, istraživanja pokazuju da je upotreba alkohola kod mladih sve veći problem, a
zemlje u razvoju beleže nagli porast upotrebe alkohola kod adolescenata. Početak upotrebe alkohola
i opijanja veže se za period od završetka osnovne škole pa do osamnaeste godine. Prema polnoj kla-
sifikaciji, dečaci više i češće piju, ali je poslednjih godina primetna tendencija da devojčice sve više
upotrebljavaju alkohol. Štetan uticaj alkohola ogleda se kako u telesnim poremećajima (organska i
funkcionalna oštećenja gastrointestinalnog trakta, CNS-a, kardiovaskularnog sistema), tako i u psiho-
socijalnim poremećajima (poremećaji emocionalnih, konativnih i kognitivnih funkcija; poremećaji u
porodičnom životu i interpersonalnim odnosima…). Kod mladih, koji su rizična populacija za sve vrste
bolesti zavisnosti, navika pijenja se lako uspostavlja, čak i sa malim količinama alkohola, a upotreba
alkohola najčešće počinje sa prvim izlascima i žurkama. Mehanizam nastanka upotrebe alkohola, a
kasnije i alkoholizma je sličan kao kod pušenja, i u osnovi mu je pasivno pristajanje na zahteve vršn-
jačke grupe i nedostatak hrabrosti da se odbije ponuđeno piće, opet sa ciljem oponašanja odraslih. U
očima adolescenta, alkohol je stvar prestiža, iskušenje da se proba ono što se nije smelo u detinjstvu,
i ‘ulaznica’ u svet odraslih. Posledice upotrebe alkohola kod mladih mogu biti višestruke, a najčešće
su otežano ispunjavanje razvojnih zadataka, pad društvenog ugleda, kao i prekid ili otežano i uspore-
no školovanje i profesionalno osposobljavanje. Pušenje i alkohol na neki način uvode adolescenta u
svet zavisnosti, jer kada se jednom pređe prag zabranjenog onda je lakše nastaviti sa svim ostalim što
je zabranjeno. Upotreba droga kod mladih je u sve većem porastu, svugde u svetu. Najčešće korišće-
na droga je marihuana, kao „najmanje opasna“. Međutim, trend povećanja mladih zavisnika poveća-
va i upotrebu ostalih vrsta droga. Na početak upotrebe droga utiču mnogi faktori međutim, put od
bezazlene radoznalosti, isprobavanja nečeg novog, preko upotrebe radi zabave, vode prema ovisnosti,
čije su posledice ogromne i vrlo često nepopravljive.
Stremeći ka svom cilju, a često u raskoraku između sopstvenih mogućnosti i zahteva realnosti, ad-
olescenti su izloženi različitim izazovima i rizicima, koji mogu ugroziti najpre njihovo zdravlje, a zatim
i celu budućnost. Pušenje, upotreba alkohola i droga samo su neki od faktora rizika koji stoje na putu
mladog čoveka – putu (samo)poznanja i formiranja sopstvenog identiteta. Pomoć u određenju stepena
ostvarenog nivoa u procesu formiranja identiteta daje pokušaj klasifikacije u vidu četiri kategorije (Mar-
cia, 1966.):

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 10

 1 – postignuti, konačno oformljeni identitet: osobe koje su prošle kroz period krize i izbora, i razvile
relativno čvrsto opredeljenje u odnosu na svoj identitet;
2 – moratorijum: osobe koje se trenutno nalaze u stanju krize i aktivno biraju da bi napravile
konačan izbor;
3 – zaključeni identitet: osobe koje nisu iskusile krizu identiteta, ali su se ipak opredelile za neke
ciljeve i verovanja, najverovatnije pod uticajem drugih, prvenstveno roditelja;
4 – difuzija identiteta: osobe koje se nisu opredelile ni za šta i koje i ne pokušavaju aktivno da se
opredele.
U vezi sa navedenom klasifikacijom stoji i činjenica relativnosti završetka i uvremenjavanja ovog
procesa i da neki adolescenti završe formiranje svog identiteta prerano, pre nego što su isprobali sve
alternative, čime se zadržavaju na nekim izborima (najčešće kada biraju lične, društvene, profesionalne
uloge koje se od njih očekuju) i onemogućuju sebi da ostvare možda neke svoje – do tada nepoznate,
potencijale i sklonosti.
Dobro formiran i čvrst identitet u vezi je sa nekim osobinama ličnosti, kao što su visoko sam-
opoštovanje, samopouzdanje, otpornost na stres, sposobnost da se izrazi sopstvena naklonost, manji
stepen agresivnosti i emocionalna stabilnost. Međutim, kada usled raznoraznih razloga i uzroka (među
kojima može da bude i manjak ili nedostatak nekih od ovih osobina) dođe do zastoja u procesu formiranja
identiteta, adolescentu će biti potrebna pomoć i podrška da nastavi dalje. Da bi se adolescentima olakša-
lo i pomoglo na ovom putu ka odraslosti, u ovom periodu između detinjstva i zrelosti, veoma je važna
podrška najbližih osoba – roditelja i drugih osoba od poverenja, koja uključuje razumevanje za njihove
razvojne promene i potrebe, kao i razumevanje za njihovo ponašanje koje je vezano za nagonske potrebe
i novonastale psihofizičke promene. Takođe, važna je i podrška šire društvene zajednice u vidu programa
prevencije i promovisanja mentalnog zdravlja kao i promovisanje zdravih moralnih, društvenih i kultur-
oloških vrednosti, koji mogu u mnogome olakšati ovaj specifičan period u razvoju ličnosti.
Prijateljsku ruku pomoći – pre svega mladom čoveku koji je u krizi, a onda i njegovim bližnjima,
pruža logoterapija.

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 11

5. LOGOTERAPIJA – PRUŽENA RUKA POMOĆI

Logoterapija dobro poznaje i razume ranjivost mladog čoveka i njegovu potrebu za razumevanjem
i podrškom. Osnivač i tvorac logoterapije Viktor Frankl prepoznao je duboku žudnju i težnju čoveka da
otkrije viši i krajnji smisao sopstvenog postojanja kao vodeći ljudski motiv, pri čemu ova volja za smisao
pokreće čoveka da otkrije i ostvari smisao svog postojanja. Paralelno, on ujedno stremi maksimalnom os-
tvarivanju sopstvenih vrednosnih potencijala, a kao posledica, spontani i sporedni fenomen zadovoljenja
ove najdublje težnje javlja se zadovoljstvo i doživljaj ostvarenosti, tj. samoostvarenje i samoispunjenje.
Frankl smatra da čovek može sebe da ostvari samo u onoj meri u kojoj postiže određene specifične za-
datke u svetu koji ga okružuje i to onda kada je upućen na nekog ili nešto što nije on sam. Kao ilustraciju,
Frankl navodi primer ljudskog oka koje može da ispuni svoju funkciju da vidi predmete jedino onda uko-
liko ne vidi sebe…sebe ono jedino donekle vidi kada je bolesno, kada ima mrenu. Čovek, tako, može sebe
‘ostvariti’ jedino ukoliko sebe zaboravi i, kao i oko, sebe previdi i samonadmaši, odnosno samotranscen-
duje što je jedna od osnovnih karakteristika ljudske ličnosti – autotranscendencija, odnosno nadrastanje
samog sebe. Prema logoterapiji, čovek je slobodno i odgovorno biće, a odgovornost se odnosi na odgov-
ornost za postizanje konkretnih, ličnih zadataka i na ostvarivanje jedinstvenog i individualnog smisla koji
svaka osoba ponaosob mora da ispuni. Svaki i svačiji život, uvek u svakoj situaciji i do poslednjeg daha
ima i zadržava smisao, a život koji navodno nije vredan življenja, prema načelima logoterapije, ne postoji.
Logoterapijska slika čoveka je trodimenzionalna. Složenost ljudskog bića predstavlja se kroz postojanje tri
međusobno isprepletane dimenzije – telesne, psihičke i duhovne (noološke), gde je unutar jedinstvenosti
svačije osobe duhovno postavljeno nasuprot telesno-psihičkom, kao energija i egzistencija iz koje je mo-
guće delati i delovati u slobodi, za razliku od telesne uslovljenosti. Postojeća učenja o čoveku prikazivala
su ga kao biće koje od-reaguje (psihoanaliza) ili kao biće koje reaguje (bihevior terapijia), dok Frankl sa
logoterapijom uvodi postavku i viđenje čoveka kao bića koje deluje, slobodno i odgovorno i koje je poz-
vano da bude kokreator sveta u kojem živi, kao i da u svakom trenutku slobodno odlučuje šta će i zbog
čega (radi čega) činiti. Pored samonadrastanja, Frankl kao drugu specifično ljudsku karakteristiku navodi
samodistanciranje, odnosno moć (i mogućnost, svojstvene jedino čoveku) da se odvoji ne samo od situ-
acije, nego i od samoga sebe, koja može da se manifestuje kroz heroizam, ali i kroz humor kao jedinstvenu
ljudsku moć. Čovek je prema Franklu u stanju da bira svoj stav prema sebi, a čineći to on zauzima stav
prema sopstvenim somatskim i telesnim uslovljenostima i na taj način, i gledano u tom svetlu, u slobodi
da (pre)oblikuje svoj karakter, učestvuje u odgovornom zadatku ostvarivanja date mogućnosti stvaranja
najboljeg sebe, uzdizanjem iznad nivoa biološke i psihološke dimenzije. Svakog čoveka u njegovoj potrazi
za smislom vodi savest, koja je prema Franklu organ smisla i koju on definiše kao čovekovu intuitivnu moć
da pronađe smisao date situacije.
U logoterapiji Viktora Frankla uočljive su tri ‘trijade’ kojima se pojašnjava celokupnost ljudske eg-
zistencije u svim njenim manifestacijama. Prvu čine tri stuba na kojima počiva logoterapija, tri osnovna
pojma, a to su slobodna volja, volja za smislom i smisao života; drugu trijadu čine osnovni načini pronal-
aženja smisla života koji gledano kroz vrednosti na koje se odnose mogu da se grupišu u kreativne (ono
što čovek daje svetu, kao svoju kreaciju), iskustvene (ono što čovek ‘uzima’ od sveta, kroz svoja iskustva i
susretanja sa drugima) i vrednosti stava (stav koji čovek zauzima prema sudbinskoj datosti, suočavanjem
sa situacijom koja ne može da se promeni); treća, tzv. ‘tragična trijada’ ljudske egzistencije odnosi se na
bol, krivicu i smrt zapravo na smislene stavove prema navedena tri aspekta ljudske egzistencije.
U kontekstu svega navedenog, logoterapijski pristup mladoj osobi na putu odrastanja podrazume-
vao bi pomoć u psihohigijenskom smislu – da prepozna i prihvati sve svoje jake ali i slabe strane, da razvije
i neguje pozitivan životni stav – unutrašnji stav prema životu, što će rezultirati zdravim životnim stilom bez
obzira na okolnosti života, i da na temelju načela logoterapijskog pojma i poimanja čoveka razvije životne
tehnike kojima će na dobar način odgovoriti svim životnim izazovima koji će biti prepoznati kao prilika za
duhovni rast i razvoj.

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 12

6. DUH VREMENA – SAVREMENI (MLAD) ČOVEK
U VRTLOGU NAVODNOG BESMISLA
Stara je i istinita izreka da ‘svako vreme nosi svoje breme’. U svakom vremenu zadatak svih generaci-
ja je isti – da na izazove i životne zadatke daju odgovore dostojne čoveka. Ponaosob, svaki čovek je pozvan
da prepozna zadatak koji se nalazi u svakoj određenoj situaciji i kada ga osvetli (smisao), da dati zadatak
ispuni na poziv svog unutrašnjeg glasa, svoje savesti. Mlad čovek u svojoj težnji da upozna sebe i svet koji
ga okružuje, u neprestanom istraživanju, ispitivanju i preispitivanju, stiče različita saznanja kao i iskustvo
koji ga oblikuju, i u odnosu na koje treba da razvije odgovarajući odnos i stav. Čitav niz novih situacija,
stvari i informacija u kojima se slabo snalazi može da dovede do pojave emocionalnih teškoća i oscilacija
u raspoloženjima koje same po sebi nisu alarm za pomoć i sastavni su deo odrastanja i normalnog razvoja
svakog mladog čoveka. Međutim, čovek novog vremena, a najviše mlad čovek novog vremena sve češće
se žali na novu vrstu patnje uzrokovane stanjem unutrašnje ispražnjenosti i doživljajem ništavnosti i bez-
vrednosti života. Ovaj ‘egzistencijalni vakuum’ i gubitak konačnog smisla postojanja koji bi dao vrednost
životu Viktor Frankl je u pojmovnim okvirima svog logoterapijskog učenja nazvao “egzistencijalna frus-
tracija”, odnosno frustracija ‘volje za smisao’. Ovaj egzistencijalni vakuum nije po sebi patološka pojava,
mada može da pređe u neurotično oboljenje koje se u logoterapiji označava kao “noogena neuroza”.
Današnje društvo je društvo razne vrste izobilja za koje tvorac logoterapije V. Frankl kaže još i da je ‘vreme
Pilule’. Čoveku se nudi mnogo mogućnosti između kojih mora da pravi izbor – selektivnost se zasniva na odgov-
ornosti, zapravo na donošenju odluka po svojoj savesti. Frankl naglašava da je čovek današnjeg vremena više
ugrožen premalim nego prevelikim zahtevima koje savremeno društvo postavlja i da, posledično, ne postoji
samo patologija stresa već i patologija odsustva tenzije. Upravo je najveća pretnja (mladom) čoveku gubitak
tenzije izazvane gubitkom smisla. Za mentalno zdravlje neophodna je prema učenju logoterapije jedna zdrava
količina tenzije koju stvara izazov ispunjavanja smisla. Frankl u tom kontekstu govori o noodinamizmima – to
su dinamizmi jednog polja tenzije na čijim polovima se nalaze čovek i smisao koji ga doziva. Ovi noodinamizmi
strukturišu čovekov život i ostavljaju mu slobodu da bira između ispunjenja ili odbacivanja smisla koji ga čeka.
Savremeno doba sazdalo je model bivanja i ponašanja prema kojem ne postoji jasna životna ori-
jentacija u smislu postojanja nekadašnjih tradicija i vrednosti koje su čoveku nekada govorile šta treba da
uradi, a često ni sam čovek – naročito mlad čovek, ne zna ni sam šta stvarno želi da uradi. Kao posledica
ovakvog stanja javlja se potreba da se radi ono što rade drugi ljudi – konformizam, ili ono što drugi žele
da čovek radi – totalitarizam. Potvrda navedenom ogleda se u rezultatima istraživanja kojima se ispitivalo
prisustvo egzistencijalne frustracije primenom različitih logoterapijskih testova, koji su pokazali da mladi
ljudi više pate od egzistencijalne praznine nego starije generacije. Osnovni simptomi egzistencijalne praz-
nine i osećanja besmislenosti manifestuju se u vidu potištenosti, agresivnosti i zavisnosti, a u pokušaju
da navedene simptome ublaže ili otklone, mladi ljudi često pribegavaju načinu života koji podrazumeva
isforsiran ubrzani tempo i prenaglašenost u svakom obliku – preterana seksualna aktivnost, razne vrste
zavisnosti, život u skladu sa potenciranim negativnim predznakom prema životnim okolnostima, sklonost
agresiji i autoagresiji, nasilju i uopšte – život prema iskrivljenim i pogrešno postavljenim vrednostima.
Izbor mladog čoveka savremenog doba je često beg od slobode i odgovornosti i potreba da se pobegne
i ‘zaroni’ u nihilizam stvaranjem patoloških životnih stavova kojima se brani od poziva savesti da zauzme
aktivan, zdrav stav prema životu na čije izazove i zadatke treba smisleno da odgovori. Sam Frankl je sma-
trao da mladi imaju to preimućstvo da sumnjaju u postojanje smisla života i da se usuđuju da ga osporav-
aju, kao i da egzistencijalno beznađe nije neurotični simptom već manifestacija intelektualne iskrenosti i
poštenja, te je u tom kontekstu potrebno prepoznati i uvažiti ovakav stav kod mladog čoveka (ukoliko se
javi), ali istovremeno mu i pomoći da razvije nov, pozitivno orijentisan stav i pogled na život.
Posledica egzistencijalnog vakuuma može da bude razvijanje neuroze – noogene neuroze, koja je
diferencirana od konvencionalnih neuroza primenom posebnog logoterapijskog testa (PIL-Test) i za koju
je utvrđeno da predstavlja nov klinički sindrom čiji koreni ne leže u psihološkim konfliktima, već u du-
hovnim problemima i egzistencijalnim krizama.
PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 13
7. IZAZOV KRIZE KAO ŠANSA ZA RAST
Mlade osobe, adolescenti, po prirodi stvari – razvojnom životnom periodu i godinama u kojima se
nalaze, zapravo su kontinuirano u stanju neke vrste ‘krize’ izazvane silnim promenama koje se u njima i
oko njih dešavaju. Nekada je stepen ovog stanja blag, gotovo neprimetan, nekada je toliki da je razarajuće
snažno i bolno ono kroz šta adolescent prolazi… Prema učenju logoterapije, kriza je stanje napetosti i
porušene psihofizičke ravnoteže, u kojem se osoba mora odlučiti kako će rešiti datu situaciju. U krizi nisu
i ne mogu više da budu od pomoći naučeni modeli ponašanja, potrebno je iznaći nove kojima će kriza biti
savladana. Upravo ovaj zahtev za novim uzorcima ponašanja izazov je i prilika za mladu osobu da prepoz-
na i razvije ono najbolje u sebi. Logoterapijski stav u odnosu na to jeste da osoba treba da se okrene ka
dobru u egzistencijalnom smislu, da sagleda situaciju i prepozna mogućnosti za rešavanje koje se nalaze
u njenom slobodnom prostoru i da pritom zauzme stav prema datoj situaciji u spoznaji da je ona sama
više od svoje krize.
Različite situacije i okolnosti mogu mladu osobu da uvedu u stanje krize – u zavisnosti od stepena
njene vulnerabilnosti i ranjivosti na stresne događaje ili sve ono što osoba kao takvo doživljava. Pojam
stresa je širok i koristi se u više različitih značenja – kao osobina situacije, kao odgovor na tu situaciju, ili
kao neka relacija između sredinskih zahteva i ljudskih sposobnosti da se odgovori na te zahteve, a sama
uspešnost suočavanja sa stresom u vezi je sa nekim individualnim karakteristikama ličnosti (uzrast i dob
osobe, pol, temperament, visina inteligencije-visoka inteligencija ima izvesnu zaštitnu funkciju). Koliko će
stres da utiče na osobu i da poremeti njenu unutrašnju ravnotežu, a potencijalno je i uvede u stanje krize,
zavisi od mnogo činilaca – od težine stresogenog događaja, od prethodnog iskustva koje je osoba imala
sa stresom, od vremenske raspoređenosti stresogenih događaja, vrste stresa, itd.
Potreba mladog čoveka da se dokaže kao samostalna individua javlja se paralelno sa potrebom
da se konformira zahtevima okoline da bi bio prihvaćen, a traženje novih oblika ponašanja, novih nači-
na ophođenja sa ljudima, nalaženja modusa kako da se predstavi okolini, prvi pokuišaji da samostalno
donosi odluke, konflikti sa odraslima i vršnjacima – sve su to događaji koji adolescenta potresaju i umeju
da budu neprijatni. Neki dobro podnose i bore se sa stresom, dok neke taj pritisak inhibira ili reaguju na
nezdrav i zabrinjavajući način – neurotičnim, nekad i psihotičnim reakcijama. Sredinske prilike i kvalitet
društvene sredine u kojoj mlad čovek odrasta takođe su od uticaja na njegove doživljaje, a povećanom
riziku od javljanja ozbiljnih posledica i nekih ozbiljnijih poremećaja u toku adolescencije, pa i razvoju psi-
hijatrijskih poremećaja naročito su izložene sledeće grupe mladih (prema SZO, 1986.): pripadnici manjina
u okviru sredine u kojoj pripadnici manjina imaju određeni položaj; mladi koji su doživeli značajan gubi-
tak usled smrti bliske osobe, rasturene porodice, neželjena deca, usvojena deca, itd; mladi sa hroničnim
oboljenjima ili oštećenjem – fizičkim i intelektualnim; mladi čiji roditelji imaju i hronična oboljenja i fizička
oštećenja; žrtve fizičkog, emocionalnog i seksualnog nasilja; mladi koji su bez kuće, smeštaja, nezaposleni,
siromašni; trudne adolescentkinje i adolescentni roditelji. Znakovi ozbiljnijih problema su najćešće loši
odnosi sa vršnjacima, poremećaji raspoloženja, česte i nagle promene promene raspoloženja, hronična
hiperaktivnost, sklonost povlačenju, izolaciji, psihosomatski simptomi, pojam o sebi koji uključuje mnogo
negativnih elemenata, ponavljani ispadi antisocijalnog ponašanja, pokušaj suicida.
Krizna stanja su za svakog, naročitog mladog čoveka prilika za životne promene i sazrevanje. Iako
nose opasnost od odustajanja kao posledice prisutnog straha od promene, kada je pronalaženje smisla
ugroženo usled haosa misli i osećanja i kada je mlad čovek u potpunosti zaokupljen i opterećen stanjem
u kom se nalazi (hiperrefleksija), krize su zapravo oni preko potrebni podsticaji za dalji unutrašnji rast i
razvoj jer traže odgovore i odluke koje je potrebno doneti, a koje se jedino mogu doneti iz unutrašnjos-
ti vlastitog bića uz preuzimanje rizika bez ikakvih garancija. Logoterapijski pristup mladoj osobi u krizi
podrazumeva pomoć u pronalaženju odgovora na pitanja koja se tiču pronalaženja smisla date situacije
kao i smislenog rešenja, a rad na promeni stava, namerno neobraćanje pažnje na problem (derefleksi-
ja), smisao za humor, prkosna moć duha i suprotna namera (paradoksna intencija) su tehnike kojima se
pomaže osobi da izađe iz krize.
PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 14
 Mladi ljudi, adolescenti su zbog svega prethodno navedenog vulnerabilna grupa za javljanje ra-
zličitih vrsta krize, a da bi se ublažila ili sprečila pojava ozbiljnih i teških posledica nerazrešenih kriznih
situacija (najčešće u vidu psihičkih poremećaja), potrebno je preventivno delovati.

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 15

8. PREVENCIJA KAO INTERVENCIJA
Svakom mladom čoveku, adolescentu, potrebna je pomoć na neki način – čak i ako je ne traži. Ova
‘pomoć’ nekada će zaista biti pomoć u pravom smislu reči, naročito ako je u pitanju stanje akutne, snažne
krize kroz koju mlada osoba prolazi, a druga vrsta ‘pomoći’ zapravo bi bila svaka preventivna aktivnost,
sve što može da doprinese da adolescent ne dospe u ovakvo stanje, ili da se proces prolaženja kroz nemi-
novnost (makar i najblaže krize) ublaži što je moguće više.
Preventivne aktivnosti trebalo bi da pomognu u dostizanju takvog životnog stava koji će, ukoliko do
krize ipak dođe, omogućiti njeno rešavanje na najbolji mogući način. Prema Caplanu, postoje tri oblika
prevencije: primarna prevencija, koja podrazumeva zaštitu i unapređenje zdravlja i sprečavanje pojave
psihičkih poremećaja; sekundarna prevencija, koja se upotrebljava kod bolesti kada je već izbila i pojavila
se, kako bi se skratilo njeno trajanje; tercijarna prevencija, koja treba da spreči ponovno javljanje bolesti.
Sa unapređenjem i zaštitom zdravlja trebalo bi otpočeti što ranije kako bi se stekle povoljne navike.
Period adolescencije je posebno važan u ovom pogledu, iz razloga što se mlada osoba baš tada osamo-
staljuje i opredeljuje za sopstveni stil života koji, u slučaju pozitivnog izbora, može da je usmeri u pravcu
ostvarivanja punoće vlastitih kapaciteta u svakom pogledu. Logoterapijski stav u tom smislu podrazume-
va realizaciju svih onih aktivnosti koje bi, generalno, mogle doprineti stvaranju pozitivnog pogleda na
život i svet okretanjem pozitivnim vrednostima i zadacima, u svrhu postizanja orijentacije ka smislu.
Veliki značaj i važnost ima pre svega primarna prevencija, gde je mladim ljudima moguće pomoći da
se osnaže u očuvanju sopstvenog zdravlja tako što će prepoznati svakodnevne pritiske i ublažiti njihove neg-
ativne posledice negovanjem smislenih i zdravih stavova i aktivnosti; takođe, potrebno je pravovremeno
otkrivanje i prepoznavanje rizičnih faktora koji mogu dovesti do bolesti, kako bi se sprečilo i onemogućilo
njeno nastajanje, a takođe je kao poželjnu meru u okviru primarne prevencije potrebno uvesti zdrav način
življenja kroz praktično poboljšanje uslova života onda kada je to moguće.
Zapravo, od ključne je važnosti pomoći mladom čoveku da ne doživi frustraciju smisla i ne zapadne u
egzistencijalni vakum koji je, prema Viktoru Franklu, fenomen savremenog društva i vremena koji se pojačava
i širi. Sam Frankl je naglasio da su dosada i apatija – dve glavne manifestacije egzistencijalne frustracije – post-
ale izazov i za obrazovanje koje ne treba samo da prenosi tradicije i znanja, nego treba i da usavrši čovekovu
moć da pronađe jedinstveni smisao. Prema Franklu, obrazovanje često doprinosi egzistencijalnom vakuumu iz
razloga što je način na koji se naučne istine o čoveku prezentuju mladim ljudima redukcionistički i takav da je
prisutna indoktrinacija mehanicističkom teorijom o čoveku u kombinaciji sa relativističkom filozofijom života.
A, ono što je potrebno i što je važna poruka logoterapije jeste to da je smislen životni zadatak najbolje preven-
tivno sredstvo u sprečavanju bolesti, a takođe i najbolje terapeutsko sredstvo kada je potrebno njeno izlečenje.
U radu sa mladim ljudima, naročito u obrazovnim ustanovama, primenom logoterapijskog stava
može se značajno pomoći adolescentima da sagledaju važnost formiranja i izgradnje pozitivnog život-
nog stava, kao i odgovornog življenja u okrenutosti ispunjavanju smislenih životnih zadataka. Veoma je
važno da se prevencija što više bazira na ‘pozitivnim’ merama koje podrazumevaju pohvale, podsticanje
samopoštovanja i poverenja u sopstvene snage, kao i odgovornosti za sopstveno zdravlje. Logoterapi-
jske preventivne mere uključivale bi sve one aktivnosti koje pomažu da se kod mladih razvije osećanje
odgovornosti za sopstvene akcije i odluke koje se samostalno donose, da se razvije svest o uzročno-posl-
edičnim vezama u svim situacijama kao i da im se pomogne da prepoznaju i definišu sopstvene ciljeve za
budućnost koji bi mogli da budu snažna motivaciona snaga za ulaganje dodatnog napora da se odupru i
suprotstave štetnim nagovorima-da nauče da kažu ‘ne’ svemu što može da im šteti.
Preventivni rad sa mladim ljudima odgovoran je i posvećen zadatak za svakog ko se njime bavi jer, da
bi imao efekta neophodno je da se uspostavi odnos poverenja, a to se istinski i u punoj meri može postići
najpre autentičnim, ličnim primerom i pristupom koji sadrži punoću razumevanja i odsustvo osuđivanja i
moralisanja ili nametanja stavova ili zabrana, kao i odsustvo zastrašivanja bilo koje vrste. Do mladih ljudi
treba da stigne poruka o postojanju duhovne slobode kojom raspolažu i kojom u svakom trenutku mogu
da promene i sebe i sve oko sebe.
PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 16
9. ZAKLJUČAK
Današnji mlad čovek, čovek savremenog doba i novog vremena (mahom u zemljama Zapada, mada
takođe i drugde) živi u društvu obilja i svake vrste bogatstva i blagostanja. Bogatstvo društva ogleda se
kako u materijalnim dobrima, tako i u slobodnom vremenu kojeg mladi ljudi danas imaju na pretek, jer
je zahvaljujući tehnološkim dostignućima razvijen sistem življenja koji isključuje prisustvo borbe za op-
stanak. Sve je veći broj mladih koji imaju sve životne uslove, ali ne vide smisao za koji bi živeli i radi čega bi
živeli. Industrijsko društvo zadovoljava sve potrebe, a potrošačko društvo – prema Viktoru Franklu – čak
i stvara neke potrebe da bi ih zadovoljilo, pri čemu u takvom društvu vlada klima bezličnih odnosa gde
mladi ljudi, ali i oni stariji, sve više pate od osećanja usamljenosti – Frankl bi rekao usamljenosti usred
‘usamljenog mnoštva’. Posledica krize tradicije koja je nastupila u modernom vremenu jeste nova forma
‘slobode’ – apstraktna i prazna sloboda u kojoj mlad čovek novog vremena gradi svoje ideale u atmosferi
društvenog otuđenja kao i otuđenja od vlastitih emocija, pri čemu se njegova najvažnija potreba – po-
treba za smislom, najčešće ignoriše i zanemaruje. Logoterapija prepoznaje vrednost volje za smislom
koja, u terminologiji moderne psihologije ima ‘vrednost opstanka’, a njenu važnost najbolje je opisao
sam Viktor Frankl objasnivši da čovek postaje sposoban da pati, da rešava frustracije i tenzije i da – ako
treba – položi i svoj život, tek pošto se ispuni njegova volja za smislom a takođe, ako je čovekova volja za
smislom frustrirana, on je isto tako sklon da sebi oduzme život, i to i čini usred i uprkos sveg blagostanja
i izobilja koji ga okružuju.
Logoterapeut u susretu sa adolescentom koji je u nekoj vrsti krize, zapitanosti, traženja ili lutanja na
putu formiranja identiteta, i sam postaje u toj tački susreta saputnik mladoj osobi na njenom životnom
putu, sa zadatkom otkrivanja novog pogleda na čoveka i njega kao takvog. Pre svega, da biti čovek znači i
podrazumeva da se bude slobodan i odgovoran, da u svakom trenutku postoji mogućnost slobodnog izbo-
ra od kojeg zavisi u kom pravcu i da li će neke okolnosti – spoljašnje ili unutrašnje, da utiču na njega. Uslovi
ne određuju osobu, već ona određuje i odlučuje da li će da im se opire ili da im povlađuje. Ne postoji ništa
što bi potpuno uslovilo čoveka, tako da mu ne ostane ni malo slobode za zauzimanje stava prema datim
okolnostima. Frankl je naglašavao da je čovek odgovoran ne samo za ono što čini, već i za ono što jeste
jer se čovek ponaša u skladu sa onim što jeste, ali i postaje ono što jeste u skladu sa onim kako se ponaša.
Činjenica da čovek zapravo gradi sebe i u svakom trenutku kuje svoj karakter ohrabrujuća je i pod-
sticajna za mlade ljude, jer ostavlja prostor za mogućnost stalne promene i preoblikovanja. Kada postane
svestan sopstvene odgovornosti i slobode izbora, mlad čovek će već sam doneti odluku da li će za svoje
izbore biti odgovoran pred svojom savešću, pred društvom u kome živi ili pred Bogom, a sa ovom svešću
njegovo samopouzdanje i samopoštovanje će dobiti jedan nov kvalitet više nadahnjujući ga da stupi u
kontakt sa svim onim što je već u njemu samom, a što je za njega bitno da svom životu da smisao i usmeri
ga u pravcu ostvarivanja zadataka prepoznatog smisla. U savetodavnom i terapijskom radu sa mladom
osobom koja prolazi kroz patnju zbog besmislenog života, najvažniji početni korak uvek je upućivanje na
individualni prostor slobodnog odlučivanja, a ove mogućnosti izbora podsticajne su jedino onda kada su
u vezi sa nekim ličnim ciljem i kada predstavljaju razne puteve koji tom cilju mogu dovesti. Dakle, važno
je osvestiti mladoj osobi slobodan prostor za njeno delovanje uprkos sudbinskim elementima trenutne
situacije, i otkrivene mogućnosti izbora uvek treba izneti u smislenoj vezi sa bilo kojom vrednosti, ciljem
ili zadatkom koje ona može shvatiti i potvrditi, a kasnije i živeti.
Viktor Frankl, osnivač i utemeljitelj logoterapije, i sam je bio adolescent kada je intuitivno spoznao
važne istine o čoveku koje je pretočio u svoju teoriju i učenje. Svojim primerom, primerom svoga života,
potvrdio je sve prethodno date pretpostavke koje su kasniji autori potkrepili i verifikovali, pa je logotera-
pija danas naučna disciplina čija se istraživanja oslanjaju na testove, statistiku i eksperimente, a koncept
volje za smislom kao osnovnim ljudskim pokretačem pomogao je milionima ljudi širom sveta, naročito
mladim, da izađu na kraj sa izazovima i problemima življenja. Franklova bezuslovna vera u bezuslovni
smisao života snažna je i moćna poruka koja svakom mladom čoveku pruža pomoć na putu otkrivanja
smisla sopstvenog življenja i hrabri ga da mu se preda, slobodno i odgovorno.
PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 17
LITERATURA
1. Viktor Frankl, Kako pronaći smisao života, IP ‘Žarko Albulj’, Beograd, 2016.
2. Viktor Frankl, Psihoterapija i egzistencijalizam, IP ‘Žarko Albulj’, Beograd, 2009.
3. Viktor Frankl, Nečujan vapaj za smislom, IP ‘Žarko Albulj’, Beograd, 2007.
4. Viktor Frankl, Bog podsvesti, IP ‘Žarko Albulj’, Beograd, 2001.
5. Viktor E. Frankl, Liječnik i duša, Kršćanska sadašnjost, Zagreb,1993.
6. Elizabet Lukas, I tvoja patnja ima smisla, Biblioteka ‘Oko tri ujutro’, Zagreb, 2016.
7. Nila Kapor Stanulović, Na putu ka odraslosti, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd,
1988.
8. Vladeta Jerotić, Neurotične pojave našeg vremena, Zadužbina Vladete Jerotića, Beograd, 2014.
9. Kristijan Larabi, Pomozite svojemu adolescent da stekne samopouzdanje, Biblioteka ‘Oko tri ujutro’,
Zagreb, 2012.
10. Skripte iz gradiva logoterapije, Zagreb

PUTEVI I STRANPUTICE MLADOSTI – ULOGA LOGOTERAPIJE NA OVOM PUTOVANJU 18